CUTANJE

 CUTANJE JE ODUVEK BILO ZLATO. EVO I ARAPI IMAJU TRI SITUACIJE U KOJIMA JE BOLJE CUTATI ZARAD SVOG DOBRA. TESKO JE CUTATI. NEKAKO JE STVARNO MNOGO LAKSE NEKOME RECI KAD IMAS PROBLEMA. ALI OPET KAD VIDIM DA TO NE DAJE NAJBOLJE RAZULTATE ONDA ZAISTA TREBA POSLUSATI OVE MUDROSTI.

Ako te nešto boli - ćuti!"

Postoji jedna stara priča o starcu Eziju. Starac Ezijo je ostao sam na farmi, nakon što mu je sin otišao u vojsku. Ezio je hrabro radio, vredno privređivao, sam vodio čitavu farmu. Jednog dana mu priđe komšija i pita ga: "Kako si Ezio?"

"Bole me leđa...", požali se Ezio komšiji.

Ubrzo se po čitavom kraju pročulo kako starca Ezija bole leđa, te kako je nemoćan da se sam stara o imanju i životinjama.

Uskoro mu počeše pristizati ponude od komšija da za bagatelu otkupe njegovo imanje. Kada im je rekao da je to premalo za takvo imanje, rekli su: "Bolje bilo kakav novac, nego nikakav. Leđa te bole, star si i nemoćan, prodaj imanje."

Niko se nije ponudio da mu pomogne, svi su hteli samo da imaju korist od njega.

Starac je nastavio da ćuti i da radi, a kada mu je došao sin iz vojske, starac Ezio mu je predao imanje uz reči: "Ako te nešto zaboli - ćuti."

"Ne govori prijatelju ono što ne bi rekao neprijatelju"

U svakom čoveku ima svetlosti i tame, nikad niste sasvim sigurni kada će se probuditi ona mračna strana u čoveku i šta će je probuditi. Bolje ne govorite prijatelju ono što ne možete da kažete ni neprijatelju.

Ako kažete prijatelju pa on iskoristi vašu tajnu, bićete ljuti na dve osobe: sebe i svog prijatelja.

"Nikad ne govorite loše o sebi"

Svako ko omalovažava sebe daje primer drugima da ga i oni omalovažavaju. Ako se osoba ponaša dostojanstveno i drugi će se prema toj osobi odnositi sa poštovanjem.

Starac Okam je živeo u pustinji 10 godina. Svaki dan je vredno radio i trudio se da bi pronašao vodu, kada mu je pošlo za rukom svi iz sela su dolazili da mu čestitaju, a on je govorio: Nije to ništa.

Ubrzo su se svi odnosili prema njegovom pronalasku vode kao da je to ništa. Umesto da se napiju vode, oni su prali noge u tom izvoru. Ubrzo je voda postala zagađena i blatnjava bara.

Starca je to bolelo strašno, ali ljudi su se prema njegovom trudu odnosili baš onako kako im je i on sam rekao - kao da je to ništa.

NADALJE SLEDE  MUDROSTI OSTALIH NARODA

Ako ćete naljutiti nekoga

Tokom svađe, ćutnja pomaže da bolje slušamo i osoba s kojom se svađamo će u jednom trenutku shvatiti da je dosta.

U situaciji kada je neophodno da odgovorite nešto nekome o nečemu što vam se ne sviđa, uzmite 5 sekundi, udahnite i razmislite o tome šta ćete izreći.

Ljutnja nikome nije donela ništa dobro: Opraštam, ne zato što si u pravu već zato što ja zaslužujem duševni mir!ko ćete se još više naljutiti

Možda imate pravo da budete ljuti, ali još više ljutnje je neće utišati , već pojačati. Ako pokušavati da razgovorate kada ste ljuti bilo bi bolje da prekinete jer biste mogli razljutiti i drugu osobu i tako stvoriti začarani krug.

To se isto odnosi na situaciju u kojoj druga osoba ne želi da vas sasluša i razume. Takvi ljudi vam neće priznati da ste u pravu tako da je bolje da čuvate svoj glas za neke smislene rasprave.

Ako želite da ispravite nečije greške

Iako možda imate samo dobru nameru, nemojte da ispravljate nikoga, a posebno ne osobe koje ne poznajete najbolje.

Bolje je da zadržite svoje mišljenje za sebe nego da ispadnete 'pametnjaković' kojeg niko ne voli.

Ako će to uvrediti nekoga

Često ne razmišljajući uvredimo nekoga jer podsvesno želimo da budemo moćni i u pravu ili iz čiste ljubomore. Često je to u obliku sarkazma, ali to ne znači da nekoga nismo uvredili. Bolje je da držite jezik za zubima nego da pokušavate da kreirate lepu sliku o sebi.

Ako govorite samo da biste nešto rekli

Nemojte govoriti samo da biste nešto rekli, iako to što želite da kažete možda nema nikakvog smisla. Ako vaše reči neće pridoneti raspravi, bolje da ih sačuvate za neku drugu priliku.

Ako ćete još nekoga uplesti u situaciju

Nekada je teško držati jezik za zubima kada je u pitanju neka tajna, ali imajte na umu da vam je vaš prijatelj to rekao u poverenju i da ćete iznevjeriti prijateljstvo. Čak i ako trećoj osobi kažete da ne sme nikome to da kaže to je svejedno ogovaranje.

Ako vas neko maltretira

Ako se susrećete s nekim ko vas maltretira nemojte da pokušavate komunikaciju s njim. Šta god da kažete takvim osobama to će ih podstaći na još više maltretiranja, oni ne podnose tišinu.

Možete sprečiti nasilništvo svojom ćutnjom, iako biste nasilnika možda najradije hteli da naučite pameti. Čuvajte svoje mentalno zdravlje i držite jezik za zubima.

Ako ćete povrediti nečije osećanja

Ovo je posebno važno ako želite da komentarišete neizbežne činjenice o nekome. Nikada ne znate kada ćete nekoga povrediti jer smo svi individualne osobe i reagujemo različito.

Uvek pre nego što kažete nešto o nekome dobro promislite, pogotovo ako ne poznajete dobro tu osobu, a želite da ostanete u dobrom odnosu s njom.

LJudi imaju neodoljivu potrebu da otkrivaju suvišne detalje o sebi ili komentarišu u pogrešnom trenutku. Međutim, u mnogim situacijama najbolje bi bilo da razmislite podrobno ili ništa ne kažete.

Koje su to situacije?

1. Ispitivanje o ličnom životu

Mnogi ljudi su radoznali, te se neće ustručavati da vam postavljaju i pitanja koja se tiču vaše privatnosti koju delite sa vrlo malim brojem ljudi ili ni sa kim. Ne odgovarajte na takva pitanja kako se ne biste posle kajali što se isuviše otkrili o sebi. Upamtite da pravi prijatelji i ljudi koji vas vole neće vas pritiskati i ispitivati o stvarima o kojima ne želite da pričate.

2. Ne uključujte se u ogovaranje drugih

Uvek treba da imate na umu da oni koji ogovaraju druge kod vas, ogovaraju i vas na drugom mestu. Ne uključujte se u tuđa tračarenja i otkivanje tuđih tajni. Ne samo što nije lepo, već možete i reći nešto zbog čega ćete se jako kajati. Komentarisanje drugih nije odlika pametnih i primišljenih ljudi.

3. Kada niste sigurni u svoje znanje i informacije

Ako se u društvu u kom se nalazite potegne tema u koju niste toliko upućeni, ne morate po svaku cenu da iznosite mišljenje. Kada je u pitanju polje koje vam je mahom nepoznato, bolje je slušati i naknadno se informisati, nego nametati neargumentovano mišljenje.

4. Ne kritikujte i ne sudite

Dobar deo ljudi ima potrebu da olako osudi nečiji postupak. Ali, vi ne znate šta se sve desilo ili koje su to okolnosti dovele do takvog ishoda. Ne sudite kako drugi ne bi sudili vama.

5. Kad vam niko ne traži savet

Neki stručnjaci su došli do zaključka da ljudi koji se požale da imaju određen problem, ne žele od vas da čuju instant rešenje. Oni samo žele osobu koja će ih saslušati i pokazati empatiju. Zato, kada vam se neko požali, ne morate odmah da predlažete svoja rešenja i šta biste vi uradili. Saslušajte bez predrasuda i predubeđenja, a tek ako vas pitaju za mišljenje ili savet vi iznesite svoje mišljenje.

CUTANJE JE ZAISTA ZLATO SEM U SITUACIJAMA KOJE VAS CUTANJE  MOZE  UGROZITI EMOCIONALNO, FIZICKI ILI MATERIJALNO, ONDA NARAVNO MORATE GOVORITI. PA DA POSLUSAMO OVE MUDRE SAVETE I SEBI MALO OLAKSAMO ZIVOT.

TEORIJE ZAVERE

 POSLE TRI GODINE PROGLASILI SU KRAJ PANDEMIJE KOVIDA 19 ILI KORONE. NISMO NI VEROVALI U TO ALI SU NAS  NATERALI DA SE ZAKLJUCAMO U KUCE, NOSIMO MASKE I PRIMAMO VAKCINE, STO BIH JA REKLA TEORIJE ZAVERE POSTOJE! I VRLO SU STVARNE! STVARNIJE NEGO LAZI ZA KOJE NAM GOVORE DA SU ISTINA. UVEK PLAVE  ICRVENE PILULE!

NEKE OD TEORIJA ZAVERA KOJE POSTOJE ZADNJIH GODINA.

Obavezna vakcinacija, pasosi za vakcinaciju, stalna zakljucavanja i blokade, neverovatna inflacija i ekonomska kriza. Digitalna valuta, centralna banka,klimatska blokada, i druge. Ni jedna  po meni nije toliko strasna koliko prica o bodovanju.

DIGITALNI ID (DRUSTVENO KREDITNO BODOVANJE) 

Nije to prica o cipovanju koje je vec odavno i odradjeno. Ovde je prica o tome kako se ponasate udrustvu. Boduju vasu socijalnu vestinu. Ako se pokazete nepodobnim, kredit vam se ukida i jednostavno vas brisu ( na digitalni ili realni nacin, zavisi od vasih prekrsaja). Digitalno bodovanje  dokazuje moju pricu od juce o petnaestominutnim gradovima ( koja se isto tretira kao teorija zavere). Ali razmislite, da li mogu bolje  da vas kontrolisu ako se krecete u ogromnom rasponu ili ako zivite u getu?

Za sada postoji finansijsko digitalno kreditno bodovanje koga smo svesni.

Veštačka inteligencija u finansijskim uslugama nije novost, ali je svakako iznenađujuće dokle se sa tim već stiglo – više se ne radi samo o čet botovima, sada su tu i precizna predviđanja rizika, šteta i mogućnosti prevara, personalizovanje usluge, automatizacija svih poslovnih procesa i prilagođavanje promenljivim regulatornim zahtevima.  

Finansijska platforma Finextra prenosi rezultate istraživanja američke tehnološke kompanije NVIDIA, sprovedenog među profesionalnim pružaocima finansijskih usluga, koje je pokazalo da se 83 odsto ispitanika slaže da je AI važna za njihov budući uspeh, a 34 procenta izjasnilo se da veruje kako će im AI povećati godišnji prihod za najmanje 20%.

A šta sve može veštačka inteligencija u finansijskim uslugama? Zavisi od same prirode usluga, ali zajednički imenitelj je interakcija sa klijentima 24/7 i minimiziranje ljudskih grešaka i operativnih troškova kroz automatizaciju ručno vođenih procesa, što sve vodi uštedama i rastu prihoda. 

Najtraženije u oblasti fintech i investicionih kompanija su AI aplikacije za algoritamsko trgovanje, otkrivanje prevara i optimizaciju portfelja. Ovo stoga, navodi Finextra, što je tim servisima primarni fokus na zaštiti i maksimiziranju povrata klijenata. Nasuprot tome, banke, lizing kompanije i osiguranja fokusiraju se na AI otkrivanje prevara, sisteme preporuka i optimizaciju prodaje i marketinga.

Medjutim, mene brine ono bodovanje nasih socijalnih vestina . Jer kako vam prate finansije tako prate svaku sferu naseg zivota. 

Moje omiljene teorije zavere imaju veze sa vanzemaljcima, a najvise volim onu da smo i mi vanzemaljci . Kako smo dospeli na Zemlju?

Ljudi vječno postavljaju pitanje – jesmo li sami u svemiru? No nisu ni slutili da bi odgovor mogao biti u njima samima. Naime, život na Zemlji možda je došao s planeta udaljenog trilijunima milja, sugeriraju znanstvenici, prenosi The Sun.Drugim riječima, to znači da smo možda upravo mi vanzemaljci. Kemijski “blokovi” naše DNK prvi su put otkriveni u asteroidima koji su pogodili naš planet prije više milijardi godina.

To znači da je sjeme života vjerojatno presađeno ovdje s drugih mjesta u svemiru, a ljudi poput nas bi mogli živjeti na drugom planetu daleko od našeg.

Uzorci iz tri meteorita bogatih ugljikom, nazvanih Murchison, Murray i Tagish Lake, analizirani su vrhunskim tehnikama. “Pronašli smo raznolik raspon organskih materijala, uključujući nukleobaze, naše osnovne blokove života”, rekao je profesor Yasuhiro Oba sa Sveučilišta Hokkaido u Japanu.

 

“Oni su mogli biti dostavljeni na Zemlju na asteroidima, meteoritima, kometima i međuplanetarnim česticama prašine prije četiri milijarde godina kada su naš planet bombardirale krhotine iz svemira”, rekao je prof. Oba.jerujemo da je dotok ovih organskih tvari odigrao važnu ulogu u evoluciji života na Zemlji. Ovo je vrlo uzbudljivo otkriće koje proširuje naše razumijevanje kako je život započeo”, dodao je.

Pirimidini i purini

Dvije vrste kemijskih građevnih blokova, ili nukleobaza, potrebne su za formiranje DNK i RNA, koji su temelj života na Zemlji. Oni se nazivaju pirimidini i purini. Ranije su na meteoritima identificirani samo purini.

