VALJDA SMO SE OTREZNILI. DOCEKALI NOVU GODINU. DOBILI NOVU PELENU (SANSU) I ONDA HAJDE MALO DA VIDIMO REALNOST. GDE SMO STA SMO KAKO SMO. MOZDA JE JOS PRERANO. MEDJUTIM,CINI MI SE DA NEMA VISE MESTA OPTIMIZMU I NEVIDJENOJ NOVOGODISNJOJ EUFORIJI.
Od toga cu da pocnem.
Društvenim mrežama širi se snimak s dočeka Nove godine u Parizu koja je najbolji pokazatelj modernog vremena.Naime, masa ljudi dočekala je 2024. godinu ispred Trijumfalne kapije u
Parizu uz odbrojavanje sata i spektakularni vatromet, no umesto da
uživaju u jedinstvenom prizoru, većina je mobilnim telefonima snimala
trenutak ulaska u 2024.
„Ni jedna osoba ne uživa u trenutku“, piše u opisu objave koja je
prikupila više od 15.6 miliona pregleda otkako je objavljena 1. januara
2024. godine.
Objava je izazvala podeljene reakcije, a neki su napisali kako mogu
da uživaju u trenutku čak i dok mobilnim telefonom snimaju prizor, dok
su drugi komentarisali kako su upravo zbog toga prestali da snimaju
takve trenutke.
Imam jos jedan prilog o tome kako ljudi danas najvise gledaju u mobilni telefon umesto u svet koji nas okruzuje. Kad otvorite oci ne gledate kroz prozor nego u mobilni da vidite kako je napolju. Jel istina? A tek da ne pricam o coveku koji pada na sine tranvaja i svi vade mobilni da slikaju a niko ne pritice u pomoc. I na kraju -verujte nije sala . Autobus. Covek se skida do gole koze. Svi putnici sede i gledaju u svoje mobilne. Ni ne vide ga.
Kako danasnji svet vide jedan gimnizijac i moj omiljeni lik Marcelo.
„Čovek je jedino biće koje odbija da bude ono što jeste”
Ovu neverovatnu rečenicu izgovorio je
čuveni francuski pisac Alber Kami. On je za života napisao širok opus
poznatih dela. „Mit o Sizifu” i „Stranac” samo su kruna njegove izuzetne
spisateljske karijere.
Gospodin Kami je u svom „Strancu”
pisao o apsurdu. O nečemu besmislenom. O jednom, naizgled povučenom
mladiću Mersou i proživljavanju smrti njegove majke. Međutim, Merso to
drugačije proživljava. Njegova majka je umrla juče, a možda i pre dva
dana. Ne seća se. Na sahrani nije plakao. Ubrzo nakon sahrane započeo je
ljubavni odnos sa bivšom koleginicom Marijom. Počeo je da se druži sa
čovekom koji nije njegove prirode, nasilnikom Remonom. I ubio je
Arapina.
Ništa od ovog prethodno navedenog, nije smetalo društvu koliko ono prvo – „moralno“ ubijanje majke.
Lišavanje života jednog pojedinca
navodno nije ni približno veliki zločin kao stavljanje bolesne majke u
starački dom. Uz podršku mišljenja celokupnog društva, Merso dobija
smrtnu kaznu. Ali on ipak nešto radi. On se buni. „Čovek koji se buni za
sebe nije pobunjeni čovek”. Isto ovo je rekao Kami, a Merso izgleda kao
da ga nije poslušao. Bezuspešno, ali je ipak to uradio. Pokazao je zube
i usprotivio se.
Nažalost, u današnje vreme to je
potpuna retkost. Kad bi pobunjenik bio životinja, bio bi endemska vrsta
koja živi samo u Francuskoj. Rodnoj zemlji Kamija i, tehnički, Mersoa.
Zašto? Baš zbog tog pobunjenog stava.
Skoro na svakih mesec dana može se
pročitati u novinama da se narod Francuske pobunio protiv nečega. Skoro
uvek, uspešno. Oni se, nekako, vode rečenicom: „Bunim se, dakle
postojim”.
Ako je ova rečenica istinita, zapitam
se – šta smo onda mi? Kako smo mi postali Estragon? Kog Godoa mi
čekamo? I zašto ga čekamo? Zašto smo dozvolili nekom Pocu da nas veže za
vrat i da nam dozvoljava da mislimo samo kad imamo šešir?
