RAZOTKRIVANJE ISTINE

 MOZDA JE I POCELO TO DUGO OCEKIVANO RAZOTKRIVANJE ISTINE, MOZDA I NIJE.OTKUD TO SITNA BORANIJA DA ZNA.KOLIKO OVA CIVIZICACIJA MOZE DA PODNESE ISTINU I KOLIKO JE CELA PRICA O RAZOTKRIVANJU ZAPRAVO ONA ISKONSKA BORBA DOBRA IZLA. I ZASTO SE SADA TOLIKO PRICA O TOJ BORBI? JER ONA ZAISTA SAD USLA U NEKU APOKALIPTICKU FAZU?

 

Kao što znamo da se naše tijelo ne završava tamo gdje su mu fizičke granice, tako isto moramo znati da ono što naše fizičko oko ne vidi, to ne znači da se naš svijet završava tamo gdje se završava moć viđenja/gledanja našim fizičkim očima.

Na isti način moramo posmatrati i ono što vidimo u svjetskim događanjima. Ono što percipira naš um i vide naše fizičke oči samo je mali djelić onog što se događa u spektru nevidljivog, odnosno događanja koja ne vidimo javno, na televiziji ili u stvarnom životu.

Na početku ove borbe da ljudi progledaju koja se začela prije 5 godina, govorili smo vam da morate gledati širu sliku, da naučite simbole koji vam se stavljaju pred oči i da shvatite šta oni znače. NIŠTA NIJE ONAKO KAKO SE ČINI NA VANI!

Ovo pravilo i dalje važi. U tom kontekstu imajte na umu da sve što svjetski zvaničnici kažu gotovo uvijek ima neku drugu dubinsku podlogu. Druga važna činjenica je da se svjetski zvaničnici u javnom obraćanju najčešće ne obraćaju vama – najširoj publici nego svojim neprijateljima ili nekoj nevidljivoj grupi uticajnih ljudi gdje namjerno puštaju javno određene informacije kako bi zaprijetili njihovom bogatstvu ili postigli neki drugi cilj. Ovo je vrlo čest slučaj s Trumpom.

U teoriji komunikacija osnovno pravilo je da odrediš CILJANU PUBLIKU kojoj ćeš se obratiti. Zapamtite, VI NAJČEŠĆE NISTE TA PUBLIKA! Ili -niste još uvijek! I zato vam se čine jako čudnim određene izjave. Vidjeli ste to u primjeru britanskog premijera Starmera koji „hoće da pomogne Ukrajini“ i zato joj daje novac a u biti štiti sporazum koji su on i Zelenski postigli u januaru o predaji prirodnih bogatstava Velikoj Britaniji.

Znači, iako je Trump došao na vlast, ova igra razotkrivanja pravog značenja njegovog obraćanja javnosti nije završila, iako se možda malo ublažila pa sad brže pohvatamo konce. I dalje se traži strpljivost jer EBS-a očito neće biti pošto je odabran „mekši pristup“ javnog razotkrivanja svega što je dosad bilo skriveno od nas – najšire publike. A količina onog što je još uvijek skriveno je ogromna. 

 

Borba dobra i zla je zapravo borba naših vlastitih životnih iskustava – ona se događa iznutra, a projektovana je u spoljni svet kroz ratove, nepravdu i sve ostalo, što doživljavamo kao manifestaciju zla. Neka od glavnih oružja u toj unutrašnjoj borbi su identifikacija i interpretacija. Uzmimo primer deteta koje se identifikuje s agresivnim ocem koji je “zao”, ljut, autoritativan ili s druge strane, s majkom koja je večita žrtva – nežna, fina i dobra . Interpretacije mogu biti sledeće: da bih preživeo moram biti zao (jer dobri stalno pate, a to ne želim) ili da bih preživeo moram biti dobar (jer ću jedino tako, verujući u ideal dobrote, imati snage živeti).

Definicija zla nikada nije postojala…od živih bića na ovoj planeti jedino su ljudi postavljali moral i nivo vrednosti koja se s vremenom menjala… Za malo iskusnije mogli bi uvrstiti i arhetipove i Bogove koji su postavljali uslove kao što su prostor i vreme. Kada su u takvo moralno rasuđivanje umešani najviši autoriteti – Bog i Đavo – stvar postaje puno gora. Stalno se “u ime boga” događaju teroristički ispadi, vode se ratovi… Ljudi krive Đavola i opravdavaju se Bogom kako bi činili ono što je u skladu s njihovim svesnim ciljevima, nesvesnim idealima ili iskrivljenim slikama sveta.

Čuvena je izjava Napoleona pred jednu bitku u kojoj on kaže da je Bog na strani onog ko ima bolje topove. Koliko smo se puta našli u situaciji da budemo ljubomorni, zavidni, da krivimo drugog za naš lični neuspeh, da mislimo da smo u poziciji i situaciji za koju nismo zaslužni uopšte.U tim situacijama smo spremni da uradimo dosta stvari da to promenimo, da zadovoljimo naše potrebe, da zadovoljimo Id. U takvim situacijama dolazi do svesnog iskrivljenja poimanja dobra i zla. Tada da bi umirili savest se pozivamo na razne floskule, na makijavelizam samo da bismo umirili Super Ego, ali mi intimno znamo da nismo u pravu, da to nije u redu. A upravo takva razmišljanja i takvo zadovoljavaje Id-a, a ne Ega kako svi banalizuju, je proizvelo najveća zlodela u istoriji čovečanstva. Pripre-majući se za pisanje ovog teksta prošao sam kroz mnoge radove, mnoga iskustva i dela filozofa. Jedna tema u koju sam se udubio i koju sam više puta iščitao i analizirao, me je potpuno porazila. Ta tema je psihopatija. Porazilo me je iščitavanje osobina po kojima možemo prepoznati psihopate jer sam u tom iščitavanju prepoznao dosta ličnosti koje na ovaj ili onaj način utiču na naše živote. Za psihopate se kaže da su daltonisti za ljudska osećanja i društvene moralne vrednosti“. Karakteristično za njih je odsustvo savesti. Veliku konfuziju pravi to što psihopate imaju dosta osobina koje mnogi normalni ljudi smatraju poželjnim ili zavidnim.

I kada uvidimo da mnogi ljudi a naročito iz poslovnog okruženja imaju jasnu dijagnozu psihopatije čak i meni kao laiku je jasno i možemo da zaključimo da čak i nema toliko zla koliki je potencijal trenutno u ljudima.

Pretpostavka da dobro nadvlada zlo je prvo u spoznavanju samog sebe. Kada pobedimo subjektivnost i objektivno sebe ocenimo, možemo da pređemo na druge individue i njima pomognemo i ubrzamo saznanje o svojim ograničenjima. Potrebno je konačno da se prevaziđu razne teorije zavere, rasne netrpeljivosti, šovinizam i da se prizna da je i dobro i zlo u jednom i da je pitanje intelekta, edukacije i mentalne snage šta će pobediti.

Moja premisa je bila da dobro i zlo postoje na nivou jedinke i da to nije metafizička kategorija. Zaključak je da će uvek postojati, da jedno bez drugog ne može da postoji jer samo u odrazu svoje suprotnosti može se sagledati veličina. Klesanje neobrađenog kamena je dugotrajan i mukotrpan proces . Na tom putu mnogi padaju i odustaju. Nagrada je nedostižna jer savršen uglačan kamen ne postoji. Zadovoljstvo i čast je biti na tom putu i u tom lancu

.Ceo život je borba između dobra i zla, samo je zlo vrlo često prikriveno i zamotano u ukrasni papir. Sada je samo došlo vreme gde će se sve razotkriti, jer je borba došla do završne faze. " Nema ništa tajno, što jednoga dana neće biti javno"

U STARIM filmovima, „pozitivac“ je uvek pobeđivao sile zla. Ali, realnost nikad nije tako jednostavna. U stvarnom životu, izgleda da veoma često preovladava zlo.

Svet ne pogađaju samo ti sporadični izlivi zla, već je tu još jedno užasno zlo koje pogađa svet — genocid. Procenjuje se da je u rasnim i političkim čistkama samo u ovom veku istrebljen jedan milion Jermenaca, šest miliona Jevreja i više od milion Kambodžanaca. Takozvano etničko čišćenje pogađa mnoge u bivšoj Jugoslaviji. Niko ne zna koliko je miliona nedužnih ljudi širom sveta izloženo brutalnoj torturi.

Tragedije  nas primoravaju  da se suočimo s uznemiravajućim pitanjem: Zašto ljudi tako postupaju? Ta zverstva ne možemo odbaciti kao proizvod nekoliko poremećenih umova. Sam obim zla počinjen u našem veku protivreči takvom objašnjenju.

Zao postupak definiše se kao postupak koji je moralno neispravan. To je čin koji izvršava neko ko može da izabere između činjenja dobra i činjenja zla. Njegovo moralno rasuđivanje na neki način postaje izopačeno i zlo trijumfuje. Ali, zašto i kako se to događa?

Religiozna objašnjenja za zlo često su nezadovoljavajuća. Katolički filozof Tomas Akvinas (Thomas Aquinas) tvrdio je da bi „mnoge dobre stvari bile uskraćene da Bog nije dozvolio da postoji nikakvo zlo“. Mnogi protestantski filozofi podržavaju slična gledišta. Na primer, kao što je navedeno u Britanskoj enciklopediji, Gotfrid Lajbnic (Gottfried Leibniz) smatrao je da je zlo „čisti ukras dobru u svetu, koje to zlo kontrastom povećava“. Drugim rečima, on je

verovao da nam je potrebno zlo da bismo mogli ceniti dobro. Takvo razmišljanje je kao da kažemo pacijentu koji ima rak da je njegova bolest upravo ono što je potrebno da bi neko drugi osećao da je istinski živ i zdrav.

