VELIKI BRAT U 2026-TOJ

ZBUNJENA SAM . VESTACKA INTELIGENCIJA TACNIJE  SORA 2 ME PLASI. A TEK POMISAO DA ONA SVE VISE I VISE NAPREDUJE. PA HAJDE DA VIDIMO OTPRILIKE STA NAS CEKA  I 2026-TOJ GODINI.

 

Januar je došao sa tišinom, ali ne onom koja smiruje. Već sa tišinom koja tjera na introspektivno preispitivanje – Veliki Brat nije spolja. On prebiva u našem mozgu, u zamkama koje sami sebi postavljamo. Informacioni umor je svuda oko nas. U Srbiji i svetu, ljudi polako shvataju da istina i laž više nisu odvojene; one plešu zajedno u svakom našem zrncu percepcije. Sada je pitanje: kome verovati – sopstvenim očima, mozgu ili onima koji pričaju „verovatnije“ priče?

 

 

 

Februar je doneo političku maglu i finansijski metež. Inflacija, digitalne valute i bodovanje lojalnosti prate svakodnevicu. Ljudi su u konstantnom algoritamskom pritisku, ali polako uče da prepoznaju manipulaciju informacijama i vrednost sopstvene kritičke misli. I dok svet i dalje korača u neizvesnosti, Srbija traži svoje putanje između starih obrazaca i novog digitalnog poretka.

 

 

 

Mart je bio o deci i porodici – o njihovoj sposobnosti da budu svetionici stabilnosti u svetu punom haosa. Roditeljstvo postaje složenije, deca su tehnološki napredna, ali emotivno udaljena. Patispanj-princip – prošlost, sadašnjost i budućnost – pomaže da se pronađe balans u odnosima, jer ljubav prema deci ostaje jedino neizbrisivo svetlo.

 

 

 

April nas uvodi u svet tehnologije i metaverzuma. Petnaestominutni gradovi, digitalni bodovi, algoritamska kontrola – sve su to alati koji oblikuju svakodnevicu, ali istovremeno tjeraju ljude da prepoznaju sopstvenu unutrašnju snagu. Digitalni svet više nije virtuelni – on utiče na stvarni.

 

 

 

Maj donosi teorije zavere i globalne planove. Zlatna milijarda, veštačka inteligencija, kontrola društva – priče gube na mistici jer ljudi počinju da prepoznaju obrasce. Skepticizam raste, a u Srbiji se debata o slobodi, lojalnosti i algoritmima pretvara u kolektivnu introspektivnu borbu.

 

 

 

Jun, Jul i Avgust su meseci u kojima se svakodnevni život, porodica i digitalna kontrola prepliću. Ljudi uče da prepoznaju zamke mozga i da balansiraju kritičko razmišljanje sa emocionalnom otpornosti. Lokalna zajednica i offline kontakti postaju novi simbol slobode.

 

 

 

Septembar i Oktobar donose obrazovanje i tehnologiju u fokus. Mladi traže relevantno učenje, kombinaciju digitalnog i tradicionalnog, dok veštačka inteligencija testira granice ljudske slobode. Digitalni bodovi i algoritmi sve više utiču na društvo, ali ljudi traže balans između stvarnog i virtuelnog.

 

 

 

Novembar i Decembar 2026. donose refleksiju i pripremu za 2027. Godina završava introspektivno, sa pitanjem: kako prepoznati i prevazići Velikog Brata u sopstvenom mozgu? Ljudi u Srbiji i svetu sve više vrednuju porodicu, decu i lokalne zajednice kao jedine istinske snage koje mogu da održe ljudskost u svetu algoritamskog pritiska. Patispanj-princip vodi nas kroz godinu – sećanja prošlosti, sadašnje iskustvo i nada u budućnost spajaju se u balans koji nas održava.

 

 

 

2026.godina nas uči: Veliki Brat postoji, ali njegova moć slabi onog trenutka kada ga prepoznamo u sebi. Ljudi postaju otporniji, kritičniji i sposobniji da prepoznaju zamke koje im mozak sam postavlja. I u tom prepoznavanju leži sloboda – prva sloboda nove digitalne epohe.

— GODINA U KOJOJ SMO KONAČNO PUKLI

 

Nešto se u ljudima prelomi tiho.Nikad to nije eksplozija, nikad dramatična scena iz filma.Pravi lom je nečujan.

Kao kada drvo puca pod snegom — čuješ tek posle, kad se već srušilo.Tako su pucali odrasli 2026.

 

Previše godina straha, previše godina neizvesnosti, previše godina u kojima smo učili da biti čovek znači “izdržati još malo”.

A to “još malo” je postalo život.

I niko ga više nije mogao nositi.

 

Odrasli su dočekali 2026. sa umorom koji se ne leči snom.

To je ono duboko iscrpljenje, kao da se duša osušila, pa se čak i radost mora dozivati na silu.

Videlo se to u očima ljudi — pogled kao prazan stan.

Nameštaj je tu, zidovi stoje, ali topline nema.Ljudi su se povukli u svoje male, improvizovane svetove.Neki u posao.Neki u alkohol.Neki u kuće i dvorišta, kao da zidovi mogu zaštititi od budućnosti.

Neki u tišinu.Najopasniji su oni koji se povuku u tišinu.Svet odraslih se raspadao ne zato što su oni slabi, nego zato što su predugo bili jaki.Predugo su glumili da sve mogu.Predugo su bili stupovi svima osim sebi.

 

A onda su stupovi počeli da pucaju.I onda — paradoks:Dok su odrasli pucali, deca su se transformisala.Tiha razmena, bez ijedne reči.

Kao da je svet rekao: “Neko od vas mora preživeti. Birajte.”I deca su, bez dozvole, preuzela ulogu hladnog razuma.Odrasli su postali emocionalna deca.

Svet se preokrenuo naglavce.2026 je godina u kojoj smo prvi put zaista pogledali jedni druge — i niko nije znao šta vidi.

 4. PORODICE 2026 — VEZNIVO KOJE SE ILI ZATEGLO ILI PUKLO

 

Kada se svet trese, prva pukotina ide kroz zidove kuće.

Porodica je najčvršća i najlomljivija struktura od svih.

Godine pre 2026. su bile sito.

One su prosijavale odnose.

Odvajale ono što je stvarno od onoga što je bilo navika, iluzija, taktika preživljavanja.

A 2026? To je godina kada se pokazalo ko je porodica — a ko je samo pod istim krovom.

Neke porodice su se raspale tiho.Ne svađom, nego hlađenjem.Ljudi su živeli zajedno, a nisu živeli zajedno.

Soba je postala ostrvo. Telefon — svet.A dnevna soba samo prolazno hodnik za umorne duše.

Neke druge porodice su se, paradoksalno, zategle kao čvor — jake baš zato što su morale biti jake.

Tu se nešto probudilo.Kao da su shvatili da im niko drugi na ovom svetu više nije ostao osim onih koji im sede za stolom.Kod takvih kuća svetlo uveče je izgledalo toplije.

Kao da je dom postao tvrđava.