Glavna uzrečica postala nam je: „Jao, ao šta nam rade“”, a onda kao Estragon i Vladimir stojimo u mestu.
Nažalost, ovakav način razmišljanja
reflektuje se i u normalnom životu. U prevozu svi sede i ćute. Gledaju u
telefone, i prave se da ne postoje. Nije važno šta se dešava u njihovom
tramvaju ili autobusu, oni se neće pomaći. Kad bih ih zapitao zašto se
tako ponašaju, zašto ne otvore prozor ako im je vruće ili zatvore ako je
hladno, odgovori bi svima bili isti: „Neću da se ističem!“, „Što bih
ja, uradiće neko drugi!“, „Navikao sam i na gore”.
U tome i leži problem. Dobrovoljno živimo u apsurdu. Potpunom apsurdizmu.
Često volim da zamišljam i maštam.
Zamišljam tako neku utopiju gde svi misle. U kojoj svi imamo šešire i
razmišljamo. U kom ipak imamo kičmu.
U etru se smenjuju analize o učešću mladih u društvu i politici. S
jedne strane postoji narativ da su mladi osvešćeni i da učestvuju u
političkom životu, dok s druge vlada ono mišljenje da su apolitični i
apatični. Radiš s njima i mahom te prate mladi ljudi, šta je tvoj
utisak?
Moj utisak glasi da je procentualno isto kao i sa starijima. Nikakva
generalna ocena ne može biti tačna za celi spektar, jer uvek postoje i
oni vrlo svesni i zainteresovani, vrlo kritički nastrojeni, kao i nemali
procenat onih koji u najmanju ruku osećaju da nešto nije u redu, iako
nisu naoružani preciznim argumentima šta i kako. Osim toga, mislim da je
vrlo prirodno i tačno da što si stariji postaješ skloniji onoj „nisu
deca kriva”. U psihologiji postoji ono što se zove učenje po modelu, što
će reći: ako je tačno da su mladi apatični i apolitični, to je zato što
su to videli od starijih. Mislim da je vrhunska mera kukavičluka
ostrvljivati se onda na njih tim nekakvim „vidi kakvi su”, to mi je kao
ono kad roditelj kaže sopstvenom detetu: „Što si tako nevaspitan?” Kad
će deca da nam budu drugačija – pa kad mi budemo drugačiji. Otud postoji
nešto vrlo licemerno u toj ideji starijih da deca treba da izvedu nešto
i spasu nas od nas samih. Trebalo bi da stariji štite decu, a mi ih
nismo zaštitili ni od čega. Evo, trenutno se nalazimo u ulici Vojvode
Stepe, tu malo niže je neki vrtić gde na zidu, u istom redu, pored glava
Paje, Šilje, Mikija, stoji glava Ratka Mladića.
Poenta: ocena da su klinci većinski nezainteresovani za društvo nije
netačna, ali bih se više bavio uzrocima i potencijalnim rešenjima nego
pukim dosadnim konstatovanjem da je to tako.
Šta u tebi budi rečenica „Ne zanima me politika, ja ne mogu ništa da
promenim”, koliko je opasna apstinencija u društvu kakvo je naše?
To je, rekao bih, ono kad neko ne vidi šumu od drveta. Ne krivim
nikoga što je poverovao u frazu koju si navela, jer nas u to ubeđuju
trideset godina, s vrlo kratkim periodima odstupanja. No, hajde da
vidimo je li vaistinu tako – uzmimo mikro-primer: neku stambenu zgradu.
Svi znamo koliko je teško ubediti sve stanare oko popravke krova, lifta,
sređivanja bašte. Uvek ima onih koji neće. Ali kad neko preduzme
inicijativu pa uradi nešto, stvari se makar malo pokrenu, ljudi se
trgnu, možda i zastide, koliko je u nama ostalo sposobnosti da se
zastidimo, pa se i oni pridruže. Nikad svi, ali neki svakako da. Problem
je što smo prestali da verujemo u to, ubedili su nas u tu sumanutost da
milion ljudi izgovori „moj glas ne vredi ništa“, i ne primete da ih ima
milion. Meni je fascinantno da mi to godinama tvrdimo, a da nismo ni
probali. Godinama unazad je u našoj zemlji izlaznost do 55%, možda neki
procenat više. Možda je tačno da ni stoprocentna izlaznost ne bi donela
boljitak, ali hajde da jednom izvedemo taj sociološki eksperiment, pa da
tvrdimo na osnovu prakse, a ne na osnovu teorije. Da li bi i tada bilo
krađa i malverzacija – bi; ali da li bi bilo mnogo teže da se sprovedu –
o da.
