ZONA KOMFORA

 PISALA SAM VEC DA SMO MI LJUDI KOMFORMISTI, DA NE IZLAZIMO TAKO LAKO IZ ZONE KOMFORA. 

Jednom je naučni istraživač saznao za pleme koje je živelo u dubokoj šumi i koje je brojalo samo 300 ljudi, ali su svi bili slepi, pa je otišao kod njih u šumu i živeo sa plemenom, kako bi ih razumeo. Shvatio je da ne znaju da su slepi, jer nisu poznavali nikoga ko može da vidi.

Istraživač se u početku pretvarao da je i on sličan njima i ubrzo je otkrio razlog njihovog slepila. Otkrio je da postoji određeni insekt, koji kada ubode odojče, ono oslepi. Insekt je bio uobičajen i nalazio se u svakoj kući, pa ni jedno dete nije moglo pobeći sudbini. Niko se nije sećao da je mogao da vidi kada se rodio.

Dakle, čitavo pleme je živelo slepo i uspeli su da se prilagode na ovakav način života – bez vida, da donesu vodu iz bunara i učine ono što je bilo najpotrebnije. Potpuno su usvojili ovakav način života.

Naučnik je dugo ostao sa tim plemenom. Tamo se i zaljubio u jednu ženu. Hteo je da je oženi, pa je zatražio od poglavice plemena dopuštenje da to učini. Ali tada je pleme postalo sumnjičavo prema njemu. Iako su bili slepi, osetili su da je on drugačiji. Govorio je drugačije, govorio je stvari koje nisu poznavali. Govorio bi: sada je izlazak sunca ili sada je čitavo nebo puno zvezda i još drugih stvari, njima nepoznatih.

Jednog dana su naterali istraživača da im kaže istinu. Istraživač je morao da bude iskren. Rekao je: “Ja vidim, ali vi ne vidite. Iako ste, kada ste rođeni mogli da vidite. Među vama živi insekt koji uništava vid pre nego što dete napuni šest meseci. Mogu da vam pomognem da ubijete insekte i da vam dam medicinsku pomoć koja može da vas izleči, tako da možete ponovno da vidite svet.”

Nakon što su ga saslušali, ljudi iz plemena su odbili njegovu pomoć. Rekli su: „Nema potrebe da bilo šta menjamo, ovako smo navikli." Poglavica plemena mu je rekao: "Što se tiče braka, možeš da se venčaš samo pod jednim uslovom. Ako želiš da se oženiš devojkom iz našeg plemena, moraš i ti ostati bez vida. Moraš da živiš sa nama i naučiš naš način življenja. Imaš dvanaest sati da odlučiš. Ako želiš da zadržiš vid, ne možeš više da živiš sa nama.”

Te noći istraživač je razmišljao o tome: “Šta da učinim? Hteo sam da pomognem tim ljudima. Hteo sam da oženim tu devojku i izlečim joj vid, a zatim da uputim pomoć i drugima, ali ti ljudi ne žele moju pomoć. Oni su potpuno nesvesni u svom slepilu.” Razmišljajući o tome, odbacio je tu svoju ideju i otišao iz sela.

Ista je situacija u današnjem svetu. Navikli smo da živimo u robovanju, bedi i patnji. I kada bi prosvetljen čovek došao kod nas i rekao nam Istinu o našem životu, to bi za nas “predstavljalo opasnost“, jer bi nam govorio stvari kojih se u stvari plašimo da znamo. Ne želimo da znamo ko smo zapravo, jer nam to može “poremetiti“ sve u životu.

On nam nudi novo svetlo, novi život, novi pogled, ali mi to ne želimo da prihvatimo, da izađemo iz zone konfora, jer smo prihvatili ono što već znamo i čini nam se veoma rizičnim da unesemo bilo kakvu promenu i naučimo nešto o sebi.

Pojam komformizma povezujemo sa udobnošću i životnom rutinom, sa navikama i nevoljnošću da ih menjamo, sa osećanjem zaštićenosti u sredini u kojoj smo na svom terenu, sa otporom prema promenama. To jeste tačno, ali komformizam je više u našim mentalnim šablonima, koji se izražavaju kroz naš način života – nastojanju da zadržimo stanje kakvo jeste, da izbegavamo remećenje reda i strukutre svog života, da ostanemo u zoni komfora i da ne rizikujemo preduzimajući avanture van onoga što je ustaljeno, što poznajemo i na šta smo navikli. Većina sveta tako živi, a ta većina predstavlja ono što je opšteprihvaćeno, poželjno, normalno. Kad imamo ubeđenja, stremljenja, razmišljanja i vrednosti van okvira proseka, mi smo individualci, odmetnici, saboteri normalnosti – upadljivo se razlikujemo od drugih, talasamo “mrtvo more” njihovih života i teramo ih da vide da postoji i nešto drugo i da sa zebnjom osete da to drugo možda uopšte nije nenormalno, nego drugačije i (o užasa!) bolje od onog što se smatra dobrim i poželjnim.

Svako veruje da je poseban i jedinstven i kad biste bilo koga pitali da li je deo mase, da li pripada proseku, verovatno bi se pobunio, jer o sebi ima visoko mišljenje i jer veruje da je vredan, važan, unikatan, nezamenljiv. Prosečna osoba nema naviku da posmatra sebe iz šire perspektive, da uočava svoje mesto u svetu, ili da vidi sebe kao nekog ko nema hrabrosti, harizme, talenta, istrajnosti, da se izdigne iznad proseka, da živi prema sopstvenim pravilima i da postavlja standarde koje će drugi slediti. Kad biste prosečnu osobu pitali da li želi da odbaci svaku odgovornost, prihvati mišljenje i stavove većine i živi prema određenim pravilima, bez opterećenja da donosi bilo kakve odluke, jer samo treba da radi isto što i svi, ona bi bila uvređena tim pitanjem i borbeno bi se zauzela za svoje ja. Kad biste ovo ponudili natprosečnom individualcu, pod pretpostavkom da stvarno imate moć da mu omogućite ovakav način života, bio bi u ozbiljnom iskušenju da pristane, ali verovatno to ne bi mogao, jer mu njegove moralne vrednosti ne bi dozvolile da odbaci odgovornost, koliko god to ponekad žarko želeo. Kad si malo iznad svih, malo bolje vidiš šta se dešava tamo dole, gde se i dalje odvija veći deo tvog realnog života i ponekad poželiš lobotomiju, ili san uspavane lepotice, isključivanje i odmor od svega što vidiš i osećaš. Ponekad, individualcima prosek izgleda kao raj iz koga su izgnani. Ali to ih brzo prođe.

 

Naša zona komfora je bihevioralni prostor u kojem se naše aktivnosti i ponašanja uklapaju u rutinu i šablone koji minimalizuju stres i rizik. To nam daje osećaj mentalne stabilnosti i sigurnost.

Koristi koje imamo od toga su očigledne: osećaj zaštićenosti, manje stresa i niži nivo anksioznosti.

Ideja zone komfora je stara više od 100 godina. Naime, još 1908. psiholozi su objasnili da stanje relativnog komfora daje mogućnost ostvarivanja stabilnih rezultata. Ali, ako želimo da unapredimo svoja postignuća, neophodno nam je stanje relativne anksioznosti – prostor u kojem nam je nivo stresa povišen.

Ovo se naziva prostorom “optimalne anksioznosti” i nalazi se malo izvan naše zone komfora. Sa druge strane, ako postoji previsok nivo anksioznosti, bićemo pod prevelikim stresom da bismo bili produktivni i naša postignuća su onda slabija.

Svi smo to sigurno iskusili.

Znamo da kad god se pokrenemo da nešto ostvarimo, postignemo rezultate koji pozitvno utiču na naš život. Ali, ako stvorimo preveliki pritisak, taj nelagodni osećaj će nam dati potvrdu da su takve vrste izazova loša ideja. I onda prirodno težimo da se vratimo u stanje koje nam prija, odnosno tamo gde nema anksioznosti.

Zato je važno da izlazak iz zone komfora bude postepen i da uvek na umu imamo zašto je to za nas korisno.

 

 

Lako je upasti u rutinu i osećati se dobro zato što sve deluje stabilno i poznato. Ako sve funkcioniše, zašto rizikovati? Zato što će izlazak iz zone komfora imati brojne pozitivne efekte na vaš život:škanost i šablonski rad ubijaju produktivnost. Bez osećaja blage anksioznosti koju donose rokovi i očekivanja, imamo običaj da odlažemo poslove ili da ih samo odrađujemo, uz minimum truda i kreativnosti. Gubimo ambiciju i želju da uradimo više i naučimo nove stvari. Uz to, često upadnemo u zamku – govorimo kako smo zauzeti, kako bismo izbeglu da probamo nešto novo.

Kada malo proširimo svoje granice i kada smo pod optimalnom dozom anksioznosti, brže postižemo planirano, uspevamo da više uradimo, i pronalazimo pametnije načine da obavimo zadatke. Ovde je bitno naglasiti i da ova anksioznost ne treba da bude preterana. Ako prebrzo napuštate zonu komfora, ovakva sila postaje više destruktivna nego korisna.

 

Ne možemo da se pretvaramo da strah i neizvesnost ne postoje. Kada preuzimamo male, kontrolisane rizike i suočavamo se sa izazovima, možemo da iskustimo strah i neizvesnost u kontrolisanim uslovima. To će nas pripremiti za veće promene. Život nas ponekad izbaci iz naše zone komfora, bez obzira na to da li mi to želimo ili ne. Zar nije bolje da budemo koliko toliko mentalno spremni za te trenutke?

 

Kada jednom krenete da izlazite iz zone komfora, makar malim koracima, radićete to sve lakše i lakše. Prihvataćete stanje optimalne anksioznosti kao nešto normalno. Istovremeno, vaša zona komfora će biti sve šira.

Nova iskustva i nove veštine otvoriće vrata i novim idejama koje nas inspirišu i pokreću. Dobićemo drugačiji pogled na postojeće probleme i suočiti se sa izazovima sa većom spremnošću i energijom. Ovo se ne odnosi samo na posao, već i na odnose sa bliskim ljudima, hobije, zdravlje i ostale segmente života.

Kao što vidite, zahvaljujući malim promenama, vremenom ćete imati ispunjeniji život na svim poljima.

A sada se verovatno pitate:

 

Važno je da znate da se iz zone komfora u takozvanu zonu rasta ne prelazi jednim skokom.Tu su različiti koraci. Iz zone komfora, u kojoj se osećamo bezbedno i kao da stvari držimo pod kontrolom, prvo prelazimo u zonu straha.

 

Zona straha

Za nju su karakteristični:

• nedostatak samopouzdanja – ne verujemo u sebe i svoje sposbnosti, mislimo da to nešto ne možemo da uradimo, vraćaju nam se sećanja na sve ono u čemu do tada nismo uspeli
• pronalaženje izgovora – znate ono: imam previše/premalo godina, nemam vremena, nemam para i slične rečenice
• dopuštate da drugi utiču na vaše mišljenje – olako prihvatate svako obeshrabrivanje iz okoline

Recimo da želite da pokrenete posao. Osećate uzbuđenje, planirate, ali tu je stalno crv sumnje. Preispitujete se 1000 puta, razmišljate da li vi stvarno to možete, šta vi uopšte znate o pokretanju i vođenju posla; kroz glavu vam prolaze sećanja na najbanalnije primeri vaših neuspeha.

Onda kreću izgovori – ne možete baš sada, nemate sve potrebne informacije, pitanja je da li je vaša ideja stvarno toliko dobra. Kome treba ta usluga ili proizvod, konkurencija je prevelika, eto toliki biznisi su već propali.

Na to se nakaleme komentari rodbine i kolega: “Šta će ti to?”, “To nije za tebe”, “Imaš ti i pametnijeg posla”, “Nije to u redu zbog tvoje porodice, bolje nađi siguran posao negde”. I vi prihvatate to kao istinu, odnosno u tim rečenicama tražite potvrdu da treba da odustanete od svoje ideje.

Međutim, negde u sebi vi i dalje imate želju da pokrenete taj posao, jednostavno vam ideja ne da mira.

Zato nakon ove zone straha sledi:

U zoni učenja dolazi do:

• suočavanja sa izazovima i problemima – jasno vam je da želite neku promenu i spremni ste da prevaziđete sve ono što vam se nađe na putu
• sticanja novih veština – za ostvarivanje novih ciljeva, gotovo uvek su nam potrebna nova znanja i veštine
• širenja zone komfora – postaje vam normalno i uobičajno ono što vam je do juče bilo nepoznato i izazivalo strah

Odlučili ste i dogovorili se sami sa sobom – to je ono što želite. Mentalni stav se menja i vi prelazite na suočavanje sa izazovom. Satima tragate za svim važnim informacijama koje su vam potrebne za taj tip posla, istražujete konkurenciju, osmišljavate ponudu. Pravite svoj biznis plan i već polako nazirete obrise onoga što želite.

I dalje ste anksiozni, preispitujete se ponekad, ali ne pridajete tome onoliku važnost kao u zoni straha. Svesni ste da su izazovi i problem pred vama i spremni ste da ih prevaziđete. Učite da živite sa tim blago povišenim nivoom stresa i ne mislite više da će se svet srušiti čaj i ako ne uspete.

I na kraju stižemo do željene zone – zone rasta.

U ovoj zoni živimo ispunjenije, ostvarujemo ciljeve i sa radošću postavljamo nove.

Pokrenuli ste svoj posao. Jasno vam je da je budućnost neizvesna, da treba mnogo još učenja, testiranja i rešavanja problema. Biće neuspeha i pogrešnih odluka, ali to prihvatate kao deo avanture.Osećate se dobro, samopouzdanje vam raste i ohrabreni ovim iskustvom spremni ste za sledeći cilj i suočavanje sa novim setom izazo

 

Periodično ponavljanje nekih radnji čini da u njima postanemo veštiji, zar ne?

Practice makes perfect

Isto je i sa zonom komfora!