Ne protiv sveta, nego za međusobno prepoznavanje.

 

U mnogim kućama je ponovo otkriven razgovor — onaj pravi, ne brzi, ne formalni.

Oni razgovori koji popravljaju pukotine u betonu emocija.

Ljudi su počeli jedno drugo ponovo gledati.

Konačno gledati.Jer kad se sve sruši, jedino što ostaje je porodica — ako ima šta da ostane.

 

A najveća istina 2026. godine bila je ova:

 

Porodice koje su bile krhke – pukle su.

Porodice koje su bile prave – postale su svemirski brodovi, spremni da prođu kroz sve što dolazi.

 

I najčudnije od svega?

Uloga kauča, onoga o čemu si pisala, postala je presudna.

Dom više nije bio prostor — postao je sidro.

Jedino mesto gde se čovek može skloniti od buke sveta i još uvek čuti sopstene misli.

 

Porodica 2026. nije bila savršena.

Ali bila je iskrena.

A to je retkost koju je svet pokušavao da zaboravi.

 

⭐ 1. SVET 2026 — GODINA U KOJOJ SE ISTINA I ZABLUDA VIŠE NE RAZLIKUJU

 

U 2026. godini svet više nije podeljen na države, ideologije, vere — već na dve vrste ljudi:

one koji veruju da vide istinu i one koji veruju da je istina nebitna.

 

Zavere su postale svakodnevica, ali ne zato što su tačne, nego zato što su ljudi izgubili poverenje u sve ostalo.

Nije više bilo važno šta je istina — bilo je važno šta se oseća istinitim. A to je opasno.

 

Teorije o vanzemaljcima, vestackoj inteligenciji, petnaestominutnim gradovima, kontroli kroz pandemije… više nisu bile samo priče.

Postale su način da ljudi objasne svet koji im izmiče.

Kad ne možeš da razumeš sistem, izmisliš logiku koja liči na objašnjenje.

 

Svet 2026. je bio kao loša predstava u kojoj se gledaoci svađaju da li je scena realna, dok glumci pokušavaju da improvizuju kraj.

 

Jedina prava konstanta bila je strah — ne od stvari koje dolaze, već od gubitka ljudskosti.

Jer ljudi su negde usput pustili tehnologiju da ih vodi, a emocije da utihnu.

Više niko nije znao da li smo mi još uvek ljudi ili samo statisti u tuđoj igrici.

 

I možda je najveće pitanje postalo baš ovo: Da li smo mi stvorili svet koji ne umemo više da živimo? I da li će neko “odozgo” — bilo Bog, priroda ili algoritam — jednostavno pritisnuti RESET kad mu dosadimo?

Svet 2026. je izgledao kao uvod u novu epohu, ali niko nije znao da li je to početak ili kraj.

 

 3. SVET ODRASLIH 2026 — GODINA U KOJOJ JE PUKLO ONO NEVIDLJIVO

 

Ne pucaju ljudi od velikih tragedija.

Na to se nekako navikneš, stegneš zube, izdržiš.

Pucaju od sitnica.Od “ne mogu više ovako”.Od “samo još danas”, koje je trajalo godinama.

Zato je 2026. bila prelomna godina.

Ne zbog rata, ne zbog kriza, ne zbog politike — nego zato što su ljudi emocionalno pukli.

Odrasli više nisu imali snage da glume stabilnost.

Nisu mogli da budu oslonac nikome, ni deci, ni partnerima, ni sebi.

Maske odraslih ljudi — sigurnih, čvrstih, “jakih” — počele su da padaju kao staklene figurice.

Svet odraslih je pukao, ali u tišini. U umoru koji se oseća u kostima.

U pogledima koji govore “ne znam više šta da radim”.U osećaju da život prolazi, a niko ne zna kuda ide.

Deca su postala zrelija od roditelja. Odrasli — ranjiviji od dece.

 

U mnogim kućama desilo se ono što niko ranije ne bi pomislio:

deca su počela da tumače svet roditeljima, a ne obrnuto.

Odrasli 2026. su bili generacija koja je konačno priznala da ne zna odgovore.

I to je, paradoksalno, bilo oslobađajuće.Jer ponekad je iskreni slom prvi korak ka izlečenju.

 1. ŠTA SE DOGAĐA SVETU — 2026. GODINA KAO PRELOM

 

Možda niko neće glasno priznati, ali 2026. je godina u kojoj su ljudi shvatili da ne žive više u svetu koji razumeju. Sve što je nekad bilo sigurno – hrana, posao, zdravlje, država, istina – počelo je da se klima kao kuća na pesku.

 

Nije više stvar samo u cenama koje skaču, u olujama koje brišu useve, u virusima koji se pojavljuju kao iznenadne uloge u lošem filmu.

Nije stvar ni u zavereničkim teorijama – nego u osećaju.Onom dubokom unutrašnjem osećaju da se sve ubrzava.Da se nešto sprema.Da se svet kuva na tihoj vatri.

Ljudi su svuda, pa i u Srbiji, počeli da žive kao da očekuju udar koji još nije došao.

Sela se prazne, gradovi se guše, mladi beže, stariji se povlače, a deca rastu u svetu koji liči na eksperiment.Niko više ne veruje institucijama.Niko više ne veruje zvaničnim pričama.

Niko više ne veruje čak ni sopstvenim očima, jer svaki dan čuje nešto gore od prethodnog.2026. je godina u kojoj je istina postala retkost, a poverenje luksuz.

Ljudi su počeli da žive u stanju stalnog nestrpljenja, kao da čekaju da padne poslednja domina.

I možda je najteže to što se sve čini kao da ide po nekom planu koji niko nije video, ali svi osećaju.

 

 2. KOME VEROVATI KADA SVAKO LAŽE — ISTINA 2026. GODINE

 

Ako 2026. nešto dominira svetom, onda je to – sumnja.

Ljudi su izgubili veru u sve: političare, lekare, medije, eksperte, statistike, pa i jedni u druge.

Nije ni čudo.Previše godina straha, panike, ograničenja, poskupljenja, nestašica i “vanrednih“ situacija.Previše protivrečnih informacija.

Previše “spasa” koji je uvek izgledao kao nova kontrola.

Kome verovati?

Svakog dana čuješ nešto drugo:

– od prijatelja koji tvrdi da mu se desilo ovo,

– od komšije koji je “čuo iz pouzdanih izvora”,

– od interneta koji vrišti,

– od sistema koji te ubeđuje da je sve u redu… dok ti život dokazuje suprotno.

 

Ljudi više ne veruju ni sebi.

Jer kada ti se toliko puta manipulisalo, počneš da sumnjaš čak i u sopstveni razum.

Zato su teorije zavere procvetale.Ne zato što su sve istinite.Nego zato što ljudi osećaju da je bar deo istine negde u njima skriven.

 

I tako nastaje najgora stvar: svaki čovek ima svoju istinu.Svaka grupa ima svoju verziju sveta.Svi se drže za svoje strahove kao za sidro, jer drugih sidara više nema.

A u Srbiji posebno – zemlja ranjena, umorna, preživljena — ljudi imaju osećaj da ih niko ne štiti.

