NEOBICNA NASELJA

 JEDNO JE FUTURISTICKO ,A JEDNO 'PAKLENO'. SVE VISE NEOBICNIH NASELJA. NE RACUNAJUCI BUNKERE KOJI SU NASELJA ZA BOGATASE U SLUCAJU APOKALIPSE.

Stanovnici grada Vitiera na posao i do prodavnica idu liftom, a priča se da neki od njih godinama nisu kročili van zgrade u kojoj žive...

Nekada davno, jedini način da se dođe do malog grada Vitiera na jugozapadu Aljaske bio je čamcem ili vozom kada su vremenski uslovi dozvoljavali. Međutim, kada je rekonstruisan železnički tunel iz Drugog svetskog rata, žitelji i posetioci su do ovog neobičnog mesta na severu mogli da stignu kolima.

Klaustrofobična za posetioce, oslobađajuća za stanovnike, vožnja tunelom je znatno olakšala život u Vitijeru. Oni koji žele da putuju njime moraju dobro da isplaniraju vreme, jer se pravac prolaska smenjuje svakih sat vremena, a oni koji žele da se vrate u grad posle 22.30 neće imati sreće. Ljudi koji spavaju u kolima nedaleko od tunela jer su propustili poslednji prelaz su tamo uobičajen prizor.

Kada je izbila pandemija, stanovnici su se našli u još većoj izolaciji, jer je ulazak u grad bio dozvoljen samo stanovnicima i njihovim najbližim rođacima i zaposlenima u preduzećima koja tamo posluju.

Ovaj neobični grad je odvojen od ostatka sveta nemilosrdnim padavinama. Godišnja prosečna količina snega je neverovatnih 6,7 metara. Međutim, kada padne sneg, stanari ne moraju da napuštaju zgradu u kojoj žive. Zbog svega ovoga ne čudi što mnogi ukućani imaju i majice sa natpisom „Prisoner of Whittier”.

Betonska zgrada iz doba hladnog rata dom je stanova, bolnice, gradske uprave i škole. Begich Towers Condominium sa 14 spratova i 196 stanova, poznat u ovim krajevima jednostavno kao BTI, izgleda kao fatamorgana u Vitijerovom snežnom pejzažu.

Izgrađen da preživi granatiranje, BTI se svake godine suočava sa šest meseci kiše, praćenih šest meseci snega i vetra koji duva brzinom od 80 milja na sat.Iznutra, BTI izgleda kao bilo koji masivni stambeni kompleks u velikom gradu. Ali ako izađete u šetnju, nećete naći mnogo mesta za odlazak. Putovanje na posao tokom špica u Vitijeru znači zaustavljanje kod lifta na svakom spratu. Ali čak i kada je hladno, zaposleni mogu da nose sandale na posao.

Pre dolaska na radno mesto, roditelji se spuštaju u podrum da odvedu decu u školu kroz prolaz nalik bunkeru. U kompleksu ćete naći prodavnice, restorane, poštu, biblioteku, pa čak i crkvu.

Priča se da neki ljudi nisu izašli izvan BTI nedeljama, mesecima, a možda čak i godinama. Stanari zgrade, odnosno grada, su kao jedna velika, podjednako nefunkcionalna porodica u kojoj svi znaju skoro sve o svakome.

Neki ljudi su došli u to izolovano područje iz dalekih mesta da bi počeli iznova i zaradili novac. Ako nisu hteli da ih neko pronađe, lako su mogli da se sakriju od ostatka sveta u BTI.

„Bila sam prestravljena kada sam prvi put izašla iz tunela. Grad je izgledao kao nešto iz horor filma“, rekla je Brenda Tolman za CNN o Vitieru, takođe poznatom kao „grad sa jednim krovom“, dom za oko 200 ljudi.

Koliko god to spolja izgledalo neobično, Vitieri su se pomirili sa prirodom koja im oblikuje život. A za sreću u tom neobičnom gradu veoma je važno da stanovnici budu dobri sa sobom.  Kako izgleda zivot u potpuno futuristickom gradu pogledajte moj blog o Secuanu.