Zle namere moraju odnekud doći. Da li treba indirektno kriviti Boga? Biblija odgovara: „Niko, kad se kuša, da ne govori: ’Bog me iskušava, jer se Bog nemože zlom iskušati, i on nikoga ne iskušava.“ Ako Bog nije odgovoran, ko jeste? Sledeći stihovi pružaju odgovor: „Svakoga iskušava njegova žudnja, kad ga ona vuče i mami. Tada, zatrudnevši, žudnja rađa greh“ (Jakov 1:13-15). Zato se zlo delo rađa kad se zla želja gaji umesto da se odbaci. Međutim, to nije sve.

Pisma objašnjavaju da zle želje nastaju zato što čovečanstvo ima osnovnu manu — nasleđenu nesavršenost. Apostol Pavle je pisao: „Kao što po jednom čoveku dođe na svet greh i po grehu smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše“ (Rimljanima 5:12). Zbog nasleđenog greha, može se dogoditi da u našem razmišljanju sebičnost nadvlada dobrotu, a okrutnost može prevladati nad saosećanjem.

Naravno, većina ljudi instinktivno zna da je određeno ponašanje neispravno.

Njihova savest — ili, kako je Pavle naziva, ’zakon zapisan u srcima njihovim‘ — odvraća ih od vršenja zlog dela (Rimljanima 2:15). Ipak, okrutna okolina može potisnuti takva osećanja, a savest može otupeti ako se stalno ignoriše.a (Uporedi 1. Timoteju 4:2.)

Može li samo ljudska nesavršenost objasniti ukupne efekte zla u našem vremenu? Istoričar Džefri Barton Rasel (Jeffrey Burton Russell) primetio je: „Tačno je da je zlo u svakom od nas, ali čak ni brojna individualna zla, sastavljena zajedno, ne objašnjavaju Aušvic... Čini se da je zlo u tom obimu različito i kvalitativno i kvantitativno.“ Niko drugi do sâm Isus Hrist tačno je odredio taj kvalitativno različit izvor zla.

Kratko pre svoje smrti, Isus je objasnio da ljudi koju su planirali da ga ubiju nisu postupali samo na temelju vlastite volje. Vodila ih je jedna nevidljiva sila. Isus im je rekao: „Vaš je otac đavo, i vi žudnje svoga oca hoćete da ispunite. On je krvnik od početka bio i ne stoji na istini“ (Jovan 8:44). Đavo, koga je Isus nazvao „knez ovoga sveta“, očigledno ima istaknutu ulogu u podsticanju na zlo (Jovan 16:11; 1. Jovanova 5:19).

Hiljadama godina su i ljudska nesavršenost i satanski uticaj uzimali svoj danak. A nema znaka da njihov stisak na čovečanstvo popušta. Da li će zlo večno trajati? Ili će sile dobra konačno iskoreniti zlo?Zlo često pobeđuje, ali privremeno, dok ne bude ogoljeno ili demaskirano kao zlo. Zato je zlo uvek sebe predstavljalo i predstavlja kao dobro. Mnoga zla počinjena su i čine se u ime dobra.

Svetski masovni auditorijum je kulturološki pripremljen na personifikovanu borbu dobra i zla: Luk Skajvoker protiv Darta Vejdera; Betmen protiv Džokera; Džon Maklejn protiv Hansa Grubera; Bog protiv đavola 

IAKO JE PUT DO PAKLA POPOLOCAN DOBRIM NAMERAMA, IAKO DOBRO UVEK POBEDI ZLO IAKO JE BORBA DUGA I NERAVNOPRAVNA, OVIH DANA SE KAO STO REKOH TA BORBA JASNO VIDI. POGLEDAJTE TV, INTERNET, TELEFON ,SVE MOGUCE IZVORE INFORMACIJA. PRICAJTE SA LJUDIMA. OVIH DANA KAO DA SMO ODJEDNOM PROGLEDALI POSLE VISEDECENIJSKE UCMALOSTI. DOBRO, VECINA NAS JE ZAHVALJUJUCI TEORIJAMA ZAVERE I NEKIM VECIM MOGUCNOSTIMA PERCEPCIJE SVETA OD DRUGIH LJUDI SVE OVO I RANIJE ZNALA ILI  BAR NASLUCIVALA. SADA MNOGO VISE LJUDI POCINJE DA SHVATA NAS ZIVOT  U MATRIKSU .MORAMO SVI DA OGOLJUJEMO ISTINU SVAKI DAN, DA GULIMO SA ZLA SVAKI SARENI PAPIR U KOJE JE UMOTANO. ONDA CEMO GA POBEDITI NASOM DOBROTOM!

MISTERIOZNI MINDRAVCI

 OVAJ POST JE NASTAO U PERIODU OD NOVEMBRA 2024-TE, TACNIJE PRVOG NOVEMBRA KADA JE PALA NASTRESNICA NA ZELEZNICKOJ STANICI U NOVOM SADU I UBILA 15TORO LJUDI ,A DVOJE TESKO POVREDILA DO EVO VEC 8-MOG MARTA KADA U SRBIJI BUKTE PROTESTI CETIRI MESECA. OVAJ POST NIJE POLITICKI MADA MU JE SUSTINA UPRAVO TO -KORUPCIJA POLITIKE. OVO JE NASTALO U NARODU I NE MOGU DA PRENESEM U CELOSTI PRICU O MINDRAVCIMA.

 Kad se pomisli na štetočine koje ugrožavaju državnu dokumentaciju, obično zamislimo prašinu, vlagu ili nesređene arhive. Ali ne, Srbija ima ekskluzivnu "prirodnu nepogodu" – mindravce! Sitne, ali odlučne bube iz 1964. godine očigledno su odlučile da prelistaju i "gricnu" sve što bi nas danas moglo zanimati.Mindravci su, prema ministru Dačiću, uništili planove o železničkoj stanici u Novom Sadu, ali to nije sve! Ove bube s ukusom za tajne uništile su i biografije naših političara – valjda da ne saznamo gde su sve "pali na maturi". Ako je verovati ovom novom talasu mindravske krivice, nije nemoguće da su čak došle do Patrijarha Porfirija – jer i crkvena arhiva može da bude "slasna".Dakle, nije do nas, do buba je. Izgleda da nisu samo papir pojeli – pojeli su i našu mogućnost da ikada otkrijemo šta je stvarno bilo na tom papiru. Ako ih nađete kod kuće, proverite šta grickaju – možda su vaša zaboravljena dokumenta sledeća! 

I nisu samo mindravci mitska bica koja su se nasla na poziciji pomaganja vlastima. Postoje imisteriozna bica koja pomazu studentima i narodu.Recimo:

 

Абраксас (грч. ΑΒΡΑΞΑΣ, лат. Abraxas) је митолошко биће чије се име појављује у гностичким списима. Сматра се да се то име у почетку користило као замјена за неизрециво име Бога, које представља његову соларну моћ.^[1] Његово име настало је од ријечи абракадабра.^[2]

Вјеровало се да слова његова имена представљају седам стваралачких моћи, односно планетарних анђела. Његово име садржи нумеролошку вриједност 365, што је број дана у години, односно број небеских духова.^[3]

Лик овог бића се некада урезивао на амајлије, а приказиван је као створење са главом пијетла, ногама змаја и са бичем у руци. Други га извори представљају као возача четверопрега у који су упрегнута четири бијела коња који симболизују етер помоћу којег соларна моћ кружи свемиром. Такође, приказиван је и са великим стомаком и круном на глави. 

 

Здухаћ^[а] био је у српском народном предању човјек са специјалном способношћу да заштити своје имање, село или крај од временских непогода, као што су олуја, град и обилне кише. Његово дјеловање састојало се у сукобљавању са демонима за које се вјеровало да доносе стихију, или у употреби посебних магијских обреда. Демонским доносиоцима непогоде сматрани су ђаволи, але, аждаје, орлови, црне птице, душе утопљеника и објешењака и др. То су могли бити и сами заштитници од невремена који су имали моћ да управљају кретањем олујних и градоносних облака: одводећи их од својих њива, могли су да их наведу над туђе.

Са доносиоцима непогоде сукобљавали су се људи са урођеном способношћу да им у сну душа напусти тијело, након чега се узносила ка облацима да у борби порази демоне и одагна невријеме. Душа би се затим враћала у тијело, а човјек би се будио знојав и уморан. Често је било вјеровање да се овакви људи рађају у кошуљици.^[б] Такви су били здухаћи или стухе У Црној Гори, источној Херцеговини, дијелу Босне и Рашкој, вједогоње у дијелу Црне Горе, те змајевити и аловити људи у источној, средишњој, јужној Србији и Банату. Најчешће су се борили заједно здухаћи једног подручја против туђих здухаћа који су наводили олујне и градоносне облаке над њихову територију. Пораз у овој борби значио је губитак пољске и сточне плодности свог краја, уз истовремено преношење те плодности на подручје побједничких здухаћа. Здухаћи су могли бити и неке домаће животиње. Вједогоње су се за вјетровитих дана тукле по планинама ишчупаним дрвећем, па они који надвладају преотму берићет поражених. Змајевити и аловити борили су се за своје село против ала, демона који су предводили облаке изнад њива да би уништили усјеве. Змајевитим људима приписиване су особине змајева, митских бића која су сматрана за неумољиве борце против ала; постојало је и вјеровање да се они рађају из везе жене и змаја.