 

Ali tim profesora Obe otkrio je pirimidine u laboratorijskim eksperimentima simulirajući uvjete u međuzvjezdanim medijima, odnosno prostoru između zvijezda.

Sta bi nam pomoglo  u vezi sa vanzemaljcima pa "vremenska masina"

 

Ronald Mallett inspiraciju je pronašao u teoriji relativnosti Alberta Einsteina, odnosno u geometrijskoj teoriji koja postulira da prisutnost mase i energije “zakrivljuju” prostor i vrijemeremda će se na prvu učiniti da je riječ o prvoaprilskoj šali, uvaženi fizičar Ronald Mallett zaista je na pragu početka izrade vremenske mašine kako bi spasio pokojnog oca kojem je posvetio sav svoj rad.

Mallet se nada kako će mu u ostvarenju cilja pomoći jednačina do koje je došao, a koja bi mogla u potpunosti promijeniti pogled ljudi na vrijeme ukoliko se utvrdi da je ispravno postavljena.

Od početka realizacije dijeli ga – novac; mora ga prikupiti kako bi mogao nastaviti izradu studije vremenske mašine.

Profesor na univerzitetu u Connecticutu (76) bez oca je ostao kada mu je bilo samo deset godina, te se još tada čak zakleo da će se pokušati vratiti kroz vrijeme kako bi ga mogao upozoriti na srčani udar.

Inspiraciju je pronašao u teoriji relativnosti Alberta Einsteina, odnosno u geometrijskoj teoriji koja postulira da prisutnost mase i energije “zakrivljuju” prostor i vrijeme.

U realizaciji nauma će mu uz potencijalne investitore nastojati pomoći i kolega Chandra Roychoudhuri, laserski fizičar, kojemu je zadatak izgraditi protoip mašine podignute na spomenutoj jednačini.

“Ljubav prema mome ocu snažna je kao i prije 60-tak godina. On će mi biti u mislima i kad se nađem na samrtnoj postelji. Njegova prerana smrt me upravo učinila čovjekom kakav sam danas”, rekao je za Washington Post fizičar koji je dugo na jednačini radio u tajnosti kako ga kolege ne bi proglasile ludakom.ako je fizičko putovanje kroz vrijeme, za sada, nemoguće, on tvrdi da je za "mali novac" moguće napraviti mašinu koja će primati informacije od naših potomaka ili generacija iz bliske budućnosti.

Malet vjeruje da takva mašina može biti napravljena već sada, jer, prema njegovim teorijama, "svjetlost može promijeniti vrijeme".

"Koristeći se kružnom laserskom svjetlosti, uspio sam matematički pokazati da to može dovesti do savijanja prostora i vremena. Tok neutronskih spinova mogao bi prenijeti binarni kod u prošlost", smatra Malet.

Prema njegovom proračunu, takva sofisticirana mašina, koja bi se koristila laserima za okretanje vremena, koštao bi "svega 250.000 dolara".

Maletove kolege, kako prenose naučni portali, smatraju da je ova ideja možda nemoguća, ali se nadaju da će uspjeti u nekim projektima, koji su revolucionarni u poređenju sa drugim istraživačima na polju "putovanja kroz vrijeme". 

Zatim teorija zavere u vezi spajanja ljudi i vanzemaljaca

Homo capensis: pretpostavljeni hominid sa velikim mozgom i IQ-om od 180 – osnova za održavanje svjetske hegemonije od davnina.

Istraživači poput dr Edwarda Spencera izložili su arheološke dokaze o ovim hominidima sa izduženim lobanjama iz cijelog svijeta, dokaze od prije 50.000 godina u Južnoj Africi, pa čak i ljude poput Ehnatona, egipatskog faraona. Mnogi vjeruju da oni još uvijek žive skriveni među nama (u Vatikanu), da se bave svjetskom politikom i da bi mogli biti vanzemaljsko-ljudski hibridi.

Glavni ‘zviždač’ koji ih je pokušao razotkriti je Karen Hudes, bivša savjetnica Svjetske banke. Na osnovu njenog iskustva i onoga što je istraživala, ova “neljudska stvorenja” kontrolišu svijet od davnina. Prema Dr. Spenceru, visoku kabalu čine bankari i društvo Homo capensis.

Edward Spencer je zaključio da su ova bića s izduženim lobanjama koncentrisana u Vatikanu (!), dominirajući moći Katoličke crkve, centra države Iluminata. Religija i bankarstvo su dominantni … Novac je najveći izum ropstva za čovječanstvo. Među njihovim glavnim karakteristikama su:

• Izdužene lobanje, većeg volumena i većeg mozga
• Najviši IQ (180 u prosjeku)
• Nepostojanje kreativnosti ili empatije, ali orijentisanost na matematiku, numerologiju, finansije
• Krv na bazi bakra
• Rh-negativna (plava krv) linija
• Imaju evropsku bazu u Švicarskoj (sa 48% faraonske loze)
• Emocionalno negativni, nesretni su i ubijaju jedni druge
• Oni su robovlasnici
• Sljedbenici vjerskih rituala i prinošenja ljudskih žrtava
• “Robovi nižih dimenzija”

  Zavjerenici tvrde da kontrolišu NATO, finansijsko tržište i medije. Strateški su pozicionirani na vlasti (kraljevske porodice posjeduju Rh-negativni krvni faktor). Oni su se infiltrirali u nas, kradući naše znanje i manipulišući čovječanstvom. Oni su uvijek spremni da insceniraju podvale, ratove i događaje koristeći tajne operacije.

  Istorijski i arheološki dokazi

  Važna knjiga koju spominje dr Spencer su Mape drevnih morskih kraljeva Charlesa Hapgooda, a koja otkriva da je misteriozna nepoznata civilizacija mapirala cijelu planetu tokom posljednjeg ledenog doba. Ta civilizacija bi bila Homo capensis.

  Postoji mnogo arheoloških dokaza o ljudima sa izduženim lobanjama u zemljama poput Južne Afrike, Malte, Perua i Rusije. Vrlo značajan primjer je lobanja Paracasa u Peruu, koja je imala drugačiju genetiku, 25% veći volumen lobanje i 60% veću težinu od običnih ljudskih lubanja.

  Drugi primjeri: Hram Hypogeum na Malti (gdje su pronađene i ove anomalne lobanje) i u Južnoj Africi, gdje je otkriven Boskop Man, koji je datiran prije više od 10.000 godina a njegova lobanja je bila 30% starija od ljudske.

  Adamov kalendar u Južnoj Africi

  Još jedno ključno otkriće je u Južnoj Africi je u vezi sa Adamovim kalendarom, najstarijim megalitskim kalendarom ikada otkrivenim, koji je datiran na više od 50.000 godina. Ova struktura ima svoje kamene blokove koji formiraju karte ekvinocija i sazviježđa Orion. U blizini se nalazi piramida gotovo iste dužine kao Velika piramida u Gizi, Egipat.

  U tom području postoji i na hiljade ogromnih građevina nalik silosima te velika poljoprivredna polja … Te strukture su (iz)ignorisane od strane akademske arheologije. Smatra se da ih je dizajnirao Homo capensis a da su sagrađene robovskom rukom Homo sapiensa.

  Anunnaki – ljudski vanzemaljski hibridi?

  Prema različitim istraživanjima, poput onog koje je proveo Corey Goode, Homo capensis bi bili vanzemaljsko-ljudski hibridi koje je stvorio Enki, drevni reptilski vanzemaljac Anunnaki s plavom krvlju na bazi bakra. U Bibliji bi to bili isti nefili, takođe opisani kao hibridi.

  Homo capensis: Vrsta koja živi skrivena među ljudima?

  May 1, 2023 Internet, Zanimljivosti

  Homo capensis: pretpostavljeni hominid sa velikim mozgom i IQ-om od 180 – osnova za održavanje svjetske hegemonije od davnina.

  

  Istraživači poput dr Edwarda Spencera izložili su arheološke dokaze o ovim hominidima sa izduženim lobanjama iz cijelog svijeta, dokaze od prije 50.000 godina u Južnoj Africi, pa čak i ljude poput Ehnatona, egipatskog faraona. Mnogi vjeruju da oni još uvijek žive skriveni među nama (u Vatikanu), da se bave svjetskom politikom i da bi mogli biti vanzemaljsko-ljudski hibridi.

  Homo capensis: njegove karakteristike i njegova zavjera

  Glavni ‘zviždač’ koji ih je pokušao razotkriti je Karen Hudes, bivša savjetnica Svjetske banke. Na osnovu njenog iskustva i onoga što je istraživala, ova “neljudska stvorenja” kontrolišu svijet od davnina. Prema Dr. Spenceru, visoku kabalu čine bankari i društvo Homo capensis.

  Edward Spencer je zaključio da su ova bića s izduženim lobanjama koncentrisana u Vatikanu (!), dominirajući moći Katoličke crkve, centra države Iluminata. Religija i bankarstvo su dominantni … Novac je najveći izum ropstva za čovječanstvo. Među njihovim glavnim karakteristikama su:
• Izdužene lobanje, većeg volumena i većeg mozga
• Najviši IQ (180 u prosjeku)
• Nepostojanje kreativnosti ili empatije, ali orijentisanost na matematiku, numerologiju, finansije
• Krv na bazi bakra
• Rh-negativna (plava krv) linija
• Imaju evropsku bazu u Švicarskoj (sa 48% faraonske loze)
• Emocionalno negativni, nesretni su i ubijaju jedni druge
• Oni su robovlasnici
• Sljedbenici vjerskih rituala i prinošenja ljudskih žrtava
• “Robovi nižih dimenzija”

Kraljica Nefertiti, izdužene lobanje i papina mitra © MRU

Zavjerenici tvrde da kontrolišu NATO, finansijsko tržište i medije. Strateški su pozicionirani na vlasti (kraljevske porodice posjeduju Rh-negativni krvni faktor). Oni su se infiltrirali u nas, kradući naše znanje i manipulišući čovječanstvom. Oni su uvijek spremni da insceniraju podvale, ratove i događaje koristeći tajne operacije.

Istorijski i arheološki dokazi

Važna knjiga koju spominje dr Spencer su Mape drevnih morskih kraljeva Charlesa Hapgooda, a koja otkriva da je misteriozna nepoznata civilizacija mapirala cijelu planetu tokom posljednjeg ledenog doba. Ta civilizacija bi bila Homo capensis.

Izdužene lobanje iz Paracasa © Wikimedia Commons

Postoji mnogo arheoloških dokaza o ljudima sa izduženim lobanjama u zemljama poput Južne Afrike, Malte, Perua i Rusije. Vrlo značajan primjer je lobanja Paracasa u Peruu, koja je imala drugačiju genetiku, 25% veći volumen lobanje i 60% veću težinu od običnih ljudskih lubanja.

Drugi primjeri: Hram Hypogeum na Malti (gdje su pronađene i ove anomalne lobanje) i u Južnoj Africi, gdje je otkriven Boskop Man, koji je datiran prije više od 10.000 godina a njegova lobanja je bila 30% starija od ljudske.

Adamov kalendar u Južnoj Africi

Još jedno ključno otkriće je u Južnoj Africi je u vezi sa Adamovim kalendarom, najstarijim megalitskim kalendarom ikada otkrivenim, koji je datiran na više od 50.000 godina. Ova struktura ima svoje kamene blokove koji formiraju karte ekvinocija i sazviježđa Orion. U blizini se nalazi piramida gotovo iste dužine kao Velika piramida u Gizi, Egipat.

U tom području postoji i na hiljade ogromnih građevina nalik silosima te velika poljoprivredna polja … Te strukture su (iz)ignorisane od strane akademske arheologije. Smatra se da ih je dizajnirao Homo capensis a da su sagrađene robovskom rukom Homo sapiensa.

Anunnaki – ljudski vanzemaljski hibridi?

Prema različitim istraživanjima, poput onog koje je proveo Corey Goode, Homo capensis bi bili vanzemaljsko-ljudski hibridi koje je stvorio Enki, drevni reptilski vanzemaljac Anunnaki s plavom krvlju na bazi bakra. U Bibliji bi to bili isti nefili, takođe opisani kao hibridi.

Karen Hudes je puno razgovarala sa dr Spencerom o ovoj drugoj vrsti. Ona smatra da je takozvani “sivi papa” Pepe Orsini posrednik u Vatikanu između katoličkih vlasti i Homo capensisa. Pepe Orsini bi trebao biti kralj Svete rimske papske loze, koja je iznad Rothschilda i Rockefellera u piramidi moći, ali uz Breakspeare, Aldobrandinije i druge papske linije.

Ova tema zavjere ima smisla, zasnovano na svemu što smo vidjeli u vezi sa svjetskom mafijom moći i dokazima o neljudskim bićima u našoj istoriji. Da, mogli bi se povezati s narativom mračne elite (zvane Iluminati), a tu vezu možemo primijetiti i s Vatikanom. Takođe, sve one izdužene lobanje koje se nalaze u svijetu su veoma jak dokaz za postojanje Homo capensisa.

IMA JOS TIH TEORIJA ZAVERE BAS U SVIM SFERAMA NASEG ZIVOTA ALI MENI SU OVE NAJZANIMLJIVIJE. VANZEMALJCI SMO MI, AKO NISMO ONDA ONI ZIVE MEDJU NAMA. ZIVE I NA MESECU I NEDAJU NAM VISE DA IDEMO TAMO. VESTACKA INTELIGENCIJA CE NAM DOCI GLAVE. A IZMISLJENE PANDEMIJE SU UVOD U TOTALNU KONTROLU I SMESTANJE LJUDI U GETO!

 

PLAVA ILI CRVENA

ZNAM OBECALA SAM. MEDJUTIM NEMA VAZNIJE STVARI TRENUTNO NA SVETU. DOKLE GOD NE UTVRDIMO JASNU RAZLIKU IZMEDJU REALNOG I VIRTUALNOG SVETA NECEMO ZIVETI NI OVAKO KAKO SAD ZIVIMO NEGO JOS GORE. A ZAISTA JE NAJTEZE OD SVEGA STO SMO MI SAMI SEBI TO URADILI. AKO IZUZMEMO NEBESKI KOMPJUTER ZASTA BIH VISE VOLELA DA JE ISTINA. BOLJE DRUGI DA NASUNISTAVAJU NEGO LJUDSKA VRSTA SAMU SEBE ZAR NE?

