NA DAN PRAZNOG PAPIRA U MOJOJ JE GLAVI HILJADU MISLI! MOZE LI UOPSTE DA STANE TOLIKO MISLI U JEDNU OBICNU ZENSKU GLAVU? MOZE VERUJTE!MISLI O TOME STA JE ISTINA, A STA LAZ? MISLI O LJUBAVI ONOJ BEZUSLOVNOJ KOJOM VOLIS SAMO SVOJU DECU.O SVETU OKO SEBE I O MOGUCNOSTI TVOJE PERCEPCIJE DA VIDIS STVARNOST. O SAKSIJI CVECA KOJU DOBIJES, A NIJE NI 8. MART NI TVOJ RODJENDAN!O ZDRAVLJU I BOLESTI.O PROSLOSTI I BUDUCNOSTI . I TOLIKO MISLI O PORODICI I SVAKODNEVNIM SITNICAMA. PA SKUPI SE BOGA MI! NA DAN PRAZNOG PAPIRA KOJI SAM USPOSTAVILA JOS PRE TRI I PO GODINE SMATRAM DA IMAM PRAVO DA DAM ODUSKA TIM MISLIMA KOJE NISU JEDNA TEMA,KOJE NISU POVEZENE ( ILI MOZDA JESU) I TAKO ISPUNIM PAPIR ,A OPET ON OSTAJE PRAZAN ZA BUDUCE NAMENSKE TEKSTOVE. JER...
Misli nikada ne napustaju moju glavu i ne mogu se pretociti ni na jednu poznatu velicinu papira.Danas sam posebno raspolozena. Znate onaj osecaj kad niste ni bas srecni, ali ni bas nesrecni. Kad nemate konkretan razlog ni za tugu ,ni za veselje.Kad ste "prazni" i "puni" - pomesanih osecanja.I kada sve sto osecate i mislite ima ogromnu tezinu i pritiska vas oduzimajuci vam svu volju i snagu.Kada pozelite da ne ustanete iz kreveta i kada vas ni ona beskarajna ljubav prema bliznjima ne moze naterati da se osecate dobro.Ljubav vas gusi. Imate je toliko da ne znate sta cete sa njom. Neko me od dece upita neki dan: Mama, jel bolje voleti ili biti voljen? Ne znam - rekoh.I stvarno ne znam.Imam ljubav i dajem je nesebicno vec vise od 30 godina svojoj porodici .Ali ,zadnjih godina kada se porodica definitivno raspala ( svi sem starije cerke zivimo i dalje zajedno- ali svako zivi svoj zivot) osecam ogromnu potrebu da i meni neko pruzi ljubav i paznju.Da sednemo kao nekada i da pricamo i da slusamo muziku, da zajedno rucamo i igramo karte i jamb.Da delimo svoje misli i osecanja. Ne mogu da vise izdrzim bol razdvajanja.Kako se stigne do toga da porodica postanu stranci s kojima delis jedan prostor? Kada su svi poceli da imaju neki svoj tajnastveni zivot? Pa i ja sa ovim okretanjem Fejsbuku i blogovima. Sve manje pricamo jedni sa drugima.
Dosla sam do toga da provodim svo vreme na kompjuteru. Spoljni svet ne zalazi u moju sobu. A ni ja ne idem nigde. I ne smeta mi niti mi nedostaje. Otkad ne radim ( rad po kuci nikad nije uracunat u neki rad) svkak moja misao su moja deca. I dok sedim i pisem blogove zbog kojih sam procitala brdo tekstova po internetu ili se dopisujem sa prijateljima sa Fejsbuka opet se mislim da li je ono sto mi deca kazu o sebi istina. a nekada sam im verovla - mozda i vise nego sto sam trebala. Sada kada sam postala nepoverljiva zbog ovoliko lazi koje su oko mene pocela sam da sumnjam i u svoju porodicu pa i u samu sebe. Jos jedan dokaz da ovoliki protok informacija nikako nije dobar. Danasnjim roditeljima je teze nego ikad. Zaista kako usmeriti decu u pravom smeru? I koji je uopste pravi smer? Sva znanja i ubedjenja koja sam dosad imala pokazala su se kao netacna. Sad tek vidim koliko nista nije konstanta za koju mozes da se uhvatis. Sigurno da je dobro imati uvid u desavanja u celom svetu,znati sta se svakog sekunda desava na svakom mestu na planeti. Ali kako da saznam sta muci mog sina ili cerku?