NEOBICNI GRADOVI

1. Grad u kome je zabranjeno umreti

Pored toga što je glavni grad Svalbarda, norveške prekomorske teritorije, Longjir je i najveći grad tog dela zemlje. Smešten je na na najvećem od Špicberških ostrva i u njemu živi nešto više od 2.000 ljudi.

U ovom gradu je, praktično zabranjeno da neko umre, iako u njemu postoji groblje. Međutim, ono poslednjih 70-ak godina nije korišćeno. Razlog za to je krajnje bizaran i ima veze sa klimom tog područja. Naime, tela se zbog jakih mrazeva ne raspadaju, pa često budu na meti divljih zveri.

Stanovnici jednog od najsevernijih gradova, za koje se pretpostavlja da im se bliži kraj života, obično se avionom prevoze u kontinentalni deo zemlje.

2. Grad na granici dve države

Administrativno grad Bisingen am Hohrajn pripada Nemačkoj. Međutim, ekonomski pripada Švajcarskoj. Zvanično se smatra nemačkom enklavom u Švajcarskoj.

Specifičan je po tome što je zvanična valuta u ovom nemačkom gradu švajcarski franak. A grad ima i dva poštanska broja – jedan nemački, drugi švajcarski. Građani koriste i nemačke i švajcarske telefonske brojeve.

3. Austrijsko selo u Kini

Poznato je da se na teritoriji Kine mogu videti verne replike mnogih znamenitosti gradova širom sveta.

Ali u Kini postoji i vrlo verna replika austrijskog sela Halštat. Od 2011. godine u kineskoj provinciji Guandžong danas možete prošetati uličicama, koje su potpuno iste kao u u austrijskom Halštatu, koji se nalazi na oko 70 kilometara od Salcburga.

4. Poslednji slobodan grad

Oko 270 kilometara od Los Anđelesa i oko 160 kilometara od San Dijega, na oko 640 hektara se prostire kalifornijski grad Slab.

Stanovnici ovog grada su uglavnom skitnice i ljudi koji nemaju gde drugo da odu, a žele da žive slobodno. Oni žive u prikolicama, bez tekuće vode i struje. Nemaju adresu, ali ni obavezu plaćanja poreza ili komunalija. Upravo zato Slabe se smatra poslednjim slobodnim gradom u Americi, ali i u svetu.

5. Pećinski grad

Pripadnici lokalnih berberskih plemena su zaslužni za to što se za tunižanski grad Matmata čulo u svetu. Oni su, naime, gradili kuće tako što su kopali dublje jame, a zatim su na njihovim obodima gradili prostorije. Te prostorije su zatim povezivali hodnicima, koji podsećaju na pećinske.ak je 22 dana tokom 1969. godine bez prekida padala kiša u tom gradu, što je poplavilo mnoge od ovih građevina. Iako je stigla pomoć države u vidu gradnje nadzemnog naselja Matmata, gotovo svi stanovnici su se kasnije vratili u svoje podzemne kuće.

6. Najplavlji grad na svetu

Zidovi i vrata građevina, pa čak i stepenice u marokanskom gradu Šefšauen su različitih nijansi plave boje.

Arhitekturu grada karakterišu elementi španske i mavarske kulture

Dve su teorije o tome zbog čega je korišćena plava boja u tolikoj meri. Prema jednoj, za to su zaslužne jevrejske izbeglice, koje su ovde živele 30-ih godina prošloga veka. Ta boja je u judaizmu značajna, jer se vezuje uz nebo i Božije zapovesti. Druga teorija, koja je okrenuta praktičnosti, veli da je to zato da bi lokalno stanovništvo „prevarilo“ mnogobrojne komarce, kako bi pomislili da je to zapravo more, pa ne bi sletali na te površine.

No, koja god teorija da je tačno, Šefšauen sa razlogom nosi epitet najplavljeg grada na svetu i jedna je od najatraktivnijih destinacija u zemlji.

7. Grad u kome „obitavaju“ mrtvi

U američkoj saveznoj državi Kalifornija nalazi se i grad Kolma. U njemu živi nešto manje od 2.000 stanovnika. Ali u taj grad su ranije premeštena groblja sa teriotorije San Franciska, tako da ih danas ima ukupno čak 17. Baš iz tog razloga se navodi da je odnos mrtvih prema živima hiljadu prema jedan.