Naravno, svaki cilj koji postavimo sebe zahteva određeni set specifičnih aktivnosti. Ali, da bismo ih lakše ostvarili i suočavali se sa izazovima na putu do onoga što želimo, važan je naš mentalni stav. A na njega će dobro uticati “treniranje” postepenog izlaženja iz zone komfora.

Ne brinite, u pitanju su sasvim jednostavne taktike

Počnite od nečeg laganijeg: idite drugim putem na posao, isprobajte novi restoran, odaberite knjigu ili film iz drugačijeg žanra u odnosu na onaj na koji ste navikli. Unesite sitne izmene u svoj svakodnevni raspored. Posmatrajte svoju perspektivu koja potiče iz tih promena, čak i ako je negativna.

Probajte ovu vežbu, mnogi uspešni ljudi je rade: vozite ili šetajte, bez nekog određenog plana ili cilja. Zašto?

Stvari koje radimo rutinski, puštaju da naš mozak radi malo na “autopilotu”. A kada je svest “odmoru”, onda iz podsvesti počinju da kuljaju zanimljive ideje.

A ne samo to!

Svaka prepreka na koju naiđete u vožnji ili šetnji, bilo da je to semafor, zabranjen smer, radovi na putu, slepa ulica… zahteva od vas da se snađete u datom trenutuku. U tom trenutku mozak se baca u akciju, ali je već zaigran zanimljivim idejama i rešenja koja tada padnu na pamet, mogu biti brilijantna.

Ovo je jednostavna vežba izlaska iz zone komfora koju svako treba da proba.

Nemojte odustajati ako stvari ne idu onako kako ste planirali. Neke promene će vam se dopasti, neke ne. Ali, kao što i sami znate, život se ni ne sastoji samo od stvari koje nam se dopadaju.

 

Ako ste od onih koji donose odluku u sekundi, probajte (prvo za manje stvari) da usporite. Posmatrajte šta se dešava, dajte sebi vremena da protumačite okolnosti i izvagate sve opcije. Ponekad će vas odbrana vašeg prava da donesete informisanu odluku mrdnuti iz vaše zone komfora. Biće te suočeni i sa svojom, ali i sa reakcijom okoline na takvu promenu.

Isto tako, ako pripadate grupi ljudi koji sve analiziraju iznova i iznova, promrdajte se bržim promišljanjem i odlučivanjem. Tako ćete izbeći takozvano “analiza-paraliza” stanje i pokrenuti se. Istovremeno, vežbaćete sticanje poverenja u svoje procene i instinkte.

Novine nas izbacuju iz zone komfora, bez obzira na to da li nam prijaju ili ne. Pa zašto onda ne bismo birali za početak one koje nam prijaju?

Krenite na časove jezika koji ste oduvek želeli da naučite, upišite se na ples ili na kurs keramike, bavite se baštovanstvom. Nabavite kućnog ljubimca, volontirajte ili otputujte nekoliko puta godišnje (da, i susedni grad se računa, nemojte odmah da tražite izgovore kako ne možete na udaljene destinacije).  

Sve ove aktivnosti će vas dovesti u nove situacije i prekinuti rutinu, a uz to ćete se i zabaviti.

Kao što sam već rekao, nove aktivnosti će zahtevati i nove veštine. Ali, to nije jedina vrsta učenja koju donosi izlazak iz zone komfora. Postavljate sebi pitanja “Šta učim o sebi?”, “Šta učim o drugim ljudima iz ove situacije?”, “Kako da informacije koje dobijam upotrebim za svoj lični i profesionalni razvoj

Živimo sa strahovima i mislima koje nam ničemu ne služe. Kad se suočite sa izazovom ili nekim teškim zadatkom, osetićete nalet nervoze. Preispitajte se – zašto se tako osećate? Da li će vas to na neki način ugroziti? Šta je najgore što može da se desi?

Našem mozgu je draže da nam je dosadno, nego da se izlažemo riziku. Ali, moramo da rasčistimo sa sobom da nije sve pitanje života i smrti.

Da li ćete na bilo koji ozbiljan način ugoziti sebe tako što ćete napisati pesmu, prijaviti se da uradite neku prezentaciju za sastanak, pokrenuti svoj posao ili isprobati malo drugačiji recept za omiljeno jelo? Isto tako, nećete dovesti svoj život u rizik ni preuzimanjem zadatka koji vam deluje zanimljivo, ali i komplikovano, kao ni pozivanjem osobe koja vam se dopada na kafu

Ako želite da pokrenete posao ili se okušate u nekom hobiju, bacite se na istraživanje i učenje. Prikupite što više informacija, jer kada ste informisani imaćete i neophodnu dozu samopouzdanja da nešto novo započnete. Ujedno, time ćete izbeći neke početničke greške, što će vam dati veće šanse za uspeh i povećati vašu spremnost da isprobavate nove stvari i suočavate se sa izazovima.

 

Kako biste se osećali kada biste uspeli u tome u čemu želite da se oprobate? Kada bi taj posao postao profitabilan, kada bise samouvereno plesali ili ostvarili bolju komunikaciju sa osobama koje volite?

“Marinirajte” svoj um u tom osećaju i prisetite ga se svaki put kada vam je teško. To će vam olakšati suočavanje sa izazovom i podstaći izlazak iz rutine i šablonskog ponašanja.

Isprobavanje novih stvari je teško. Da nije, izlazak iz zone komfora bi bio lak i radili bismo to često. Ali, nadam se da ste shvatili da uz pravi pristup može da bude lakše.

Za kraj sam ostavio najvažniji savet:

 

 

Iste koristi ćete imati ako izađete iz zone komfora, bez obzira na to da li naglo skočite ili idete polako i postepeno. Razlika je u tome što ćete sa ovim drugim pristupom imati manje otpora.

Cilj je da prigrlite nova iskustva, a ne da se izložite prevelikom stresu koji će vas paralisati.

Pokušajte da svake nedelje ili svakog meseca probate nešto novo, kako bi testirali svoje granice i proširivali ih.

A onda se vratite u svoju zonu komfora i opustite se. Tako ćete dobiti priliku da razmislite o svojim iskustvima, naučite iz njih i to primenite. Ne želite da trčite iz jednog novog iskustva u drugo, jer će vam to onda dosaditi i postati rutina.

S vremenom ćete u svoju zonu komfora donositi sve više inspiracije, iskustava, kreativnosti i produktivnosti. Tako će zona rasta onda postati vaša zona komfora.

SAD NA NAMA JE DA BIRAMO SLEPILO I ZONU KOMFORA ILI DA SE SUOCIMO SA PROMENAMA. NE KAZEM DA SU SVE PROMENE UVEK DOBRODOSLE,ALI MNOGO PROMENA UME DA NAM ZIVOT UCINI BOLJIM. SAMO HRABRO - PROGLEDAJTE I JOS NA TO OTVORITE UM - ONDA  ZA VAS GRANICE VISE NE POSTOJE.

MATRIKS, DNK, MITOHONDRIJE

NE, NE PRICAM UVEK  O ONOM FILMU MATRIKS U KOME SE ZIVI UZ CRVENE I PLAVE PILULE KOJE ODREDJUJU REALNOST I VIRTUALNI SVET. MADA.... OVDE JE BITNA PRICA O NASEM TELU I O CUDNOVATOM VIRUSU KOJI MI JE DANAS UZEO JOS JEDNOG PRIJATELJA. SVAKI SAT VREMENA MENJAM MISLJENJE. TE TREBA VAKCINA ,TE NE TREBA, TE VIRUS JE STVARNO OPASAN, TE NIJE,  TE SVE JE ISTINA, TE SVE JE LAZ. PRAVI MATRIKS. A U DALJEM TEKSTU VIDECETE STA JE PRAVI MATRIKS. I KAKO TO UTICE NA NAS ZIVOT!

Iz svemira na Zemlju neprekidno pristižu novi elementi za dogradnju. Ljudi su neke pojave primećivali, u Paralelnim svetovima sam uzela za primer mišljenje da život na zemlju stiže kroz kapi kiše.

To se događa.

Kada jedna civilizacija dosegne prag da zna da je potrebno sastaviti ćeliju da bi se život stvorio počne svoju rastavljati na delove i tako je uputi u kosmos. Pritom znaju da samo mogu biti aktivirane ako postoje uslovi za njeno ponovno sastavljane.

Čim iz vazdha, deo gena zapakovan u opnu virusa, dospe u vodu ona će započeti umnozavanje tražeći svoje mesto za sastavljanje.

Svaki virus ima u sebi koordinatu gde treba da se zakači, ako je ne nađe u potrazi za njom on može da izazove pošast. Ako je nađe postane deo celine kojoj pripada.

Opstaje vrsta kojoj odgovaraju uslovi planete.

Sa virusima došao je i odgovor otkuda mitohondrije u ćeliji, one su povezane sa latentnim, mirujućim virusima. Zajedno sa mitohondrijama čine taj treći dograđeni deo u čoveku.

Zahvaljujući relativno maloj veličini humane mtDNK celokupna sekvenca određena je još 1981. godine. Od 16 569 nukleotidnih parova (bp) u 44% nalaze se parovi guanina-citozina (G+C).

Svojstva i veličina

To je posebna vrsta DNK slična prokariotskoj i po obliku (prstenasta), po osobinama nekih kodona kao i po tome što nije vezana za histone. Ima sposobnost replikacije nezavisno od replikacije jedarne DNK, a i mitohondrije se dele nezavisno od deobe same ćelije. Po veličini je slična virusnoj DNK jer se kreće od oko 6000 - 300 000 bp, dok je kod sisara oko 16 500 bp (manje od 0,03 % od veličine najmanjeg hromozoma).

Naučnici na mitohondrije gledaju sa naklonošću i nazivaju ih elektranama za energiju, naravno one to i jesu jer dodaju energiju za svoj deo života koji na nivou čoveka proizvodi stres i paranoje.

Kada sam videla broj mitohondrija u biljnim ćelijama shvatila sam da su prvo biljke okupirane a zatim ljudi. Ovo saznanje traži da se preispita naša ishrana i da se svaka biljna ćelija sa velikim brojem mitohondrija izbaci iz ishrane.

Ovo je zanimljivo: Unutrašnji sadržaj mitohondrija naziva se matriks!

 Mitohondrije su organele sa najvećom količinom membrana. Njihov sadržaj je obavijen dvema membranama – spoljašnjom i unutrašnjom, između kojih se nalazi međumembranski prostor.  Na njoj se nalaze enzimi transportnog lanca elektrona koji omogućuju stvaranje ATP u procesu ćelijskog disanja. Zbog produkcije ovog visokoenergetskog jedinjenja mitohondrije se popularno nazivaju i 'električne centrale' ćelije.

Unutrašnji sadržaj mitohondrija naziva se matriks. U njemu se nalaze:ribozomi, koji su sitniji od onih u citoplazmi – obeleženi su kao 70S;mitohondrijalna DNK (m-DNK) koja je prstenasta (slična prokariotskoj) i ima sposobnost da se replikuje nezavisno od replikacije DNK u jedru; time i mitohondrije mogu da se udvajaju (samoduplikacija) nezavisno od deobe same ćelije.

Dakle, sta smo zakljucili? Da se film Matriks ne zove slucajno tako. Da su mitohondrije najvaznije za nase fizicko telo i da je ovaj virus (VESTACKI NAPRAVLJEN) kao replika mitohondrija. Znaci dupli broj mitohondrija u telu. Jedne su nase, a jedne su virus. Milina. Sistem crveno-plavo . Kad je crveno virus mitohondrije upravljaju nasim telom, kad je plavo nase mitohondrije pokusavaju da nas vrate u "normalu". Kod koga uspeva PLAVO prezivi, kod koga pobedi CRVENO umre. Jednostavno zar ne? Pa ako je tako jednostavno kako ne mozemo da dve godine pobedimo virus, mi inteligentna bica ,sa naprednom tehnologijom i medicinom? Zato sto ne mozemo, ne smemo, ne znamo ?

Postoje neke stvari u univerzumu koje su nepobitne istine. Nebo je gore, gravitacija nas vuče dole, ne može se putovati brže od svetlosti... Do sada, jedna od istina bila je i da višećelijski organizmi ne mogu da prežive bez kiseonika, ...

Početkom 2020 godine, naučnici su otkrili parazit koji nema mitohondrije. Bas kad je pocela koroncica

 Ovo je prvi višećelijski organizam za koji je otkriveno da nema ove ćelijske organele, a to ujedno znači i da ne diše, bar ne na način na koji dišu drugi višećelijski organizmi. Ovaj parazit živi nezavisno od postojanja kiseonika.

Ovo otkriće menja razumevanje načina na koji organizmi mogu da žive i funkcionišu na Zemlji, ali i izvan nje, piše Science alert.

Organizam je počeo da razvija sposobnost disanja pre oko 1,45 milijadri godina kada je veća prabakterija arheja progutala manji bakterijum. Nekako je ta simbioza postala korisna za obe strane, pa su ostali zajedno. Ova dva organizma su evoluirala zajedno, a taj simbiotski odnos doveo do toga da bakterije unutar arheje postanu mitohondrije - organele neophodne za proces disanja.

Svaka ćelija u ljudskom telu, osim crvenih krvnih zrnaca, ima veliki broj mitohondrija. Mitohondrije razgrađuju kiseonik da dobiju molekul adenozin trifosfat, koji skladišta i transportuje energiju unutar ćelija.

Do sada smo znali da postoje organizmi koji mogu da se adaptiraju u uslovima sa malo kiseonika, kao i da su neki jednoćelijski anaerobni organizmi tokom evolucije stvorili organele koje su povezane sa mitohondrijama, ali postojanje anarobnih višećelijskih organizama sve do sada nije bilo predmet rasprava, sve dok istraživači sa Univerziteta u Tel Avivu, nisu odlučili da istraže lososovog parazita Henneguya salminocila.

U pitanju je žarnjak. Žarnjak pripadaistom razdelu kao i korali, meduze i sase. 

Ovi paraziti nisu štetni i ceo životni ciklus lososa provedu zakačen unutar njega.