Sutra cu napisati novi blog koji ce citati ljudi sirom sveta i bicu srecna i zadovoljna zbog toga . A onda cu se okrenuti oko sebe i videcu praznu sobu i cutacu ceo dan jer deca nisu kod kuce do uvece, a i to je kasno uvece tacnije oko i iza ponoci. Nekad ih sacekam budna i zeljna razgovora i tad se raspricamo nekad i do jutra. I tako postajem "nocna ptica" sto nikad nisam. I shvatam da deca moraju da imaju svoj zivot. I ja sam otisla od kuce i stvorila svoju porodicu ali sam uvek svakog dana bila u kontaktu sa svojom majkom ( dok nije umrla) i to mi mnogo nedostaje. Moja deca iako fizicki zive ovde nekad po dva dana ne progovore sa mnom. Ne sto smo u svadji ,nego se ne sretnemo zbog razlicitog vremena spavanja. I tako teku dani i ja sam zahvalna za svaki dan koji mi je dat. Pa, ipak bila bi beskrajno zahvalna kad bi se vratilo vreme koje smo provodili zajedno- porodicno. Ili da svako od njih nadje sebi partnera i osnuje svoju porodicu koja bi dolazila ovde u nasu porodicnu kucu na druzenje!
Prazan papir kao i praznu dusu mogu da ispune samo reci!
Misli nikada ne napustaju moju glavu i ne mogu se pretociti ni na jednu poznatu velicinu papira.Danas sam posebno raspolozena. Znate onaj osecaj kad niste ni bas srecni, ali ni bas nesrecni. Kad nemate konkretan razlog ni za tugu ,ni za veselje.Kad ste "prazni" i "puni" - pomesanih osecanja.I kada sve sto osecate i mislite ima ogromnu tezinu i pritiska vas oduzimajuci vam svu volju i snagu.Kada pozelite da ne ustanete iz kreveta i kada vas ni ona beskarajna ljubav prema bliznjima ne moze naterati da se osecate dobro.Ljubav vas gusi. Imate je toliko da ne znate sta cete sa njom. Neko me od dece upita neki dan: Mama, jel bolje voleti ili biti voljen? Ne znam - rekoh.I stvarno ne znam.Imam ljubav i dajem je nesebicno vec vise od 30 godina svojoj porodici .Ali ,zadnjih godina kada se porodica definitivno raspala ( svi sem starije cerke zivimo i dalje zajedno- ali svako zivi svoj zivot) osecam ogromnu potrebu da i meni neko pruzi ljubav i paznju.Da sednemo kao nekada i da pricamo i da slusamo muziku, da zajedno rucamo i igramo karte i jamb.Da delimo svoje misli i osecanja. Ne mogu da vise izdrzim bol razdvajanja.Kako se stigne do toga da porodica postanu stranci s kojima delis jedan prostor? Kada su svi poceli da imaju neki svoj tajnastveni zivot? Pa i ja sa ovim okretanjem Fejsbuku i blogovima. Sve manje pricamo jedni sa drugima.
Dosla sam do toga da provodim svo vreme na kompjuteru. Spoljni svet ne zalazi u moju sobu. A ni ja ne idem nigde. I ne smeta mi niti mi nedostaje. Otkad ne radim ( rad po kuci nikad nije uracunat u neki rad) svkak moja misao su moja deca. I dok sedim i pisem blogove zbog kojih sam procitala brdo tekstova po internetu ili se dopisujem sa prijateljima sa Fejsbuka opet se mislim da li je ono sto mi deca kazu o sebi istina. a nekada sam im verovla - mozda i vise nego sto sam trebala. Sada kada sam postala nepoverljiva zbog ovoliko lazi koje su oko mene pocela sam da sumnjam i u svoju porodicu pa i u samu sebe. Jos jedan dokaz da ovoliki protok informacija nikako nije dobar. Danasnjim roditeljima je teze nego ikad. Zaista kako usmeriti decu u pravom smeru? I koji je uopste pravi smer? Sva znanja i ubedjenja koja sam dosad imala pokazala su se kao netacna. Sad tek vidim koliko nista nije konstanta za koju mozes da se uhvatis. Sigurno da je dobro imati uvid u desavanja u celom svetu,znati sta se svakog sekunda desava na svakom mestu na planeti. Ali kako da saznam sta muci mog sina ili cerku?
Sutra cu napisati novi blog koji ce citati ljudi sirom sveta i bicu srecna i zadovoljna zbog toga . A onda cu se okrenuti oko sebe i videcu praznu sobu i cutacu ceo dan jer deca nisu kod kuce do uvece, a i to je kasno uvece tacnije oko i iza ponoci. Nekad ih sacekam budna i zeljna razgovora i tad se raspricamo nekad i do jutra. I tako postajem "nocna ptica" sto nikad nisam. I shvatam da deca moraju da imaju svoj zivot. I ja sam otisla od kuce i stvorila svoju porodicu ali sam uvek svakog dana bila u kontaktu sa svojom majkom ( dok nije umrla) i to mi mnogo nedostaje. Moja deca iako fizicki zive ovde nekad po dva dana ne progovore sa mnom. Ne sto smo u svadji ,nego se ne sretnemo zbog razlicitog vremena spavanja. I tako teku dani i ja sam zahvalna za svaki dan koji mi je dat. Pa, ipak bila bi beskrajno zahvalna kad bi se vratilo vreme koje smo provodili zajedno- porodicno. Ili da svako od njih nadje sebi partnera i osnuje svoju porodicu koja bi dolazila ovde u nasu porodicnu kucu na druzenje!
Prazan papir kao i praznu dusu mogu da ispune samo reci!
