NIKAD ROBOM ILI PUMPAJ

 NEKAD JE BIO STRIP NIKAD ROBOM  MOJA GENERACIJA NIJE IMALA MNOGO IZBORA. ILI SMO BILI MIRKO I SLAVKO I PARTIZANI I NEMCI ILI POD UTICAJEM PROBOJA AMERICKIH MEDIJA ,BILI SMO INDIJANCI I KAUBOJI. NASA GENERACIJA BILA JE ZADOJENA BUNTOM.  I NISMO NIKAD  ODUSTAJALI. POSTOJALA JE JASNA GRANICA IZMEDJU DOBRA IZLA. BILO JE PADANJA  PRILIKOM BEZANJA, UDARANJA GRANOM NEKAD MALO JACE, ODRANA KOLENA, ALI I BATINE STO NAS NEMA DO MRAKA  KOD KUCE. DANAS NASA DECA IMAJU MNOGO IZBORA. INTERNET PRUZA I PREVISE RAZNOG SADRZAJA.  NASOJ DECI JE MNOGO TEZE DA RAZAZNAJU STA JE DOBRO ILI ZLO. JER SU I JEDNO I DRUGO VRLO SLICNI. TAKO DA TREBA POMOCI OVOJ DECI (STUDENTIMA) I NE DOZVOLITI DA OVOLIKO NJIHOVO ZRTVOVANJE POSLUZI SAMO KAO IZDUVNI VENTIL NEZADOVOLJSTVA NARODA .IZADJIMO SVI NA ULICE I ODIGRAJMO KONACNU BORBU DOBRA I ZLA. SAMO  UDRUZENO DOBRO MOZE POBEDITI UDRUZENO ZLO! NIKAD ROBOM I PUMPAJ BRE.

NIKAD ROBOM

 Никад робом је назив за стрип-ревију у којој су објављивани претежно партизански стрипови о младим куририма Мирку и Славку од 1970. године, а до тада су били заступљени и други. Ревија је излазила у издању Дечјих новина из Горњег Милановца од 1963. године до броја 595 издатог 1977. године. Тада прераста у Едицију Курир и тако излази до јесени 1979. године. Издање је штампано на 32 странице, формата 145x205 мм, од којих је 16 страница било у боји. Уз јунаке Мирка и Славка, највише се истичу следећи кратки серијали: Акант, Тајанствени витез, Блажо и Јелица, Дабиша и Хајдук Вељко.

Mirko i Slavko bio je omiljen i veoma tiražan strip u Jugoslaviji šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoljeća. Bio je to strip o dva dječaka, partizanska kurira u Drugom svjetskom ratu, koji je izlazio u ediciji Nikad robom izdavačke kuće Dečje novine iz Gornjeg Milanovca. Glavni autor stripa bio je crtač Desimir Žižović Buin, uz brojne suradnike.

Strip je isprva izlazio u okviru  lista Dečje novine,  na svega pola stranice, te  niko nije mogao da zamisli koliki će uspjeh ova socrealistička i relativno loše crtana i pričana serija imati u javnosti.

Strip je koncipiran na jednostavnim zapletima i stereotipnim likovima, što je sasvim odgovaralo duhu tog vremena. Mirko i Slavko su primljeni  sa velikim oduševljenjem na tržištu i kod čitalaca, a doprinos ovom masovnom fenomenu, nikada prije i nikada kasnije ponovljenom na teritoriji čitave bivše Jugoslavije, sigurno je i pretplatnička mreža lista Dečje novine u školama, nakon vojske tada najmasovnijem i najsigurnijem tržištu.

Nakon gašenja serijala Mirko i Slavko nastavili su da žive kao junaci šala te u pjesmi Ramba Amadeusa – Kataklizma komunizma.

Jedna od šala glasi da su Mirko i Slavko dokaz da su i partizani imali superheroje. Naime, Slavko je imao nadljudsku vizuelnu sposobnost. Mogao je da uoči čak i nadolazeći metak, a Mirko je posjedovao nemjerljivu brzinu i mogao je isti taj metak sa lakoćom da izbjegne. Kažu da su ga jednom vidjeli kako se utrkuje sa gepardom sve dok ovaj nije posustao.

Dalje su popularne šale “Mirko, pazi zrno! Hvala Slavko, spasao si mi život! …i nastaviše da krune kukuruz” i “Mirko, pazi metak! Nemaš brige, Slavko, ja sam nindža!”

MORAM DA POMENEM SRETENJSKI USTAV! 

"Svi putevi vode u Kragujevac", rečenica je koja se u ovoj nedelji uoči Sretenja i Dana državnosti često ponavljala. Istoričar Nenad Đorđević ističe da sadašnje studentske akcije i donošenja Sretenjskog ustava pre 190 godina povezuje - vraćanje države njenom narodu.

Čini se da se nikad kao ove godine ne govori o Sretenju i Danu državnosti, dok studenti iz cele zemlje dolaze u Kragujevac, grad u kom je 1835. godine donet Sretenjski ustav, prvi Ustav Kneževine Srbije.

Sretenje je, ističe istoričar Nenad Đorđević, najznačajniji praznik u novovekovnoj istoriji Srbije, jer to je i početak Prvog srpskog ustanka 1804. godine, ali i dan donošenja Ustava iz 1835, kao osnove pravno-političkog razvoja Srbije u drugoj polovini XIX veka.

Taj je Ustav, ističe, nosio posledice ne samo za tadašnju vazalnu Kneževinu Srbiju, već i na druge narode koji su se nalazili na Balkanskom poluostrvu.

„Sama reč Ustav je nastala oko 1835. godine, a njen tvorac je ustavopisac i jedan od najznačajnijih ljudi tog perioda, Dimitrije Davidović, koji je hteo da unese tadašnje zapadnoevropske vrednosti i da se ograniči vladarska samovolja. A kako će se vladarska samovolja ograničiti – ustavljanjem, tj. zaustavljanjem i stvaranjem jednog pravno-obavezujućeg dokumenta“, objasnio je on.

Ustav iz 1835. godine napisan je za oko 20 dana, podseća.

„Prethodilo mu je dugogodišnje nezadovoljstvo vladavinom kneza Miloša Obrenovića, koji je držao kompletnu vlast u svojim rukama i, bez obzira na njegove sjajne spoljnopolitičke poteze, stanovništvo i ljudi iz njegovog okruženja bili su nezadovoljni tom njegovom vladavinom. Došlo je do niza pokušaja pregovora sa knezom Milošem, čija je kulminacija bio ustanak. Ustanak je imao tu pozitivnu posledicu da je knez Miloš uspeo da na miran način stupi u pregovore sa ljudima koji su želeli da promene tadašnje stanje u Kneževini Srbiji“, objasnio je.

Dimitrije Davidović bio je Milošev lični sekretar i, inače, nije bio pravnik već je svojevremeno studirao medicinu.

„Davidović je koristio sve najznačajnije i najmodernije ustavno-pravne dokumente tog perioda. To su bile francuske povelje iz prve polovine 19. veka, deklaracija o ljudskim pravima i građanima iz perioda Francuske buržoaske revolucije i Belgijski ustav. Dakle, sve je to bilo stavljeno u jedan dokument koji je imao nekih oko 150 članova, podeljenih u 14 poglavlja“, opisao je.

Sretenjski ustav je, dodaje Đorđević, predvideo čitav niz elemenata koji nisu bili klasične ne samo za Balkan, nego i za dobar deo tadašnje Evrope.

„Jedna od najbitnijih stvari je to da je bila uspostavljena ravnopravnost građana, bez obzira na veru i naciju. To je izdiglo tadašnju Srbiju, koja je i dalje u okviru Osmanskog Carstva. Tu je bila i nezavisnost kretanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja i što je ono danas isto interesantno – neprikosnovenost ličnosti. Znači čitav niz tih postulata modernog evropskog građanskog prava je bio uključen u taj Ustav i on je faktički predstavljao akt jedne nezavisne države“, opisao je istoričar.

Zbog Ustava je u februaru 1835. godine, dodaje on, oko 2.400 opštinara došlo u Kragujevac, kao i više od 10.000 ljudi iz cele kneževine.

„Knez Miloš je napravio kompromis da prihvati te njihove odluke, ali je lično bio protiv Ustava koji će u značajnoj meri ograničiti njegovu vlast. On je morao da deli vlast sa Sovjetom, tadašnjom vladom kneževine Srbije, te je došlo do klasične podele na sudsku, zakonodavnu i izvršnu vlast“, objašnjava sagovornik N1.

Ovaj Ustav, kao faktički akt jedne nezavisne države, povukao je sa sobom i čitav niz posledica iz inostranstva, naveo je.

„Spojni faktor je naravno bila Otomanska imperija, koja se raspadala, ali u čijem je sastavu Srbija i dalje formalno bila. Međutim, osim njih tu su bile i Rusija i Austrija. Protiv Ustava je izričito bila i carska Rusija. Čak je ruski poslanik u Carigradu to smatrao kao ‘nekom vrstom francuskog rasada’. To je jedna čuvena rečenica koja se često pojavljuje u srpskoj javnosti – da su Srbi donošenjem Ustava pokvarili svoje političke odnose“, rekao je on.

Austrija se, sa druge strane, plašilla da će taj južnoslovenski element, koji je pojavio na granicama njihove multinacionalne države, ugroziti i dotadašnji način njenog postojanja, istakao je Đorđević.

Ustav, za koji inače pravnici tvrde da je bio pravno neprimenjiv, imao je veoma moćne neprijatelje – od kneza Miloša (kojem je ograničavao vlast), preko tri konzervativne države – Turske (koja se raspadala), Austrije (koja je htela da sačuva postojeće odnose i spreči uticaj Francuske buržoaske revolucije), sve do Rusije (koja je ovaj prostor posmatrala kao svoj placdarm i način da izađe na topla mora), ocenio je.

„Svi ti elementi su doveli do toga da taj Ustav traje samo 55 dana, da je formalno pravno trajao nepuna dva meseca i da je nakon toga povučen takozvanim Turskim ustavom“, naveo je.

Upitan mogu li se napraviti paralele između tog i sadašnjeg trenutka, kada studenti trče od grada do grada, noseći Ustav, Đorđević je istakao rečenicu koja se ovih dana ponavlja – svi putevi vode u Kragujevac.

„Ovo što su pokrenuli studenti je vraćanje narodu, odnosno da se država vrati narod. Da narod oseti svoju državu potpuno kao svoju, a ne kao neki otuđeni izvor moći na koju on ne može da utiče. Mi smo svi građani ove države, bez obzira na etničko i na versko poreklo, mi imamo naša prava. Studenti su u ovom periodu iskazali najveći deo onoga što mi kao građani ove države smatramo i osećamo“, istakao je on.

NA KRAJU PUMPAJ

 

Jedna korisnica društvene mreže X upitala je kako je započela fora "pumpaj", kojoj se vrlo rado pridružuje.

 

Ovaj tvit je imao više od 105.000 pregleda, a ljudi su ostvaljali različite odgovore, uglavnom navodeći kada je za njih počelo "pumpanje".

"Pumpaj", kao izraz, može se shvatiti na više načina, u zavisnosti od konteksta, ali uglavnom se svodi na to da se nešto "pojača", odnosno da se ne staje. Može da se pumpa guma, ali "pumpaju" se i sklekovi. 