Kako bi istražili ovog parazita, naučnici su koristili duboku sekvencijsku i fluorescentnu mikroskopiju. Otkrili su da je Henneguya salminocila izgubila mitohondrijski genom kao i da je izgubljen kapacitet za aerobno disanje i gotovo svi geni koji su uključeni u prepisivanje i umnožavanje mitohondrija. Kao i kod jednoćelijskih organizama, i kod Henneguya salminocila su evoluirale organele povezane sa mitohondijama, ali nešto drugačije u odnosu na one kod jednoćelijskih organizama. Organele povezane sa mitohondrijama kod Henneguya salminicola imaju nabore u unutrašnjoj membrani koji se obično ne vide.

Svi ovi rezultati pokazuju da ovom višećelijskom organizmu, za disanje, nije potreban kiseonik da bi preživeo. 

Kako uspeva da preživi, za naučnike je još uvek misterija.

LJudima je kiseonik neophodan da bi preziveli. I mitohondrije i MATRIKS.

 I kako  i zasto ljudi zavrse na raspiratoru? Da li zbog virusa ili parazita? Svet je trenutno podeljenog misljenja. Zato ovih dana piju Ivermaktin - lek za parazite ( za zivotinje) da bi izlecili virus! Opet dupliranje!

ZIVIMO U NAJNEVEROVATNIJEM VREMENU I NAJMISTERIOZNIJOJ CIVILIZACIJI. SVE JE DUPLIRANO. SVEGA JE NEKAKO PREVISE. SAMO DOBROTE, SLOBODE. LEPOG I SRECNOG ZIVOTA SVE MANJE!

 

KRALJ ARTUR, SVETI GRAL I MAC U KAMENU

 SVAKAKO OVA PRICA IMA VEZE SA DOBROTOM. JER DA KRALJ ARTUR NIJE BIO DOBAR NE BI MOGAO DA IZVUCE MAC IZ KAMENA. TAKODJE ONAJ KO JE DOBAR PRONADJE SVOJ SVETI GRAL  ( ILI ZAHIR KAKO GA PAOLO KOELJO NAZIVA) SUSTINA JE DAKLE DOBRO I VECNA BORBA DOBRA I ZLA. KAKO NAM OVA LEGENDA POMAZE U DANASNJEM SVETU? MENI RECIMO MNOGO. KROZ VEKOVE LJUDI SU POVEZALI KRALJA ARTURA  ISVETI GRAL. DA SE NE PRAVIM VAZNA ALI KO CITA MOJE BLOGOVE ZNA DA INSISTIRAM NA TOME DA JE NA OVOM SVETU SVE POVEZANO. A OD KAKO SAM SHVATILA DA NE POSTOJE ODVOJENO, PROSLOST,SADASNJOST I BUDUCNOST VEC DA   SVE POSTOJI U VREMENU KOJE JE BESKONACNO KAO I PROSTOR JASNO VAM JE DA JE OVA PRICA UVEK AKTUELNA. NAROCITO ONO STO PREDSTAVLJA SVETI GRAL - COVEKOVA ZELJA DA VECNO ZIVI  IDA BUDE MLAD  IZDRAV.

Prvo malo da pojasnimo  onima koji  do sada nisu  culi pricu  o Svetom gralu da postoji mnogo misljenja sta je ili ko je Sveti gral, pa cu zato napisati najpoznatiju i najcesce koriscenu verziju mada mi se i verzija o tome da je Sveti grala Marija Magdalena ( Den Braun - Da Vincijev kod) mnogo vise svidja.

Sveti gral je jedna od najvećih tajni arheologije za kojom traje neprestana potraga. Prema biblijskom predanju, iz njega je Hrist pio vino tokom večere sa apostolima pred raspeće.

Takođe, koristio ga je Josif iz Arimateje tokom Hristovog raspeća da u njega prikupi Hristovu krv, a današnje pričešće, za koje se smatra da je ustanovljeno na Poslednjoj večeri, vodi poreklo od vina kao simbola Hristove krvi prolivene na raspeću. otraga za svetim gralom traje vekovima, toliko da je već postao simbol beznadežnog traganja. Međutim, poljski arheolozi sada smatraju da su mu možda na tragu.

"Naš radar za podzemno snimanje otkrio je gotsku kriptu sa ostacima vitezova templara ispod kapele Svetog Stanislava u Hvaršanima", rekao je arheolog Pžemislav Kolovski. Ulaz u tajni tunel koji vodi do kripte nalazi se pored izvora u blizini kapele, otkrili su arheolozi, ali preostalo im je da istraže samu kriptu.

Kapelu su u 13. veku izgradili Templari posle povratka sa krstaškog pohoda u Svetoj zemlji. Prema jednoj od legendi, upravo je ovaj viteški red uzeo sveti gral sa Hramovne gore u Jerusalimu i doneo ga u Evropu.

Međutim, istoričar Marek Karolčak smatra da je blago ukradeno ili je izgubljeno u močvari. Prema legendama, sveti gral može da isceli rane i donese večnu mladost. U više navrata arheolozi su objavljivali da su mu na tragu, ali nikada nije bilo dovoljno dokaza za to.

Mnogi istoričari skeptični su da on uopšte postoji, jer se, osim u Bibliji, pominje jedino u srednjovekovnim mitovima i legendama, a čak i kad bi bio nađen, teško bi bilo dokazati njegovo istinsko poreklo.Godine 1119, 9 vitezova na čelu sa Igom de Pajenom, dolazi u Jerusalim i na ostacima Solomonovog hrama stvara monaško-viteški red, zaklet na večno siromaštvo, odbranu hodočasnika od pljačkaša i grbom dva viteza na jednom konju — Templare. Ne zna se šta su tačno otkrili vršeći iskopavanja ispod Hrama, ali ubrzo su stekli bogatstvo i moć, na čemu su im i najmoćniji vladari zavideli. Neki smatraju da je relikvija koja im je dala tu moć upravo Sveti gral. Skoro četiri stoleća nakon toga, Leonardo da Vinči, 1498. godine završava jednu od svojih najpoznatijih slika — Tajnu večeru. Kolika je povezanost Da Vinčija sa Templarima ostalo je nerazjašnjeno, ali „Tajna večera“ smatra se jednim od ključeva za pronalazak Svetog grala. Sama kompoziciona struktura freske je gruba, napravljena crvenom bojom uobičajenom za to vreme, a freska naslikana temperama od jaja na suvoj podlozi. Delo je slikano u dimenzijama 8,8×4,6 m, kao freska u dominikanskoj crkvi Santa Maria della Gracie i smatra se da je zadatak za izradu freske dobio 1494. godine. Sam Leonardo da Vinči se dovodi u vezu s templarima, ali isto tako i s Asasinima, muslimanskim plaćenim ubicama, o kojima je prvi pisao Marko Polo. Ime reda Asasin nadenuto im je jer su ih još nazivali Hašašinima, zbog konzumiranja hašiša noć pred misiju, ali i od reči assassino, što znači ubica. Naime, sam prikaz slike je, da tako rečemo, malo čudan. Prikazani su apostoli s Hristom, ali i Juda, koji ravnopravno sedi s ostalima za stolom, kao i Marija Magdalena, žena za koju neki istoričari smatraju da je bila Isusova žena. (Važno je napomenuti da je trenutno, hajde da kažemo, normirano mišljenje, da na slici stoji jedan od Hristovih apostola, a ne Marija Magdalena. To je teorija koja je prihvaćena trenutno, ali ne i aksioma. Dosta istoričara to danas opovrgava, ali najverovatnije zbog velikog uticaja Rimokatoličke crkve to ne može da se ozvaniči, iako mnogi tako smatraju.) I zaista, uglovi pod kojima su Marija i Isus nagnuti na slici, naslikani jedno od drugog, čine stari simbol za ženu, što neki smatraju jednim od glavnih rešenja Svetog grala, smatrajući da tu tajnu čuva upravo Tajna večera već vekovima unazad. U prilog tome ide još i to što, kada bi se Marija Magdalena izrezala i stavila s druge strane Hrista, tačno bi se poklopilo i izgledalo tako da je ona naslonjena na njegovo rame, a on blago spustio svoju glavu na njenu. Sve to koriste kao dokaze istoričari koji tvrde da Hristos nije bio sin Božiji i da nije razapet, već da je pobegao s Marijom i s njom se oženio. Oni smatraju da je Sveti gral, zapravo, kovčeg u kojem su upravo ti dokazi. No, kada se pominje Sveti gral, nikako se ne mogu izostaviti razna tumačenja i, samim tim, podele istoričara kada je ova relikvija u pitanju. Neka ta naša podela bude na tri vrste istoričara: jedni kažu da je to pehar s Hristove Tajne večere iz kojeg je pio on i svi apostoli. Sveti gral kao takav, ali i inače Sveti gral, prvi put se pominje kod Kretjena de Troe, u romanu „Parsifal ili legenda o Svetom gralu“, gde je Troa prikazao Sveti gral u dvoru Kralja ribara koji je ugostio mladog, još nestasalog viteza okruglog stola, Parsifala. To je prvi put kada je Sveti gral uopšte pomenut i još tada privukao veliku pozornost. Kažu još da se u tom peharu čuva Hristova krv, koja je potekla kada je rimski vojnik Longin proboo Hrista na krstu. Legenda kaže da će svako nečistog srca ko bude pio krv iz pehara umreti u teškim mukama. Jedan takav prikaz Svetog grala je u filmu Krv vitezova Templara (nem. Das blut der Templer). Drugi istoričari pak tvrde da je Sveti gral ogroman kamen, nevidljiv za svačije oko, i na njemu su ispisana sva imena ljudi koji su u Raju. Jedan takav događaj opisan je u knjizi Stefana Varinelija, „Templari, vitezovi u legendi“. Opisano je da kamen stoji ispred jedne krčme i on nije s ovoga sveta, niti na njemu mogu da se ispišu imena čovečijom rukom. Onaj koji bi to pokušao završio bi na teškim mukama, a ime bi se s kamena brisalo. Ovi treći, opet, tvrde malopre pomenuto, da je Sveti gral zapravo prazna priča i da su to Templari čuvali da se ne bi otkrila takva vrsta istine.Godine 1119, 9 vitezova na čelu sa Igom de Pajenom, dolazi u Jerusalim i na ostacima Solomonovog hrama stvara monaško-viteški red, zaklet na večno siromaštvo, odbranu hodočasnika od pljačkaša i grbom dva viteza na jednom konju — Templare. Ne zna se šta su tačno otkrili vršeći iskopavanja ispod Hrama, ali ubrzo su stekli bogatstvo i moć, na čemu su im i najmoćniji vladari zavideli. Neki smatraju da je relikvija koja im je dala tu moć upravo Sveti gral. Skoro četiri stoleća nakon toga, Leonardo da Vinči, 1498. godine završava jednu od svojih najpoznatijih slika — Tajnu večeru. Kolika je povezanost Da Vinčija sa Templarima ostalo je nerazjašnjeno, ali „Tajna večera“ smatra se jednim od ključeva za pronalazak Svetog grala. Sama kompoziciona struktura freske je gruba, napravljena crvenom bojom uobičajenom za to vreme, a freska naslikana temperama od jaja na suvoj podlozi. Delo je slikano u dimenzijama 8,8×4,6 m, kao freska u dominikanskoj crkvi Santa Maria della Gracie i smatra se da je zadatak za izradu freske dobio 1494. godine. Sam Leonardo da Vinči se dovodi u vezu s templarima, ali isto tako i s Asasinima, muslimanskim plaćenim ubicama, o kojima je prvi pisao Marko Polo. Ime reda Asasin nadenuto im je jer su ih još nazivali Hašašinima, zbog konzumiranja hašiša noć pred misiju, ali i od reči assassino, što znači ubica. Naime, sam prikaz slike je, da tako rečemo, malo čudan. Prikazani su apostoli s Hristom, ali i Juda, koji ravnopravno sedi s ostalima za stolom, kao i Marija Magdalena, žena za koju neki istoričari smatraju da je bila Isusova žena. (Važno je napomenuti da je trenutno, hajde da kažemo, normirano mišljenje, da na slici stoji jedan od Hristovih apostola, a ne Marija Magdalena. To je teorija koja je prihvaćena trenutno, ali ne i aksioma. Dosta istoričara to danas opovrgava, ali najverovatnije zbog velikog uticaja Rimokatoličke crkve to ne može da se ozvaniči, iako mnogi tako smatraju.) I zaista, uglovi pod kojima su Marija i Isus nagnuti na slici, naslikani jedno od drugog, čine stari simbol za ženu, što neki smatraju jednim od glavnih rešenja Svetog grala, smatrajući da tu tajnu čuva upravo Tajna večera već vekovima unazad. U prilog tome ide još i to što, kada bi se Marija Magdalena izrezala i stavila s druge strane Hrista, tačno bi se poklopilo i izgledalo tako da je ona naslonjena na njegovo rame, a on blago spustio svoju glavu na njenu. Sve to koriste kao dokaze istoričari koji tvrde da Hristos nije bio sin Božiji i da nije razapet, već da je pobegao s Marijom i s njom se oženio. Oni smatraju da je Sveti gral, zapravo, kovčeg u kojem su upravo ti dokazi. No, kada se pominje Sveti gral, nikako se ne mogu izostaviti razna tumačenja i, samim tim, podele istoričara kada je ova relikvija u pitanju. Neka ta naša podela bude na tri vrste istoričara: jedni kažu da je to pehar s Hristove Tajne večere iz kojeg je pio on i svi apostoli. Sveti gral kao takav, ali i inače Sveti gral, prvi put se pominje kod Kretjena de Troe, u romanu „Parsifal ili legenda o Svetom gralu“, gde je Troa prikazao Sveti gral u dvoru Kralja ribara koji je ugostio mladog, još nestasalog viteza okruglog stola, Parsifala. To je prvi put kada je Sveti gral uopšte pomenut i još tada privukao veliku pozornost. Kažu još da se u tom peharu čuva Hristova krv, koja je potekla kada je rimski vojnik Longin proboo Hrista na krstu. Legenda kaže da će svako nečistog srca ko bude pio krv iz pehara umreti u teškim mukama. Jedan takav prikaz Svetog grala je u filmu Krv vitezova Templara (nem. Das blut der Templer). Drugi istoričari pak tvrde da je Sveti gral ogroman kamen, nevidljiv za svačije oko, i na njemu su ispisana sva imena ljudi koji su u Raju. Jedan takav događaj opisan je u knjizi Stefana Varinelija, „Templari, vitezovi u legendi“. Opisano je da kamen stoji ispred jedne krčme i on nije s ovoga sveta, niti na njemu mogu da se ispišu imena čovečijom rukom. Onaj koji bi to pokušao završio bi na teškim mukama, a ime bi se s kamena brisalo. Ovi treći, opet, tvrde malopre pomenuto, da je Sveti gral zapravo prazna priča i da su to Templari čuvali da se ne bi otkrila takva vrsta istine.U čitavu tu priču o Gralu umešala se i Tajna večera kada je Leonardo da Vinči doveden u vezu sa Sionskim priorijatom, za koji se smatra da je organizacija nastala nakon spaljivanja Templara 1371. godine, po naređenju pape Klementa V i kralja Francuske, Filipa IV Lepog. Naime, kao što smo već rekli, na slici su prikazani Hristos, njegovi apostoli i Marija Magdalena s njima. Po logici, to bi trebalo da bude jedan od apostola, ali je toliko verno prikazan kao žensko, da su mnogi tumači pomislili da je to Marija. Ono što je prvo začudilo mnoge tumače je to što Juda stoji s njima svima ravnopravno. Smatra se da je prikazan trenutak kada Hristos saopštava da će ga neko od apostola izdati. Ono što je još čudnije, kada bi se Marija isekla i stavila s Hristove strane, izgledalo bi kao da mu ona leži na ramenu, a on blago spustio glavu na njenu. Kada se slika pogleda normalno, Hristos i Magdalena, tj. apsotol, kako bi trebalo da bude, čine latinično slovo V (V), što je nekada bio simbol za ženu. Kada se stvari tako postave, sve upućuje na to da Sveti gral nije bio nikakva posuda, kamen ili kovčeg, već Hristova i Marijina ćerka. am prevod Svetog grala, kada se reči malo drugačije slože, znači sveta krv, što daje veću podlogu teoriji o Hristovoj kćeri. Ova teorija je izložena u knjizi „Sveta krv, Sveti gral“, od autora Majkla Bejdženta, Ričarda Lija i Henrija Linkolna, a kasnije i ekranizovana i pretvorena u film pod nazivom Da Vinčijev kod. Ova teorija nije prihvaćena najbolje zbog tvrdnje da je Hristos preživeo raspeće i pobegao s Marijom Magdalenom. U tom slučaju, sve ono što je hrišćanska vera zagovarala tisućama godina unazad pada u vodu. Sama freska je ogromnih razmera, kako smo već rekli, i posmatraču izgleda kao izrez u zidu. Pored osnovnog tumačenja da je to momenat kada Hristos govori «Jedan od vas će me izdati», neki još smatraju da je, zapravo, prikazan momenat evharistije (pričešća), jer Isus pokazuje na hleb i vino. Koliko je Leonardo Da Vinči imao osećaj za detalj, vidi se po pejzažu koji je oslikan u pozadini. Zanimljivo je da je svaki apostol prikazan u skladu sa svojim temperamentom. Da bi sve to prikazao što realističnije, on je studirao poze, izraze lica i fizionomiju mnogih svojih savremenika, o čemu svedoče i njegove reči:„Postave su izvedene na osnovu stvarnih ljudi od dvora i na osnovu stanovnika Milana iz toga doba.“ Kada se sve to uzme u obzir, vidi se koliki je trud Leonardo uložio u izradu freske, što dodatno naglašava važnost freske. (Možda je to naručilac zahtevao, a možda je i zbog toga što je samo shvatanje Boga i vere bilo tada mnogo ozbiljnije — po čemu je srednji vek i poznat — te je i sama izrada freske jednog biblijskog događaja tako shvaćena.) Ali, Leonardo je i poznat po tome što je nekoliko godina koje su prethodile tome izučavao upravo ljudsku anatomiju, a iz 1489. potiču brojne studije o ljudskoj lobanji, koje se danas čuvaju u Kraljevskoj biblioteci u Vindsoru. Smatra se da su te studije bile oslonac za stvaranje čuvene «Tajne večere». Jedan takav poduhvat, važan kako za crkvu tako i za stanovništvo zbog malopre pomenutog shvatanja vere, nije se mogao dati bilo kome, a avanturistički duh Leonarda da Vinčija i umetnik koji je iz tog duha nastajao, bio je savršen za taj posao. Već tada je bio poznat po svojim izumima koji su još u to vreme bili proglašeni da su ispred svog vremena, a mnogi se i danas tek otkrivaju. Pored toga se bavio arhitekturom, slikarstvom i vajarstvom, što je jednako dobro radio, isto kao što je bio dobar pronalazač i inženjer. Bio je fasciniran čitanjem čoveka kroz njegove gestove i izraze, a njegovo delo «Mona Liza», smatra se prvom psihološkom slikom u istoriji slikarstva, zbog položaja ruku, pogleda i zagonetnog smeha. Smatra se da je začetnik moderne naučne ilustracije, a njegova dela uzimaju se kao vrhunske slike visoke renesanse. Radio je u Milanu, Veneciji, Firenci i Rimu, ali i u Francuskoj, gde je otišao na poziv kralja i gde je, 1519. godine, zauvek napustio ovaj svet. Iako je telo nestalo njegovom smrću, njegov dečiji duh koji je održavao ceo svoj život, kako kaže Frojd, nastavio je da živi kroz dela koja su ostala iza njega, svako ponaosob i za sebe ispisujući ime svog stvaraoca velikim zlatnim slovima.

