KOLIKO JE POTREBNO RODITELJA

 DO SADA JE BILO POTREBNO DVA RODITELJA DA SE ZACNE BEBA. MUSKARAC I ZENA.  TATA I MAMA. ALI KAKO SE SVET MENJA SULUDOM BRZINOM EVO JOS JEDNOG EKSPERIMENTA KOJI JE NEVEROVATAN KAO I ONAJ U KOME MUSKARCI RADJAJU BEBE.

Petomesečni dečak, Ibrahim Hasan, rođen u Meksiku pre pet meseci, prva je beba na svetu koja ima DNK troje roditelja.

Kako navodi BBC, stručnjaci su objavili tekst o rođenju dečaka sa „tri roditelja“ pet meseci nakon rođenja, kada su mogli pouzdano da potvrde da dete nema genetsko oboljenje od kojeg boluje njegova majka. Stručnjaci kažu da ovaj potez najavljuje „novu eru u medicini“ i može da pomogne porodicama sa retkim genetskim oboljenjima.

S obzirom na to da majka dečaka, Šaban, ima genetski poremećaj – Lej sindrom koji utiče na razvoj nervnog sistema, i koji je je uzrokovao smrt njene dve ranije bebe, dečak koji se sada rodio ima, pored DNK svojih roditelja, i genetski kod donora koji mu omogućava da preživi.

Lekari i naučnici upozoravaju da su potrebne rigorozne provere ove nove i kontroverzne tehnologije koja se zove Mitohondrijska donacija. Američki tim lekara je putovao u Meksiko kako bi sproveli celu proceduru zbog zakona koji u toj zemlji ne brane metode korišćenja više DNK materijala.

Roditelje bebe su iz Jordana, a tim stručnjaka iz Njujorka zaslužan je za ovaj neverovatan poduhvat.

Vođa tima bio je doktor Džon Zeng, koji kaže da je rođenje ove bebe dokaz da genetskim kodom troje ljudi može da se spreči obolevanje od mnogih naslednih bolesti.

 

Doktori za plodnost u Grčkoj i Španiji kažu da su napravili bebu od tri roditelja kako bi prevazišli neplodnost žene.

Dečak je rođen u utorak sa težinom od 2kg. Majka i dete su u dobrom zdravstvenom stanju. Doktori kažu da ” su napravili korak u medicinskoj istoriji” koja bi mogla pomoći neplodnim parovima širom sveta.

Međutim, neki stručnjaci u Velikoj Britaniji kažu da procedura pokreće etička pitanja i da nije trebalo da se desi ovako nešto.

Naime, ovaj eksperimentalni oblik IVF-a koristi jajnu ćeliju od majke, spermatozoid od oca i još jednu jajnu ćeliju žene donora. Razvijen je da pomogne porodicama pogođenim smrtonosnim mitohondrijskim bolestima koje se prenose sa majke na bebu. Ovakav poduhvat pokušan je samo u jednom takvom slučaju (porodica iz Jordana) i to tada izazvalo mnogo kontroverzi. Ali neki doktori za plodnost veruju da bi tehnologija mogla povećati izglede za IVF.

Mitohondrije su sitni delovi u skoro svakoj ćeliji tela koji pretvaraju hranu u korisnu energiju. Ova neispravnost u vezi sa mitohondrijskim bolestima dovela je do ovog eksperimentalnog poduhvata, tako da kombinovanje majčinog DNK sa mitohondrijom donatora može da spreči bolest. Ali postoje i spekulacije da mitohondrije mogu imati ulogu i u uspešnoj trudnoći. Ta tvrdnja još nije testirana.

Pacijentkinja je bila 32-godišnja žena u Grčkoj koja je prošla četiri neuspešna ciklusa IVF-a. Ona je sada majka, ali njen sin ima malu količinu genetskog sastava od donatorske žene, jer mitohondrije imaju svoju DNK.

Struktura ćelije:

Nukleus – tu se nalazi većina naše DNK i on određuje kako izgledamo kao i našu ličnost.

Mitohondrije – često opisane kao fabrike ćelija, one stvaraju energiju za stvaranje ćelijske funkcije.

Citoplazma – supstanca poput želea koja sadrži jezgro i mitohondrije.

Dr P. P , predsednik Instituta za život u Atini, izjavio je: ,,Neotuđivo pravo žene da postane majka sa svojim genetskim materijalom postala je stvarnost.Veoma smo ponosni što objavljujemo međunarodnu inovaciju u asistiranoj reprodukciji, a sada smo u poziciji da omogućimo da žene sa višestrukim neuspehom IVF-a ili retkim genetičkim mitohondrijskim bolestima imaju zdravo dete.”

Grčki tim je sarađivao sa španskim centrom, koji je najavio da u istraživanju učestvuje još 24 žene i da je osam embriona spremno za implantaciju.

U februaru 2018. godine, doktori u Njukastlu, koji su uveli tehnologiju, dobili su dozvolu da stvore prvu beba od tri osobe u Velikoj Britaniji.

Regulaciono telo odobrilo je dva pokušaja u porodicama sa retkim mitohondrijskim bolestima. Neki lekari u Velikoj Britaniji su tvrdili da su dve primene – prevencija plodnosti i bolesti – moralno dve veoma različite stvari.

Prva beba u Velikoj Britaniji začeta pomoću DNK troje ljudi rođena je nakon što su lekari izveli revolucionarni postupak veštačke oplodnje (IVF) čiji je cilj da se spreči da deca nasleđuju neizlečive bolesti.

Tehnika, poznata kao mitohondrijsko doniranje (MDT), koristi tkivo iz jajnih ćelija zdravih ženskih donora za stvaranje IVF embriona koji nemaju štetne mutacije koje nose njihove majke i koje će verovatno preneti svojoj deci, pojašnjava Guardian.

Budući da embrioni kombinuju spermu i jajnu ćeliju bioloških roditelja sa sićušnim baterijskim strukturama koje se nazivaju mitohondrije iz jajašca donora, dobijena beba ima DNK majke i oca kao i obično, plus malu količinu genetskog materijala, oko 37 gena, od donora. Proces je zato doveo do izraza “bebe s tri roditelja”, iako više od 99,8% DNK u bebama dolazi od majke i oca. Sto ne znaci da se nece ici dalje sa eksperimentisanjem. 

 

Pokušaja in vitro oplodnje bilo je i ranije, ali nijedan nije uspešno okončan, tj. nije rezultirao rođenjem bebe, sve dok u julu 1978. godine svet nije ugledala Luiza Braun. Prva beba iz epruvete bila je simbol velike pobede na polju medicine i dala je nade milionima ljudi da će se ipak možda ostvariti kao roditelji.

Pojednostavljeno, proces vantelesne oplodnje svodi se na punkciju i „iznošenje“ jajne ćelije iz tela žene i njeno spajanje sa spermatozoidima muškarca u laboratoriji, u mikrouslovima koji nalikuju prirodnim. U to vreme i na tom mestu događa se oplodnja – dakle, in vitro, van tela. Tek oplođena jajna ćelija, zigot, počinje svoj rast – deli se na dve ćelije, pa na četiri, pa osam… Nekoliko dana nakon oplodnje embrion se vraća u telo žene, konkretno, u matericu, gde bi se i sam nasao da je oplodnja izvrsena prirodnim putem.

Jasno je da su zbog ovog slučaja iskrsnula neka etička pitanja.

 Pitanje manipulacije genoma i izmjene ljudskog genoma u svrhu stvaranja poželjnog genetskog materijala. Imamo li pravo genetskim manipulacijama stvarati i programirati živa bića na ovakav način? Postavlja se pitanje tko je vlasnik naših genoma i tko će njime upravljati u buducnosti?

Iako je za znanstvenike beba s tri roditelja pogrešan naziv, jer više od 99 posto DNK potječe od oca i majke, i Crkva i znanstvenici ovdje imaju istu dilemu.

To su eksperimenti o kojima treba razmišljati i gledati ne samo na konkretni ishod, nego i na buduće posljedice, rekao je Josip Bozanić, kardinal u miru.

"Mi zapravo ne znamo što će se dogoditi sa sljedećom generacijom ako se radi o ženskom potomku jer znamo da se mitohondriji nasljeđuju putem majke. I to je ono etički ključno pitanje na koje već osam godina nismo dobili odgovor.

Još je jedna kontroverza iskrsnula oko sporne klinike u New Castleu – koliko je beba rođeno ovim postupkom. Iz nje odgovaraju da akademske publikacije tek prolaze proces znanstvene recenzije pa ga stoga ne mogu ni komentirati.

Ipak, na inzistiranje britanskih kolega koji prate sve oko ovog postupka još od 2015., kad je u nekim slučajevima odobren, odgovorili su da je takvih novorođenčadi iz njihove klinike izišlo manje od pet. Pandorina kutija nepovratno je otvorena, a mnoštvo pitanje još je neodgovoreno.

NIKAD NE MOZEMO NI DA PREDPOSTAVIMO STA SE SVE MOZE DOGODITI KAD SE COVEK IGRA BOGA. KOLIKO GOD SE NESTO CINILO IZ VISIH POBUDA NEKAKO JE GENETSKI INZINJERING ZAISTA ZASTRASUJUC. SVO TO MENJANE GENA, DNK, PRIRODNIH PROCESA MOZE POCI PO ZLU U SVAKOM MOMENTU, A OPET DA NAUKA I TEHNOLOGIJA NE NAPREDUJU NE BI POSTOJALO TOLIKO DOBRIH STVARI. MAC SA DVE OSTRICE.

REALNI ILI VIRTUALNI ZIVOT

 STVARMO SMO SE NAVIKLI DA 'ZIVIMO' NA INTERNETU I SVESNO SMO ODABRALI VIRTUALNI ZIVOT NA USTRB REALNOG. DO GOD TO IMA NEKAKVU GRANICU DOBRO JE. MEDJUTIM SVE JE IZVESNIJE DA SU DECA PRESLA TU GRANICU.

Znate sta je najstrasnije sto deca bukvalno  GLUME SVOJ ZIVOT.Oni moraju da slikaju sta su kupili od odece, od obuce, sta su jeli ,gde su bili...Oni sami sebe prate. To ni Orvel nije mogao da zamisli.Orvel je zamislio teleekran koji covek prati. On  u odredjeno doba dana mora da bude pred teleekranom kad je do 5 minuta mrznje da vice protiv Bernistajna i da uzvikuje ljubav prema Velikom bratu Ali ti sad sam sebe pratis, sam si sebe porobio.

Peneminde je luka u severnoj Nemačkoj, gde se reka Pene uliva u Baltičko more.

Tamo su u oktobru 1942. godine nemački inženjeri sedeli u kontrolnoj sobi i gledali televizijski ekran.

Na njemu su išle slike uživo, u krupnom planu, prototipskog oružja na lansirnoj rampi nekih 2,5 kilometra od njih. Na drugom ekranu, sa širokougaonom kamerom, gledali su kako se oružje uzdiže u nebo.Proba je bila uspešna. Gledali su nešto što će oblikovati budućnost - ali možda ne baš onako kako su to oni zamislili.

Verner fon Braun, briljantni mladi inženjer koji je stajao iza V2, predao se Amerikancima kad je pao Treći Rajh, a potom im pomogao da pobede u svemirskoj trci.

Da ste mu rekli da je njegova proba lansiranja rakete prvi korak ka odlasku čoveka na Mesec, on ne bi bio previše iznenađen. Upravo ga je to i motivisalo.

U jednom trenutku, nakratko je bio uhapšen nakon što je neko u vozu načuo kako govori da bi više voleo da gradi svemirske brodove nego oružje i prijavio ovu sumnjivo nekonformističku misao Gestapou, nacističkoj tajnoj policiji.

Ali Fon Braun nije mogao da predvidi da je prisustvovao i rođenju jedne druge izuzetno uticajne tehnologije - onu koju bi Gestapo obožavao u svom savremenom obliku - televiziju zatvorenog kola, poznatu kao CCTV.

Slike u toj kontrolnoj sobi bile su prvi primer video prenosa koji se ne koristi za emitovanje, već za nadgledanje u realnom vremenu, privatno - preko takozvanog „zatvorenog kola".

Vrhuška iz Penemindea možda je iznurivale robovsku radnu snagu do smrti, ali nije imala nameru da se pridruži broju žrtava.