Вјетровњаци, познати у неким дијелова западне Србије, духом су се сукобљавали са црном птицом која је доводила стихију над поља њиховог села. У неким се подручјима, пак, вјеровало да заштитници од непогоде тијелом узлијећу ка тмурном небу, без напуштања душе. То је био случај са виловитим људима у Драгачеву и неким аловитима у Банату. Након боја са демонима враћали би се кући уморни, изгребани и изубијани. Облачари из Сремa нису имали моћ летења, већ су трчећи по угроженом пољу водили борбу против аждаје, која је летећи у тмурним облацима бљувала град по усјевима. Градобранитељи из Поцерине нису се упуштали у овакве битке, него су свој крај штитили посебном магијом и обредним текстовима које су научили од неког старијег браниоца. Њихово дјеловање било је усмјерено како на разбијање градоносног облака, тако и на одвраћање утопљеника, објешењака и ђавола који су га доводили над усјеве. Тврдило се и за одређене жене да својим бајањем могу обезбиједити своје село од разорне стихије. Сви ови заштитници су иначе били обични људи који су нормално живјели и радили у својој средини као и други, док не наиђе невријеме. 

 

Anđeli su stvoreni pre ičega drugog, a sami nisu ničega stvoritelji. Anđeli su po prirodi božanski duhovi, drugostepene svetlosti, neveštastveni plamen ognjeni, hitropokretni umovi. Oni su slovesni, samovlasni (imaju slobodnu volju da sami odlučuju), po blagodati Božijoj su besmrtni, tromi su na zlo ali ne i sasvim nepokretni. Razlikuju se po slavi, dostojanstvu i službi.

Anđeli su stvoreni višim od ljudi (Ps 8, 6) i nemaju tela ni telesnih strasti. Telesno nisu ograničeni, ne poprimaju oblik po zakonima sveta, nisu sputani tvarju i tvarnim predmetima, nisu podložni zemaljskim zakonima vremena i prostora, ali jesu prostorno i vremenski ograničeni, jer im je potrebno kretanje i vreme (iako kratko) da sa jednog mesta dođu na drugo. Nazivaju se bestelesnim, jer nemaju telo kao ljudi, odnosno imaju tanana "vazdušasta" (eterna) tela.^[2] Nazivaju se neveštastvenim (netvarnim) pošto je njihova priroda mnogo istančanija od grubog čovečjeg tela i srodna je čovečijoj duši. Ljudima se javljaju uvek u obličju svojih tela, mada, kako govori Jovan Damaskin, ne onakvi kakvi jesu, u punom i zastrašujućem bleštavilu, već u ljudima prilagođenom sjaju, a takođe mogu poprimiti oblik kakav Bog zaželi od njih, npr. čoveka, oblaka ili ognjenog/svetlonosnog stuba. Oni ljude zastupaju kod Boga, moleći se za ljude i uz ljude, te ljudima donose Božije darove. Dimitrije Rostovski kaže da su „anđeli stvoreni po obrazu i podobiju Božijem" kao što je kasnije stvoren čovek.^[3

^{ANDJELI CUVARI}

 

Bez obzira da li sledimo neku religiji ili ne, mi imamo svoje duhovne vodiče, Božje izaslanike koji nam šalju poruke. Postoji mnogo vrsta vodiča, ali Anđeli čuvari su oni koji su dodeljeni isključivo nama lično. 

Oni su prisutni u našem životu svo vreme, od trenutka rođenja i pomažu nam da savladavamo poteškoće i rešavamo probleme, šaljući nam korisne poruke. Na nama je da li ćemo videti te poruke kao božansko vođstvo ili ne. 

OVAJ TEKST NE GLEDAJTE KAO ZABAVNI JER ZAISTA NISU VREMENA ZA ZABAVU. OVAJ JE TEKST POUCAN NA VISE NACINA I VISE NIVOA. TRENUTNO JE U SRBIJI I U CELOM  SVETU NA DELU BORBA DOBRA I ZLA. NARAVNO DA CE DOBRO POBEDITI!

MINDAR

VESTACKA INTELIGENCIJA JE USLA U SVE PORE DRUSTVA. ALI RELIGIJA? ROBOTI SVESTENICI, VIRTUALNI ULAZAK U VATIKAN, BUDISTICKE IHINDUISTICKE HRAMOVE? APLIKACIJE NA KOJIMA MOZETE DA PRICATE O RELIGIJI SA LJUDIMA KOJI SU VASE VERE IVASIH MISLJENJA? DZI PI TI KOJI  VAS TESI KADA STE TUZNI I RAZOCARANI? SVESTENIK NA TIK TOKU? 

DA POCNEMO PRICU

 Миндар, такође познат као Андроид Каннон Миндар, је андроид проповедник у храму Кодаи-ји у Кјоту, Јапан. Хуманоидни робот редовно држи проповеди о Сутри срца у 400 година старом зен будистичком храму. Створен је да представља и утјеловљује Каннона, бодисатве повезаног са саосећањем.

 

Da li programi veštačke inteligencije kao što je ČetGPT (ChatGPT) mogu da stvore svete spise i nove verske pokrete?

Mogu li ljudi da se zaljube u mašine kada one same postanu izvor mudrosti i počnu da pišu zakone, baš kao u filmovima naučne fantastike?

I da li usled neprestanog napretka jezičkih modela veštačke inteligencije, mašine mogu da izrode nove sekte?

Veštačka inteligencija je toliko napredovala da može ubedljivo da raspravlja, piše vesti i istraživačke radove, i čak daje savete za frizuru.

Zato i ne iznenađuju nagađanja da bi veštačka inteligencija mogla da zameni ljude u mnogim oblastima.

Ali šta ako umesto sveštenika počne da deli duhovne savete i da piše propovedi i molitve?

Stručnjaci veruju da bi veštačka inteligencija uskoro mogla da pomaže sveštenstvu na način na koji pomaže novinarima da pišu najnovije vesti ili programerima da kodiraju.

„Sada, kada neko u Svetom Pismu traži deo koji će mu pokazati put, željeni odgovor možda postoji na njegovim stranicama, mada je izazov pronaći ga", profesor Nil Mekartur, direktor Centra za profesionalnu i primenjenu etiku na Univerzitetu Manitoba u Kanadi, kaže za BBC.

„Sasvim suprotno je sa veštačkom inteligencijom kojoj može da se postavi pitanje, na primer 'Treba li da se razvedem?' ili 'Kako treba da gajim decu?' i odgovor se dobije odmah".

Rumunski teolog Marius Dorobantu je istraživao spremnost ljudi da utehu potraže od četbotova zasnovanih na veštačkoj inteligenciji, umesto od psihoterapeuta ili sveštenstva.

Dorobantu, istraživač na Slobodnom univerzitetu u Amsterdamu, tvrdi da je uočio porast broja ljudi koji su spremni da duhovni savet potraže od alata kao što je ČetGPT.

„Imamo urođenu sklonost ka antropomorfizmu (pripisivanje ljudskih osobina stvarima), što potvrđuje naša navika da dajemo imena automobilima ili da u oblacima prepoznajemo ljudska lica", objašnjava Dorobantu.

„Naša sklonost da prepoznajemo ljudske osobine je toliko naglašena da ih često vidimo i tamo gde ne postoje. Trenutna dostignuća u oblikovanju četbota u velikoj meri osnažuju ove urođene sklonosti".

Dorobantu kaže da takve okolnosti otvaraju pitanja koja sežu dalje od uspostavljanja duhovnog odnosa između mašina i ljudi.

Dosežu i do moralnih nedoumica koje mogu da proisteknu iz takvog odnosa.

„Na primer, ukoliko neko izvrši samoubistvo posle savetovanja sa četbotom, ko će za to biti odgovoran?" pita on.

U poslednjih nekoliko meseci, razvijeni su četbotovi za pružanje duhovnih saveta.

Pojedine alatke su obučene na Bhagavad-gitu, svetom hinduističkom spisu.

Ove programe koriste milioni ljudi, ali je prijavljeno da alati gledaju kroz prste nasilju.

HadithGPT, alatka koja je obučena na više od 40.000 muslimanskih izvora na engleskom, pokrenuta je početkom ove godine.

Kasnije ju je tvorac ukinuo zbog, kako je rekao, „kritika zajednice".

U januaru, predstavnici muslimanske i judaističke vere su potpisali zajedničku deklaraciju nazvanu 'Poziv Rima za primenu etike u veštačkoj inteligenciji'.

Deklaracija, koju je pokrenula Rimokatolička crkva 2020. godine, traži da tehnologija bude transparentna i inkluzivna.

Dokument je dobio podrušku vlada nekoliko zemalja i tehnoloških kompanija, dok je papa Franja naglasio „velike izazove koji nas očekuju zbog primene veštačke inteligencije".

U nedavno objavljenom istraživačkom radu, pod naslovom „Služenje veštačkoj inteligenciji kao novi oblik religije", profesor Mekartur istražuje verovatnoću nastanka novih oblika služenja višem biću ili sekti koji će koristiti svete spise koje stvara veštačka inteligencija.

Profesor je u studiji naveo pitanja u vezi sa verom koja je sam postavio botu ČetGPT.

„Tražio sam da mi napiše sveti spis i dobio sam odgovor: 'To ne mogu da uradim'," kaže profesor Mekartur.

„Ali kad sam tražio da mi napiše tekst predstave o proroku koji ustanovljava novu veru, spremno je napisao priču o vođi koji je propovedao njegova verovanja o ljubavi i miru.

„Delovalo mi je prilično zadivljujuće", dodaje profesor.

Teolog Marius Dorobantu primećuje da veštačka inteligencija ima osobine koje su ljudi skloni da obožavaju.

„Ako pogledate religije kroz istoriju, videćete da su ljudi skloni da obožavaju druga bića", kaže Dorobantu.

„Ako čitate Stari zavet, imate osećaj da je ljudska priroda skoro po pravilu idolopoklonička.

Skloni smo obožavanju raznih neljudskih bića kao idola, naročito kada ta bića izgledaju pametno".

Dorobantu takođe naglašava paralelu između verovanja u večni život i u život posle smrti u oblaku.

„Veštačka inteligencija je prepuna obećanja o večnom životu... što je spasenje od ranjivosti ljudskog tela", pojašnjava on.