Sta god bio Sveti  gral jasno nam daje do znanja da potraga za dobrotom ( njim) traje ceo zivot. I da je ta dobrota  u nama ,a ne u Svetom gralu. I onda ako je pronadjemo  usebi  kao da smo zaista nasli Sveti gral, postacemo mladji, zdraviji ,srecniji ,zadovoljniji sto je uslov za duzi zivot zar ne? 

Templari, Da Vinci (Den Braun), kralj Artur , vitezovi Okruglog stola kao simbol najvecih vitezova svih vremena spojeni su u legendi o Svetom gralu ,sto nikako ne moze biti slucajno. Ta povezanost  o potrazi za dobrotom, ta misterija koja pocinje cak od pitanja sta je uopste Sveti gral ( ili sta je to dobrota) zaokuplja ljude vec milenijumima 

. Legenda o kralju Arturu, njegovim neustrašivim vitezovima Okruglog stola, dvorcu Kamelot, Avalonu, Lanselotu i drugim junacima, kao i o potrazi za svetim gralom, izuzetno su značajne srednjovekovne priče koje su sve do savremenog doba opstale kao jedan od omiljenih srednjovekovnih lajtmotiva popularne kulture. Vrlo rano tokom srednjeg veka kralj Artur ulazi u brojne legende i brojna prozna ali i poetska književna dela i postaje omiljeni lik srednjovekovne evropske književnosti na latinskom, ali i staroengleskom, francuskom i nemačkom jeziku. Nemali broj verzija ovih legendi dospeo je i u Španiju, te su pisane na kastiljskom i katalonskom jeziku. Legenda o kralju Arturu doprla je do Poljske, pa je on tokom srednjeg veka uz svoje saborce iz poema i priča postao slavni lik književnosti onog doba.

Osnovno pitanje koje se postavlja jeste istoričnost ovog lika. Prvi izvor koji se dovodi u vezu sa Arturom jeste Historia Brittonum (IH vek), u kojoj se navodi dvanaest Arturovih bitaka, od kojih je najpoznatija bez sumnje bitka kod Bodona. Međutim, istoričari su ovo delo posebno u novije vreme ocenili kao istorijski i naučno nepouzdano. Velški srednjovekovni spis Annales Cambriae pominje dva događaja u vezi sa Arturom. Jedno je bitka kod Badona u kojoj je Artur nosio krst Gospoda našega Isusa Hrista kao i pomen pogibije njega i Merlina u poslednjoj Arturovoj bici kod Kamlana. Ono što je ovde značajan problem je to da je ovo moguća interpolacija nastala posle 970. godine, dok je najstariji sačuvani manuskript ovog dela, koji se čuva u Britanskoj biblioteci u Londonu, tek iz XI/XII stoleća.

Međutim, suštinski metodološki problem koji kralja Artura i njegove saborce smešta van okvira nauke jeste sledeći. Savremeni izvori V-VI veka (doba u koje se smeštaju Artur i događaji vezani za njega) o njemu, njegovoj kraljici Ginevri, Lanselotu i drugim ličnostima apsolutno ćute. Ne spominje ga ni Sveti Gilda u svom značajnom delu De Excidio et Conquestu Britanniae. Artura ne navodi ni izuzetno važna Anglosaksonska hronika, kao niti jedan manuskript koji je nastao u ranom srednjovekovnom periodu pre VIII veka. Legenda o njemu bila je već delimično razvijena u vreme nastanka prvopomenutih  izvora, a brojna mesta diljem Engleske, Irske i Velsa povezuju se s njim koliko već od XII veka. Zbog svega toga opšti je zaključak da kralj Artur nije postojao.

Međutim, tradicija o njemu bila je izuzetno jaka. Velški rukopisi prepuni su priča o kralju Arturu, i ta keltska tradicija uslovila je i da pojedinci traže u tom okruženju istorijskog Artura, iako nikakvih dokaza za to nema. No, bilo kako bilo, za formiranje rane tradicije velški spisi su od izuzetnog značaja. Epske poeme ranog srednjeg veka nastale na tlu današnje Britanije su zapravo ostavile odlučujući trag na formiranje tradicije o kralju Arturu i njegovim vitezovima.

Najpoznatija i najznačajnija dolazi takođe sa velškog područja i nosi naziv u originalu Pa gur yv y porthaur? Ili, kako je još ponegde nazivana, Ymddiddan Arthur a Glewlwyd Gafaelfawr. U pitanju je zapravo dijalog Artura i čuvara kapije Glevlvida Gafaelfavra. U ovom spisu su već obrisi arturijanske legende koja je počela da se uobličava i pojavljuju se neki njeni prvi elementi. Pominju se već ser Kej i najbolji ljudi na svetu, odnosno Arturovi vitezovi koji će vremenom izroditi vitezove Okruglog stola. Ovi tekstovi počinju sve više da imaju fantastične obrise. U ovoj velškoj poemi, ali i nekim drugim tekstovima, Artur se bori protiv čudovišta, veštica, zmajeva i drugih mitskih stvorenja. Rana hrišćanska hagiografija je takođe dala značajne elemente za razvoj legende, i tu se već nailazi i na prve naznake da će se Artur vratiti i da nije mrtav.

Sve je ovo zapravo bio samo uvod u delo pod nazivom Historia Regum Britanniae koje predstavlja prvi značajan kamen u formiranju potpune legende o ovoj zanimljivoj mitskoj ličnosti srednjega veka. Pseudoistorijska poema Džefrija od Monmuta (nastala oko 1136) započinje pričom o Brutu, sinu Enejinom, koji je posle Trojanskog rata izbegao u Britaniju. U kontekstu njegovih doživljaja oblikuje se i arturijanska legenda. Ovo delo je bilo izuzetno popularno u srednjem veku i bilo svojevrstan bestseler čak i posle pojave drugih bitnijih arturijanskih spisa. O tome koliko je bilo rado čitano i distribuirano u retkim pismenim krugovima srednjovekovne Evrope svedoči da je preostalo preko dve stotine rukopisa i prevoda na mnoge jezike sve do XVIII veka.

U Monmutovom delu kralj Artur živi u ranom srednjem veku, posle propasti Rima, i sin je kralja Utera Pendragova, a ima i jednog danas svima odlično znanog savetnika čarobnjaka Merlina. U ovom delu pojavljuje se već etablirani ser Kaj, ali i pod imenom Guenhuara potonja kraljica Ginevra, koja je na ovaj način uvedena u korpus priča i legendi. Sa 15 godina Artur je postao kralj, i kroz ceo spis vodi mnogo bitaka, pobeđuje Pikte i Škote. Legendarni mač Kaliburnus (koji će evoluirati vremenom u Ekskalibur), kao i čuvena poslednja Bitka kod Kamlana, pojavljuju se u  ovoj fantastičnoj Historia Regum Britanniae. Kod Monmuta kralj Artur ne umire, živ je i dalje. Dakle, mnogi poznati elementi su već ovde.

Međutim, pola veka kasnije pojavljuje se delo, odnosno niz poetskih spisa, o kralju Arturu koje je sastavio Kretjen iz Troa. Njegovo delo je ostavilo najznačajniji uticaj na srednjovekovne legende o kralju Arturu, vitezovima Okruglog stola i pogotovo svetom gralu. Kretjen iz Troa pisao je ovo delo između 1170. i 1190. godine, a zanimljivo je da su njegovi prvi spisi o dvorskoj ljubavi, te su Artur i tradicija  oko njega izmešteni iz herojske pozadine. Ključna dela Kretjena iz Troa su na prvom mestu Lancelot, le Chevalier de la Charrette i jednako tako značajna poema nazvana Perceval ou le Conte du Graal. Svi ključni likovi i elementi ove tradicije su na ovaj način našli svoje mesto u krugovima srednjovekovnih ljudi koji su rado slušali o ovim podvizima i avanturama. Uvode se Lanselot i njegovi podvizi, između ostalih i najznačajnije spasavanje kraljice Ginevre, sa kojom je Lanselot, prema kasnijim legendama, otpočeo tajnu zabranjenu romansu. Priča o Parsifalu i pojava Svetog grala se takođe ovde nalaze i time je potraga za ovim čudesnim predmetom postala deo tradicije o Arturu. Arturov sestrić Gavain stupio je na literarnu istorijsku scenu srednjeg veka, Vitezovi okruglog stola i njihova zajednička potraga za svetim gralom našli su važno mesto u delu Kretjena od Troa. Čuveni Kamelot, koji je opisan kao vladarski dvorac, ali i centar celokupnog arturijanskoga sveta, postaje element arturijanskih legendi. Konačno, u svim ovim spisima, čudesni Ekskalibur (ni)je mač u kamenu, budući da je neretko razdvojen te da dve legende, o magičnom Ekskaliburu i o maču u kamenu kojeg je samo Artur mogao izvaditi idu odvojeno.