Umesto toga, pozvala je televizijskog inženjera Valtera Bruha da osmisli način kako da nadgleda lansiranja raketa sa bezbedne udaljenosti. to je bilo pametno, zato što je prvi V2 koji su isprobali zaista eksplodirao sam od sebe, uništivši jednu od Bruhovih kamera.

Teško je odrediti koliko je tačno popularno Bruhovo čedo danas postalo. Jedna procena, stara nekoliko godina, kaže da je broj kamera za video nadzor širom sveta 245 miliona - što je otprilike jedna na svakih 30 ljudi.

Druga pretpostavlja da će ih uskoro, samo u Kini, biti dvostruko više.

Sasvim je izvesno da se tržište brzo širi, a njen globalni lider je kompanija po imenu Hikvižn, delom u vlasništvu kineske vlade.

Šta Kina radi sa svim tim CCTV kamerama?

Evo jednog primera.

Zamislite samo ovu scenu - pokušavate da pređete prometni put u gradu Sjangjangu.

Treba da sačekate da vam se upali zeleno svetlo, ali vam se žuri, tako da samo pretrčite, krivudajući kroz saobraćaj.

Nekoliko dana kasnije, mogli biste da ugledate vlastitu fotografiju, ime i broj lične karte na ogromnom elektronskom bilbordu iznad te raskrsnice, koji vas javno prokazuje kao nekoga ko je nepropisno prešao ulicu.

Ali ne radi se tu samo o javnom sramoćenju: kamere za video nadzor će se povezati sa državnim planskim programom „socijalnog bodovanja".

Kako će tačno taj nacionalni sistem da funkcioniše još je nejasno, ali razne probe koriste podatke iz javnog i privatnog sektora da ocenjuju koliko su ljudi uzorni građani.

Možete da izgubite poene na nepažljivu vožnju, kašnjenje sa plaćanjem račina ili širenje lažnih informacija.

Steknite mnogo poena i jedna od povlastica mogla bi da bude besplatna upotreba javnih bicikala; steknite ih malo i može vam biti zabranjeno korišćenje vozova.

Cilj je da se podstiče i nagrađuje željeno ponašanje - ili, kao što zvanični dokument to poetski kaže, „omogući pouzdanima da se kreću svud pod nebeskom kapom, istovremeno otežavajući diskreditovanima da naprave i jedan jedini korak."

Možda vas sve ovo podseća na izvesni roman objavljen sedam godina nakon što je Valter Bruh izmislio kameru za video nadzor.

U 1984, Džordž Orvel je slavno zamislio život u kom se sve nadzire - ne samo u javnom prostoru, već i u privatnim domovima ljudi. Svako ko je neko i nešto mora da ima „teleekran" preko kog Veliki vrat može da ga gleda.

Ali u priči postoji nagoveštaj da su ovi uređaji isprva bili nešto što su ljudi sami želeli da kupuju.

Kada pritvorni gospodin Čarington mora da pruži Vinstonu uverljiv razlog za očigledno odsustvo teleekrana u njegovoj gostinskoj sobi, on kaže da su „suviše skupi" i da „izgleda da nikad nisam osetio potrebu za njima".

To zvuči kao razgovor koji sam nedavno vodio o glasom kontrolisanim pametnim zvučnicima koje bi neke od najvećih korporacija želele da mi prodaju, kako bih mogao da se raspitam kakvo je vreme ili kažem:

„Aleksa, uključi moje centralno grejanje" ili automatski proverim šta mi se nalazi u frižide

Glasom pokretani pametni zvučnici sakupljaju sve više podatak o nama

Strip crtač Zek Vajnersmit najbolje sumira ovu ponudu ovako:

„Mogu li da postavim uređaj u vašu kuću koji neprestano prisluškuje sve što govorite i radite, pohranjuje te informacije, zarađuje na njima i ne dozvoljava vam da im pristupite?"

„Morali biste mnogo da mi platite za to."

„Ne. Vi ćete platiti nama."

„Uh... Ne, hvala?"

„Uređaj može da izračuna kad vam ponestaje čipsa sa sirom i isporuči vam ga kući dronom u roku od 30 minuta."

„Dajte mi tu mašinu!"

Uređaji kao što su Amazon Eho i Gugl Houm postali su popularni zbog velikog napretka u veštačkoj inteligenciji - a isti je razlog iza sve veće potražnje za CCTV kamerama. Postoji ograničen broj ekrana koje jedna osoba može da posmatra.

Ali ako softver može da gleda, sluša i tumači, koliko možete da nadzirete ograničeno je samo jačinom kompjutera.

Je li zdravorazumski osećati izvesnu nelagodu oko svega ovoga ili treba samo da se zavalimo i uživamo u čipsu sa sirom koji nam je isporučio dron?

To delom zavisi do koje mere verujemo entitetima koji nas posmatraju.

Amazon i Gugl nas brže-bolje uveravaju da oni ne špijuniraju baš sve naše razgovore.

Oni insistiraju da su uređaji dovoljno pametni da samo slušaju kad izgovaramo reči „buđenja" - kao što su „Aleksa" ili „OK Gugl" - i tek tada šalju audio zapis u oblak, kako bi moćniji serveri rastumačili šta mi to želimo.

Potom moramo da verujemo da je ove uređaje teško hakovati - za kriminalce i, možda, za vlade. Naravno, ne zgražava svakoga pomisao da država zna sve više i više o našim svakodnevnim životima.

Jedna Kineskinja je izjavila za australijski ABC da, kako je to njena vlada formulisala, ukoliko je svaki kutak javnog prostora pokriven kamerama, ona će se osećati bezbedno.

Oni koji imaju drugačiji stav prema ovome možda će biti zadovoljni kad čuju da CCTV još uvek nije onoliko pametan kao što izgleda. Raskrsnica u Sjangjangu deluje potpuno automatizovano - ali algoritmi za prepoznavanje lica zapravo nisu dovoljno pouzdani. Snimke moraju da prosejavaju nameštenici vlade.

Ali to možda nije ni bitno. Percepcija prismotre dovoljna je da vas odvrati - sve manje ljudi nepropisno prelazi ulicu.

To je i ideja „panoptikona": ako mislite da vas možda posmatraju, ponašaćete se kao da to stvarno rade. To je ideja koju je Džordž Orvel savršeno dobro razumeo.

Dakle, CCTV je možda još daleko od ispunjenja svog tehnološkog potencijala. Ali za one koji žele da promene šta radimo ili čak kako razmišljamo, to možda ne predstavlja toliku prepreku.

,,Na svakom odmorištu, prekoputa vrata za lift, sa zida je gledalo ogromno lice na plakatu. Slika je bila jedna od onih koje su tako udešene da oči na njoj prate posmatrača iz svakog ugla. Ispod lica stajao je natpis: VELIKI BRAT TE POSMATRA.”  (Džordž Orvel, „1984“)

Bilo kako bilo,  ideja Velikog brata održala se do danas i našla način da bude dio naših života. Roman „1984“ poslužio je kao inspiracija za stvaranje rijaliti programa, televizijskog fenomena koji bilježi ogromnu popularnost a samim tim i visoku profitabilnost, iako je jedino što nudi privatni život učesnika koji po pravilu moraju biti skandalozni, jer u suprotnom publici nisu zanimljivi. Ovaj format kod nas je popularan zadnje dvije decenije i osim što privlači široke narodne mase koji glasaju za svoje favorite, mnogima je prečica do slave i novca. 

Po svemu sudeći, način na koji je Džordž Orvel posmatrao svijet dozvolio mu je da vidi dalje i jasnije od svojih savremenika.  Da li je mogao  pretpostaviti da će njegove ideje naći primjenu decenijama kasnije? Ko zna. Ono što je sigurno znao je da društvo nije onakvo kakvim se obično predstavlja i da nas sve, negdje, na neki način, posmatra neki Veliki brat. 

JASNO VAM JE DA SVE STO OBJAVITE NA DRUSTVENIM MREZAMA GLEDA VELIKI BRAT. I NEMOJTE DA MISLITE   STA IMA MENE DA PRATI JA SAM NEZANIMLJIV - VELIKA GRESKA . VELIKI BRAT PRATI SVE IZ SAMO NJEMU ZNANIH RAZLOGA.

CUTANJE

 CUTANJE JE ODUVEK BILO ZLATO. EVO I ARAPI IMAJU TRI SITUACIJE U KOJIMA JE BOLJE CUTATI ZARAD SVOG DOBRA. TESKO JE CUTATI. NEKAKO JE STVARNO MNOGO LAKSE NEKOME RECI KAD IMAS PROBLEMA. ALI OPET KAD VIDIM DA TO NE DAJE NAJBOLJE RAZULTATE ONDA ZAISTA TREBA POSLUSATI OVE MUDROSTI.

Ako te nešto boli - ćuti!"

Postoji jedna stara priča o starcu Eziju. Starac Ezijo je ostao sam na farmi, nakon što mu je sin otišao u vojsku. Ezio je hrabro radio, vredno privređivao, sam vodio čitavu farmu. Jednog dana mu priđe komšija i pita ga: "Kako si Ezio?"

"Bole me leđa...", požali se Ezio komšiji.

Ubrzo se po čitavom kraju pročulo kako starca Ezija bole leđa, te kako je nemoćan da se sam stara o imanju i životinjama.

Uskoro mu počeše pristizati ponude od komšija da za bagatelu otkupe njegovo imanje. Kada im je rekao da je to premalo za takvo imanje, rekli su: "Bolje bilo kakav novac, nego nikakav. Leđa te bole, star si i nemoćan, prodaj imanje."

Niko se nije ponudio da mu pomogne, svi su hteli samo da imaju korist od njega.

Starac je nastavio da ćuti i da radi, a kada mu je došao sin iz vojske, starac Ezio mu je predao imanje uz reči: "Ako te nešto zaboli - ćuti."

"Ne govori prijatelju ono što ne bi rekao neprijatelju"

U svakom čoveku ima svetlosti i tame, nikad niste sasvim sigurni kada će se probuditi ona mračna strana u čoveku i šta će je probuditi. Bolje ne govorite prijatelju ono što ne možete da kažete ni neprijatelju.

Ako kažete prijatelju pa on iskoristi vašu tajnu, bićete ljuti na dve osobe: sebe i svog prijatelja.

"Nikad ne govorite loše o sebi"

Svako ko omalovažava sebe daje primer drugima da ga i oni omalovažavaju. Ako se osoba ponaša dostojanstveno i drugi će se prema toj osobi odnositi sa poštovanjem.

Starac Okam je živeo u pustinji 10 godina. Svaki dan je vredno radio i trudio se da bi pronašao vodu, kada mu je pošlo za rukom svi iz sela su dolazili da mu čestitaju, a on je govorio: Nije to ništa.

Ubrzo su se svi odnosili prema njegovom pronalasku vode kao da je to ništa. Umesto da se napiju vode, oni su prali noge u tom izvoru. Ubrzo je voda postala zagađena i blatnjava bara.

Starca je to bolelo strašno, ali ljudi su se prema njegovom trudu odnosili baš onako kako im je i on sam rekao - kao da je to ništa.

NADALJE SLEDE  MUDROSTI OSTALIH NARODA

Ako ćete naljutiti nekoga

Tokom svađe, ćutnja pomaže da bolje slušamo i osoba s kojom se svađamo će u jednom trenutku shvatiti da je dosta.

U situaciji kada je neophodno da odgovorite nešto nekome o nečemu što vam se ne sviđa, uzmite 5 sekundi, udahnite i razmislite o tome šta ćete izreći.

Ljutnja nikome nije donela ništa dobro: Opraštam, ne zato što si u pravu već zato što ja zaslužujem duševni mir!ko ćete se još više naljutiti

Možda imate pravo da budete ljuti, ali još više ljutnje je neće utišati , već pojačati. Ako pokušavati da razgovorate kada ste ljuti bilo bi bolje da prekinete jer biste mogli razljutiti i drugu osobu i tako stvoriti začarani krug.

To se isto odnosi na situaciju u kojoj druga osoba ne želi da vas sasluša i razume. Takvi ljudi vam neće priznati da ste u pravu tako da je bolje da čuvate svoj glas za neke smislene rasprave.

Ako želite da ispravite nečije greške

Iako možda imate samo dobru nameru, nemojte da ispravljate nikoga, a posebno ne osobe koje ne poznajete najbolje.