Zamislite da pred ulazak u avion saznate da polovina inženjera koji su ga projektovali veruje da postoji šansa od 10 odsto da se avion sruši i svi putnici stradaju. Da li biste se ukrcali?

Više od 700 stručnjaka i istraživača u vodećim kompanijama koje se bave veštačkom inteligencijom učestvovalo je prošle godine u anketi u kojoj su ih pitali i o mogućim rizicima daljeg razvoja veštačke inteligencije. Polovina je procenila da izgledi da ovakvi sistemi u budućnosti dovedu do nestanka ljudske vrste (ili bar proizvedu trajne i pogubne posledice) iznose 10 odsto i više. Tehnološke kompanije koje danas razvijaju velike jezičke modele (large language model – LLM) utrkuju se da ukrcaju čovečanstvo u taj avion.

Farmaceutskim kompanijama nije dozvoljeno da prodaju nove lekove pre nego što ih podvrgnu rigoroznim proverama bezbednosti. Biotehničke laboratorije ne smeju da oslobađaju nove viruse samo da bi impresionirale potencijalne investitore. Isto tako, sistemi veštačke inteligencije sa sposobnostima kakvima raspolaže GPT-4 ne bi smeli da se uvode u živote milijardi ljudi brže nego što je naša kultura sposobna da ih bezbedno apsorbuje. Trka za zauzimanje vodeće pozicije na tržištu ne sme biti jedini parametar od koga zavisi brzina usvajanja tehnologije koja može imati nesagledive posledice. Moramo napredovati onom brzinom koja će osigurati da posao obavimo kako treba.

Bauk veštačke inteligencije proganja čovečanstvo još od polovine 20. veka, ali donedavno je to bila daleka budućnost, tema za naučnu fantastiku, a ne za ozbiljne naučne i političke debate. Naš um ne može da pojmi sposobnosti kojima sistemi kao što je GPT-4 već raspolažu niti da prati njihov eksponencijalni rast i brzinu razvoja. Ipak, većina tih veština svodi se na jednu stvar: to je sposobnost manipulacije i generisanja jezika, bilo rečima, zvucima ili slikama.

U početku beše reč. Jezik je operativni sistem ljudske kulture. Iz jezika nastaju mitovi i zakoni, bogovi i novac, umetnost i nauka, prijateljstva, države, kompjuterski kod. Stepen vladanja jezikom koji su sistemi veštačke inteligencije već dostigli pokazuje da oni mogu hakovati i menjati operativni sistem civilizacije. Ovladavši jezikom, veštačka inteligencija je dobila ključ koji otvara sva vrata naše civilizacije, od bankarskih sefova do svetih mesta.

Kakav život nas čeka u svetu u kome će veliki postotak priča, melodija, slika, zakona i politika oblikovati ne-ljudska inteligencija, obučena da s nadljudskom efikasnošću koristi slabosti, predrasude i zavisnosti ljudskog uma, uz to sposobna da razvije odnos prisnosti s ljudskim bićima? U igrama kao što je šah već odavno nema ljudi koji mogu pobediti računar. Šta će biti kada slična situacija nastupi u umetnosti, politici ili religiji?

Veštačkoj inteligenciji neće trebati mnogo vremena da inkorporira svu ljudsku kulturu – sve što smo hiljadama godina stvarali – da je svari i počne da nas zasipa novim kulturnim artefaktima. Ne samo školskim esejima, nego i političkim govorima, ideološkim manifestima, svetim knjigama i novim kultovima. Moguće je da na predsedničkim izborima u Americi 2028. godine kampanje neće voditi ljudi.

Ljudska bića obično nemaju direktan pristup stvarnosti. Zatvoreni smo u čauru svoje kulture i stvarnost doživljavamo kroz njenu prizmu. Naše političke stavove oblikuju novinski uvodnici i razgovori s prijateljima. Naše seksualne preferencije su pod uticajem umetnosti i religije. Dosad su čauru kulture plela druga ljudska bića. Kako će izgledati stvarnost kada je iskusimo kroz prizmu koja nije delo ljudske inteligencije?

Hiljadama godinama smo živeli u snovima drugih ljudi. Klanjali smo se bogovima, tragali za idealima lepote, posvećivali život sukobima koji su bile proizvod imaginacije proroka, pesnika i političara. Uskoro možemo završiti unutar halucinacija jedne ne-ljudske inteligencije.

U filmu Terminator roboti hodaju ulicama i pucaju na ljude. U filmu Matrix se pretpostavlja da veštačka inteligencija mora dobiti fizički pristup našim mozgovima i povezati ih s kompjuterskom mrežom da bi mogla da kontroliše ljudsko društvo. Zapravo, sve što je veštačkoj inteligenciji potrebno da nas zatvori u svet iluzija, sličan svetu iz Matrixa, jeste da zagospodari jezikom. Nije joj potrebno ni oružje ni ugradnja čipova u mozgove. Ako neko bude pucao, biće to ljudi, oni kojima je veštačka inteligencija ispričala odgovarajuću priču.

Strah da smo zatvoreni u svet iluzija progoni čovečanstvo mnogo duže nego bauk veštačke inteligencije. Došao je trenutak da se suočimo s Dekartovim demonom, Platonovom pećinom, budističkom majom. Ako zavesa iluzije padne na čitavo čovečanstvo, možda nikada više nećemo moći da je uklonimo – ili bar shvatimo da postoji.

Prvo mesto susreta veštačke inteligencije i čovečanstva bile su društvene mreže. U tom prvom kontaktu čovečanstvo je poraženo. Ostao je gorak ukus u ustima kao najava događaja koji slede. Primitivna veštačka inteligencija korišćena je na društvenim mrežama ne da proizvodi sadržaje, već da uređuje sadržaj koje proizvode korisnici. Veštačka inteligencija upravlja onim što vidimo na ekranima, bira reči, klipove i slike koji će stići do nas, i čini to na osnovu njihovog kapaciteta da steknu viralni status, da izazovu najsnažnije moguće reakcije i najviše angažovanja.

Mada veoma primitivna, veštačka inteligencija društvenih mreža bila je dovoljna da proizvede zavesu iluzija koje produbljuju polarizacije u društvu, potkopavaju naše mentalno zdravlje i ugrožavaju demokratiju. Milioni ljudi su poverovali da su iluzije stvarnost. Sjedinjene Države imaju najnaprednije informacione tehnologije u istoriji sveta, ali nisu postigle konsenzus o tome ko je pobedio na poslednjim izborima. Mada smo svi svesni pogubnih efekata društvenih mreža, to je tema kojom se niko ne bavi jer su naše društvene, ekonomske i političke institucije već duboko upletene u njih.

Veliki jezički modeli su druga tačka kontakta s veštačkom inteligencijom. Ne smemo dozvoliti da ponovo doživimo poraz. Ali na osnovu čega uopšte verujemo da je čovečanstvo sposobno da nove oblike veštačke inteligencije potčini svojim potrebama? Ako nastavimo po starom, nova i moćnija veštačka inteligencija će se ponovo staviti u službu sticanja profita i moći, iako to razara temelje društva.

Veštačka inteligencija nam može pomoći da pobedimo rak, otkrijemo nove lekove koji spasavaju živote, pronađemo rešenja za klimatsku i energetsku krizu, da učinimo još bezbroj stvari koje ne možemo ni da zamislimo. Ali nebitna je dostignuta visina tog solitera ako je temelj popustio i sve se srušilo.

Pravi trenutak za obračun s veštačkom inteligencijom je sada, pre nego što naša politika, ekonomija i svakodnevni život postanu zavisni od nje. Demokratija je razgovor, a razgovor je jezik. Ako je sam jezik hakovan i manipulisan, razgovor više nije moguć, pa demokratija postaje neodrživa. Kada nastupi haos, biće prekasno da se bilo šta učini.

Možda nekoga još muči sledeće pitanje: ako ne napredujemo najbrže što možemo, zar onda zapad neće izgubiti trku s Kinom? Ne. Korišćenjem nekontrolisane veštačke inteligencije koju uvodimo u društvo i dajemo joj božansku moć oslobođenu svake odgovornosti zapravo biramo najbrži put do poraza u trci s Kinom.

Još možemo izabrati budućnost kakvu želimo. Koristi koje veštačka inteligencija obećava ostvarićemo tek kada se njene božanske moći ograniče odgovarajućim kontrolama i odgovornostima.

Prizvali smo vanzemaljsku inteligenciju. Ne znamo mnogo o njoj, osim da je veoma moćna i da nudi blistavu budućnost, ali i mogućnost da uništi našu civilizaciju. Pozivamo svetske lidere da budu na visini izazova koji je pred njima. Prvi korak jeste da kupimo sebi dovoljno vremena da institucije izgrađene u 19. veku prilagodimo svetu veštačke inteligencije, da naučimo kako da ovladamo njom pre nego što ona zavlada nama.

STA CE BITI SA LJUDSKOM VRSTOM OSTAJE DA SE VIDI. SVAKAKO CE TO VREME UBRZO DOCI. JER SE I VREME UBRZALO. 

PETNAESTOMINUTNI GRADOVI

 PORED PAMETNIH GRADOVA OD KOJIH SE JEZIM POJAVILI SU SE I PETNAESTOMINUTNI GRADOVI KOJI POSTOJE ZBOG ZASTITE PLANETE! STA JE ISTINA A STA LAZ KAO I UVEK TESKO JE DOKUCITI. MADA REKLA SAM DA IZA SVAKE TEORIJE ZAVERE MORA DA POSTOJI BAR DEO ISTINE ( A NEKAD JE I CELA ISTINA).

Zamislite da vam se na svega petnaest minuta hoda od kuće nalaze posao, škola, supermarket, doktor, omiljeni restoran, frizer i sva ona mesta zbog kojih u prevozu utrošite pola svog dana kako biste došli do njih, posebno ako živite u milionskom gradu. Ukoliko ste takve sreće da vam je sve bilzu, onda znate koliko vam to olakšava svakodnevno funkcionisanje, a verovatno utiče i na kvalitet života. Upravo se zbog svih navedenih pogodnosti razvio koncept „15-minutnih gradova”.

Naime, koncept je veoma jednostavan, u velikim gradovima postojalo bi više manjih oblasti u kojima bi se stvorila mogućnost da na svega petnaest minuta hoda ili vožnje bicikle dođete do najvažnijih stvari koje su vam svakodnevno neophodne. Svako takvo naselje treba da ispuni šest društvenih funkcija: život, rad, snabdevanje, brigu, učenje i uživanje.

Za odlazak u teretanu ili bioskop ne bi bilo potrebno da prethodno sebe pola sata ubeđujete da je to ipak nešto što radite zbog sebe (uprkos tome što će vam oduzeti par sati, jer su gužve u velikim gradovima postale nemoguće), već biste za maksimum petnaest minuta već bili tamo. Ovaj koncept posebno je značajan za ljude koji u velikim gradovima žive na periferiji jer bi se i za njih stvorile podjednake mogućnosti kakve imaju ljudi koji žive u centru.

Naša populacija raste neprestano, a nedavno smo dostigli 8 milijardi stanovnika. Migracije se pretežno vrše iz manjih mesta u gradove zbog boljeg životnog standarda i većih mogućnosti, te tako jedan od vodećih problema današnjice jeste zagađenje životne sredine koje podjednako utiče na sve nas. Koncept 15-minutnih gradova nudi jednu vrstu rešenja koja podrazumeva kretanje bez upotrebe automobila, ali i mogućnost vođenja kvalitetnog života, kao i smanjenje negativnog uticaja na životnu sredinu.

Koncept „15 minutes city” razvio je urbanista i profesor Pariskog Univerziteta Panteon-Sorbona, Karlos Moreno, kako bi se smanjile svakodnevne gužve u saobraćaju, a prevashodno i zagađenje koje nastaje usled sagorevanja fosilnih goriva iz automobila. Pored toga što bi život u ovakvim gradovima bio funkcionalniji, uticao bi i na životnu sredinu, o čemu više nego ikada ranije moramo da vodimo računa. Karlos razmišlja o gradovima na drugačiji način i smatra da moraju biti dizajnirani tako da svako ima pristup neophodnim stvarima. Ritam grada, takođe, treba da prati ljude, a ne automobile, a sve treba da ima svoju svrhu (bezbroj je zgrada koje su prazne i mogle bi se koristiti u različite svrhe). On, takođe, u svom konceptu želi da ulice koje su pretrpane automobilima postanu pešačke zone ili mesta na kojima će se proširiti terase kafića i restorana. Praktično, želi da grad prilagodi ljudima i na taj način pospeši koheziju u društvu.

Moreno ovaj koncept gradova naziva policentrični grad – grad u kome svaka osoba može da ide gde god želi, ali ne mora da putuje sat vremena da bi zadovoljila potrebu, kao što to trenutno čini.

„Grad od 15 minuta će smanjiti nejednakost jer želimo da teritorija postane policentrična. Želimo da poboljšamo kvalitet života u depriviranim naseljima postavljanjem co-working prostora, stvaranjem zelenih zona sa parkovima, otvaranjem preduzeća, kulturnim i sportskim aktivnostima i stvorimo prostor za kvalitetne biciklističke staze. Oni koji žive u centru imaju ovaj izbor, ali oni koji žive u predgrađu nemaju”, navodi Moreno u tekstu na sajtu Euronews-a.

Delovi Pariza, Londona, kao i Klivlenda već rade na usvajanju ovog koncepta. Kopenhagen je još 2016. godine usvojio model „5 minuta do svega“, (svakoj osobi potrebno je najviše 5 minuta hoda do svih sadržaja i javnog prevoza). Za Melburn, cilj je bio 10 minuta, odnosno 20-minutni povratak do svih sadržaja. Ostali gradovi, uključujući Glazgov, Portland i Hamilton (Novi Zeland) ciljaju na 20 minuta, kako navodi Forbes.

