SVE JE POLITIKA

 NISTE ZNALI DA JE SVE OKO NAS POLITIKA? JESTE! I PORODICNI ODNOSI, VEROVALI ILI NE! PA HAJDE MALO DA PRICAMO O POLITICI. SVE DO 2000 I NEKOG BLOGA SAM SE TRUDILA DA SE U MOJIM BLOGOVIMA NE POJAVLJUJE POLITIKA ,KRAJEM PROSLE I VECINOM OVE GODINE, MOJI BLOGOVI SU POSTALI PUNI POLITIKE.JEDNOSTAVNO TO SE NIJE MOGLO IZBECI.

EVO PROSAO JE I TAJ VIDOVDAN, NAJVECI PROTEST OD 15-TOG MARTA OVE GODINE. SVE VEC VIDJENO, SEM KRAJA U KOME SU STUDENTI DALI ZELENO SVETLO GRADJANIMA, A I ONI SU SKIDANJEM PRSLUKA POSTALI GRADJANI DA RADE STA GOD ZELE. NARAVNO OVAJ PREDSEDNIK KOJI TO NE TREBA DA BUDE ISKORISTIO JE I OVAJ SKUP DA NAPADA STO VERBALNO STO FIZICKI. STRASNO.

Građani pristigli iz svih krajeva Srbije, naročito onih kojima preti opasnost da zarad prelaska iz zlatnog u platinasto doba, njihov vazduh, reke i šume budu zanavek otrovane.

A samim ti i oni sami. Dobra vest je da su ljudi shvatili – veći standard ne znači ništa ako će cenu za to platiti bolestima izazvanim razaranjem životne sredine.

Loša je što se veliki broj njih, sudeći po komentarima na društvenim mrežama, i dalje drži apolitičnosti, kao kakvog moralnog čistunstva, koje baš ni u čemu nema utemeljenje.

Derivat demokratije u kome danas živimo, svidelo se to nekome ili ne, podrazumeva političko organizovanje i izlazak na izbore, ukoliko želite da menjate stvari

Kako, voleo bih da čujem kako, oni koji se gnušaju izbora, misle da nešto promene u sistemu (trenutno ukinute) parlamentarne republike? Tvitovanjem?

Zapamtite: SNS vlada i vladaće jer vas je neko ubedio da su stranke ogavne i da ste mnogo bolji ljudi ako vas politika „ne zanima“.

ALI HAJDE SADA DA VIDIMO STA ZNACI DA JE SVE POLITIKA. 

 

Bertolt Breht, jedan od najznačajnijih nemačkih dramskih pisaca dvadesetog veka.

– Najgora od svih vrsta nepismenosti jeste politička nepismenost. Politički nepismena osoba ne čuje, ne govori, ne učestvuje u političkim dešavanjima. Ona ne zna da troškovi života, cena pasulja, ribe, brašna, stanarine, cipela, lekova, zavise od političkih odluka. Politički nepismena osoba je toliko glupa da je ponosna i busa se u grudi govoreći kako mrzi politiku. Taj imbecil ne zna da se iz njegovog političkog neznanja rađa prostitucija, napuštena deca, i najgori od svih lopova: loši političari, korumpirani i potkupljeni od strane lokalnih i multinacionalnih kompanija – objasnio je Breht.

 

Sve je politika. Ako vas ne zanima politika, ne zanima vas ništa. Samo je pitanje da li ste toga svesni ili ne.

 

Politika na ovim našim, srpskim prostorima, je najunosniji biznis već duže vreme. I umesto da se od toga odvikavamo, i politiku uvodimo u realne okvire normalnog sveta, mi politiku kao biznis iz dana u dan razrađujemo, usavršavamo i počinjemo i sami da verujemo da je ona najbolji put ka uspehu. Realno gledano i jeste. U političke vode mogu da uplove i obrazovani i neobrazovani, i sposobni i nesposobni, i radnici neradnici ……..važno je da su uporni u nastojanju da postanu neko i nešto. I što je najgore u priči – u velikom broju se provlače oni, koji bez politike ni za leba ne bi mogli da zarade. Taman tolike su im sposobnosti.

A kada su već debelo zagazili u politiku, dobiju želju da – ukoliko nisu obrazovani – preko noći to postanu. Nekako mu dođe glupo da političar na visokoj poziciji nema makar fakultet. Onda se kreće u “instant obrazovanje”, što će reći na privatni fakultet koji se ponekad I ne poseti makar reda radi, i u kupovinu diploma. Čovek ostane to što je i bio, ali na papiru piše da je diplomirani ovaj ili onaj. Oni lakomiji na sticanje znanja preko noći i posedovanja diploma za pokazivanje i dokazivanje pred svetom, bogami postanu i magistri, doktori nauka, a najlakomiji i oni sa dubljim džepom, kupe sebi i po dva doktorata. Kad je bal, nek je bal. Najlakše se prepoznaju po isticanju i naglašavanju svoje titule ispred imena, po svaku cenu i u svakoj prilici. Smrtno će ih uvrediti svako, ko ispred imena ne naglasi i njihovu titulu. Ko da su je genetski nasledili, pa se bez nje osećaju falično.

A takvi ljudi nam uče decu jer su profesori, vode nam firme jer su menadzeri, i što-šta drugo važno za građane rade, jer na papiru piše da umeju da rade. I niko im ništa ne može, jer su povrh svega i političari.

 

Vlast može sve, politika.

I onda vidiš scenu gde čovek, koji nije pročitao nijednu knjigu,

daje sebi za pravo da uči onoga

ko je pročitao nekoliko hiljada knjiga.

Samo u politici, neko ko nije ušao u pozorište,

daje sebi za pravo da odlučuje šta je umetnost, a šta ne.

Samo u politici, neko ko nije zasadio nijednu biljku

daje sebi za pravo da podučava onoga

ko je čitav život proveo na zemlji.

Politika ima tu moć

da o svemu odlučuje, i onome što nema pojma.

Tako neko ko ne voli knjige, može da radi u biblioteci,

neko ko ne zna ništa o pedagogiji, da radi u obrazovanju,

neko ko ne voli prirodu, da uređuje parkove,

neko ko ne zna ništa o zdravlju, da vodi bolnicu

ili da kaže šta je i ko je najbolji za nešto.

Samo u politici.

Za sve ostalo potrebno je znanje, posvećenost, ljubav.

Jedino ti politika otvara sva vrata

za šta god poželiš.

I da neko ko ne zna ništa, ili malo,

ima taj stav da zna sve, pred nekim ko je stručnjak za nešto.

Politika daje tu moć

da i oni koji znaju mnogo, ponašaju kao da znaju malo,

da ne bi izgubili posao i povijaju se.

Kada je politika iznad svega,

dođemo do čega dođemo.

I onda se ćuti.

Neki od sramote, neki iz straha

da ne izgube i ono što imaju.

E sad, šta bi bilo kada ostali bez političke moći,

šta bi onda radili,

od čega živeli?

Ko zna.

Politika je, izgleda, najbolji posao.

Ostali su budale što rade i stvaraju.

Zašto?

Kada neko sve to dobije na izvol'te.

Nema ništa, ali ima dozvolu da prisvojia tuđe.

I to je ta nesreća u kojoj živimo,

gde se pamet povija pred bahatošću,

drži predavanja o svemu

i silom osvaja ono

za šta su nekome bile potrebne godine i decenije.

Zašto?

Zato što se nekome može.

 

Dovoljno je da se ode na bilo koju društvenu mrežu, uključi televizija ili pusti podkast i lako je pronaći primere licemerja i užasnog ponašanja u političkom diskursu. Istraživači Univerziteta Nebraske u Linkolnu (UNL) misle da su otkrili zašto je tako, saopštio je UNL.

Rezultati studije sa neobičnim naslovom „Politika nas pretvara u kopilad: Zašto moralno rasuđivanje zavisi od političke situacije“ objavljeni su u Political Phychology, demonstriraju spremnost ljudi da krše sopstvena moralna pravila, pa i da se ponašaju nemoralno, kada su uključeni u političku sferu. Istraživanje su radili Kajl Hal, Kevin Smit i Klarisa Voren.

Rezultati, navode oni, sugerišu da je neprijateljstvo prema drugoj grupi, na primer suprotstavljenoj partiji, pokretač moralne fluidnosti kada se pređe iz lične u političku arenu.

I nikad nije kriva samo jedna strana.

- Ljudi, bez obzira na starost i ideologiju, spremniji su da se ponašaju nemoralno i da sude drugima ako se to dešava u političkoj sferi. I to u velikoj meri pokreće iskreno unutrašnje neprijateljstvo ka drugoj strani – rekao je Hal, profesor političkih nauka.

Istraživači su razvili upitnik i ispitali četiri različite grupe odraslih, ukupno 2.472 ljudi. U njemu je bilo mereno nepolitičko i političko ponašanje u odnosu na moralna pravila i nepolitička i politička tolerancija prema drugima.

- U suštini, uzimali smo istu osobu i postavljali joj ista pitanja. Jedina razlika je bila što smo menjali termin osoba u političar. I to je bilo dovoljno da promeni moralni sud osoba. Promenilo se dovoljno da moralne procene odjednom postanu fleksibilne – rekao je Smit, profesor političkih nauka.

U to je bilo uključeno i ocenjivanje lošeg ponašanja samih političara. Autori su otkrili da su ljudi moralno tolerantniji prema političarima koji im se sviđaju, slično kao što su spremni da vise toga tolerisu  od  prijatelja.

U sve više polarizovanom, često i toksičnom političkom okruženju, istraživači kažu da rezultati naglašavaju štetu ogorčenosti u politici.

- Postoji razlog za zabrinutost. Dokle god oseća neko unutrašnje neprijateljstvo prema drugoj grupi, postoji rizik jer su ljudi spremni da se ponašaju nemoralno. Politika nas tera da radimo stvari koje normalno ne bismo radili i da tolerišemo stvari koje normalno ne tolerišemo. Ona povremeno budi ono najgore u nama. Način na koji neki političari i mediji govore o drugoj partiji ili strani podgreva tu vatru. Što se više uključujemo u tome da vidimo ovu ili onu stranku kao loše momke, to se više osećamo spremnim da zanemarimo soptveni moral – rekao je Hal.

Istraživanje je nastavak Smitovog rada na proučavanju kako politička aktivnost i ideologija utiču na moralne vrednosti i izbore, a ne obrnuto.

- Ako je to istina, onda ljudi imaju različite moralne standardne u ličnom i u političkom životu. A to je ono što smo otkrili. Nije da nas politika pretvara u kopilad ako smo levo ili desno, ako smo mladi ili stari, ako smo bogati i siromašni, već jednostavno pretvara u kopilad sve nas – rekao je Smit.