Bolje je da zadržite svoje mišljenje za sebe nego da ispadnete 'pametnjaković' kojeg niko ne voli.

Ako će to uvrediti nekoga

Često ne razmišljajući uvredimo nekoga jer podsvesno želimo da budemo moćni i u pravu ili iz čiste ljubomore. Često je to u obliku sarkazma, ali to ne znači da nekoga nismo uvredili. Bolje je da držite jezik za zubima nego da pokušavate da kreirate lepu sliku o sebi.

Ako govorite samo da biste nešto rekli

Nemojte govoriti samo da biste nešto rekli, iako to što želite da kažete možda nema nikakvog smisla. Ako vaše reči neće pridoneti raspravi, bolje da ih sačuvate za neku drugu priliku.

Ako ćete još nekoga uplesti u situaciju

Nekada je teško držati jezik za zubima kada je u pitanju neka tajna, ali imajte na umu da vam je vaš prijatelj to rekao u poverenju i da ćete iznevjeriti prijateljstvo. Čak i ako trećoj osobi kažete da ne sme nikome to da kaže to je svejedno ogovaranje.

Ako vas neko maltretira

Ako se susrećete s nekim ko vas maltretira nemojte da pokušavate komunikaciju s njim. Šta god da kažete takvim osobama to će ih podstaći na još više maltretiranja, oni ne podnose tišinu.

Možete sprečiti nasilništvo svojom ćutnjom, iako biste nasilnika možda najradije hteli da naučite pameti. Čuvajte svoje mentalno zdravlje i držite jezik za zubima.

Ako ćete povrediti nečije osećanja

Ovo je posebno važno ako želite da komentarišete neizbežne činjenice o nekome. Nikada ne znate kada ćete nekoga povrediti jer smo svi individualne osobe i reagujemo različito.

Uvek pre nego što kažete nešto o nekome dobro promislite, pogotovo ako ne poznajete dobro tu osobu, a želite da ostanete u dobrom odnosu s njom.

LJudi imaju neodoljivu potrebu da otkrivaju suvišne detalje o sebi ili komentarišu u pogrešnom trenutku. Međutim, u mnogim situacijama najbolje bi bilo da razmislite podrobno ili ništa ne kažete.

Koje su to situacije?

1. Ispitivanje o ličnom životu

Mnogi ljudi su radoznali, te se neće ustručavati da vam postavljaju i pitanja koja se tiču vaše privatnosti koju delite sa vrlo malim brojem ljudi ili ni sa kim. Ne odgovarajte na takva pitanja kako se ne biste posle kajali što se isuviše otkrili o sebi. Upamtite da pravi prijatelji i ljudi koji vas vole neće vas pritiskati i ispitivati o stvarima o kojima ne želite da pričate.

2. Ne uključujte se u ogovaranje drugih

Uvek treba da imate na umu da oni koji ogovaraju druge kod vas, ogovaraju i vas na drugom mestu. Ne uključujte se u tuđa tračarenja i otkivanje tuđih tajni. Ne samo što nije lepo, već možete i reći nešto zbog čega ćete se jako kajati. Komentarisanje drugih nije odlika pametnih i primišljenih ljudi.

3. Kada niste sigurni u svoje znanje i informacije

Ako se u društvu u kom se nalazite potegne tema u koju niste toliko upućeni, ne morate po svaku cenu da iznosite mišljenje. Kada je u pitanju polje koje vam je mahom nepoznato, bolje je slušati i naknadno se informisati, nego nametati neargumentovano mišljenje.

4. Ne kritikujte i ne sudite

Dobar deo ljudi ima potrebu da olako osudi nečiji postupak. Ali, vi ne znate šta se sve desilo ili koje su to okolnosti dovele do takvog ishoda. Ne sudite kako drugi ne bi sudili vama.

5. Kad vam niko ne traži savet

Neki stručnjaci su došli do zaključka da ljudi koji se požale da imaju određen problem, ne žele od vas da čuju instant rešenje. Oni samo žele osobu koja će ih saslušati i pokazati empatiju. Zato, kada vam se neko požali, ne morate odmah da predlažete svoja rešenja i šta biste vi uradili. Saslušajte bez predrasuda i predubeđenja, a tek ako vas pitaju za mišljenje ili savet vi iznesite svoje mišljenje.

CUTANJE JE ZAISTA ZLATO SEM U SITUACIJAMA KOJE VAS CUTANJE  MOZE  UGROZITI EMOCIONALNO, FIZICKI ILI MATERIJALNO, ONDA NARAVNO MORATE GOVORITI. PA DA POSLUSAMO OVE MUDRE SAVETE I SEBI MALO OLAKSAMO ZIVOT.

TEORIJE ZAVERE

 POSLE TRI GODINE PROGLASILI SU KRAJ PANDEMIJE KOVIDA 19 ILI KORONE. NISMO NI VEROVALI U TO ALI SU NAS  NATERALI DA SE ZAKLJUCAMO U KUCE, NOSIMO MASKE I PRIMAMO VAKCINE, STO BIH JA REKLA TEORIJE ZAVERE POSTOJE! I VRLO SU STVARNE! STVARNIJE NEGO LAZI ZA KOJE NAM GOVORE DA SU ISTINA. UVEK PLAVE  ICRVENE PILULE!

NEKE OD TEORIJA ZAVERA KOJE POSTOJE ZADNJIH GODINA.

Obavezna vakcinacija, pasosi za vakcinaciju, stalna zakljucavanja i blokade, neverovatna inflacija i ekonomska kriza. Digitalna valuta, centralna banka,klimatska blokada, i druge. Ni jedna  po meni nije toliko strasna koliko prica o bodovanju.

DIGITALNI ID (DRUSTVENO KREDITNO BODOVANJE) 

Nije to prica o cipovanju koje je vec odavno i odradjeno. Ovde je prica o tome kako se ponasate udrustvu. Boduju vasu socijalnu vestinu. Ako se pokazete nepodobnim, kredit vam se ukida i jednostavno vas brisu ( na digitalni ili realni nacin, zavisi od vasih prekrsaja). Digitalno bodovanje  dokazuje moju pricu od juce o petnaestominutnim gradovima ( koja se isto tretira kao teorija zavere). Ali razmislite, da li mogu bolje  da vas kontrolisu ako se krecete u ogromnom rasponu ili ako zivite u getu?

Za sada postoji finansijsko digitalno kreditno bodovanje koga smo svesni.

Veštačka inteligencija u finansijskim uslugama nije novost, ali je svakako iznenađujuće dokle se sa tim već stiglo – više se ne radi samo o čet botovima, sada su tu i precizna predviđanja rizika, šteta i mogućnosti prevara, personalizovanje usluge, automatizacija svih poslovnih procesa i prilagođavanje promenljivim regulatornim zahtevima.  

Finansijska platforma Finextra prenosi rezultate istraživanja američke tehnološke kompanije NVIDIA, sprovedenog među profesionalnim pružaocima finansijskih usluga, koje je pokazalo da se 83 odsto ispitanika slaže da je AI važna za njihov budući uspeh, a 34 procenta izjasnilo se da veruje kako će im AI povećati godišnji prihod za najmanje 20%.

A šta sve može veštačka inteligencija u finansijskim uslugama? Zavisi od same prirode usluga, ali zajednički imenitelj je interakcija sa klijentima 24/7 i minimiziranje ljudskih grešaka i operativnih troškova kroz automatizaciju ručno vođenih procesa, što sve vodi uštedama i rastu prihoda. 

Najtraženije u oblasti fintech i investicionih kompanija su AI aplikacije za algoritamsko trgovanje, otkrivanje prevara i optimizaciju portfelja. Ovo stoga, navodi Finextra, što je tim servisima primarni fokus na zaštiti i maksimiziranju povrata klijenata. Nasuprot tome, banke, lizing kompanije i osiguranja fokusiraju se na AI otkrivanje prevara, sisteme preporuka i optimizaciju prodaje i marketinga.

Medjutim, mene brine ono bodovanje nasih socijalnih vestina . Jer kako vam prate finansije tako prate svaku sferu naseg zivota. 

Moje omiljene teorije zavere imaju veze sa vanzemaljcima, a najvise volim onu da smo i mi vanzemaljci . Kako smo dospeli na Zemlju?

Ljudi vječno postavljaju pitanje – jesmo li sami u svemiru? No nisu ni slutili da bi odgovor mogao biti u njima samima. Naime, život na Zemlji možda je došao s planeta udaljenog trilijunima milja, sugeriraju znanstvenici, prenosi The Sun.Drugim riječima, to znači da smo možda upravo mi vanzemaljci. Kemijski “blokovi” naše DNK prvi su put otkriveni u asteroidima koji su pogodili naš planet prije više milijardi godina.

To znači da je sjeme života vjerojatno presađeno ovdje s drugih mjesta u svemiru, a ljudi poput nas bi mogli živjeti na drugom planetu daleko od našeg.

Uzorci iz tri meteorita bogatih ugljikom, nazvanih Murchison, Murray i Tagish Lake, analizirani su vrhunskim tehnikama. “Pronašli smo raznolik raspon organskih materijala, uključujući nukleobaze, naše osnovne blokove života”, rekao je profesor Yasuhiro Oba sa Sveučilišta Hokkaido u Japanu.

 

“Oni su mogli biti dostavljeni na Zemlju na asteroidima, meteoritima, kometima i međuplanetarnim česticama prašine prije četiri milijarde godina kada su naš planet bombardirale krhotine iz svemira”, rekao je prof. Oba.jerujemo da je dotok ovih organskih tvari odigrao važnu ulogu u evoluciji života na Zemlji. Ovo je vrlo uzbudljivo otkriće koje proširuje naše razumijevanje kako je život započeo”, dodao je.

Pirimidini i purini

Dvije vrste kemijskih građevnih blokova, ili nukleobaza, potrebne su za formiranje DNK i RNA, koji su temelj života na Zemlji. Oni se nazivaju pirimidini i purini. Ranije su na meteoritima identificirani samo purini.

 

Ali tim profesora Obe otkrio je pirimidine u laboratorijskim eksperimentima simulirajući uvjete u međuzvjezdanim medijima, odnosno prostoru između zvijezda.

Sta bi nam pomoglo  u vezi sa vanzemaljcima pa "vremenska masina"

 

Ronald Mallett inspiraciju je pronašao u teoriji relativnosti Alberta Einsteina, odnosno u geometrijskoj teoriji koja postulira da prisutnost mase i energije “zakrivljuju” prostor i vrijemeremda će se na prvu učiniti da je riječ o prvoaprilskoj šali, uvaženi fizičar Ronald Mallett zaista je na pragu početka izrade vremenske mašine kako bi spasio pokojnog oca kojem je posvetio sav svoj rad.

Mallet se nada kako će mu u ostvarenju cilja pomoći jednačina do koje je došao, a koja bi mogla u potpunosti promijeniti pogled ljudi na vrijeme ukoliko se utvrdi da je ispravno postavljena.

Od početka realizacije dijeli ga – novac; mora ga prikupiti kako bi mogao nastaviti izradu studije vremenske mašine.

Profesor na univerzitetu u Connecticutu (76) bez oca je ostao kada mu je bilo samo deset godina, te se još tada čak zakleo da će se pokušati vratiti kroz vrijeme kako bi ga mogao upozoriti na srčani udar.

Inspiraciju je pronašao u teoriji relativnosti Alberta Einsteina, odnosno u geometrijskoj teoriji koja postulira da prisutnost mase i energije “zakrivljuju” prostor i vrijeme.

U realizaciji nauma će mu uz potencijalne investitore nastojati pomoći i kolega Chandra Roychoudhuri, laserski fizičar, kojemu je zadatak izgraditi protoip mašine podignute na spomenutoj jednačini.

“Ljubav prema mome ocu snažna je kao i prije 60-tak godina. On će mi biti u mislima i kad se nađem na samrtnoj postelji. Njegova prerana smrt me upravo učinila čovjekom kakav sam danas”, rekao je za Washington Post fizičar koji je dugo na jednačini radio u tajnosti kako ga kolege ne bi proglasile ludakom.ako je fizičko putovanje kroz vrijeme, za sada, nemoguće, on tvrdi da je za "mali novac" moguće napraviti mašinu koja će primati informacije od naših potomaka ili generacija iz bliske budućnosti.