Gradonačelnica Pariza Ane Hidalgo radi na tome da do 2024. godine svaka ulica u Parizu ima biciklističku stazu i predlaže da se ukloni oko 60.000 parking mesta koje se nalaze uz ulicu. Pariz je već zabranio vožnju automobila jednom u mesecu, uz reku Senu.

Međutim, postoje i teorije koje zagovaraju da ovo ipak nije najidealniji vid urbanističkog uređenja, već pokušaj lockdown-a i otuđivanja.

Brojne dezinformacije šire se putem društvenih mreža, pretežno na TikToku, ali i na konvencionalan način, kritike ne izostaju ni putem televizije i brojnih portala. Različite su interpretacije, a najčešće se vode tezom da će nas ovaj vid života ograničiti jer ćemo za svako napuštanje zone u kojoj živimo morati da tražimo dozvolu – što direktno utiče na naše neotuđivo pravo na slobodu izbora. Takođe, ovaj koncept nazivaju i Climate lockdown.

Između ostalog, spekuliše se da u 15-minutnim gradovima ljudi ne bi smeli da poseduju automobile, što bi ograničilo njihovo kretanje u druge gradove ili države. Druga verzija se odnosi na to da bismo automobile morali da prijavimo i da bismo imali mogućnost da samo 100 puta u godini napustimo svoj distrikt, za sve više od toga morali bismo da platimo novčanu kaznu. Međutim, za sada ne postoje jasni podaci da bi život u 15-minutnim gradovima bio tako rigorozan, te je sve na nivou nagađanja.

Vesti ovog tipa stigle su i do domaćih portala, te je portal Istinomer objasnio da ovi navodi ipak nisu istiniti. U okrugu Oksfordšir u Velikoj Britaniji posredstvom medija, podigla se lažna uzbuna da na ovaj način žele da ograniče kretanje ljudima. Sporna izjava u tekstu sa portala Vision News koju je Istinomer izdvojio glasi:

„Veće okruga Oksfordšir juče je odobrilo planove za zaključavanje stanovnika u jednu od šest zona kako bi se „spasila planeta” od globalnog zagrevanja. Najnovija faza u agendi 15-minutnog grada je postavljanje elektronskih kapija na ključnim putevima u gradu i van njega, ograničavajući stanovnike na njihov lokalni kraj. Svakome ko želi da napusti svoju zonu biće potrebna dozvola saveta, koji odlučuje ko je dostojan slobode, a ko nije. Veća mogu da diktiraju koliko puta godišnje možete da vidite prijatelje i porodicu. Bićete sprečeni da se družite sa bilo kim izvan vašeg okruga, a ako želite vezu na daljinu u budućnosti, zaboravite, ograničeni ste na zabavljanje samo sa onima koji su na 15 minuta hoda od vaše kuće.”

Istinomer je su svom tekstu pojasnio da članak pogrešno tumači podatke iz novog plana za regulaciju saobraćaja koji je u novembru 2022. godine odobrio Oksfordski savet okruga u Oksfordširu, te je sporni pasus neistinito interpretiran.

Uprkos tome, većina svetskih megalopolisa već usvaja neke delove ovog koncepta, ali očigledno nisu svi pristali na ideju hiper-lokalnih pristupačnih naselja. Kritičari sugerišu da bi to moglo dovesti do vrste plemena i pogoršati postojeće urbane nejednakosti između okruga.

Kao odgovor na ovo, Moreno u tekstu na sajtu Euronews-a, ističe da je u gradovima poput Pariza nejednakost između onih koji žive na periferiji i bogatijih zajednica koje naseljavaju urbani centar već činjenica. Kao jedno od objašnjenja ističe i to što su kancelarije, društvene aktivnosti i kulturni prostori visoko centralizovani oko urbanog jezgra i na taj način favorizuju bogatije zajednice koje mogu da priušte visoke kirije u centru grada. Ovaj koncept bi to omogućio i ljidima koji žive dalje od centra i svakodnevno putuju do posla preko sat vremena.

U Beogradu još uvek zvanično ne postoji tendencija da se primeni ovaj koncept. Posebno je upitno kako bi Beograđani reagovali na ovaj vid života bez upotrebe automobila. Međutim, ono što ne bi bilo loše usvojiti jeste razvoj biciklističkih staza na teritoriji glavnog grada. Beograd kao jedan od najzagađenijih gradova na svetu trebalo bi da povede malo više računa o saobraćaju i urbanizaciji, posebno u užem centru grada, a o ovoj temi pisali smo u tekstu u kom pokušavamo da odgovorimo na pitanje: Koliko urbanizam i saobraćaj utiču na zagađenost vazduha u Beogradu?

Urbanista i arhitekta RERI-ja Dragomir Ristanović je za potrebe pomenutog teksta, između ostalog, naveo da se u Beogradu dešava upravo suprotna situacija, te se nauštrb zelenih površina i javnih prostora grade zgrade, poslovni i ugostiteljski objekti i kompleksi. Tako raste broj stanovništva, a samim time i automobila – što dovodi do preopterećenja grada i saobraćajnica, a sve to vodi do života u gradu u kome su gužve ogromne, a kvalitet vazduha sve lošiji.

Iako trenutno deluje kao nemoguć i neostvariv, moramo priznati da koncept 15-minutnog grada privlači dosta pažnje. Da li biste vi živeli u jednom ovakvom gradu?

Na sajtu ruskog državnog medija Raša tudej (RT) koji je nedavno u Srbiji otvorio svoju balkansku podružnicu u subotu je objavljen tekst koji se na manipulativan način bavi urbanističkim konceptom petnaestominutnih gradova. Kombinujući nekoliko netačnih informacija, kolumnista RT-a zaključuje kako će zbog ovakvih ideja u budućnosti ljudima u gradovima biti ograničeno slobodno kretanje, podsećajući pritom na zaključavnja zbog kovid krize koju naziva „najsofisticiranijom propagandom akcijom u istoriji“. Ovu kolumnu proverili smo na zahtev čitaoca koji je posumnjao u verodostojnost iznetih tvrdnji.

Kako je koncept petnaestominutnih gradova predstavljen u kolumni RT-a?

U tekstu se tvrdi kako koncept petnaestominutnih gradova podrazumeva da urbana naselja budu „izdeljena na zone u kojima je slobodno pešačko kretanje ograničeno 15-minutnom daljinom“ pod izgovorom borbe protiv klimatskih promena. Nadalje, autor navodi kako je „Savet okruga Oksfordšir u decembru rutinski, kao da se radilo o bilo kojoj tački dnevnog reda, odobrio planove da se stanovnici zaključaju u jednu od šest zona kako bi se ‘spasila planeta’ od globalnog zagrevanja“. Ovi navodi aktuelizovani su pretpostavkom autora da će se o pomenutom konceptu govoriti i na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu koji se danas završava.

U kolumni RT-a tvrdi se i da je koncept petnaestominutnih gradova „najavljen i u agendi UN 2030“, iako se u tekstu agende dostupnom na sajtu UN on nigde ne spominje. Tekst je zaokružen pričom o koncentracionim logorima: čitaocima se poručuje da „ne budu slepi kod očiju“ osim ako željno ne iščekuju „tu izuzetnu novost ’15-minutini grad’, pa da čekaju dva meseca da odu na ljutu i pršut kod kuma na Bežanijsku kosu“. Kolumnu manipulativnog sadržaja u izvornom obliku preneli su i portali Nova srpska politička misao, Borba za veru i ISKRA. 

Šta je zapravo koncept petnaestominutnih gradova?

Karlos Moreno, profesor na Sorboni koji je nagrađivan za uokviravanje ideje o petnaestominutnim gradovima, objašnjava da bi trenutni monocentrični gradovi trebalo da se transformišu u policentrične gradove. Unutar ovakvih urbanih centara stanovnici bi mogli da petnaestominutnom šetnjom ili vožnjom biciklom dođu do svih objekata koji su im potrebni kako bi ispunjavali šest osnovnih urbanih društvenih funkcija: obitavanje, rad, snabdevanje, zdravstvenu negu, učenje i uživanje. Prosto rečeno, koncept petnaestominutnih gradova teži tome da eleminiše probleme građana koji svakodnevno gube dragocene sate svog života na transport iz jednog dela grada u drugi kako bi obavili neku od pomenutih osnovnih aktivnosti.

Prema pisanju Politika, inicijative za redizajniranje gradova po ovom modelu poslednjih godina pojavile su se u mnogim gradovima Evrope među kojima su Pariz, Dablin, Milano, Lisabon, ali i Barselona, gde Neda Kostandinović već deset godina radi u timu glavnog gradskog arhitekte Sekretarijata za urbanu ekologiju u Skupštini Barselone. Ona radi na promociji projekta „Superblok“ koji funkcioniše po modelu petnaestominutnih gradova, a o njemu je govorila i za Danas. Ova ideja već je primenjena u jednoj četvrti Barselone gde su stare industrijske građevine zamenjene objektima potrebnim stanovništvu, a velika avenija od šest traka svedena je na dve trake u korist parkova, dečijih igrališta i drugih sadržaja koji su sada na prostoru nekadašnje avenije. Rezultat? Broj automobila u bloku smanjen je za 82% jer je sve što je potrebno stanovnicima udaljeno petnaestak minuta od kuće, što je u konačnici smanjilo i zagađenje azot-dioksidom, PM10 česticama i bukom, navodi ona.

Da li su u Oksfordu zaista odobreni planovi da se stanovnici zaključaju u jednu od šest zona kako bi se ‘spasila planeta’?

Varnica koja je pokrenula plamen teorija zavere sada dostupnih i na našem jeziku je probno uvođenje takozvanih sabraćajnih filtera u Oksfordu. Oni bi trebalo da budu postavljeni na šest prometnih lokacija u Oksfordu i njihovo testiranje verovatno će početi 2024. godine.  Zamišljeno je da privatnim automobilima ne bude dozvoljeno da kroz njih prolaze više od 100 puta godišnje u periodu od 7 ujutru do 7 uveče. Ali to ne znači da građani Oksforda neće moći slobodno da se kreću svojim gradom.

„Na sve lokacije u gradu i dalje će moći da se ide automobilom, iako će neki vozači privatnih automobila možda morati da koriste drugu rutu tokom radnog vremena filtera za saobraćaj. Svako, gde god da živi, i dalje će moći da se vozi od i do bilo koje destinacije u Oksfordu, ili bilo gde drugde, kad god želi, koliko god često želi”, rekao je portparol Saveta okruga Oksfordšir Rojtersu. Članak kojim se kolumista RT-a poslužio pri izradi svog teksta osporio je sam Savet okruga Oksfordšir u opširnom saopštenju za javnost. Pogrešnim tumačenjima iz tog teksta bavile su se i agencije Rojters i AP.

Petnaestominutni gradovi se pojavljuju svuda, a Svetski ekonomski forum je oduševljen njima. Prošle godine je najavljeno da će Pariz u Francuskoj postati 15-minutni grad, a sada je na redu britanski grad Oksford. Međutim, ogorčeni Britanci uzvraćaju. Kako je ranije objavljeno u Fondaciji RAIR USA, gradsko veće je najavilo da će podeliti Oksford na 15-minutne četvrti ili male 15-minutne gradove koji se označavaju kao “zeleniji, čistiji i bezbedniji”. Da bi dodatno preuzeli kontrolu nad životima ljudi, globalisti guraju lažnu ideju da će ovi „zeleni“ gradovi – koji čine usluge dostupnim stanovnicima u roku od 15 minuta od njihovih domova – „spasiti planetu“ i pomoći čitavom čovečanstvu. Уместо тога, они нису ништа друго до начин да ограниче, принуде, новчано кажњавају, надзиру и ограниче основно право на слободу кретања становника. На пример, становницима није дозвољено да напуштају ваш 15-минутни град аутомобилом више од предвиђеног броја пута годишње. У супротном, бићете кажњени. Поред тога, влада ће пратити и контролисати сваки ваш покрет путем паметних телефона и технологије препознавања лица.

Концепт „15-минутног града“ је кључан у Агенди Уједињених нација 2030 и њиховој зеленој агенди Нет Зеро. Светски економски форум такође гура овај нови концепт. Оксфорд, који је прогласио „климатску ванредну ситуацију“, нада се да ће њихови 15-минутни градови помоћи да се постигне визија „Нет Зеро царбон Оксфорд“ до 2040.

Оксфорд ће бити подељен на шест зона „да би се спасила планета“ од „глобалног загревања“. Електронске ограде постављене су на приступним путевима како би се осигурало да становници остану у својој зони.

Становницима је дозвољено да напусте свој 15-минутни град највише 100 пута годишње, али тада морају прво да региструју свој аутомобил, који се путем паметних камера прати у целом граду.

Иако почетна додела карата за бекство некима може изгледати разумно, када јавност прихвати да држава има право да вас затвори, гарантовано је да ће поставити додатна ограничења и мање дозвола за напуштање ваше зоне. Ово је врло јасно и брзо успостављено у многим западним земљама у последњих неколико година под изговором Ковид ограничења.Становници Оксфорда су бесни због планова Савета да град претвори у зоне под контролом „15 минута“. Савет је то одбацио и игнорисао је њихово негодовање.

15-minutni grad novi je urbani model koji promovira urbanu budućnost usmjerenu na čovjeka i ekološki održivu sredinu.

U osnovi je ideja da gradove treba dizajnirati – ili redizajnirati – tako da stanovnici svih dobi, podrijetla i sposobnosti u svim dijelovima grada mogu pristupiti svojim svakodnevnim potrebama (stanovanje, posao, hrana, zdravlje, obrazovanje, kultura i slobodno vrijeme) na udaljenosti od 15 minuta hoda ili vožnje biciklom.

Model podržava decentralizirani grad i modalni pomak od privatnih vozila, što ujedno smanjuje korištenje fosilnih goriva i povećava kvalitetu života građana.