Ranije su se stanovnici ovog rada uglavnom bavili poslovima, koji su bili direktno vezani upravo za groblja. Bilo je najviše pogrebnika, cvećara i kamenorezaca. Međutim, 80-ih godina prošlog veka su počeli da se doseljavaju i radnici drugih profila.

Danas je moto ovog grada: „Sjajno je biti živ u Kolmi!“

Mesto Vilidžiz na Floridi je zamišljeno kao grad za penzionere koji će u njemu svoju starost proživeti uživajući. Zanimljivo je što na svakih deset žena dolazi tek jedan muškarac, a grad pokriva područje veće od Menhetna i ima više od 100 hiljada stanovnika.

U gradu su "zabranjena" deca, a većina stanovnika se vozi u golf vozilima.

Međutim, ono što je još zanimljivije je veliki porast u broju polno prenosivih bolesti, poput HPV-a i herpesa. Ginekološkinja koja je radila tamo kaže da se susrela sa više slučajeva polnih bolesti nego u Majamiju.

Takođe, grad je poznat po crnom tržištu Vijagre, barskim tučama i organizovanim opijanjima.

. Grad sa samo jednim stanovnikom

Grad Monovi u američkoj državi Nebraska osnovali su češki imigranti, a danas u njemu živi samo jedna građanka, 78-godišnja Elsi Eler koja vodi gradsku biblioteku sa više od 5000 knjiga njenog preminulog supruga.

Elsi je i gradonačelnica, službenica i većnica. Tokom 1930-ih, grad je imao oko 200 žitelja. Danas jedino Elsi plaća porez gradu za održavanje gradske rasvete i komunalija. Nepoželjan grad

Prozvan još i gradom duhova, kineski grad Ordos je izgrađen za život preko milion ljudi, ali je danas naseljeno tek oko dva posto grada. Istorija grada započela je pre 20 godina tokom profitabilnog vađenja uglja u rudnicima.

Ulagači su brzo počeli da grade stanove sa nadom da će ih iznajmljivati radnicima. Ipak, potražnja nije pratila ponudu i većina zgrada nije nikad useljena. Danas su ulice pune nezavršenih kuća i drugih objekata.

U samo pet godina cena kvadrata se prepolovila, a mladim ljudima koji žele započeti sopstveni posao grad daje prostor za kancelarije i brojne druge pogodnosti kako bi ih privukli.

Longjearbjen na norveškom ostrvima Svalbard je zvanično najseverniji grad na svetu, a jedna od posebnosti ovog grada je što je u njemu zabranjeno umreti. Čim je jedan od stanovnika teško bolestan ili na samrti, hitno se prevozi avionom ili brodom do norveškog kopna. Čak i da se dogodi smrt u gradu, meštanin neće biti tamo pokopan.

Osim toga, građanima je dopušteno da se slobodno kreću sa puškama zbog velike opasnosti od susreta sa polarnim medvedima, čija se populacija procenjuje na preko 3000. U gradu je zabranjeno i držanje mačaka jer se smatra kako ugrožavaju ptice. Grad bez ograda

Marlot Park je grad u blizini Kruger Nacionalnog parka u Južnoj Africi, a reč je o gradu koji se nalazi usred divljine. Osim ljudi, područje nastanjuju nilski konji, lavovi i krokodili. Ono što grad čini jedinstvenim je to da uprkos stvarnoj opasnosti od napada životinja, žitelji ne smeju da grade ograde oko svojih kuća.

Jedina ograda koja postoji u gradu je ona koja zadržava životinje unutar parka. U gradu su česti slučajevi neobičnih provala - pavijana koji ulaze kroz prozore kuća i kradu hranu iz frižidera i žirafa koje guraju svoje glave kroz vrata. Žrtve životinjskih napada su najčešće biciklisti, pa ih lokalci nazivaju "užinom na točkovima". 