Na ovaj način gotovo svi elementi su bili tu, samo ih je trebalo uobličiti i dodatno pojasniti. Ubrzo se pojavljuju nova dela posvećena upravo svetom gralu, pod nazivom Joseph d’Arimathe (1191), poznata i kao Joseph i Estoire dou Graal. Pisana su na starofrancuskom jeziku a njihov autor je bio Robert Bodon, i priča o svetom gralu je sada dobila mistični hrišćanski karakter. Naime, tu se prvi put javlja Josif Arimatejski i gral postaje posuda sa Tajne večere i sa krvlju Hristovom, koju je Josif sakupio prilikom raspeća Gospodnjega na krstu. Ovaj sveti gral isprva je čuvan na Avalonu, mističnom ostrvu koje se pojavljuje u ovoj legendi.  Pojedini smatraju da je Avalon zapravo Glastonberi i da su tu grobove Artura i Ginevre pronašli monasi oko 1190. godine, što je izgleda ponukalo Bodona da sastavi literarno delo. Parsifal dobija daleko značajnije mesto i Bodon je bio izuzetno važan pisac koji je potragu za gralom doveo u vezu sa Parsifalom.

Vitezovi Okruglog stola dobijaju posebno mesto u dvorcu Kamelot i u delu Robera Bodona, a pojavljuju se još neki novi likovi i motivi koji su dobro poznati u arturijanskim legendama. Kralj Ribar, poslednji čuvar svetog grala, prvo je kod Bodona uobličen kao lik, koji će kasnije evoluirati i koji u svim srednjovekovnim tradicijama o likovima iz arturijanskog okruženja ima značajno mesto. U svim spisima o Parsifalu, posebno kod Volframa od Ešenbaha, kralj Ribar ima značajno mesto. Bodonovo delo bilo je inspiracija za mnoge autore i prevođeno je na mnoge jezike evropskog srednjeg veka, te su tako i Parsifal i potraga za svetim gralom postali popularne priče toga doba. Merlin je ovde opisan kao sin đavola i device, i u tom liku prisutna je, prema nekim istraživačima, projekcija antihrista koji se iskupljuje.

Sva ova rečena dela čine jedan jedinstven ciklus nazivan često Vulgata. Radi se o zbirci priča i legendi o Arturu koje nastaju tokom XIII veka. Ovo je sadržina Vulgate:

1. Estoire del Saint Grail(u ovoj priči gral donosi Josif, sin Josifa Arimatejskog, u Britaniju),
2. Estoire de Merlin (sa drugim pričama vezanim za ovog čarobnjaka),
3. Lancelot (obuhvata više od pola ciklusa, tu je sadržana čitava priča o svetom gralu, vitezovima i njihovoj potrazi, pominju se Kamelot i Avalon, Ginevra i Lanselot, ali ovde je i priča o Lanselotovom sinu i najboljem vitezu Galahadu koji nalazi gral).

Ovaj ciklus je vremenom doživeo neke promene te je nastao naredni koji i danas u nauci naziva Post-Vulgata. Ovaj ciklus se sastoji iz sledećih bitnih elemenata:

1. Estoire del Saint Grail,
2. Estoire de Merlin (donosi priču o Ekskaliburu koji Arturu daje Čarobnica iz jezera, ali je od ključnog značaja jer se ovde uvode elementi iz Tristana),
3. Queste del Saint Graal (Elementi iz Tristana su dominantniji. Treba istaći da je Tristan ovde uveden kao vitez Okruglog stola i da je ova tradicija paralelna i ne preklapa se uvek sa pričom o Tristanu i Izoldi, mada se neretko spajaju. Ova dobro znana ljubavna priča učinila je Tristana vrlo poznatim u poetskim delima, a preko Dubrovnika je stigla i u srednjovekovnu Srbiju kao Trištan i Ižota. No, u arturijanskoj tradiciji Tristan je jedan od Arturovih vitezova i učestvuje u potrazi za gralom, te je ovaj deo značajno različit od Vulgate),
4. Mort Artu (poseban deo koji opisuje Arturovu smrt i, za razliku od Vulgate, tekstološki i strukturalno povezaniji je sa celinom).

Konačno, legenda o kralju Arturu, njegovim vitezovima i svetom gralu na kraju srednjeg veka, onakva kakvu je znamo sve do danas, zapisana je i kompilovana u delu Le Morte Darthur ser Tomasa Malorija, publikovanom 1485. godine. Ovo delo je imalo niz izdanja sve do 1636. godine i bilo je izuzetno popularno. Nadmašilo je u popularnosti sve ranije verzije arturijanske legende. U njemu se nalaze i priče o kralju Unijeru, kojeg Artur nasleđuje, o njegovim brojnim bitkama, među koje spada i bitka sa Rimljanima. Pored Lanselota, pominje se i Geret iz Orknija, a Tristan (Tristram) kroz priču o njemu kao vitezu i ljubavi sa Izoldom dobija značajno mesto. Malori je opisao i priču o svetom gralu, kao i zabranjenu ljubav Ginevre i Lanselota.

1. Fro the maryage of Kynge Uther unto kyng Arthure that regned aftir hym and ded many batayles,
2. The Noble Tale betwyxt Kynge Arthure and Lucius the Emperour of Rome,
3. The Noble Tale of Sir Launcelot du Lake,
4. The Tale of Sir Gareth of Orkeney,
5. The Fyrste Boke of Sir Trystrams de Lyones,
6. The Secunde Boke of Sir Trystrams de Lyones,
7. The Noble Tale of the Sankegreall,
8. Sir Launcelot and Quene Gwenyvere.

U srednjem veku sveti gral je bio element brojnih popularnih spisa o Arturu koje je Malori uobličio. Kretjen od Troa je pisao da je gral duboka posuda sa hostijom za bolesnog oca kralja Ribara, te je, dakle, ovo prvi pomen koji ne opisuj ovaj objekat na način kako će kasnije postati poznat. Rober de Boron je taj u čijem je spisu sprovedena na izvesni način mistifikacija i dovršena hristijanizacija grala sa Tajne večere i Josifovo sakupljanje krvi Gospodnje sa krsta. Galahad je takođe postao važan element jer su njegova čistota i neprevaziđeno junaštvo povratili sveti gral  a on se uzneo na nebesa.

Gral je već u srednjem veku dobio i mističan okvir. Nemački minezenger Volfram fon Ešenbah gral je posmatrao kao alhemijski Lapsit exillis (kamen filosofa) i kamen neutralnih anđela, koji su se sklonili u vreme Sotonailove pobune i pada, kada postaje Sotona. Ešenbah pominje i jedan templarski natpis koji je mnogim modernim naučnicima, uglavnom romantičarski, smatran prvim zapisom gde se navodi da kralj treba da vlada za dobrobit građana, odnosno naroda.

Srednjovekovne i moderne legende okružuju priče o svetom gralu, popularna književnost i kultura takođe su raspirivali ove legende. Teorije zavere, u koje se uključuju iščezli vitezovi templari i razna druga tajna društva zapravo potiču od Jozefa Hamera fon Purgštala, nemačkog pseudoistoričara koji je prvi posle 1816. godine širio priče o templarima kao sopstvenicima svetog grala. Od Purgštala, preko nacista, raznih filosofa i teozofa pa sve do osrednjeg bestseler-pisca Dena Brauna, ova tema je zaokupljala brojne ljubitelje misterije.

Na taj način legenda o kralju Arturu živi uvek. Iako, treba napomenuti XVI-XVII vek doneli su opadanje popularnosti, pa čak i optužbe protiv ovog dela zbog neistoričnosti. Gotovo vek i po u moderno doba Artur i njegovi vitezovi nisu bili popularizovani, niti je Malorijevo delo štampano. Romantizam je, međutim, doneo i povratak Artura i legende, popularizovale su ga i veličanstvene Vagnerove opere, a Alfred Lord Tenison još više doprineo da se širi legenda o ovom vladaru i njegovim poduhvatima. Popularna kultura, autori poput Hauarda Pajla i drugi bili su inspirisani njime, napisan je i dobro znani Princ Valijant. Filmovi,  muzika, pozorište, književnost i sve grane umetnosti, uključujući i strip, od kralja Artura, Ginevre, Lanselota, Parsifala, Tristana i Izolde, dvorca Kamelota, mača Ekskalibura, čarobnjaka Merlina i ostrva Avalon učinili su besmrtne likove koji opčinjavaju i oduševljavaju milione ljubitelja srednjeg veka diljem planete.

NAUCILA SAM TOKOM SVIH OVIH GODINA OTKAD POMNO PROUCAVAM SVETI GRAL, TEMPLARE, DA VINCIJA I OSTALE MISTERIJE DA  JE MAC IZ KAMENA TO JEST RESENJE NEKOG PROBLEMA OPET SAMO U NASIM RUKAMA.  I SAMO DOBROTOM MOZEMO DA USPEMO DA RESIMO SVE PROBLEME IAKO TO U  OVOM SVETU ZVUCI NEMOGUCE.   I NEMOJTE MI TU PRICU KAKO JE DANAS SVET SUROV ISKVAREN  IZAO. JER POGLEDAJTE DEO TEKSTA U KOME VAM OBJASNJAVAM DA SU VREME I PROSTOR BESKONACNI, KAO I DOBROTA  I ZLO. NE GLEDAJTE ZLO, NE MISLITE NA ZLO, NE GOVORITE  O ZLU. NEKA VAM DOBROTA ( SVETI GRAL) POKAZU PRAVI PUT.  E ZATO JE OVA PRICA PRIMENLJIVA NA SVAKO DRUSTVO I CIVILIZACIJU!

 

 

STA JE STVARNO BITNO I 'CISCENJE' PRED SMRT

 AKO U ZIVOTU ZAISTA NE ZNAS STA JE BITNO NAKUPICE TI SE DOSTA STVARI KOJE MORAS DA OCISTIS PRED SMRT. ILI UPRAVO OBRNUTO. AKO ZA ZIVOTA SKUPIS DOVOLJNO USPOMENA STO DUHOVNIH STO MATERIJALNIH ZNACI DA SI SHVATIO STA JE BITNO. SA KOJE GOD STRANE  GLEDALI JER ISTINA UVEK IMA DVA LICA OVA JE JEDNA OD ONIH TEMA KOJE SU BAS ZA RAZMISLJANJE.

TikTok je već dugo vremena nepresušan izvor tema koje mogu poprilično da nas razljute. Klinci nas redovno iznenađuju ophođenjem jedni prema drugima i često se pitamo da li roditelji vaspitaju svoju decu ili ih puste u divljinu interneta gde su ostavljeni sami da se snađu.Pojavio se trend gde deca savetuju jedni druge kako bi trebalo da izgledaju i da se ponašaju u školi. Nađe se poneki okej savet jednog vršnjaka drugom ali su sugestije uglavnom bazirane na fizički izgled i društveni život. Govori se kako bi devojčice u petom razredu trebalo da imaju minimum pet najboljih drugarica i kako moraju da se oblače "lepo".

Deci se pokazuje kako jedini poziv u životu treba da bude novac, fizički izgled, i mišljenje drugih ljudi. Vređaju jedni druge po komentarima, a u tim godinama deca primaju svaki negativi komentar k srcu. Najčešće su uvrede na račun fizičkog izgleda, a ponekad se vređaju zbog same činjenice da su deca.

Postoji mali milion fan stranica koje vode devojčice i kao svoje idole gledaju devojke koje jednostavno ne žive realan život. To može da dovede do toga da dete već u četvrtom ili petom razredu oseća prve znake depresije i pošto nije dovoljno informisano šta mu se dešava stanje može znatno da se pogorša. Trenutna situacija u kojoj se nalazimo ne dozvoljava klincima da razviju zdrave odnose već se njihova komunikacija većinski odvija na društvenim mrežama.

Roditelji često daju detetu telefon ili tablet u ruke, čim postane dovoljno svesno da se to ne jede. Tako da klince obrazuju internet ličnosti koje su tu da ih zabave, a ne edukuju, čast izuzecima. Stariji će uvek kukati na mlađe generacije, tako je bilo kroz celu ljudsku istoriju, ali roditelji moraju da usmere dete da na jedan zdrav i pristojan način idu kroz život.

 

 Cišćenje pre smrti, ili "dostadning" na švedskom, naziv je za praksu sortiranja ličnih stvari pre smrti.

U svom elegantnom stanu u centru Stokholma, 84-godišnja Lena Sundgren takođe ima mnogo knjiga na policama. Sa dubokim uzdahom, pomera gomilu knjiga o baštovanstvu u stranu, priznajući da je "pravo olakšanje rešiti ih se".

"Čišćenje pre smrti, koje radim nekoliko puta nedeljno, smiruje me", dodaje ona.

Koncept je stekao donekle kult nakon bestselera pisca Margarete Magnuson Nežna umetnost švedskog čišćenja od smrti: Kako osloboditi sebe i svoju porodicu od doživotnog poremećaja?

Knjiga je objavljena pre četiri godine.

"Mislim da treba da vodite računa o svojim stvarima kako se niko drugi ne bi zamarao "smećem" koje ostavljate za sobom", plastično je opisala za AFP.

Razvrstavanje stvari koje ste čuvali ceo život "vraća vas na trenutke koje želite da zapamtite, ali ako ne želite te predmete, morate da ih bacite", kaže on.

Predsmrtno čišćenje se razlikuje od pristupa čišćenju doma Mari Kondo, japanske influenserke koja je svetsku slavu stekla deleći savete o organizaciji doma, i promovisajući ideju da čuvamo samo one stvari koje nas čine srećnim.