Pa veruju svakome ko im makar deluje iskrenije od zvaničnih lica.

 

U 2026. godini najveća borba nije rat, nije ekonomija, nije politika.

Najveća borba je – za realnost. Za to da shvatimo šta se zaista događa, ko vuče konce i kako da uopšte ostanemo normalni u svetu u kome su sve karte pomešane.

 3. TIHO KUVAJU LJUDSKU VRSTU — “KRČKANJE” KAO METODA

 

Ako postoji jedna reč koja opisuje 2026. godinu bolje nego bilo koja druga, to je — krčkanje.

 

Ništa se više ne dešava naglo.Ništa dramatično, bar ne spolja.

Sve dolazi polako, tiho, sloj po sloj, promenu po promenu, baš kao što si ranije napisala — zaba u loncu nikad ne shvati da voda ključa dok ne bude kasno.

A ljudi su, nažalost, mnogo otporniji od žabe.Izdrže sve.Trpe sve.Prilagođavaju se svemu.

I upravo u tome je trik.

U 2026. godini svi osećaju da je nešto pošlo po zlu, ali niko ne zna tačno kada se to desilo.

Jer promene nisu stigle u talasu — stigle su kap po kap.

 

Prvo su poskupeli računi.Pa hrana.Pa gorivo.Pa je nestala neka roba “na kratko”.Pa su nestale dve.Pa je postalo normalno da nešto nema, kao da tako treba.

Onda su počele oluje, poplave, ekstremi.Sela bez struje.Gradovi bez vode.Zakoni koji se usvajaju preko noći.A narod umoran — toliko umoran da više ni ne reaguje.

 

To je najopasniji momenat u istoriji jednog naroda:kad mu je sve svejedno.

 

I dok ljudi ćute, neki drugi prave planove.

Agenda se ubrzava, komadići slagalice se slažu pred našim očima, a svi se prave da to ne vide.

Ne zato što ne znaju — nego zato što im je lakše da misle da je sve slučajno.

 

Ali nije.

Nije slučajno što se uništavaju usevi.Nije slučajno što se bolest pojavi baš pre žetve.Nije slučajno što se stoka masovno oduzima “preventivno”.Nije slučajno što je hrana postala luksuz.

 

I nije slučajno što se ljudi pitaju — šta će biti do 2030?

 

Ta godina je postala kao senka koja visi nad svima.Godina do koje se sve ubrzava.Godina za koju svi imaju neko predviđanje.Godina oko koje se vrti ceo novi poredak.

 

Zato je 2026. godina ključna.

Jer ovo je godina u kojoj se voda u loncu prvi put ozbiljno zapenila.

Godina u kojoj ljudi počinju da shvataju da više ne mogu samo da “prežive dan”.

Godina u kojoj se oseća da dolazi finale — ili bar nešto što liči na finale.

I možda, samo možda… ovo je poslednja godina kada je još moguće iskočiti iz lonca.

 

 

DIGITALNA EPOHA. NI SAMA NE VERUJEM STA SE PROMENILO ZADNJIH NEKOLIKO GODINA. NEKAD SE TEHNOLOGIJA I NAUKA MENJALE NA 50 ,100 GODINA SADA MI SE CINI DA SU DANI U PITANJU.

 

SRECNA NAM 2026-TA LJUDSKA VRSTO.

________________________________________

 

KRISTALNA LOBANJA

MISTERIJA KRISTALNIH LOBANJA SVAKAKO IMA VEZE SA VANZEMALJCIMA. KAKO SU ONI TI KOJI SU NAS NASELILI NA ZEMLJU MOZDA JE BAS U TIM LOBANJAMA ODGOVOR NA PITANJE KO SMO I ODAKLE SMO. 

 Navodno ih ima 13 na svetu, evo šta se dešava kada sve budu pronađene.

Dospela je do nas iz davnih vremena, oko nje se već dugo stvaraju legende, današnja tehnologija ne može nikako da napravi nešto slično, a nezamislivo je da je u ona vremena mogla biti napravljena primitivnim oruđem koje su ljudi tada koristili.

Tvrdi se da je to najtajanstveniji predmet na svetu. Čudo izrađeno od kvarcnog kristala, izbrušeno tako savršeno da potpuno liči na ljudsku lobanju u prirodnoj veličini. Vrednost kristalne lobanje je neprocenjiva. Ko je onda napravio ovakvo nešto i zašto, kome je služila ?! Kruže glasine da ona ima neobične moći, ljudi koji su joj se našli u blizini primećivali su kod sebe čudne promene. Kakvu tajanstvenu silu poseduje Kristalna Lobanja? Može li da isceljuje ili da transformiše čovekovu psihu?

Kristalna Lobanja poznata je kao Mičel-Hedžisova Lobanja jer ju je pronašla Ana, usvojena ćerka F.A.Mičel- Hedžisa. Pronađena je u Lubaantunu (Grad Palih Kamenova) u Britanskom Hondurasu 1924. godine prilikom arheoloških iskopavanja. I samo njeno otkrivanje obavijeno je misterijom i intrigama. Pošto starost kvarcnog kristala ne može da se odredi datiranjem pomoću radioaktivnog izotopa ugljenika, nemožemo odrediti tačnu starost Kristalne Lobanje. Pretpostavlja se da je njena starost 12.000 godina, mada mnogi tu granicu pomeraju do fantastičnih nekoliko miliona godina. Tačan odgovor bi se mogao dobiti samo razbijanjem Lobanje da bi se tako odredila starost vodenog sadržaja u njoj, ali njena neprocenjiva vrednost to ne dozvoljava. Mada i u tom slučaju dobili bi samo geološki period u kojem je nastao kristal, a ne i vreme kad je Lobanja izrađena.

Pitanje je i zašto je Lobanja izrađena baš od kvarcnog kristala, kad je on izuzetno tvrd materijal koji je težak za obrađivanje. Smatra se da je bilo potrebno 300 godina strpljive obrade, pri čemu su pesak i voda korišćeni da bi uglačali svaki deo stene, a zatim brušenjem rađeni neverovatno precizni detalji. Tvrdi se da Kristalna Lobanja ima čudesna isceliteljska svojstva i da sadrži telepatske informacije o poreklu ljudskog roda. Smatra se da je načinjena ili korišćena u mitološkoj Atlantidi.

Na osnovu toga što je Kristalna lobanja pronađena u Srednjoj Americi, a i zato što je motiv mrtvačke glave zauzimao važno mesto u kultovima Maja i Acteka, neki su pretpostavili da je ovo mogao biti kultni predmet koji je korišćen u verskim obredima i u bogosluženju kod ovih naroda. I ostale pronađene kristalne lobanje potiču iz različitih arheoloških nalazišta na području nekadašnje kulture Maja, a većinu njih širom sveta čuvaju potomci autohtonog stanovništva. Do sada su poznata četiri tipa antičkih kristalnih lobanja:

■ od čistog kvarca - potpuno providne

■ ametista - purpurne boje

■ ružičastog kvarca

■ dimljenog kvarca - sive do crne boje

Jedno vreme, naročito četrdesetih godina, Lobanja je imala mnogo mračniju reputaciju. Za nju su verovali da je 'Lobanja Strašnog suda' i da će svakoga ko je gleda zadesiti nesreća ili će prevremeno umreti.Kasnije, a naročito u novije vreme, zauzet je pozitivniji stav prema njoj. Sada se veruje da Lobanja ima isceliteljsku moć, a da je osim toga i skladište informacija.Dolazak do ovih podataka i njihovo pronalaženje biće moguće tek kada naučimo da crpimo znanje iz živog kristalnog kompjutera.