 

Dakle, potrebno je da se pumpa. Tako je, izgleda, i sa protestima u Srbiji.

zraz se koristi već dugo vremena, pa tako postoje i hip-hop pesme s početka dvehiljaditih sa ovim naslovom. 

 

Svoj doprinos, ali i na neki način novi život "pumpanju", dali su turbofolker Darko Lazić i harmonikaš Milan Jovanović Jabučanac. Snimci sa jedne svadbe na kojoj Darko Lazić uzvikuje "pumpaj" imaju nekoliko miliona pregleda na različitim platformama. 

 

Na primer, snimak "turbo" pumpanja, u kojem su dodatno naglašeni detalji sa svadbe, dostigao je gotovo dva miliona pregleda. 

"Pumpaj", kao izraz, može se shvatiti na više načina, u zavisnosti od konteksta, ali uglavnom se svodi na to da se nešto "pojača", odnosno da se ne staje. Može da se pumpa guma, ali "pumpaju" se i sklekovi. 

Izraz se koristi već dugo vremena, pa tako postoje i hip-hop pesme s početka dvehiljaditih sa ovim naslovom. 

 

Svoj doprinos, ali i na neki način novi život "pumpanju", dali su turbofolker Darko Lazić i harmonikaš Milan Jovanović Jabučanac. Snimci sa jedne svadbe na kojoj Darko Lazić uzvikuje "pumpaj" imaju nekoliko miliona pregleda na različitim platformama. 

 

Na primer, snimak "turbo" pumpanja, u kojem su dodatno naglašeni detalji sa svadbe, dostigao je gotovo dva miliona pregleda. Na "pumpanje" Darka Lazića kasnije su "nakalamljene" reakcije Ane Brnabić iz Skupštine Srbije, pa je tako i predsednica republičkog parlamenta predstavljena u svom "pumpadžijskom" izdanju.

U kontekstu protesta u Srbiji, za "pumpanje" su od krucijalnog značaja korisnici Reddit-a. Na ovoj platformi "pumpa" se već duži period, ali od početka protesta "pumpanje" je doživelo svoj vrhunac. Ako vam prethodna rečenica zvuči besmisleno, šta da radimo, takva su vremena.

Foto: 021.rs

Jedna korisnica društvene mreže X upitala je kako je započela fora "pumpaj", kojoj se vrlo rado pridružuje.

 

Ovaj tvit je imao više od 105.000 pregleda, a ljudi su ostvaljali različite odgovore, uglavnom navodeći kada je za njih počelo "pumpanje".

"Pumpaj", kao izraz, može se shvatiti na više načina, u zavisnosti od konteksta, ali uglavnom se svodi na to da se nešto "pojača", odnosno da se ne staje. Može da se pumpa guma, ali "pumpaju" se i sklekovi. 

 

Dakle, potrebno je da se pumpa. Tako je, izgleda, i sa protestima u Srbiji.

dugo vremena, pa tako postoje i hip-hop pesme s početka dvehiljaditih sa ovim naslovom. 

 

Svoj doprinos, ali i na neki način novi život "pumpanju", dali su turbofolker Darko Lazić i harmonikaš Milan Jovanović Jabučanac. Snimci sa jedne svadbe na kojoj Darko Lazić uzvikuje "pumpaj" imaju nekoliko miliona pregleda na različitim platformama. 

 

Na primer, snimak "turbo" pumpanja, u kojem su dodatno naglašeni detalji sa svadbe, dostigao je gotovo dva miliona pregleda. 

 

 

Na "pumpanje" Darka Lazića kasnije su "nakalamljene" reakcije Ane Brnabić iz Skupštine Srbije, pa je tako i predsednica republičkog parlamenta predstavljena u svom "pumpadžijskom" izdanju.

 

 

U kontekstu protesta u Srbiji, za "pumpanje" su od krucijalnog značaja korisnici Reddit-a. Na ovoj platformi "pumpa" se već duži period, ali od početka protesta "pumpanje" je doživelo svoj vrhunac. Ako vam prethodna rečenica zvuči besmisleno, šta da radimo, takva su vremena.

 

Upravo su korisnici Reddit-a "pumpanje" preneli iz onlajn sfere na ulice.

 

Na blokadi sva tri mosta u Novom Sadu viđeno je više "pumpaj" transparenata, a veliku pažnju je privukao mladić koji se popeo na autobusku stanicu i "pumpao"Z.ahvaljujući korisnicima Reddit-a "pumpanje" ulazi u mejnstrim u kontekstu borbe koju predvode mladi da Srbija bude pravednije društvo.Pumpaj“ je postao simbol generacije koja odbija da se buni na način na koji su to radili njihovi roditelji. Umesto ozbiljnih govora i velikih ideoloških parola, oni koriste mimove, ironiju i viralne slogane da prenesu svoju poruku Možda je u početku zvučalo kao trivija ili još jedan ne baš duhovit štos sa interneta, ali je brzo izraslo u prepoznatljiv znak jednog otpora i borbe za slobudi – PUMPAJ!

Sa svakim skandiranjem, svaki put kada se pojavilo na transparentu, „pumpaj“ je prelazio granice banalnosti i postajao više od fraze, da bi na kraju postao entitet sam za sebe.

Uostalom, kao i Ćaci, koji je postao najbolji drug naših studenata i neizostavni lik svakog protesta i blokade od kako se „rodio“.

Tako je „pumpaj“ našao svoj put do srži protesta, ne samo kao slogan, već kao simbol trenutne borbe, stava i neslaganja, bunta. Na ulicama, društvenim mrežama, među studentima, penzionerima, glumcima, prosvetarima, ali i mimo njih, ovaj izraz, spontan, ali i unapred osmišljen stvorio je atmosferu koja je istovremeno ozbiljna i zabavna.

Ali kako je  ova fraza, koju bismo pre čuli na svadbi ili u teretani, postala neizostavni deo društveno-političkog bunta?

Kako je „pumpaj“ prešao put od kafane do blokada mostova i studentskih marševa? I da li je ovo samo prolazna fora ili se krije nešto malo ozbiljnije?

ao što to obično biva sa viralnim fenomenima, priča o „pumpanju“ na protestima nije krenula odande odakle bi se očekivalo u ovakvim situacijama. Na društvenim mrežama se vodila polemika o tome odakle studentima ovaj izraz.

Za Ćacija znamo sa sigurnošću. Neko je pogrešio u pisanju „grafita“ (čitaj šaranju državne imovine), mada, možda to i nije bila greška, ali gde su koreni viralnog „pumpaj“?

Ubrzo nakon toga, snimak je posta viralan, prvo u okviru muzičkih i humorističkih TikTok i Instagram stranica, a potom i među širokom publikom koja ga je doživela kao ultimativni simbol energije i ritma. „Pumpaj“ je značilo ne stati – nastaviti u istom ritmu, bez pauze, bez odustajanja.

Nedugo zatim, dolazi do neočekivanog transfera – izraz se seli sa svadbi i društvenih mreža na proteste, gde dobija novo značenje.

Više nije samo sinonim za zabavu, već i za istrajnost u borbi za promene. Kada su studenti izašli na ulice, „pumpaj“ je postalo ono što ih vezuje, nešto što ih podseća da ne smeju stati.Nema sumnje da je ogroman deo „pumpanja“ na protestima potekao sa Reddit-a. Ova platforma odavno je poznata po

Od početka protesta, „pumpaj“ se na Reddit-u pojavljuje ispod gotovo svake objave koja se tiče studentskog bunta.

Ljudi komentarišu sa samo jednom rečju – pumpaj. Nekad bez dodatnog objašnjenja, nekad uz snimke, slike ili mimove, „pumpanje“ postaje digitalna verzija slogana koji diže atmosferu i održava momentum.

Zanimljivo je da su prethodne generacije studenata protestovale uz klasične parole i političke poruke, dok današnji protesti preuzimaju elemente internet kulture. Ironija, mimovi i viralni trenuci su deo borbe, a „pumpaj“ je idealan primer kako nešto naizgled neozbiljno može da postane moćan simbol otpora.

Od ekrana do ulice: „Pumpaj“ na protestima

Kako je „pumpaj“ prešlo iz digitalnog u stvarni svet?

Jedan od ključnih momenata bio je kada su se transparenti sa natpisom „pumpaj“ pojavili na bolakadama tri mosta u Novom Sadu, prvog februara.

Međutim, ono što je dodatno zapečatilo ovaj izraz kao deo pobune bio je trenutak kada se jedan student popeo na autobusku stanicu i počeo da viče „pumpaj“ iz sveg glasa. Taj trenutak je postao instant hit i dodatno učvrstio izraz u protestnoj kulturi.

U Beogradu su se takođe pojavljivali transparenti sa „pumpaj“, a uzvikivanje ovog slogana postalo je deo energije demonstracija. Umesto klasičnih političkih poruka, studenti koriste humor i jednostavne izraze da pošalju poruku – mi ne stajemo, nastavljamo još jače, glasnije i, kako kažu “sve nas je više”.

Mimifikacija protesta: Kad humor postane otpor

Jedna od najupečatljivijih karakteristika ovih protesta jeste način na koji su se iskoristili elementi internet kulture.

Uzmimo za primer video u kojem su „pumpanje“ Darka Lazića spojili sa reakcijama političara -pre svega Ane Brnabić – i tako stvorili apsurdnu, ali efektivnu kritiku političkog stanja u zemlji. Ovo je postao trend: uzimati viralne momente, prepakovati ih u novi kontekst i koristiti ih kao alat za izražavanje nezadovoljstva.

Takođe, nakon što je prošlog vikenda sa automobila u kom je bio predsednik, otpao točak, pogađate, krenule su razne poveznice sa trendom pumpaj, iz čega su se izrodili i sjajni mimovi i transparenti, koji najčeršće aludiraju na scene iz kultnog filma „Žikina dinastija“.

„Pumpaj“ je dobilo mesto na različitim izlozima, bilbordima, zidovima…

Ovaj način protestovanja nije slučajan.

Mladi danas žive u digitalnoj eri gde se informacije brzo šire i gde je pažnja kratkog trajanja. Tradicionalni protestni slogani možda nisu dovoljni da privuku pažnju široke publike, ali humor, ironija i viralni trenuci jesu.

Da li „pumpaj“ može promeniti nešto?

Na prvi pogled, „pumpaj“ deluje kao šala, nešto što će proći jednako brzo kao što se i pojavilo. Ali ako malo bolje pogledamo, vidimo da je to više od internet trenda.

„Pumpaj“ je postao simbol generacije koja odbija da se buni na način na koji su to radili njihovi roditelji. Umesto ozbiljnih govora i velikih ideoloških parola, oni koriste mimove, ironiju i viralne slogane da prenesu svoju poruku.

Možda baš zbog toga „pumpaj“ funkcioniše – jer je drugačije. Jer se u njemu spaja bunt i humor, otpor i zabava.

Šta dalje? Pumpaj do kraja

Kao i u svadbenom veselju, ritam protesta se ne sme prekinuti, poručuju studenti a i građani. Ako se uspori, ako se stane, energija nestaje.

Zato je „pumpaj“ pokret i ideja da se nastavi bez prestanka, da se ne dozvoli zamor, da se ne prihvati poraz.

Koliko će trajati? Da li će postati deo istorije ili samo kratkotrajan viralni fenomen?

To zavisi od onih koji su ga pokrenuli.