IMA JOS MNOGO PRIMERA CUDNIH GRADOVA. MEDJUTIM, REKLA BIH NESTO NA TU  TEMU STO SVAKOM GRADU DAJE MOGUCNOST DA SE PO NECEMU PREPOZNAJE. SVAKI GRAD NA SVETU JE POSEBAN, SVAKI IMA SVOJU MAGIJU, CUDA, NEOBICNOST A I PAKLENOST. KAO I OVI FUTURISTICKI GRADOVI KOJI BI TREBALI DA IZGLEDAJU SVI ISTO. ALI NE. I ONI SE RAZLIKUJU I ONI SU POSEBNI. ETO POSLA ZA OVO LETO. AKO VEC NEMOZETE DA PUTUJETE STVARNO, A VI ISTRAZUJTE GRADOVE NA INTERNETU. NI NE MOZETE ZAMISLITI KOLIKO JE ZANIMLJIVO.

BITANGA I PRINCEZA

 ZASTO DEVOJKE VOLE 'LOSE MOMKE'? KO ZNA? U DANASNJE VREME KADA SU SVE TRADICIONALNE VREDNOSTI POREMECENE NE CUDI TOLIKA POMAMA ZA 'LOSIM MOMCIMA" NE KAZEM TO ODUVEK POSTOJI ( SETIMO SE DJEMSA DINA), PA IPAK DANAS JE TO DOBILO SASVIM DRUGACIJU KONOTACIJU JER I OVI LOSI MOMCI TO I JESU ,A NE KAO NEKAD STO JE BITI LOS MOMAK BIO ZAPRAVO IMIDZ, A NE REALNOST.

Dobri momci igraju na sigurno. Bilo da se radi o nekoj fizičkoj aktivnosti ili važnoj odluci, uvek oklevaju. Loši momci, s druge strane, ne izbegavaju opasnost, ne oklevaju, ne plaše se da priđu devojkama ili da im priušte avanturu. Devojke, zapravo, privlači osećaj moći kojim ovakvi momci zrače.Loši momci su oni koji apsolutno uživaju u životu. Bitno je napomenuti da loši momci ne znače nužno one propalice i probisvete koji provode najveći deo godine u zatvoru ili uživaju u narušavanju zakona i mira. Zbog želje da žive punim plućima, loši momci suuvek upućeni u poslednja dešavanja i ulažu u stvari za koje bi dobri momci razmislili par puta pre nego što išta urade. Žene vole da budu uz muškarce koji ne strahuju od života.ma nečeg veoma predvidivog u ponašanju dobrih momaka, i to naročito ako ga znate već neko vreme. Njegov ukus se ne menja zato što se godina promenila. Loš momak, međutim, ne živi po tuđim očekivanjima, nametnutim skrupulama i sličnim parametrma. Njegov glavni cilj je da živi srećno u trenutku. Ne brine ga prošlost niti preterano brine o budućnosti. Sada i ovde su njegove glavne preokupacije, tj. kako da ih načini što je moguće boljim. Ovo obavija sve u veo misterije i često ne možete da predvidite njegove postupke. Zbog toga većina devojaka obožava ovakve momke – svaki dan je novi izazov i avantura.Poznata je činjenica da loši momci znaju kako da se ponašaju sa devojkama. To je, upravo, i jedan od razloga zbog kojih ih uopšte i nazivaju lošim momcima. Takva grupa muškaraca zna kako da zavede devojku i kako da učini da se oseća posebno. Mogu da razgovaraju sa njom normalno, ali isto tako da joj odgovore, pri tome dajući i devojci priliku da bude malo agresivnija. Dobri momci izbegavaju konflikte i devojci ne ostavljaju način da se ohladi od svih nagomilanih frustracija.Okrivite svoje pretke, ali činjenica je da su žene naelektrisane energijom koja traži momka koji obožava avanture i malo se čega boji. Sve to datira još iz perioda lova i opstanka, ali, ukratko – žena uvek preferira muškarca koji preuzima inicijativu (uz umerenu dozu rizika), umesto onog koji čeka da mu se stvari dogode u životu.Prihvati sledeću činjenicu: jedini način da nađeš devojku je da se pridružiš grupi loših momaka. Kao što kažu – ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se. Zapamti i ovo – i pored ovih stavki koje smo izlistali, ne znači da devojke ne vole dobre momke. Ali postoji nešto što se zove šonja i ono što se zove dobar momak. Postaraj se da ne budeš ovo prvo!