Grad Maja u kome je Kristalna lobanja pronađena, Lubaantun, je jedan od poslednjih velikih centara Maja, sagrađen u osmom ili devetom veku naše ere. Čitav taj predeo zarastao je u gustu vegetaciju. Izgleda da je on bio trgovačko središte za kakovac. Najspektakularniji deo grada jeste amfiteatar, jedan od najvećih koji su otkriveni u nestalom svetu Maja. Izgleda da ostaci Lubaantuna obuhvataju period od samo jednog i po stoleća pre nego što je grad neobjašnjivo napušten, negde u devetom veku naše ere.

U Gvatemali su pronađena sela Maja u kojim je ovaj narod obitavao još u sedmom veku pre naše ere. Ali njihova civilizacija dostigla je zenit između 300.-900. godine posle Hrista.Onda se, iz još neutvrđenih razloga, ova jedinstvena civilizacija raspala, a narod zagonetno isčezao ili se odselio. Zbog svoje neprocenjive vrednosti Lobanja se čuva u sefu jedne banke u mestu Mil Veli u Kaliforniji. Kristalna Lobanja bila je podvrgavana mnogim naučnim istraživanjima. Počelo je 1964. kada je Ana Mičel Hedžis odnela Lobanju u Njujork kod bračnog para Dorlend. Oni su 6 godina proučavali Lobanju u svom stanu u Kaliforniji.

Jedne večeri kad su zaključili da je kasno da bi je vratili u sef, Dorlend je seo kraj kamina, a pored njega na stočiću bila je Lobanja.Odjednom je primetio da oči Lobanje verno reflektuju vatru. Ovo izuzetno opažanje dovelo je do otkrića tajanstvenog i jedinstvenog optičkog sistema koji je ugrađen u Lobanju.Kako, to niko ne zna!Dorlend je pod mikroskopom otkrio neverovatno sofisticiranu optiku.U gornjem delu usne duplje Lobanje pronašao je široko providno telo koje je bilo slično prizmi koja prelama svetlost pod uglom od 45 stepeni. Ovakva prizmatična površina usmeravala je svetlost ispod Lobanje u njene očne duplje.Izbrušena je još jedna tanka površina koja je mogla da posluži kao uveličavajuće staklo.Kroz više od 15 cm prirodnog kristala u jednom komadu proteže se kanal bez prepreka i inkluzija.

Štampani tekst koji bi gledali kroz njega bio bi i čitljiv i uvećan.Iza onoga što deluje kao namerno izbrušena prizma, uočava se jedna konkavno-konveksna površina koja služi za sabiranje snopa svetlosti, koji se potom baca na prizmu i odande u očne duplje. Zadnji deo lobanje je majstorski izrađen kao sočivo modernog fotoaparata i koje skuplja svetlost odasvud i reflektuje je u očne duplje. Na Lobanji su naznačeni i zigomatični lukovi. Oni su urezani u reljef pored jagodičnih kostiju, kao na pravoj ljudskoj lobanji. To se ne može videti ni na jednoj statui u svetu. Vilična kost je odvojena i može da se skida. Savršeno je upasovana u dva uglačana ležišta i lako se pokreće gore dole!Jednom prilikom Frenk Dorlend je opazio oreol oko Lobanje, sličan prstenu oko Meseca. Prsten se protezao oko četrdeset pet centimetara i nestao je tek posle šest minuta.

1970.godine Kristalna Lobanja odneta je u Hjulit Pakardove laboratorije u Santa Klari u Kaliforniji, na detaljna ispitivanja. To je jedna od vodećih laboratorija u svetu za ovakvu vrstu istraživanja.laboratorije su sprovele dva osežna istraživanja. Posle toga jedan od zaposlenih je izjavio: ''Nema načina da se utvrdi starost Lobanje'. Verovatno su mnoge ideje o misterijama i zlu koje kruže o Lobanji, potekle od njenih očiju. Pomeranjem svetlosnog izvora ili lakom promenom ugla posmatranja dobija se beskrajni niz slika i obrazaca usled prelamanja svetlosti. To može da deluje vrlo hipnotički.' I u samoj laboratoriji Lobanja je izazivala uzbuđenje i nemir. Ni profesionalco koji su tamo radili i koji su poznavali do najmanje sitnice kristale i njegove osobine, nisu ostajali imuni na Lobanju. Na kraju su se eksperti iz laboratorije složili da, pod pretpostavkom da kad bi dobili komad kristala iste veličine, ni vrhunski proizvođači kristalnih komponenti sa najsavremenijom današnjom tehnologijom ne bi mogli da izrade Lobanju sličnu ovoj. Ili šta je izjavio jedan od kristalografičara iz laboratorije Hjulit Pakard-a : '…ova prokleta stvar jednostavno ne bi trebala da postoji!'

Kristali na neki tajanstven način mogu da utiču na ljudsku svet. I bračni par Dorlend koji je ispitivao Lobanju nije izbegao mentalnin efektima Lobanje.Sve godine dok su ispitivali Lobanju nisu pušili niti pili alkohol i kafu, a postali su i vegetarijanci. Na neki čudan način Kristalna Lobanja uticala je na njihovu svest.I drugi ljudi koji su se prvi put susreli sa Lobanjom, reagovali su na susret sa njom. Neke je hvatala sanjivost a neki su imali problema sa disanjem ili lupanjem srca.Kod nekih ljudi kao da je stimulisala čulo mirisa i stvorila utisak da emituje aromu mošusa, koja je bila neopisiva. U prisustvu Lobanje neki ljudi su čuli laki hor glasova ili zvonjavu praporaca.

Svetski centar za istraživanje zagonetnih pojava je četiri godine obavljao brojne eksperimente sa kristalnim lobanjama. Elektronska oprema koja je korišćena u ovim ogledima mogla je da meri energetski uticaj kristalnih lobanja na ljude. Rezultati tih istraživanja ukazuju na sledeće:

■ Kod kristalnih lobanja na delu je neka nepoznata inteligencija ili neki program koji je u njih ugrađen, a koji je na osobe koje su se podvrgle ispitivanju uticao stvarajući specifična energetska polja. Dejstvo tih polja na testirane osobe bilo je pozitivno a instrumenti su zabeležili povećanje harmonije i ravnoteže u njihovim biomagnetnim poljima.