 

  Na "pumpanje" Darka Lazića kasnije su "nakalamljene" reakcije Ane Brnabić iz Skupštine Srbije, pa je tako i predsednica republičkog parlamenta predstavljena u svom "pumpad

Ljudi komentarišu sa samo jednom rečju – pumpaj. Nekad bez dodatnog objašnjenja, nekad uz snimke, slike ili mimove, „pumpanje“ postaje digitalna verzija slogana koji diže atmosferu i održava momentum.

Zanimljivo je da su prethodne generacije studenata protestovale uz klasične parole i političke poruke, dok današnji protesti preuzimaju elemente internet kulture. Ironija, mimovi i viralni trenuci su deo borbe, a „pumpaj“ je idealan primer kako nešto naizgled neozbiljno može da postane moćan simbol otpora.

Od ekrana do ulice: „Pumpaj“ na protestima

Kako je „pumpaj“ prešlo iz digitalnog u stvarni svet?

Jedan od ključnih momenata bio je kada su se transparenti sa natpisom „pumpaj“ pojavili na bolakadama tri mosta u Novom Sadu, prvog februara.

Međutim, ono što je dodatno zapečatilo ovaj izraz kao deo pobune bio je trenutak kada se jedan student popeo na autobusku stanicu i počeo da viče „pumpaj“ iz sveg glasa. Taj trenutak je postao instant hit i dodatno učvrstio izraz u protestnoj kulturi.U Beogradu su se takođe pojavljivali transparenti sa „pumpaj“, a uzvikivanje ovog slogana postalo je deo energije demonstracija. Umesto klasičnih političkih poruka, studenti koriste humor i jednostavne izraze da pošalju poruku – mi ne stajemo, nastavljamo još jače, glasnije i, kako kažu “sve nas je više”. Ovo je postao trend: uzimati viralne momente, prepakovati ih u novi kontekst i koristiti ih kao alat za izražavanje nezadovoljstva.Takođe, nakon što je prošlog vikenda sa automobila u kom je bio predsednik, otpao točak, pogađate, krenule su razne poveznice sa trendom pumpaj, iz čega su se izrodili i sjajni mimovi i transparenti, koji najčeršće aludiraju na scene iz kultnog filma „Žikina dinastija“.

SVI PUMPAJU. NE SPAVAJ NI TI. PUMPAJ!

 

KAKO UPLASITI LJUDE?

 

SVI VLADARI SVETA KOJI SU VLADALI KAO JEDINI I NAJSTRASNIJI, KAO DEMOKRATE, KAO NEKI KOJU SU 'CULI' NAROD. MA SVEJEDNO SVI VLADARI SU TRAGALI ZA NACINOM KAKO OD LJUDI NAPRAVITI ROBOVE ILI ROBOTE ILI KAKO STECI NJIHOVU APSOLUTNU POSLUSNOST .* O NJOJ SMO PRICALI PROSLI PUT. SADA DA VIDIMO KAKO SE VLADA STRAHOM.

 Jedina stvar koju treba da učinimo da bi ljudi bili robovi je da ih uplašimo. Ako možete zamisliti način kako da uplašite ljude, možete ih naterati da rade šta god želite.”

 Strah je prirodno i normalno ljudsko iskustvo. Svi ga osećamo s vremena na vreme, a postoje situacije kada se oslanjamo na strah da bi nas sačuvao od opasnih situacija.– Da se ​​ne plašimo smrti i umiranja i povrede, ne bismo gledali na obe strane pre nego što pređemo ulicu

Dok strah (kao i sve naše emocije) služi svrsi, dr Davis kaže da može i da postane tako veliki ili nesrazmeran da ometa svakodnevni život osobe. Na primer, strah od psa lutalice koji reži i laje logičan je i prikladan, kaže on. S druge strane, strah od pasa koji nekoga sprečava da ide u parkove ili otvorene prostore – bilo gde da neko šeta psa – vrsta je straha koja verovatno zahteva pažnju stručnjaka.Preveliki strah može da utiče na unutrašnjost našeg bića. Strah može da poveća aktivnost nervnog sistema na neke potencijalno nezdrave načine, navodi StatPearls. Takođe je blisko povezan sa poremećajima raspoloženja kao što su anksioznost i depresija, a u nekim slučajevima može pojačati ili čak dovesti do ovih stanja,

Psiholozi ponekad kategorišu strah kao jednu od dve vrste: uslovljeni i urođeni. Uslovljeni strah, za razliku od urođenog, vrsta je straha koja se stiče iskustvom.

Strah utiče na mentalno i fizičko zdravlje slično kao i anksioznost i stres, što dovodi do toga da telo bude u stanju povećane budnosti. Produženi strahovi mogu dovesti do dugoročnih komplikacija, posebno ako postanu hronični stresori.

Strah izaziva reakciju tela na stres, što uključuje limbički sistem mozga. Simpatički nervni sistem, ili naš tip reakcije „bori se/beži/zamrzni se”, pokreće se kao odgovor na oslobađanje adrenalina. Strah je takođe oblik stresa, koji aktivira osovinu hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda (HPA) koja hormone stresa (uglavnom kortizol) oslobađa u krvotok.

Strah se može klinički dijagnostikovati kao fobija kada aktivno izbegavamo izvor svog straha. A s druge strane maš strah ili anksioznost nisu proporcionalni stvarnoj opasnosti od objekta ili situacije. Naša zabrinutost ometa važna područja našeg života šest meseci ili duže.

Najbolji način da počnemo da savladavamo svoje strahove jeste da se postepeno izlažemo tim strahovima.

 KAKO SE VLADA KOD NAS U SRBIJI

 Vlast je neprikosnovena  godinama , ali jedine dve emocije koja proizvodi su strah i nezadovoljstvo, i prisustvujemo eskalaciji govora mržnje, uvredama, pretnjama, a to pokazuje da se nešto promenilo u odnosu moći.

„Kukavički model ponašanja Vučića, potpuno izvrće stvarnost, ako se krade ili laže optužuju se drugi da kradu i lažu… Mi smo jedina zemlja na svetu gde predsednik države ponaša kao lokalni siledžija koji bije slabiju decu… Mora se suprostaviti pogubnom režimu na čijem čelu je Vučić, moramo da slomimo ovaj režim ako želimo da opstane ova država i ovo društvo“, kazao je Teodorović.

Novinar Slobodan Stupar ocenio je da je Vučić političar koji dobro sprovodi gebelsovski pristup korišćenja medija, viče da su „neki strašni protiv njega, a on jadan stalno pod presijom“, a zapravo on presira čitavo društvo i stvara klimu konflikta koji će se sigurno dogoditi i to na štetu upravo Vučića.

„On pokušava da nas sve ubedi da je nezamenjiv, nesmenjiv i da nam od sleduje narednih 20 godina, što naravno nije tačno“, kazao je.

Novinarka Gordana Suša upozorila je da ono što zabrinjava jeste ponavljanje reči fašizam.

„On govori o fašizmu, a on sistemom reči, sintagma, on mesi tu stvarnost koja vuče na fašizam. Beskrajno ponavljanje neistina stvara utisak i utiče na ljude koji nisu misleći, kojima se to usadilo kao pečat razmišljanja“, dodala je.

Suša je rekla i da ne pamti ovakvu atmosferu u medijma. „Bilo je teško u vreme Slobodana Miloševića, ali bilo je mnogo solidarnosti u medijima, ali danas toga nema, podeljeno je društvo pa tako i novinari na one koji ga podrzavaju ili ne“, rekla je.

Urednik lista Danas Draža Petrović rekao je da je jasna podela medija na one koji nisu državni neprijatelji i one koji su prijatelji države, a to su najopskurniji mediji koji izlaze. „Tako oni pokazuju da ne biraju sredstva. Koji bi proevropski lider u svetu voleo da njegovu politiku podržava Informer ili Alo, u kojima ne vidite nikakvu evropsku vrednost za koju se Vučić zalaže i o kojima stalno priča“, upitao je on.

 Suša je rekla da sedam godina gledamo kako režim sistematski uništava sve nezavisne i kontrolne institucije. „Tu se vidi karakter ove vlasti. Potpuno je obesmislio parlamentarizam, i kad se palica pojavi ispred parlamenta a ovakvi govori u parlamentu – to postaje tragični način komunikacije i među građanima“.

Stupar je upozorio da je to opasno za sve nas, ali i za vlast.

„To je cirkus koji se igra vatrom, od kojeg bi mogli da srtradamo svi. Igranje vatrom, bojim se da ne izgorimo svi. Ovakav sistem ne može da se održi, Srbija bi uskoro po ovom sistemu trebalo da se pretvori u logor u kojem Vučić izdaje naloge. Ulazimo u završnicu kada se može dogoditi da čitav sistem pukne, da sve uđe u fazu u kojoj više niko neće imati kontrolu. To je opasno.. Mislim da smo na godinu godinu i po dana od urušavanja“, ocenio je Stupar.

Milivojević je, komentarišući i brojne afere koje prate ovu vlast, rekla da za režim to nisu afere, već normalan način funkcionisanja.

 Suša je rekla da sedam godina gledamo kako režim sistematski uništava sve nezavisne i kontrolne institucije. „Tu se vidi karakter ove vlasti. Potpuno je obesmislio parlamentarizam, i kad se palica pojavi ispred parlamenta a ovakvi govori u parlamentu – to postaje tragični način komunikacije i među građanima“.

Stupar je upozorio da je to opasno za sve nas, ali i za vlast.

„To je cirkus koji se igra vatrom, od kojeg bi mogli da srtradamo svi. Igranje vatrom, bojim se da ne izgorimo svi. Ovakav sistem ne može da se održi, Srbija bi uskoro po ovom sistemu trebalo da se pretvori u logor u kojem Vučić izdaje naloge. Ulazimo u završnicu kada se može dogoditi da čitav sistem pukne, da sve uđe u fazu u kojoj više niko neće imati kontrolu. To je opasno.. Mislim da smo na godinu godinu i po dana od urušavanja“, ocenio je Stupar.

Milivojević je, komentarišući i brojne afere koje prate ovu vlast, rekla da za režim to nisu afere, već normalan način funkcionisanja.Manipulacija masama (engl. crowd manipulation) predstavlja upotrebu tehnika koje su zasnovane na principima psihologije masa, radi privlačenja, kontrolisanja ili uticanja na mase i njihove želje kako bi se njihovo ponašanje usmerilo ka određenoj radnji. Manipulacija se danas koristi u svim sferama života, ali ova praksa je posebno rasprostranjena u oblasti politike i poslovanja i može olakšati proces odobravanja ili neodobravanja ili pak dovesti do ravnodušnosti prema nekoj osobi, propisima ili proizvodima. Etičnost manipulacije masama se obično dovodi u pitanje. 

OVAJ TEKST BI BIO PREDUGACAK. ZATO BI NEKAKO SAZELA POENTU VLADAVINE NEKIH LJUDI NAD OSTALIM  LJUDIMA: ZAVADI PA VLADAJ. I VLADAJ STRAHOM. PLASI IH OD RATA ( A SVOJIM MANIPULACIJAMA IH TERAJU  U RAT), PANDEMIJAMA ( A SAMI IH IZAZIVAJU) GLADI ( A SAMI PODIZU CENE DA NAROD NE MOZE DA KUPUJE). SVAKODNEVNIM PLASENJEM DA MOZE BITI GORE LJUDI POSTAJU ROBOTI ILI ROBOVI CUVAJUCI MINIMUM OPSTANKA NE ZNAJUCI DA MOGU ZIVETI MNOGO BOLJE AKO SE OSLOBODE STRAHA.