Kad podvučeš crtu, vidiš da si dobio lošeg radnika i lošeg političara, i sve lose u čoveku kojem je politika pomogla da postane plagijat.

Bezbroj je takvih danas, na žalost. Koji su ukvarili sve što je moglo da se ukvari, koje je zbog “nepodnošljive lakoće postojanja”, što reče Kundera, sistem uzdigao do vrha, a oni se zaboravili i zamislili da su “bogovi na zemlji”. Pa pored svega ugrabljenog od druištva, pored svega nezasluženog što su od njega dobili, zidaju neke nove kule i gradove, podižući sebi spomenike za života na smešan i čudan način, kojim kvare društvo u celini. Govore u prvom licu, ko da su bogovi, dodeljuju sebi raznorazna priznanja, sliku svoju ljube i misle da ih svi vole, ko što sami sebe vole.E, takvi će nas dokrajčiti, lagano i sistematski urušavajući sve segmente društva i sve dobro i kvalitetno što se u njemu zbiva. A mudri i pametni su, kako reče Andrić, zaćutali, jer ih je “nepodnošljiva lakoća postojanja” bezvrednih nadjačala i pobedila.

NADAM SE DA STE SHVATILI DA POCEV OD TOGA KAKVU POLITIKU VODITE U SVOJOJ PORODICI ( I DA OD TOGA ZAVISI DA LI CETE BITI SRECNI),TAKO JE I SVE OKO NAS POLITIKA. I DA NE ZAVARAVAJTE SE DA JE BOLJE BITI APOLITICAN. APOLITICAN NIJE NIKO. A KO GOD MISLI DA NE UCESTVUJE U KREIRANJU POLITIKE KOJA JE OSNOV SVAKOG DRUSTVA JE U NAJMANJU RUKU NEZNALICA! 

FOLIRANJE I FOLIRANTI

 NA KRAJU MESECA JUNA, ILITI NA POLOVINI OVE TURBULENTNE GODINE PRICA O FOLIRANTIMA I FOLIRANJU SEBE I DRUGIH MOZE DA BUDE VRLO POUCNA. POKUSACU  DA VAM ISPRICAM PRICU I DA NADJEM ODGOVOR KOJE JE FOLIRANJE GORE: FOLIRANJE DRUGIH ILI SEBE?

FOLIRATI DRUGE

 

Ponekad imam potrebu da govorim o foliranju. To je jako interesantna stvar i, nažalost, veoma prisutna. Šta je foliranje? Projektovanje lažne slike. Kako se bira ta slika? U skladu sa sopstvenim afinitetima, u kontekstu foliranja – u skladu sa sopstvenim željama, frustracijama, nesigurnostima, kompleksima. Folirant nikada nije samopouzdan, jer da jeste, ne bi nosio tu etiketu koja pre ili kasnije uvek izviri koliko god da se gura u rukav ili u nogavice. Dakle, ukoliko se ova wannabe slika ne prodaje nekom prema kome pamet nije bila naročito darežljiva, folirant se vrlo brzo razotkriva kao lažnjak. Bez zagledanja u njegovu deklaraciju.

Dovoljno je samo da se namesti situacija, a situacija je sve, kao što dobro znate. Primera radi – prilikom prvog susreta sa folirantom u tzv. poslovnoj komunikaciji (obično je reč o surogatu iste – dakle, o foliranju) sve pršti i cakli se od vorkšopova, brejnstorminga, kojekakvih difoltova, tu du listi (baš smešno kad se transkribuje, ali potpuno imanentno foliranju ovog tipa), o estimejtovima da ne govorim. Svaki čas će da bane SIO, koji će da vas primi na brif, ne propuštajući priliku da vam odredi dedlajn za to zbog čega ste brifovani.

Ukoliko imate sreće, možda skoknete i na neki timbilding u romantično seoce, na planinu ili jadransku obalu. Savršena prilika da se ubacite u film i počnete i sami da se razbacujete idejama za stori bord i brend avernes. Mislim, ne bi tu bilo ništa loše samo da je autentično, ali dok si rekao keks – dođe situacija. Recimo, naplata za urađeno. Neretko, svi ti zlehudi zavisnici od blekberija i onlajn komunikacije postaju čudno nemi i neuhvatljivi.

Ni domaću psovku da čujete od njih, a kamoli frazu na engleskom obogaćenu nekom varijantom balkanskih naglasaka. Taman pomislite da im je, možda, upravo stigao suši, pa se muče sa priborom ili imaju apointment, pa su zbog toga of, ali vreme vas demantuje. Posebno ukoliko se ispostavi da ignorišu mejlove koje im šaljete, sms-ove, pa i mms-ove na kojima im slikovito dočaravate da ćete se ubiti. Znači, kad ljuštura, ma koliko da je na njoj brižljivo rađeno, sklizne dole, sve se završi kao u prosečnom balkanskom vicu. Lažna prefinjenost u sekundi pokaže svoje prostačko lice.

Postoji još mnogo situacija kao poručenih za ljubitelje uloge “našla se vila u čem’ nije bila”. Razumljivo, budući da je to bonton naučen iz slikovnice, a stil građen na brzim priručnicima. Bez obzira na sve savete koje im je dao lajf kouč, stilista, predavačica iz škole za dame ili stilski preosvešćena urednica popularne franšize, koja je, po nepisanom pravilu uvek se tako ispostavi, do juče jela sardinu sa volonterima u nekoj memljivoj kancelariji, spremajući nju išju, samo što ga tada nije tako zvala.

Ahilova peta foliranata isključivo je ego. Da, da, tako krhki konstrukt čija visina nikada nije srazmerna čvrstoći temelja. Zbog toga se tako lako ruši. U slučaju virtuelnog foliranja, što je sasvim poseban žanr, dovoljan je najbezazleniji kontakt sa realnošću, pa da se sve razleti kao posle cunamija. Virtuelna polja snova beleže dnevnu hiperprodukciju nedodirljivih, najpoželjnijih, savršeno srećnih i ostvarenih. Internet je uspeo ono što televizija nikada nije mogla da ostvari do kraja.

Popularne društvene mreže, na kojima milioni korisnika doslovno “žive”, moguće je posmatrati na mnogo različitih načina. Savršen eskapistički prostor, mogućnost brzog i jednostavnog preseljenja iz jedne realnosti u drugu, koja svakome, bez razlike, ostavlja odrešene ruke da je uspostavi i iskreira u skladu sa svojim željama. Internet je, kao medij, u odnosu na televiziju uspostavio novi, viši nivo demokratije. Doslovno, to je besklasno društvo, društvo jednakih šansi. Za savršenu, naravno izmaštanu, samoprezentaciju potrebno je izabrati dobar avatar, što upeglanije fotografije, do kojih se relativno lako dolazi budući da ni fotošop ni poznanstva koja će omogućiti kontak sa nekim in fotografom više nisu privilegija. Zatim sledi prepis za rubruke tipa “šta volite”, “šta jedete”, “šta gledate”, “šta slušate”, “na šta se ložite”. Dođe mu isto kao da se upisujete u leksikon, samo ne u svoj, već u umove nekog drugog. Recimo, nekog iz epizode – “šta ću biti kad porastem”.

Ključni efekat je, između ostalog, i učinak tako stvorene slike o sebi. Njen refleks na odabrano virtuelno okruženje, povratna reakcija, intelektualna ili emotivna – od divljenja do odbijanja. Internet neguje ego. Daje mu tako mnogo neophodnog kiseonika. Dozvoljava mu da raste i razvija se, svodeći eventualne frustracije i padove na najmanju moguću meru. Otuda tako mnogo ljubavi, flerta, podrške, prijateljstva, igre i polemike na ovom mestu. U izobilju ima onoga što stvarnom životu ozbiljno nedostaje. Otuda tako mnogo lepih, samouverenih, pametnih, inteligentnih, samoostvarenih ljudi, koji slobodno i bez straha plove virtuelnom verzijom sopstvenog života. Uostalom, kao što je napomenuto, svako bira identitet koji mu odgovara, počevši od vizuelnog, što se često doima i kao najvažnije, pa do svega ostalog.

Presudna je reakcija na svaki korak u osmišljavanju virtuelne verzije sebe samog. U tom svetu ne vredite ništa ukoliko ste sami. Značaj, taj lažni proces samoostvarenja, raste paralelno sa gradacijom naklonosti i odobravanja. Ma koliko lako uzdignut, folirant za čas može biti zbrisan ukoliko krene sa pogrešnim scenariom. Ili još gore, može biti, kao onomad u školskom dvorištu, ismevan i izrugivan. Tako je, doduše na sreću, okončan trend fotografisanja po javnim toaletima. Onda je počelo fotografisanje hrane kada je poziranje pred izlozima brend storova prepoznato kao uber seljakluk. Do pola prazni ili tek, sa sve dekoracijom, servirani tanjiri u objektivu androida i ajfonova.

Moja lična statistika, sprovedena na uzorku od nekoliko hiljada virtuelnih drugara po raznim mrežama, pokazuje da je suši apsolutno privilegovan za fotkanje i deljenje. Valjda je za mnoge ovaj japanski specijalitet još uvek čudo neviđeno ili, gutajući slasne komade, prosečni foliranti misle da su se time izjednačili sa svojim tabloidnim idolima koji su, ruku na srce, verovatno tek juče deflorisali nepca nečim što nisu šopska salata i srneća leđa. U paketu. Kulturološki zanimljivo. Po nerve destruktivno. Dok ne steknete imunitet.

 Kad kažemo da se neko folira, to zvuči kao nešto površno i spoljašnje, maska iza koje se čovek skriva, koju može da odbaci čim mu dođe. Međutim, stvari su daleko ozbiljnije. Foliranje je tkivo koje raste iznutra, koje se prepliće sa vitalnim organima i nije ga lako odstraniti, a da se ne rizikuje život. Za neke ljude, foliranje je deo skeleta. Nekima je cela kičma izgrađena od foliranja i tu nema pomoći. Foliranje se utkalo u čoveka od malih nogu, kroz različite, kompleksne, tanane i nejasne uticaje, u koje ponekad ni ozbiljna psihoanaliza ne može da prodre. Takvim ljudima vi nikada nećete moći da objasnite da se foliraju, jer oni ne znaju za drugačijeg sebe. Oni svoje foliranje vide kao nezamenljiv deo svog bića, a ne kao nešto što je moguće (i potrebno) odstraniti i zameniti.

Što sam starija i što bolje upoznajem ljude, shvatam da ima zastrašujuće malo autentičnih pojedinaca. Ja sam ih možda, u celom svom životu, upoznala ukupno pet i ne mogu da im nađem nikakvog zajedničkog imenitelja. Ono što, pak, povezuje folirante, jeste beg od sebe, nedostatak zdravog samopouzdanja (iako često imaju iščašeno napumpano samopouzdanje na staklenim nogama), sklonost ka predrasudama, nedostatak kritičkog mišljenja i kao rezultat svega toga – netrpeljivost prema onima koji misle drugačije.