Malet vjeruje da takva mašina može biti napravljena već sada, jer, prema njegovim teorijama, "svjetlost može promijeniti vrijeme".

"Koristeći se kružnom laserskom svjetlosti, uspio sam matematički pokazati da to može dovesti do savijanja prostora i vremena. Tok neutronskih spinova mogao bi prenijeti binarni kod u prošlost", smatra Malet.

Prema njegovom proračunu, takva sofisticirana mašina, koja bi se koristila laserima za okretanje vremena, koštao bi "svega 250.000 dolara".

Maletove kolege, kako prenose naučni portali, smatraju da je ova ideja možda nemoguća, ali se nadaju da će uspjeti u nekim projektima, koji su revolucionarni u poređenju sa drugim istraživačima na polju "putovanja kroz vrijeme". 

Zatim teorija zavere u vezi spajanja ljudi i vanzemaljaca

Homo capensis: pretpostavljeni hominid sa velikim mozgom i IQ-om od 180 – osnova za održavanje svjetske hegemonije od davnina.

Istraživači poput dr Edwarda Spencera izložili su arheološke dokaze o ovim hominidima sa izduženim lobanjama iz cijelog svijeta, dokaze od prije 50.000 godina u Južnoj Africi, pa čak i ljude poput Ehnatona, egipatskog faraona. Mnogi vjeruju da oni još uvijek žive skriveni među nama (u Vatikanu), da se bave svjetskom politikom i da bi mogli biti vanzemaljsko-ljudski hibridi.

Glavni ‘zviždač’ koji ih je pokušao razotkriti je Karen Hudes, bivša savjetnica Svjetske banke. Na osnovu njenog iskustva i onoga što je istraživala, ova “neljudska stvorenja” kontrolišu svijet od davnina. Prema Dr. Spenceru, visoku kabalu čine bankari i društvo Homo capensis.

Edward Spencer je zaključio da su ova bića s izduženim lobanjama koncentrisana u Vatikanu (!), dominirajući moći Katoličke crkve, centra države Iluminata. Religija i bankarstvo su dominantni … Novac je najveći izum ropstva za čovječanstvo. Među njihovim glavnim karakteristikama su:

• Izdužene lobanje, većeg volumena i većeg mozga
• Najviši IQ (180 u prosjeku)
• Nepostojanje kreativnosti ili empatije, ali orijentisanost na matematiku, numerologiju, finansije
• Krv na bazi bakra
• Rh-negativna (plava krv) linija
• Imaju evropsku bazu u Švicarskoj (sa 48% faraonske loze)
• Emocionalno negativni, nesretni su i ubijaju jedni druge
• Oni su robovlasnici
• Sljedbenici vjerskih rituala i prinošenja ljudskih žrtava
• “Robovi nižih dimenzija”

  Zavjerenici tvrde da kontrolišu NATO, finansijsko tržište i medije. Strateški su pozicionirani na vlasti (kraljevske porodice posjeduju Rh-negativni krvni faktor). Oni su se infiltrirali u nas, kradući naše znanje i manipulišući čovječanstvom. Oni su uvijek spremni da insceniraju podvale, ratove i događaje koristeći tajne operacije.

  Istorijski i arheološki dokazi

  Važna knjiga koju spominje dr Spencer su Mape drevnih morskih kraljeva Charlesa Hapgooda, a koja otkriva da je misteriozna nepoznata civilizacija mapirala cijelu planetu tokom posljednjeg ledenog doba. Ta civilizacija bi bila Homo capensis.

  Postoji mnogo arheoloških dokaza o ljudima sa izduženim lobanjama u zemljama poput Južne Afrike, Malte, Perua i Rusije. Vrlo značajan primjer je lobanja Paracasa u Peruu, koja je imala drugačiju genetiku, 25% veći volumen lobanje i 60% veću težinu od običnih ljudskih lubanja.

  Drugi primjeri: Hram Hypogeum na Malti (gdje su pronađene i ove anomalne lobanje) i u Južnoj Africi, gdje je otkriven Boskop Man, koji je datiran prije više od 10.000 godina a njegova lobanja je bila 30% starija od ljudske.

  Adamov kalendar u Južnoj Africi

  Još jedno ključno otkriće je u Južnoj Africi je u vezi sa Adamovim kalendarom, najstarijim megalitskim kalendarom ikada otkrivenim, koji je datiran na više od 50.000 godina. Ova struktura ima svoje kamene blokove koji formiraju karte ekvinocija i sazviježđa Orion. U blizini se nalazi piramida gotovo iste dužine kao Velika piramida u Gizi, Egipat.

  U tom području postoji i na hiljade ogromnih građevina nalik silosima te velika poljoprivredna polja … Te strukture su (iz)ignorisane od strane akademske arheologije. Smatra se da ih je dizajnirao Homo capensis a da su sagrađene robovskom rukom Homo sapiensa.

  Anunnaki – ljudski vanzemaljski hibridi?

  Prema različitim istraživanjima, poput onog koje je proveo Corey Goode, Homo capensis bi bili vanzemaljsko-ljudski hibridi koje je stvorio Enki, drevni reptilski vanzemaljac Anunnaki s plavom krvlju na bazi bakra. U Bibliji bi to bili isti nefili, takođe opisani kao hibridi.

  Homo capensis: Vrsta koja živi skrivena među ljudima?

  May 1, 2023 Internet, Zanimljivosti

  Homo capensis: pretpostavljeni hominid sa velikim mozgom i IQ-om od 180 – osnova za održavanje svjetske hegemonije od davnina.

  

  Istraživači poput dr Edwarda Spencera izložili su arheološke dokaze o ovim hominidima sa izduženim lobanjama iz cijelog svijeta, dokaze od prije 50.000 godina u Južnoj Africi, pa čak i ljude poput Ehnatona, egipatskog faraona. Mnogi vjeruju da oni još uvijek žive skriveni među nama (u Vatikanu), da se bave svjetskom politikom i da bi mogli biti vanzemaljsko-ljudski hibridi.

  Homo capensis: njegove karakteristike i njegova zavjera

  Glavni ‘zviždač’ koji ih je pokušao razotkriti je Karen Hudes, bivša savjetnica Svjetske banke. Na osnovu njenog iskustva i onoga što je istraživala, ova “neljudska stvorenja” kontrolišu svijet od davnina. Prema Dr. Spenceru, visoku kabalu čine bankari i društvo Homo capensis.

  Edward Spencer je zaključio da su ova bića s izduženim lobanjama koncentrisana u Vatikanu (!), dominirajući moći Katoličke crkve, centra države Iluminata. Religija i bankarstvo su dominantni … Novac je najveći izum ropstva za čovječanstvo. Među njihovim glavnim karakteristikama su:
• Izdužene lobanje, većeg volumena i većeg mozga
• Najviši IQ (180 u prosjeku)
• Nepostojanje kreativnosti ili empatije, ali orijentisanost na matematiku, numerologiju, finansije
• Krv na bazi bakra
• Rh-negativna (plava krv) linija
• Imaju evropsku bazu u Švicarskoj (sa 48% faraonske loze)
• Emocionalno negativni, nesretni su i ubijaju jedni druge
• Oni su robovlasnici
• Sljedbenici vjerskih rituala i prinošenja ljudskih žrtava
• “Robovi nižih dimenzija”

Kraljica Nefertiti, izdužene lobanje i papina mitra © MRU

Zavjerenici tvrde da kontrolišu NATO, finansijsko tržište i medije. Strateški su pozicionirani na vlasti (kraljevske porodice posjeduju Rh-negativni krvni faktor). Oni su se infiltrirali u nas, kradući naše znanje i manipulišući čovječanstvom. Oni su uvijek spremni da insceniraju podvale, ratove i događaje koristeći tajne operacije.

Istorijski i arheološki dokazi

Važna knjiga koju spominje dr Spencer su Mape drevnih morskih kraljeva Charlesa Hapgooda, a koja otkriva da je misteriozna nepoznata civilizacija mapirala cijelu planetu tokom posljednjeg ledenog doba. Ta civilizacija bi bila Homo capensis.

Izdužene lobanje iz Paracasa © Wikimedia Commons

Postoji mnogo arheoloških dokaza o ljudima sa izduženim lobanjama u zemljama poput Južne Afrike, Malte, Perua i Rusije. Vrlo značajan primjer je lobanja Paracasa u Peruu, koja je imala drugačiju genetiku, 25% veći volumen lobanje i 60% veću težinu od običnih ljudskih lubanja.

Drugi primjeri: Hram Hypogeum na Malti (gdje su pronađene i ove anomalne lobanje) i u Južnoj Africi, gdje je otkriven Boskop Man, koji je datiran prije više od 10.000 godina a njegova lobanja je bila 30% starija od ljudske.

Adamov kalendar u Južnoj Africi

Još jedno ključno otkriće je u Južnoj Africi je u vezi sa Adamovim kalendarom, najstarijim megalitskim kalendarom ikada otkrivenim, koji je datiran na više od 50.000 godina. Ova struktura ima svoje kamene blokove koji formiraju karte ekvinocija i sazviježđa Orion. U blizini se nalazi piramida gotovo iste dužine kao Velika piramida u Gizi, Egipat.

U tom području postoji i na hiljade ogromnih građevina nalik silosima te velika poljoprivredna polja … Te strukture su (iz)ignorisane od strane akademske arheologije. Smatra se da ih je dizajnirao Homo capensis a da su sagrađene robovskom rukom Homo sapiensa.

Anunnaki – ljudski vanzemaljski hibridi?

Prema različitim istraživanjima, poput onog koje je proveo Corey Goode, Homo capensis bi bili vanzemaljsko-ljudski hibridi koje je stvorio Enki, drevni reptilski vanzemaljac Anunnaki s plavom krvlju na bazi bakra. U Bibliji bi to bili isti nefili, takođe opisani kao hibridi.

Karen Hudes je puno razgovarala sa dr Spencerom o ovoj drugoj vrsti. Ona smatra da je takozvani “sivi papa” Pepe Orsini posrednik u Vatikanu između katoličkih vlasti i Homo capensisa. Pepe Orsini bi trebao biti kralj Svete rimske papske loze, koja je iznad Rothschilda i Rockefellera u piramidi moći, ali uz Breakspeare, Aldobrandinije i druge papske linije.

Ova tema zavjere ima smisla, zasnovano na svemu što smo vidjeli u vezi sa svjetskom mafijom moći i dokazima o neljudskim bićima u našoj istoriji. Da, mogli bi se povezati s narativom mračne elite (zvane Iluminati), a tu vezu možemo primijetiti i s Vatikanom. Takođe, sve one izdužene lobanje koje se nalaze u svijetu su veoma jak dokaz za postojanje Homo capensisa.

IMA JOS TIH TEORIJA ZAVERE BAS U SVIM SFERAMA NASEG ZIVOTA ALI MENI SU OVE NAJZANIMLJIVIJE. VANZEMALJCI SMO MI, AKO NISMO ONDA ONI ZIVE MEDJU NAMA. ZIVE I NA MESECU I NEDAJU NAM VISE DA IDEMO TAMO. VESTACKA INTELIGENCIJA CE NAM DOCI GLAVE. A IZMISLJENE PANDEMIJE SU UVOD U TOTALNU KONTROLU I SMESTANJE LJUDI U GETO!

 

PLAVA ILI CRVENA

ZNAM OBECALA SAM. MEDJUTIM NEMA VAZNIJE STVARI TRENUTNO NA SVETU. DOKLE GOD NE UTVRDIMO JASNU RAZLIKU IZMEDJU REALNOG I VIRTUALNOG SVETA NECEMO ZIVETI NI OVAKO KAKO SAD ZIVIMO NEGO JOS GORE. A ZAISTA JE NAJTEZE OD SVEGA STO SMO MI SAMI SEBI TO URADILI. AKO IZUZMEMO NEBESKI KOMPJUTER ZASTA BIH VISE VOLELA DA JE ISTINA. BOLJE DRUGI DA NASUNISTAVAJU NEGO LJUDSKA VRSTA SAMU SEBE ZAR NE?

Zamislite da pred ulazak u avion saznate da polovina inženjera koji su ga projektovali veruje da postoji šansa od 10 odsto da se avion sruši i svi putnici stradaju. Da li biste se ukrcali?