ZATO SRBIJO PRESTANI DA SE PLASIS! CAR JE GO! SLOBODNO VICITE! BORITE SE! ZIVITE SLOBODNO JER TO JE JEDINO STO JE DOSTOJNO SVAKOG COVEKA

MILGRAMOV TEST

 POSLUSTNOST. VRSTE  POSLUSNOSTI. KAD TI AUTOTET NAREDI NESTO STO SE PROTIVI TVOME SHVATANJU. OVO CE BITI VRLO POUCAN TEKST.

Poslušnost je u ljudskom ponašanju, oblik "društvenog utjecaja u kojem osoba popušta izričitim uputama ili naredbama autoriteta".^[1] Poslušnost se općenito razlikuje od popustljivosti, što je ponašanje na koje utječu vršnjaci, i od konformizma, što je ponašanje koje je namijenjeno usklađivanju s većinom. Ovisno o kontekstu, poslušnost se može smatrati moralnom, nemoralnom ili amoralnom.

Pokazalo se da su ljudi poslušni u prisutnosti osoba koje se smatraju legitimnim autoritetima, kao što je pokazao Milgramov eksperiment iz 1960-ih, koji je proveo Stanley Milgram kako bi otkrio kako su nacisti uspjeli natjerati obične ljude da sudjeluju u holokaustu. Eksperiment je pokazao da je poslušnost autoritetu bila norma, a ne iznimka. Što se tiče poslušnosti, Milgram je rekao da je "poslušnost osnovni element u strukturi društvenog života na koji se može ukazati. Neki sustav autoriteta je zahtjev za cjelokupni život u zajednici, a samo čovjek koji živi u izolaciji nije prisiljen odgovoriti, kroz prkos ili pokornost, na naredbe drugih."

Sličan zaključak postignut je u eksperimentu u zatvoru Stanford. Phillip Zimbardo bio je glavni psiholog odgovoran za eksperiment. U Stanfordskom zatvorskom eksperimentu, studenti koledža stavljeni su u pseudozatvorsko okruženje kako bi proučavali utjecaje "društvenih sila" na ponašanje sudionika. Za razliku od Milgramove studije u kojoj je svaki sudionik prošao iste eksperimentalne uvjete, ovdje korištenjem slučajnog odabira polovica sudionika bili su zatvorski čuvari, a druga polovica zatvorenici. Eksperimentalna postavka napravljena je tako da fizički podsjeća na zatvor dok je istovremeno izazivala "psihološko stanje zatočeništva".^[2] Milgramovo istraživanje pokazalo je da bi većina sudionika poslušala naredbe čak i kada bi poslušnost predstavljala ozbiljnu štetu drugima. Uz ohrabrenje osobe koja se smatra autoritetom, oko dvije trećine sudionika bilo je spremno šokirati učenika na najvišoj razini. Ovaj je rezultat bio iznenađujući za Milgrama jer je mislio da su "subjekti od djetinjstva naučili da je temeljna povreda moralnog ponašanja povrijediti drugu osobu protiv njezine volje".^[3] Milgram je pokušao objasniti kako su obični ljudi bili sposobni izvoditi potencijalno smrtonosna djela protiv drugih ljudskih bića sugerirajući da su sudionici možda ušli u agentsko stanje, gdje su dopustili autoritetu da preuzme odgovornost za svoje postupke. Još jedno neočekivano otkriće bila je napetost koju je postupak izazvao. Subjekti su iskazivali znakove napetosti i emocionalnog naprezanja, osobito nakon davanja snažnih šokova. Tri osobe imale su potpune nekontrolirane napadaje, a jednom je prilikom eksperiment prekinut. 

 

U današnjem svijetu glavna tačka delegitimizacije prava i sloboda čovjeka svodi se na sukob između vjerskih i kulturnih identiteta, pozivajući se na povijesno neprijateljstvo i nespojivost njihovih vjerskih i kulturnih vrijednosti kao glavni uzrok netolerancije i nepovjerenja među njima. Istorijski nedostatak tolerancije i povjerenja među etničkim i vjerskim zajednicama stvara opći strah kod homo sapiensa da vjeruje jedan drugom i da slijede svoja osjećanja i svoju slobodnu misao i volju, što ga čini nemoćnim da preuzme odgovornost za sebe. Odsustvo njegove odgovornosti prema samom sebi čini ga duhovno i emotivno slabim, što ga čini nesposobnim da odbije poslušnost vladaru i crkvi, što ga čini nacionalnim i vjerskim fanatikom, a da se on tako čak i ne mora osjećati niti pak želi djelovati u tom pravcu.

U autoritarnim društvima u kojima „strah” određuje vjerovatnoću preživljavanja, sloboda homo sapiensa sve se više pomjera od njegove kognitivne kreativnosti ka intuiciji kao unutarnjem psihološkom refleksu preživljavanja. Na tom putu odmicanja homo sapiensa od njegove kognitivne kreativnosti, njegovih želja, motivacija i nadanja, stvara se paranormalno društvo (novi svijet) koje funkcioniše na „šestom čulu” preživljavanja homo sapiensa.

Taj „novi autoritarni svijet”, koji je danas sve vidljiviji i sve agresivniji, počinje vibrirati na homerovom sistemu „straha” u kojem ne može biti pravih prijatelja bez pravih neprijatelja, niti se može voljeti ono što jesmo ako se ne mrzi ono što nismo. Oni koji to poriču smatraju se da negiraju svoju porodicu, svoje naslijeđe, svoju kulturu, svoje rođeno pravo i samog sebe, negiraju svoj identitet, kako to navodi Michael Oibdina, u njegovom romanu „Mrtva laguna”. Time rasni, vjerski i kulturni identitet postaju glavna platforma legalizacije svih strahova i stradanja homo sapiensa. Na toj platformi traži se opravdanje za agresiju, za etničko čišćenje, za masovna ubijanja i za genocid u 21. stoljeću.

Na samom početku ovog milenijuma, opći haos koji je vidljiv na svim horizontima čovječanstva dramatično će promjeniti duhovne i moralne vrednosti čovjeka. Filozofija, religija, kultura, umjetnost i književnost zarobljene u spiritualističkoj reinkarnaciji i povratku misterijama srednjovjekovnih podjela, vjerskih ratova i emocionalnih rituala, promiče nasilje i potiče povratak mističnom savezu plemenskog identiteta i bogova. Stari božanski spisi i zavjeti se ponovo iznose iz srednjovjekovne mračne zaostavštine, pozivajući na uništenje i ubijanje slobode homo sapiensa. Ovo je period velike intelektualne i duhovne konfuzije i velikog obeshrabrenja čovjeka koji svoj identitet i slobodu podređuje kolektivnom identitetu nacije, države, crkve i političke partije.

Na putu stvaranja tog novog „kolektivnog identiteta” traži se povratak srednjovjekivnom plemenskom identitetu i tradicijama a očekuje se modernizacija društva kao „narodne zajednice” (nacije) jedne kulture, jednog jezika, jedne vjere, jednog vođe, što će takve halucinogene ideje autoritarnog populizma opasno približiti ideologiji nacifašizma i boljževizma. U ovom ideološkom matriksu gdje je određenje „narodne zajednice”, ispunjeno emocijama a ne racionalizmom, identitet „narodne zajednice” sve više postaje  instrument indoktrinacija i zastrašivanja. Kad se dostigne potreban nivo indoktrinacije i zastrašivanja, autoritarni populizam traži sopstvenu legalizaciju kroz stvaranje i jačanje autoritarne države osposobljene za vođenje agresivnih ratova u kojima se legalizira ubijanje svih onih koji drugačije misle i onih koji su proglašeni zlom. Stvara se fašistički mentalitet u kojem ubijanje homo sapiensa koji ne pripada kolektivnom identitetu naše „narodne zajednice” postaje ne samo dozvoljeno već i poželjno, što predstavlja završnu fazu stvaranja identiteta „novog autoritativnog svijeta”.  U toj fazi identitet „narodne zajednice” podliježu isključivo samovoljnoj interpretaciji autoritarnog vladara i crkve. Tada se taj identitet može mijenjati, dorađivati i prilagođavati njihovim dnevnim potrebama u kojima identitet „narodne zajednice” izrasta u otvorenu laž, prevaru i grubu silu.

U identitetu „novog autoritarnog svijeta” metafizički se prepliću antiaristokratske, antiklerikalne, revolucionarne, antisemitske, islamofobističke, socijalističke, tehnokratske ideje, koje identitet „narodne zajednice” čine fluidnim konceptom privlačnim i za lijevu i za desnu, i za demokratsku i za autoritarnu psihološku strukturu homo sapiensa. Otuda u autoriziranju političkih uvjerenja autoritarnog populizma učestvuje gomila „ozbiljnih mislilaca i opsesivnih ekscentrika, pragmatičara i ‘proroka’ univerzalne vizije, sanjara i čudaka, religioznih fanatika i ludaka“. Time se na samom početku ovog milenija kultura, književnost i umjetnost sve više pomjeraju ka polju indoktrinacije u kojoj fašistička i boljševička ideologija prinosi cijele narode na žrtvenik svojih opsesivnih autoritarnih vladara a da se tome niko ne može (ne smije) ozbiljno suprostavi. (*)

Duhovni uzroci sindroma dobre ili poslušne devojčice često se povezuju sa osećajem gubitka unutrašnje ravnoteže i autentičnosti. Osobe koje pate od ovog sindroma mogu da se osećaju odvojeno od svoje prave prirode, jer su naučile da potiskuju svoja osećanja, želje i potrebe da bi zadovoljile spoljne standarde ili očekivanja. Ovaj duhovni gubitak može biti izazvan sledećim faktorima:

1. Potreba za prihvatanjem i ljubavlju: Ove osobe često veruju da moraju da se "pokažu" ili da zadovolje druge kako bi bile voljene, što može nastati iz dubokog osećaja nesigurnosti i straha od odbacivanja.

2. Nedostatak samoprihvatanja: Sindrom poslušne devojčice može da ukazuje na to da osoba nije povezana sa svojim unutrašnjim bićem i svojim istinskim potrebama. Osećaj da nije dovoljno dobra, koji potiče iz unutrašnjeg nezadovoljstva, može biti duhovni izazov koji zahteva rad na samoprihvatanju.

3. Karmički obrasci: U nekim duhovnim učenjima, veruje se da se ovaj sindrom može manifestovati kao posledica karmičkih obrazaca iz prošlih života, gde je osoba u prethodnim životima bila naučena da uvek zadovoljava tuđe interese, često na štetu svojih sopstvenih.

4. Energetska blokada: Potiskivanje emocija i želja može da stvori energetske blokade u telu i umu, što može da ometa slobodan protok životne energije (prane, chi). To može da izazove fizičke, emocionalne i duhovne smetnje.

5. Nedostatak unutrašnje ravnoteže: Ako osoba previše fokusira svoju energiju na spoljne autoritete ili društvene norme, može doći do duhovne neravnoteže. Da bi se ponovo uspostavila ravnoteža, potrebno je obnoviti kontakt sa unutrašnjim kompasom i svojim stvarnim vrednostima.