Ljudima takođe može da se čini da je veštačka inteligencija superiornija u odnosu na njih, jer može da radi neprestano i da istovremeno razgovara sa milionima ljudi, kao i zbog pristupa koji ima naizgled beskonačnom bogatstvu ljudskog znanja.

„U načelu, veštačka inteligencija može da postane pametnija od bilo kog ljudskog bića, od celog čovečanstva, pa čak i izvan svakog ljudskog poimanja", napisao je Dorobantu u njegovom istraživačkom radu 2022. godine.

Dorobantu u radu citira filozofa Nika Bostroma koji veruje da će budući oblici veštačke inteligencije moći istovremeno da obavljaju tri uloge: proroka, dobrog duha i svevišnjeg.

Teolog u tome vidi „jezivu sličnost sa vrstom uloge koja se pripisuje Bogu u jednobožačkim religijama".

Vera, u obliku koji poznajemo, propoveda se na osnovu svetih knjiga.

Ali ako veštačka inteligencija može da stvara ogroman broj tekstova šta u tom slučaju određeni spis nedovosmisleno čini svetim.

„Kroz istoriju, pojedini spisi su opstali, dok drugi nisu", kaže on.

„Veštačka inteligencija je u stanju da stvori ogroman broj sadržaja i ljudi će možda naći neki u kom će osetiti izuzetno božansko nadahnuće".

Po mišljenju profesora Mekartura, veštačka inteligencija će još morati da se razvije pre nego što bude mogla da ima značajan uticaj na društvo, i to na isti način na koji je izum štamparske mašine u 15. veku omogućio širenje svetih spisa u svim oblastima društva i doveo do tektonskih verskih pokreta kao što je Protestantska reformacija.

„Dok veštačka inteligencija ne dostigne značajno viši nivo inteligencije koja primetno prevazilazi ljudsku, ne verujem da će se radikalna promena dogoditi u doglednoj budućnosti", kaže on.

Može li veštačka inteligencija da podstakne stvaranje opasnih sekti i fanatika?

Profesor Mekartur kaže da su takvi rizici oduvek postojali kod vernika.

„Ljudi koji imaju čvrsta ubeđenja često su neprijateljski raspoloženi prema onima drugačijih uverenja", tvrdi on.

Veštačka inteligencija, kaže profesor, može da predstavlja i veći i manji rizik.

„Veći rizik bi bio da ljudi poveruju da dobijaju poruke neposredno od višeg bića, koje tvrdi da je njegov odgovor jedini istinit".

„Sa druge strane, decentralizovana priroda religija veštačke inteligencije može da umanji verovatnoću pojave snažnog vođe koji bi mogao da okupi i predvodi sledbenike", zaključuje on. 

 

(AI) sve više prožima lične aspekte života, uključujući duhovnost. CareIaia, kompanija za zdravstvenu zaštitu, sada koristi virtuelnu realnost (VR) da omogući starijim odraslim osobama da učestvuju u verskim službama na daljinu. Iako ova inovacija poboljšava pristupačnost, ona izaziva etičku zabrinutost oko toga da li virtuelne veze zaista mogu zameniti lična duhovna iskustva.

Upotreba veštačke inteligencije u verske svrhe poklapa se sa padom verskog uverenja, posebno među mlađim generacijama. Godine 2022, samo 68% Amerikanaca od 18 do 29 godina je verovalo u Boga u poređenju sa 87% onih od 65 i više godina. Ovaj trend predstavlja mogućnosti za AI da premosti generacijske jazove u verskom angažovanju. Međutim, zaključci istraživanja UCLA upućuju da višestruka uloga religije u društvu otežava definisanje njenih potreba i rešenja.storijski gledano, individualna odgovornost za nečiju vezu sa Bogom oblikovala je versku praksu. Ipak, integracija AI u ovu oblast zahteva oprez. Na primer, verske službe virtuelne realnosti rizikuju da izoluju starije odrasle osobe tako što ih prebacuju u virtuelne interakcije umesto da podstiču veze sa zajednicom.

Na univerzitetu UCLA (University California Los Angeles), tvrde da bi takve simulacije mogle potkopati ljudski dodir neophodan za duhovno ispunjenje. Slično tome, AARP (American Association of Retired Persons) izveštava da 42% odraslih starijih od 50 godina smatra da tehnologija često zanemaruje njihove potrebe, što ukazuje na nedostatak konsultacija sa onima koji su najviše pogođeni takvim inovacijama.

Iako veštačka inteligencija može da posluži kao korisno sredstvo, na primer, čuvanjem istorijskih verskih zapisa ili omogućavanjem pristupa Svetom pismu, ona ne bi trebalo da zameni bogatstvo ljudske interakcije. Kao što naglašavaju na UCLA, preterano naglašavanje veštačke inteligencije moglo bi da liši duhovnosti njenu emocionalnu i zajedničku suštinu.

Štaviše, oslanjanje na tehnologiju rizikuje da umanji sposobnost pojedinaca da formiraju smislene duhovne veze. U istraživanjima se naglašava važnost nedelje kao tehnološke detoksikacije, podstičući prisustvo i povezanost. Preterana automatizacija, upozoravaju, rizikuje stvaranje sterilnog, korporativnog pristupa životu.

Kako društvo postaje više digitalizovano, od vitalnog je značaja obezbediti da tehnologija dopunjuje, a ne zamenjuje ljudske veze, posebno u duboko ličnim oblastima kao što je duhovnost. Prava veza zahteva zajednicu i prisustvo, kvaliteti koje veštačka inteligencija ne može da ponudi.

 

I u katoločkoj crkvi se vodi rasprava jer i tamo postoji interesovanje za veštačku inteligenciju. Početkom marta je napravljen čet-bot „Prega.org“ i svako je mogao da razgovara sa digitalnom kopijom katoličkog monaha XIX veka.

Eksperti su uspeli da vaskrsnu svetog Pia iz Pietrelcine koji je poznat po velikoj duhovnosti i stigmatima (ranama na rukama i nogama, kao kod raspetog Isusa Hrista). Sa njim se može razgovarati ne samo o prošlosti, već i o sadašnjosti. Na primer, on ima dosta informacija o papi Franji.

U osnovi neuronske mreže se nalaze dela svetitelja, pa je leksika identična. Međutim, srdačan razgovor sa njim nije besplatan, mora da se unese mejl.

Vatikan je obratio pažnju na taj potencijalno opasan aspekt još pre nekoliko godina. To je razlog što je 2020. godine oformljen „Rimski poziv na etiku veštačke inteligencije“. Dokument nalaže kreatorima kompjuterskog uma da poštuju principe privatnosti, pouzdanosti i bezbednosti.

U proleće je papa ponovo pozvao svet na „etičku i odgovornu upotrebu“ veštačke inteligencije, jer je na sebi osetio njenu snagu. U martu su se fotografije pape Franja u beloj zimskoj jakni širile društvenim mrežama i svi su komentarisali novi stil katoličkog lidera. Da je snimak lažan je otkriveno po tome što je na snimku papa nosio veliki broj prstenja, a on ih ne nosi.

I Ruska pravoslavna crkva je razmišljala o veštačkoj inteligenciji u crkvi.Svaka programirana etika predstavlja porok. Tako da je svaki sistem veštačke inteligencije koji donosi odluku o čoveku loš“,

To je razlog što u RPC-u ne vide prepreke da se veštačka inteligencija uključi u život ljudi. Važno je da algoritam bude transparentan za krajnje korisnike.

Sveštenstvo se protivi previše verodostojnoj veštačkoj inteligenciji, jer je to očigledno prenošenje 

ljudskog oblika i osobina na predmete.

 

Oni koji posećuju najstariju crkvu u Lucernu, u Švajcarskoj, možda će biti iznenađeni kada ih u ispovedaonici dočeka hologram nikog drugog do samog Isusa Hrista, kojeg pokreće veštačka inteligencija.

Kapela Svetog Petra u Lucernu radila je sa Laboratorijom za istraživanje imerzivne stvarnosti na gradskom univerzitetu HSLU na ovoj eksperimentalnoj umetničkoj instalaciji, koja ima za cilj da postavi pitanja o mogućnostima i rizicima koji su povezani sa upotrebom veštačke inteligencije u crkvi.

Ljudi mogu da komuniciraju sa hologramskom predstavom Isusa koja se navodno obraća korisnicima sa "Mir s tobom, brate" (bez obzira na pol osobe) i podstiče ih da razgovaraju, "šta god ti danas muči srce".

"Naslov instalacije – Deus in Machina – sugeriše božansko sveznanje i mudrost. Namerno je provokativan", rekao je Marko Šmid iz Kapele Svetog Petra.

"Znatiželjni ljudi koji su udaljeniji od crkve naročito će pokazati veliko interesovanje za razmenu ideja sa AI Isusom", dodao je on.

Program podstiče ljude da "kritički razmišljaju o granicama tehnologije u kontekstu religije", prema timu, koji je insistirao da je postavljanje instalacije u ispovedaonicu praktična odluka koja treba da podstakne "trenutke intime" sa hologramom.

Inače, razgovori sa AI Isusom, koji govori 100 različitih jezika, ne računaju se kao ispovesti. Šmid je za Swissinfo rekao da je AI program obučen koristeći sveto pismo i teološke tekstove sa interneta, ostavljajući otvorenu mogućnost da ponudi biblijska tumačenja ili duhovne savete u suprotnosti sa crkvenim učenjem. Ipak, njegovi odgovori su odgovarali teološkom pogledu na crkvu Svetog Petra.

 

Sveštenik Pol Vu (31) koji služi u crkvi u Manili na Filipinima, odlučio je da sa svojim vernicima komunicira na moderan način. Otvorio je profil na društvenoj mreži Tik Toku, brzo savladao popularne plesove koje mladi objavljuju na ovoj platformi i ubrzo pronašao svoju onlajn zajednicu.