Međutim, model ne poziva na povratak seoskom životu. Umjesto toga, 15-minutni grad izrazito je urbana teorija koja najavljuje urbani život sa svim njegovim prednostima: živost, kreativnost, raznolikost, inovativnost, aktivno građanstvo i tehnologija koja se koristi za opće dobro. 15-minutni model grada ponovno uvodi kvalitete starijih gradova, prilagođenih suvremenom načinu života.

15-minutni grad temelji se na univerzalnim ljudskim potrebama i dovoljno je fleksibilan za funkcioniranje u svim gradovima bez obzira na veličinu, zemljopisne i kulturne razlike. Također se može primijeniti i pri redizajniranju postojećih gradova kao i pri planiranju novih gradova ili urbanih područja. Osim toga, model je lako prevesti na specifične urbane politike i potiče sudjelovanje građana i međudisciplinarnu akciju između arhitekata, krajobraznih arhitekata, urbanista, drugih stručnjaka, političara, tvrtki, developera i vlasnika.

Decentralizirani, policentrični 15-minutni grad s više usluga promiče opće dobro kako bi se zajamčio grad za sve i izbjegla gentrifikacija.

Prednosti 15-minutnog grada

• Bolje zdravlje i kvaliteta života: manje vremena koje se troši na putovanje do radnog mjesta, što ljudima omogućuje da imaju više slobodnog vremena na raspolaganju; dobrobiti aktivnog putovanja za fizičko i mentalno zdravlje, čišći zrak, jednostavan pristup mogućnostima zdrave hrane, kvalitetna zelena površina i jače veze u zajednici koje smanjuju usamljenost ljudi.
• Ekološki održiviji grad:manje emisije iz automobila iz prometa; više drveća, vegetacije i zelenih površina, što također olakšava efekt urbanog toplinskog otoka, smanjuje rizik od poplava i poboljšava biološku raznolikost.
• Pravedniji i inkluzivniji grad:više javnih prostora, kako unutra tako i na otvorenom, u kojima se možete igrati, družiti, rekreirati i zabavljati; podrška susjedskim tvrtkama i poduzetnicima; dizajn ulica i sheme aktivnog putovanja za ranjive korisnike i osobe koje si ne mogu priuštiti automobil; poticaji građanima za sudjelovanje u kreiranju lokalne politike; jači osjećaj zajedništva.
• Poticaj lokalnom gospodarstvu:više ljudi na lokalnim glavnim ulicama; više lokalnih i raznolikih mogućnosti zapošljavanja; produktivnije korištenje zgrada i uličnog prostora.

Relevantnost i hitna potreba za novim urbanim modelom

• Petnaestominutni grad raskida s primatom automobila i disfunkcionalnim urbanim obrascima nastalim kroz desetljeća modernog urbanog planiranja velikih razmjera. Predugo su ljudi prihvaćali nefunkcionalnosti i nedostojnosti modernih gradova i prilagođavali se apsurdnoj organizaciji i velikim udaljenostima većine današnjih gradova, kaže Moreno u svom TED govoru.
• “Smiješno je ako razmislite o tome: način na koji su mnogi moderni gradovi dizajnirani često je određen imperativom uštede vremena, a ipak se toliko vremena gubi na putovanje na posao, sjedenje u prometnim gužvama, vožnju do trgovačkog centra, u mjehuru iluzorno ubrzanje”, kaže Moreno.
• Mnoge kvalitete 15-minutnog grada bile su norma prije nego što su automobili postali dominantni, a gradovi su bili podijeljeni na nepovezana područja rezervirana za svaku svoju svrhu: stambena područja odvojena od maloprodaje, poduzeća, industrije i zabave. Ovakav režim urbanog planiranja povećao je vrijeme prijevoza i prometne emisije te pojačao stres na okoliš.
• Petnaestominutni grad dijeli ideje s drugim urbanim teorijama, poput razmišljanja Jane Jacobs o urbanom životu i rada nobelovke ekonomistice Elinor Ostrom o upravljanju zajedničkim dobrima, kao i drugim pristupima usmjerenim na ljude. Međutim, 15-minutni grad također odgovara na nove izazove kao što su klimatske promjene, COVID-19 i globalizacija – i njihove potencijale. Petnaestominutni grad prihvaća promjene u životnim i radnim stilovima, kao i nove tehnologije i inovacije poput električne mobilnosti, digitalizacije i ekonomije dijeljenja. Nadalje, 15-minutni grad uključuje kulturne i društvene potrebe i zabrinutost za okoliš.
• Suprotno mnogim urbanističkim teorijama, 15-minutni grad je lišen političke ideologije i odnosa prema estetici arhitekture te se suzdržava od konkretnih uputa o oblikovanju urbanog prostora. Petnaestominutni grad samo definira niz univerzalnih ljudskih potreba i funkcija te poželjnu udaljenost do njih, te je na taj način lako prilagodljiv svim gradovima.

15-minutni model detaljno

Petnaestominutni grad temelji se na šest osnovnih ljudskih potreba, tri cilja ili značajke i četiri vodeća načela, kako ih je definirao Carlos Moreno.

Šest bitnih urbanih društvenih funkcija koje su potrebne u svim gradovima:

Živjeti, raditi, opskrbljivati, brinuti se, učiti i uživati. Odnosno stanovanje, rad, hrana, zdravlje, obrazovanje te kultura i slobodno vrijeme.

Tri ključne karakteristike koje definiraju dobar grad:

1. Ritam grada treba pratiti ljude, a ne automobile.
2. Svaki četvorni metar trebao bi služiti u različite svrhe.
3. Susjedstva bi trebala biti osmišljena tako da se u njima živi, ​​radi i napreduje bez potrebe za stalnim putovanjem drugamo

Četiri vodeća načela koja su ključni gradivni blokovi za projektiranje 15-minutnog grada :

1. Ekologija: za zeleni i održivi grad.
2. Blizina: živjeti sa smanjenom udaljenosti od drugih aktivnosti. 3. Solidarnost: stvoriti veze među ljudima.
3. Sudjelovanje: uključiti građane u transformaciju njihovih susjedstava.

C40 Cities, mreža svjetskih metropola posvećenih rješavanju problema klimatskih promjena, upotrijebila je 15-minutni gradski model za definiranje konkretnijih rješenja:

• ‘Kompletna’ susjedstva: pružiti sve pogodnosti kroz zoniranje, mješovitu namjenu, korištenje zemljišta.
• Ulice usmjerene na ljude i mobilnost: pružaju infrastrukturu za pješake i bicikliste.
• Mjesto za sve: osigurajte svima sve, izbjegnite društvene podjele, uključite građane u društvene aktivnosti kako bi se povezali i osjećali korisno.
• Povezana mjesta: 15-minutni gradovi pružaju svima javni prijevoz i internet.

Usvajanje modela u cijelom svijetu – globalni pokret

• Pokazalo se da je 15-minutni model grada lako prevesti iz teorije u urbanu politiku i u političke programe koji odjekuju kod građana. Od Pariza do Houstona, Milana, Bruxellesa, Valencije, Chengdua i Melbournea, ideje iza 15-minutnog grada implementirane su u gradovima s velikim uspjehom, generirajući globalni pokret.
• Izraz ’15-minutni grad’ najčešće je korišteni termin u svijetu, a popularizirali su ga gradonačelnica Pariza Anne Hidalgo i Carlos Moreno. Međutim, gradovi koriste mnoge druge izraze za opisivanje istog skupa načela – ‘ciudad a escala humana’ (‘grad po mjerilu čovjeka’, Buenos Aires), ‘cijela susjedstva’ (Portland, Oregon), ‘Barrios Vitales’ (‘ vitalne četvrti’, Bogotá), ’20-minutne četvrti’ (Melbourne). U Kini, Šangaj i Chengdu realiziraju ovaj koncept s 15-minutnim šetnjama ili ’15-minutnim životnim krugovima u zajednici’.
• Dublin, Ottawa, Busan i Seattle su među onim gradovima koji su objavili plan za provedbu ovog koncepta.Kritičari ovog koncepta istaknuli su da bi model mogao dovesti do povećane marginalizacije susjedstava dovodeći ih u nepovoljan položaj. Međutim, to se može izbjeći tako da se prvo usredotočite na nedovoljno poslužena područja grada prilikom implementacije modela 15-minutnog grada. Upravljanje resursima s urbanom politikom temeljenom na urbanim dobrima ključno je za 15-minutni grad za sve.“

  Evo kojim je riječima sam autor koncepta 15-minutnog grada Carlos Moreno objasnio spomenuti koncept:

  „Predugo smo mi koji živimo u velikim i malim gradovima prihvaćali neprihvatljivo. Prihvaćamo da je u gradovima naš osjećaj za vrijeme izobličen, jer moramo gubiti toliko vremena samo prilagođavajući se apsurdnoj organizaciji i velikim udaljenostima većine današnjih gradova. Zašto se mi moramo prilagođavati i degradirati potencijalnu kvalitetu života? Zašto grad nije taj koji odgovara našim potrebama? Zašto bismo se mi prilagođavali gradu, umjesto da se grad prilagodi nama? Zašto smo tako dugo ostavljali gradove da se razvijaju na pogrešnom putu?

  Želio bih ponuditi koncept gradova koji ide u suprotnom smjeru od modernog urbanizma, pokušaj konvergiranja života u prostor ljudske veličine, umjesto da ga se razbije u neljudsku veličinu i potom prisili na prilagodbu. Ja to zovem “15-minutni grad”. Ukratko, ideja je da gradove treba dizajnirati ili redizajnirati tako da unutar udaljenosti od 15 minuta hoda ili vožnje biciklom, ljudi trebaju moći živjeti  okruženi svim onim pogodnostima koje čine urbano iskustvo: trebaju imati pristup poslu, stanovanju , hrani, zdravlju, obrazovanju, kulturi i kvalitetnom slobodnom vremenu.

  Jeste li se ikada zapitali: Zašto bučna i zagađena ulica mora biti bučna i zagađena ulica? Samo zato što ona to jest? Zašto to ne može biti ulica puna zelenila, obrubljena drvećem, gdje se ljudi zapravo mogu sastajati i hodati do pekara, a djeca mogu hodati do škole? Naše prihvaćanje nefunkcionalnosti i nedostojnosti modernih gradova doseglo je vrhunac. Moramo to promijeniti. Moramo ga promijeniti radi pravde, našeg blagostanja i klime.

  Što nam je potrebno za stvaranje 15-minutnih gradova? Prvo, moramo početi postavljati pitanja koja smo zaboravili. Na primjer, moramo dobro paziti na to kako koristimo svoje četvorne metre. Čemu služi taj prostor? Tko to koristi i kako? Moramo razumjeti koje resurse imamo i kako se koriste. Zatim trebamo pitati koje su nam usluge dostupne u blizini – ne samo u centru grada, u svakoj blizini. Zdravstveni djelatnici, trgovine, zanati, tržnice, sport, kulturni život, škole, parkovi. Ima li zelenih površina? Postoje li postavljene fontane za hlađenje tijekom čestih vrućina? Također se moramo zapitati: Kako radimo i koliko smo učinkoviti? I gdje – radimo? Zašto je mjesto gdje živimo ovdje, a naš posao daleko od kuće?

  Moramo ponovno razmisliti o gradovima u odnosu na četiri vodeća načela koja su ključni elementi 15-minutnog grada. Prvo, ekologija: za zeleni i održivi grad. Drugo, blizina: živjeti sa smanjenom udaljenošću od drugih aktivnosti. Treće, solidarnost: stvoriti veze među ljudima. Naposljetku, sudjelovanje (uključivost) – treba aktivno uključiti građane u transformaciju njihova susjedstva.

  Nemojte me krivo shvatiti – ne želim da gradovi postanu ruralna sela. Urbani život je živahan i kreativan. Gradovi su mjesta ekonomske dinamike i inovacija. Ali urbani život moramo učiniti ugodnijim, okretnijim, zdravijim i fleksibilnijim. Da bismo to učinili, moramo se pobrinuti da svi – a ovdje doslovnom mislim na sve, dakle i oni koji žive u središtu grada i oni koji žive na rubu – imaju pristup svim ključnim uslugama u blizini.

  Kako ćemo to učiniti? Prvi grad koji je prihvatio ideju 15-minutnog grada je Pariz, Francuska. Gradonačelnica Anne Hidalgo predložila je veliku blizinu, koja uključuje, na primjer, veliku decentralizaciju, razvoj novih usluga za svaki od okruga, smanjenje prometa povećanjem biciklističkih staza, povećanje prostora za slobodno vrijeme; novi ekonomski model za poticanje lokalnih trgovina; izgradnju više zelenih površina; transformaciju postojeće infrastrukture, na primjer, pretvaranje proizvodnih laboratorija u sportsko-rekreativne centre ili pretvaranje škola u večernje centre u svim četvrtima. To je zapravo zlatno pravilo grada od 15 minuta: svaki kvadratni metar koji je već izgrađen treba koristiti za različite stvari i prenamijeniti sve prostore u funkcionalne prostore koji će biti od veće koristi stanovnicima nego što su to sada. Petnaestominutni grad pokušaj je pomirenja grada s ljudima koji u njemu žive i svojevrsne prilagodbe grada ljudima.

  Petnaestominutni grad trebao bi imati tri ključne karakteristike. Prvo, ritam grada treba pratiti ljude, a ne automobile. Drugo, svaki četvorni metar trebao bi služiti u različite svrhe. Konačno, četvrti bi trebale biti dizajnirane tako da u njima možemo živjeti, raditi i napredovati bez potrebe da stalno putujemo negdje drugdje i gubimo vrijeme.

  Smiješno je ako razmislite o tome: način na koji su mnogi moderni gradovi dizajnirani često je određen imperativom uštede vremena, a ipak se toliko vremena gubi na putovanje na posao, sjedenje u prometnim gužvama, vožnju do trgovačkog centra, u mjehuru iluzornog ubrzanja. Ideja o gradu od 15 minuta odgovara na pitanje uštede vremena tako što ga preokreće naopako, sugerirajući drugačiji tempo života. Sve nam je blizu i na dohvat ruke, sve je tu, na korak do nas, na korak od 15 minuta.“

  Carlos Moreno

  Što se zapravo krije iza ideje 15-minutnih gradova?