Duhovni rad na prevazilaženju sindroma poslušne devojčice uključuje vraćanje kontrole nad sopstvenim životom, postavljanje zdravih granica, negovanje unutrašnje snage i samoprihvatanja. Tehnike meditacije, afirmacije, rad sa duhovnim učiteljima ili terapeutima koji primenjuju holističke pristupe mogu da pomognu u procesu isceljenja i povratka unutrašnje slobode.Da li ste znali da je prosečan čovek u stanju da svesno nanese bol i povredi drugo ljudsko biće pod uticajem nekog koga on smatra autoritetom? Ovaj članak ima cilj da vam otvori oči u vezi sa nekim užasnim stvarima koje većina i dalje ne vidi, ali i koje svesno radi jer misli da mora. Daće vam jasne uvide u ponašanje čoveka kada dobija instrukcije od nekog koga on vidi kao autoritet.

Ako budete u potpunosti razumeli ovaj psihološki eksperiment, neke stvari će vam biti mnogo jasnije, posebno one koje se događaju u 2020. godini, gde ljudi pod uticajem autoriteta rade gotovo sve što im se naredi, verujući da nemaju drugog izbora. Ovaj članak je opširan i detaljan, ali veoma zanimljiv i važan. Biće vam potrebna puna koncentracija i mir jer ovo nije tekst za razbibrigu. Ovde idemo u mračne kutke psihologije, duboko u ,,zečju rupu”, jer je od krucijalne važnosti da osvestimo i razumemo zašto i kako je moguće da obični ljudi mogu uraditi takva zlodela drugim ljudima.

Odsustvo osećaja odgovornosti je najdalekosežnija posledica pokoravanja vlasti.

Poslušnost se odnosi na spremnost za postupanje po nalogu drugog. Po definiciji, ona je socijalno-psihološka pojava zasnovana na odnosu između dve ili više osoba, gde jedna osoba daje nalog – naređuje akciju, dok druga taj nalog sprovodi. Poslušnost može biti dobrovoljna ili nametnuta. Obično postoji suptilna veza između voljne poslušnosti i nametnute ili nasilne. U složenim oblicima savremenog socijalnog života, nasilje je obično zamenjeno dobrovoljnom pokoravanju zahtevima legitimnog autoriteta. Drugim rečima, poslušnost je fenomen koji se pretpostavlja u sistemu uloga koje su međusobno povezane u hijerarhiju.

U pokušaju da poslušnost eksperimentalno ispita Milgram postavlja pitanje šta će se desiti kada neki autoritet zahteva od pojedinca da se svirepo ponaša prema drugoj osobi. Dakle, nije reč o običnoj spremnosti da se izvrši nalog nadređenog, već o nečemu što bismo mogli označiti kao destruktivnu poslušnost ili surovost iz poslušnosti. U seriji eksperimenata koje Milgram sprovodi od leta 1961. godine, prilično neočekivano se pokazuje da će iz puke poslušnosti, bez ikakvog očekivanja lične koristi i bez agresivnih pobuda, pojedinac postupati protivno svojoj savesti i ugrožavati dobrobit druge osobe. U predgovoru knjige ,,Poslušnost autoritetu” koju je objavio 1974. godine i koja je za vrlo kratko vreme prevedena na veliki broj jezika Milgram je istakao da: „…čin koji se izvršava po naređenju ima, psihološki gledano, prirodu temeljno različitu od spontanog delanja. Osoba koja se po svom unutrašnjem uverenju gnuša krađe, ubijanja i fizičkog napada, možda će ta dela izvršiti relativno lako ako joj tako zapovedi autoritet. Ponašanje nezamislivo za pojedinca koji samostalno dela može se po naređenju ostvariti bez oklevanja. (…) Bit poslušnosti sastoji se u činjenici da čovek počinje sebe shvatati kao oruđe za izvršavanje tuđih želja, i prema tome se više ne smatra odgovornim za svoja dela.“ (Milgram, 1974/1990: 7–8) Poslušnost ima neke zajedničke osobine sa konformizmom. U oba slučaja postoji odustajanje od sopstvenog suda i uverenja pod spoljnim, društvenim pritiskom. Zato i nije slučajnost što je Milgram na ideju da proučava poslušnost prema autoritetu došao posle asistiranja u Ašovim eksperimentima konformizma obavljenim 1959. i 1960. godine u Prinstonu.

Ova istraživanja mu donose svetsku slavu, a njegove druge studije (o životu u gradovima, kognitivnim mapama, društvenim mrežama) trajno ostaju u njihovoj senci. Ona su zatalasala psihološku javnost i pokrenula veliki broj pitanja. Iz mnoštva pitanja koja se postavljaju u vezi sa laboratorijskim istraživanjima poslušnosti moguće je izdvojiti četiri, koja će biti razmatrana u ovom članku:

1. Da li je destruktivna poslušnost prema autoritetu više određena svojstvima situacije ili ličnim obeležjima osobe koja prima naloge?
2. Da li su razmere poslušnosti i pokornosti pred nehumanim zahtevima autoriteta stabilne? Da li je poslušnost u istoj meri prisutna u različitim kulturama i da li je, možda, danas ima manje nego šezdesetih godina prošlog veka, kada je Milgram izveo pionirske oglede?
3. Koji aspekt moći autoriteta utiče na spremnost neke osobe da se dobrovoljno potčini i da postane instrument tuđe volje?
4. U kakvom su odnosu nalazi iz psihološke laboratorije sa stvarnim oblicima slepe poslušnosti i pokoravanja destruktivnim zahtevima autoriteta u širem društvenom kontekstu?

Da bi priroda ovih pitanja bila jasnija neophodno je da se prethodno izlože osnovni podaci o Milgramovim laboratorijskim istraživanjima poslušnosti i objašnjenjima koja je ponudio.

Milgramovi osnovni eksperimenti i objašnjenje poslušnosti

Milgramova istraživanja ne tiču se poslušnosti koja je iznuđena strahom ili nekom pretnjom autoriteta, ona se bave poslušnošću na koju čovek dobrovoljno pristaje, poslušnošću koja je „obojena atmosferom saradnje“ (Milgram, 1974/1990: 8).

Početna zamisao je bila vrlo jednostavna. Od subjekta u psihološkom eksperimentu traži se izvršenje niza dela koja se kose sa njegovom savešću. Nalozi dolaze od eksperimentatora koji u ovoj situaciji predstavlja autoritet koji određuje šta treba i kako treba raditi. Osnovno pitanje postaje koliko dugo će se subjekt pokoravati nalozima eksperimentatora koji postaju sve nehumaniji i kada će odbiti da postupa onako kako se od njega zahteva.

Prva istraživanja su obavljena u psihološkoj laboratoriji na Univerzitetu Jejl. Učesnici u eksperimentu bili su obavešteni da učestvuju u ogledu u kome se ispituje dejstvo kazne na učenje i pamćenje. U svakom eksperimentu učestvovali su, pored eksperimentatora (autoritet), po jedan naivni subjekt (stvarni subjekt istraživanja) i jedan saradnik eksperimentatora. Naivni subjekt je verovao da je saradnik eksperimentatora takođe stvarni učesnik eksperimenta, kome je na osnovu žreba dodeljena uloga učenika, onoga koji treba da uči niz parova reči. Stvarni subjekt je dobijao ulogu „učitelja“ koji ima zadatak da „učeniku“ pročita listu sa parovima reči (npr. plava – kutija, lep – dan, divlja – guska) i da potom proveri znanje učenika. U fazi provere znanja učitelj je čitao plavo: nebo-mastilo-kutija-lampa, a „učenik“ je trebalo da naznači koja je od četiri reči bila ranije sparena s reči plavo. Ako bi učenik pogrešio, učitelj je po instrukcijama koje je dobio morao da ga kazni davanjem elektrošoka. Za davanje elektrošokova subjekt je imao na raspolaganju generator šoka koji je na svojoj tabli imao 30 prekidača, poluga u vodoravnom nizu. Svaki prekidač je imao imao jasnu oznaku voltaže, počev od 15 do 450 volti.

Sa svakom greškom koju učenik napravi trebalo je za 15 volti povećati intenzitet strujnog udara – kod prve greške se davao udar od 15 volti. Učenici su dobili instrukciju da prave veliki broj grešaka – tri pogrešna na jedan ispravan odgovor. Učenik, koji je u nekim varijantama osnovnog eksperimenta bio u drugoj prostoriji, čvrsto privezan za stolicu i povezan sa elektrodama, a sa stvarnim subjektom komunicirao preko interkoma, nije realno primao udare električne struje. Pravi ispitanici, međutim, nisu mogli znati da je reč o obmani jer su njima emitovane tobožnje (navodne), unapred snimljene žalbe učenika, koji se nije žalio sve dok ne bi dobio udar od 75 volti. Tada bi se začulo njegovo gunđanje. Na 120 volti bi se čuo protest da su šokovi stvarno bolni, a na šok od 135 volti bolno stenjanje. Počev od 150 volti, učitelj je imao priliku da čuje insistiranje učenika da ga puste i da više ne želi da učestvuje u eksperimentu, a na 300 volti da više neće da odgovara. Od te voltaže par puta se čuju krici i od 330 volti do učitelja ne dopire nikakav odgovor niti žalba.

Reakcije učenika su bile ključni element ove laboratorijske situacije jer one treba da ubede stvarnog subjekta da je učenik žrtva šokova. U pilotskom istraživanju učenik se nije žalio i nije ni na koji način reagovao na kažnjavanje. U odsustvu žalbi gotovo svaki učesnik u eksperimentu je išao do kraja, zadavao je šokove od 450 volti. Čak su i blage pritužbe koje su korišćene u kasnijem pilotskom istraživanju bile nedovoljne da navedu ispitanike da ne prate naloge eksperimentatora. Ako bi se ispitanik posle tobožnjih reakcija učenika dvoumio da li da uključi generator šoka ili ne, eksperimentator mu je izdavao verbalni nalog da to učini. Postojala su četiri podstreka koje je subjekt dobijao od eksperimentatora:

1. Molim vas, nastavite;
2. Eksperiment zahteva da nastavite;
3. Apsolutno je neophodno da nastavite;
4. Nemate drugog izbora, morate nastaviti.

   Verbalni podstreci, ako je za njima bilo potrebe, korišćeni su strogo po tom redosledu. Isti podstreci su upotrebljavani i ako bi subjekt rekao da ne želi da nastavi dalje sa davanjem šokova. Ako bi subjekt i posle četvrtog podstreka odbijao da nastavi, eksperiment se završavao. Poslušnost je operacionalno bila definisana kao maksimalni intenzitet električne struje koju je ispitanik spreman da uključi da bi „kaznio učenika“, sledeći uputstva koja je dobio od eksperimentatora. Ona u principu može imati vrednost od 0 (ako subjekt odbija da zada prvi šok, onaj od 15 volti), sve do 30 (ako učesnik pristane da primeni šok od 450 volti). Naravno, pre nego što je eksperiment započet, očekivalo se da će mali broj ljudi biti spreman da po nalogu eksperimentatora pusti najjače udare, one za koje bi se na osnovu žalbi i reakcija učenika moglo zaključiti da nanose ozbiljnu štetu drugoj osobi. Stvarni ishodi eksperimenta bili su iznenađujući i uznemirujući – 65% ispitanika (26 od 40) išlo je do kraja, mada su preko interkoma mogli da čuju krike i agoniju osobe iz druge sobe, što im je teško padalo.