Vu kaže da uživa u načinu na koji služi svojim vernicima, uprkos tome što njegove kolege nisu baš blagonaklone prema njegovom rešenju,

- Važno je da crkva ide u skladu s vremenom i koristi digitalnu tehnologiju za povezivanje s vernicima. Mislim da je Tik Tok odličan za to - kaže Pol.

Iako se njegov pristup kolegama baš i ne dopada, punu podršku dobija od svog nadređenog biskupa koji mu je poručio samo jedno - može Tik Tok, može ples, ali dodaj i malo božje reči.

Tako osim što "skida" zabavne plesne pokrete, Vu na svom profilu deli i delove svojih propovedi. Za njega je to najbolji kompromis.

Na TikToku ima više od 68 hiljada pratilaca, dok njegov prosečan video pogleda i nekoliko desetina hiljada ljudi. 

JASNO JE DA VESTACKA INTELIGENCIJA ZAUZIMA SVE VECE MESTO U NASIM ZIVOTIMA. LJUDI KOJI  NAM PROPOVEDAJU RELIGIJU VIDEVSI DA JE SVE MANJE VERNIKA POSEGLI SU ZA NOVIM TEHNOLOGIJAMA,A TU SU MOGUCNOSTI BEZ IKAKVIH GRANICA. ILI KAKO BI REKLI NI NEBO NIJE GRANICA. STA RECI?

LECITI COVEKA A NE BOLEST

 ZAPRAVO FARMACEUTSKOJ MAFIJI TO NIKAKO NIJE DOBRO RESENJE. ONI IMAJU MOTO STO VISE LEKOVA KOJI LECE SIMPTOME I MASKIRAJU BOLEST JER AKO IZLECIMO BOLEST - ZDRAV COVEK NECE KUPOVATI LEKOVE ZAR NE? PISALA SAM I PRE O NOVOM KONCEPTU LECENJA. PA CEMO MALO DA OBNOVIMO I PONESTO DA DODAMO.

 Integrativna medicina kombinuje klasične i komplementarne tretmane (poput akupunkture, homeopatije, ajurvede i drugih) i krasi je takozvani holistički pristup, što znači da tretira ceo organizam (telo, dušu i um), a ne pojedinačne bolesti. Na osnovu tridesetogodišnjeg iskustva u radu s pacijentima, smatram da je problem u tome što je moderni čovek nedovoljno obavešten i usled neadekvatnih životnih navika plaća ceh, a to je u ovom slučaju bolesno stanje. Jednostavno, ne možemo da jedemo slatko i neprestano grickamo, a pri tome da pijemo lekove koji snižavaju nivo šećera u krvi i da se zavaravamo da se lecimo.

Integrativna medicina je spoj klasičnih i komplementarnih tretmana i procedura (akupunktura, kvantna medicina, homeopatija, tradicionalna kineska medicina, ajurveda, hiropraksa, osteopatija, aromaterapija, reiki...) i krasi je takozvani holistički pristup, što znači da tretira ceo organizam (telo, dušu i um), a ne pojedinačne bolesti.

- Kada me zainteresovani pitaju "Doktore, koju bolest lečite?", odgovaram da ne lečim bolest, već lečim čoveka kao celinu, pa se i funkcija svih tkiva i organa vraća postepeno u normalu. Tako, ako osoba dođe radi regulisanja insulinske rezistencije, policističnih jajnika i neredovnog ciklusa, tokom tretmana se eliminušu i glavobolja, i lupanje srca "iz čistog mira", i nadutost, i zatvor, i oticanje nogu, i nesanica, i buđenje tokom noći, i umor.... I kada sve to rešimo, onda ćemo rešiti i metabolizam šećera, pa i ciklus i ciste na jajnicima -

Praktično, osoba dolazi na tretman zbog dva, tri simptoma koji joj na svesnom nivou predstavljaju najveći "problem", ali ove tegobe su samo vrh ledenog brega, dodaje. 

- Neophodno je, međutim, da rešimo sve ono ostalo što je ne muči u toj meri ili je muči, ali tome ne pridaje značaj, jer je u organizmu sve povezano. Na taj način rešavamo poremećaj ravnoteže (homeostaze) u organizmu i vraćamo ga u stanje stabilnosti koje osećamo kao nalet mentalne i fizičke energije, odsustvo tegoba i zadovoljavajući rad imunog sistema - navodi doktor.

Među najčešćim tegobama koje osobe prijavljuju nalaze se stalni osećaj umora i iscrpljenosti, manjak energije i motivacije, neredovan i bolan menstrualni ciklus i tegobe povezane s insulinskom rezistencijom i PCOS-om, problemi s koncentracijom, tamni podočnjaci, nemiran i isprekidan san, osećaj "stezanja" u grlu, učestala sekrecija iz nosa i sinusa, lupanje srca "iz čistog mira", neprijatan zadah, gorušica i podrigivanje, nadutost, gasovi i neredovne stolice, zadržavanje vode u telu, višak kilograma, bolovi u zglobovima, suva koža i pojačano opadanje kose...

Aparati i detaljan razgovor

Postavljanje dijagnoze je delom sličan kao i u klasičnoj medicini - rade se laboratorijske analize, snimanje ultrazvučnim aparatima, snimanje rendgengrafijom, skenerom, magnetnom rezonancijom i slično.

- Međutim, dodatnu specifičnost dijagnostike predstavljaju i metode iz komplementarnih grana, tako da se klasična dijagnostika može dopuniti analizom pulsa, analizom preko lica, kvantnim aparatima, specifično dizajniranim upitnicima kojima se otkrivaju simptomi vezani za deficit mikronutrijenata (vitamini, minerali...) i slično. Takođe, jako bitno je i to da se s pacijentom razgovara iskreno i detaljno, kako bi se ustanovile njegove navike i dovele u vezi sa stanjem koje ga muči

Recimo, ukoliko neko ima gorušicu, ne bi trebalo da mu se preporuči samo lek koji će ovaj problem maskirati, već bi trebalo da mu se savetuje da ne pije kafu ujutru na prazan želudac i pri tome popuši pet cigareta, dodaje.

- Najbolje je da ujutru popije 3-4 dl vode, kako bi pokrenuo metabolizam, krvotok, limfotok, creva..., pa onda da, posle kratkog rastezanja i vežbanja, dobro doručkuje i popije šoljicu kafe (naravno, bez cigareta). Za svakog čoveka postoji prihvatljiv način na koji može da se ponaša u skladu sa zdravim životnim navikama, ne postoji opravdanje u smislu da se nema vremena ili uslova - naglašava naša sagovornik.

Da li postoji izlečenje?

U zavisnosti od intenziteta disbalansa u organizmu, zavisiće i sam način lečenja - što je intenzitet disbalansa veći, lečenje će se sprovoditi istovremenom i usaglašenom primenom lekova, dobrih životnih navika, racionalnom primenom suplemenata, nekim drugim granama komplementarne medicine.

- S druge strane, ukoliko je disbalans manjeg intenziteta - prisutne su tegobe, ali bez patoloških promena na tkivima, organima i u laboratorijskim parametrima, verovatno će samo biti dovoljna korekcija životnih navika uz, evenutalnu, primenu suplemenata A da li postoji izlečenje? Naravno da postoji. Ali, treba imati u vidu da je ovo rezervisano samo za one kojima organizam nije u velikoj meri razoren nekom bolešću i za one koji ostaju na putu dobrih životnih promena i navika. Imate moć da oblikujete svoj život i svoje zdravlje, korak po korak. Ne postoji opravdanje za loš odnos prema zdravlju i sopstvenom telu. Samo krenite, jer svaka pozitivna promena, ma koliko bila mala, doprinosi vašem opštem zdravlju i blagostanju

EVO JEDNOG DOBROG MISLJENJA

Mi cekamo da se razbolimo, onda kada se rabolimo idemo kod doktora. Doktor ti da toksicnu tabletu od koje se jos vise razbolimo i ostajemo bolesni.dontori upravljaju simptomima. Doktori upravljaju tvojim pritiskom, holesterolom,bolom,altritisim, ali te ne lece.Sadasnji sistem zdravlja je podvala,to nijesistem zdravlja, to je sistem upravljanja bolestima. Treba nam revolucija u zdravlju.

MOZDA JE NAJVAZNIJA ULOGA PSIHE I NACINA RAZMISLJANJAU LECENJU SVIH BOLESTI. I ONIH NAJTEZIH. ALI MOZDA JE SAD MALO KASNO DA SE VRACAMO U VREME BEZ TABLETA - CAROBNIH PILULICA ZA SVE.  ZNAM DA NE GLEDATE REKLAME. NI JA. DOBIJAM NERVNI SLOM OD NJIH JER SU VRLO AGRESIVNE. ALI AKO IPAK POGLEDATE BLOK REKLAMA NA BILO KOJOJ TELEVIZIJI REKLAMA ZA TABLETICE KOJE RESAVAJU SVE TVOJE PROBLEME IMA 10 NA 15-D0 20 UKUPNIH REKLAMA U BLOKU. STO JE MNOGO MNOGO JE. A MI SLUSAMO I U ZURBI IZMEDJU OBAVEZA KOJE NE MOZEMO DA OBAVIMO AKO NAM NIJE DOBRO ODEMO DO APOTEKE KUPIMO TE PILULICE I RESAVO  PROBLEM. ZAPRAVO NE. SAMO OTKLANJAMO TRENUTNE SIMPTOME.  DOK SE NE POJACAJU I  IPAK NE ODEMO KOD DOKTORA. A ONDA CE NAM DOKTOR DATI NEKE DRUGE PILULICE....

PETLJE ZAVERE

 STA IMA NOVO KAD SU U PITANJU TEORIJE ZAVERE? PA EVO NEKI POKUSAVAJU DA IH ZAPETLJAJU NEKI DA RASPETLJAJU, ALI ONE SU TU I TO JE TAKO. HAJDE SAD DA VIDIMO STA JE TO PETLJA TEORIJE ZAVERE?

