NEKAD JE BIO STRIP NIKAD ROBOM MOJA GENERACIJA NIJE IMALA MNOGO IZBORA. ILI SMO BILI MIRKO I SLAVKO I PARTIZANI I NEMCI ILI POD UTICAJEM PROBOJA AMERICKIH MEDIJA ,BILI SMO INDIJANCI I KAUBOJI. NASA GENERACIJA BILA JE ZADOJENA BUNTOM. I NISMO NIKAD ODUSTAJALI. POSTOJALA JE JASNA GRANICA IZMEDJU DOBRA IZLA. BILO JE PADANJA PRILIKOM BEZANJA, UDARANJA GRANOM NEKAD MALO JACE, ODRANA KOLENA, ALI I BATINE STO NAS NEMA DO MRAKA KOD KUCE. DANAS NASA DECA IMAJU MNOGO IZBORA. INTERNET PRUZA I PREVISE RAZNOG SADRZAJA. NASOJ DECI JE MNOGO TEZE DA RAZAZNAJU STA JE DOBRO ILI ZLO. JER SU I JEDNO I DRUGO VRLO SLICNI. TAKO DA TREBA POMOCI OVOJ DECI (STUDENTIMA) I NE DOZVOLITI DA OVOLIKO NJIHOVO ZRTVOVANJE POSLUZI SAMO KAO IZDUVNI VENTIL NEZADOVOLJSTVA NARODA .IZADJIMO SVI NA ULICE I ODIGRAJMO KONACNU BORBU DOBRA I ZLA. SAMO UDRUZENO DOBRO MOZE POBEDITI UDRUZENO ZLO! NIKAD ROBOM I PUMPAJ BRE.
NIKAD ROBOM
Никад робом је назив за стрип-ревију у којој су објављивани претежно партизански стрипови о младим куририма Мирку и Славку од 1970. године, а до тада су били заступљени и други. Ревија је излазила у издању Дечјих новина
из Горњег Милановца од 1963. године до броја 595 издатог 1977. године.
Тада прераста у Едицију Курир и тако излази до јесени 1979. године.
Издање је штампано на 32 странице, формата 145x205 мм, од којих је 16
страница било у боји. Уз јунаке Мирка и Славка, највише се истичу
следећи кратки серијали: Акант, Тајанствени витез, Блажо и Јелица, Дабиша и Хајдук Вељко.
Mirko i Slavko bio je omiljen i veoma tiražan strip u Jugoslaviji šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoljeća. Bio je to strip o dva dječaka, partizanska kurira u Drugom svjetskom ratu, koji je izlazio u ediciji Nikad robom izdavačke kuće Dečje novine iz Gornjeg Milanovca. Glavni autor stripa bio je crtač Desimir Žižović Buin, uz brojne suradnike.
Strip je isprva izlazio u okviru lista Dečje novine, na svega pola stranice, te niko nije mogao da zamisli koliki će uspjeh ova socrealistička i relativno loše crtana i pričana serija imati u javnosti.
Strip je koncipiran na jednostavnim zapletima i stereotipnim likovima, što je sasvim odgovaralo duhu tog vremena. Mirko i Slavko su primljeni sa velikim oduševljenjem na tržištu i kod čitalaca, a doprinos ovom masovnom fenomenu, nikada prije i nikada kasnije ponovljenom na teritoriji čitave bivše Jugoslavije, sigurno je i pretplatnička mreža lista Dečje novine u školama, nakon vojske tada najmasovnijem i najsigurnijem tržištu.
Nakon gašenja serijala Mirko i Slavko nastavili su da žive kao junaci šala te u pjesmi Ramba Amadeusa – Kataklizma komunizma.
Jedna od šala glasi da su Mirko i Slavko dokaz da su i partizani imali superheroje. Naime, Slavko je imao nadljudsku vizuelnu sposobnost. Mogao je da uoči čak i nadolazeći metak, a Mirko je posjedovao nemjerljivu brzinu i mogao je isti taj metak sa lakoćom da izbjegne. Kažu da su ga jednom vidjeli kako se utrkuje sa gepardom sve dok ovaj nije posustao.