 Možda vam deluje da uloga muškarca kao zaštitnika datira iz Kamenog doba, ali činjenica je da su muškarci kroz celu istoriju imali upravo takvu funkciju. Dobrice izgledaju kao da ne mogu da brane ni sebe, a kamoli drugu osobu. Zato ih žene zaobilaze, podsvesno se nadajući da će naći nekog ko će ih štititi od opasnosti urbanih džungli.Dobrice ženu tretiraju kao da je boginja. U pokazivanju emocija prelaze sve granice, prerano se "zalepe" i njene potrebe stave ispred svojih. Žene su ljudi takođe, tako da nema potrebe da je stavljate na tron s kog lako može pasti.Dobrice ne zahtevaju da im devojke neprekidno izgledaju savršeno, jer i sami nisu takvi. Pored finog dečka možete se opustiti do te mere, da u vezi nestane sva hemija i uzbuđenje. Žene žele da ih neko neprekidno izaziva, tera na rad i razmišljanje. To svaku vezu čini zanimljivijom.

Ov o je bio deo gde je potpuno okej to oko tih 'losih momaka.  A sada deo gde zene "padaju " na stvarno lose momke.

Džeremi Miks (39) je 2014. godine postao svetska senzacija. Žene širom planete bile su opčinjene ovim zakonskim prestupnikom. Kada je policija objavila njegovu fotografju iz zatvora, usledio je uragan reakcija koje niko nije mogao ni da nasluti. Džeremi je tada osuđen je na 27 meseci zatvora zbog ilegalnog posedovanja oružja i učestvovanja u zločinima sa bandom Nortsajd gangster krips.

Svetska popularnost nakon fotografije hapšenja

Međutim, niko nije ni slutio da će umesto brojnih osuđujućih reakcija uslediti pozivi modnih agencija, filmskih agenata ali i brojnih žena i svi su želeli da stupe u kontak sa ovim se*sepilnim prestupnikom. Njegova popularnost krenula je uzlaznom putanjom, a on je to odlično znao da iskoristi. Nakon što je ostavio kriminalni život iza sebe, Miks je postao deo sveta šoubiznisa, a osoba koja mu je pomogla u tom procesu je Poša Stori, veteranka koja ga je uzela pod svoje. Mik je otkrio da je imao priliku da glumi u nekoliko filmova i TV emisija tokom proteklih godina, što ukazuje na njegov brz uspon u svetu glume.Džeremi je po izlasku iz zatvora fotografisan sa Kloi Grin, ćerkom britanskog milijardera Filipa Grina, te je ispao skandal epskih razmera jer je Džeremi tada bio u braku. Usledio je krah zbog lepe Kloi. Međutim, nakon nekog vremena i ova ljubav je završena.

 

Žene poznatih kriminalaca oduvek su privlačile pažnju javnosti. Jedna od njih koja je dve godine bila u emotivnoj vezi sa poznatim beogradskim "muškarcem iz sumnjivih kriminalnih krugova", za naš portal ispričala je svoje iskustvo. 

A.S. (28) iz Šapca kaže da novac sigurno nije razlog zbog kojeg žene završavaju sa muškarcima sa "druge strane zakona", otkriva koji su to najlepši ali i najgori momenti koje je proživela i zašto misli da su svi kriminalci kada se zaljube najbolji muškarci. 

"Bilo ih je pet ili šest u društvu. Sve su to bili muškarci u skupoj garderobi, sa skupim satovima i pićima na stolu. Sa njima su bile neke devojke, ali on je delovao potpuno nezaintresovan za sve to. Prišao mi je na jedan kulturan način, baš džentlemenski. To mi se odmah svidelo. Tek kada sam prišla njihom stolu i upoznala se sa ostalima, videla sam da je on zapravo vođa cela ekipe", kaže A.S. 

Sigurna sam da on nije mogao da zna da li će među nama ispasti nešto ozbiljno ili ne, ali jednostavno, on se prema svim ženama odnosio galantno i džentlmenski, kaže ona. 