Svrha švedskog načina sređivanja je da poštedi porodicu tereta bacanja ličnih stvari voljene osobe nakon njene smrti.

Ćerka Margaret Magnuson, Džejn, zahvalna je svojoj majci na trudu.

"Mislim da većina ljudi koji imaju stare roditelje i brojne svoje svakodnevne obaveze žele što manje njihovih stvari kada ih više nema", kaže Džejn.

"Zahvalna sam svojoj majci na ogromnom poslu koji radi i srećna sam što se njena filozofija primenjuje širom sveta".

Knjiga Margaret Magnuson stara 87 godina našla se na listi bestselera Njujork tajmsa i prevedena je na desetak jezika.

Iako je Magnuson skovao naziv "dostadning", Šveđani su imali običaj da se bave brojnim slučajevima pre smrti.

"Pre 40 godina, moja komšinica u kasnim tinejdžerskim godinama mi je rekla da namerava da pobaca mnoge stvari pre nego što umre", priseća se 84-godišnja bivša glumica Kristina Adolfson, koja se sada i sama bavi time.

Ovaj fenomen objašnjava pragmatičan švedski pristup umiranju, kaže Magnuson, dodajući da većina ljudi izbegava tu temu.

"Svi se plaše smrti. Šveđani nisu izuzetak, ali mi pričamo o tome".

Čišćenje pre smrti, ili "dostadning" na švedskom, naziv je za praksu sortiranja ličnih stvari pre smrti. 

Pravljenje ovog teksta se vrlo otelo kontroli. Ne zamerite. Sustina ovog teksta je da se zapitamo kakv primer dajemo svojoj deci. Da obratimo paznju na njihov razvoj jer je to sada potrebnije nego bilo kada

 Da pokusamo da ih naucimo sta su prave vrednosti ista je bitno. Akcenat je naravno na reci pokusamo jer mladi koji drze mobilni telefon ceo dan u ruci inemaju ni vremena ni zelje da se posvete starijim osobama, da sednu ,razgovaraju razrese neke nedoumice koje imaju sigurno. ipak ne odustajte. Pokusavajte stalno. Nekad cete mozda i uspeti da uspostavite kontakt.

Ista je stvar i sa oprastanjem od zivota. Ako smo za zivota spoznali te bitne stvari onda smo svesni da cemo u nekom momentu otici sa ovog sveta. Zato  ni jedna prica ne sme da se precutkuje. Ni prica o zivotu a ni o smrti. Zasto ne upoznati nase bliske osobe sa nasim razmisljanjem o predstojecoj smrti.  Samo bez patetike. Nego onako - iskljucivo koje zelje treba ispuniti ukljucujuci one jos za zivota ,poslednju ,a i one nakon smrti. To ciscenje licnih stvari treba da se prenese i na dusu. Ne ispovedati se popu nego svojim najmilijima objasniti neke svoje postupke. To ce u mnogome olaksati zivot onima koji ostaju.

DAKLE CUVAJTE SVOJU DECU. MNOGO IH CUVAJTE U OVA ZLA VREMENA. POMOZITE IM DA POSTANU DOBRI I POSTENI LJUDI KOJI CENE PRAVE VREDNOSTI IZNAJU DA SE BORE ZA NJIH. A KAD OSTARITE RAZGOVARAJTE O SMRTI. ISKRENO RECITE STA BISTE ZELELI. NEMOJTE DA VAS NI U PRVOM NI U DRUGOM SLUCAJU NE OBESHRABE VASI NAJMILIJI.  I KAD VAS NAZIVAJU SMARACEM PROBAJTE NA NEKI LEP NACIN DA PRODRETE DO NJIH. SVIMA CE BITI BESKRAJNO KORISNO.

CIP,ZIG ZVERI ,AVATAR...

 

MOZEMO GA NAZVATI I CIP I ZIG ZVERI CAK I ODSKORO I AVATAR JER TO JE SVE  ISTO. SVE TO SE ODNOSI NA UKIDANJE SVAKE SLOBODE COVEKA I  KOJI PODLEZE 'POGLEDU' VELIKOG BRATA. VELIKI BRAT ILI NEBESKI KOMPJUTER U SLUZBI 

OVLASCENIH LICA OVDE NA ZEMLJI PRATI LJUDSKU VRSTU U SVOJEVRSNOM EKSPERIMENTU ILI STO JE RAZUMLJIVIJE VECINI LJUDI DANAS U RIJALITIJU. A OVE RIJALITIJE KOJE MI GLEDAMO SU SAMO KONTROLA ZASNOVANA NA REAKCIJAMA LJUDI GLEDALACA RIJALITIJA. OVDE CE BITI NAJVISE UPOTREBLJAVAN IZRAZ ZIG ZVERI JER JE NAJSTARIJI.

Žig zveri je u Bibliji nagovešten pre više od 2000 godina

Žig zveri je danas jasan kroz Kovid potvrde. Kroz čin kontrole i zabrane svega. Kontrola koja nema kraja u nebuloznim zahtevima i nerazumu. Gora nego što je bila u Srednjem veku. Čovečanstvo je obespravljeno. Kontrola razlogom ničim dokazivim. Ako ti sve brane, onda je to kraj. Kraj svega. Kraj sveta. Kraj civilizacije. Sličnu sudbinu su imale i prošle civilizacije koje su nam poznate. Jer ako ne možemo da se vratimo nazad u pređašnje stanje, onda ima samo napred. Da taj put je otvoren, ali.. Ali ako ne možeš ni papred, jer je previsok zid zahteva, onda si u zamci. Ne možeš nikuda. A za sada nam se odobrava i uslovljava samo deo obaveznog kretanja.

Znajući s kim imamo posla, onda je jasno da prilazimo tačci kraja. Jer javno činiti da dođe do depopulacije nije fašizam, nego je to monstruozni čin gašenja svega stvorenog i nametanje nečega nerazumnog.

Nerazum je kada ne dostižemo nivo razumevanja aktuenog i stremljenjima. Ali to nam se i ne prezentira. Nerazumnost se ogleda u tome da nosioci vlasti i prava isključivog odlučivanja jednostavno ne objašnjavaju ništa. Ništa se ne zna. Ne zna se razlog ničemu. Ustvari, zasniva se na laži. Obzirom da nisu vanzemaljci, onda jedino ostaje da kojnstatujemo da su oni poput nas, samo sa nekim drugim namerama u glavama.

Naravno, žig zveri neće biti obeležena ni sa čim javnim ukazivanjem. Jednostavno ćemo to shvatiti. A danas shvatamo, da žig zveri imaju jasan znak kroz kovid potvrde kojim ti se protivprirodno sprečava ili određuje šta smeš a šta ne smeš. Nemojte da se vezujete za situaciju u vašoj uliuci, selu ili gradu, niti državi - situacija mora da se sagledava i preko horizonta. Moramo sagledavati stanje planete. Jer ćemo biti slobodni samo ako je cela planeta slobodna. A planeta će biti oslobođena kada svaka država i svaki čovek bude bio slobodan.

Za samo godunu dana nametnuli su nam perfidno obaveze koje su prihvatili slabi. Znate i sami šta se desilo. Iskoristila se slabost čoveka da se plaši. A strah živi u njemu. Strah vlada njime i raste svakodnevnim ponavljanjem iste priče. Znate i to. Oni koji se ne plaše i razmišljaju su jedini koji mogu nešto da urade. Jer od ovih drugih je i bog digao ruke, a i oni od njega.

O merama se priča i sprovode se, a većina ćuti, čuva ono malo što ima svest i smatra da može biti i gore, ako bi se suprotstavljali...

Danas ne možeš u prodavnicu, kod doktora, na utakmicu, ne možeš da prodaješ, ne možeš da radiš, niti kod roditelja u Dom za stara lica. Ne možeš, jer nemaš Potvrdu. Istovremeno, ne možeš na osnovu potvrde iza koje je krajnje sumnjiva merodavnost.

Bojim se da je ovo samo deo budućeg njihovog beskrajnog repertoara nametanja izmišljotina.

Kada sam prošle godine rekao da smo ovu bitku izgubili, a svi se kleli u Donalda Trampa, znao sam sve ovo, a i ono što sledi - jer se o tome pričalo 20 godina pre. Fokus mi nije bio na širi plan postojanja. Kada su globalisti počeli da se ljuljaju, shvatio sam da je među njima nastalo komešanje i borba za izvršnu vlast. No, to je sada njihov problem. Lično moj ego ne teži ni za čim drugim, osim da vas upozorim i otvorim oči prezentirajući "dokaze", jer čujem i decu u autobusu da znaju više nego mnogi stariji. Logikom i vi možete doći do istog, jer ja nemam nikakvu tajnu šifru ili mantru. Samo svoju glavu.

Eto to nam se dešava. I najbolje bi bilo da prihvatimo taj scenario jer će ionako biti realizovan na neki svoj način. Tako nekako. Možda treba pokušati da ga menjamo kao subjekti iznutra, a ne kao objekti suprotstavljanjem. Diplomatija ima duboke korene u istoriji. Deo čovečanstva će stradati, a ostaće deo stanovništva da bi nastavili, ili bolje rečeno, počeli od početka nov ciklus.

Ako imate malo vremena, savetujem vam da ne gledate TV, ne čitate novine, ne idete na Internet - pogledajte Svetu knjigu ili Bibliju. Ne hvatajte se za delove iste. Pročitajte je celu. A onda je ponovo pročitajte, neke stvari će vam biti jasnije

Srećno!

 

Danas se procjenjuje da je tijekom cijele povijesti razvoja modernog čovjeka, homo sapiensa, na svijetu živjelo ili živi ukupno oko 110 milijardi ljudi, od čega u ovom trenutku 7,4 milijardi. American Museum of Natural History sažeo je širenje ljudi po svijetu i populacijski rast ljudi u poučni animirani film od šest minuta koji počinje u trenutku početka širenja netom evoluiranog homo sapiensa iz Afrike prije 200.000 godina. Prvih 200.000 godina ljudske povijesti, do početka Nove ere, film je sažeo u približno jednu minutu, tijekom koje se ne primijeti ikakav poseban rast populacije, nego izrazito geografsko širenje čovječanstva, koje u jednom trenutku, s otkrićem vatre, kotača, poljoprivrede i sličnih stvari, neznatno ubrzava. Film to ne navodi, ali danas se procjenjuje da je 8000. godine prije Nove ere na svijetu živjelo samo pet milijuna ljudi. Svemir Radikalna teorija Znanost Otkriven novi mogući razlog zašto postoje ljudi Čovječanstvu je, znači, bilo potrebno 200.000 godina za populacijski narasti od nule do pet milijuna, da bismo početak Nove ere dočekali s čak 170 milijuna. No, to još uvijek nije bilo niti posebno mnogo u odnosu na današnje brojke, niti je rast broja ljudi bio dramatičan, a nerijetko je i varirao. Do 300. godine lagano smo rasli do 175 milijuna, nakon čega sljedećih 300 godina slijedi stagnacija. Oko 600. godine opet nas počinje bivati sve više. S pojavom islama rast se ubrzava, isto kao i s pojavom svake nove civilizacije. U 14. stoljeću već nas je 365 milijuna, kada nas pogađa pandemija bubonske kuge, zbog čega početkom 16. stoljeća na svijetu živi 357 milijuna ljudi. Svijet kakav poznajemo danas počinje se rađati krajem 18. stoljeća s pojavom industrijske revolucije i začetaka moderne medicine. I već početkom 19. stoljeća na svijetu živi jedna milijarda ljudi. 1900. ima nas 1,5 milijardi, sredinom 20. stoljeća već dvije milijarde. U tom trenutku rast postaje eksponencijalan, što vrijedi i dandanas. Zasad stvari stoje tako da je najizglednije da će 2100. na svijetu živjeti oko 11 milijardi ljudi. Procjena vrijedi ukoliko nas ne bi zadesila neka posebna kataklizma poput globalnog rata ili ukoliko klimatske promjene ne eksplodiraju u nekom od svojih najgorih scenarija. 11 milijardi do kraja stoljeća značilo bi znatno usporavanje trendova rasta svjetske populacije homo sapiensa, na što upućuje sve manja plodnost čovjeka. Početkom Nove ere na svakih 1000 ljudi bilo je novorođenih 80. Dokaz evolucije u postojanju podlaktičnog mišića LJUDI BUDUĆNOSTI Znanost Dokaz evolucije: Test otkriva spadate li u napredne ili ne Do 13. stoljeća to je palo na 60 i održalo se sve do indutrijske revolucije, kada pada na 50, a potom sredinom 19. stoljeća i na 40. Sredinom 20. stoljeća natalitet varira između 3,1 i 3,8 posto, 1995. to je definitivno 3,1 posto prosječno diljem svijeta, da bi 2011. to palo na 2,3 posto. Razlozi za to su mnogi. Od neusporedivo manjeg egzistencijalnog pritiska, preko prosvijećenosti, u moderna doba i kontracepcije, do sve manje raspoloživog prostora i prirodnih resursa. Ako bi fertilitet čovječanstva do kraja stoljeća bio samo malo manji od onog koji se predviđa, broj ljudi na svijetu 2100. bio bi bitno manji od projiciranih 11 milijardi. Ako bi pak bio samo malo veći, broj ljudi bio bi dramatično viši od projiciranog.tudija koju su naučnici sa Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) objavili 1972. godine predviđala je da će brzi ekonomski rast dovesti do kolapsa društva sredinom 21. veka. Nova studija pokazuje da su, nažalost, tačno predvideli i da se, ako ne dođe do ozbiljnog pomaka u globalnim prioritetima, mogu očekivati katastrofalne posledice do 2040. godine.

U studiji objavljenoj u veoma popularnoj knjizi Granice rasta (The Limits to Growth) 1972. godine, tim naučnika sa MIT-a je tvrdio da će industrijska civilizacija nužno propasti ukoliko korporacije i vlade nastave da insistiraju na stalnom ekonomskom rastu, bez obzira na njegovu cenu, prenosi Vajs.