Dalje su popularne šale “Mirko, pazi zrno! Hvala Slavko, spasao si mi život! …i nastaviše da krune kukuruz” i “Mirko, pazi metak! Nemaš brige, Slavko, ja sam nindža!”
MORAM DA POMENEM SRETENJSKI USTAV!
"Svi putevi vode u Kragujevac", rečenica je koja se u ovoj nedelji uoči Sretenja i Dana državnosti često ponavljala. Istoričar Nenad Đorđević ističe da sadašnje studentske akcije i donošenja Sretenjskog ustava pre 190 godina povezuje - vraćanje države njenom narodu.
Čini se da se nikad kao ove godine ne govori o Sretenju i Danu državnosti, dok studenti iz cele zemlje dolaze u Kragujevac, grad u kom je 1835. godine donet Sretenjski ustav, prvi Ustav Kneževine Srbije.
Sretenje je, ističe istoričar Nenad Đorđević, najznačajniji praznik u novovekovnoj istoriji Srbije, jer to je i početak Prvog srpskog ustanka 1804. godine, ali i dan donošenja Ustava iz 1835, kao osnove pravno-političkog razvoja Srbije u drugoj polovini XIX veka.
Taj je Ustav, ističe, nosio posledice ne samo za tadašnju vazalnu Kneževinu Srbiju, već i na druge narode koji su se nalazili na Balkanskom poluostrvu.
„Sama reč Ustav je nastala oko 1835. godine, a njen tvorac je ustavopisac i jedan od najznačajnijih ljudi tog perioda, Dimitrije Davidović, koji je hteo da unese tadašnje zapadnoevropske vrednosti i da se ograniči vladarska samovolja. A kako će se vladarska samovolja ograničiti – ustavljanjem, tj. zaustavljanjem i stvaranjem jednog pravno-obavezujućeg dokumenta“, objasnio je on.
Ustav iz 1835. godine napisan je za oko 20 dana, podseća.
„Prethodilo mu je dugogodišnje nezadovoljstvo vladavinom kneza Miloša Obrenovića, koji je držao kompletnu vlast u svojim rukama i, bez obzira na njegove sjajne spoljnopolitičke poteze, stanovništvo i ljudi iz njegovog okruženja bili su nezadovoljni tom njegovom vladavinom. Došlo je do niza pokušaja pregovora sa knezom Milošem, čija je kulminacija bio ustanak. Ustanak je imao tu pozitivnu posledicu da je knez Miloš uspeo da na miran način stupi u pregovore sa ljudima koji su želeli da promene tadašnje stanje u Kneževini Srbiji“, objasnio je.
Dimitrije Davidović bio je Milošev lični sekretar i, inače, nije bio pravnik već je svojevremeno studirao medicinu.
„Davidović je koristio sve najznačajnije i najmodernije ustavno-pravne dokumente tog perioda. To su bile francuske povelje iz prve polovine 19. veka, deklaracija o ljudskim pravima i građanima iz perioda Francuske buržoaske revolucije i Belgijski ustav. Dakle, sve je to bilo stavljeno u jedan dokument koji je imao nekih oko 150 članova, podeljenih u 14 poglavlja“, opisao je.
Sretenjski ustav je, dodaje Đorđević, predvideo čitav niz elemenata koji nisu bili klasične ne samo za Balkan, nego i za dobar deo tadašnje Evrope.
„Jedna od najbitnijih stvari je to da je bila uspostavljena ravnopravnost građana, bez obzira na veru i naciju. To je izdiglo tadašnju Srbiju, koja je i dalje u okviru Osmanskog Carstva. Tu je bila i nezavisnost kretanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja i što je ono danas isto interesantno – neprikosnovenost ličnosti. Znači čitav niz tih postulata modernog evropskog građanskog prava je bio uključen u taj Ustav i on je faktički predstavljao akt jedne nezavisne države“, opisao je istoričar.