■ Kod osoba koje su meditirale u blizini kristalne lobanje zabeleženi su sledeći fenomeni: neki su dospevali u stanje alternativne svesti, drugi su imali raznovrsne vizije, neki su osetili oslobađanje dubokih emocija ili karme pohranjenih u njihovim čakrama ili fizičkom telu, a manji broj testiranih je osetio veliku radost ili bio blažen i ushićen.

■ Kod nekih ljudi kontakt sa kristalnim lobanjama izazivao je kasnije specifične snove ili bi danima osećao dejstvo energije lobanja. Kod pojedinih učesnika testova dolazilo je i do spontanog otvaranja njihovih unutrašnjih, duhovnih sposobnosti - pre svega trećeg oka ili sposobnosti da se čuju duhovi.

■ Mnoge osobe koje su učestvovale u ovim testovima izvestile su kasnije Centar o korenitim promenama koje su im se posle kontakta sa kristalnim lobanjama dogodile. Prethodne neprijatne i nepoželjne situacije bile su brzo eliminisane ili bi se iznenada pojavila mogućnost za rešenje tih situacija, što im je donosilo mir i radost.

Filis Geld koautorka knjige 'Poruka Kristalne Lobanje' je napisala: 'Verujem da Lobanja može da se upotrebi kao duhovni fokus da se izvuku mudrost i znanje iz kolektivnog nesvesnog. Kristalnu lobanju porede s kristalnim sveznajućim kompjuterom koji samo čeka da otkrijemo pravi pristupni kod'.

Jedna stara centralnoamerička legenda, u koju su verovali i Maje i Acteci, kaže da je svet bio uništen četiri puta, da mi živimo pod petim Suncem i da će naš svet biti uništen potresima Zemlje kada će nestati svaki život.

Prema kalendaru Maja svet je nastao 13.avgusta 3114. godine pre naše ere, a biće potpuno razoren 21.12.2012. godine. Pisari ovog drevnog naroda, za koji se veruje da su odlično znali astronomiju, ostavili su mnoge tekstove sa proročanstvima, posebno onim vezanim za pomračenja Sunca. Jedna od legendi koja se sačuvala do danas govori da još od vremena kada su ljudi naselili dvanaest planeta postoji trinaest kristalnih lobanja. Sve kristalne lobanje bile su poverene ljudima koji su naseljavali Zemlju, a koji su se nazivali Atlanti. Atlanti su potom ove kristalne lobanje ostavili Majama. Ako bi ljudima pošlo za rukom da sve ove lobanje sakupe na jednom mestu, one bi mogle da nam pruže podatke o našem poreklu i da nam kažu kako da izbegnemo dolazeću katastrofu.

Naši preci su, prema predanju, umeli da navedu kristalne lobanje da govore, pri čemu bi im se čak pokretala vilica. Šta god Vi mislili o Kristalnoj Lobanji i njenoj nerazrešivoj misteriji, znajte da psiholozi ne preporučuju da sebe dovodite u izmenjena stanja svesti. Ali ko može odoleti Tajni Kristalne Lobanje.

 

Kristalne lobanje su zagonetni predmeti izgrađeni od kvarca, za koje neki vjeruju da imaju drevno ili čak vanzemaljsko porijeklo. Dok neki smatraju da ove lobanje imaju posebne moći, poput mogućnosti iscjeljenja ili kontakta sa duhovima, drugi vjeruju da su one drevni uređaji za skladištenje podataka, slično modernim kompjuterima.

Iako su mnogi naučnici skeptični i tvrde da lobanje nisu ništa drugo do moderne krivotvorine, njihovo porijeklo i svrha ostaju misterija.Ali, postoje neki šokantni dokazi koji sugerišu da su kristalne lobanje možda služile (i služe) kao mediji za snimanje i pohranu istorijskih događaja.

Međutim, privatne kolekcije sadrže rijetke verzije kristalnih lobanja koje se smatraju autentičnima i za koje se vjeruje da sadrže vanzemaljsko znanje.

Neke od tih lobanja su kristalno čiste, dok su druge mutne ili obojene kvarcom. Neke su veličine ljudske glave, dok su druge manje.

Mnogi vjeruju da ove lobanje funkcionišu poput kompjutera, bilježeći energiju i vibracije oko sebe.

Joshua Shapiro, koautor knjige “Misterije kristalnih lobanja“, tvrdi da naučnici i arheolozi još uvijek nisu uspjeli objasniti porijeklo ovih drevnih lobanja.

Neke kristalne lobanje su čak bile izložene u muzejima kao drevni mezopotamijski vjerski relikti. Nažalost, starost nekih kristala je nemoguće odrediti metodom radiokarbonskog datiranja, što dodatno otežava određivanje porijekla autentičnih lobanja.

Kristalne lobanje su vijekovima fascinirale ljude zbog svojih navodnih moći. Neka indijanska plemena vjeruju da su lobanje ostaci izgubljene civilizacije, dok druga vjeruju da su one naslijeđe njihovih drevnih predaka ili “zvjezdanih ljudi.”

Mnogi zagovornici teorije o drevnim astronautima, također vjeruju da lobanje skrivaju ogromne moći koje još nisu otkrivene.

Prema jednoj legendi koja potiče iz vjerovanja nekih američkih indijanskih plemena, postoji 13 kristalnih lobanja u svijetu, a svaka od njih sadrži informacije o jednoj od 12 naseljenih planeta, uključujući Zemlju.

Trinaesta lobanja se smatra rezervom za sve ostale lobanje. Legenda također kaže da će se prava moć ovih lobanja otključati, kada se svih 13 lobanja spoje i formiraju globalnu mrežu, što će probuditi sakralno znanje “bogova” koje je od ljudi skrivano hiljadama godina.

Hitachi, inžinjerska kompanija, otkrila je kvarcni čip koji može skladištiti podatke hiljadama godina. Da li to znači da su kristalne lobanje zaista drevni uređaji za skladištenje podataka, kako neki sugerišu?

Razmišljanje o ovoj mogućnosti, ostavlja nas sa više pitanja nego odgovora. Danas naučnici mogu skladištiti podatke u kvarcnim kristalima, gravirajući binarne podatke u njih.

Ideja da su drevni ljudi (ili vanzemaljci) koristili kvarcne kristale kao komunikacijske uređaje nije nova. Neki istraživači sugerišu da su kristalne lobanje bile vrhunac drevne telekomunikacijske tehnologije.

Međutim, uprkos svim našim modernim dostignućima, još

uvijek nismo razvili tehnologiju za pristup sadržaju ovih drevnih kristala.

Jesu li naši drevni preci otkrili ovu (vanzemaljsku) tehnologiju i naučili kako da je koriste? Da li kristalne lobanje kriju tajnu otključavanja misterija izgubljenih civilizacija ili neispričanu priču izgubljenog tehnološkog znanja?

Iako je porijeklo ovih veličanstvenih artefakata bez čvrstih naučnih dokaza, možemo li samo tako zanemariti veoma slične legende indijanskih plemena o ljudima sa zvijezda koji su nas posjetili u davnoj prošlosti?