Više od 700 stručnjaka i istraživača u vodećim kompanijama koje se bave veštačkom inteligencijom učestvovalo je prošle godine u anketi u kojoj su ih pitali i o mogućim rizicima daljeg razvoja veštačke inteligencije. Polovina je procenila da izgledi da ovakvi sistemi u budućnosti dovedu do nestanka ljudske vrste (ili bar proizvedu trajne i pogubne posledice) iznose 10 odsto i više. Tehnološke kompanije koje danas razvijaju velike jezičke modele (large language model – LLM) utrkuju se da ukrcaju čovečanstvo u taj avion.

Farmaceutskim kompanijama nije dozvoljeno da prodaju nove lekove pre nego što ih podvrgnu rigoroznim proverama bezbednosti. Biotehničke laboratorije ne smeju da oslobađaju nove viruse samo da bi impresionirale potencijalne investitore. Isto tako, sistemi veštačke inteligencije sa sposobnostima kakvima raspolaže GPT-4 ne bi smeli da se uvode u živote milijardi ljudi brže nego što je naša kultura sposobna da ih bezbedno apsorbuje. Trka za zauzimanje vodeće pozicije na tržištu ne sme biti jedini parametar od koga zavisi brzina usvajanja tehnologije koja može imati nesagledive posledice. Moramo napredovati onom brzinom koja će osigurati da posao obavimo kako treba.

Bauk veštačke inteligencije proganja čovečanstvo još od polovine 20. veka, ali donedavno je to bila daleka budućnost, tema za naučnu fantastiku, a ne za ozbiljne naučne i političke debate. Naš um ne može da pojmi sposobnosti kojima sistemi kao što je GPT-4 već raspolažu niti da prati njihov eksponencijalni rast i brzinu razvoja. Ipak, većina tih veština svodi se na jednu stvar: to je sposobnost manipulacije i generisanja jezika, bilo rečima, zvucima ili slikama.

U početku beše reč. Jezik je operativni sistem ljudske kulture. Iz jezika nastaju mitovi i zakoni, bogovi i novac, umetnost i nauka, prijateljstva, države, kompjuterski kod. Stepen vladanja jezikom koji su sistemi veštačke inteligencije već dostigli pokazuje da oni mogu hakovati i menjati operativni sistem civilizacije. Ovladavši jezikom, veštačka inteligencija je dobila ključ koji otvara sva vrata naše civilizacije, od bankarskih sefova do svetih mesta.

Kakav život nas čeka u svetu u kome će veliki postotak priča, melodija, slika, zakona i politika oblikovati ne-ljudska inteligencija, obučena da s nadljudskom efikasnošću koristi slabosti, predrasude i zavisnosti ljudskog uma, uz to sposobna da razvije odnos prisnosti s ljudskim bićima? U igrama kao što je šah već odavno nema ljudi koji mogu pobediti računar. Šta će biti kada slična situacija nastupi u umetnosti, politici ili religiji?

Veštačkoj inteligenciji neće trebati mnogo vremena da inkorporira svu ljudsku kulturu – sve što smo hiljadama godina stvarali – da je svari i počne da nas zasipa novim kulturnim artefaktima. Ne samo školskim esejima, nego i političkim govorima, ideološkim manifestima, svetim knjigama i novim kultovima. Moguće je da na predsedničkim izborima u Americi 2028. godine kampanje neće voditi ljudi.

Ljudska bića obično nemaju direktan pristup stvarnosti. Zatvoreni smo u čauru svoje kulture i stvarnost doživljavamo kroz njenu prizmu. Naše političke stavove oblikuju novinski uvodnici i razgovori s prijateljima. Naše seksualne preferencije su pod uticajem umetnosti i religije. Dosad su čauru kulture plela druga ljudska bića. Kako će izgledati stvarnost kada je iskusimo kroz prizmu koja nije delo ljudske inteligencije?

Hiljadama godinama smo živeli u snovima drugih ljudi. Klanjali smo se bogovima, tragali za idealima lepote, posvećivali život sukobima koji su bile proizvod imaginacije proroka, pesnika i političara. Uskoro možemo završiti unutar halucinacija jedne ne-ljudske inteligencije.

U filmu Terminator roboti hodaju ulicama i pucaju na ljude. U filmu Matrix se pretpostavlja da veštačka inteligencija mora dobiti fizički pristup našim mozgovima i povezati ih s kompjuterskom mrežom da bi mogla da kontroliše ljudsko društvo. Zapravo, sve što je veštačkoj inteligenciji potrebno da nas zatvori u svet iluzija, sličan svetu iz Matrixa, jeste da zagospodari jezikom. Nije joj potrebno ni oružje ni ugradnja čipova u mozgove. Ako neko bude pucao, biće to ljudi, oni kojima je veštačka inteligencija ispričala odgovarajuću priču.

Strah da smo zatvoreni u svet iluzija progoni čovečanstvo mnogo duže nego bauk veštačke inteligencije. Došao je trenutak da se suočimo s Dekartovim demonom, Platonovom pećinom, budističkom majom. Ako zavesa iluzije padne na čitavo čovečanstvo, možda nikada više nećemo moći da je uklonimo – ili bar shvatimo da postoji.

Prvo mesto susreta veštačke inteligencije i čovečanstva bile su društvene mreže. U tom prvom kontaktu čovečanstvo je poraženo. Ostao je gorak ukus u ustima kao najava događaja koji slede. Primitivna veštačka inteligencija korišćena je na društvenim mrežama ne da proizvodi sadržaje, već da uređuje sadržaj koje proizvode korisnici. Veštačka inteligencija upravlja onim što vidimo na ekranima, bira reči, klipove i slike koji će stići do nas, i čini to na osnovu njihovog kapaciteta da steknu viralni status, da izazovu najsnažnije moguće reakcije i najviše angažovanja.

Mada veoma primitivna, veštačka inteligencija društvenih mreža bila je dovoljna da proizvede zavesu iluzija koje produbljuju polarizacije u društvu, potkopavaju naše mentalno zdravlje i ugrožavaju demokratiju. Milioni ljudi su poverovali da su iluzije stvarnost. Sjedinjene Države imaju najnaprednije informacione tehnologije u istoriji sveta, ali nisu postigle konsenzus o tome ko je pobedio na poslednjim izborima. Mada smo svi svesni pogubnih efekata društvenih mreža, to je tema kojom se niko ne bavi jer su naše društvene, ekonomske i političke institucije već duboko upletene u njih.

Veliki jezički modeli su druga tačka kontakta s veštačkom inteligencijom. Ne smemo dozvoliti da ponovo doživimo poraz. Ali na osnovu čega uopšte verujemo da je čovečanstvo sposobno da nove oblike veštačke inteligencije potčini svojim potrebama? Ako nastavimo po starom, nova i moćnija veštačka inteligencija će se ponovo staviti u službu sticanja profita i moći, iako to razara temelje društva.

Veštačka inteligencija nam može pomoći da pobedimo rak, otkrijemo nove lekove koji spasavaju živote, pronađemo rešenja za klimatsku i energetsku krizu, da učinimo još bezbroj stvari koje ne možemo ni da zamislimo. Ali nebitna je dostignuta visina tog solitera ako je temelj popustio i sve se srušilo.

Pravi trenutak za obračun s veštačkom inteligencijom je sada, pre nego što naša politika, ekonomija i svakodnevni život postanu zavisni od nje. Demokratija je razgovor, a razgovor je jezik. Ako je sam jezik hakovan i manipulisan, razgovor više nije moguć, pa demokratija postaje neodrživa. Kada nastupi haos, biće prekasno da se bilo šta učini.

Možda nekoga još muči sledeće pitanje: ako ne napredujemo najbrže što možemo, zar onda zapad neće izgubiti trku s Kinom? Ne. Korišćenjem nekontrolisane veštačke inteligencije koju uvodimo u društvo i dajemo joj božansku moć oslobođenu svake odgovornosti zapravo biramo najbrži put do poraza u trci s Kinom.

Još možemo izabrati budućnost kakvu želimo. Koristi koje veštačka inteligencija obećava ostvarićemo tek kada se njene božanske moći ograniče odgovarajućim kontrolama i odgovornostima.

Prizvali smo vanzemaljsku inteligenciju. Ne znamo mnogo o njoj, osim da je veoma moćna i da nudi blistavu budućnost, ali i mogućnost da uništi našu civilizaciju. Pozivamo svetske lidere da budu na visini izazova koji je pred njima. Prvi korak jeste da kupimo sebi dovoljno vremena da institucije izgrađene u 19. veku prilagodimo svetu veštačke inteligencije, da naučimo kako da ovladamo njom pre nego što ona zavlada nama.

STA CE BITI SA LJUDSKOM VRSTOM OSTAJE DA SE VIDI. SVAKAKO CE TO VREME UBRZO DOCI. JER SE I VREME UBRZALO. 

PETNAESTOMINUTNI GRADOVI

 PORED PAMETNIH GRADOVA OD KOJIH SE JEZIM POJAVILI SU SE I PETNAESTOMINUTNI GRADOVI KOJI POSTOJE ZBOG ZASTITE PLANETE! STA JE ISTINA A STA LAZ KAO I UVEK TESKO JE DOKUCITI. MADA REKLA SAM DA IZA SVAKE TEORIJE ZAVERE MORA DA POSTOJI BAR DEO ISTINE ( A NEKAD JE I CELA ISTINA).

Zamislite da vam se na svega petnaest minuta hoda od kuće nalaze posao, škola, supermarket, doktor, omiljeni restoran, frizer i sva ona mesta zbog kojih u prevozu utrošite pola svog dana kako biste došli do njih, posebno ako živite u milionskom gradu. Ukoliko ste takve sreće da vam je sve bilzu, onda znate koliko vam to olakšava svakodnevno funkcionisanje, a verovatno utiče i na kvalitet života. Upravo se zbog svih navedenih pogodnosti razvio koncept „15-minutnih gradova”.

Naime, koncept je veoma jednostavan, u velikim gradovima postojalo bi više manjih oblasti u kojima bi se stvorila mogućnost da na svega petnaest minuta hoda ili vožnje bicikle dođete do najvažnijih stvari koje su vam svakodnevno neophodne. Svako takvo naselje treba da ispuni šest društvenih funkcija: život, rad, snabdevanje, brigu, učenje i uživanje.

Za odlazak u teretanu ili bioskop ne bi bilo potrebno da prethodno sebe pola sata ubeđujete da je to ipak nešto što radite zbog sebe (uprkos tome što će vam oduzeti par sati, jer su gužve u velikim gradovima postale nemoguće), već biste za maksimum petnaest minuta već bili tamo. Ovaj koncept posebno je značajan za ljude koji u velikim gradovima žive na periferiji jer bi se i za njih stvorile podjednake mogućnosti kakve imaju ljudi koji žive u centru.

Naša populacija raste neprestano, a nedavno smo dostigli 8 milijardi stanovnika. Migracije se pretežno vrše iz manjih mesta u gradove zbog boljeg životnog standarda i većih mogućnosti, te tako jedan od vodećih problema današnjice jeste zagađenje životne sredine koje podjednako utiče na sve nas. Koncept 15-minutnih gradova nudi jednu vrstu rešenja koja podrazumeva kretanje bez upotrebe automobila, ali i mogućnost vođenja kvalitetnog života, kao i smanjenje negativnog uticaja na životnu sredinu.

Koncept „15 minutes city” razvio je urbanista i profesor Pariskog Univerziteta Panteon-Sorbona, Karlos Moreno, kako bi se smanjile svakodnevne gužve u saobraćaju, a prevashodno i zagađenje koje nastaje usled sagorevanja fosilnih goriva iz automobila. Pored toga što bi život u ovakvim gradovima bio funkcionalniji, uticao bi i na životnu sredinu, o čemu više nego ikada ranije moramo da vodimo računa. Karlos razmišlja o gradovima na drugačiji način i smatra da moraju biti dizajnirani tako da svako ima pristup neophodnim stvarima. Ritam grada, takođe, treba da prati ljude, a ne automobile, a sve treba da ima svoju svrhu (bezbroj je zgrada koje su prazne i mogle bi se koristiti u različite svrhe). On, takođe, u svom konceptu želi da ulice koje su pretrpane automobilima postanu pešačke zone ili mesta na kojima će se proširiti terase kafića i restorana. Praktično, želi da grad prilagodi ljudima i na taj način pospeši koheziju u društvu.