Šta je foliranje? Foliranje je ropski odnos prema nekoj ideji koju čovek prisvaja, verujući da tako izgleda mnogo pametnije, bitnije i izuzetnije u odnosu na onu verziju sebe na koju nije prilepljeno ništa. Te ideje mogu biti estetske, etičke, logičke, naučne, religiozne… U svakoj od ovih regija ljudskog duha mogu se naći ideje pomoću kojih čovek, nekritičkim instaliranjem istih i sebe, postaje folirant.

Postoje foliranti vere, zagriženi hrišćani, koji bi „život dali“ za svoju veru, a koji mrze pripadnike drugih religija. Mrze komšije, mrze rođake, mrze neudate i neoženjene, mrze gejeve i lezbejke, mrze one koji ne žele decu, ma mrze sve redom, a poginuše predstavljajući se velikim hrišćanima. Kad bi samo malo zastali, mućnuli glavom na trenutak, videli bi da je jedina i osnovna poruka hrišćanstva – ljubav. Oni zapravo i nisu hrišćani, oni samo foliraju hrišćanstvo. I takvih pojedinaca ima među civilima i među patrijarsima.

Postoje ljudi koji sebe smatraju moralnim i taj moral je njihova „folirantska kičma”, jer ga nikada nisu preispitali, nisu se nad njim zamislili, nisu uzeli u obzir da postoje različiti sistemi morala i da taj njihov možda nije apsolutan.

Postoje foliranti znanja, ljudi kojima nikada nije palo na pamet da posumnjaju u vrednost znanja. Oni se znanju klanjaju bez ikakve primisli da je i ono podložno razmatranju i kritici.

Znanje, kao i svaki drugi kapital, ne možete poneti sa sobom u grob i nema nikakvu vrednost ako ne znate da ga upotrebite. Za znanjem ne treba grabiti. Ono nije cilj, niti dobro samo po sebi. Što sam starija, sve više sam na strani iracionalnog i smatram da je logos odveo ovu civilizaciju u pogrešnom smeru. Ljudi se razmeću znanjem. Hvale se šta sve znaju. Prikupljanje znanja je povezano sa taštinom. Poznajem ljude koji nisu ništa drugo do šetajuće gomile stečenog znanja. Kad makneš znanje sa njih, ostanu smešne čiča Gliše. Mene nećete zavarati znanjem. Ne padam na velika imena, citate, elokvenciju i poliglotstvo. Više verujem nepismenom mudrom seljaku, nego znanjem zatrpanom čiča Gliši. 

Slažem se sa Ničeom (i donekle Hajdegerom) da je sve zlo zapadne misli krenulo od Sokrata (Iako volim Sokrata, cenim njegovu dobru nameru i gledam na njega kao na helenskog Isusa). Treba se vratiti predsokratovskim korenima. Tamo gde su se još uvek mešali filozofija i mit, tamo gde intuicija i poetika i eros još uvek nisu bili odstranjeni iz saznanja. Mi smo ljudi, mi nismo računala. Sva dostignuća koja smo ostvarili u ove dve i po hiljade godina, dostigli smo sa deset posto naših mogućnosti – razumom. Ne mogu ni da zamislim kako bi svet danas izgledao da smo ga gradili svim raspoloživim potencijalima. Zato mi je Jung daleko najdraži psiholog, jer on je video to nesagledivo područje kolektivnog nesvesnog koje nas sve povezuje, neiskorištene kapacitete ljudske psihe, to je on nazivao Bogom. To je ono što svakome od nas daje težinu. I zato podjednako poštujem kamiondžije i rudare, kao i doktore i astronaute.Odavno ne patim od znanja. A jesam patila, i to teško, kad sam bila dete. Tada sam išla na sto sekcija, takmičenja, učila šta treba i šta ne treba, čitala knjige o fizici i učila glagoljicu i pisala pesme na francuskom. Kad sam bila dete, za mene je saznanje bilo uzbudljiv put u nepoznato i teritorija koju moram da osvojim. Isto tako i umetnost. Iskrena radost i uživanje koji su me obuzimali dok slušam neku pesmu, gledam balet ili snimam filmove na vhs. (Obuzimaju me i danas, ali bez verovanja da me to čini posebnom)Nisam neprijatelj znanja, niti huškam ljude da budu ignoranti. To bi bilo licemerno od mene koja sam mnogo učila pre nego što sam došla u situaciju da ovo pišem. Kao što je pre neki dan ispalo da huškam ljude da slušaju narodnjake, ja koja na dnevnoj bazi ne slušam narodnjake. Ali istina je da niti huškam, niti vam nešto branim. Samo vas molim da ne mislite da ste bolji od nekoga ko sluša Šabana, zato što slušate Flying Lotus. Niste bolji od nekog ko je gej, zato što ste vi hetero. Niste bolji od nekoga ko ne zna sva slova, zato što ste doktor nauka. Niste bolji od moje babe koja je celi dugi srećni život provela u jednom selu, samo zato jer ste proputovali svet. Bolji ste samo od onoga ko je zao i loš čovek. Od njega ste uvek bolji, ako niste isti kao on ili gori.

Lepo je putovati i lepo je znati i lepo je slušati svakakvu muziku, ali kad bilo šta od toga ugradite u svoj skelet i kad to postane vaš imperativ i vaše ja, tada postajete foliranti koji nebitno proglašavaju bitnim, da bi sebi dali na značaju. Vi postajete ona mala ja koja živi u selu i pati što ne može da obuhvati svemir, pa se kljuka znanjem, što daljom i čudnijom muzikom i što hermetičnijim filmovima.

Dokle god se folirate, niste ništa više do seljanče što jadno vazda čezne da se vine u veliki svet. A to bi čak bilo i simpatično, da niste odrasli ljudi koji su odavno morali da prestanu da misle da je svet bolji od njih.

FOLIRANJE SEBE

 

Sve je više ljudi koji ne znaju,

ni da vole,

ni da mrze,

ni da osećaju,

ni da saosećaju,

ni da izražavaju svoja osećanja, bilo kakva,

ne žive, nego se prikazuju,

negde zaključani na pola,

gde savršeno oponašaju ono što se od njih traži,

ali potpuno ugušeni iznutra,

prepuni fraza i floskula,

lepo, divno, super, sjajno, ekstra,

a to su samo reči, koje bez unutrašnjeg doživljaja,

ne znače ništa,

koje samo papagajski ponavljaju,

život nije parola, život nije reklamni slogan, život nije "sve se dešava sa razlogom", a ne dešava ti se ništa,

život nije motivacioni citat ispod selfija,

ni "budi svoj", dok si kao i svi ostali,

ni “pozitivne vibracije”, dok si otrovan iznutra.

život se živi, ne folira se,

život nije lažno predstavljanje,

život je suština, koju imaš, ili nemaš,

koju možeš da odglumiš, nekoliko susreta, ili dana,

ali svakoga stigne,

ono što je u njemu,

kutija može da bude lepa, fino upakovana,

ali kada je uzmeš u ruke i protreseš,

ona odjekuje prazninom,

to su mnogi životi,

savršeni u izlogu, ali, suštinski,

kada unutra uđeš, prepadneš se,

nekad haosa, a nekad koliko nema ničega,

mnogi rade na tom izlogu,

da sve šljašti,

ili kada znaš da je neko loše, a onda ga pitaš, kako si,

a on ti kaže, naučeno – super.

ne laže time tebe, nego sebe.

mnogi su iskreniji oni koji se ne smeju na svaku glupost,

koji žive svoje emocije,

nego oni kojima je sve predstavljanje,

izgube se,

a onda dolazi do pucanja,

gde iz čista mira čuješ njihovo vrištanje,

razbijanje po stanu i ostalo,

a smešak im nije silazio sa usana,

na sve su spremni, samo ne i da budu iskreni sa sobom,

i kažu stvarno kako su, stvarno,

ne drugima, nego sebi.

 Samo budite ono što jeste! Foliranje je zamorno! Nošenje maski je naporno! Pretvaranje da ste ono što niste iscrpljuj! To je besmislena igra! Mnogo je pametnije biti ono što jesi. Biti smešan, dosadan, lud, glup... Šta god... Sve je bolje nego se praviti i biti isti kao svi ostali! Biti svoj!

Otvorite svoj um. Učite, otkrivajte, menjajte se.Od svakoga možete nešto naučiti! Otkrijte sebe! Upoznajte sebe! I pratite svoju intuiciju! Vi menjate stvarnost svojim mislima i željama. Vi ste kreatori svog života.

Koristite kreativne reči. Reči su moćne! Mogu da nas ohrabre ili unište! Pažljivo birajte reči koje govorite sebi i drugima! Pozitivne misli vas guraju napred. Pogrešne reči vas mogu baciti u očajanje! Mudro birajte reči!

Uživajte u onome što imate. Ne kvarite ono što imate želeći ono što nemate! Ono što sad imamo je najverovatnije bilo ono što smo nekad želeli! Ono što sada imate je baš ono što vam treba. Zato uživajte u tome! Pozitivne misli nas vode ka pozitivnim dešavanjima! Slavite ovo što imate sada! Budite zahvalni!

Nadajte se. Uvek se nadajte. Verujte u dobro. Verujte u sunce. Možda vam sad sve izgleda kao gusta magla ali ako verujete sunce što živi u vama će oterati maglu. Vaša nada će oterati sve loše! Imajte pozitivan duh!

Budite novi ljudi!

Jupiiiiiiiii... Novo jutro, novi dan! 

HAJDE DA PRESTANEMO SA FOLIRANJEM I SEBE I DRUGIH. KRAJNJE JE VREME ZA PROMENU NAS SAMIH I DRUGIH. NEK NASTANU BOLJA VREMENA ,NEK POSTANEMO BOLJI LJUDI!

 

OD KOGA JE TESLA BEZAO

 

GENIJA LJUDI  NIKAD NISU  RAZUMELI. TAKO JE OD KAD JE SVETA I VEKA. I TO JE NASA NAJVECA TRAGEDIJA. SVUGDE U SVETU  GENIJA PREPOZNAJU. MOZDA NE ODMAH I MOZDA NEKADA DAVNO. ALI U XX I XXI VEKU  TO JE OSTALA NASA  STVARNOST. OVAJ TEKST JE NE ZNAM NI JA KOJI PO REDU KOJI SLAVI GENIJALNOST LJUDI I NJIHOV OTVORENI UM. KO SU 'TERMITI''

Ovo je žena koja ima najveći IQ ikada zabeležen. Zapanjujućih 228. Daleko nadmašuje Ajnštajna 160-190, Hokinga 160 i Maska 155. Ipak, uprkos svojoj briljantnosti, suočila se sa podsmehom zbog svog odgovora na naizgled jednostavan problem.