DOSADA JE PRONADJENO 6 OD POSTOJECIH 13  .VERUJE SE DA CE AKO SE PRONADJE SVIH 13 COVECANSTVO CE DOSTICI VRHUNAC NAPRETKA ,BLAGOSTANJA I DUHOVNOG MIRA. MOZDA JE PRICA O KRISTALNIM LOBANJAMA JOS JEDNA TEORIJA ZAVERE,ALI MENI JE VRLO ISTINITA OBZIROM DA JA JAKO VERUJEM U VANZEMALJCE KOJI SU NAS NASTANILI NA OVOJ PLANETI.

ANUNAKI I PRICA O NAMA

 NAVIKLI SMO OTKAKO JE VESTACKA INTELIGENCIJA UZNAPREDOVALA DA SE TEORIJE O POSTANKU COVEKA MENJAJU NEVIDJENOM BRZINOM. ISTINA JE ZAPRAVO SVE DALJE. MENI SE MOJA ISTINA NAJVISE SVIDJA,A TO JE DA SMO 'POSEJANI ' NA ZEMLJU OD STRANE VANZEMALJACA I DA NAS KORISTE KAO IGRICU U NEBESKOM KOMPJUTERU. A STO SE TICE BALKANA I IGARA SMRTI I GLADI JASNO JE DA IMAMO PAMCENJE ZLATNE RIBICE I DA I ONO STO VIDIMO NE VIDIMO. PREKRAJANJE ISTORIJE DAKLE OD POCETKA SVETA, DO POLITICKIH I VERSKIH PODELA NA BALKANU PROMENJENA JE TOLIKO PUTA DA MORAS ZAISTA TI DA IZABERES  U STA CES DA VERUJES.

 

 

Učinit će sve da nas uvjere u novu teoriju o podrijetlu čovjeka jer ih je biblijska priča o Adamu, Evi i tri sina od kojih smo nastali iznevjerila. Darwinova teorija evolucije također više nema smisla i sve je to posljednji pokušaj mračnih sila da sakriju naše zvjezdano podrijetlo. Zamislite sada, odjednom su pronašli ni manje ni više nego kralja Anunnakija i ubacili prikupljene sumerske pločice u umjetnu inteligenciju kako bi ih pročitala, i opisali su da su vanzemaljci  stvorili čovjeka kao radnu snagu koja za njih kopa zlato! Stvarno smiješno i nepromišljeno što misle da ćemo progutati njihovu novu manipulaciju našim umom. Maske padaju sa svjetskih prevaranata i parazita, lako ih proziremo, jutro je .

Priča o Anunakijima je izmišljena u 20. veku..

Jedan čovek i jedna priča koja je obišla planetu....

Interesantno je da je ta priča bila podržana od mejnstrim alternativne istorijske struje..

Podržana je zapravo od globalnih upravitelja...

Pitanje je zašto su je podržali...

Kada je nešto istinito onda upravitelji to kriju, ne štampaju nam takve knjige i ne prevode ih na sve svetske jezike..

Na teritoriji Sumera nađeno je nebrojeno tablica a samo su neke od njih navodno pročitane, dok su ostale smeštene ili u neke magacine ili po nekoliko njih u neke muzeje.. Na toj eritoriji je postojala i živela nekada visoko razvijena, za naše pojmove tog doba, Harapska civilizacija belih ljudi.. Otprilike, ono što nam kažu da je Rimsko nasleđe, a nije, postojalo je takođe na toj teritoriji, kao i na mnogim drugim teritorijama... Kada su beli ljudi kao nosioci tokova života otišli sa te teritorije nestao je i tadašnji način života, odnosno, došlo je usled nečega do promene same te teritorije, pretvorena je u pustoš..

Nekada se ta teritorija, u davna vremena, zvala Samara, a kasnije je taj naziv prenet na drugu teritoriju... Od Samara nastalo je vremenom Sumer...

Šteta sa Anunakjima je odavno napravljena i teško da može biti ispravljena...

Postoje dve vrste alternativne istorije, prva istinita i zatim sve druge koje globalni upravitelji podmeću kako se ne bi ljudi dozvali sebi i saznali ko su, šta su i čiji su potomci i šta je njihovom rodu učinjeno tokom više milenijuma..

 

 

Ljudska istorija je prepuna priča o civilizacijama koje su dosegle značajan napredak u kulturi, tehnologiji i društvenom razvoju, ali su potom misteriozno nestale.

Nestanak ovih civilizacija, povezan je sa brojnim neobičnostima

Svaka od njih, bilo da se radi o tehnološki naprednom društvu ili kulturno bogatom carstvu, djeluje kao posebna slagalica.

Kako je moguće da cijele civilizacije sa svojim naprednim gradovima, složenom socijalnom strukturom i bogatim kulturnim naslijeđem, samo tako nestanu bez traga?

Jesu li ih zadesile prirodne katastrofe, ratovi, društveni nemiri ili je u pitanju nešto sasvim drugo?

Ova nejasna i maglovita epoha naše ljudske istorije možda bi u nama trebala da probudi strah za našu vlastitu budućnost, zbog dubokog uticaja na naše razumijevanje ljudskog napretka.

Civilizacija Maja

Civilizacija Maja je bila jedna od najnaprednijih drevnih kultura, koja je cvjetala oko 2000. godine p.n.e., pa sve do kasnog klasičnog perioda (oko 250. do 900. godine p.n.e.) na područjima današnjeg Meksika, Gvatemale, Belizea, Hondurasa i Salvadora.

Ova civilizacija ostavila je značajan uticaj na ljudsko društvo kroz njihova dostignuća u matematici, astronomiji, arhitekturi i pismu.

Maje su bili nevjerovatni matematičari i razvili su koncept nule nezavisno od drugih civilizacija.

Posjedovali su duboko znanje o svemiru, a njihov napredni kalendarski sistem, baziran na astronomskim opažanjima, omogućio im je precizno praćenje vremena.

Građevine Maja su impresivne, sa palatama, hramovima i piramidama koje su građene sa izuzetnom preciznošću i često bogato ukrašene hijeroglifskim pismom, koje su Maje koristile za zapisivanje istorijskih i ritualnih tekstova.Ipak, uprkos ovim dostignućima, civilizacija Maja je misteriozno nestala tokom 8. ili 9. vijeka n.e., a naučnici su ponudili nekoliko teorija kojima se pokušava objasniti ovaj fenomen.

Prema jednoj od hipoteza, ekološki faktori poput iscrpljivanja prirodnih resursa i degradacije zemljišta, mogli su značajno da smanje kapacitete za održavanje velikih populacija.

Ratovi i društveni nemiri, izazvani kompleksnim političkim savezima i sukobima između gradova-država, mogli su dodatno destabilizovati ovo društvo.

Također se smatra da su klimatske promjene, uključujući veoma duge periode suša, imale presudni uticaj na proizvodnju hrane.

Svi ovi faktori, mogli bi činiti složeni splet okolnosti koje su dovele do nestanka Maja.Ali, istina je da niko sa sigurnošću ne zna šta se dogodilo sa jednom od najfascinantijih civilizacija u istoriji.