Moreno ovaj koncept gradova naziva policentrični grad – grad u kome svaka osoba može da ide gde god želi, ali ne mora da putuje sat vremena da bi zadovoljila potrebu, kao što to trenutno čini.

„Grad od 15 minuta će smanjiti nejednakost jer želimo da teritorija postane policentrična. Želimo da poboljšamo kvalitet života u depriviranim naseljima postavljanjem co-working prostora, stvaranjem zelenih zona sa parkovima, otvaranjem preduzeća, kulturnim i sportskim aktivnostima i stvorimo prostor za kvalitetne biciklističke staze. Oni koji žive u centru imaju ovaj izbor, ali oni koji žive u predgrađu nemaju”, navodi Moreno u tekstu na sajtu Euronews-a.

Delovi Pariza, Londona, kao i Klivlenda već rade na usvajanju ovog koncepta. Kopenhagen je još 2016. godine usvojio model „5 minuta do svega“, (svakoj osobi potrebno je najviše 5 minuta hoda do svih sadržaja i javnog prevoza). Za Melburn, cilj je bio 10 minuta, odnosno 20-minutni povratak do svih sadržaja. Ostali gradovi, uključujući Glazgov, Portland i Hamilton (Novi Zeland) ciljaju na 20 minuta, kako navodi Forbes.

Gradonačelnica Pariza Ane Hidalgo radi na tome da do 2024. godine svaka ulica u Parizu ima biciklističku stazu i predlaže da se ukloni oko 60.000 parking mesta koje se nalaze uz ulicu. Pariz je već zabranio vožnju automobila jednom u mesecu, uz reku Senu.

Međutim, postoje i teorije koje zagovaraju da ovo ipak nije najidealniji vid urbanističkog uređenja, već pokušaj lockdown-a i otuđivanja.

Brojne dezinformacije šire se putem društvenih mreža, pretežno na TikToku, ali i na konvencionalan način, kritike ne izostaju ni putem televizije i brojnih portala. Različite su interpretacije, a najčešće se vode tezom da će nas ovaj vid života ograničiti jer ćemo za svako napuštanje zone u kojoj živimo morati da tražimo dozvolu – što direktno utiče na naše neotuđivo pravo na slobodu izbora. Takođe, ovaj koncept nazivaju i Climate lockdown.

Između ostalog, spekuliše se da u 15-minutnim gradovima ljudi ne bi smeli da poseduju automobile, što bi ograničilo njihovo kretanje u druge gradove ili države. Druga verzija se odnosi na to da bismo automobile morali da prijavimo i da bismo imali mogućnost da samo 100 puta u godini napustimo svoj distrikt, za sve više od toga morali bismo da platimo novčanu kaznu. Međutim, za sada ne postoje jasni podaci da bi život u 15-minutnim gradovima bio tako rigorozan, te je sve na nivou nagađanja.

Vesti ovog tipa stigle su i do domaćih portala, te je portal Istinomer objasnio da ovi navodi ipak nisu istiniti. U okrugu Oksfordšir u Velikoj Britaniji posredstvom medija, podigla se lažna uzbuna da na ovaj način žele da ograniče kretanje ljudima. Sporna izjava u tekstu sa portala Vision News koju je Istinomer izdvojio glasi:

„Veće okruga Oksfordšir juče je odobrilo planove za zaključavanje stanovnika u jednu od šest zona kako bi se „spasila planeta” od globalnog zagrevanja. Najnovija faza u agendi 15-minutnog grada je postavljanje elektronskih kapija na ključnim putevima u gradu i van njega, ograničavajući stanovnike na njihov lokalni kraj. Svakome ko želi da napusti svoju zonu biće potrebna dozvola saveta, koji odlučuje ko je dostojan slobode, a ko nije. Veća mogu da diktiraju koliko puta godišnje možete da vidite prijatelje i porodicu. Bićete sprečeni da se družite sa bilo kim izvan vašeg okruga, a ako želite vezu na daljinu u budućnosti, zaboravite, ograničeni ste na zabavljanje samo sa onima koji su na 15 minuta hoda od vaše kuće.”

Istinomer je su svom tekstu pojasnio da članak pogrešno tumači podatke iz novog plana za regulaciju saobraćaja koji je u novembru 2022. godine odobrio Oksfordski savet okruga u Oksfordširu, te je sporni pasus neistinito interpretiran.

Uprkos tome, većina svetskih megalopolisa već usvaja neke delove ovog koncepta, ali očigledno nisu svi pristali na ideju hiper-lokalnih pristupačnih naselja. Kritičari sugerišu da bi to moglo dovesti do vrste plemena i pogoršati postojeće urbane nejednakosti između okruga.

Kao odgovor na ovo, Moreno u tekstu na sajtu Euronews-a, ističe da je u gradovima poput Pariza nejednakost između onih koji žive na periferiji i bogatijih zajednica koje naseljavaju urbani centar već činjenica. Kao jedno od objašnjenja ističe i to što su kancelarije, društvene aktivnosti i kulturni prostori visoko centralizovani oko urbanog jezgra i na taj način favorizuju bogatije zajednice koje mogu da priušte visoke kirije u centru grada. Ovaj koncept bi to omogućio i ljidima koji žive dalje od centra i svakodnevno putuju do posla preko sat vremena.

U Beogradu još uvek zvanično ne postoji tendencija da se primeni ovaj koncept. Posebno je upitno kako bi Beograđani reagovali na ovaj vid života bez upotrebe automobila. Međutim, ono što ne bi bilo loše usvojiti jeste razvoj biciklističkih staza na teritoriji glavnog grada. Beograd kao jedan od najzagađenijih gradova na svetu trebalo bi da povede malo više računa o saobraćaju i urbanizaciji, posebno u užem centru grada, a o ovoj temi pisali smo u tekstu u kom pokušavamo da odgovorimo na pitanje: Koliko urbanizam i saobraćaj utiču na zagađenost vazduha u Beogradu?

Urbanista i arhitekta RERI-ja Dragomir Ristanović je za potrebe pomenutog teksta, između ostalog, naveo da se u Beogradu dešava upravo suprotna situacija, te se nauštrb zelenih površina i javnih prostora grade zgrade, poslovni i ugostiteljski objekti i kompleksi. Tako raste broj stanovništva, a samim time i automobila – što dovodi do preopterećenja grada i saobraćajnica, a sve to vodi do života u gradu u kome su gužve ogromne, a kvalitet vazduha sve lošiji.

Iako trenutno deluje kao nemoguć i neostvariv, moramo priznati da koncept 15-minutnog grada privlači dosta pažnje. Da li biste vi živeli u jednom ovakvom gradu?

Na sajtu ruskog državnog medija Raša tudej (RT) koji je nedavno u Srbiji otvorio svoju balkansku podružnicu u subotu je objavljen tekst koji se na manipulativan način bavi urbanističkim konceptom petnaestominutnih gradova. Kombinujući nekoliko netačnih informacija, kolumnista RT-a zaključuje kako će zbog ovakvih ideja u budućnosti ljudima u gradovima biti ograničeno slobodno kretanje, podsećajući pritom na zaključavnja zbog kovid krize koju naziva „najsofisticiranijom propagandom akcijom u istoriji“. Ovu kolumnu proverili smo na zahtev čitaoca koji je posumnjao u verodostojnost iznetih tvrdnji.

Kako je koncept petnaestominutnih gradova predstavljen u kolumni RT-a?

U tekstu se tvrdi kako koncept petnaestominutnih gradova podrazumeva da urbana naselja budu „izdeljena na zone u kojima je slobodno pešačko kretanje ograničeno 15-minutnom daljinom“ pod izgovorom borbe protiv klimatskih promena. Nadalje, autor navodi kako je „Savet okruga Oksfordšir u decembru rutinski, kao da se radilo o bilo kojoj tački dnevnog reda, odobrio planove da se stanovnici zaključaju u jednu od šest zona kako bi se ‘spasila planeta’ od globalnog zagrevanja“. Ovi navodi aktuelizovani su pretpostavkom autora da će se o pomenutom konceptu govoriti i na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu koji se danas završava.

U kolumni RT-a tvrdi se i da je koncept petnaestominutnih gradova „najavljen i u agendi UN 2030“, iako se u tekstu agende dostupnom na sajtu UN on nigde ne spominje. Tekst je zaokružen pričom o koncentracionim logorima: čitaocima se poručuje da „ne budu slepi kod očiju“ osim ako željno ne iščekuju „tu izuzetnu novost ’15-minutini grad’, pa da čekaju dva meseca da odu na ljutu i pršut kod kuma na Bežanijsku kosu“. Kolumnu manipulativnog sadržaja u izvornom obliku preneli su i portali Nova srpska politička misao, Borba za veru i ISKRA. 

Šta je zapravo koncept petnaestominutnih gradova?

Karlos Moreno, profesor na Sorboni koji je nagrađivan za uokviravanje ideje o petnaestominutnim gradovima, objašnjava da bi trenutni monocentrični gradovi trebalo da se transformišu u policentrične gradove. Unutar ovakvih urbanih centara stanovnici bi mogli da petnaestominutnom šetnjom ili vožnjom biciklom dođu do svih objekata koji su im potrebni kako bi ispunjavali šest osnovnih urbanih društvenih funkcija: obitavanje, rad, snabdevanje, zdravstvenu negu, učenje i uživanje. Prosto rečeno, koncept petnaestominutnih gradova teži tome da eleminiše probleme građana koji svakodnevno gube dragocene sate svog života na transport iz jednog dela grada u drugi kako bi obavili neku od pomenutih osnovnih aktivnosti.

Prema pisanju Politika, inicijative za redizajniranje gradova po ovom modelu poslednjih godina pojavile su se u mnogim gradovima Evrope među kojima su Pariz, Dablin, Milano, Lisabon, ali i Barselona, gde Neda Kostandinović već deset godina radi u timu glavnog gradskog arhitekte Sekretarijata za urbanu ekologiju u Skupštini Barselone. Ona radi na promociji projekta „Superblok“ koji funkcioniše po modelu petnaestominutnih gradova, a o njemu je govorila i za Danas. Ova ideja već je primenjena u jednoj četvrti Barselone gde su stare industrijske građevine zamenjene objektima potrebnim stanovništvu, a velika avenija od šest traka svedena je na dve trake u korist parkova, dečijih igrališta i drugih sadržaja koji su sada na prostoru nekadašnje avenije. Rezultat? Broj automobila u bloku smanjen je za 82% jer je sve što je potrebno stanovnicima udaljeno petnaestak minuta od kuće, što je u konačnici smanjilo i zagađenje azot-dioksidom, PM10 česticama i bukom, navodi ona.

Da li su u Oksfordu zaista odobreni planovi da se stanovnici zaključaju u jednu od šest zona kako bi se ‘spasila planeta’?

Varnica koja je pokrenula plamen teorija zavere sada dostupnih i na našem jeziku je probno uvođenje takozvanih sabraćajnih filtera u Oksfordu. Oni bi trebalo da budu postavljeni na šest prometnih lokacija u Oksfordu i njihovo testiranje verovatno će početi 2024. godine.  Zamišljeno je da privatnim automobilima ne bude dozvoljeno da kroz njih prolaze više od 100 puta godišnje u periodu od 7 ujutru do 7 uveče. Ali to ne znači da građani Oksforda neće moći slobodno da se kreću svojim gradom.

„Na sve lokacije u gradu i dalje će moći da se ide automobilom, iako će neki vozači privatnih automobila možda morati da koriste drugu rutu tokom radnog vremena filtera za saobraćaj. Svako, gde god da živi, i dalje će moći da se vozi od i do bilo koje destinacije u Oksfordu, ili bilo gde drugde, kad god želi, koliko god često želi”, rekao je portparol Saveta okruga Oksfordšir Rojtersu. Članak kojim se kolumista RT-a poslužio pri izradi svog teksta osporio je sam Savet okruga Oksfordšir u opširnom saopštenju za javnost. Pogrešnim tumačenjima iz tog teksta bavile su se i agencije Rojters i AP.