Nova studija koju je naručio direktor jedne od najvećih računovodstvenih firmi na svetu pokazala je da su čuvena upozorenja MIT-a o riziku propasti industrijske civilizacije tačna.

Dok se svet okreće ekonomskom oporavku i razvoju posle pandemije koronavirusa, istraživači ponovo upozoravaju na rizik pokušaja prostog povratka na prepandemijsko "normalno".

Tim MIT istraživača je 1972. godine studirao rizike koji mogu da dovedu do kolapsa civilizacije. Na osnovu modela dinamike sistema identifikoval su "granice rasta" (limits to growth, LtG) koje su ukazale da će se naša civilizacija srušiti u jednom trenutku u 21. veku od posledica iscrpljivanja planetarnih resursa.

12 scenarija

Kontroverzna analiza MIT-a izazvala je burnu debatu i odbačena je kao pogrešna ali je sada nova studija direktora KPMG-a objavljena u Jejlovom časopisu Journal of Industrial Ecology krajem prošle godine predvidela je 12 mogućih scenarija za budućnost, od kojih je većina predviđala tačku u kojoj će prirodni resursi postati toliko oskudni da će dalji ekonomski rast postati nemoguć, a lično blagostanje početi strgmoglavo da se urušava.

Najzloglasniji scenario iz ovog izveštaja – scenario Uobičajenog poslovanja (Business as Usual, BAU) predviđao je da će svetski ekonomski rast dostići svoj vrhunac oko 2040. godine, a zatim naglo početi da opada, zajedno sa svetskom populacijom, dostupnošću hrane i prirodnim resursima.

Ovaj neizbežni "kolaps“ ne bi bio kraj ljudske vrste, već društvena prekretnica zbog koje bi životni standard decenijama počeo naglo da opada širom sveta.

Ekonomistkinja Gaja Herington kojoj je specijalnost dinamička analiza sistema u poznatoj konsultantskoj kući, odlučila je da to istraži i ustanovila je da se trenutno stanje naše civilizacije mereno kroz 10 različitih varijabla – kao što je broj stanovnika, stopa nataliteta, stopa mortaliteta, industrijska proizvodnja neobnovljivi resursi, nivo zagađenja, proizvodnja hrane – skoro u potpunosti poklapa sa dva predložena scenarija iz 1972. godine.

Poklapanja

Pre svega sa pomenutim BAU scenarijom i scenarijom Sveobuhvatne tehnologije (Comprehensive Technology – CT) prema kojem tehnološki napredak pomaže u smanjenju zagađenja i povećanju zaliha hrane, čak i kada prirodni resursi ponestaju.

Iako ovaj drugi scenario predviđa manji šok za svetsko stanovništvo i lično blagostanje, nedostatak prirodnih resursa i dalje vodi ka tački u kojoj ekonomski rast naglo opada – drugim rečima, do iznenadnog kraha industrijskog društva.

"Oba scenarija predviđaju zaustavljanje rasta za otprilike jednu deceniju od danas", piše Heringtonova u svojoj studiji. "Oba scenarija ukazuju da nastavak poslovanja kao i obično, odnosno kontinuirani rast nije moguć. Čak i kada se upare sa tehnološkim razvojem, neizbežno će u ovom veku doći do pada industrijskog kapitala, poljoprivredne proizvodnje i blagostanja."

Tračak optimizma

Analiza MIT-ove studije pokazala je da je najoptimističniji scenario, ujedno i najualjeniji, ali da ipak postoji mogućnost da se društvo usmeri na pravi put.

Takozvani scenario Stabilizovanog sveta (Stabilized World SW) podrazumeva da civilizacija prati održivi put i tako iskusi manji pad ekonomskog razvoja.

Ovaj put započinje slično kao i rute BAU i CT – porast stanovništva, zagađenje i ekonomski rast, dok prirodni resursi opadaju. Razlika nastupa kada čovečanstvo odluči da namerno ograniči ekonomski rast, pre nego što ga na to prisili nedostatak sredstava.

"Scenario Stabilizovanog sveta pretpostavlja da se pored tehnoloških rešenja menjaju i globalni društveni prioriteti“, navela je Herington. "Promena sistema vrednosti i politika, između ostalog, vodi ka ograničavanju veličine porodice, mogućnost kontrole rađanja i namerno ograničavanje industrijske proizvodnje i davanje prioriteta zdravstvenim i obrazovnim uslugama“, dodala je ona.

Heringtonova je rekla da brzi razvoj i primena vakcina tokom pandemije kovida 19 svedoči o ljudskoj dovitljivosti u globalnim krizama. Potpuno je moguće, smatra ona, da ljudi slično odgovore na postojeću klimatsku krizu – ukoliko kao društvo svesno napravimo taj izbor.

"Neophodne promene neće biti lake i predstavljaju izazov, ali održiva i inkluzivna budućnost je i dalje moguća", zaključila je ona.

Dostupni podati pokazuju da će ono što odlučimo u narednih 10 godina odrediti dugoročnu sudbinu ljudske civilizacije. Iako sve balansira na i ivici noža, Heringtonova ukazuje na "brzi rast" prioriteta kada je reč o zaštiti životne sredine, dobroj politici i društvenim promenama, što je sve osnova za optimizam i pokazatelj da vlade i poslovni svet počinje da menja naćin razmišljanja.

A evo malo o delu onog što se još nije dogodilo, ali hoće - dogodiće se. Pišem kao i 2000-te kada sam pisao o ovom što se sada zbiva, a i pre 2-3 godine kada mi isto niste verovali. Ali ja to ne radim zbog lajkova, tapšanja po ramenu ili čestitki da sam "car" ili zbog vašeg zadovoljstva ili zadovoljenja radoznalosti. Ne. Jer kada bih slušao vas, onda to ne bih bio ja. To je moja dužnost koju sa zadovoljstvom izvršavam. Zadovoljan i prezadovoljan što se razlikujem od većine.

Elem, o onome što će se dogoditi. Datum budućeg događaja mi nije poznat, ali znam u kojim okolnostima će se dogoditi - jer se mora dogoditi, po logici stvari.

I tu se po tome razlikujemo. Jer meni je dovoljna pretpostavka da bih znao šta dalje da radim, a vi ne verujete ni činjenicama. Veeeelika razlika. Suštinska razlika. Koja ima i svoj epilog.

Vidite. Ovi na vlasti su tu gde su u svakoj zemlji jer ih je "neko" postavio. I plaća ih na neki sada nebitan način. Ti na vlasti su se totalno uživeli u posao Zla. Trude se da nas što više izmaltretiraju verujući jednog dana da će biti adekvatno nagrađeni.

E, neće biti nagrađeni, jer ovi koji su ih postavili će jednog dana prirodnim putem otići. I dočiće novi. A ti novi šefovi dovešće svoje ljude kojima veruju. Obzirom da se vreme promenilo i okolnosti. Svesni su koliko zla su ovi mali šefovi izigravali velike šefove. I svesni su da kada ih budu sklonili s vlasti da će narod pohrliti da im se sveti. A to nije daleko. Godinica-dve. Da se ne bi odale neke linije kominikacije, funkcionisanja i rada-eksponiranja, ovi moraju biti uklonjeni. Biće vrlo brzo prvi uklonjeni. Dakle neće uopšte biti sačuvani. Niko od njih neće biti sačuvan jer su sada smetnja. Višak. Totalno nefunkcionalni. Obzirom da oni nemaju tu moć prepobraćanja ili eventualne konverzije. Jer zlo je uvek samo zlo, i nbema preobraćanja u dobro. ne znaju oni šta je dobro. Eh, uskratiće se narodu prilika da im vrate. No idemo dalje.

Ta promena vlasti, uticaće i na pelcovane i nepelcovane, imaćemo u toj skoroj budućnosti brdo robota po raznim pitanjima. Deo nas (analogni čovek) će ostati a deo će biti zamenjen (digitalnim čovekom - transhumanističkim čovekom), a pelcovani će biti dobro proređeni i idealni za "transhumanističke" eksperimete.

I to će trajati 50-100 godina dok se sve ne iskristalizuje jer vreme Vodolije nije ni počelo. To je bila gnusna laž globalista, da bi mogli da sprovedu svoje agende. Ali to im baš ne ide više od ruke.

Civilizacija će se mučiti, svesna da nije dorasla izazovima i umovima koji su nametnuli ritam promena. Znači, ićićemo napred i mučiti se, jer nismo još uvek na "dovoljno vusokoj frekvenciji". Ali da se ne nadamo da će se odustati od svega i da će se vratitit drug Tito. Ne. Što pre zaboravite prošlost, lakše ćete prihvatiti realnost. Nema vraćanja ni u kakavoim pogledu.

Sve postignuto, globalisti zadržavaju i idu napred u realizaciju svih svojih agendi. Da bi opstali mi moramo da se promenimo i prilagodinmo. To će vam ličiti na situaciju u Jugoslaviji koja se mučila sa socijaliznom pa sa samoupravljanjem, da bi konačno krenula ka kapitalizmu i raspala se.

E tako će u nekom trenutku doći do raspada aktuelnog stanja na planeti.

Šta mislite koliko će ljudi biti spremni da iskoriste priliku i da vrate sve na staro?

Šta mislite?

... Nemojte ni da mslite. Rekoh vam malo pre. Jer tehnologija tako surovo ide napred da će sistem za praćenje subjekata "znati" bolje od nas kakve su nam namere i kakav nam je sledeći korak. Jasno?

Tada kada mi suverenisti budemo prihvatili taj stil života i tehnološke prateće elemente, naravno izabrani, a ne svi, tada će prestati da bude važna težina puta kojom smo došli.

Nova Civilizacija, sa erom Vodolije će konačno biti rođena. Ali tu nije kraj, već početak koji će tražiti "peglanje" zabluda. Svaka novima mora da proiđe dečije "bolesti" i da se zaleči kako bi uspešno nastavila dalje.

Znam da vas interesuje vreme. Pa evo. Era vodolije može početi za 200 godina a svoj vrhunac će doživeti na sredini njene egzistenicije.

 

 

I bi joj dano da dade duh ikoni zvijerinoj, da progovori ikona zvijerina, i da učini da se pobiju koji se god ne poklone ikoni zvijerinoj./I učini sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove, te im dade žig na desnoj ruci njihovoj ili na čelima njihovima, /Da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig, ili ime zvijeri, ili broj imena njenina/Ovdje je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zvijeri: jer je broj čovjekov i broj njezin šest stotina i šezdeset i šest/(Otkrivenje Jovanovo, 13/15-17)

Nikita Mihalkov je pre dva meseca, podsećajući na opasnost da se s vakcinom za kovid-19 izvrši čipovanje ljudi - što je, inače, u skladu sa javno obznanjenim projektom ID2020 - ukazao na jedan detalj iz javnog delovanja glavnog propagatora i finansijera vakcine Bila Gejtsa:  jedan nedavno odobreni Majkrosoftov patent nosi oznaku "WO/2020/060606".

Izbacite nule i dobijete poruku Otkrivenja Jovanovog.

Šta je to patentirano: „Sistem kriptovalute koji koristi podatke o telesnoj aktivnosti“.

Setite se da se stalno govori da nećete moći putovati po svetu i raditi, ako se ne vakcinišete vakcinom koje još nema. Dakle, „žig“ se planira. Jedino, hoće li „žig“ biti „na desnoj ruci njegovoj“?

Šta je to ID2020? Digital Identity 2020.

Pa, to su dobri ljudi, takoreći filantropi, koji su 2016. formirali NVO koji rade na tome da celo čovečanstvo do 2030 bude čipovano. Ali, naravno, kao deo velikog plana UN o „održivom razvoju“. Biti premrežen, kao disati!?

A zašto, pitate se vi? Pa da vam oni budu na usluzi, ako postanete izbeglica, da vas oni štite od terorizma i kakvih ne sve zala.

Kakve čarobne obećavajuće reči u „pljačkaškoj civilizacija“ u kojoj svake godine umre 9 miliona ljudi od gladi. Oni ne hrane, ali da srede da imate „ličnu kartu“ kao vaš ljubimac (ispod kože), to će da pomognu. Iako niste tražili, oni će vam biti od pomoći.

Kad je buknuo kovid-plamen ID2020 je isplivao na površinu, jer isti dobri ljudi koji podržavaju kovid-kampanju, spremaju nam vakcinu stoje i iza ID2020.

Šta nam oni nude? Peter Kenig, koji je godinama radio u Svetskoj banci i Svetskoj zdravstvenoj organozaciji, piše: ubrizgati nanočip, nepoznat osobi koja je vakcinisana. Jednom ubačen čip u ljudsku jedinku može se na daljinu opskrbiti svim vašim ličnim podacima, uključujući bankovne račune – kao digitalni novac. 

„Da, digitalni novac ka kome 'oni' ciljaju, tako da više nemate ne samo nikakvu kontrolu nad svojim zdravstvenim i drugim intimnim podacima, već ni nad zaradom i potrošnjom. Vaš novac može biti blokiran ili oduzet - kao 'sankcija' za nepošteno ponašanje, za plivanje protiv toka. Možete postati puki rob gospodara.“ (Kenig)

Neko bi mogao pomisliti da Kenig preteruje, ali zašto bi onda generalni direktor ZSO Tedros Adanom Gebrejesus govorio „da moramo krenuti ka digitalnom novcu, jer fizički papir i novčići mogu širiti bolesti, posebno endemske bolesti, poput koronavirusa“.

Da li je moguće da taj polusvet priča tako šta? Prvo,  njegove nadležnosti nemaju nikave veze s tim poslovima. A drugo, jedan od najvažnijih obeležja ljudske istrorije je kovanje novca (posle i štampanje), a sad su se našli Bil i Tedros da to ukinu!?

Koliko god da ste uplašeni pandemijom straha koju oni šire, morate se zamisliti: Zar to nije glupost? Idiotizam?

Taman posla! Ovi ljudi znaju šta hoće. I misle da to više ne traba da kriju. A mi? Mi imamo šansu da pokažemo da nije tačno ono što je svojeveremeno ironično-pesimistički govorio Miroslav Krleža „da je glupost svemirska dimenzija“. 