  Kao što vidimo iz priloženog prikazuje nam se jedna dobro osmišljena bajkovita priča o 15-minutnim gradovima u kojima je susjed susjedu prijatelj, u kojima ljudi žive u ljubavi i slozi brinući se o zajedničkom okolišu, u kojima imaju dovoljno vremena za slobodne aktivnosti jer ne troše više nepotrebno vrijeme za odlazak na posao ili u shopping u druge dijelove grada. Šeću se zelenim površinama i voze bicikle, a automobila gotovo da i nema, jer tu je svima dostupan javni prijevoz. Sve to zvuči jako primamljivo, ali istina je uvijek drugačija od onoga što vidimo na prvu, pogotovo kada nam netko priča o svom projektu na način na koji se o ovom konceptu priča. Evo koju je ilustraciju uz svoju prezentaciju 15-minutnih gradova objavio Svjetski ekonomski forum Klausa Schwaba.

  

  Dana 15. ožujka 2022. godine na službenim web stranicama WEF-a izlazi afirmativni članak o 15-minutnim gradovima kojega možete pročitati OVDJE. Mnoge nam stvari postaju jasnije čim pročitamo predmetni članak. Sve je povezano, apsolutno sve, a pandemija je poslužila kao savršena platforma za lansiranje urbanog koncepta 15-minutnog grada. 

  Zanimljivo je ovdje primijetiti kako su ljudi diljem svijeta prihvatili tzv. ‘zaključavanja’ za vrijeme pandemije te bez problema sami sebe zatvorili u svoje domove, misleći valjda da se zrakom širi opasna zaraza, kako su neki ljudi čak i u strahu govorili. Glavni mediji uspješno su posijali strah među ljude, a ljudi kao ljudi, većina ih se u potpunosti predala tom strahu.

  Preko noći su stavili maske na lica jer im je tako bilo naređeno putem režimskih medija. Poslušno su stajali u redovima za PCR testiranje i cijepljenje jer im je tako bilo rečeno. Poslušnici su pokazali zavidnu razinu poslušnosti te dokazali svjetskim liderima da je manipulacija masama u ovom trenutku više nego moguća. Ideološke i društvene razlike već su prije pandemije doprinijele eroziji međuljudskih odnosa i otuđile društvo, tako da su nove pandemijske društvene podjele (na cijepljene i necijepljene osobe) došle manipulatorima kao šlag na tortu.

  Naime, moćnici su najsretniji kada se ljudi međusobno sukobljavaju oko bilo čega – jer tada oni mogu lakše manipulirati svima nama. Žalosno je da smo im to dozvolili. Žalosno je da ne vidimo da je naša moć u našem zajedništvu, a ne u našoj razjedinjenosti koja se svakim danom sve više produbljuje, sa svakim novim udarom moćnika na nas i naše živote. Ne zaboravimo ovdje spomenuti i to da je neravnomjerna raspodjela dobara na ovome svijetu također jedan od načina na koji moćnici postižu produbljivanje društvenih razlika.

  Sada, kada su vidjeli kako se ljudi ponašaju kada im vlasti nešto narede, moćnici imaju još veću vjeru u sebe i svoje planove. Sada će još lakše manipulirati masama. Sada imaju razriješene ruke da čine što god ih je volja sa svjetskim stanovništvom koje će i opet masovno pristati na sve što im se naredi, ne razmišljajući o tome što i tko te zbog i u ime čega stoji iza svega što nam se servira kao ‘novo normalno’. Uopće ne sumnjamo da će u bliskoj nam budućnosti iz šešira ‘novog normalnog’ izaći još brojne ‘čarolije’ čiji okus će mnogim ljudima biti više nego gorak.

  Svaka će ideja moćnika nama biti prezentirana kao nešto spasonosno i pozitivno kako bismo ju što lakše prihvatili. Tako je i u slučaju tih tzv. 15-minutnih gradova. Glavni je cilj staviti svjetsko čovječanstvo pod još veću kontrolu, učiniti ljude u potpunosti ovisnima o umjetnoj inteligenciji zahvaljujući kojoj će moći biti lakše praćeni i kontrolirani od strane nadzornika. Ljudi će biti primorani na samozarobljavanje putem raznih aplikacija i QR kodova koij će određivati količinu njihove slobode, odnosno zarobljenosti.  Bit ćemo izloženi neviđenom klimatskom, odnosno zelenom teroru na temelju kojeg će nas globalisti ograničavati u mnogočemu, naravno, ako im to dozvolim

  U pozadini cijele priče je klimatska agenda i naš osobni ugljični otisak koji će biti povezan sa sustavom socijalnog kreditiranja, odnosno naših društvenih bodova i bonova našeg univerzalnog dohotka usklađenih s društvenim bodovima, a njih će se zarađivati jedino i isključivo poslušnošću prema sustavu te gubiti neposlušnošću prema istome. Stvari su u biti tako jednostavne. Ušutkuje se svatko tko o konceptu 15-minutnih gradova otvoreno kritički progovara, kao da se doslovno radi o zabranjenoj temi, kao da je zabranjeno kritički se osvrnuti na ovaj ‘revolucionaran koncept’. O tome se očito smije govoriti samo afirmativno – kao o ‘revolucionarnoj ideji poboljšanja kvalitete života ljudi’, a ne o porobljavanju ljudi, ograničavanju ljudi u kretanju i korištenju osobnih automobila, jednom riječju – o kontroli svih aspekata života ljudi.

  Nakon pandemijske diskriminacije necijepljenih ljudi i getoizacije istih, sada je na redu nova diskriminacija i nova getoizacija. Čovječanstvo je palo na testu borbe za vlastitu slobodu života, govora, izbora, kretanja… Čovječanstvo je u velikom broju za vrijeme pandemije pokazalo da voli biti porobljeno i zlostavljano. Zato se nemojmo čuditi novim neugodnim iznenađenjima koja tek imaju uslijediti.

  Možda nas izvježbaju s još kojom pandemijom, a nakon toga slijedi klimatski teror i nova zaključavanja u gradske četvrti, obezvrjeđivanje naše ‘neposlušne’ imovine u nekretninama u odnosu na energetske certifikate i još brojna vrlo neugodna iznenađenja koja će doživjeti svi oni ljudi koji do tada ne odu u vječna lovišta doprinoseći tako što bržoj depopulaciji. Nekada davno smrt je imala težinu i izazivala žaljenje i poštovanje do pokojnika, a danas je smrt samo statistika, jer je ovaj svijet postao bešćutan. Utilitaran pristup ljudima i ljudskom životu gdje se na ljude gleda samo kao na pogonsko gorivo sustava, učinio je svoje pretvorivši ljude u zombije ispranih mozgova.

  Kada govorimo o 15-minutnim gradovima, govorimo o getoizaciji. Jer, priznajmo, 15-minutni okruzi unutar kojih bi se ljudi kretali ako dođe do realizacije ove ideje, nalikovali bi svojevrsnim getoima iz kojih ljudi ne bi smjeli izlaziti bez neke dozvole, odnosno ako ne bi imali dovoljno socijalnih kredita za izlazak van, u druge kvartove, u prijevodu – u interakciju s ljudima iz drugih getoa. Evo jednog primjera iz Kine gdje su ljudi primorani predočiti svoje QR kodove kako bi izasli iz svoje cetvrti.
  

SHVATILI STE O CEMU PRICAM. UVEK KAZU DA JE ZA NASE DOBRO. I OVO NA PRVI POGLED IZGLEDA SUPER,ALISTA JE POZADINA TE LEPOTE?

I AM BOOMER

 PRIPADNOST ODREDJENOJ GENERACIJI JE NASTALA NASIM RODJENJEM. PODELJENI U RAZNE X, ZED, MILENIJALCE ILI BUMERE SVEJEDNO. SVAKA GENERACIJA JE IMALA NESTO SVOJE. POSTO PRIPADAM BUMERIMA RESILA SAM NESTO O TOME. 

 PRVO O BEJBI BUMU

BEJBI BUM JE NAZIV ZA POJAVU POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA KADA SE RADJALO NAJVISE DECE DA BI SE NEKAKO NADOKNADIO VELIGI GUBITAK POPULACIJE. ZATO U BUMERE SPADAJU  ONI RODJENI IZMEDJU 1946 I  195\64 GODINE.

Isticanje bumerskog društva kao dominantno muškog je bitno sa aspekta razumevanja dinamike društvenih odnosa. Jaka među-muška konkurencija inicijalno je pothranjivala tradicionalne rodne uloge i patrijarhalni poredak, nasleđen od tzv. “tihe generacije” rođenih pre Drugog svetskog rata.

Sudbina bumera, međutim, po svemu sudeći nije bila jednostavna. Opšta liberalizacija društva, pojava seksualnih sloboda, redefinisanje uloga polova, promocija ljudskih prava i jednakosti, podizanje materijalnog nivoa kvaliteta života i pojava dokolice i nove pop-kulture učinili su bumere zbunjenom generacijom.Začeti, rođeni i odgajani u jednom vrednosnom sistemu, bumeri su već tokom sazrevanja morali da prihvate nove društvene paradime i okolnosti, na koje su se neki rado privikli, a neki ne, ostavši zarobljeni u eri koju su oblikovali njihovi roditelji.Zanimljivo, generaciji koja im sledi date su daleko fluidnije granice u datumima, pa se s pravom može posatviti pitanje gde spadaju svi oni rođeni između sredine šezdesetih i sedamdesetih kada nastupa era Generacije X? Neki ovu “međugeneraciju” nazivaju “kasnim bumerima”, ljudima koji su doživeli drugačije odrastanje od onih rođenih u prvim godinama posle rata, ali koji su ostali čvrsto prikovani za analogne tehnologije i načine razmišljanja. dok su njihovi vršnjaci u Americi klicali Martinu Luteru Kingu, prisustvovali spaljivanjima ženskih grudnjaka i izlivima masovne histerije na koncertima Bitlsa i Rolingstonsa, jugo-bumeri su marljivo gradili “svetlu budućnost”, samoupravni socijalizam i jugoslovensko bratstvo i jedinstvo, sve dok se ti koncepti nisu u svega nekoliko godina devedesetih urušili poput kule od karata, bez ikakve šanse da budu restaurisani ili bar ideološki rehabilitovani.

Krik ideološki i egzistencijalno promašenog života posleratne generacije Jugoslovena maestralno je opisao Dušan Kovačević u “Balkanskom špijunu”, gde protagonista Ilija Čvorović kaže: “Pa jel to znači da sam ja celog života bio budala koja je radila protiv svojih principa, da sam bio stalno na suprotnoj strani, jel to znači?”

Poslednja domaća bumerska godišta iskusila su posebne fenomene, poput crnog talasa u muzici i kinematografiji, izraziti kosmopolitizam unutar tadašnjeg narativa “mekog autoritarizma”, ali i osećaje besperspektivnosti, depresije i odavanja teškim drogama, tj. totalne vrednosne i ideološke ispražnjenosti.

Posmatralno formalno, najstariji bumeri danas imaju 75 godina i uveliko su sveli svoje životne i “račune praštanja”.

U Sjedinjenim Državama je poslednjih godina postalo vrlo popularno davati “konačnu ocenu” o njiihovoj istorijskog ulozi i mlađe generacije su tu (naravno) prilično kritički nastrojene, prebacujući im izostanak vizije kreiranja boljeg društva za njihovo potomstvo, ali i prirodnu sredinu.

Pa ipak, u pozitivnu “kolonu” im se pripisuju liberalizacija društvenih odnosa, inicijalni uspesi na planu suzbijanja rasizma, nejednakosti žena i ugroženosti raznih manjina, kao i izgradnja ukupnog društvenog bogatstva.

Iako često etiketirani kao individualisti, sebični, cinični, pesimistični i narcisistički, bejbi bumeri nigde u svetu (pa ni kod nas) ne predstavljaju u potpunosti koherentnu i jednobraznu grupaciju.

Iako su posle Drugog svetskog rata imali mogućnost da akumuliraju materijalno bogatstvo i blagostanje, tektonske promene u globalnim pogledima na svet koje su ih zadesile izmakle su im svako čvrsto ideološko tlo pod nogama, ostavljajući im da svrhu sopstvene egzistencije nađu u dostignućima poput individualne kulturne, umetničke, materijalne zaostavštine ili - najčešće - lične, u vidu dece i daljeg potomstva

 Bumer je osoba rodjena u generaciji B
Na balkanu se taj izraz koristi kao uvreda osobama od 40 ili 50 godina koji pokusavaju da budu u trendu

Netko vam je rekao „Okej, bumer“ (OK Boomer) ili ste na unukovom Facebooku vidjeli neku od podrugljivih slika s tim napisom? Možda je vrijeme da se uvrijedite, jer vam je time poručio da ste nerazumni, stari i dosadni.

Netko vam je rekao „Okej, bumer“ (OK Boomer) ili ste na unukovom Facebooku vidjeli neku od podrugljivih slika s tim napisom? Možda je vrijeme da se uvrijedite, jer vam je time poručio da ste nerazumni, stari i dosadni.

Tako je i novozelandska parlamentarka Chlöe Swarbrick (25) prije nekoliko dana starijem kolegi parlamentarcu Toddu Mulleru (50), koji joj je dobacio za vrijeme dok je držala govor o klimatskoj krizi, odgovorila s dvije riječi: “Okej, bumer!” I to je bilo dovoljno da ga ponizi i da mu kaže da ni iskustveno ni emocionalno ne može razumjeti današnji moderni svijet. Zvuči li vam to poznato?

Naime, “bumer” je skraćni naziv za bejbibumera, pripadnika “baby boom” generacije; demografskog segmenta populacije koji se smjestio između “tihe generacije” i “generacije X”. Bumeri su rođeni između 1946. i 1964. godine i današnjim mladima predstavljaju – dinosaure. Ili umirovljenike, što im dođe na isto.