 

Civilizacija Doline Inda

Civilizacija doline Inda, rasprostirala se na teritoriji današnjeg Pakistana i sjeverozapadne Indije, obuhvatajući napredne gradove poput Mohenjo Dara i Harappa sa po 40.000 stanovnika.

Ova civilizacija je cvjetala u periodu od oko 3300. do 1900. godine prije nove ere, a njene ogromne javne građevine od opeke i blata, sofisticirani sistem kanalizacije i urbanističko planiranje, dokazuju da je ova civilizacija bila veoma napredna.

O svakodnevnom životu stanovnika doline Inda se veoma malo zna, osim da su trgovali sa Sumeranima i prakticirali jedan od prvih oblika hinduizma.

Jedna od najvećih misterija povezanih sa ovom civilizacijom je njen nagli pad oko 1900. godine p.n.e.

Pojavile su se brojne teorije koje pokušavaju objasniti razloge ovog kolapsa, a jedna od najčešće prihvaćenih je promjena toka rijeke Ind.

Prema ovoj teoriji rijeka Ind, koja je bila ključna za poljoprivredne aktivnosti i vodosnabdjevanje stanovnika doline, mogla je da promijeni pravac svog toka zbog tektonskih aktivnosti ili klimatskih promjena, što je rezultiralo padom agrikulturne proizvodnje i napuštanjem urbanih centara.

Prirodne katastrofe, poput zemljotresa i poplava, također su mogle pridonijeti nestanku civilizacije doline Inda.

Ovi događaji su mogli da unište infrastrukturu i natjeraju stanovništvo da migrira na sigurnija područja.

Dodatno, postoje i neke indikacije socio-ekonomskih promjena i unutrašnjih sukoba koje su mogle destabilizovati društveni poredak.

Svi ovi faktori, mogli bi da stvore nepodnošljive uslove za opstanak tako složene civilizacije.

 

 

Anasazi civilizacija

Anasazi civilizacija, poznata i kao Drevni Pueblo narodi, naseljavala je region Four Corners (Četiri ugla), gdje se susreću teritorije današnjeg Novog Meksika, Arizone, Kolorada i Utaha.

O postojanju ove civilizacije svjedoči bogato naslijeđe u obliku spektakularnih arhitektonskih struktura, kao što su kamene zgrade i kompleksne pećinske ruševine poput onih u Mesa Verde.

Anasazi su možda bili najpoznatiji po svojoj složenoj društvenoj strukturi, koja je obuhvatala detaljno razvijene sisteme trgovine i poljoprivrede.

Služili su se naprednim sistemima navodnavanja kako bi maksimalno iskoristili ograničene resurse sušnog područja koje su nastanjivali.

Međutim, oko 13. vijeke p.n.e., ova veoma napredna civilizacija je misteriozno nestala, ostavljajući za sobom mnoga neodgovorena pitanja i teorije.

Analizirajući različite histografske i arheološke studije, istraživači sugerišu da su dugotrajne suše značajno doprinijele padu Anasazija.

Uprkos njihovom misterioznom nestanku, naslijeđe Anasazija živi kroz Pueblo plemena, koja su očuvala većinu kulture i tradicije svojih predaka.

 

Rapa Nui: Civilizacija sa Uskršnjeg ostrva

Jedna od najfascinantnijih i najmisterioznijih civilizacija koja je nestala, jeste ona sa Usrkšnjeg ostrva, poznatog i kao Rapa Nui.

Ova mala polinezijska kultura poznata je po svojim ogromnim kamenim statuama naziva “moai”, koje su visoke do 10 metara i teške do 75 tona.

Sudbina ove civilizacije ostaje obavijena velom misterije, sa teorijama koje sugerišu na različite razloge njene propasti.

U središtu jedne od vodećih teorija je ekološka katastrofa, prouzrokovana pretjeranom deforestacijom (sječom šuma).

Putem raznih arheoloških i paleoenvironmentalnih studija, naučnici su utvrdili da su stanovnici Uskršnjeg Ostrva u velikoj mjeri koristili drvo kao osnovni resurs za izgradnju kanua, kuća, i vjerovatno, za transport moai statua.

 

Na kraju je masovna sječa drveta dovela do erozije tla, smanjenju poljoprivredne proizvodne i gubitku ključnih resursa, što je na kraju mogao biti jedan od uzroka propasti ove civilizacije.

Prema drugoj teoriji, unutrašnji sukobi među plemenima su esencijalno uzrokovali društveni kolaps, a zbog ograničenih resursa sukobi između klanova su postajali sve češći i smrtonosniji.

To je dovelo do dezintegracije društvenog sistema, što je dodatno oslabilo zajednicu i njenu sposobnost da se nosi sa ekološkim izazovima.Još jedna teorija razmatra dolazak evropskih istraživača.Vjeruje se da su u 18. vijeku evropski mornari donijeli bolesti, trgovinu robljem i druge negativne faktore koji su dodatno oslabili već u dobroj mjeri društvo Rapa Nuija.Ali, bez obzira na razne teorije kojima se pokušava objasniti nestanak ovih civilizacija, čini se da će prava istina zauvijek ostati skrivena u prošlosti.Ova bajka nije za one koji još vjeruju da su torovi svetinja, a pastiri nevini.Ako ti se učini da su svi likovi poznati, nisi lud — samo nisi zaboravio.

Ovo nije priča o njima. Ovo je ogledalo za nas. Ko se prepozna — znaće.

Bajka o Tri Torčeta i Jednom Suncu

(Režija: Kolektivni Zapad)

U zemlji Zaboraviji, gdje pamćenje traje koliko i vijek leptira, postojala su tri torčeta: Zelendor, Plamenko i Bradonja. Svako je imao svoje ovce, svoje pjesme, svoje mitove i svoje rane. Ali svi su gledali u isto Sunce — nekad sa svastikom, kasnije sa zvjezdicama, ali uvijek sa istim osmijehom: hladnim, strateškim i profitabilnim.

Prvi čin: Kad su svi bili isti

U doba velikog svjetskog požara, torčad su se utrkivala ko će prije da se zakune Suncu sa svastikom. Zelendor je obuo fes i zakleo se Führeru, Plamenko je podigao desnicu i pjevao o čistoti rase, a Bradonja je u šumi sanjao o carstvu koje seže do mora, rame uz rame s Wehrmachtom.

Jedni u handžar, drugi u ustaše, treći u četnike – ali svi pod istim Suncem.

Tri tora, tri naroda, jedan gospodar. Ista lojalnost, različite uniforme. Ista meta — sloboda, jednakost, bratstvo. Ista krv, ali različite pjesme o junaštvu.

Drugi čin: Kad su svi promijenili kapute

Kad je Sunce sa svastikom zašlo, torčad su se preobukla. Sad su svi bili antifašisti. Neki su se zakleli Titu, neki su šutjeli, neki su se sakrili. Ali svi su znali: kad dođe vrijeme, kad se oblaci raziđu, opet će se gledati prema nebu — da vide koje Sunce sija.