 TEKST JE IZ DECEMBRA 2024.TE

U roku od nekoliko minuta od pokušaja atentata na izabranog predsednika Donalda Trampa u julu ove godine, teorije zavere počele su nezaustavljivo da kolaju internetom.

Bez ikakvih dokaza, ljudi su počeli da šire tvrdnje da je taj događaj bio sve - od lažnog atentata do masovno isplanirane urote.

Baš kao i u svetskoj politici, teorije zavere nisu ništa novo ni u američkoj.

Sledbenici Kjuanona, široko rasprostranjenog pokreta teoretičara zavere, bili su među onima koji su izazvali haos na Kapitolu 6. januara 2021. godine, dok se mnogi još uvek bave teorijama zavere oko atentata na bivšeg predsednika Džona F. Kenedija pre više od 60 godina.

Iz takvih iskustava znamo da podele, razdor i dezintegracija poverenja koje oni šire mogu da budu ekstremno štetni po zdravlje jedne demokratije.

Šta, dakle, možemo da učinimo povodom ove narastajuće plime teorija zavere?

Najvažnije od svega, odgovor na to je ne truditi se po svaku cenu da dokažete da ljudi nisu u pravu.

Svaki pokušaj da se opovrgnu zavere ima velike šanse da se obije čoveku o glavu, nadovezavši se na rasprostranjene narative o „eliti" i „dubokoj državi" koji cenzurišu istinu.

U skorašnjem izveštaju koji su objavili britanska ekspertska grupa Demos i Sve je povezano – istraživački projekat sa Univerziteta u Mančesteru – moji koautori i ja tvrdimo da je prvi korak u tome da se promeni naše shvatanje teorija zavere.

Teorije zavere nisu samo bizarni kurioziteti koji se gnoje na obodima društva i širi ih šačica ludaka sa kapicama od folije.

A one isto tako ne nastaju i vakuumu.

Umesto toga, rezultat su začaranog kruga u kom niču teorije zavere, pojačavaju se i postaju pogonsko gorivo za ružne političke okršaje.

Tu dinamiku mi sada nazivamo „petljom zavere".

Borba protiv teorija zavere zahteva presecanje te petlje.

Mnoge predložene intervencije za promenu verovanja ljudi u teorije zavere pokazale su se neefikasnim.

Kada se govori o teorijama zavere, za njih se često kaže da su se „otele kontroli", da su upale u vrtloga bez izlaza.

Ali vrtlozi su haotični, otrgnuti sistemi koji brzo postaju nemogući za kontrolisanje.

Ideja o „petlji zavere" nudi samoodrživi sistem u kom imamo nekakvu nadu da intervenišemo.

U našem izveštaju mi opisujemo petlje zavere kao nešto što nastaje i hrani se samim sobom, dok obično započinju sa „zrncem istine" iz koje nikne najveći broj teorija zavere.

U nekim slučajevima je to zrnce bukvalna „istina" – autentične zavere ili tajni planovi pojedinaca ili grupa da urade nešto štetno.

U drugim slučajevima, „istina" se odnosi na okruženje konfuzije, nepoverenja, nedostatka i sumnje, u kojem teorije zavere posebno cvetaju.

Haos i pitanja koji su nastali posle pokušaja atentata na Trampa daju primer kako takvi uslovi mogu da dovedu do brzog širenja spekulacija i dezinformacija.

U drugim slučajevima, oni koji šire teorije zavere savršeno su svesni da njihovi iskazi nisu činjenično tačni, ali artikulišu dublje osećanje istine koje odražava njihovo doživljeno iskustvo.

Kad pojedinci i zajednice nisu u stanju da pronađu smisao ili objašnjenja za događaje u njihovim vlastitim životima i svetu oko njih, otvara se prostor za alternativna objašnjenja.

Odbacivanjem „teoretičara zavere" naprosto kao ludaka, ti pojedinci se guraju dublje na obode pojačavajući postojeći osećaj nepoverenja i izolacije.

Petlja zavere nastaje od sudaranja sa tehnološkom, društvenom i političkom dinamikom, polako rastući od okruženja nepoverenja i sumnje u prave pravcate ratove kultura.

Bolje razumevanje ovih procesa može da nam pomogne da steknemo jasniju sliku o tome kako treba da intervenišemo.

1. Nastanak

Petlja počinje nastankom zavereničkih narativa među narodom, i u onlajn i u oflajn prostorima.

Često kad se grupe osećaju marginalizovano, ignorisano ili potisnuto na obode društva, teorije zavere mogu da funkcionišu kao objašnjenje za patnju u njihovim životima.

Oni nude unapred pripremljen narativ za artikulisanje potencijalno legitimnog nezadovoljstva ili opravdanja za unapred postojeća verovanja.

U političkom kontekstu, ovaj stadijum nastanka kreće kad se ljudi osete zapostavljenim i nedovoljno zastupljenim – kad političari deluju kao da ignorišu glasove birača i kad nova politika deluje štetno ili kao da ne poštuje potrebne i vrednosti zajednice.

2. Pojačavanje

Šačicu teorija zavera u povoju preuzimaju influenseri zavera i pojačavaju ih do šire publike, preko mešavine glavnotokovskih i alternativnih društvenih mreža.

Istaknuti primeri za influensere zavera su Aleks Džons i Dejvid Ajk, koji su naučili da koriste strukture društvenih mreža za građenje zavereničkih imperija, prodajući raznorazne dokumentarce, suvenire, pa čak i nutricione suplemente.

3. Grananje

Poslednji stadijum petlje odigrava se jednom kad se teorija zavere u potpunosti pojavi u glavnom toku, a preuzmu je političke ličnosti i glavnotokovske medijske kuće.

Poslednjih godina, bilo je nekoliko slavnih incidenata u kojima su političke ličnosti širile zavereničke narative.

I dok se neki možda nesvesno koriste dobro razrađenim arhetipovima, drugi oportunistički iskorištavaju teorije zavere da pristupe unapred postojećim zajednicama radi podrške, koje potom pojačavaju snagu njihovog argumenta.

U konkretnom slučaju pokušaja atentata na Trampa, već je postojao značajan medijski i politički komentar, od kojih su neki ponovili zaverenicke narative.

DA LI JE DUBOKA DRZAVA MIT ILI ISTINA I DA LI JE TRAMP TU DA RESI TO PITANJE?

 

Ono što je za fizičare nekada bila „božanska čestica", materija u čije su postojanje decenijama verovali ne uspevajući da ga dokažu, za današnje politikologe je „duboka država".

Ovaj pojam se vezivao za različite političke događaje: od ubistva američkog predsednika Džona Kenedija, preko afere Susurluk u Turskoj kojom je 1996. godine otkrivena sprega između politike i kriminala, do mandata američkog predsednika Donalda Trampa, koji ga je značajno popularizovao, optužujući različite državne organe za opstrukciju.

Oko definicije „duboke države" nema konsenzusa stručnjaka, pa postoje „različita značenja u različitim vremenima i državama", kaže Vinston Berg, doktorand političkih nauka Univerziteta u Čikagu, za BBC na srpskom.

Berg strah od postojanja „duboke države" definiše kao „bojazan da su neformalne veze vladinih službenika i spoljnih grupa, koje imaju kriminalni ili ideološki karakter, politički važnije od zvanične vlade izabrane na izborima".

„Najekstremniji stavovi su da postoji tajna, drugostepena vlada, koja sve kontroliše iza kulisa, a zvanična vlada joj služi kao paravan i tu možemo da prepoznamo stereotipne teorije zavere.

„Drugi, izbalansiraniji pogledi, odbacuju takve malo verovatne teorije, ali iznose zabrinutosti o korumpiranosti vlade i potčinjavanju regulatornih tela različitim spoljnim interesima", objašnjava američki stručnjak koji istražuje teorije zavere i političke ideologije, u pisanom odgovoru.

Neformalnost i tajnovitost u obavljanju određenih državnih poslova postoje i u demokratskim sistemima i ne moraju nužno da ukazuju na postojanje „duboke države", ukazuje Sonja Stojanović Gajić, članica Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

„Neka delovanja bezbednosnih struktura i ne treba da budu poznata građanima, ali tu postoji korektivni mehanizam unutar demokratskog sistema, poput nadzora Zaštitnika građana ili skupštinskih odbora - kada nema kontrole, kažnjivosti i kada su postupci protiv javnog interesa, onda možemo da govorimo od 'dubokoj državi'", kaže za BBC na srpskom.

Koncept se proširio u svetu „prvenstveno kao teorija zavere", koju koriste populistički politički lideri, smatra ona.

„Za njih je to sredstvo da izbegnu kritiku i zaustavljanje njihovih nedemokratskih praksi od strane javnih službenika, obaveštajnih službi, službi bezbednosti i drugih.

„Kada im se suprotstave profesionalni državni službenici, poput obaveštajnih i bezbednosnih službi, oni tvrde da se radi o dubokoj državi da bi suzbili tu vrstu otpora zarobljavanju institucija".

Stručnjaci na ovo pitanje nemaju jasan odgovor, jer je „potrebno više značajnih istraživanja kako bismo pronikli u srž ovog koncepta", smatra Arsalan Bilal, stručnjak za bezbednosne politike sa Arktičkog univerziteta u Norveškoj.

„Termin se uglavnom koristi kako bi se opisali navodni sektori državnih ili vojnih organa, za koje se veruje da nekako funkcionišu izvan formalnog lanca upravljanja i autoriteta.

„Ova mreža navodno podriva politike izabrane vlade, delije sistematično i veoma zaverenički, iza kulisa i u skladu sa njihovim motivima i interesima", kaže Bilal za BBC na srpskom.

Mnogi autori smatraju da se termin „duboka država" u tom obliku prvi put pominje u turskoj politici, kao prevod turske fraze derin devlet.