A sve je počelo nedavno videom koji je obilno dijeljen na društvenim mrežama. Sijedi muškarac u polo majici kazao je kako današnji mladi imaju sindrom Petra Pana i da jednostavno ne žele odrasti. Tisuće tinejdžera odgovorile su mu s: “Okej, bumer!” Ili kako bi se kod nas reklo: “Dobro je, deda!”

U samo par dana ova je fraza osvojila svijet; tiska se na majicama, šalicama, pronašla je mjesto u brojnim vicevima. Sociolozi i društveni komentatori pitaju je li to znak da je međugeneracijskoj solidarnosti došao kraj te u svemu prepoznaju da mladi ne namjeravaju više “iz pristojnosti” trpjeti starije.

• 
  
• 
  
• 
  
• 
  

Netko vam je rekao „Okej, bumer“ (OK Boomer) ili ste na unukovom Facebooku vidjeli neku od podrugljivih slika s tim napisom? Možda je vrijeme da se uvrijedite, jer vam je time poručio da ste nerazumni, stari i dosadni.

Tako je i novozelandska parlamentarka Chlöe Swarbrick (25) prije nekoliko dana starijem kolegi parlamentarcu Toddu Mulleru (50), koji joj je dobacio za vrijeme dok je držala govor o klimatskoj krizi, odgovorila s dvije riječi: “Okej, bumer!” I to je bilo dovoljno da ga ponizi i da mu kaže da ni iskustveno ni emocionalno ne može razumjeti današnji moderni svijet. Zvuči li vam to poznato?

Naime, “bumer” je skraćni naziv za bejbibumera, pripadnika “baby boom” generacije; demografskog segmenta populacije koji se smjestio između “tihe generacije” i “generacije X”. Bumeri su rođeni između 1946. i 1964. godine i današnjim mladima predstavljaju – dinosaure. Ili umirovljenike, što im dođe na isto.

A sve je počelo nedavno videom koji je obilno dijeljen na društvenim mrežama. Sijedi muškarac u polo majici kazao je kako današnji mladi imaju sindrom Petra Pana i da jednostavno ne žele odrasti. Tisuće tinejdžera odgovorile su mu s: “Okej, bumer!” Ili kako bi se kod nas reklo: “Dobro je, deda!”

U samo par dana ova je fraza osvojila svijet; tiska se na majicama, šalicama, pronašla je mjesto u brojnim vicevima. Sociolozi i društveni komentatori pitaju je li to znak da je međugeneracijskoj solidarnosti došao kraj te u svemu prepoznaju da mladi ne namjeravaju više “iz pristojnosti” trpjeti starije.

Zastupnica Swarbrick se opravdava. Kaže da u te dvije riječi pronalazi izlaz iz besmislenih debata koje se vode u polariziranom društvu u kojem argumenti nisu važni pa dodaje da se energija može i pametnije potrošiti. “Bumer je stanje duha”, zaključuje.

Popularna stranica Urban dictionary frazu “Okej, bumer” definira ovako: “On kad vam bejbibumer kaže neko glupo sranje, a vi mu ni ne želite objašnjavati zašto griješi, jer bi to značilo da se morate boriti protiv desetljeća neznanja i pogrešnih informacija. Pa ga jednostavno ‘otresete’ i kažete mu – Okej, bumer!”

Kao ilustracija navodi se i jedan konkretan primjer. Bejbibumer: “Djeca su danas previše alergična. Nama nekada nije ništa smetalo.” Odgovor: “Okej, bumer.”

Zvuči poznato?

Oni koji su rođeni posle osamdesetih, ali pre nego što je internet postao deo svakodnevice, dobili su najbolje od oba sveta. Odrasli smo u svetu u kom intenet nije bio njegov sastavni deo, ali je postao negde u tinejdžerskom dobu ili u osnovnoj školi, rasli smo sa internetom, tako da ga veoma dobro razumemo. Još bolje ga razumeju i mlađe generacije, ali one ne razumeju period bez interneta, jer udišu internet od rođenja. A onda imamo bumere, koji su tu izbačeni iz koloseka (čast izuzecima) i koji ne mogu da se snađu u savremenom svetu.

Za primer ću uzeti moju mamu (izvini, mama) koja mi s vremena na vreme pošalje vest koja je više nego očigledno fake news, sa nekog sajta za koji ne želim ni da znam kako ga je našla. Pošalje mi članak uverena da je u pitanju istina. “Mama, ovo je lažna vest”, kažem. Ona se našla uvređena: “A kako znaš?” Pa znam, znam na prvi pogled da prepoznam očigledan fake news, odrasla sam uz internet, znam koji su sajtovi od poverenja, ako ništa drugo, znam kako da proverim da li su od poverenja.Bumeri, jednostavno, ne znaju da razlikuju šta je istina, a šta laž na internetu, verovatno jer potiču iz doba kad lažne vesti nisu u toj meri harale medijima, već ono što čuješ na Dnevniku je istina i ne dovodi se u pitanje.

Druga stvar u vezi sa tehnologijom je opše vladanje njome. Moguće je i da ste vi jedan od onih koji svojim roditeljima redovno čiste Google Chrome od viška tabova i virusa i uz to im stalno objašnjavate kako se nešto koristi na telefonu ili kompjuteru. Ali oni uglavnom vrlo slabo razumeju principe interneta. Jednom sam tati rekla da internet ne radi nedeljom jer me je mrzelo da nešto pogledam za njega na računaru, on mi je poverovao. I to je sasvim ok, zato što nisu rasli u tom periodu i izmiče im razumevanje interneta.

Naučili su da ako imaju krov nad glavom, ako im je toplo i imaju šta da jedu – nemaju šta da se žale. Kažu da smo mi preosetljiva generacija i da su oni kroz svašta prošli i ništa im ne fali. Uopšte ne shvataju da su oni jedna i te kako istraumirana generacija i da su generacijsku traumu preneli na nas.

Milenijalci i zumeri su generacije okrenute ka brizi prema sebi. Oni neće da prihvataju svakakve uslove na poslu samo da bi radili, žele svoju decu da vaspitavaju sasvim drugačije nego što su njih njihovi roditelji, ne smatraju idealnim posao od 9 do 5 gde će sve vreme provesti grbeći se u kancelariji. Mlađe generacije sve više uviđaju da sistem ne funkcioniše, sistem koji su nam preneli bumeri i generacija X.

Ne razumeju da milenijalci i zumeri nisu lenji, već žele da žive jedan ispunjen život. Ne žele da robuju sistemu, a bumeri potiču iz kulture kad se tako nešto vrednovalo. Postoji taj generacijski jaz koji je između nas i naših roditelja koji je nemoguće prevazići. Naravno, sve zavisi od toga kakvi su vaši roditelji i kakvo imate iskustvo sa bumerima, ali generalno gledano kao generacija definitivno ne razumeju mlađe generacije.

No, to nije jedina stvar koju ne razumeju o savremenom svetu. Mnogi roditelji ne razumeju važnost mentalnog zdravlja, ne razumeju kako zdravlje treba da bude na prvom mestu. Da ako nemamo zdravlje, nemamo ništa drugo, džaba karijera i sve drugo što smo postigli, kada bez zdravlja fizičkog i psihičkog ne možemo u tome da uživamo. Videla sam previše puta da stariji ljudi sve stavljaju ispred svog zdravlja i odrasli smo u takvoj kulturi da se tome aplaudira.

Naučili su da ako imaju krov nad glavom, ako im je toplo i imaju šta da jedu – nemaju šta da se žale. Kažu da smo mi preosetljiva generacija i da su oni kroz svašta prošli i ništa im ne fali. Uopšte ne shvataju da su oni jedna i te kako istraumirana generacija i da su generacijsku traumu preneli na nas.

Milenijalci i zumeri su generacije okrenute ka brizi prema sebi. Oni neće da prihvataju svakakve uslove na poslu samo da bi radili, žele svoju decu da vaspitavaju sasvim drugačije nego što su njih njihovi roditelji, ne smatraju idealnim posao od 9 do 5 gde će sve vreme provesti grbeći se u kancelariji. Mlađe generacije sve više uviđaju da sistem ne funkcioniše, sistem koji su nam preneli bumeri i generacija X.

Ne razumeju da milenijalci i zumeri nisu lenji, već žele da žive jedan ispunjen život. Ne žele da robuju sistemu, a bumeri potiču iz kulture kad se tako nešto vrednovalo. Postoji taj generacijski jaz koji je između nas i naših roditelja koji je nemoguće prevazići. Naravno, sve zavisi od toga kakvi su vaši roditelji i kakvo imate iskustvo sa bumerima, ali generalno gledano kao generacija definitivno ne razumeju mlađe generacije.

Generacijske podele danas se koriste sa dubokim predubeđenjima, premalo promišljanja i sa magijskom uverenošću kakvu sam sretala samo kod onih koji veruju u horoskop. Ok boomer i milenijalci su razmaženi je novo device su uredne, a škorpije zle. 

Sa druge strane, iz ugla teorija o društvu postoje dve relativno sukobljene strane. 

Jedna smatra da su generacije (pa tako i generacijske podele) vrlo opipljive društvene strukture koje dele zajedničko istorijsko iskustvo i određene osobine koje ono uzrokuje. Sličan ovom terminu je i termin kohorte – što je demografski pojam za grupu pojedinaca rođenih tokom iste godine ili određenog višegodišnjeg vremenskog razdoblja – dok je generacija manje određena trenutkom rođenja, a više deljenjem istorijskog iskustva. Prema istraživanjima – slično iskustvo stvara sličnu strukturu opažanja, svesti i sećanja.

Druga strana teoretičara smatra da su generacijske podele proizvod teoretskih (i političkih) struja koje svesno stvaraju teorije o kohezivnim zajednicama baziranim na starosti individua, kako bi se skrenula pažnja analize sa drugih socijalnih, a primarno klasnih podela.

Imajući na umu oba stanovišta, otkrivamo odlike generacija tokom dvadesetog i aktuelnog veka prema demografskim teorijama. Pozabavićemo se i istorijskim događajima koji ih povezuju, te kako je to u vezi sa ekonomskim i klasnim previranjima unutar njihovih epoha – izbegavajući banalne karakterizacije i posmatranje generacija kao monolitnih psiholoških entiteta.

Generaciji koja deli iskustvo Prvog svetskog rata, širokoj grupi u koje upada širok kohortni raspon, pripisuju se mitovi koji stvaraju sliku o tome da je cela generacija stasala u rovu, iz čega izniču snažna nacionalna osećanja i sklonost građanskom društvu. Ova generacija sebe u zemljama koje su pobedile u ratu vidi kao nekorumpiranu grupu koja zajedništvom nadilazi klasne podele. U zavisnosti od strane koju su zauzimali u ratu, ova uverenja su učvršćavala lojalnost naciji, pa je to u Italiji i Nemačkoj postavljalo dobre temelje za razvoj fašizma, kroz mistificiranje ideje rata, rase i socijaldarvinizma. Velika depresija je globalna ekonomska kriza otpočela 1929. godine čije posledice su se odrazile na celokupnu deceniju 1930-ih. Generacija na koju je ovaj period ostavio najviše uticaja je ona rođena od 1912. do 1921, budući da je stasavala u periodu nemaštine tokom tridesetih godina prošlog veka, kada se, primera radi u Americi, pita od jabuka pravila od krekera – zbog nestašice jabuka. Možda se sećate i crtanog filma Negde daleko u zemlji snova snimanog upravo tokom tridesetih, koji fino oslikava siromaštvo epohe.

Region je tokom ove epohe bio u još kompleksnijim socioekonomskim uslovima. Uz veliku depresiju, dešavala su se politička previranja u okviru Kraljevine Jugoslavije, atentat u Marseju, međunacionalni sukobi u zemlji koja ne uspeva da necentralizovano ujedini sve narode koji se nalaze na njenoj teriroriji, korupcionaške afere o kojima smo već pisali. Sa dolaskom tridesetih, posledice globalne ekonomske depresije osećaju se posebno na polju potražnje robe. Privrednici pokušavaju da udruživanjem u kartele preduprede gubitke zbog ekonomske krize, ali kartelskim delovanjem uspevaju da kontrolišu i dižu cene brojnih sirovina, čime dodatno slabe kupovnu moć, uspostavljaju monopol i štete privredi.

Dotadašnja visoka nezaposlenost u tridesetim kulminira novim otpuštanjima, smanjenjima nadnica. Vlada u nemogućnosti da tome stane na kraj pokreće kampanju kojom nastoji da ubedi stanovništvo da je prisustvo stranaca u zemlji prepreka njihovom zapošljavanju.

Novi talas nezaposlenosti dodatno podstiče migracije stanovništva širom zemlje. Ogroman broj ljudi čak dva puta godišnje menja mesto stanovanja zarad pronalaženja bilo kakvog posla, ali i zbog nemogućnosti plaćanja stanova. Zabeleženo je da se javljao i značajan broj onih koji su dolazili u Beograd u potrazi za poslom, bez novca za povratnu kartu, gde su nakon neuspešne potrage za poslom tumarali ulicama. Glavni grad je bio konačna stanica brojnih ljudi sa sela, u nadi da će u velikom gradu imati veće mogućnosti zaposlenja. U ovom periodu zabeležen je i značajan porast broja samoubistava.

O opštem siromaštvu govore i podaci o veoma visokoj smrtnosti novorođenčadi i dece, kao i podaci o gladi stanovništva: krivulja pada kvaliteta ishrane pokazala je da je tokom 1925. godine prosečan stanovnik unosio 1924 kalorija dnevno, dok je do 1930. godine ovaj broj pao na 1108 kalorija na dnevnom nivou.

Pored nezaposlenog visokoobrazovanog stanovništva, i oni zaposleni u Kraljevini bili su izuzetno nisko plaćani. O ovome govori podatak da su lekari, često radili kao šverceri, muzičari ili nešto treće, kako bi, i pored niskih plata, uspevali da obezbede egzistenciju.