Merilin Vos Savant bila je daleko od običnog deteta. Do svoje 10. godine: Pamtila je cele knjige, pročitala je svih 24 toma Enciklopedije Britanike i postigla je najveći zabeleženi IQ od 228. Izgledalo je kao da joj je suđeno da vodi život genija.

Ali, stvarnost je krenula drugačije.

"Niko nije obraćao pažnju na mene, uglavnom zato što sam bila devojčica. I prihvatila sam to."

Pohađala je običnu državnu školu, napustila Univerzitet Vašington nakon dve godine kako bi pomogla u vođenju porodičnog biznisa, i činilo se da je predodređena za "običan" život.

Ali 1985. godine sve se promenilo.

Ginisova knjiga svetskih rekorda proglasila ju je osobom sa "najvišim IQ-om" ikada zabeleženim.

Iznenada, Merilin se našla u centru pažnje na naslovnicama "Njujork" magazina i "Parade" magazina, takođe i kao gost u emisiji "Late Night" kod Dejvida Letermana, ali nije mogla da predvidi šta je čeka.

Merilin se pridružila "Parade" magazinu kako bi pisala kultnu kolumnu "Pitajte Merilin", što je bio san za nekoga ko ima strast prema pisanju. Ipak, ovaj san pretvorio se u noćnu moru zbog jednog pitanja u septembru 1990. godine.

Monti Hol problem, nazvan po Montiju Holu, voditelju emisije Hajde da se dogovorimo, pitanje je glasilo:

Zamislite da učestvujete u igri.

Pred vama su troja vrata:

1. Iza jednih je automobil.

2. Iza preostala dva su koze.

Vi birate vrata. Domaćin, koji zna šta je iza svakih vrata, otvara druga vrata i pokazuje vam kozu.

Trebate li promeniti svoj izbor?

Merilinov odgovor je bio:

"Da, trebalo bi da promenite vrata."

Reakcija je bila žestoka. Primila je preko 10.000 pisama, uključujući skoro 1.000 od doktora nauka, koji su insistirali da je pogrešila: "Ti si koza!", "Uprskala si, i jako si pogrešila!", "Možda žene drugačije gledaju na matematičke probleme od muškaraca!".

Ali, da li je zaista pogrešila?

Razmotrite dva moguća scenarija: Ako ste odabrali automobil (1/3 šanse): Ako promenite izbor, gubite.

Ako ste odabrali kozu (2/3 šanse): Monti otkriva drugu kozu. Ako promenite izbor, osvajate automobil.

Dakle, promena izbora povećava vašu šansu za pobedu na 2/3.

Na kraju, ispostavilo se da je njen odgovor bio tačan.

"MIT" je sproveo kompjuterske simulacije i potvrdio njenu logiku. Razbijači mitova su testirali problem i došli do istog zaključka. Neki akademici su se čak izvinili.

Zašto su onda toliki ljudi pogrešili?

Mnogi su "resetovali“ scenario umesto da prepoznaju promenu verovatnoće. Jednostavnost troje vrata zamaglila je suštinsku matematiku. Mnogi su pretpostavili da preostala dva vrata imaju 50-50 šanse, što nije tačno.

Merilin Vos Savant je okrivila školski sistem zbog obeshrabrivanja nezavisnog razmišljanja. Tvrdila je da:

- Obavezno školovanje stvara pasivne učenike.

- Guši istraživanje i kreativnost.

- Ometa kritičko razmišljanje.

Merilin priznaje da se njen intelekt često oseća izolovano, i da nema kome da se obrati kada joj zatrebaju odgovori. Ipak, svoju inteligenciju vidi kao dar, a ne kao prokletstvo.

 

 

"Zapad je bogat jer je otimao od kolonija!" - urlaju sa svih strana zadojeni glupaci, zagledani samo u svoje prljave šlanje.

Misao o Arhimedovom vijku stigla je od trećeg veka pre nove ere, ne među Srbe, nego do duplo dalje Holandije, gde su ga u prelasku iz XVI u XVII vek ne samo usavršili I uvećali, već ga povezali i na svoje vetrenjače takvom preciznošću da su neke ispumpavala do 60 tona vode u minuti. Tonu vode u sekundi. I isušivali ogromna jezera godinama - gde se danas nalaze neka od najlepših gradova i sela planete. Četiri metra ispod nivoa mora.

Neke vetrenjače su bile I domovi nekih porodica.

Setite se ovoga, Tesilini fanovi, kada vam pod naletom kiše sledeći put bude izlila kanalizacija. U 21. veku. I razmislite od kakvih ljudi je Tesla bežao.

 

Krajem dvadesetih godina prošlog veka, mladi momak iz radničke klase pod nadimkom Riti provodio je većinu slobodnog vremena eksperimentišući u njegovoj „laboratoriji" u roditeljskom domu u Rokaveju, u Njujorku.

Njegova laboratorija bila je stari drveni sanduk, opremljen policama na kojima su se nalazili akumulator i strujno kolo od sijalica, prekidača i otpornika.

Jedan od izuma na koji je bio najponosniji bio je alarm protiv provalnika iz kućne radinosti koji ga je upozoravao kad god bi mu roditelji ušli u sobu.

Mikroskopom je proučavao svet prirode, a ponekad bi iznosio lični hemijski pribor na ulicu da izvodi trikove za drugu decu.

Ritijevi rani školski uspesi nisu bili ništa posebno.

Imao je problema sa književnošću i stranim jezicima, dok je, na testu inteligencije koji je uradio još kao dete, navodno imao rezultat od 125 IQ, što je iznad proseka, ali ni u kom slučaju nije materijal za genija.

Kao adolescent, međutim, pokazao je neobičnu sklonost ka matematici i počeo je da je uči sam iz najosnovnijih udžbenika.

Pred kraj srednje škole, Riti je osvojio prvo mesto na državnom takmičenju iz matematike.

 

Ritija biste mogli da znate kao Nobelovca fizičara Ričarda Fejnmana, čija je nova teorija kvantne elektrodinamike unela revoluciju u proučavanje subatomskih čestica.

Drugi naučnici nisu uspevali da shvate kako funkcioniše Fejnmanov um.

Njegovim kolegama je izgledao kao da poseduje gotovo natprirodan talenat, što je navelo poljsko-američkog matematičara Marka Kaca da u autobiografiji izjavi da Fejnman nije samo običan genije, „već mađioničar najvišeg ranga".

Može li savremena psihologija da nam pomogne da dekodiramo tu magiju i uopštenije shvatimo od čega je sastavljen jedan genije?

Već samo definisanje termina izaziva glavobolju: ne postoje očigledno objektivni kriterijumi.

Ali većina definicija za genija kažu da je on ostvario izuzetno dostignuće na najmanje jednom polju, sa originalnošću i talentom koje priznaju drugi stručnjaci iz iste discipline i koji mogu da podstaknu mnoge buduće napretke.

Identifikovanje porekla genija i najboljih načina da se on odneguje još je teži zadatak.

Da li je on proizvod visoke opšte inteligencije?

Bezgranične znatiželje?

Izdržljivosti i odlučnosti?

Ili se radi o srećnoj kombinaciji pozitivnih okolnosti koje je veštački nemoguće rekonstruisati?

Istraživanje života izuzetnih pojedinaca - poput studije Nobelovih laureata kao što je Ričard Fejnman - mogu da nam pruže neke naznake za to.

Termiti

Krenimo od Genetskih studija genija, izuzetno ambicioznog projekta Luisa Termana, psihologa sa Univerziteta Stenford s početka 20. veka.

Terman je bio rani pionir testa inteligencije, prevevši i adaptirajući francusko merenje dečjih akademskih sposobnosti razvijeno krajem 19. veka.

Pitanja su se bavila širokim dijapazonom različitih veština, kao što su vokabular, matematika i logičko razmišljanje, za koje se, sve skupa, pretpostavljalo da predstavljaju nečiji kapacitet učenja i apstraktnog mišljenja.

Terman je potom napravio tabele prosečnih rezultata za svaku starosnu grupu - sa kojom bi poredio rezultate svakog deteta da bi otkrio njihovu mentalnu dob.

Kvocijent inteligencije je potom izračunavan deljenjem mentalne dobi sa hronološkom dobi, a potom se taj odnos množio sa 100.

Desetogodišnjak koji je imao isti rezultat kao petnaestogodišnjak bi, na primer, imao IQ 150.

Desetogodišnjak koji rezonuje kao devetogodišnjak bi imao IQ 9Grafikoni IQ rezultata činilo se da formiraju „normalnu distribuciju", u obliku zvona, sa središtem u prosečnom rezultatu od 100 poena, što je značilo da ima jednak broj ljudi koji su iznad i ispod proseka, i da su ekstremni IQ izuzetno retki.

„Ništa u vezi sa pojedincem nije tako važno kao njegov IQ", objavio je Terman u članku na ovu temu i predvideo da detetovi rezultati mogu da najave velika dostignuća u njegovom kasnijem životu.

Počev od ranih dvadesetih godina prošlog veka, Terman je počeo da prosejava kalifornijske škole u potrazi za učenicima čiji je IQ najmanje 140, a koji je on smatrao pragom genija.

Tu ocenu imalo je više od 1.000 đaka - grupa koju su on i njegove kolege proučavali narednih sedam decenija.

Mnogi od ovih „termita", kako su ih od milošte zvali, zaista su kasnije imali uspešne karijere.

Bili su tu Šeli Smit Majdans, na primer - ratna dopisnica i spisateljica, i Džes Openhajmer, producent i pisac koji će postati poznat po radu sa komičarkom Lusil Bol. (Ona ga je zvala „mozgom" koji stoji iza njene slavne serije Volim Lusi.)

U vreme Termanove smrti krajem pedesetih, više od 30 njih dospelo je na listu Ko je ko u Americi - knjizi o uticajnim ljudima - a skoro 80 je pomenuto u referentnoj knjizi koja navodi najistaknutije američke naučnike, zvana Slavni naučnici Amerikanci.

Uprkos imenu, knjiga je obuhvatala i žene, iako samo ime knjige to nije odražavalo sve do sedamdesetih.

Međutim, kad pažljivo pogledate podatke, ova statistika ne daje ubedljivu podršku ideji da su ljudima sa visokim IQ suđeni veliki uspesi u životu.

Važno je uvažiti potencijalno ometajuće faktore kao što su socio-ekonomski status porodica Termita.

Deca sa obrazovanim roditeljima i većih resursima u domaćinstvu obično imaju bolje rezultate na testu inteligencije, a ova privilegija bi mogla, zauzvrat, da im olakša kasniji uspeh u životu.

Jednom kad se to uzme u obzir, Termiti nisu imali ništa bolji učinak od bilo kog deteta iz sličnog okruženja.