Petnaestominutni gradovi se pojavljuju svuda, a Svetski ekonomski forum je oduševljen njima. Prošle godine je najavljeno da će Pariz u Francuskoj postati 15-minutni grad, a sada je na redu britanski grad Oksford. Međutim, ogorčeni Britanci uzvraćaju. Kako je ranije objavljeno u Fondaciji RAIR USA, gradsko veće je najavilo da će podeliti Oksford na 15-minutne četvrti ili male 15-minutne gradove koji se označavaju kao “zeleniji, čistiji i bezbedniji”. Da bi dodatno preuzeli kontrolu nad životima ljudi, globalisti guraju lažnu ideju da će ovi „zeleni“ gradovi – koji čine usluge dostupnim stanovnicima u roku od 15 minuta od njihovih domova – „spasiti planetu“ i pomoći čitavom čovečanstvu. Уместо тога, они нису ништа друго до начин да ограниче, принуде, новчано кажњавају, надзиру и ограниче основно право на слободу кретања становника. На пример, становницима није дозвољено да напуштају ваш 15-минутни град аутомобилом више од предвиђеног броја пута годишње. У супротном, бићете кажњени. Поред тога, влада ће пратити и контролисати сваки ваш покрет путем паметних телефона и технологије препознавања лица.

Концепт „15-минутног града“ је кључан у Агенди Уједињених нација 2030 и њиховој зеленој агенди Нет Зеро. Светски економски форум такође гура овај нови концепт. Оксфорд, који је прогласио „климатску ванредну ситуацију“, нада се да ће њихови 15-минутни градови помоћи да се постигне визија „Нет Зеро царбон Оксфорд“ до 2040.

Оксфорд ће бити подељен на шест зона „да би се спасила планета“ од „глобалног загревања“. Електронске ограде постављене су на приступним путевима како би се осигурало да становници остану у својој зони.

Становницима је дозвољено да напусте свој 15-минутни град највише 100 пута годишње, али тада морају прво да региструју свој аутомобил, који се путем паметних камера прати у целом граду.

Иако почетна додела карата за бекство некима може изгледати разумно, када јавност прихвати да држава има право да вас затвори, гарантовано је да ће поставити додатна ограничења и мање дозвола за напуштање ваше зоне. Ово је врло јасно и брзо успостављено у многим западним земљама у последњих неколико година под изговором Ковид ограничења.Становници Оксфорда су бесни због планова Савета да град претвори у зоне под контролом „15 минута“. Савет је то одбацио и игнорисао је њихово негодовање.

15-minutni grad novi je urbani model koji promovira urbanu budućnost usmjerenu na čovjeka i ekološki održivu sredinu.

U osnovi je ideja da gradove treba dizajnirati – ili redizajnirati – tako da stanovnici svih dobi, podrijetla i sposobnosti u svim dijelovima grada mogu pristupiti svojim svakodnevnim potrebama (stanovanje, posao, hrana, zdravlje, obrazovanje, kultura i slobodno vrijeme) na udaljenosti od 15 minuta hoda ili vožnje biciklom.

Model podržava decentralizirani grad i modalni pomak od privatnih vozila, što ujedno smanjuje korištenje fosilnih goriva i povećava kvalitetu života građana.

Međutim, model ne poziva na povratak seoskom životu. Umjesto toga, 15-minutni grad izrazito je urbana teorija koja najavljuje urbani život sa svim njegovim prednostima: živost, kreativnost, raznolikost, inovativnost, aktivno građanstvo i tehnologija koja se koristi za opće dobro. 15-minutni model grada ponovno uvodi kvalitete starijih gradova, prilagođenih suvremenom načinu života.

15-minutni grad temelji se na univerzalnim ljudskim potrebama i dovoljno je fleksibilan za funkcioniranje u svim gradovima bez obzira na veličinu, zemljopisne i kulturne razlike. Također se može primijeniti i pri redizajniranju postojećih gradova kao i pri planiranju novih gradova ili urbanih područja. Osim toga, model je lako prevesti na specifične urbane politike i potiče sudjelovanje građana i međudisciplinarnu akciju između arhitekata, krajobraznih arhitekata, urbanista, drugih stručnjaka, političara, tvrtki, developera i vlasnika.

Decentralizirani, policentrični 15-minutni grad s više usluga promiče opće dobro kako bi se zajamčio grad za sve i izbjegla gentrifikacija.

Prednosti 15-minutnog grada

• Bolje zdravlje i kvaliteta života: manje vremena koje se troši na putovanje do radnog mjesta, što ljudima omogućuje da imaju više slobodnog vremena na raspolaganju; dobrobiti aktivnog putovanja za fizičko i mentalno zdravlje, čišći zrak, jednostavan pristup mogućnostima zdrave hrane, kvalitetna zelena površina i jače veze u zajednici koje smanjuju usamljenost ljudi.
• Ekološki održiviji grad:manje emisije iz automobila iz prometa; više drveća, vegetacije i zelenih površina, što također olakšava efekt urbanog toplinskog otoka, smanjuje rizik od poplava i poboljšava biološku raznolikost.
• Pravedniji i inkluzivniji grad:više javnih prostora, kako unutra tako i na otvorenom, u kojima se možete igrati, družiti, rekreirati i zabavljati; podrška susjedskim tvrtkama i poduzetnicima; dizajn ulica i sheme aktivnog putovanja za ranjive korisnike i osobe koje si ne mogu priuštiti automobil; poticaji građanima za sudjelovanje u kreiranju lokalne politike; jači osjećaj zajedništva.
• Poticaj lokalnom gospodarstvu:više ljudi na lokalnim glavnim ulicama; više lokalnih i raznolikih mogućnosti zapošljavanja; produktivnije korištenje zgrada i uličnog prostora.

Relevantnost i hitna potreba za novim urbanim modelom

• Petnaestominutni grad raskida s primatom automobila i disfunkcionalnim urbanim obrascima nastalim kroz desetljeća modernog urbanog planiranja velikih razmjera. Predugo su ljudi prihvaćali nefunkcionalnosti i nedostojnosti modernih gradova i prilagođavali se apsurdnoj organizaciji i velikim udaljenostima većine današnjih gradova, kaže Moreno u svom TED govoru.
• “Smiješno je ako razmislite o tome: način na koji su mnogi moderni gradovi dizajnirani često je određen imperativom uštede vremena, a ipak se toliko vremena gubi na putovanje na posao, sjedenje u prometnim gužvama, vožnju do trgovačkog centra, u mjehuru iluzorno ubrzanje”, kaže Moreno.
• Mnoge kvalitete 15-minutnog grada bile su norma prije nego što su automobili postali dominantni, a gradovi su bili podijeljeni na nepovezana područja rezervirana za svaku svoju svrhu: stambena područja odvojena od maloprodaje, poduzeća, industrije i zabave. Ovakav režim urbanog planiranja povećao je vrijeme prijevoza i prometne emisije te pojačao stres na okoliš.
• Petnaestominutni grad dijeli ideje s drugim urbanim teorijama, poput razmišljanja Jane Jacobs o urbanom životu i rada nobelovke ekonomistice Elinor Ostrom o upravljanju zajedničkim dobrima, kao i drugim pristupima usmjerenim na ljude. Međutim, 15-minutni grad također odgovara na nove izazove kao što su klimatske promjene, COVID-19 i globalizacija – i njihove potencijale. Petnaestominutni grad prihvaća promjene u životnim i radnim stilovima, kao i nove tehnologije i inovacije poput električne mobilnosti, digitalizacije i ekonomije dijeljenja. Nadalje, 15-minutni grad uključuje kulturne i društvene potrebe i zabrinutost za okoliš.
• Suprotno mnogim urbanističkim teorijama, 15-minutni grad je lišen političke ideologije i odnosa prema estetici arhitekture te se suzdržava od konkretnih uputa o oblikovanju urbanog prostora. Petnaestominutni grad samo definira niz univerzalnih ljudskih potreba i funkcija te poželjnu udaljenost do njih, te je na taj način lako prilagodljiv svim gradovima.

15-minutni model detaljno

Petnaestominutni grad temelji se na šest osnovnih ljudskih potreba, tri cilja ili značajke i četiri vodeća načela, kako ih je definirao Carlos Moreno.

Šest bitnih urbanih društvenih funkcija koje su potrebne u svim gradovima:

Živjeti, raditi, opskrbljivati, brinuti se, učiti i uživati. Odnosno stanovanje, rad, hrana, zdravlje, obrazovanje te kultura i slobodno vrijeme.

Tri ključne karakteristike koje definiraju dobar grad:

1. Ritam grada treba pratiti ljude, a ne automobile.
2. Svaki četvorni metar trebao bi služiti u različite svrhe.
3. Susjedstva bi trebala biti osmišljena tako da se u njima živi, ​​radi i napreduje bez potrebe za stalnim putovanjem drugamo

Četiri vodeća načela koja su ključni gradivni blokovi za projektiranje 15-minutnog grada :

1. Ekologija: za zeleni i održivi grad.
2. Blizina: živjeti sa smanjenom udaljenosti od drugih aktivnosti. 3. Solidarnost: stvoriti veze među ljudima.
3. Sudjelovanje: uključiti građane u transformaciju njihovih susjedstava.

C40 Cities, mreža svjetskih metropola posvećenih rješavanju problema klimatskih promjena, upotrijebila je 15-minutni gradski model za definiranje konkretnijih rješenja:

• ‘Kompletna’ susjedstva: pružiti sve pogodnosti kroz zoniranje, mješovitu namjenu, korištenje zemljišta.
• Ulice usmjerene na ljude i mobilnost: pružaju infrastrukturu za pješake i bicikliste.
• Mjesto za sve: osigurajte svima sve, izbjegnite društvene podjele, uključite građane u društvene aktivnosti kako bi se povezali i osjećali korisno.
• Povezana mjesta: 15-minutni gradovi pružaju svima javni prijevoz i internet.

Usvajanje modela u cijelom svijetu – globalni pokret

• Pokazalo se da je 15-minutni model grada lako prevesti iz teorije u urbanu politiku i u političke programe koji odjekuju kod građana. Od Pariza do Houstona, Milana, Bruxellesa, Valencije, Chengdua i Melbournea, ideje iza 15-minutnog grada implementirane su u gradovima s velikim uspjehom, generirajući globalni pokret.
• Izraz ’15-minutni grad’ najčešće je korišteni termin u svijetu, a popularizirali su ga gradonačelnica Pariza Anne Hidalgo i Carlos Moreno. Međutim, gradovi koriste mnoge druge izraze za opisivanje istog skupa načela – ‘ciudad a escala humana’ (‘grad po mjerilu čovjeka’, Buenos Aires), ‘cijela susjedstva’ (Portland, Oregon), ‘Barrios Vitales’ (‘ vitalne četvrti’, Bogotá), ’20-minutne četvrti’ (Melbourne). U Kini, Šangaj i Chengdu realiziraju ovaj koncept s 15-minutnim šetnjama ili ’15-minutnim životnim krugovima u zajednici’.
• Dublin, Ottawa, Busan i Seattle su među onim gradovima koji su objavili plan za provedbu ovog koncepta.Kritičari ovog koncepta istaknuli su da bi model mogao dovesti do povećane marginalizacije susjedstava dovodeći ih u nepovoljan položaj. Međutim, to se može izbjeći tako da se prvo usredotočite na nedovoljno poslužena područja grada prilikom implementacije modela 15-minutnog grada. Upravljanje resursima s urbanom politikom temeljenom na urbanim dobrima ključno je za 15-minutni grad za sve.“

  Evo kojim je riječima sam autor koncepta 15-minutnog grada Carlos Moreno objasnio spomenuti koncept:

  „Predugo smo mi koji živimo u velikim i malim gradovima prihvaćali neprihvatljivo. Prihvaćamo da je u gradovima naš osjećaj za vrijeme izobličen, jer moramo gubiti toliko vremena samo prilagođavajući se apsurdnoj organizaciji i velikim udaljenostima većine današnjih gradova. Zašto se mi moramo prilagođavati i degradirati potencijalnu kvalitetu života? Zašto grad nije taj koji odgovara našim potrebama? Zašto bismo se mi prilagođavali gradu, umjesto da se grad prilagodi nama? Zašto smo tako dugo ostavljali gradove da se razvijaju na pogrešnom putu?