"Nema više takvih muškaraca, svi su jako nesigurni i iskompleksirani, jer smatraju da nemaju dovoljno novca da fasciniraju devojku. Stvar je u potpuno nečemu drugom. Meni se on svideo jer je bio samouveren, a pritom mi je poklanjao pažnju. Konačno sam se osećala kao pravo žensko, da mogu da budem to što jesam. Od toga kako mi pali cigaretu, sipa piće, pravi mesto da sednem, gleda i sluša, sve je onako kako žena samo može da poželi" kaže ova devojka. 

Iako joj je rekao da ima privatan posao i da se bavi nekretninama i poslovima sa automobilima, ipak joj je bilo sumnjivo kada je videla sva ta skupocena vozila na parkingu. 

"Brzo smo ušli u vezu i ja sam shvatila čime se on bavi zapravo. Nije mi bilo svejedno ali tada sam već bila zaljubljena. Noćni izlasci, adrenalin i sve to zajedno nikada nisam osetila. Bukvalno kao da sam na vrhu sveta, sve je moguće i sve je naše. Bacao je novac kao maramice, za našim hamerom su se svi okretali. To je pre svega billo jedno dobro zezanje, osećala sam se živom", objašnjava A.S. 

Pričao je o svojim poslovima kada je stekao poverenje, a meni je glavni cilj i opsesija bila da mu dokažem svoju lojalnost i odanost, kaže ona. 

"Ljudi koji žive na ivici zakona su takvi, kod njih je uvek sve ili ništa. Kod njih nema prenemaganja, nesigurnosti, odugovlačenja. Ako uđu u vezu umeju da budu vrlo zahtevni i posesivni, ali da daju sve to i duplo više. Ja sam znala da bi on učinio sve za mene, kada bih ga nazvala i rekla da mi bilo potrebno bilo šta, on bi to stvorio za pet minuta. Imala sam potrebu da dokažem svoju lojalnost. Kada su me napadali i kada sam imala problem sa mojima u kući, ja to nisam osetila, bila sam kao hipnotisana. Rekla sam, ja sam sa njim i tačka", otkiva A.S. za MONDO. 

Kako objašnjava, to su trenuci u kojima bi se odrekla svega ako je potrebno, samo da bude sa njim. On je čovek koji je delovao da se ničega ne plaši i da sve sme, to je neka luda privlačnost. 

"Najponosnija sam bila kada me je u par situacija stavio ispred svojih najbližih prijatelja. On je čovek koji nema mnogo kontakta sa svojom porodicom, bliski ljudi su mu sve, i kada je rekao da bi mene poveo u Španiju na putovanje od velikog značaja, jer mi veruje više nego svima njima, ja sam znala da sam uspela i bila sam presrećna. Ipak, trebalo je to očuvati". 

Iako je čak i pred prijateljima umeo da mi donese ružu, poklon ili da učini neki lep gest, bilo je i perioda i momenata kada se pretvarao u potpuno drugu osobu. 

"Kada je turbulentan i stresan period, ili kada postoji opasnost veća nego inače, pravio je sebi luft na razne načine. Tada je mnogo pio, koristio kokain, besneo kolima i pravio gluposti. Jednom je u takvim trenucima besa u jednoj kafani ubacio konobara u kontejner pored, naravno, niko nije reagovao. Dešavalo se i da prema meni kasnije bude grub, ali me niakda nije udario. Znam da sam ja najbolje znala njegovu pravu stranu i to da on u suštini nije loš momak. To je ono što me držalo u vezi", objašnjava ona. 

Kada se sve među nama završilo pošto je on tako hteo u trenutku kada je morao da izađe iz zemlje, mesecima nisam izašla iz kuće, kaže naša sagovornica. 

"Od tada me nijedan muškarac nije fascinirao. Svi se ponašaju ili kao grubijani, ili kao papučari i otirači. Nema muškarca sa stavom koji je prema ženi nežan. Smeta im kada je žena sposobna, zato što oni nisu.  Uglavnom mi prilaze sa pričom o avionima i kamionima, a mene to ne interesuje", zaključuje ova Šapčanka. 