Treći čin: Kad je Sunce opet pozvalo

Došle su devedesete. Sunce je promijenilo oblik — više nije imalo svastiku, sad je imalo kravatu; dolazilo iz Brisela, Vašingtona i Bonna, ali je i dalje grijalo samo one koji su znali kako da mu se poklone. Isti centri moći, samo nova priča.

I torčad su se probudila. Sad su se zvali SDAšar, HDŽidov i SDSovac. Svako je imao svoju televiziju, svoju himnu, svoje mitove. I svako je vikao: “Mi smo žrtve! Mi smo narod! Mi smo istina!”

A Sunce je reklo: “Vrijeme je za novi red.”

I torčad su poslušala. Zakuhali su rat — ne da pobijede, nego da se krv prolije, da se karte prekroje, da se narod iscrpi. Jer iscrpljen narod ne pita ko pali, samo da prestane da gori.

Četvrti čin: Kad se sve zaboravi

Rat je stao. Torčad su se opet presvukla. Sad su bili “lideri”, “državnici”, “mirotvorci”. Ali svako je znao gdje mu je rov, gdje mu je mit, gdje mu je ambasada. I svako je znao: kad Sunce opet zazove, znaće se ko je čiji.

Peti čin: Povratak starog Sunca

Danas se ponovo skupljaju pod istim zastavama.

Samo što se torovi više ne zovu samo SDAšar, HDŽidov i SDSovac. Razgranali su se: u “pokrete”, “platforme”, “saveze”, “domovinske fronte”, “nezavisne liste” i “narodne blokove”. Neki glume građane, neki patriote, neki treći “treći put” – ali svi vise na istim telefonima, kod istih ambasada i istih gazda.

To više nije tri tora, to je jedna hobotnica sa desetine pipaka – ali ista tri stomaka koju hrane.

Danas, Sunce opet sija. Ovaj put protiv Medvjeda na istoku. I torčad, stara i nova, i glavni torovi i njihovi sateliti, već se griju pod njegovim zrakama. Zaboravili su da su se klali. Zaboravili su da su nekad zajedno služili. Jer tor ne pamti. Tor samo bleji.

A mentalitet?

To nije “mentalitet Balkana”.

To je mehanizam preživljavanja u kolonijalnom pejzažu. To je refleks sluganstva, naučen kroz vjekove: “Klanjaj se jačem, dok ne dođe drugi jači.” To je kultura bez arhive, gdje se istina mjeri po jačini signala, a ne po dubini pamćenja – dok se mi glođemo oko toga koji je pipak “manje zlo”, a ista ruka drži cijelu hobotnicu.

Zato ovo nije samo dijagnoza — ovo je poziv na pobunu.

Ne protiv naroda, već protiv torova.

Ne protiv identiteta, već protiv onih koji ih koriste kao oružje.

Ne protiv Sunca, već protiv našeg refleksa da mu se klanjamo, umjesto da ga gledamo u oči.

Jer dok god blejimo u toru, uvijek će nam neko drugo Sunce crtati granice.

MOZDA VAM SE CINI DA PRICA O POCETKU SVETA I MENJANJE TE PRICE KROZ ISTORIJU U SUSTINI NIJE NI VAZNA ,A NIJE NI POVEZANA SA PRICOM O NASEM BALKANU. NEKIM LJUDIMA KAO MENI NA PRIMER ZAISTA SMETA TA KOLICINA RAZNIH STINA I STORIJA. A STO SE TICE NASEG BALKANA GDE ISTORIJU TOLIKO PREKRAJAJU I ZABORAVLJAJU  DA CE JEDNOG MOMENTA DA DODJE DO TOGA DA SMO MI ZAPRAVO STVORILI LJUDSKU VRSTU. MI 'GENIJALCI' SA BALKANA KOJI NASU KUCU NE UMEMO DA SREDIMO ICUVAMO I NIKAD TO NISMO UMELI, ZNALI I MOGLI!

PISMO MLADJEM SINU

MORACU DA PRIVATIZUJEM 4 BLOGA . DVA OVE GODINE I DVA IDUCE. ZAPRAVO PET RACUNAJUCI I UNUCICU .

 

SINE MOJ DRAGI

  Ti si moje tiho čudo, moje dete koje je prošlo kroz tame koje mnogi nikada ne bi izdržali. Znam da ti je ponekad teško, da te tvoje misli odvedu daleko, da ostaneš u svojoj sobi i osećaš se sam i kada sam tu. Ali želim da znaš: moja ljubav i moja ruka su uz tebe, čak i kad ćutiš, čak i kad ti je srce previše umorno.

Znam da tvoje borbe drugi ne vide, ali ja vidim tvoju snagu. Svaki tvoj dan, svaki pokušaj, svaki tihi napor — sve to govori koliko si hrabar. I znam da ti je ponekad sigurnije u tvojoj tišini nego među ljudima. To je u redu, sine. Svako ima svoj način da pronađe mir.

Ali imam dva mala saveta za tebe, ne kao teret, već kao zagrljaj:

Prvi:
Kad te tvoje misli povuku predaleko, probaj da napraviš jedan mali korak ka svetu — otvori prozor, popij čaj, izađi samo minut na vazduh, ili sedni blizu svetla. Mali korak je i dalje korak. Ne tražim ništa veliko, samo ono što možeš danas.

Drugi:
Kada osetiš da ti je glava previše puna ili previše glasna, probaj da uradiš nešto sitno svojim rukama — nacrtaj liniju na papiru, složi neki predmet, zalij cveće, uključi tiho muziku. Te male stvari mogu da ti donesu mali mir, da te prizemlje i vrate ti dah.

Možda ti deluje beznačajno, ali upravo ti mali trenuci mogu biti mesta gde se odmoriš od svega.

Ako si ikada posumnjao u svoju vrednost, seti se ovoga: moja ljubav prema tebi ne zavisi ni od tvog dobrog dana, ni od tvog teškog dana. Ona stoji čvrsto, bezuslovno, kakav god da si.

Možda nisam uvek umela da uradim sve savršeno, možda ti ponekad nisam znala pružiti baš onaj vid pomoći koji ti treba. Ali veruj mi — uvek sam te čuvala najbolje što sam znala, i uvek srcem.

I kada budeš osećao da si daleko od svih, pogledaj zvezde. Sa jedne te gledam, čuvam i volim — kao što sam oduvek, moj Petre, moj sine sa najlepšim osmehom na svetu.

Uvek tvoja mama 🌸

---

\

VELIKA JE SRECA IMATI VISE DECE. NEKAKO SAM USPELA DA SVAKA SESTRA IMA DVA BRATA, A SVAKI BRAT DVE SESTRE, NAJVECA ZELJA MI JE DA BUDU VEZANI LJUBAVLJU KOJOM CE PREVAZILAZITI SVE NESUGLASICE.MISLIM ,DA JE MLADJI SIN NEKO VECE POKAZAO I DOKAZAO TU CAROLIJU. POZVAO IH JE SVE NA CAT SA SVE UNUCICOM I PRICALI SU ,SMEJALI SE, A MENI SU STVORILI IZUZETAN OSECAJ SRECE. HVALA SINE MOJ,HVALA DECO MOJA I MOJA PREDIVNA UNUCICE.