A oni našu želju da ne želimo da nas oni „vakcinišu“, više ne mogu zaustavljati optužbama - „teorija zavere“. Ovde, ako otvorite oči vidite jasno - postoji zavera. Neki ljudi, negde, bez javnosti, smišljaju da primene nešto na nama a ne nameravju da nam kažu šta je to i čemu služi. Mi njih nikad nismo izabrali na za šta. Tako se definiše zavera.

Kako znamo da to rade? Pa oni to i ne kriju. Savez ID2020 je na svom samitu pod nazivom „Izazovi puta do dobre lične karte“ u septembru 2019. godine u NJujorku odlučio da ovaj program sprovede 2020. godine. Onda je Svetski ekonomski forum (WEF) tu odluku potvrdio u januaru 2020. godine u Davosu.

Da, Davos! To je onaj glamurozni skup koji godinama gledate na TV a idu i „naši eksperti“ da se tamo spreme da rade na „svetskom niovu“. Da se i mi priključimo toj vodećoj svetskoj eliti. Posle na Kopaoniku organizuju „srpski Davos“. Zavisnici koji se ponose zavisnošću. Prava deca Davosa.

Da li je moguće da taj polusvet priča tako šta? Prvo,  njegove nadležnosti nemaju nikave veze s tim poslovima. A drugo, jedan od najvažnijih obeležja ljudske istrorije je kovanje novca (posle i štampanje), a sad su se našli Bil i Tedros da to ukinu!?

Koliko god da ste uplašeni pandemijom straha koju oni šire, morate se zamisliti: Zar to nije glupost? Idiotizam?

Taman posla! Ovi ljudi znaju šta hoće. I misle da to više ne traba da kriju. A mi? Mi imamo šansu da pokažemo da nije tačno ono što je svojeveremeno ironično-pesimistički govorio Miroslav Krleža „da je glupost svemirska dimenzija“. 

A oni našu želju da ne želimo da nas oni „vakcinišu“, više ne mogu zaustavljati optužbama - „teorija zavere“. Ovde, ako otvorite oči vidite jasno - postoji zavera. Neki ljudi, negde, bez javnosti, smišljaju da primene nešto na nama a ne nameravju da nam kažu šta je to i čemu služi. Mi njih nikad nismo izabrali na za šta. Tako se definiše zavera.

Kako znamo da to rade? Pa oni to i ne kriju. Savez ID2020 je na svom samitu pod nazivom „Izazovi puta do dobre lične karte“ u septembru 2019. godine u NJujorku odlučio da ovaj program sprovede 2020. godine. Onda je Svetski ekonomski forum (WEF) tu odluku potvrdio u januaru 2020. godine

Mnoge velike ideje u istoriji su besprizorno trošene iz dobrih namera, ali Poperovi „sledbenici“ nikad nisu padali u tu zabludu. Kad je Švab osnivao svoju NVO u Kelnu, u zelenom predgrađu Ženeve, idealni svet sa njegovog horizonta bio je humanistički koliko dobronamernost Geteovog Fausta. Ali, on je toliko „napredovao“ da ga nije mogla ni gristi savet zbog toga.

Pravni status WEF je - NVO. Forum nema nikakav pravni međunarodni status ili ulogu kao OUN, na primer. Ne postoji nikakav pravni osnov da Forum objavljuje pravilnike i oglašava pravila kako treba da se vodi i ponaša, „a kamoli vrši kontrolu nad svetskom populacijom i odlučuje o sudbini oko 7,8 milijardi ljudi (svetsko stanovništvo prema proceni UN 2020.). Ipak, upravo u to se WEF pretvorio - i to najmanje dve ili tri decenije.

A većina zapadnih lidera - i mnogi nezapadnjaci iz 193 članice UN - prihvataju WEF kao svetsku vlast za ekonomsku politiku i političko razmišljanje. Oni su ovlasti WEF stavili iznad ovlasti Ujedinjenih nacija i nacionalnih država.

Samozvanci iz nevaldine organizacije nameću pravila ponašanje za 99,999% ljudi sveta! Bez ikakve odgovornosti i slede jedino svoje interese.

U Davosu je odlučeno da pandemije korona-virusa bude. I kakva da bude. Dakle, između 21. i 24. januara 2020. održane su konsultacije pod pokroviteljstvom Koalicije za inovacije spremnosti za epidemiju (CEPI) a za izradu programa vakcine. CEPI je, inače, partnerstvo WEF i Gejtsove fondacije.

Peter Kenig navodi da je tada donesena „naravno iza dobro zatvorenih vrata“ i „konačna odluka da se SADA nastavi sa Agendom ID2020... Gejts, GAVI (Globalna alijansa za vakcinaciju i imunizaciju), Rokfeleri, Rotšildi i drugi, svi stoje iza ove odluke - primene Agende ID2020“.

Izgleda da im se baš žurilo. Jer, kad je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) 30. januara 2020. proglasila (odmah posle Davosa) vanredno stanje zbog brige za međunarodno javno zdravlje a u vezi sa novim kineskim koronavirusom (2019-nCoV) koji je kategorisan kao virusna upala pluća - bilo je, kako je izbrojao Mišel Čosudovski, a niko nije demantovao, 150 potvrđenih slučajeva izvan Kine: 6 u Sjedinjenim Državama, 3 u Kanadi, 2 u Velikoj Britaniji i sl. „Dakle, 150 potvrđenih slučajeve na stanovništvo od 6,4 milijarde (Svetsko stanovništvo 7,8 milijardi minus Kina 1,4 milijarde). Koliki je to bio rizik? Skoro nula.“ (Čosudovski)

Mislite da brižni ljudi u Davosu to nisu znali? Naravno da jesu.

Čak je i Komitet za vanredne situacije SZO u sedmici pre odluke „izražavao različita stajališta“.

Pošto podele u Komitetu nisu neprevaziđene, dalekosežna odluka je 30. januara donesena bez podrške stručnog mišljenja.

Teško je danas naći potkupljiviji svet od tzv. struke, ali to je krajem januara izgledalo toliko neosnovano da je pretegla struka koja je držala do obraza.

Nađena je „struka“ koja se nije opterećivala sumnjama i pitanjima, pa je mogao da se artikuliše sledeći korak - takođe po preporuci SZO-a ili pojedinih zemalja - obavezna tj. „prisilna vakcinacija“, ako bude trebalo pod policijskim i/ili vojnim nadzorom.

Kao vrhovni princip je postavljena dosetka: kad odbijaš da primiš sumnjivu vakcinu ti u stvari ugrožavaš druge! (Isto se koristi i za maske.) Dakle, nemaš šta biraš! Oni koji to odbiju mogu biti kažnjeni (novčane kazne i/ili zatvor - i svi isto vakcinisani na silu).

Ta operacija je u toku. Ovih dana je stigla vest da je vlada SAD kompaniji DŽonson&DŽonson dala milijardu dolara za proizvodnju vakcine. Kompanija DŽonson&DŽonson preko svoje filijale Jansen krajem marta primila je 456 miliona dolara, a nova milijarda će finansirati projekat proizvodnje na veliko njene eksperimentalne vakcine. Dve strane predviđaju moguće povećanje narudžbine na dodatnih 200 miliona doza… ulozi vlade predsednika Trampa za projekte razvoja vakcina tako su porasli na najmanje 9,4 milijarde dolara, uključujući ugovore o snabdevanju koji su potpisani sa pet kompanija, a koji predviđaju isporuku od najmanje 700 miliona doza, prema računici Frans presa.

SAD bi teoretski mogle da dobiju po 100 miliona doza od četiri kompanije - DŽonson&DŽonson, Novavaks, Fajzer/Biontek, Sanofi/GSK i 300 miliona doza od grupe Oksford/AstraZeneka.

Ova poslednja grupa je potpisala ili je u pregovorima sa drugim zemljama, od čega 400 miliona doza za Evropsku uniju.“ Ako pratite glasove „lokalne struke“ videćete kako podižu brigu javnosti za stepen više.

Ali, zabrinuli su se i Trampovi protivnici: taman su ga prizemljili žrtvama i korona-kampanjom, ali ako on donese vakcinu mesec dana pred izbore, šta god ona da bude, ode mast u propast!

Velika je drama. Svima je na umu kako je probuđeni svet odbacio vakcinu za „svinjski grip“ 2009. Ako zaista dođe do prisilne vakcinacije, biće to značajno „dostignuće“ Big Pharma, ali i oni i političari će se naći pred beskrajnim masama ljudi koji će biti dovedeni na granicu pucanja - oni ne mogu znati koja vrsta koktela će biti stavljena u vakcinu.

Možda je to spori ubica koji se aktivira za nekoliko godina?

Ili bolest koja pogađa samo sledeću generaciju?

Ili sredstvo za slabljenje mozga?

Ili gen koji čini žene neplodnim?

Sve je moguće, jer i Gejts i Davos-elita ne kriju da im je cilj potpuna kontrola stanovništva i - smanjenje stanovništva.

S druge strane, njihov rizik da za to budu zakonski oglašeni krivim je minimalan.

Za nekoliko godina, naravno, neće se znati odakle ta bolest dolazi. Da, to jeste nivo tehnologije koji su dostigle bio-ratne laboratorije u SAD, Velikoj Britaniji, Izraelu, Kanadi, Australiji... A sad se to razvija i u zemljama koje su planirane kao žrtve tih pronalazaka.

Setićete kakva se bitka na frontu Peking-Vašington vodila da li je Vuhan otrovan od strane američkih vojnika koji su u oktobru učestvovali na Svetskim vojnim igrama u tom gradu a ekipa je bila smeštena trista metara od on čuvene „mokre pijace“ ili su se virusi isšetali iz velike labaratorije u Vuhanu, a u čijim istraživanjima su učestvovali i naučnici iz zapadnih zemalja?

Vakcina je kao nagazna mina. Ako organizatori vakcinacije ne budu pazili - to sve može da odleti u materinu...

Iz Madrida je ovih dana, uz učešće stotina profesionalaca iz celog sveta, udruženje „Lekari za istinu“ stalo na stanovište da je kovid-19 „lažna pandemija stvorena u političke svrhe“.

Nema više razloga za nijanse. Taj deo „struke“, koji više nema nameru da ćuti, objavio je da 1. „žrtava od koronavirusa nije bilo više od prošlogodišnjih smrtnih slučajeva od gripa“, da su 2. „brojke preuveličane izmenama medicinskih protokola“, da 3. „zatvaranje zdravih i prisilna upotreba maski nemaju naučnu osnovu“ i da 4.„bolest poznata kao kovid-19 nema jedinstven infektivni obrazac, već je kombinaciju njih“.

Sve se slilo u zaključak: Moramo da kažemo našim vladama da nikad ne sme da se desi da nas primoravaju da se vakcinišemo ili čak da nam vlade to preporučuju.                             

Dok je svet zabavljen testiranjem vakcine program digitalnog identiteta ID2020 testira se sa vladom Bangladeša.

Savetnik za politiku vladinog programa Bangladeša Anir Hovdhuri saopštava: „Primenjujemo pristup digitalnom identitetu koji gleda unapred i omogućava pojedincima kontrolu nad njihovim ličnim podacima, istovremeno izgrađujući postojeće sisteme i programe. Vlada Bangladeša priznaje da dizajn sistema digitalnog identiteta ima dalekosežne posledice na pristup pojedinaca uslugama i sredstvima za život i mi smo spremni da ovaj pristup prvi sprovedemo."

Nikad ne recite da imate najgoru vladu na svetu!

Na terenu u Bangaladešu deluje igrač koga smo veće predstavili u ovom tekstu GAVI (Globalna alijansa za vakcine i imunizaciju) i „partneri iz akademske zajednice i humanitarne pomoći“.

Da li je samo slučajnost da se ID2020 uvodi na početku onoga što SZO naziva pandemijom?

Da li je pandemija bila potrebna da bi se pokrenulo više razornih programa ID2020?

Je li ovo zavera ili teorija zavere? O ovome će svako morati da razmisli kad mu stigne ponuda da se vakciniše.

Da li više verujete samozvanim filantropima ili svom zdravom razumu?

Svet se lomi između ličnih nemoći i nedokučive svemoći. Da li je nedokučiva? Da li je svemoćna?

Ovih dana se pored bogoslova Jovana sve češće citira i Etjen de la Boatje, Makjavelijev savremenik, ali ne i istomišljenik. On je podsećao: „Onaj koji dominira nad vama ima samo dva oka, samo dve ruke, samo jedno telo, nema ništa više od onog što najmanje ima čovek koji u beskonačnom broju živi u vašim gradovima; on zaista nema ništa više od moći koju mu vi dajete da vas uništi."

To je ta Zver iz Otkrivenja Jovanovog, koja misli da ima puno pravo da vam utisne „žig“ na desnoj ruci. Zato vas tako progoni korona-kampanjom. Svet ovakvu kampanju još nije video. Apokalipsa sta drugo?

TEORIJE ZAVERE MOJE SU OMILJENE PRICE. CEO OVAJ TEKST SMATRAJTE TEORIJOM ZAVERE. A NAPISAN JE  INSPIRISAN PRICOM O ZIGU ZVERI IZ BIBLIJE. KO JE ILI STA JE ZVER NIKO NE ZNA. A ONO STO NE ZNAS STA JE PREDSTAVLJA NAJVECI STRAH ZA LJUDE. O CEMU GOD SE OVDE RADI NIMALO NIJE NAIVNO. A STA JE ISTINA A STA NE NIKO POUZDANO NE MOZE DA UTVRDI. BILO KAKO BILO PROCITAJTE I PRETHODNI TEKST I DOSTA MOJIH TEKSTOVA NA OVU TEMU.  NESTO MNOGOOOOO NIJE U REDU U OVOJ PRICI SA KORONOM ,A STA NE ZNAM ZAISTA. NESTO IMA  U PRICI O ZVERI JER SAMA REC KAZE DA JE TO NESTO STRASNO. MOZDA JE ZVER OVA PANDEMIJA?