Zbog Ustava je u februaru 1835. godine, dodaje on, oko 2.400 opštinara došlo u Kragujevac, kao i više od 10.000 ljudi iz cele kneževine.
„Knez Miloš je napravio kompromis da prihvati te njihove odluke, ali je lično bio protiv Ustava koji će u značajnoj meri ograničiti njegovu vlast. On je morao da deli vlast sa Sovjetom, tadašnjom vladom kneževine Srbije, te je došlo do klasične podele na sudsku, zakonodavnu i izvršnu vlast“, objašnjava sagovornik N1.
Ovaj Ustav, kao faktički akt jedne nezavisne države, povukao je sa sobom i čitav niz posledica iz inostranstva, naveo je.
„Spojni faktor je naravno bila Otomanska imperija, koja se raspadala, ali u čijem je sastavu Srbija i dalje formalno bila. Međutim, osim njih tu su bile i Rusija i Austrija. Protiv Ustava je izričito bila i carska Rusija. Čak je ruski poslanik u Carigradu to smatrao kao ‘nekom vrstom francuskog rasada’. To je jedna čuvena rečenica koja se često pojavljuje u srpskoj javnosti – da su Srbi donošenjem Ustava pokvarili svoje političke odnose“, rekao je on.
Austrija se, sa druge strane, plašilla da će taj južnoslovenski element, koji je pojavio na granicama njihove multinacionalne države, ugroziti i dotadašnji način njenog postojanja, istakao je Đorđević.
Ustav, za koji inače pravnici tvrde da je bio pravno neprimenjiv, imao je veoma moćne neprijatelje – od kneza Miloša (kojem je ograničavao vlast), preko tri konzervativne države – Turske (koja se raspadala), Austrije (koja je htela da sačuva postojeće odnose i spreči uticaj Francuske buržoaske revolucije), sve do Rusije (koja je ovaj prostor posmatrala kao svoj placdarm i način da izađe na topla mora), ocenio je.
„Svi ti elementi su doveli do toga da taj Ustav traje samo 55 dana, da je formalno pravno trajao nepuna dva meseca i da je nakon toga povučen takozvanim Turskim ustavom“, naveo je.
Upitan mogu li se napraviti paralele između tog i sadašnjeg trenutka, kada studenti trče od grada do grada, noseći Ustav, Đorđević je istakao rečenicu koja se ovih dana ponavlja – svi putevi vode u Kragujevac.
„Ovo što su pokrenuli studenti je vraćanje narodu, odnosno da se država vrati narod. Da narod oseti svoju državu potpuno kao svoju, a ne kao neki otuđeni izvor moći na koju on ne može da utiče. Mi smo svi građani ove države, bez obzira na etničko i na versko poreklo, mi imamo naša prava. Studenti su u ovom periodu iskazali najveći deo onoga što mi kao građani ove države smatramo i osećamo“, istakao je on.
NA KRAJU PUMPAJ
Sa svakim skandiranjem, svaki put kada se pojavilo na transparentu, „pumpaj“ je prelazio granice banalnosti i postajao više od fraze, da bi na kraju postao entitet sam za sebe.
Uostalom, kao i Ćaci, koji je postao najbolji drug naših studenata i neizostavni lik svakog protesta i blokade od kako se „rodio“.
Tako je „pumpaj“ našao svoj put do srži protesta, ne samo kao slogan, već kao simbol trenutne borbe, stava i neslaganja, bunta. Na ulicama, društvenim mrežama, među studentima, penzionerima, glumcima, prosvetarima, ali i mimo njih, ovaj izraz, spontan, ali i unapred osmišljen stvorio je atmosferu koja je istovremeno ozbiljna i zabavna.
Ali kako je ova fraza, koju bismo pre čuli na svadbi ili u teretani, postala neizostavni deo društveno-političkog bunta?