Tokom devedesetih smo imali opciju rok muzike, koja je nosila
antiratne poruke, a s druge strane zabavnu muziku i turbo-folk. Danas
imamo angažovanu muzičku struju s jedne strane, a s druge šund. Imaš li
osećaj da se godinama obraćaš istoj publici i da se najširi deo javnosti
i devedesetih i danas više okreće ovim drugim muzičkim opcijama?
To da je više ljudi okrenuto lakoj zabavi nego teškim poentama jeste
jedna prilično konstantna činjenica čovečanstva. Kod nas je samo
specifično to što šund ide ruku pod ruku s lošim režimima: posredi je
zajednička očaranost kriminalom i kabadahisanjem. Osim tog detalja, nije
loše primetiti i da se kroz to što je „laka zabava” ove konkretne epohe
propagira konzumerizam, materijalizam, sve ono suprotno bilo kakvoj
duhovnoj vertikali.
E sad, šta imamo s ove druge strane: iako bi se reklo da se obraćam
istim ljudima, tih istih s godinama biva sve više, inače ne bih bio ovde
dvadeset godina kasnije. Kad sam imao 18, mislio sam da će doći dan kad
ćemo pobediti turbo-folk – ali neće, a nije ni ideja da ga pobedimo.
Ideja je samo da legitimna kontrateža postoji i opstane, te da svaka
osoba može u bilo kom trenutku da se odluči i za tu kontratežu koja je
vitalna, nije u odumiranju, na aparatima, izolovana u rezervatu, već je
tu, vidljiva i prisutna – samo ne puni stadione kao Ceca.
Pripremajući se za ovaj intervju primetila sam par komentara u
kojima te ljudi optužuju da si zapao u neku vrstu defetizma. Osećaš li
se tako i šta može biti razlog tome što je deo publike stekao takav
utisak?
Pre svega, uveliko mi je sumnjiva fraza „upasti u defetizam” ili
„širiti defetizam”, to je u našim prilikama kao da nekoga optužiš da
širi vazduh: kao da ne bi bio svud unaokolo da ga ovaj ne širi. To na
stranu, ovde je reč o albumu „Nojeva varka”, koji je celina, jedna priča
podeljena na 16 pesama-poglavlja; komentarisati neko njeno parče
zasebno i uočiti defetizam sigurno nije pogrešno na nivou parčeta, ali
jeste na nivou celine i zaključka na koji ona do kraja izbije. Jer
posredi je priča koja upravo obrađuje put od razočaranosti i odustajanja
do neke nove nade i volje. Taj album postoji jer mislim da je gotovo
svako prošao taj put: zavidim onima koji poznaju osobe sposobne da u
ovoj zemlji svakoga dana budu optimistične, ali bojim se da je to moguće
samo uz tešku nesvest o situaciji. Svi, ali baš svi oko mene ponekad
pomisle da borba ne vredi, pa i ja - i ovaj album je priča o tome: o
potpunom potonuću, ali i o ustajanju iz toga. Ukoliko neko nije odslušao
ceo album, nego samo, na primer, „JBG” ili „Dvadeset”, naravno da mu je
utisak teška beznadežnost, jer te pesme baš o tome i govore; koristim
ovu priliku da te slušaoce i slušateljke pozovem da priču ipak odslušaju
ucelo i do kraja, da prožive taj trenutak obrta pokraj zvučnika – a još
bolje na nekom od koncerata. Trudili smo se i trudimo se da bude
istinski katarzičan i katarzično istinit.
Verujem, uostalom, da to nije jednosmeran proces: konstantno se
klackamo između beznađa i nade, to mi se čini kao vrlo normalna i realna
ljudska reakcija na ove okolnosti i ne želim da je negiram. Činjenica
da smo ovih dana i ti i ja putovali po Srbiji i bavili se aktivizmom, da
smo stalno na protestima, sve to sigurno ne govori da smo defetisti,
jer da jesmo sedeli bismo kod kuće i prdeli u tastaturu. Sumnja je deo
ove priče, nažalost, ali činjenica da se uvek vraćaš u borbu govori o
tome šta je tvoja suštinska opredeljenost.