  Želio bih ponuditi koncept gradova koji ide u suprotnom smjeru od modernog urbanizma, pokušaj konvergiranja života u prostor ljudske veličine, umjesto da ga se razbije u neljudsku veličinu i potom prisili na prilagodbu. Ja to zovem “15-minutni grad”. Ukratko, ideja je da gradove treba dizajnirati ili redizajnirati tako da unutar udaljenosti od 15 minuta hoda ili vožnje biciklom, ljudi trebaju moći živjeti  okruženi svim onim pogodnostima koje čine urbano iskustvo: trebaju imati pristup poslu, stanovanju , hrani, zdravlju, obrazovanju, kulturi i kvalitetnom slobodnom vremenu.

  Jeste li se ikada zapitali: Zašto bučna i zagađena ulica mora biti bučna i zagađena ulica? Samo zato što ona to jest? Zašto to ne može biti ulica puna zelenila, obrubljena drvećem, gdje se ljudi zapravo mogu sastajati i hodati do pekara, a djeca mogu hodati do škole? Naše prihvaćanje nefunkcionalnosti i nedostojnosti modernih gradova doseglo je vrhunac. Moramo to promijeniti. Moramo ga promijeniti radi pravde, našeg blagostanja i klime.

  Što nam je potrebno za stvaranje 15-minutnih gradova? Prvo, moramo početi postavljati pitanja koja smo zaboravili. Na primjer, moramo dobro paziti na to kako koristimo svoje četvorne metre. Čemu služi taj prostor? Tko to koristi i kako? Moramo razumjeti koje resurse imamo i kako se koriste. Zatim trebamo pitati koje su nam usluge dostupne u blizini – ne samo u centru grada, u svakoj blizini. Zdravstveni djelatnici, trgovine, zanati, tržnice, sport, kulturni život, škole, parkovi. Ima li zelenih površina? Postoje li postavljene fontane za hlađenje tijekom čestih vrućina? Također se moramo zapitati: Kako radimo i koliko smo učinkoviti? I gdje – radimo? Zašto je mjesto gdje živimo ovdje, a naš posao daleko od kuće?

  Moramo ponovno razmisliti o gradovima u odnosu na četiri vodeća načela koja su ključni elementi 15-minutnog grada. Prvo, ekologija: za zeleni i održivi grad. Drugo, blizina: živjeti sa smanjenom udaljenošću od drugih aktivnosti. Treće, solidarnost: stvoriti veze među ljudima. Naposljetku, sudjelovanje (uključivost) – treba aktivno uključiti građane u transformaciju njihova susjedstva.

  Nemojte me krivo shvatiti – ne želim da gradovi postanu ruralna sela. Urbani život je živahan i kreativan. Gradovi su mjesta ekonomske dinamike i inovacija. Ali urbani život moramo učiniti ugodnijim, okretnijim, zdravijim i fleksibilnijim. Da bismo to učinili, moramo se pobrinuti da svi – a ovdje doslovnom mislim na sve, dakle i oni koji žive u središtu grada i oni koji žive na rubu – imaju pristup svim ključnim uslugama u blizini.

  Kako ćemo to učiniti? Prvi grad koji je prihvatio ideju 15-minutnog grada je Pariz, Francuska. Gradonačelnica Anne Hidalgo predložila je veliku blizinu, koja uključuje, na primjer, veliku decentralizaciju, razvoj novih usluga za svaki od okruga, smanjenje prometa povećanjem biciklističkih staza, povećanje prostora za slobodno vrijeme; novi ekonomski model za poticanje lokalnih trgovina; izgradnju više zelenih površina; transformaciju postojeće infrastrukture, na primjer, pretvaranje proizvodnih laboratorija u sportsko-rekreativne centre ili pretvaranje škola u večernje centre u svim četvrtima. To je zapravo zlatno pravilo grada od 15 minuta: svaki kvadratni metar koji je već izgrađen treba koristiti za različite stvari i prenamijeniti sve prostore u funkcionalne prostore koji će biti od veće koristi stanovnicima nego što su to sada. Petnaestominutni grad pokušaj je pomirenja grada s ljudima koji u njemu žive i svojevrsne prilagodbe grada ljudima.

  Petnaestominutni grad trebao bi imati tri ključne karakteristike. Prvo, ritam grada treba pratiti ljude, a ne automobile. Drugo, svaki četvorni metar trebao bi služiti u različite svrhe. Konačno, četvrti bi trebale biti dizajnirane tako da u njima možemo živjeti, raditi i napredovati bez potrebe da stalno putujemo negdje drugdje i gubimo vrijeme.

  Smiješno je ako razmislite o tome: način na koji su mnogi moderni gradovi dizajnirani često je određen imperativom uštede vremena, a ipak se toliko vremena gubi na putovanje na posao, sjedenje u prometnim gužvama, vožnju do trgovačkog centra, u mjehuru iluzornog ubrzanja. Ideja o gradu od 15 minuta odgovara na pitanje uštede vremena tako što ga preokreće naopako, sugerirajući drugačiji tempo života. Sve nam je blizu i na dohvat ruke, sve je tu, na korak do nas, na korak od 15 minuta.“

  Carlos Moreno

  Što se zapravo krije iza ideje 15-minutnih gradova?

  Kao što vidimo iz priloženog prikazuje nam se jedna dobro osmišljena bajkovita priča o 15-minutnim gradovima u kojima je susjed susjedu prijatelj, u kojima ljudi žive u ljubavi i slozi brinući se o zajedničkom okolišu, u kojima imaju dovoljno vremena za slobodne aktivnosti jer ne troše više nepotrebno vrijeme za odlazak na posao ili u shopping u druge dijelove grada. Šeću se zelenim površinama i voze bicikle, a automobila gotovo da i nema, jer tu je svima dostupan javni prijevoz. Sve to zvuči jako primamljivo, ali istina je uvijek drugačija od onoga što vidimo na prvu, pogotovo kada nam netko priča o svom projektu na način na koji se o ovom konceptu priča. Evo koju je ilustraciju uz svoju prezentaciju 15-minutnih gradova objavio Svjetski ekonomski forum Klausa Schwaba.

  

  Dana 15. ožujka 2022. godine na službenim web stranicama WEF-a izlazi afirmativni članak o 15-minutnim gradovima kojega možete pročitati OVDJE. Mnoge nam stvari postaju jasnije čim pročitamo predmetni članak. Sve je povezano, apsolutno sve, a pandemija je poslužila kao savršena platforma za lansiranje urbanog koncepta 15-minutnog grada. 

  Zanimljivo je ovdje primijetiti kako su ljudi diljem svijeta prihvatili tzv. ‘zaključavanja’ za vrijeme pandemije te bez problema sami sebe zatvorili u svoje domove, misleći valjda da se zrakom širi opasna zaraza, kako su neki ljudi čak i u strahu govorili. Glavni mediji uspješno su posijali strah među ljude, a ljudi kao ljudi, većina ih se u potpunosti predala tom strahu.

  Preko noći su stavili maske na lica jer im je tako bilo naređeno putem režimskih medija. Poslušno su stajali u redovima za PCR testiranje i cijepljenje jer im je tako bilo rečeno. Poslušnici su pokazali zavidnu razinu poslušnosti te dokazali svjetskim liderima da je manipulacija masama u ovom trenutku više nego moguća. Ideološke i društvene razlike već su prije pandemije doprinijele eroziji međuljudskih odnosa i otuđile društvo, tako da su nove pandemijske društvene podjele (na cijepljene i necijepljene osobe) došle manipulatorima kao šlag na tortu.

  Naime, moćnici su najsretniji kada se ljudi međusobno sukobljavaju oko bilo čega – jer tada oni mogu lakše manipulirati svima nama. Žalosno je da smo im to dozvolili. Žalosno je da ne vidimo da je naša moć u našem zajedništvu, a ne u našoj razjedinjenosti koja se svakim danom sve više produbljuje, sa svakim novim udarom moćnika na nas i naše živote. Ne zaboravimo ovdje spomenuti i to da je neravnomjerna raspodjela dobara na ovome svijetu također jedan od načina na koji moćnici postižu produbljivanje društvenih razlika.

  Sada, kada su vidjeli kako se ljudi ponašaju kada im vlasti nešto narede, moćnici imaju još veću vjeru u sebe i svoje planove. Sada će još lakše manipulirati masama. Sada imaju razriješene ruke da čine što god ih je volja sa svjetskim stanovništvom koje će i opet masovno pristati na sve što im se naredi, ne razmišljajući o tome što i tko te zbog i u ime čega stoji iza svega što nam se servira kao ‘novo normalno’. Uopće ne sumnjamo da će u bliskoj nam budućnosti iz šešira ‘novog normalnog’ izaći još brojne ‘čarolije’ čiji okus će mnogim ljudima biti više nego gorak.

  Svaka će ideja moćnika nama biti prezentirana kao nešto spasonosno i pozitivno kako bismo ju što lakše prihvatili. Tako je i u slučaju tih tzv. 15-minutnih gradova. Glavni je cilj staviti svjetsko čovječanstvo pod još veću kontrolu, učiniti ljude u potpunosti ovisnima o umjetnoj inteligenciji zahvaljujući kojoj će moći biti lakše praćeni i kontrolirani od strane nadzornika. Ljudi će biti primorani na samozarobljavanje putem raznih aplikacija i QR kodova koij će određivati količinu njihove slobode, odnosno zarobljenosti.  Bit ćemo izloženi neviđenom klimatskom, odnosno zelenom teroru na temelju kojeg će nas globalisti ograničavati u mnogočemu, naravno, ako im to dozvolim

  U pozadini cijele priče je klimatska agenda i naš osobni ugljični otisak koji će biti povezan sa sustavom socijalnog kreditiranja, odnosno naših društvenih bodova i bonova našeg univerzalnog dohotka usklađenih s društvenim bodovima, a njih će se zarađivati jedino i isključivo poslušnošću prema sustavu te gubiti neposlušnošću prema istome. Stvari su u biti tako jednostavne. Ušutkuje se svatko tko o konceptu 15-minutnih gradova otvoreno kritički progovara, kao da se doslovno radi o zabranjenoj temi, kao da je zabranjeno kritički se osvrnuti na ovaj ‘revolucionaran koncept’. O tome se očito smije govoriti samo afirmativno – kao o ‘revolucionarnoj ideji poboljšanja kvalitete života ljudi’, a ne o porobljavanju ljudi, ograničavanju ljudi u kretanju i korištenju osobnih automobila, jednom riječju – o kontroli svih aspekata života ljudi.

  Nakon pandemijske diskriminacije necijepljenih ljudi i getoizacije istih, sada je na redu nova diskriminacija i nova getoizacija. Čovječanstvo je palo na testu borbe za vlastitu slobodu života, govora, izbora, kretanja… Čovječanstvo je u velikom broju za vrijeme pandemije pokazalo da voli biti porobljeno i zlostavljano. Zato se nemojmo čuditi novim neugodnim iznenađenjima koja tek imaju uslijediti.

  Možda nas izvježbaju s još kojom pandemijom, a nakon toga slijedi klimatski teror i nova zaključavanja u gradske četvrti, obezvrjeđivanje naše ‘neposlušne’ imovine u nekretninama u odnosu na energetske certifikate i još brojna vrlo neugodna iznenađenja koja će doživjeti svi oni ljudi koji do tada ne odu u vječna lovišta doprinoseći tako što bržoj depopulaciji. Nekada davno smrt je imala težinu i izazivala žaljenje i poštovanje do pokojnika, a danas je smrt samo statistika, jer je ovaj svijet postao bešćutan. Utilitaran pristup ljudima i ljudskom životu gdje se na ljude gleda samo kao na pogonsko gorivo sustava, učinio je svoje pretvorivši ljude u zombije ispranih mozgova.

  Kada govorimo o 15-minutnim gradovima, govorimo o getoizaciji. Jer, priznajmo, 15-minutni okruzi unutar kojih bi se ljudi kretali ako dođe do realizacije ove ideje, nalikovali bi svojevrsnim getoima iz kojih ljudi ne bi smjeli izlaziti bez neke dozvole, odnosno ako ne bi imali dovoljno socijalnih kredita za izlazak van, u druge kvartove, u prijevodu – u interakciju s ljudima iz drugih getoa. Evo jednog primjera iz Kine gdje su ljudi primorani predočiti svoje QR kodove kako bi izasli iz svoje cetvrti.
  

SHVATILI STE O CEMU PRICAM. UVEK KAZU DA JE ZA NASE DOBRO. I OVO NA PRVI POGLED IZGLEDA SUPER,ALISTA JE POZADINA TE LEPOTE?