Kako je „pumpaj“ prešao put od kafane do blokada mostova i studentskih marševa? I da li je ovo samo prolazna fora ili se krije nešto malo ozbiljnije?
ao što to obično biva sa viralnim fenomenima, priča o „pumpanju“ na protestima nije krenula odande odakle bi se očekivalo u ovakvim situacijama. Na društvenim mrežama se vodila polemika o tome odakle studentima ovaj izraz.
Za Ćacija znamo sa sigurnošću. Neko je pogrešio u pisanju „grafita“ (čitaj šaranju državne imovine), mada, možda to i nije bila greška, ali gde su koreni viralnog „pumpaj“?
Ubrzo nakon toga, snimak je posta viralan, prvo u okviru muzičkih i humorističkih TikTok i Instagram stranica, a potom i među širokom publikom koja ga je doživela kao ultimativni simbol energije i ritma. „Pumpaj“ je značilo ne stati – nastaviti u istom ritmu, bez pauze, bez odustajanja.
Nedugo zatim, dolazi do neočekivanog transfera – izraz se seli sa svadbi i društvenih mreža na proteste, gde dobija novo značenje.
Više nije samo sinonim za zabavu, već i za istrajnost u borbi za promene. Kada su studenti izašli na ulice, „pumpaj“ je postalo ono što ih vezuje, nešto što ih podseća da ne smeju stati.Nema sumnje da je ogroman deo „pumpanja“ na protestima potekao sa Reddit-a. Ova platforma odavno je poznata po
Od početka protesta, „pumpaj“ se na Reddit-u pojavljuje ispod gotovo svake objave koja se tiče studentskog bunta.
Ljudi komentarišu sa samo jednom rečju – pumpaj. Nekad bez dodatnog objašnjenja, nekad uz snimke, slike ili mimove, „pumpanje“ postaje digitalna verzija slogana koji diže atmosferu i održava momentum.
Zanimljivo je da su prethodne generacije studenata protestovale uz klasične parole i političke poruke, dok današnji protesti preuzimaju elemente internet kulture. Ironija, mimovi i viralni trenuci su deo borbe, a „pumpaj“ je idealan primer kako nešto naizgled neozbiljno može da postane moćan simbol otpora.
Od ekrana do ulice: „Pumpaj“ na protestima
Kako je „pumpaj“ prešlo iz digitalnog u stvarni svet?
Jedan od ključnih momenata bio je kada su se transparenti sa natpisom „pumpaj“ pojavili na bolakadama tri mosta u Novom Sadu, prvog februara.
Međutim, ono što je dodatno zapečatilo ovaj izraz kao deo pobune bio je trenutak kada se jedan student popeo na autobusku stanicu i počeo da viče „pumpaj“ iz sveg glasa. Taj trenutak je postao instant hit i dodatno učvrstio izraz u protestnoj kulturi.
U Beogradu su se takođe pojavljivali transparenti sa „pumpaj“, a uzvikivanje ovog slogana postalo je deo energije demonstracija. Umesto klasičnih političkih poruka, studenti koriste humor i jednostavne izraze da pošalju poruku – mi ne stajemo, nastavljamo još jače, glasnije i, kako kažu “sve nas je više”.
Mimifikacija protesta: Kad humor postane otpor
Jedna od najupečatljivijih karakteristika ovih protesta jeste način na koji su se iskoristili elementi internet kulture.
Uzmimo za primer video u kojem su „pumpanje“ Darka Lazića spojili sa reakcijama političara -pre svega Ane Brnabić – i tako stvorili apsurdnu, ali efektivnu kritiku političkog stanja u zemlji. Ovo je postao trend: uzimati viralne momente, prepakovati ih u novi kontekst i koristiti ih kao alat za izražavanje nezadovoljstva.