Druge studije su se bavile razlikama u IQ-u u okviru Termanove grupe da bi saznale da li su deca sa najboljim rezultatima proporcionalno sklonija uspehu od one koja su jedva dospela u grupu.

Nisu bila.

Kad je Dejvid Henri Fildman proučio kriterijume profesionalnog uspeha, kao što je, na primer, advokat koji je unapređen u sudiju ili arhitekta koji je osvojio prestižnu nagradu, ljudi sa IQ-om većim od 180 bili su tek neznatno uspešniji od onih koji su imali 30 do 40 poena manji rezultat.

„Visok IQ izgleda da ne ukazuje na 'genija' u najčešće shvaćenom značenju te reči", zaključio je on.

Indikativno je da je Termanova prvobitna studija odbila dvojicu kalifornijskih dečaka - Vilijam Šokli i Luis Volter Alvarez - koji su kasnije dobili Nobelovu nagradu za fiziku, dok nijedno od odabrane dece nije steklo takvo priznanje.

Odrastajući u Njujorku, Ričard Fejneman nikad nije imao priliku da učestvuje u Genetskim studijama genija, koje su održane u Kaliforniji.

Ali čak i da je živeo blizu Stendforda, gde je Terman radio, njegov navodni rezultat od IQ 125 značio bi da se ni on ne bi kvalifikovao.

• Šta je kvantna apokalipsa
• Kada sme da se veruje instinktu
• Ne možete da nađete pravu ljubav - možda nauka može da vam pomogne

Višeslojni um

Životne priče Termita ne bi trebalo da umanje korist IQ-a kao naučne alatke.

Iako je daleko od savršenog, znamo da su rezultati IQ-a u korelaciji sa stepenom obrazovanja i prihodima u svim slojevima populacije.

Svakako će nekome pomoći da shvati apstraktne koncepte koji su važni u mnogim disciplinama - naročito u matematici, naukama, inženjerstvu ili filozofiji.

Ali kad je u pitanju predviđanje izuzetnih dostignuća koja mogu da se smatraju genijalnim, čini se da je on samo delić kompletne slike.

Uvažite sposobnost originalnog mišljenja i doprinosa nečim vrednim vašoj vlastitoj disciplini - što su fundamentalni kriterijumi za genija.

Testovi inteligencije obično podrazumevaju pitanja koja testiraju verbalno i neverbalno razmišljanje i često imaju jedan tačan odgovor.

To izgleda da ne obuhvata neke važne elemente kreativnosti, kao što su divergentno razmišljanje, koje predstavlja sposobnost generisanja novih ideja.

Da bi se izmerilo ukupno kreativno dostignuće, psiholozi su izradili detaljne upitnike u kojima ljudi odgovaraju koliko se često posvećuju raznim kreativnim aktivnostima - kao što je pisanje književnih dela, komponovanje muzike, projektovanje zgrada ili iznošenje naučnih teorija.

Ključno, od njih se potom traži da navedu priznanja za te projekte - da li je, na primer, njihov rad ikada dobio neku nagradu i da li je privukao pažnju medija.

Hiljade učesnika su do sada popunili ovakve upitnike za višeslojne studije i svi oni pokazuju da je IQ samo skromno povezan sa rezultatima učesnika u tim merenjima.

Imajući u vidu ove nalaze, čini se da je verovatno da je inteligencija nužno, ali nedovoljno stanje za velika kreativna dostignuća.

Ako imate veći IQ rezultat onda vaši kreativni uvidi mogu biti verovatniji.

Ali vaša iznadprosečna inteligencija mora da postoji u kombinaciji sa velikim drugim brojem osobina da biste iznedrili nešto istinski originalno i vredno.

To pomaže da se objasni zašto ogromna većina Termita nije ušla u istoriju onako kako je on predvideo.

Uprkos tome što su posedovali neobično visoku inteligenciju, prosto nisu posedovali druge kvalitete koji su neophodni za jednog genija.Naše razumevanje koje su te druge ključne osobine možda je još u povoju, ali jedan važan kandidat je svakako radoznalost.

Radoznalost može da se izmeri u upitnicima koji proučavaju koliko ljudi uživaju u istraživanju novih ideja i iskušavanju novih iskustava i čini se da su oni kreativniji u laboratorijskim razmenama ideja i u privatnim životima.

Važnost radoznalosti za kreativne genije može da se vidi i u studijama slučajeva eminentnih ličnosti.

Iako nije uvek moguće navesti te ljude da sami popune upitnike o ličnosti, istraživači su zamolili biografe, upoznate sa detaljima njihovih ličnosti, da to učine u njihovo ime.

Biografi su najčešće neobično visoko ocenjivali svoje subjekte po pitanju osobina u vezi sa intelektualnim interesovanjem i istraživanjem.

Na primer, džez muzičar iz 20. veka Džon Koltrejn bio je duboko fasciniran svetskim religijama, proučavajući hrišćanstvo, budizam, hinduizam i islam, a uticaji mnogih od njih primetni su u njegovoj muzici.

Zašto bi radoznalost gurala nekoga ka genijalnosti?

Glad za znanjem vas svakako motiviše da prekoračujete granice u vlastitoj disciplini, dok bi drugi - koji imaju manje potrebe da znaju više - mogli naprosto da odustanu.

Znatiželja tako može da podstakne nekoga da proširi horizonte izvan granica vlastite specijalnosti, što se čini da sa sobom nosi vlastite koristi.

Nobelom ovenčani naučnici, na primer, navode otprilike tri puta više ličnih hobija od prosečne osobe - a posebno je velika verovatnoća da će se baviti kreativnim aktivnostima kao što su muzika, slikarstvo ili poezija.

Ove razbibrige mogle bi da vam obuče mozak tako da generiše i rafiniše ideje, uvodeći više originalnih uvida u naučnikovu glavnu disciplinu.

Bavljenje sa različitih interesovanja može da dovede i do srećnog unakrsnog oprašivanja ideja.

Hemičarka Doroti Kroufut Hodžkin, na primer, osvojila je Nobelovu nagradu za dostignuća u rendgenskoj kristalografiji, što joj je omogućilo da razotkrije strukturu biohemijskih elemenata kao što su penicilin i vitamin B12.

Od adolescentskog doba, međutim, ona se izuzetno interesovala za vizantijski mozaik a njeno poznavanje njegove simetrije i geometrije izgleda da joj je pomoglo da bolje razume kako obrasci molekula koji se ponavljaju mogu da budu raspoređeni u kristalima, što je bilo od ključnog značaja za njen naučni rad.

Kako to kaže Vakas Ahmed, autor Polimata: „Da biste dali sasvim novi doprinos bilo kom datom polju, morate to polje da posmatrate kroz najširu moguću prizmu i da se poslužite sa što više izvora inspiracije."

Ovladavanje različitim poljima uči vas da problem posmatrate iz više uglova, što originalni uvid čini verovatnijim.

On ukazuje na Maju Andželou - pesnikinju, novinarku, glumicu, rediteljku i aktivistkinju za građanska prava koja se bavila i plesom i pevanjem - kao savremeni primer za polimata čija su brojna interesovanja nudila mnogo više od zbira njenih delova i zajednički hranili njenu neverovatnu kreativnost.

Život Ričarda Fejnmena se sasvim sigurno uklapa u ove trendove.

Setite se samog svog onog vremena koje je u detinjstvu proveo poslujući u svojoj laboratoriji, radeći na raznim projektima iz više disciplina.

Kao odrastao čovek, sam je naučio da crta, svira bongose, govori portugalski i japanski, čita hijeroglife, a čak se bavio i sporednim projektima u genetici.

Jednog dana, u univerzitetskoj kafeteriji, slučajno je zapazio čoveka kako baca tanjire u vazduh i hvata ih.

Primetio je da su se oni lelujali dok su se okretali i počeo je da zapisuje skice jednačina koje bi opisale njihovo kretanje.

Ubrzo je uvideo paralele sa aktivnostima elektrona u orbiti oko atoma - što je uvid koji je doveo do njegovog Nobelom nagrađenog rada na kvantnoj elektrodinamici.

Na osnovu ovih naučnih i anegdotskih dokaza, lako bi se dalo zaključiti da je inteligencija u kombinaciji sa radoznalošću dobitna formula za genija.

Ali, naravno, ni to nije tačno - ta slagalica se sastoji od mnogo više delova.

Tu je, na primer, izdržljivost - neumorna potraga za vašom strašću čak i kad nailazite na prepreke.

Bilo koji genije, u bilo kojoj disciplini, prvo mora da savlada ogromnu količinu znanja i veštine pre nego što može da dođe do vlastitog prodora, a to obično stiže sa višegodišnjom praksom.

Anđela Dakvort, profesorka psihologije na Univerzitetu u Pensilvaniji, bila je pionirka istraživanja o izdržljivosti, a njeni nalazi ukazuju na to da, kao i sa IQ-om i radoznalošću, ona doprinosi različitim stepenima uspeha.

Geniji će naprosto upotrebiti „metakognitivne strategije" - što opisuje sve one procese koje koristimo za planiranje projekata, praćenje našeg napretka i pronalaženje bolje, efikasnije strategije da bismo postigli ono što moramo da postignemo.

Bez ove korisne refleksije na naš rad, možda bismo gubili vreme koje bi moglo korisnije da se utroši na neku plodonosniju praksu ili istraživanje.

Ovo možda zvuči kao nešto očigledno, ali neki ljudi imaju problema sa strateškim razmišljanjem za izvlačenje maksimuma iz vlastitih napora - a to će mnogo više da oteža postizanje nekog visokog stepena dostignuća.

Konačno, tu je i intelektualna poniznost - zapostavljena, ali ključna osobina.

Skorašnje istraživanje Tenele Porter sa Državnog univerziteta Bol u Mansiju, u Indijani, pokazuje da sposobnost da priznate vlastite mane i ograničenja pojačava učenje - budući da vas ohrabruje da se uhvatite u koštac sa vlastitim greškama i popunite praznine u svom razmišljanju.

Na duže staze, to doprinosi i većem razvoju u vašoj vlastitoj disciplini. Izgleda da je Fejnman toga bio svestan.

„Mogu da živim sa sumnjom, neizvesnošću i neznanjem. Mislim da je mnogo zanimljivije živeti tako da nešto ne znaš nego da imaš odgovore koji bi mogli biti pogrešni", rekao je on u televizijskom intervjuu.

Čak i ako neko poseduje sve ove pozitivne osobine, sreća nesumnjivo igra veliku ulogu u određivanju ko će se izdići iznad savremenika a ko ne.

Morate da se nađete na pravom mestu, u pravo vreme, okruženi pravim ljudima, da biste uspeli da iskoristite maksimum vlastitih talenata - a čak i pojedinci sa najvećim potencijalom mogu lako da propuste priliku da zablistaju.