U SAD-u je ovaj period, primera radi, obeležen time da je i predsednik Ruzvelt, oko sebe gradio kampanju štednje, pokazujući kako se u Beloj kući jede jednako skromno i minimalistički kao i u domaćinstvima širom zemlje. Zato literatura ove generacije sa druge strane okeana opisuje kao konzervativne, kompulsivno štedljive, okrenute ka stvaranju nasledstva za svoju decu, patriote koji stavljaju rad iznad zadovoljstava, imaju sklonost autoritetima i jak osećaj moralnih obligacija.

Uslovi u našem regionu nisu mogli voditi identičnim rezultatima, uzevši u obzir visok nivo socijalne raslojenosti, političkih neslaganja, korupcije koja se pretvarala u mentalitetski šablon. Generacije stasavale tokom ove ere razvile su visok nivo podozrivosti i nepoverenja prema sistemu, te posmatranja države kao pljačkaškog aparata u okviru koga se mogu naći na prosperitetnoj strani pljačkaša ili gladovati. Ovo je stvorilo dobru osnovu za stvaranje posleratnog birokratskog aparata koji daje visok nivo povlastica onima koji mu pripadaju.U ovu generaciju demografija ubraja one rođene u periodu od 1922. do 1927. godine, čiji je istorijski formativni trenutak bio Drugi svetski rat. Kako je on zahvatio veliki deo planete, posledice na formaciju generacije ostavio je svuda, ali na različite načine u zavisnosti od toga da li se država našla na strani poraženih ili pobednika. Generalna osobitost koja se pripisuje ovoj generaciji je veća sklonost kolektivizmu nego individualizmu, zbog osećaja zajedništva u odnosu na suprotnu stranu u ratu. Ovoj i generaciji nakon nje pripisuje se da su generacije graditelja, koja je kolektivistički gradila društva i obnavljala svet nakon rata.Pod ovom generacijom podrazumevaju se rođeni između 1928. i 1945. Ovu generaciju su tokom detinjstva i odrastanja zahvatile i velika depresija i Drugi svetski rat, ali se smatra da ih je tokom adolescencije zahvatio postratni ekonomski bum koji im je otvorio prilike za edukaciju i pronalazak poslova. Ipak, sveprisutne globalne tenzije oko Hladnog rata (prisutne i u regionu) stvarale su dubok osećaj nesigurnosti cele generacije, pa se zbog toga kao najveće vrednosti ove skupine prema demografima, smatraju težnja bezbednosti, porodičnom okruženju i generalno zoni komfora.Kada se rat završio, došlo je vreme predahu i većoj slobodi u stvaranju novih generacija. Počevši od 1945. godine nastupa bejbi bum. Iako je ovaj period rapidnog nataliteta trajao do 1965. godine, generacija nazvana Bejbi Bumeri ili Bumeri I obuhvata rođene između 1945. i 1955. godine. Generacija iznikla u ovoj deceniji najviše je zahvaćena prosperitetom nastalim nakon rata i dočekao ju je mnogo bolji život, rast konzumerizma, i mnogo više novca koji se trošio na hranu, odeću i putovanja.Starost bumeri dočekuju u manje finansijski bezbednim okolnostima, pa je pitanje penzije jedno od briga koje ih muči. U mnogim zemljama je produžen radni staž upravo zbog rastuće populacije koja treba da dobije penziju, dok se u onim sa privatnim penzijskim osiguranjem fokus bumera pomerao na obezbeđivanje penzionog osiguranja. Drugi najveći izdatak ovih generacije je obezbeđivanje visokog obrazovanja svojim potomcima, pa spadaju u generaciju sa najvećim dugom za studentske kredite (plaćajući ih za svoju milenijalsku decu). Za razliku od fokusa generacije iz Velike depresije na stvaranje nasleđa za decu, bejbi bumeri su, prema nekim demografima, veći fokus stavljali na edukaciju dece. Što se tiče konzumacije medija, pripisuje im se da više naginju tradicionalnim medijima, ali po nekim statistikama čak 90% ove generacije koristi Fejsbuk.

Kada pričamo o bumerima na dnevnoj bazi, uvek se postavljamo kao da pričamo o nekoj povlašćenoj generaciji koja je za razliku od novih generacija kupovala kuće, vikendice i automobile i imala bezbedna radna mesta do kraja života. Navedeno je zapravo potpuno neprimenjivo na celu generaciju bumera, pa tako postoje u demografiji i Bumeri II, rođeni između 1955. i 1965. godine koji su “zakasnili” za bolja vremena, a odrasli na vreme za širenja side.

Bumeri II su se mnogo teže probijali kroz tržište kojim su vladali Bumeri I, sa kolektivizma su zbog toga više prigrlili individualizam i borbu za svoju egzistenciju, a zakasnili su i za sigurne penzije, pa su mnogi od njih zbog promena još uvek u radnom odnosu.

U Srbiji i regionu je ove generacije zadesio rat, inflacija i slom društva u kakvom su odrastali, baš onda kad su osnovali porodice. Mnogi su ostali bez poslova i prilično nesnađeni u novim okolnostima do današnjeg dana.

Pod generacijom X podrazumevaju se oni rođeni između 1965. i 1980. godine. Demografi ih smatraju generacijom novih muzičkih pravaca i generacijom izgubljenom između dve velike kohorte (bumera i milenijalaca). Neki izvori navode da su se tokom devedesetih pripadnici ove skupine definisali kao “nefokusirani dvadesetogodišnjaci”, besciljna generacija, nevoljna da odraste (slično onome što danas kažu za milenijalce, o kojima će biti reči) i generacija serije Prijatelji.Ovoj generaciji se pripisuje i to da su imali smanjena očekivanja, u kontrastu sa bumerima koji su odrastali verujući da je sve moguće.

U SAD se smatraju i prvom generacijom koja je svedočila povećanju broja razvoda, onom sa najnižim brojem glasača, usled visokog skepticizma prema sistemu – onom koja je odustala od borbe i bez analize društvenih problema. Sa druge strane, opisivali su se i kao samopouzdani i optimistični, i kao generacija odrasla uz MTV.Period stasavanja ovim generacijama desio se između 1986. i 1996. što daje jasan signal u kakvom društvu su u našem regionu ovi pojedinci postali odrasle osobe – usred rata, ekonomskih slomova, ekspanzije kriminala i sveopšteg beznađa. Ove generacije pokazivale su nizak nivo poverenja prema sistemu, a visok nivo sklonosti da stvari preuzmu “u svoje ruke”, bilo da su to sprovodili kriminalom, švercom, biznisima (ova generacija širom sveta beleži visok broj preduzetnika) ili antisistemskim protestima.

 

Ako ste rođeni bilo kad u širokom rasponu od 1981. do 1996. godine – potpadate pod kategoriju milenijalaca. Ovaj termin povezivao se inicijalno sa onima koji su završili srednju školu u rasponu oko 2000. godine, i na kraju se proširio na sve one koji bi se identifikovali sa Generacijom Y, što je drugi naziv ove kohorte.

Kao jedan od oblikujućih događaja ove generacije navodi se svetska finansijska kriza (2007-2008) i njene posledice koje su milenijalce zahvatile baš u periodu otpočinjanja karijera. Uspon interneta i tehnologija navodno se takođe odrazio na njih u formativnom smislu. Milenijalci su najčešće deca Bumera I i II (otud i treći naziv kohorte – Eho Bumeri iz podnaslova) pa se smatra da će do 2030. godine naslediti njihova bogatstva (tamo gde ih ima) i nekretnine. Procenjuje se da će time, primera radi oni postati najbogatija generacija u američkoj istoriji. Ovo nije u potpunosti primenjivo na zemlje poput naše, gde je pred kraj prošlog veka došlo do naglog siromašenja generacije bumera.

Milenijalcima se pripisuje sklonost televiziji, ali i novim medijima, konzumacija društvenih mreža i sklonost mobilnim uređajima.

Smatra se da na nivou potrošnje imaju manju lojalnost brendovima i da zahtevaju vrhunsku korisničku podršku pri kupovini usluga. Spadaju u generaciju sa najvećim procentom visokoobrazovanih pojedinaca, zbog čega su kod njih planiranja porodice i kupovine nekretnina kasnije u odnosu na njihove prethodnike. 

U masovnim medijama najzastupljenije su teorije o milenijalcima, od toga da su više okrenuti modi, do toga da su okrenuti altruizmu i ekologiji. Neki tvrde da su skloniji davanju otkaza, ili da zahtevaju posebne uslove na radnim mestima. Prema nekim istraživanjima, tvrdilo se da su milenijalci više okrenuti aktivizmu i altruizmu. Naredna istraživanja pokazivala su da ima premalo ili da uopšte nema dokaza za ovakve tvrdnje, a neka čak i da milenijalci pokazuju manje nivoe empatije od ostalih kohorta. Ista kontradikcija javila se i kod istraživanja na temu preduzetničkog duha, gde im se prvo pripisivala sklonost preduzetništvu, a potom su se pojavila istraživanja koja ukazuju na to da opada broj mladih ljudi koji poseduju biznise.

Česte su analize njihovog ponašanja na radnom mestu, pa se tako često zaključuje kako je njihov rad motivisan nagradama i naknadama. Neka istraživanja kazuju da su skloniji društveno orijentisanom radu, a druga da su skloniji korporacijama. Zbog ovolikih kontadiktornosti, analiza generacije koja je trenutno u poslovnom zaletu i tek utiče na društvo svojim aktivnostima može biti nešto preciznija (ako uvažimo mogućnost preciznog zaključivanja o grupi ljudi samo na osnovu perioda kada su rođeni, slično horoskopu) u daljim vremenskim odrednicama.

Generacija koja sledi za milenijalcima je ona rođena između 1997. i 2006. godine. Nazivaju ih i post-milenijalcima, zumerima (zoomers) a kao formativni “događaj” imaju ceo proces odrastanja u hiper-povezanom multimedijalnom svetu. Nazivaju ih i novom tihom generacijom, jer takođe odrastaju tokom perioda nakon ekonomske krize i osećaja sveopšte nesigurnosti koji je dodatno pojačan početkom pandemije virusa Covid 19. 

Pripisuje im se visoka okrenutost tehnologijama, posebno mobilnim uređajima, a kao potrošači su navodno veoma lojalni brendovima.

Interesantna je statistika koja se odnosi na američke Zilenijalce – navodno su religiozniji od svojih prethodnika. Konkretno, tvrdi se da čak 41% njih odlazi u crkvu, dok je to slučaj sa svega 18% milenijalaca, 21% generacije X i 26% bejbi bumera. Sa druge strane, smatraju se i najtolerantnijom generacijom do sada, posebno kada su u pitanju rodne i seksualne različitosti.

Verovali ili ne, Generacija Z nije poslednja u nizu, i nakon nje dolazi generacija Alfa, čiji najstariji pripadnici imaju već 14 godina. O ovoj generaciji se još uvek ne može demografski značajno zaključivati, ali ih svakako formira odrastanje u hipertehnološkom okruženju, kao i odrastanje u sred pandemije.

Generacije se kao nove društvene grupe prepoznaju tokom 18. veka, kada porodica prestaje da bude privredno jedinstvo, a omladina kreće da traga za vrednostima nestaleškog društva. Otac u takvim uslovima kao rodni i starosni autoritet gubi na moći, a nova ekonomska nezavisnost mladih postaje osnov njihovog samoviđenja. U 19. veku javlja se omladinska proleterska kultura, a istovremeno se javlja i buržoaska omladinska kultura.

Socijalni i politički konflikti među generacijama uglavnom se “kuvaju” oko naizgled neravnopravne konzumacije i posedovanja resursa od strane starijih. Tokom četrdesetih godina prošlog veka, starija generacija predstavljana je kao poreski teret mlađima. Tokom pedesetih, stariji su optuživani za zauzimanje kreveta u bolnicama. Danas se bumeri osuđuju za kupovinu i hordovanje nekretnina na uštrb milenijalaca. Optužuju se i da su imali bezbrižnije živote zahvaljujući besplatnom školstvu u njihovo vreme, pristupačnoj kupovini nekretnina, i nekonkuretnom tržištu rada. Tvrdi se da su oni poslednja generacija koju očekuju sigurne i dobre penzije.

Sve ove pretpostavke delom se mogu pripisati ejdžizmu, a delom zatvaranju očiju na bitnije klasne razlike, ali i rodne, nacionalne i druge disparitete. 

Osim ovih izvora generacijske podele, postoji i istorijsko stanovište da su mladi pokretači promena i revolucija, kojima teže da ruše gerontološki autoritet oca/popa/ kralja.

Kada je u pitanju obrazovanje, dokazano je da, iako je čak i državno obrazovanje prestalo da budebesplatno u najvećem broju zemalja, postoji mnogo više visokoobrazovanih danas nego u vreme kada su se školovali bumeri. Ipak, na primeru naše zemlje možemo lako zaključiti da diploma ni na koji način ne garantuje zaposlenje niti pomeranje kroz vertikalne strukture društva. Glavni faktor pomeranja kroz hijerarhiju društva, i posedovanje nekretnina i dalje počiva najvećim delom na klasnoj pozadini svake individue – dakle više zavisi od toga u kojoj porodici su se rodili, nego od toga kada su se rodili.

Bogatstvo se najčešće prenosi putem nasleđivanja i daljeg ulaganja u biznis. Pristup pojedinaca zdravstvenom, edukativnom sistemu i mogućnosti kupovine nekretnina najčešće su uslovljene njihovim prethodnim ekonomskim statusom kao i aktuelnom političkom situacijom, a ne datumom rođenja. Uprkos ovim očiglednim činjenicama, generacijske podele se i dalje koriste da maskiraju stvarne nejednakosti u društvu i preusmere konflikte.

SVAKO VREME  NOSI SVOJE BREME. NIKADA SE NISU RAZUMELE MLADJE I STARIJE GENERACIJE. MEDJUTIM, SMATRAM DA JE SADA JAZ PREVELIKI. BUMER I ZUMER SU BUKVALNO KAO NEBO I ZEMLJA. I ZATO BUMERI NE VREDJAJTE SE KAD VAM KAZU DA STE STARI I  DA STE ISPALI IZ REALNOG VREMENA JER TO JE ISTINA.

 

 

---