Takođe, nakon što je prošlog vikenda sa automobila u kom je bio predsednik, otpao točak, pogađate, krenule su razne poveznice sa trendom pumpaj, iz čega su se izrodili i sjajni mimovi i transparenti, koji najčeršće aludiraju na scene iz kultnog filma „Žikina dinastija“.
„Pumpaj“ je dobilo mesto na različitim izlozima, bilbordima, zidovima…
Ovaj način protestovanja nije slučajan.
Mladi danas žive u digitalnoj eri gde se informacije brzo šire i gde je pažnja kratkog trajanja. Tradicionalni protestni slogani možda nisu dovoljni da privuku pažnju široke publike, ali humor, ironija i viralni trenuci jesu.
Da li „pumpaj“ može promeniti nešto?
Na prvi pogled, „pumpaj“ deluje kao šala, nešto što će proći jednako brzo kao što se i pojavilo. Ali ako malo bolje pogledamo, vidimo da je to više od internet trenda.
„Pumpaj“ je postao simbol generacije koja odbija da se buni na način na koji su to radili njihovi roditelji. Umesto ozbiljnih govora i velikih ideoloških parola, oni koriste mimove, ironiju i viralne slogane da prenesu svoju poruku.
Možda baš zbog toga „pumpaj“ funkcioniše – jer je drugačije. Jer se u njemu spaja bunt i humor, otpor i zabava.
Šta dalje? Pumpaj do kraja
Kao i u svadbenom veselju, ritam protesta se ne sme prekinuti, poručuju studenti a i građani. Ako se uspori, ako se stane, energija nestaje.
Zato je „pumpaj“ pokret i ideja da se nastavi bez prestanka, da se ne dozvoli zamor, da se ne prihvati poraz.
Koliko će trajati? Da li će postati deo istorije ili samo kratkotrajan viralni fenomen?
To zavisi od onih koji su ga pokrenuli.
Ljudi komentarišu sa samo jednom rečju – pumpaj. Nekad bez dodatnog objašnjenja, nekad uz snimke, slike ili mimove, „pumpanje“ postaje digitalna verzija slogana koji diže atmosferu i održava momentum.
Zanimljivo je da su prethodne generacije studenata protestovale uz klasične parole i političke poruke, dok današnji protesti preuzimaju elemente internet kulture. Ironija, mimovi i viralni trenuci su deo borbe, a „pumpaj“ je idealan primer kako nešto naizgled neozbiljno može da postane moćan simbol otpora.
Od ekrana do ulice: „Pumpaj“ na protestima
Kako je „pumpaj“ prešlo iz digitalnog u stvarni svet?
Jedan od ključnih momenata bio je kada su se transparenti sa natpisom „pumpaj“ pojavili na bolakadama tri mosta u Novom Sadu, prvog februara.
Međutim, ono što je dodatno zapečatilo ovaj izraz kao deo pobune bio je trenutak kada se jedan student popeo na autobusku stanicu i počeo da viče „pumpaj“ iz sveg glasa. Taj trenutak je postao instant hit i dodatno učvrstio izraz u protestnoj kulturi.U Beogradu su se takođe pojavljivali transparenti sa „pumpaj“, a uzvikivanje ovog slogana postalo je deo energije demonstracija. Umesto klasičnih političkih poruka, studenti koriste humor i jednostavne izraze da pošalju poruku – mi ne stajemo, nastavljamo još jače, glasnije i, kako kažu “sve nas je više”. Ovo je postao trend: uzimati viralne momente, prepakovati ih u novi kontekst i koristiti ih kao alat za izražavanje nezadovoljstva.Takođe, nakon što je prošlog vikenda sa automobila u kom je bio predsednik, otpao točak, pogađate, krenule su razne poveznice sa trendom pumpaj, iz čega su se izrodili i sjajni mimovi i transparenti, koji najčeršće aludiraju na scene iz kultnog filma „Žikina dinastija“.
SVI PUMPAJU. NE SPAVAJ NI TI. PUMPAJ!
Нема коментара :
Постави коментар