Nije teško zamislite briljantnog naučnika kome je nepravedno odbijeno mesto u laboratoriji koje je moglo da obezbedi savršeno okruženje za razvoj i kultivisanje njegovih sposobnosti; ili umetnika koji je propustio sve bitne društvene veze da bi mogao da bude vidno izložen javnosti.

Da ne pominjemo strukturalne barijere - povezane sa rasom, rodom ili seksualnošću - koje sprečavaju mnoge briljantne umove da postignu pun potencijal i priznanje koje zaslužuju.

Kao što je Virdžnija Vulf primetila u Sopstvenoj sobi, osnovni zahtevi kreativnosti, kao što su vreme i privatnost za rad, bili su - i još uvek su - uskraćeni ogromnim segmentima populacije.

Uloga sreće u dostignućima nudi još jedan dobar razlog zašto bi uspešni trebalo da ostanu skromni, čak i nakon što su počeli da dobijaju priznanje za svoja dostignuća.

Skromni genije

Nažalost, mnogi ljudi zauzmu ulepšani pogled na vlastiti put do priznanja za genija.

Oni počnu da veruju da im je njihov izuzetni um zagarantovao uspeh i da je njihov sud nepogrešiv - gubitak poniznosti često ukalja njihovu reputaciju.

Novinari koji se bave naukom odavno su zapazili postojanje „Nobelove bolesti" - što je ironični izraz koji se koristi da opiše sklonost nekih dobitnika Nobelove nagrade da počnu da zastupaju prilično iracionalne teorije kasnije u životu.

Brojni naučnici koji su stajali na podijumu gradske većnice u Stokholmu da bi primili najveće priznanje iz njihove discipline kasnije su izražavali apsurdna opravdavanja za negiranje postojanja side, negiranje klimatskih promena, negiranje vakcina, naučni rasizam i podržavanje pseudonaučnih lečenja kao što je homeopatija.

Sokrat nas je, naravno, učio ovome pre više milenijuma.

U Odbrani Sokratovoj, Platon opisuje kako je njegov učitelj lutao ulicama Atine da bi upoznavao najuspešnije pesnike, zanatlije i političare.

Na kraju je shvatio da su najmudriji ljudi oni koji umeju da priznaju granice vlastitog znanja.

Ova lekcija jednako je relevantna za buduće genije danas kao što je bila pre 2.400 godina.

Koliko god bili veliki vaši talenti, uvek će postojati nešto što ne znate.

 

SVI U OKOLINI IMATE NEKOG GENIJA. PA CAK I AKO GA NE POZNAJETE LICNO PO TOME KAKO SE U JAVNOSTI PROGANJA TA OSOBA TREBA ODMAH DA POSUMNJATE DA JE ON ZAPRAVO GENIJE. OTVORITE UM . RAZMISLITE KO JE GENIJE ZAISTA? 

POTEMKINOVA SELA

KO NE ZNA NISTA O POTEMKINOVIM SELIMA JE MNOGO PROPUSTIO U ZIVOTU. A AKO VAM KAZEM DA NAS VODJA SVAKI DAN OKO NAS STVARA I PRICA POTEMKINOVA SELA ONDA CE OVA PRICA DA VAS ZAINTERESUJE. A AKO VAM KAZEM DA U SEVERNOJ KOREJI POSTOJI PRAVO POTEMKINOVO SELO ONDA SVAKAKO ZNAMO ODAKLE NASEM VLADARU SAVREMENA IDEJA KAKO DA GA NAPRAVI U SRBIJI ILI OD SRBIJE.

 

Potemkinova sela (rus. потемкинские деревни), metafora, označava nešto što ne postoji, odnosno postoji samo imaginarno.

Fraza je nazvana po ruskom vojskovođi i knezu Grigoriju Aleksandroviču Potemkinu, koji je u vreme Rusko-turskog rata 1787−1792. postao namesnik novoosvojenih krajeva koji su obuhvatali Krim i druge teritorije severno od Crnog mora. Tada je Potemkin po pustim stepama Južne Rusije naredio da se pored puta improvizuju kulise nepostojećih sela, sa seljacima, pastirima i stadima, samo da bi ruska carica Katarina II, prolazeći tuda 1787, videla kako Rusija, pod njegovim ministrovanjem, cveta i napreduje. Time je hteo prikazati lažnu vrednost osvojenih krajeva.

Danas se ta metafora često koristi za pokušaje stvaranja lažnog utiska.

Lenjingradski naučnik A. M. Pančenko (1937−2002) je dokazao da je to mit. Mit posebne vrste. Naime, tada je bilo uobičajeno da se rade bogate dekoracije bilo kog događaja od državnog značaja. Ali, Potemkinove dekoracije su bile toliko raskošne, da su izazvale sumnju realnog postojanja samih objekata. A tolika raskoš je mogla da bude rezultat toga, što je Katarinu na tim putovanjima pratio austrijski imperator Jozef II Habzburški. 

 Reklo bi se da što se tiče srpske stvarnosti, "Potemkinova sela" nikad nisu bila aktuelnija nego danas - seljenje birača, prisilno dovoženje pristalica na mitinge vladajuće stranke, priče o "ekonomskom tigru" dok, prema Unicefu, jedno od desetoro dece živi u siromaštvu, "vrtoglavi" rast BDP, dok se zemlja sve više i više zadužuje. Lista "Potemkinovih sela" podugačka je u Srbiji.

Bili smo svedoci i da je pre nekoliko godina, pri otvaranju obnovljene zgrade vranjskog pozorišta "Bora Stanković", pošto se očekivao dolazak brojnih visokih zvanica, uključujući i predsednika države Aleksandra Vučića, lokalna samouprava susednu, oronulu zgradu, "umotala" u plakat koji imitira fasadu, kako bi sve izgledalo "savršeno". Bukvalni primer Potemkinovog sela, zar ne?

Obilje je istorijskih primera stvaranja privida druge stvarnosti. Neka Potemkinova sela nisu samo medijska, nego i bukvalna. Poznat je primer lažnog sela Kijong Dong koje je Severna Koreja podigla u blizini južnokorejske granice kako bi stvorila iluziju da je život u ovoj državi ispunjen srećom i blagostanjem.

 Najdrastičniji primer ove vrste je svakako koncentracioni logor Terezijenštadt, koji su nacisti tokom Drugog svetskog rata nazivali „Rajski geto“ i predstavnicima Crvenog krsta predstavljali kao udobni, humani smeštaj za Jevreje, koji su kasnije sprovođeni u Aušvic Birkenau i ubijani u gasnim komorama.

 

Ova poznata priča o lažnim selima postala je opšte mesto, a sam pojam Potemkinovo selo ušao je ne samo u kulturu, nego i u pravne i druge nauke. Naziv Potemkinova šuma se na primer koristi u saobraćaju i označava red stabala koja su posađena uz put. Međutim, moderni istoričari ukazuju da je i originalna priča o Potemkinovim selima preterana i da je najverovatnije ruski velmoža samo podsticao seljake da priđu bliže vodi kako bi bili viđeni.

Zanimljivo je kako je Potemkinovo ime obeležilo nestvarno i na druge načine. Jedan obrt dala je sama istorijska stvarnost – po ruskom državniku nazvana je krajem 19. veka oklopnjača Potemkin, jedno od najmoćnijih plovila ruske carske mornarice na kome je izbila pobuna 1905. godine. O ovom događaju će 1925. genijalni sovjetski režiser Sergej Ajzenštajn snimiti film “Oklopnjača Potemkin” koji se smatra jednim od najuticajnijih propagadnih filmova svih vremena i unosi novi pristup montaži.

Sa druge strane, uzbudljiva ideja o tome da je čitav svet Potemkinovo selo zapravo je drevna – može se tražiti i u čuvenoj „alegoriji pećine“ antičkog filozofa Platona. Moderni filozofi će preispitivanje problema stvarnosti i njene simulacije ipak radije započeti sa Dekartom, dok je u laičkoj javnosti najpoznatije preispitivanje ove teme dao francuski filozof Žan Brodijar, u popularnoj knjizi „Simulacija i simulakrum“.

Pitanje da li je stvarnost samo falsifikat česta je filmska tema, a jedan od poznatijih primera je „Trumanov šou“ Pitera Vira. No, na filmu su ovu temu najozbiljnije obradila braća Vašovski u kultnom SF ostvarenju „Matriks“. Pitanje da li živimo u Matriksu, Potemkinovom selu naših čula, kao i da li je ceo Univerzum samo računarska simulacija, zaintrigiralo je i fizičare – jedan broj istraživača pokušava da uporedi neka ograničenja u kvantnom svetu na sličan način na koji “nesihronizovanost” Jutjub snimka otkriva da je reč o podvali.Na kraju, uvek možemo samo da zamislimo kako je neka druga stvarnost stvarnija od naše. U jednoj od njih Severna Koreja je možda i osvojila Mundijal u Brazilu. „Voljeni vođa“ Kim  Džong Un je iz svečane lože posmatrao kako se njegovi reprezentativci bore u finalu i potom osvajaju Svetsku kup. Brazilska publika mu je oduševljeno klicala. Dobri vođa je fudbalere ugostio na večeri gde je poslužena piletina, a svakom od severnokorejskih fudbalera poklonio pištolj sa ugraviranim likom.

ZNACI POTEMKINOVA SELA SU PRETECA MATRIKSA. STA VISE DA KAZEM NEGO DA SE UZASAVAM STO NE MOZEMO  DA ZNAMO  STA JE ISTINA A STA LAZ  . SVE OSTAJE SAMO STVAR SNAGE  NASEG UMA I MOCI PERCEPCIJE!

 

PAMETNE ZIVOTINJE

 ZIVOTINJE SU MNOGO PAMETNIJE NEGO STO MISLIMI. MOZDA SU ODUVEK I BILE ,A MI TO TEK SADA PRIMECUJEMO GLEDAJUCI KLIPOVE NA INTERNETU. NE MOZEMO DA SE NE DIVIMO, NE CUDIMO, DA PROSTO NE VERUJEMO I DA MISLIMO DA SU TO NEKA FOTOSOPIRANJA ILI NEKI RADOVI VESTACKE INTELIGENCIJE. PA ONDA HAJDE DA POSLE VRANA I PCELA O KOJIMA SAM PISALA, VIDIMO PRICU O OSTALIM ZIVOTINJAMA . NARAVNO KUCNI LJUBIMCI SU PRICA ZA SEBE TAKO DA I NJIH NECU POMINJATI U OVOM BLOGU.

 Svi znamo koliko su psi pametni. Mogu da budu obučeni da otkrivaju drogu, eksplozive i rak, pored toga što pomažu ljudima sa raznim fizičkim i emocionalnim izazovima.Druge životinje koje su poznate po svojoj inteligenciji su svinje i hobotnice, a ovo je još pet životinja koje se smatraju najinteligentnijim na svetu.