„U ovom slučaju se odnosi na navodne zakulisne veze elemenata turske vlade, desničarskih paramilitarnih struktura i turske mafije", kaže Vinston Berg.

Pojam je zaživeo posle izbijanja afere Susurluk 1996. godine.

U automobilu umešanom u saobraćajnu nesreću u istoimenom gradu, zajedno su se vozili viši zvaničnik policije, kriminalac sa poternice i član turskog parlamenta, a u vozilu su pronađeni dokumenti koji svedoče o njihovoj saradnji.

Pet godina kasnije, 13 ljudi osuđeno je na zatvorske kazne.

U Turskoj mnogi i dalje veruju u postojanje „duboke države", čiji je cilj očuvanje sekularizma, kaže Arsalan Bilal.

„Veruje se da duboku državu čine skriveni delovi vojske, obaveštajne službe, neki političari, mediji, ali i penzionisane birokrate i visoki vojni zvaničnici, ali je premalo ili nimalo dokaza kojima bi se takvi stavovi potkrepili", objašnjava on.

Koncept duboke države, doduše pod drugačijim imenom, pominje se još u delu „Engleski Ustav" iz 1867. godine britanskog autora Voltera Bedžeta, koji govori o dve vlade Velike Britanije. „Dok god imamo dvostruke institucije - jedne dostojne i namenjene impresioniranju mnogih, a druge efikasne i namenjene vladavini mnogima - trebalo bi da vodimo računa da se lepo slažu i da skrivamo gde jedna prestaje, a druga počinje", zapisao je Bedžet.

Kanadski akademik Piter Dejl Skot jedan je od autora koji su u Americi popularizovali pojam duboke države, posebno u delu „Duboka politika i smrt Džona F. Kenedija" iz 1993.

Skot navodi da duboka politika seže dalje od formalnih, ustavom propisanih struktura vladavine.

„Na taj način je prepoznao zamagljene linije između vladinih i nevladinih institucija, koje omogućavaju korupciju i smanjuju transparentnost", smatra Vinston Berg.

Skot je bio „zabrinut" zbog američkih obaveštajnih agencija i njihovih veza sa kriminalom i biznisom, koje nisu bile otvoreno povezane sa zvaničnom vladom između 1950-ih i 1970-ih.

„On je uvideo da pseudo-vladine organizacije postoje kako bi zaobišle demokratsko odlučivanje, a sumnjao je da su te organizacije umešane u ubistvo Kenedija i aferu Votergejt.

„Preko Skota je termin duboka država stigao u Ameriku", kaže Berg.

Majk Lofgren, bivši kongresmen iz redova Republikanaca, u eseju „Anatomija duboke države", objavljenom 2014, pre dolaska Donalda Trampa u Belu kuću, pominje dve američke vlade koje funkcionišu paralelno.

„Imamo vidljivu vladu smeštenu oko Nacionalnog mola u Vašingtonu, a onda je tu i druga, skrivenija, nedefinisanija vlada, koja nije uređena zakonom i ne mogu da je vide turisti koji posete Belu kuću i Kapitol", tvrdio je Lofgren.

Duboku državu opisao je kao „hibridni entitet javnih i privatnih institucija koji upravlja zemljom".

Kada je Tramp pobedio na izborima 2016, „duboka država" postaje sve češća tema rasprava u Americi.

Njegove pristalice je vide kao „administrativnu, birokratsku državu", koju čine zaposleni u federalnim organima, odgovorni su za svakodnevno funkcionisanje vlade, ukazuje Vinston Berg.

Ovi državni službenici se ne menjaju promenama partija na vlasti.

„Tokom Trampovog mandata, ljudi koji ga podržavaju počeli su da veruju da birokrate imaju sopstvene interese različite od državnih i da neće sprovoditi politike vlade ili će u tome odugovlačiti, te da će se boriti da zadrže njihove pozicije", objašnjava on.

Trampove optužbe na račun „duboke države" uobičajena su pojava od 2016, kada je preuzeo upravljanje Ovalnom kancelarijom, sedištem američkih predsednika u Beloj kući.

Početkom pandemije korona virusa 2020. godine, Tramp je govorio da „duboka država" preko Administracije za hranu i lekove (FDA) namerno odugovlači pravljenje vakcine protiv kovida i izdavanje dozvole za njeno korišćenje.

Dve godine ranije, optuživao je „operativce duboke države koji nisu izabrani na izborima" za nameru da „prkose izbornoj volji birača kako bi ispunili njihovu tajnu agendu", nazivajući ih „pretnjom po demokratiju".

Iste godine je kritikovao Ministarstvo pravde Amerike jer nisu pokrenuli proces protiv Hilari Klinton, bivše predsedničke kandidatkinje demokrata, zbog navodne saradnje sa Rusijom i uticaja na predsedničke izbore 2016. godine.

Ova institucija je „deo duboke države", tvrdio je tada.

Njegov saradnik Bil Bar optuživao je i administraciju Trampovog prethodnika Baraka Obame za špijuniranje kampanje republikanskog kandidata na izborima 2016.

Posle izgubljenih izbora 2020. godine, na Trampovim tvrdnjama nastala je i teorija Kjuanon, koja počiva na nepotkrepljenim navodima da bivši predsednik vodi tajni rat protiv elitnih satanističkih pedofila u vladi, biznisu i medijima.

Vinston Berg ističe da nema dovoljno podataka o uticaju Donalda Trampa na upotrebu ovog termina u savremenoj američkoj politici.

Ali, on uviđa da se taj koncept koristi „taktički".

„Republikanska politika je već dugo sumnjičava prema birokratskoj državi, jer žele da ograniče moć regulatornih tela.

„Korišćenjem izraza 'duboka država', američka desnica taktički sumira njenu dugoročnu propagandu u tom smeru, ističući zabrinutost o transparentnosti i korupciji", opisuje Berg.

Trampov uticaj na javno mnjenje po ovoj temi bio je vidljiv već 2017, a istraživanje dnevnika Vašington posta i televizije ABC je pokazalo da 48 odsto ispitanika u Americi veruje da postoji duboka država.

Istraživanje agencije Ipsos, objavljeno u decembru 2020, pokazalo je da trećina Amerikanaca veruje da duboka država radi protiv Trampovih interesa.

Tramp je 3. novembra 2020. izgubio predsedničke izbore od demokrate Džozefa Bajdena, aktuelnog predsednika Amerike.

Dejvid Rod, američki novinar i dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade, u knjizi „U dubinu: FBI, CIA i istina o američkoj dubokoj državi" bavio se i razlikom načina na koji politička ideologija u Americi utiče na shvatanje duboke države.

Desničari, brojni među republikancima, smatraju da nju čini rastuća birokratija, administrativna struktura koja štiti svoje interese na račun državnih interesa.

Levičari, kojih je mnogo više među demokratama, duboku državu vide kao vojno-industrijsku strukturu koja pokretanjem i održavanjem ratova podmiruje sopstvene interese, navodi Rod.

I u kampanji za nadolazeće predsedničke izbore u Americi, Donald Tramp je u više navrata obećao „obračun sa dubokom državom".

Boris Džonson, bivši premijer Velike Britanije, termin je upotrebljavao kako bi optužio Laburističku partiju da namerava da poništi Bregzit, izlazak zemlje iz Evropske unije.

„Duboka država" će pokušati „da nas ponovo uvuče u savez sa EU, što će biti uvod u naš kasniji povratak" u blok, kazao je Džonson u julu 2022. godine.

Janis Varufakis, bivši ministar finansija Grčke, govorio je za BBC da „razmatranje duboke države ili države koja funkcioniše paralelno sa vidljivim državnim aparatom može da se uporedi sa geološkim istraživanjima.

„Ako želite da razumete kako nastaju zemljotresi ili morfologiju reljefa koji vas okružuje, onda morate da kopate duboko ispod površine, tamo da golim okom ne možemo da dopremo", rekao jeekao je Varufakis.

I bivša britanska premijerka Liz Tras, koja je na čelu vlade provela nepuna dva meseca, optužila je „duboku državu" za kratkoću mandata.

„Želela sam da smanjim poreze, umanjim administraciju i povratim kontrolu pošto su ljudi pričali o referendumu o Bregzitu. Suočila sam se sa velikim otporom sistema i mnogo toga je zapravo dolazilo od države.

„Moć u Britaniji se tokom prethodnih 30 godina prebacila iz ruku političara u ruke birokrata, poludržavnih tela i advokata, pa demokratski izabrane vlade nisu u mogućnosti da sprovode politike", rekla je na skupu desničara u Americi tokom februara 2024

Dok se političari o dubokoj državi uglavnom negativno izjašnjavaju, stručnjaci još razmatraju da li bi mogla da ima i pozitivne efekte na društva.

Arsalan Bilal smatra da odgovor zavisi od načina na koji ćemo je definisati.

„Ako je definišemo kao negativnu pojavu, kao mrežu elemenata koji su deo zavere protiv izabrane vlade sa sopstvenom agendom, onda ćemo duboku državu videti kao nešto što podriva formalnu vlast, njen legitimitet i interese", kaže Bilal.

Ali, ukoliko se duboka država opiše kao „politički i vojni establišment, koji traje i ostaje nakon promena na političkom vrhu i donosi kontinuitet državnih politika", onda je „pozitivna stvar", smatra politikolog.

„Politički lideri dolaze i odlaze, njihove politike se menjaju, ali, ako bismo potpuno prihvatili taj model, imali bismo apsolutni politički diskontinuitet, što bi bilo ekstremno štetno za državu.

„Duboka država je u tom smislu ključna za dugoročno trajanje države i nacionalne interese - predsednici odlaze i dolaze, ali Pentagon, CIA, NSA i druge institucije, koje sprovode dugoročne i složene nacionalne politike, ostaju", objašnjava Bilal.