Sta misle vanzemaljci o nama?
Spustio se vanzemaljac na zemlju baš pred novogodišnje i božićne praznike. Ugledavši tako svu tu prazničnu euforiju i u svim domovima posječeno drveće i
ukrašeno vještačkim ukrasima i svetiljkama, začuđen upita jednog zemljanina:
"Zašto to radite?
Zašto posječete drvo i donesete u svoj dom pa ga onda tu nakitite svim i svačim? Zar vam drvo samo po sebi nije lijepo?
Zar vas ne raduje da ostane živo i da raste? A osim toga drvo vam daje život, a vi ga ubijate. Kako možete na taj način da slavite?"
Zemljanin ga samo čudno pogleda i pomisli - kakav je ovo ludak, mora da nije sa ove planete.
Naša prava priroda je čista svijest.
Stoga ako ne poznajemo svoju pravu prirodu, živjećemo nesvjesni sebe i svijeta oko sebe. Imaćemo neprestanu želju da nešto popravimo i uljepšamo jer ne vidimo da je to nešto već lijepo takvo kakvo jeste. Imaćemo večitu želju da nešto dostignemo jer ne vidimo da smo već potpuni i cijeli. Uvek ćemo juriti za nekakvim smislom, ne shvatajući da smo mi sami taj smisao.
Zašto ljudi toliko šminkaju sebe, prirodu i sve oko sebe?
Jer ne mogu podnijeti svoju percepciju stvarnosti. Ta percepcija im kazuje da su nedovoljni sami sebi, ona je toliko tužna da se ne može podnijeti. Zato jer ne vide cjelovitost, božanstvo, beskraj i nemaju svijest o tome da je sve u redu onako kako već jeste.
Ne shvataju da se objekat i posmatrač jedno. Da se ljepota ne nalazi u spoljašnjem svijetu, već je ona izraz unutrašnje svijesti. Zato kad upoznamo sebe i svoju pravu prirodu, videćemo lijepo čak i u stvarima koje nam ranije nisu izgledale lijepo. I da. Zasto Zemljani prave ove proslave vatromete i cuda? Valjda zato sto im je planeta okrenula jos jedan krug oko Sunca.
Živimo u nekom čudnom
društvu… Na priču svega imamo, samo nam vremena fali. Istina, mnogo toga nam
fali, a vremena imamo na pretek.U sukobu smo sami sa sobom, rekla bih. Nerealna očekivanja,
nejasan stav o sebi i svojim mogućnostima, a trudimo se da u očima
drugih dosegnemo neke nesrazmjerne visine, kao da smo iz Njegoševih
„pantola ispali”.
Poljuljani međuljudski odnosi, mržnja
na svakom ćošku, prazne riječi koje odzvanjaju kao eho i ono što mene,
odavno, muči... kako imati realan pogled na svijet, kada živimo u laži?
Lažu nas na svakom koraku, svakoga dana, nesvjesno i mi počinjemo da
lažemo i stvorismo društvo koje se temelji, upravo, na laži. Da, mi smo
stvorili taj svijet!
Izdvajaju se, priznaćete, nasmijana
lica na društvenim mrežama u zagrljaju sa nekom njima „dragom“ osobom,
koju su do prije par minuta od fotografisanja ćuškali, ućutkivali i
sprdali se nečemu što nije vrijedno pomena, a sa kojom, prije toga,
danima nijesu progovorili ni riječ. Hmm, ništa vam nije sveto... Citati
Bukovskog i Andrića – mrtva trka, ali, primijetili ste, nekim njihovim
obožavaocima „hvali“ pismenosti... Obrok, koji se plasira javnosti, mora
biti na nivou, da je dopadljiv za oko, da odaje utisak prestiža, da se
vidi da košta i da im tamo neko na tome zavidi, a već treći mjesec nekom
„mučeniku“ šalju poruke da će mu vratiti ono 20 eura, koje su lani
uzeli, čim im „legnu“ neka sredstva iz inostranstva. Neka, hvala! Draže
mi je jesti malo prigorelog 'ljeba, čija mi se garava, donja korica
lijepi za prste, i starog skorupa. Da, ja sam ga ispekla, ali
„splamće“... prenio me je san.