Šta je inteligencija u životinjskom carstvu?

Prvo, hajde da definišemo šta zapravo označava pojam “inteligencija” kada govorimo o životinjama. Inteligencija se može manifestovati na različite načine, uključujući sposobnost rešavanja problema, učenje iz iskustva, stvaranje alata, pa čak i emocionalnu povezanost sa drugim bićima.

Različiti aspekti inteligencije

Inteligencija može biti kognitivna, emocionalna ili socijalna. Na primer, neki primati su poznati po svojoj socijalnoj inteligenciji, dok su ptice poput vrana sposobne da koriste alate. S obzirom na to da inteligencija nije univerzalna, razumevanje različitih aspekata može nam pomoći da bolje razumemo svet oko nas.

 Šimpanze imaju skoro 99 odsto našeg DNK i naši su najbliži živi rođaci. Imamo isti broj prstiju na rukama i nogama i imamo isti nervni sistem, mišiće i kosti. Iako imamo veći mozak, šimpanzin i ljudski mozak su slični po strukturi i funkciji. Šimpanze umeju da razmišljaju apstraktno i racionalno, a koriste se i alatima, prenosi Index.

Oni koriste štapove i travu da kopaju termite, bacaju kamenje i granje kada im prete, savijaju lišće da bi ih koristili kao sunđer za dobijanje vode za piće i koriste kamenje da razbiju tvrde ljuske oraha. Šimpanze dele neke od istih emocija kao i ljudi, uključujući sreću, saosećanje, empatiju, tugu i anksioznost. Oni su takođe sposobni za napredne veštine rešavanja problema, kao što je prelazak puta kada je to bezbedno, izbegavanje žičane zamke i pljačkanje useva sa farmi.

 

Vrane

 Možda su im mozgovi mali, ali su moćni. Mozak vrane ima mnogo tesno zbijenih neurona koji efikasno funkcionišu. Dok se procena i obrada problema obično odvija u moždanoj kori, kod vrana je malo drugačije. One nemaju koru velikog mozga, pa se njihovo razmišljanje odvija u palijumu, debelom sloju sive materije koja prekriva gornju površinu velikog mozga.

Vrane su pokazale sposobnost da koriste štapove kao koplja i alate za kopanje insekata. Njihova inteligencija se proteže na viši način razmišljanja kao što je planiranje. Kada uhvate hranu, pretvaraće se da je kriju ako misle da ih druga životinja posmatra, a u stvari će je sakriti u perje. U pojedinim oblastima poznato je da bacaju orahe na put, da ih razbijaju automobili u prolazu.

 

Delfini

 Odnos mozga i veličine tela kod delfina je najveći posle ljudi. Njihov prirodni sonar im omogućava da koriste eholokaciju da komuniciraju jedni sa drugima putem zvukova, a druga funkcija eholokacije je sposobnost navigacije i lova. Zbog njihove neverovatne sposobnosti lociranja pod vodom, američka mornarica ih je koristila za traženje mina i pričvršćivanje eksploziva ili uređaja za prisluškivanje na neprijateljske brodove.

Drugi načini na koje se njihova inteligencija ispoljava su kroz sofisticirane igre u koje se bave, korišćenje alata, kooperativni lov, samosvest i njihovo učešće u složenim društvenim mrežama. Istraživanja pokazuju da delfini imaju veliki kapacitet pamćenja te da pamte i prepoznaju jedni druge tokom 20 godina, a možda i za ceo život.

 

Slonovi

 Upotreba alata je pokazatelj inteligencije životinja, a slonovi su sofisticirani korisnici alata. Njihovo korišćenje grana u različite svrhe je impresivno. To uključuje grebanje po leđima, upotrebu kao oružje kada su ugroženi i uništavanje insekata. Dugo su nosili i granje, da bi ih kasnije koristili po potrebi.

Slonovi su efikasni komunikatori i koriste svih pet čula za međusobnu interakciju. Poznati po svom neverovatnom pamćenju, slonovi godinama pamte porodicu, prijatelje i neprijatelje i sposobni su da pamte vodu i izvore hrane tokom dužeg vremenskog perioda. U istraživačkom eksperimentu, slonovi su pokazali napredno razmišljanje u razumevanju ljudskog jezika. Mogli su da razlikuju različite jezike, da razumeju da li je to muški ili ženski glas i da utvrde da li je to pretnja.

 

Pacovi

 
Pacovi su sposobni da donose odluke na osnovu informacija i znanja o određenoj situaciji. Takođe su svesni svojih mentalnih procesa, naprednog koncepta poznatog kao metakognicija. Istraživači su pokazali da bi pacovi često odbijali da urade test ako ne znaju odgovor. Takođe se mogu obučiti da odgovaraju na svoje ime, trče kroz lavirint, leže, prevrću se i još mnogo toga.

Pacovi su veoma društvene životinje koje dobro reaguju na ljubaznost svojih vlasnika, ali im je potrebno i društvo drugih pacova i međusobno će komunicirati pomoću visokofrekventnih zvukova. Eksperimenti koji su mogli da pokažu empatiju pokazali su da bi pacovi odbili poslasticu ako bi pritisak na polugu izazvao šok kod drugog pacova. Pacovi osećaju emocije, a jedan od načina na koji ih izražavaju je škrgutanje zubima koje se naziva bruksiranje, što obično ukazuje na zadovoljstvo.

EVO I OSTALIH PAMETNIH ZIVOTINJA

 

Svinja

Dovoljno su inteligentne da na primer nadmudre druge kada je hrana u pitanju. Prema istraživanjima objavljenim u Njujork Tajmsu, svinje čak koriste i ogledala da pronađu hranu, brzo uče i mogu se dresirati.Studije pokazuju izraženu emotivnost kod svinja. One su osećajne, umeju da tuguju i da se dosađuju. Prilično su društvene kada su ljudi u pitanju i lako se treniraju. Svinje sanjaju i mogu da raspoznaju kad ih dozivate po imenu – poput pasa.

Bonobo majmun

Blizak rođak šimpanzama, bonobo živi samo u centralnoj Africi. Pored otga što u komunikaciji koriste znakove i simbole, jedan od ovih životinja, Kanzi, je, uz pomoć naučnika, naučio znakovni jezik kojim se sporazumeva sa ljudima.

 

Krava

Krave nisu samo pametne životinje, več i veoma emotivne. One u krdu razvijaju kompleksne emotivne veze, a naučnici su dokazali da krava može da oseća i anksioznost.

Pčele

Iako jedna pčela nije inteligentna, mnogo njih pokazuje veoma veliki nivo inteligencije. U košnici postoji određeni zakon koji se poštuje.

Veverice

Ove krznene životinje uče posmatrajući druge, a znanje prenose na sledeće generacije.

KOKOSI

 

1. Kokoši jedu travu kao špagete

Kada se nalaze u svojem prirodnom okruženju, kokoši provode dan tražeći kukce i uživajući u svježim vlatima trave.

2. Kokoši OBOŽAVAJU valjanje u prašini

Možda to neće zvučati jako privlačno, ali kokoši iznimno uživaju u kopanju plitke rupe u zemlji, širenju svojih krila i valjanju uokolo. To im pomaže da očuvaju odgovarajuću izolaciju perjem i da se riješe parazita. Znala sam kokoši koje su provele cijeli svoj život zatočene u kavezu, ali kada su dobile priliku za slobodu, jedna od prvih stvari koju bi uvijek napravile je valjanje u prašini.

3. Kokoši imaju složen sustav komunikacije s posebnim značenjima

Kada provodiš dosta vremena s kokošima, počet ćeš razumijevati njihova brojna različita glasanja, od dozivanja svoje djece do upozoravanja na mjesto gdje se nalazi hrana.

4. Kokoši se vole igrati

Kada imaju dovoljno prostora, kokoši trče, skaču, kupaju se pa čak i sunčaju. Nažalost, oko 95 % svih kokoši koje su uzgojene u SAD-u provedu cijeli svoj život u sićušnim kavezima, ne većima od veličine iPada.

5. Kokoši razgovaraju sa svojim nerođenim bebama

U prirodnom okruženju, majka kokoš kvocat će svojim pilićima čak i prije nego što se rode te će oni njoj, ali i jedni drugima, odgovarati kroz ljuske. Na industrijskim farmama pilić nikada neće upoznati svoje roditelje jer su oni odvedeni čim je jaje sneseno i stavljeno u velik inkubator.

6. Kokoši su mnogo pametnije nego što misliš

Nedavna istraživanja pokazala su da su kokoši inteligentne životinje s mnogim osobinama primata. Sposobne su riješiti složene probleme, razumjeti uzroke i posljedice, prenijeti znanje, pokazati samokontrolu i brinuti se o budućnosti.

7. Kokoši su zapravo dinosauri

Istraživanje je pokazalo da ne samo da su se kokoši razvile iz dinosaura i da su najbliži živući rođaci veličanstvenog T. Rexa, nego da su one zapravo živući dinosauri.

8. Kokoši pridaju veliku važnost izgradnji vlastita gnijezda

Počinju grebanjem plitke podloge u tlu, onda na leđima donose grančice i lišće u svoje gnijezdo gdje puste da materijal otkliže te grade oko ruba. Izdržat će bez hrane i vode kako bi izgradili vlastito gnijezdo sigurno od predatora.

9. Kokoši imaju odlično pamćenje

Sposobne su prepoznati i pamtiti više od 100 različitih pojedinaca, uključujući ljude.

10. Kokoši mogu razumjeti trajno postojanje predmeta

Čak i kad je predmet maknut od njih i skriven, kokoši mogu shvatiti da on i dalje postoji. To ne može mnogo životinja, a ne mogu ni ljudska djeca.

 

 

Oktopod

Oktopod je najpametnije biće u moru. Naučnici konstantno otkrivaju interesantne novosti o sposobnostima oktopoda. Istraživanja pokazuju da su sposobni za igru i rešavanje problema. Takođe, vrlo uspešno i brzo pronalaze izlaz iz lavirinta.

 

Golub

Golubovi imaju savršeno pamćenje. Mogu da se prepoznaju u ogledalu, da zapamte stotinu različitih slika i sposobni su da zapamte duge putanje.

 

Povezane objave

• Na današnji dan rođen Džordž Vašington 22/02
• Šta se to dešava sa životinjama u Černobilju? 04/02
• Frojdenberg – grad autentične arhitekture 04/02

Ljudi nisu jedina inteligentna bića na svetu. Ove vrste životinja, na osnovu istraživanja, predstavljaju grupu najinteligentnijih živuljki na svetu.

Oktopod

Oktopod je najpametnije biće u moru. Naučnici konstantno otkrivaju interesantne novosti o sposobnostima oktopoda. Istraživanja pokazuju da su sposobni za igru i rešavanje problema. Takođe, vrlo uspešno i brzo pronalaze izlaz iz lavirinta.