   U jednom od protokola je zapisano da je ozbiljan i uravnotežen poslovni čovek koji je ušao u laboratoriju sa osmehom i samouverenim držanjem kroz dvadesetak minuta bio na ivici nervnog sloma, moleći da se sa eksperimentom prestane, pa ipak se pokoravao zahtevu eksperimentatora i ostao poslušan do kraja (Milgram, 1963: 377). Subjekti su bili u konfliktnoj situaciji jer su morali da biraju između poslušnosti legitimnom autoritetu eksperimentatora i moralnog zahteva koji su slušali od detinjstva – da ne smeju nanositi zlo drugim, sasvim nedužnim ljudima. Reakcije većine učesnika u eksperimentu jasno su dokazivale njihovo čvrsto uverenje da su učeniku zadali bolne i vrlo štetne šokove. Čak i onda kada je u jednoj varijanti eksperimenta od ispitanika traženo da stave ruku učenika na ploču kroz koju je puštana struja (dakle kada je susret bio licem u lice i uz fizički kontakt koji je učenik uverljivo odbijao), gotovo 30% ispitanika je sledilo nalog. Ipak, u poređenju sa situacijom kada je učenik bio udaljen, procenat poslušnih se prepolovio kada je izvršilac naloga bio u neposrednoj blizini osobe koja je u ulozi učenika i žrtve.

   Sve u svemu, rezultati serije eksperimenata pokazali su zapanjujuće visoku spremnost, inače po svemu normalnih ljudi, da poslušaju zahtev autoriteta koji od njih traži da postupaju na način koji se kosi s moralnim normama. Vidljive osobine eksperimentatora i „učenika“ nisu imale znatnijeg uticaja na nivo pokazane poslušnosti ispitanika. Jednak stepen poslušnosti bio je i onda kada je žrtva delovala blago i onda kada je odavala utisak grube osobe. Pored toga, žene su demonstrirale isti stepen poslušnosti kao i muškarci, mada se napetost kada su izvršavale sve surovije naloge eksperimentatora kod njih očiglednije ispoljavala nego kod muškaraca. Tipično zdravorazumsko objašnjenje poslušnosti u ovim laboratorijskim situacijama počiva na ideji da zadavanje bola drugoj nedužnoj osobi predstavlja dokaz ukorenjene destruktivne čovekove prirode. Agresivna priroda čoveka izlazi na videlo i zaklanja se iza navodne potrebe da se slede nalozi autoriteta. Međutim, detalji nekih od sprovedenih eksperimenata ukazivali su da postupci subjekata nisu motivisani agresivnim nagonima: kada su subjekti imali priliku da sami određuju intenzitet strujnog udara, oni su se odlučivali za one najslabije ili su skraćivali trajanje šoka. Pored toga, pokušavali su na razne načine da sugerišu tačan odgovor, na primer posebnim naglašavanjem ispravnog odgovora (v. Milgram, 1974/1990).

   
   

   Ako za ovu vrstu poslušnosti kojom se ispunjavaju surovi nalozi autoriteta nisu odgovorni agresivni i destruktivni nagoni čoveka, šta nam preostaje kao objašnjenje? Psihoanalitičari su se bavili ovim pitanjima pre eksperimentalnih socijalnih psihologa. Tako je, na primer, Erih From ponudio moguće tumačenje poslušnosti. Moderno vreme, po njegovom mišljenju, izaziva u gotovo svakom pojedincu stanje anksioznosti i izolovanosti. Jedno od rešenja jeste bekstvo u totalitarnu poslušnost – na taj način se izbegavaju neizvesnosti i nesigurnosti koje donosi sloboda odlučivanja (From, 1941/1983).

   Tumačenje koje je pružio Milgram drugačije je i podesnije za objašnjenje detalja koji se registruju u ponašanju poslušnih učesnika eksperimenta. Mi se rađamo, tvrdio je Milgram, sa potencijalom za poslušnost prema autoritetu. Društveni život je bitan za opstanak pojedinaca i sve psihološke osobine neophodne za društveno življenje oblikovane su u toku evolucije na osnovu značaja koje imaju za opstanak. Društveni život zahteva hijerarhijsku koordinaciju i, da bi grupa nesmetano i efikasno funkcionisala, neophodno je da se pojedinac podredi volji onoga koji je u hijerarhiji iznad njega. Kada samostalno postupa, on se oslanja na svoju savest. S druge strane, kada sebe opaža kao učesnika u zajedničkoj, koordinisanoj akciji, njegov moralni interes se sužava i on odgovornost prenosi na autoritete koji su iznad njega.

   „Svaki pojedinac poseduje savest, koja u manjoj ili većoj meri obuzdava poplavu destruktivnih impulsa prema drugima. No, kad on svoju ličnost utopi u organizacionu strukturu, na mesto autonomnog čoveka staje ovo novo stvorenje, koje – oslobođeno ograničenja individualne moralnosti, neinhibirano čovečnošću – vodi računa jedino o sankcijama autoriteta.“
   – Milgram, 1974/1990: 179

   Milgram navodi nekoliko uslova potrebnih za razvoj poslušnosti. Sociokulturni agensi, od porodice koja nameće hijerarhijsku strukturu autoriteta do različitih institucija, uče pojedinca da se izvršavanje naloga autoriteta obično nagrađuje, pa se kao konačni proizvod svih ovih iskustava nameće i ukorenjuje uverenje da je pokoravanje autoritetu poželjno. Eksperimentalni subjekti su ušli u ogled sa pretpostavkom da je eksperimentator autoritet koji ima pravo da izdaje naloge. Milgramov tehničar-eksperimentator bio je odeven u mantil koji je potvrđivao njegov status i izdavao adekvatne naredbe, smisaono povezane sa njegovim statusom. Sve to je bilo dovoljno da se eksperimentor prihvati kao autoritet. Pošto je autoritet u datoj situaciji uspostavljen, subjekt se oseća obaveznim prema njemu. U tom trenutku ispitanik usmerava svoje težnje ka što kompetentnijem izvršavanju uloge koju mu je autoritet dodelio i kažnjavanje šokom postaje samo deo njegovih aktivnosti. On se trudi da što adekvatnije izvede ono što se od njega zahteva i na autoritet prebacuje odgovornost za sadržaj naloga (zato se oni koji po naredbi učine neko zlodelo brane tako što izjavljuju da su samo izvršavali svoju dužnost). Zbog tog prebacivanja odgovornosti na drugog, nehumani postupci koje pojedinac izvršava po nalogu ne ugrožavaju sliku o samom sebi. Kada se na ovaj način uspostavi psihološka nadmoć autoriteta, pojedincu postaje sve teže da se suprotstavi njegovim nalozima, čak i kad počinje da sumnja u njih.

   
   

   Često se dešava da subjekti glasno izražavaju neslaganje sa zahtevima eksperimentatora, ali i dalje nastavljaju da izvršavaju naloge. Subjektima je teško da se odupru sve okrutnijim nalozima autoriteta zbog toga što se oni pred njega postupno postavljaju, korak po korak, i što bi posle odluke da prekine morao da opravda ono što je već učinio. Napetost koju subjekt oseća kada daje šokove može se razrešiti odbijanjem poslušnosti, ali postoje i drugi mehanizmi kojima poslušni ispitanici pribegavaju. Milgram navodi sledeće: izbegavanje (nastoje da spreče jasnu percepciju znakova povezanih sa žrtvinim patnjama), poricanje (sopstvene odgovornosti, ili se ne veruje da su šokovi bolni, mada subjekt ne pristaje da sam primi ogledni šok), fizička ispoljavanja (znojenje, drhtanje, smeh), izvrdavanje i minimalno pokorovanje (skraćivanje trajanja šoka i dr.), neslaganje (samo verbalno, ali ne odbijanje poslušnosti) i okrivljavanje žrtve („učenik“ je kriv što je dobrovoljno pristupio ogledu i zbog svoje gluposti i tvrdoglavosti).

   Zanimljivo je da Milgram za iskazanu poslušnost i neposlušnost nije mogao da nađe jaču osnovu u ličnim karakteristikama svojih subjekata. Zato je morao da zaključi da su često za vladanje pojedinca odgovorne okolnosti u kojima se nalazi.

   Da li su važnije okolnosti ili lične osobine?

   Danas se eksperimenti poslušnosti autoritetu navode kao nedvosmislen primer da ljudi potcenjuju ulogu spoljašnjih okolnosti (situacija) kada ocenjuju tuđe ponašanje. Pre ovih eksperimenata bilo je rasprostranjeno uverenje da je pokretačka sila u ovoj vrsti poslušnosti neka destruktivna sklonost ili osobina ličnosti. Videli smo da ponašanje subjekata u laboratoriji ne pruža osnovu za takve zaključke, ispitanici su se često na sve moguće načine dovijali da umanje verovatnoću dobijanja šoka, a kada su sami imali priliku da odrede intenzitet šoka davali su one slabe ili kratkotrajne. Milgram je pokušavao da prikupi i uporedi podatke o ličnim obeležjima eksperimentalnih subjekata koji su iskazivali poslušnost prema autoritetu i onih koji su je u nekom momentu otkazivali. Na osnovu materijala koji mu je bio na raspolaganju do 1974. godine mogao je da zaključi: „Siguran sam da poslušnost i neposlušnost imaju složenu osnovu u ličnosti. Ali znam da je nismo pronašli… Štaviše, dispozicija s kojom se čovek upušta u eksperiment verovatno ima manji značaj no što većina čitalaca misli. Jer socijalna psihologija našeg veka uči nas važnoj lekciji: često za nečiji postupak nije odlučujuće kakav je on čovek, već u kakvoj se situaciji nalazi.“ (Milgram, 1974/1900: 198)

   Brojni podaci prikazani u knjizi Poslušnost autoritetu ukazivali su da svojstva situacije utiču na nivo spremnosti da se prate nalozi autoriteta. Pokazalo se da:

5. poznanstvo sa žrtvom i njena blizina smanjuje broj poslušnih pojedinaca. Ako ispitanik poznaje „učenika“ od ranije i ako se s njim nalazi u istoj prostoriji, veća je verovatnoća da će odbiti naloge eksperimentatora;
6. stav grupe može da utiče na poslušnost. Ako su u eksperimentu prisutne druge osobe koje se suprotstavljaju nalogu eksperimentatora, verovatnije je da će se ispitanik odupreti nalogu autoriteta (ali v. Burger, 2009);
7. neusklađenost zahteva dva autoriteta može dovesti do neposlušnosti. Kada dva eksperimentatora daju suprotne naloge, jedan zahteva da se pojača udar, a drugi da se ne pojača, broj „poslušnika“ se značajno smanjuje;
8. kada autoritet nije u fizičkoj blizini ispitanika, već naloge daje telefonom, manja je spremnost da se nalog izvrši.

Empatičniji pojedinci su samo nešto ranije izražavali zabrinutost za stanje žrtve, ali ih to nije navodilo da u većem procentu ne poslušaju eksperimentatora (Burger, 2009). U nešto drugačijim laboratorijskim ispitivanjima, u kojima je zahtevano da se „učenik“ vređa i ponižava, poslušni i neposlušni učesnici nisu se razlikovali ni po jednoj od pet bazičnih crta ličnosti – ekstraverziji, neuroticizmu, otvorenosti (duha), savesnosti i saradljivosti (Bocchiaro & Zimbardo, 2010).

Koliko su stabilne razmere poslušnosti?