• Sve što treba da znate o FinCEN dosijeima i „prljavom" novcu širom sveta
• Forum u Davosu - borba za opšte dobro ili žurka za elitu
• Džordž Soros predao sinu imperiju vrednu 25 milijardi dolara

Sonja Stojanović Gajić ukazuje da tajno delovanje profesionalnih državnih službi, čak i nasuprot volji vlastodržaca, ne mora da budu pokazatelj postojanja duboke države i nisu nužno negativne pojave.

„Tu spadaju i zviždači, koji ukazuju na neki problem ili odbijaju da primene neku nelegalnu naredbu - oni se formalno suprotstavljaju ljudima na vrhu vlasti, ali to čine u javnom interesu", smatra Stojanović Gajić.

Ove dileme treba razrešiti, jer je termin duboka država „još uvek fluidan i zasnovan na spekulacijama, ali istovremeno jako relevantan i utiče na vrlo stvarne probleme sa kojima se suočavamo", kaže Arsalan Bilal.

„To pitanje postaće još važnije i zanimljivije širom sveta, jer će 2024. godina biti godina izbora u svetu - 64 zemlje će imati nacionalne izbore, kao i Evropska unija.

„Dakle, govorimo o polovini svetskog stanovništva koje će birati nove lidere, a očekuje se da će mnogi od njih biti populisti", zaključuje Bilal.

U današnjem svetu, gde je više od 5,5 milijardi ljudi povezano na internet, informacije se nikada nisu lakše i brže delile. Mogućnost da se gotovo trenutno (ili najviše za nekoliko minuta) pošalju datoteke, fotografije i najrazličitije vrste audio i video materijala bila je u domenu naučne fantastike pre samo 30-ak godina. Brojne društvene mreže omogućavaju trenutno deljenje informacija sa kontinenta na kontinent, što stručnjaci nazivaju global town hall.

Ipak, sa ovolikim mogućnostima za brzo i (gotovo) besplatno deljenje informacija stigli su i novi problemi – kako razlikovati istinite objave od onih lažnih. Ovo nije problem samo društvenih mreža. Brojne svetske novinske agencije i mediji su poslednjih godina morale da uvedu potpuno novo zanimanje – fact checker, osobu koja će svaku informaciju proveriti iz više izvora pre nego što se ona objavi i prosledi drugima kao verodostojna.

Tako se vremenom u svetskoj javnosti ustalio termin teorija zavere (conspiracy theory) da opiše sva ona nagađanja ili neproverene informacije koje kruže u medijima i na internetu. Pod ovim pojmom se najčešće podrazumevaju pojedinci ili grupe, pa čak i organizacije, koje dele informacije koje nemaju uporište u realnom svetu, te se ne mogu lako proveriti i utvrditi činjenice.

Pandemija je bila jedan od najboljih primera. Internet je do te mere bio prepun lažnih svedočenja i izjava stručnjaka, od kojih su mnoge direktno ugrožavale živote ljudi, da su brojne društvene mreže i web stranice jednostavno bile prinuđene na neku vrstu cenzure kako bi se sprečilo njihovo širenje.

I sam termin teorija zavere ima svoje korene u nekoj vrsti teorije zavere. On se prvi put pojavio u američkoj i britanskoj štampi početkom 20. veka, u vreme Prvog svetskog rata, da opiše neproverene izveštaje o planovima za napade na London i New York. Krajem ’60-ih, američka obaveštajna agencija CIA će pokrenuti čitavu kampanju dezinformacija kako bi se sprečila panika nakon ubistva predsednika Johna F. Kennedyja. Tada su mnogi u SAD-u tvrdili da CIA, zajedno sa drugim visokim ličnostima u vrhu administracije učestvuje u zataškavanju pravih nalogodavaca i izvršilaca atentata, te da je tzv. Warren report, izveštaj komisije nakon atentata zapravo falsifikat.

Tako se izraz teorija zavere ustalio u američkoj javnosti da opiše sve one koje su sumnjali u zvaničnu verziju događaja. U narednim decenijama, on će postati deo šireg javnog diskursa širom sveta, a osobe koje bi tvrdile da imaju tajne ili poverljive podatke o aktivnostima država, organizacija ili kompanija obično su nazivani teoretičarima zavera. Ispostaviće se, pak, da su oni u mnogim slučajevima bili u pravu.

Federalni zakon SAD-a o državnoj tajni i povjerljivim informacijama navodi da veliki broj odluka državnog vrha i aktivnosti obaveštajnih agencija ima oznaku Top Secret (najviša tajna), te ostaje tajan zauvek, dok se manji važni dokumenti mogu objaviti (deklasifikovati, skinuti oznaka državne tajne) u periodu između 30 i 50 godina od dana njihovog donošenja.

Izmenama Zakona o dostupnosti informacija 1996. godine (Freedom of Information Act, FOIA), omogućeno je da se ovakvi dokumenti deklasifikuju i znatno ranije, kao posledica zahteva novinara, nevladinih organizacija ili organizacija civilnog društva. Tako su se nakon 2000. godine u javnosti našli podaci o tajnim programima Pentagona i obaveštajne zajednice za koje se godinama smatralo da su upravo – teorije zavere.

Iako su decenijama brojni bivši obaveštajci SAD-a, istraživači i novinari tvrdili da je postojao program širokog obuhvata (large scope program) agencije CIA usmeren na kontrolu ponašanja, te svojevrsnu kontrolu uma, to je potvrđeno tek 1994. godine, kada je američka Agencija za kontrolu sredstava u javnom sektoru (GAO) potvrdila postojanje velikog programa od početka ’50-ih pa sve do sredine ’70-ih godina prošlog veka. „Mk Ultra“ je bio tzv. kišobran (umbrella program) za mnoštvo drugih manjih programa usmerenih prevashodno na istraživanje ponašanja i kontrole ljudi, kako pojedinaca, tako i čitavih zajednica, te pronalaženja prirodnih ili veštačkih narkotika koji bi se u te svrhe koristili.

Mk u imenu programa označava OTS – Službu za naučna i tehnička istraživanja CIA, dok Ultra označava najviši nivo tajnosti, veći i od državne tajne. Zbog toga, većina američkih kongresmena, senatora i funkcionera Bele kuće nije znala za njegovo postojanje, iako se spekuliše da je bivši predsednik George H. W. Bush bio informisan, budući da je ’70-ih bio direktor Nacionalne obaveštajne službe (DCI). „Mk Ultra“ je vremenom postala i neka vrsta urbane legende, zbog navoda da su istraživane upotrebe sintetičkih droga, poput LSD-a, i to na velikim muzičkim festivalima ’60-ih i ’70-ih.

Taktička oružja za masovno uništenje

Još jedan program CIA iz „Mk“ grupe je bio i „Mk Naomi“, koji je trajao od 1950 do 1971. godine. U okviru njega je, zajedno sa Pentagonom i njegovim Odeljenjem za specijalna istraživanja (DoD SOD), razvijan čitav niz hemijskih i bioloških oružja. Ona se nisu odnosila samo na uništavanje vojne sile neprijatelja, već i na trajno zagađenje ili uništenje useva (na prvom mestu kukuruza i soje), te domaćih životinja. U okviru projekta su razvijeni i izuzetno jaki otrovi iz grupe saxitoxina koji su kod žrtava mogli da izazovu gušenje ili srčani udar, a da se ne mogu kasnije dokazati, budući da su za kratko vreme isparavali iz tela. Projekat je prekinut za vreme mandata predsednika Richarda Nixona, koji je svojom izvršnom naredbom zabranio dalji masovni razvoj biološkog i hemijskog oružja.

Ipak, ta zabrana se odnosila isključivo na WMD BW, taktička oružja za masovno uništenje. Razvoj i istraživanje različitih vrsta virusa, toksina i veštačkih supstanci sa potencijalno ofanzivnom upotrebom se nastavio unutar Pentagona, ali sada pod  plaštom istraživanja u poljoprivredi i medicini.

Pored instalacija unutar Fort Detricka u Marylandu, glavnom centru za biološka i hemijska istraživanja i zaštitu, različiti programi su nastavljeni i u centru PIADC na ostrvu Plum, udaljenom stotinak kilometara od New Yorka. Danas pod upravom Ministarstva poljoprivrede SAD-a i Domovinske bezbednosti (DHS), Plum Island centar je godinama bio tema brojnih teorija. Iako se zvanično bavi istraživanjem veoma zaraznih bolesti kod domaćih životinja, koje mogu preći i na ljude, godinama se tvrdi da se PIADC bavi i genetskim istraživanjima kod životinja. Tako je u julu 2008. godine na plaži u zalivu Montauk u New Yorku pronađen leš veoma čudne životinje, koja je očigledno imala neke vrste mutacija. Iako se do danas ne zna šta je ova životinja zapravo bila, ostaje činjenica da je ostrvo Plum udaljeno samo 15 kilometara.

Krajem 2023, istraživanja su počela da se premeštaju u novu ustanovu sa najsavremenijom opremom NBAD (Nacionalna biološka i poljoprivredna odbrambena laboratorija) u Kanzasu.

OVAJ TEKST JE I OVAKO DUGACAK PA NECU DA NABRAJAM I NOVE I STARE TEORIJE ZAVERE KOJE SU UVEK U ZIZI INTERESOVANJA STO PO MENI DOKAZUJE DA U NJIMA IMA ISTINE. PROBALA SAM SAMO DA KAZEM DA PRICA O TRAMPU I DUBOKOJ DRZAVI NIJE SAMO TEORIJA ZAVERE JER VEC POSLE MESEC DANANJEGOVE NOVE VLADAVINE VIDIMO DA SE SVET MENJA I TO VELIKOM BRZINOM. NA BOLJE ILI GORE  SAZNACEMO NADAM SE ISTO TAKO  BRZO DA SE NE MUCIMO NAGADJAJUCI!