Tu su i „markirani“ kućni ljubimci, ali, gle čuda, i njima
treba pažnja. Nije im dovoljna činijica granula i druga vode, treba tu i
ljubavi, dragi moji... A da, zaboravih, vi nemate vremena! I još nešto
da vam kažem, u mnogim azilima možete naći te umiljate šapice, te sjajne
okice, koje u meni izazivaju lavinu sreće, ali i neke čudne sjete jer
im svima ne mogu pomoći. I da, to ništa ne košta.
Eeee, dolazimo, sada, do moje omiljene „nedoumice“. Sramota... Šta je za vas sramota?
Da
li je sramota ukoliko obujete blago izlizane cipele od prošle godine?
Ili, pak, obučete par dana zaredom istu jaknu? Čujem, sramota je ako
neko „drži“ životinje. Mene nije! Iako trenutno nemamo ništa „živo“,
nikada neću zaboraviti staru kozu Rogu, od koje smo, sestre i je,
pomuzle toliko varenike, da smo danima kuvale pudinge raznih ukusa i
bile presrećne - male, buckaste i crvenih obraza. Śećam se i njenog
žgoljavog jarića Laza, kojem dugujem zahvalnost što sam bila u strašnoj
kondiciji... Miliji mu je bio jedan list sa komšijske šljive, nego moje,
donekle malo, ali ubrano sa mnogo ljubavi, naručje svježe đeteline.
Imali
smo i jednog konja, đed mu je nađenuo ime Vihor, nije nam dao da ga
jašemo i čuvao ga je samo kada ide na saučešća. Ali, nijesmo ni mi „od
juče“. Vihorovu ljubav i odanost plaćali smo kockama šećera. Volio ih
je, mada se i ljutio kad ih više nema. Ne pitajte me kako sam to
saznala, dovoljno je da vam kažem da mi desno koljeno „igra“ uvijek kada
hoće neki gazap. Shvatili ste, gicnuo me je.
Imala bih
vam ja štošta pričati na ovu temu, „čačnite“ me neđe kad se vidimo...
No, da se vratim ovoj započetoj... Čini li se vama da je veća sramota
piti kafu sa nekim, a kad se rastanete reći da je smarač, ili, ne daj
bože, popljuvati po svemu što taj neko jeste, a da ste pritom već
dogovorili termin druge kafe? Ili se potajno i podlo smijati nečijoj
budalastoj ideji, a hrabriti ga da hita ka tom cilju? Da li je i vama
upitna ljubav na koju su se vječno zakleli, a šalju istu poruku na 10
adresa, pa đe upali? I da li je lijepo ostaviti dijete samo da spava, a
izaći u grad i „po'vatati se“ sa maloljetnim „parašem“? Laži i prevara
sve više, a ljubavi u naznakama.
Kad već pomenuh pare,
mislite li i vi da su one zašle u svaku poru društva i da su pokretač
svega? Izdaju se prijatelji, rođaci, kumovi, do groba zahvalni žiranti,
komšija preko čije lične smo kupili smederevac na rate, a koji uvelike
„tutnji“ u pomoćnoj zgradi... Izdaju se supružnici, kolege, neuki u
ljubavi... i to za sitne pare.
I kad malo bolje
razmislim, milo mi je što sam čudakinja... Glavom u oblacima, nogama
čvrsto na zemlji. I ne treba mi taj lažni život...
SAD KAD SMO PONOVILI ONO STO VEC ZNAMO DA NAM VIRTUALNI ZIVOT NE MOZE INE SME ZAMENITI REALNI ZIVOT KRENIMO SA ZAGRLJAJIMA, SA PRICOM 'OCI U OCI' SA DRAGIM LJUDIMA. HAJDEMO USETNJU DA VIDIMO KAKO JE NAPOLJU. I STO JE NAJVAZNIJE URADITE JEDNU ANALIZU PROSLE GODINE I AKO PRIMETITE NEKU GRESKU PROBAJTE DA JE ISPRAVITE ODMAH. BILO DA JE TO VASA GRESKA,GRESKA NEKOG OD VASIH VAZNIH OSOBA ,STO DA NE I NEKA GRESKA U DRUSTVU. VISE OCIJU BOLJE VIDI!