Milgram je bio uveren da se fenomen koji je ispitivao u laboratoriji ne može objasniti ni autoritarnošću kao skupom stavova pojedinca niti odsustvom demokratske prakse u određenom društvu. Objašnjenje treba tražiti u samom postojanju hijerarhijske strukture i u težnji pojedinca da doprinese funkcionisanju te strukture. Odatle bi mogao da sledi zaključak da ne treba očekivati znatnije razlike u razmerama poslušnosti ako se slična istraživanja vrše u različitim državama. Takođe, ne bi trebalo očekivati da se nivo poslušnosti
bitnije promeni u toku dužeg vremenskog perioda, tj. da danas bude različit od onog koji je bio pre pedeset godina.

Poslušnost je psihološki mehanizam koji povezuje pojedinačnu akciju sa političkom svrhom. To je dispozicioni cement koji vezuje ljude za sisteme autoriteta.
– Stanley Milgram

Prema analizama koje je objavio Tomas Blas (Blass, 2004), eksperimenti izvedeni na Univerzitetu Jejl ponovljeni su u nekoliko drugih gradova u SAD, Nemačkoj, Italiji, Austriji, Južnoj Africi, Jordanu, Indiji i Australiji. Stepen poslušnosti je bio nešto viši nego što je Milgram prikazao u svojoj knjizi iz 1974. godine, ali nema dokaza da su te razlike značajne. U SAD je prosečno bilo 61% poslušnih subjekata, a u drugim državama oko 66%. Moglo bi se prema tome zaključiti da je poslušnost podjednako rasprostranjena u državama sa različitim tradicijama.

Milgramovi osnovni nalazi potvrđeni su u nekoliko drugih istraživanja u kojima nije korišćeno kažnjavanje šokovima. Vršena su istraživanja u bolnicama, gde su subjekti bili medicinske sestre koje su dobijale očigledno pogrešne naloge o terapiji pacijenata za koje su zadužene (Hofling et al., 1966; v. i Miller, 1986). Prikupljeni su i podaci o tome da se pod uticajem autoriteta lakše donose neetičke odluke o puštanju u promet potencijalno opasnog leka, dok se, kad takvog pritiska na odlučivanje nema, odluke zasnivaju na moralnim uverenjima pojedinca (Brief et al., 1991). Ovoj grupi eksperimenata pripada i skorije istraživanje obavljeno sa italijanskim studentima (Bocchiaro & Zimbardo, 2010). U ovoj studiji je stvarnim subjektima naloženo da „učenika“, koji je bio saradnik eksperimentatora i pre početka ogleda očigledno nekoncentrisan, prekorevaju sve više i više za greške koje pravi rešavajući zadatke sa silogizmima. Ukupno je bilo 15 različitih pokuda koje su se razlikovale po svojoj težini. Najblaža je bila: „Više se potrudi“, a najteža: „Ti si stvarno najgluplja osoba koju sam upoznao“. Saradnik eksperimentatora je bio u istoj prostoriji sa subjektom vezanim za aparate koji su navodno merili njegove fiziološke reakcije, što ga je sprečavalo da napusti prostoriju. Na pokude koje je dobijao zbog pogrešnih odgovora reagovao je jasnim znacima uznemirenja, zahtevima da mu skinu veze sa aparatom, sve do plača. Cela situacija je za sve stvarne učesnike u eksperimentu bila sasvim uverljiva. U ovim okolnostima 30% subjekata je išlo do kraja u pokudama i u vređanju učenika, poslušno ispunjavajući naloge eksperimentatora i ne obazirući se na znake patnje druge osobe. Zanimljivo je da su poslušni subjekti, kao i subjekti koji su prekidali učešće u eksperimentu, bili pod istim stresom, pa se može zaključiti da stres nije ključni faktor u donošenju odluke da se ne slede nalozi autoriteta. Ova studija je u osnovi ponavljanje jednog holandskog istraživanja (Meeus & Raaijmakers, 1986), a nivo poslušnosti subjekata bio je praktično isti.

Zbog primedbi na račun izlaganja subjekata preteranom stresu i napetosti, Milgramove eksperimente danas nije moguće ponoviti u celosti. Ali ipak se može pribeći delimičnoj replici, što je učinio Džeri Burger sa Univerziteta u Santa Klari (Burger, 2009). U istraživanju je učestovalo sedamdeset odraslih subjekata koji su davali šokove samo do 150 volti, kada su imali priliku da čuju verbalni protest žrtve i zahtev da se prekine sa ogledom. U Milgramovim eksperimentima 79% učesnika koji do tada nisu uskratili poslušnost autoritetu išlo je do kraja, sve do 450 volti. Na slabije šokove saradnik eksperimentatora je samo jaukom pokazivao da mu je šok (koji stvarno nije dobijao) neprijatan. Procenjena stopa poslušnosti u ovom istraživanju koje je obavljeno 2006. godine bila je samo neznatno niža od one koju je Milgram utvrdio 45 godina ranije. Suprotno očekivanjima, učesnici ovog eksperimenta, koji su videli da neki drugi učesnik (zapravo saradnik eksperimentatora) odbija nalog i da se ne vlada po instrukcijama, nisu se povodili za ovim primerom. Muškarci i žene se ni ovom prilikom nisu razlikovali u stepenu poslušnosti.

Ukratko, nameće se zaključak da su podaci o stepenu poslušnosti srazmerno stabilni. Zato Burger ima pravo da zaključi: „…Mada promene u stavovima društva mogu da utiču na ponašanje, moji podaci ukazuju da i danas deluju isti situacioni faktori koji su dovodili do poslušnosti u Milgramovom eksperimentu.“ (Burger, 2009: 9)

Na čemu se temelji moć autoriteta?

Autoritet u Milgramovim laboratorijskim eksperimentima poslušnosti poseduje moć. Pitanje je, međutim, o kojoj vrsti moći je ovde reč. Rejven i Rubin (Raven & Rubin, 1976) razlikuju šest osnova moći. To su: moć nagrađivanja, moć prisile, referentna, stručnjačka, legitimna i moć informisanosti. Osnova moći nagrađivanja leži u mogućnosti neke osobe da osigura neku dobit ili zadovoljstvo drugoj osobi nad kojom ima vlast. Nagrađivanje može da se sastoji i u ispoljavanju naklonosti. Moć prisile počiva na moći autoriteta da kazni drugu osobu, ako se ona ne pokori nalogu. Kazna može da se sastoji i u uskraćivanju nagrada i naklonosti. Zajedničko svojstvo prethodne dve moći jeste da predstavljaju kontrolu nad nečijom sudbinom, dok druge vrste moći ostvaruju neposrednu kontrolu ponašanja (Rot, 1999). Referentna moć se zasniva na identifikaciji neke osobe sa osobom koja predstavlja autoritet i na njenoj želji da svojim ponašanjem ugodi autoritetu. Stručnjačka moć se zasniva na uverenju da autoritet ima znanja i kompetencije koje koristi bez posebnih i sebičnih namera. Legitimna moć se temelji na društvenoj normi, tj. na skupu uverenja o tome koji su postupci i stavovi prikladni u određenoj situaciji. Moć informisanosti odnosi se na ubedljivost podataka koje autoritet iznosi da bi ubedio drugu osobu i na taj načn izmenio njeno ponašanje.

U psihološkim eksperimentima moć eksperimentatora se često temelji na legitimnoj moći. Učesnici često obavljaju besmislene radnje, pa i radnje koje nose opasnost po sopstveno zdravlje ako to od njih zahteva eksperimentator (Raven & Rubin, 1976).

Bitno je poznavati prirodu moći koju je imao eksperimentator u Milgramovom ogledu, jer ako je od presudnog značaja za poslušnost bila njegova legitimna moć, onda se gotovo svako može naći u ulozi slepog izvršioca naređenja. Ako je temelj njegove moći uverenje o njegovoj stručnosti (on je stručnjak za uticaj kažnjavanja na pamćenje i učenje), onda je njegove naloge lakše odbiti jer njegova stručnost podleže kontinuiranom proveravanju. Kada se pokaže da se njegova predviđanja ne ispunjavaju (na primer, tvrdnja da su šokovi bezopasni ne slaže se sa jasnim znacima patnje žrtve tih šokova), za pojedinca on prestaje da bude autoritet. U nizu svojih studija Blas (v. Blass & Schmitt, 2010) pokazuje da posmatrači kojima se prikazuje film o toku Milgramovih osnovnih eksperimenata procenjuju da su legitimna i stručnjačka moć presudno uticale na poslušnost učesnika u eksperimentu. Jasno je da je ovde reč samo o tome kako spoljašnji posmatrači opažaju uticaje autoriteta, ali se može pretpostaviti da bi isti uticaj ove moći imale i ako bi posmatrači bili stvarni akteri u eksperimentu Milgramovog tipa. Isti posmatrači su ocenjivali da je najmanja uloga referentne i moći nagrađivanja.

Ovi podaci o značaju i upadljivosti legitimne moći predstavljaju indirektnu potvrdu zaključka iz prethodnog odeljka ovog rada – da se i danas, kao i u vreme kada je Milgram vršio svoja istraživanja, može računati na znatan broj poslušnih koji će se u pogodnim okolnostima prepustiti volji autoriteta.

Ovaj članak je informativnog karaktera i ne zamenjuje rad na sebi niti rad sa stručnim licem!

Koliko su laboratorijska istraživanja relevantna za razumevanje stvarne okrutnosti iz poslušnosti?

U literaturi se, ne tako retko, sreće ocena da Milgramovi eksperimenti ne govore ništa o poslušnosti, već samo o normama koje važe za učešće u socijalnopsihološkom eksperimentu (Eskola, 1988). Nasuprot tome, na Milgramove eksperimente i njegova objašnjenja slepe poslušnosti u izvršavanju nečovečnih naređenja danas se pozivaju autori koji se bave genocidom (Alvarez, 2001).

Sam Milgram je dosta napora uložio da povuče paralele između poslušnosti u laboratoriji i ponašanja glavešina nacističke Nemačke i običnih nemačkih građana. Pritom se pozivao i na stavove Hane Arent o Ajhmanu (Eichmann)* koja je opovrgavala tvrdnje tužilaštva u Jerusalimu da je Ajhman sadistička, izopačena ličnost (Arendt, 1963). U isto vreme kada je Milgram izvodio svoje eksperimente o poslušnosti, Hana Arent je pratila suđenje Ajhmanu koje se odvijalo u Jerusalimu. Prema Arentovoj, Ajhman nije pokazivao nikakve znake mentalne bolesti ili poremećaja ličnosti, niti je gajio antisemitske ili rasističke stavove. Po njenom tumačenju, ovde je reč o banalnosti zla, ne o činovima sociopata i fanatika, već o aktima normalnih osoba koje veruju u normalnost i opravdanost svojih postupaka. Ajhman je prosto delovao kao efikasni birokrata, postupajući prema naređenjima, ne razmišljajući mnogo o posledicama koje one imaju po žrtve.

*Adolf Eichmann je bio nemačko-austrijski oficir koji je imao ključnu ulogu u istreblljenju Jevreja u toku drugog svetskog rata. Poznat po genocidu i strašnom projektu ,,Konačno rešenje”.