Golub

Golubovi imaju savršeno pamćenje. Mogu da se prepoznaju u ogledalu, da zapamte stotinu različitih slika i sposobni su da zapamte duge putanje.

Svinja

Studije pokazuju izraženu emotivnost kod svinja. One su osećajne, umeju da tuguju i da se dosađuju. Prilično su društvene kada su ljudi u pitanju i lako se treniraju. Svinje sanjaju i mogu da raspoznaju kad ih dozivate po imenu – poput pasa.

Pas

Čovekov najbolji prijatelj. Pse je lako trenirati, društveni su, razumeju komande i poslušni su. Mogu da raspoznaju imena i lica osoba koje su već sreli. Osećaju ljubav, ljubomoru i ukoliko ih povredite, neće to zaboraviti do kraja života.

Papagaj

Papagaji su širom sveta poznati kao najpametnije ptice. Oni umeju razne stvari, koristeći svoj fantastični kljun. Prema studiji, vrsta Kakadu poseduje 90 posto od ukupnih veština koje se pripisuju pticama. Papagaji umeju da imitiraju i govore- sastavljaju čak čitave rečenice.

 

 

Ovca

Britanski naučnici i istraživači ustanovili su da ovce imaju neverovatnu instinktivnu sposobnost i inteligenciju, o kojoj nismo ni pomišljali. Ukoliko se osete ugroženim, grupišu se i zajedno beže od predatora. Sposobne su da zapamte i indetifukuju kako ljudsko lice, tako i životinju.

Tijekom 19. stoljeća kolonizatori su pokušavali pripitomiti zebre na svojim putovanjima u Afriku. Često su dolazili u situaciju da im se konji razbole, a bilo je teško nabaviti nove. Stoga su došli na ideju da pripitome zebre, ali im to nije pošlo za rukom. Zebre su manje od konja, samim tim i neudobnije za jahanje. Ipak, glavni razlog njihova neuspjeha je to što je zebre mnogo teže uhvatiti i što su jedna od agresivnijih vrsta.

 

KOJE SE ZIVOTINJE NE MOGU PRIPITOMITI

 

Zebra

Tijekom 19. stoljeća kolonizatori su pokušavali pripitomiti zebre na svojim putovanjima u Afriku. Često su dolazili u situaciju da im se konji razbole, a bilo je teško nabaviti nove. Stoga su došli na ideju da pripitome zebre, ali im to nije pošlo za rukom. Zebre su manje od konja, samim tim i neudobnije za jahanje. Ipak, glavni razlog njihova neuspjeha je to što je zebre mnogo teže uhvatiti i što su jedna od agresivnijih vrsta.

Los

Kralj Karl XI od Švedske poznat je po svom pokušaju da pripitomi losa. Kralj je želio jahati životinju koja bi bila mnogo opasnija od konja, kako bi ulio strah u kosti svojim neprijateljima. Naravno, njegov pokušaj je propao. Ipak, ruski znanstvenici i dalje pokušavaju pripitomiti ove predivne životinje. Još se ne mogu pohvaliti uspjehom.

Dingo

Dingo se još naziva australijskim divljim psom. Iako su sličnosti s psima velike, čovjek nije uspiopripitomi ovu vrstu. Dingo je ipak vrsta za sebe i ljudi

Rakun

Rakuni izgledaju preslatko i lako ih je zamisliti kao kućne ljubimce. Ipak, pokušaji pripitomljavanja nisu dali željene rezultate. Manje je poznato da bi rakuni bili veoma uspješni kao radne životinje i čovjek bi od njih imao koristi. Ipak, rakuni su veoma agresivni i destruktivni i ne podnose zarobljeništvo.

Lisica

Iako su nam poznati pojedinačni primjeri kad je čovjek uspješno ukrotio lisicu, pripitomljavanje u većem obujmu nije ostvareno. Međutim, ljudi su u prošlosti uspjeli pripitomiti jednu vrstu lisice, ali je ona izumrla. Svi suvremeni pokušaji do danas nisu dali rezultata.

Bonobo

Bonobo predstavlja jedinstven primjer vrste koju nije pripitomio čovjek, već se pripitomila sama. Znanstvenici još uvijek pokušavaju utvrditi kako je točno tekao taj proces. Pretpostavlja se da je započeo još prije dva milijuna godina u Africi, kada su preci bonoboa odvojeni od čimpanzi formiranjem rijeke Kongo.

Bonoboi su se našli južno od rijeke, u ugodnijim uvjetima za život i izobilju hrane. Zbog toga su ženke postale izbirljivije u potrazi za partnerom. Birale su nježnije partnere, dok su agresivni primjerci izumrli. Tako je nastala bonobo vrsta.

Kojot

Kojoti su vrsta koja izbjegava čovjeka i veoma ih je teško uhvatiti. Ove životinje su i prenosioci teških bolesti, pa je neophodan dodatni oprez. Bilo je puno pokušaja njihova pripitomljavanja, pa čak i križanja s nekim vrstama pasa. Životinje nastale ovim procesom nisu bile pravi kojoti. 

Slon

Iako se širom Azije slonovi hvataju i dresiraju već neko vrijeme, oni nisu pripitomljene, već ukroćene životinje. Za proces pripitomljavanja neophodno je primeniti umjetnu selekciju, odnosno odabrati primjerke sa željenim osobinama koje će njihovi potomci nasljeđivati. Ovaj proces najčešće traje tijekom dvanaest generacija, nakon čega životinje postaju genetski različite od svojih predaka iz divljine.

Velika bijela psina

Iako to nikad ne biste pretpostavili, bilo je ljudi koji su pokušali ukrotiti i pripitomiti veliku bijelu psinu. Jedinke koje su uspijevali uhvatiti uginule bi poslije nekoliko dana ili čak nekoliko sati. Ova vrsta ne voli zatočeništvo i poznato je daudaraju glavom u staklo akvarija sve dok ne umru, a ponekad se i izgladnjuju do smrti.

Nilski konj

Nilski konj je jedna od najopasnijih životinja na svijetu. Oni godišnje ubiju onoliko ljudi koliko lavovi, tigrovi, slonovi, bizoni i nosorozi zajedno. Zabilježeno je nekoliko pokušaja pripitomljavanja nilskih konja, ali su svi završili bezuspešno, a neki čak i tragično – ljudskom smrću.

 

 

Najnovije istraživanje australijskog Monaš univerziteta otkrilo je da proučavanje rada mozga kod životinja može da ponudi vredna saznanja o evoluciji kognitivnih sposobnosti čoveka, kao i da pomogne u razvoju naprednijih sistema kao što su veštačka inteligencija i računarski sistemi.  

Vođa projekta Skarlet Hauard ispituje na koji način mozak malih životinja, od mehanike letenja kod vilinog konjica, do vida pčela, može da inspiriše razvoj naprednih tehnologija koje oponašaju kretanje, ponašanje i percepciju životinja.

Hauard je ukazala da životinje mogu da budu važan model za stvaranje novih tehnologija, posebno u sferi robotike i veštačke inteligencije. Kako se navodi u njenoj studiji, objavljenoj u časopisu "Trendovi u kognitivnim naukama", mnogi procesi i načini na koji životinje rešavaju zadatke i izazove poput izbegavanja sudara u letu mogu da dovedu do preciznijih i adaptivnijiih tehnologija, prenela je agencija Sinhua.

Kako je istakla Hauard, istraživanje je zaključilo da razumevanje načina na koji životinje reaguju na nove izazove takođe može da doprinese predviđanju kako se one snalaze u odnosu na promene u životnoj sredini koje izaziva čovek. 

SAD NE ZNAM DA LI SE MENI CINI ILI JE TO ZATO STO SAD IMA MNOGO KLIPOVA SA ZIVOTINJAMA,ALI ZIVOTINJE SU MNOGO PAMETNIJE NEGO PRE.NA NJIH JE UTICALA VESTACKA INTELIGENCIJA I NJIHOV VECI DODIR SA SVETOM LJUDI. ONI BUKVALNO PRATE' INTERNET I PRIMAJU INFORMACIJE KOJE ZAHVALJUJUCI INTELIGENCIJI KORISTE DA NABAVE HRANU ILI ZATRAZE POMOC.

OVAJ BLOG JE NASTAO ZAHVALJUJUCI LISICI SA INTERNETA KOJA DOLAZI SVAKI DAN U ISTU KUCU DA JEDE. NE BI TO BILO NEOBICNO, DA TO NIJE U OSTO VREME IDA ONA DOZVOLJAVA ZENI KOJA JE HRANI DA JE MAZI. KAD OBAVI TO ZASTO  JE DOSLA  ODLAZI U SVOJU SLOBODU DO SUTRA U ISTO VREME. SVAKI DAN MESECIMA , NISTA SE NIJE PROMENILO. NI KORAK , NI POTEZ, NI REC MANJE NITI VISE. UVEK ISTO! NEVEROVATNO ISTA DOZA MAZENJA IHRANE.

ZIVOTINJE SU SIGURNO PAMETNIJE NEGO STO MISLIMO! 

Mi ljudi imamo sposobnost učenja, razmišljanja i rješavanja problema. Mi smo samosvjesni, a također smo svjesni prisutnosti drugih kao i njihovih osjećaja i misli. Izrađujemo alate, kreativni smo. Mislimo apstraktno. Imamo jezik i možemo ga koristiti kako bismo izrazili složene ideje. Sve su to vjerojatno znakovi inteligencije. Znanstvenici se ne mogu dogovoriti o najboljoj definiciji inteligencije, ali se uglavnom slažu da su ljudi vrlo inteligentni. Ostali članovi životinjskog carstva pokazuju znakove inteligencije, a neki znanstvenici smatraju da je razlika ljudske i životinjske inteligencije samo u njezinom stupnju.

Izvor: https://geek.hr/znanost/clanak/jesu-li-zivotinje-pametnije-od-ljudi/

 

i ljudi imamo sposobnost učenja, razmišljanja i rješavanja problema. Mi smo samosvjesni, a također smo svjesni prisutnosti drugih kao i njihovih osjećaja i misli. Izrađujemo alate, kreativni smo. Mislimo apstraktno. Imamo jezik i možemo ga koristiti kako bismo izrazili složene ideje. Sve su to vjerojatno znakovi inteligencije. Znanstvenici se ne mogu dogovoriti o najboljoj definiciji inteligencije, ali se uglavnom slažu da su ljudi vrlo inteligentni. Ostali članovi životinjskog carstva pokazuju znakove inteligencije, a neki znanstvenici smatraju da je razlika ljudske i životinjske inteligencije samo u njezinom stupnju.

Izvor: https://geek.hr/znanost/clanak/jesu-li-zivotinje-pametnije-