Pitanju da li ispitivanja u laboratoriji mogu da doprinesu razumevanju poslušnosti u širem kontekstu Milgram je posvetio dosta pažnje i u svojoj knjizi iz 1974. godine. On je bio uveren da psihološki mehanizmi poslušnosti ostaju isti dok god postoji odnos podređenog i nadređenog koji ima pravo da propiše ponašanje. Nijanse i pojedinosti poslušnosti mogu da zavise od specifičnih okolnosti, ali osnovni proces ostaje isti, kao što se „kod zapaljene šibice i kod šumskog požara odvija isti osnovni proces sagorevanja“ (Milgram 1974/1990: 166). Posebno mesto u njegovim razmišljanjima zauzimala je analiza onoga što se u Nemačkoj dešavalo pod vlašću nacista.

Samom Milgramu je bilo potpuno jasno da postoje razlike između laboratorijske situacije u kojoj je ispitivao destruktivnu poslušnost prema autoritetu i poslušnosti vojnika ili naciste koji izvršava naređenja koja se kose sa moralom. Na primer, na osnovu dugotrajne indoktrinacije mnogi Nemci proganjanja nedužnih Jevreja i drugih grupa nisu smatrali nezasluženim i na njih nisu gledali sa moralnom indignacijom. Nasuprot tome, poslušnost subjekata u laboratorijskom eksperimentu bila je trenutna i nepripremljena. Pored toga, vojnici i funkcioneri nacističkog režima uključeni u vršenje zlodela bili su sasvim svesni da uništavaju ljudske živote, dok su subjekti u eksperimentu na početku bili uveravani da ono što čine „učeniku“ ne ostavlja trajne posledice. Ne može se isključiti mogućnost da su eksperimentalni subjekti, i pored sve uverljivosti situacije, ipak bili ubeđeni da će neko prekinuti eksperiment ako bi pretilo ozbiljno i trajno ozleđivanje „učenika“, žrtve. Pored toga, ispitanici su bili u situaciji u kojoj eksperimentator prihvata odgovornost za sve posledice, dok je u realnim situacijama teže sopstvenu odgovornost preneti na drugog. Milgramu, međutim, nije bilo teško da odbaci ove i slične razlike kao nebitne. U stvarnoj društvenoj dinamici autoriteti imaju znatno veću moć nagrađivanja i prisile, a i u prilici su da pruže daleko uverljivija objašnjenja i opravdanja za svoje nemoralne zahteve, što predstavlja sasvim dovoljnu osnovu za transformaciju mirnih, običnih ljudi u poslušne zločince.

Prema Milgramovim analizama neke teme se ponavljaju kada se ispituju različiti primeri ekstremne poslušnosti u stvarnom društvenom životu, kao što su: američki zločini u Vijetnamu, postupanje čuvara u koncentracionim logorima koje je organizovala nacistička Nemačka i dr. Uvek jedna grupa ljudi, izvršavajući naloge nadređenih, svoje postupke posmatra kao tehničku stvar, privremeno suspendujući sopstvene moralne obzire, odgovornost se prebacuje na nadređenog ili na neku višu instancu, postupci se razdvajaju od ličnih osećanja i nalaze se opravdanja u nekom višem cilju, a odanost, dužnost i disciplina u izvršavanju okrutnih dela opažaju se kao preduslovi za opstanak društvenog sistema. Da bi se izbeglo razmišljanje o moralnim implikacijama (zlo)dela, koriste se razni eufemizmi ili se o izvršenom delu ne govori čak ni u krugu saučesnika.

Lako je zanemariti odgovornost kada je neko samo posredna karika u lancu delovanja.
– Stanley Milgram

Očigledne su paralele sa dešavanjima u laboratorijskim eksperimentima poslušnosti. Poslušni subjekti se potpuno predaju proceduri i trude se da što razgovetnije postavljaju pitanja i da se pokažu što kompetentnijim učesnicima u eksperimentu. Oni često ističu da šokove ne bi davali sami od sebe već da su prosto radili ono što im je rečeno, prebacujući svu odgovornost na eksperimentatora. Davanje šokova treba da služi naučnim ciljevima i ispitanici su posvećeni ovom cilju. Čak i kad se suprotstavljaju nalogu autoriteta, subjekti to često čine kao da se zbog nečega izvinjavaju, pokušavajući da se pokažu kao dobri učesnici u eksperimentu. Ponekad subjekti nastavljaju da se pokoravaju volji eksperimentatora, mada jasno pokazuju znake napetosti. Subjekti u eksperimentu prigovore svoje savesti, ako se pojave, doživljavaju kao smetnje i pokušavaju od njih da se odbrane tako što odvraćaju pažnju od znakova koji govore o nevoljama kroz koje prolazi „učenik“. Na primer, vrlo glasnim čitanjem pokušavaju da pokriju proteste „učenika“. Posle eksperimenta, neki ispitanici pokušavaju da što manje govore o svojim doživljajima i osećanjima tokom njega (gđa Rozenblum, Milgram, 1974/1990: 86–88).

Kod eksperimentalnih subjekata se povremeno javljala ideja da učenici– žrtve na neki način zaslužuju udare električne struje. Ponekad su poslušni subjekti posle eksperimenta izjavljivali da je učenik bio glup i tvrdoglav i da je time zaslužio šokove. Nacistički režim, sa svoje strane, dugo je vodio antisemitsku propagandu i time pripremio teren za konačno rešenje jevrejskog pitanja i opravdanje brutalnog tretmana. Na osnovu popularnih teza o Nemcima kao kruni arijevske rase, Nemci su mogli s manje skrupula da postupaju prema drugim, inferiornijim rasama. Mnogi pogromi, kako nas istorija uči, uključuju pripremu u vidu obezvređivanja žrtava tj. poricanje njihovih intelektualnih i karakternih osobina. Može li se onda na osnovu ovih paralela tvrditi da laboratorija nudi model stvarnog ponašanja ljudi uhvaćenih u mrežu zahteva jednog nehumanog i destruktivnog društvenog sistema?

Jedan broj autora ostaje, uprkos svemu, nezadovoljan ovim argumentima i s pravom ističu određena ograničenja (npr. Fenigstein, 1998). Oni osporavaju Milgramovo tvrđenje da je u laboratoriji pronašao adekvatan model za razumevanje ekstremnog i destruktivnog potčinjavanja autoritetu u stvarnim životnim okolnostima, ukazujući na činjenicu da su neki mučitelji i izvršioci ratnih zločina motivisani sopstvenim sadističkim potrebama i da se kod njih ne primećuju bilo kakvi znaci kajanja i krivice, kako u toku vršenja zločina, tako i kasnije. Ono što Milgram smatra suštinom poslušnosti, dovođenje u stanje u kome čovek počinje sebe da shvata kao oruđe za izvršavanje tuđih želja, u ovom slučaju ne postoji. Deo mučitelja i zločinaca izvršava svoje želje. Izvesno je da se postojanje ovakvih pojedinaca nikako ne može prevideti, ali je podjednako teško prevideti činjenicu da su i sasvim obični ljudi spremni na surova postupanja prema nedužnima i da je za objašnjenje psiholoških mehanizama koji ih to do tog stanja dovode zaslužan Stenli Milgram.

Uznemirujuće činjenice i alati kojima se može upravljati masom

,,Rezultati koje sam proučavao u laboratoriji su uznemirujući. Velika je verovatnost da se na ljudsku prirodu ne možemo osloniti da izolujemo čoveka od brutalnosti i nečovečnog ponašanja od strane zlonamernog autoriteta. Veliki broj ljudi radi ono što mu se kaže da radi bez obzira na sadržaj tog čina i bez ograničenja savesti, sve dok naredbe dolaze od legitimnog autoriteta. Ako su u ovoj studiji anonimni nadzornici uspešno naredili odraslim osobama da muče 50-godišnjeg čoveka putem strujnih udara uprkos njegovim protestima, možemo se onda samo zapitati šta bi vlada sa svojim ogromnim autoritetom i prestižom mogla narediti svojim stanovnicima.” – Stanley Milgram

Može biti da smo mi marionete – marionete pod kontrolom žica društva. Ali mi smo bar marionete sa percepcijom, sa svešću. A možda je naša svest prvi korak ka našem oslobođenju.
– Stanley Milgram

Plemenita svesna bića ili uspavana čudovišta?

Ako ste pročitali ceo članak i razumeli ga, sada imate vredne informacije i verovatno ste osvestili neke stvari. Sada možete prepoznati ove moćne obrasce koje koristi autoritet. Potpuno je nebitno da li je to vaš poslodavac ili bilo koji državni organ koji vam se obraća putem TV-a (čitaj: hipno-kutije), poenta je ista. Zatim, možete preispitivati to što vam govore (čitaj: naređuju). U zavisnosti od akcije koju preduzimate, vrlo brzo ćete dobiti odgovore da li ste potpuno svesno biće koje razmišlja svojom glavom ili tuđa marioneta koja radi sve što joj se kaže (pod uticajem straha).

Cilj javnog obrazovanja uopšte nije širenje prosvetljenja, već jednostavno svesti što veći broj pojedinaca na isti, siguran nivo, uzgajati i obučavati standardizovano građanstvo, ugušiti neslaganje i originalnost.
– H.L. Mechen

Obični ljudi, jednostavno radeći svoj posao, i bez ikakvog posebnog neprijateljstva s njihove strane, mogu postati agenti u strašnom destruktivnom procesu.
– Stanley Milgram

,,Preživeo sam koncentracioni logor. Moje su oči videle ono čemu nijedan čovek ne bi mogao svedočiti: plinske komore koje su izgradili učeni inženjeri. Decu su trovali obrazovani fizičari. Bebe su ubiijale obučene medicinske sestre. Visokoobrazovane žene su pucale u majke i bebe. Dakle, sumnjičav sam prema obrazovanju.

Moj zahtev je: Pomozite svojim učenicima da postanu ljudi. Vaš trud nikada ne sme stvoriti učena čudovišta, vešte psihopate, obrazovane Ajhmane. Čitanje, pisanje i računanje važno je samo ako služi da našu decu uči da budu humanija.” – Dr. Haim Ginott

Zapamtite dobro reči doktora Haima, a neka vam i ove misli budu na pameti ako vam bilo koja figura autoriteta bude govorila da radite bilo šta što je protiv ljudskosti.

Preneću vam deo izjave jednog nemačkog oficira koji je 1945-1946. priznao svoja zlodela u sudu u Nirnbergu. U pitanju je Herman Gering, lider nacističke partije. Kada su ga pitali kako su uverili nemački narod da sve to prihvati, on je odgovorio:

,,Bilo je lako, to nije imalo veze sa nacizmom, već sa ljudskom prirodom. To možete učiniti u nacističkom režimu, komunističkom, u monarhiji, a i u demokratiji. Jedina stvar koju treba da učinimo da bi ljudi bili robovi je da ih uplašimo. Ako možete zamisliti način kako da uplašite ljude, možete ih naterati da rade šta god želite.”

COVEK MORA U NESTO DA VERUJE. U BOGA. U LIDERA POLITICKOG ILI BILO KOG KOJI JE U DRUSTVU NAJVISE OMILJEN. MOC AUTORITETA ZASNIVA SE NA POSLUSNOSTI. A LJUDI KOJI VERUJU SU POSLUSNI. KOME VEROVATI AKO NE AUTORITETU. I TO JE POKAZALO OD 65 DO CAK 80% LJUDI U RAZNIM EKSPERIMENTIMA. I ONDA SE MI CUDIMO STO ZIVIMO OVAKO?