 Klinički psiholog sa Vojno-medicinske akademije Laiko Panović za Telegraf kaže da živimo u zemlji u kojoj je izrađen novi tip morala, po kojem je mnogo važnije imati nego biti

Širom sveta devojke se zaljubljuju u opasne momke, a takav trend nije zaobišao ni Srbiju. Psiholozi tvrde da za ovu fatalnu privlačnost "lepotice i zveri" postoji objašnjenje, međutim, devojke s Balkana se prilično razlikuju od onih iz drugih zemalja. Ono što ih razdvaja je - motiv.e devojke teže za bogatstvom i moći, a sve ono što je muškarac investirao u nju na kraju dođe na naplatu. Pritom, većina njih najčešće ne poseduje izgrađene mehanizme stida, srama i odgovornosti, već veruju isključivo u princip sad i ovde. Ne razmišljaju previše, jedino im je važno zadovoljstvo - objasnio je on i naglasio da su mnogi mladi okruženi nasilničkim ponašanjem koje dolazi sa TV ekrana, od političara, roditelja, tako da u moru agresije lako može da dođe do neželjenih ishoda.

Da je privrženost mladih i lepih devojaka opasnim i brzim momcima česta i u svetu, potvrdio nam je Panović, ali je u tom slučaju glavni povod kriza za očinskom figurom, a ne pogrešan sistem vrednosti i osujećeni moral.

Psiholog Aleksandra Janković saglasna je sa tezom da žene vole muškarce koji imaju moć.

- Tada i ona oseća da ima pravo na istu tu demonstraciju moći. Misli da je i ona važna i da zaslužuje poštovanje. Kod takvih devojaka zna da bude izražena i patološka potreba za uzbuđenjem, manjak samopouzdanja i nedostatak pravog sistema vrednosti.

Ponekad samo veruju da će se pored žestokog lika osećati zaštićeno i voljeno, a zaboravljaju da u takvim vezama mogu da postanu kolateralna šteta - zaključila je Jankovićeva i naglasila da je uloga roditelja da podstiču drugačiji vrednosni sitem u okviru porodice, u kojem će duh ponovo uspostaviti primat nad telom i materijalnim.

DEVOJKE U REDU JE DA ZELITE UZBUDLJIVU  LJUBAVNU VEZU,  ALI NIJE U REDU DA ZELITE  MATERIJALNO BLAGOSTANJE NASTALO KRIMINALNIM RADNJAMA!

ALIJENACIJA

 DECU ZLOSTAVLJAMO NA TOLIKO NACINA DA VISE NE ZNAM O KOME DA PISEM. DA LI O SUROVOM NASILJU GDE SU DECA FIZICKI I SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJA, DA LI O OTMICAMA  I UBISTVIMA DECE, DA LI O PSIHOLOSKOM NASILJU KOME PRISUSTVUJU SVAKI DAN JER IH MI ODRASLI SA SVIH STRANA PLASIMO NECIM?SVAKO ZLOSTAVLJANJE DECE JE NESTO NAJSTRASNIJE I POTPUNO JE NELJUDSKI TO JEST LJUDSKO BICE NE BI SMELO DA NAPADA DETE VEC ISKLJUCIVO DA GA STITI. NI ZIVOTINJE TO NE RADE. ZIVOTINJE STITE I MLADUNCAD DRUGE VRSTE. 

Otuđivanje dece jeste pojava kada dete odbija kontakt sa jednim od roditelja ,a zbog manipulacije od strane drugog roditelja npr. konstantno pričanje jako ružnih priča o drugom roditelju . Otuđivanje se najčešće dešava tokom razvoda braka , a može se desiti i u porodici gde se roditelji ne razvode. Roditelj sa kojim dete odbija kontakt zove se stručno targetirani roditelj ,a roditelj koji dete podgovara protiv drugog roditelja zove se stručno roditelj alijenator ili otuđivač. Roditelj otuđivač može koristiti različite taktike. Npr. majka može govoriti ćerki da je otac jako loš i da je rasturio porodicu , našao drugu ženu , da ih je ostavio na cedilu i da je tata ne voli te da je uopšte više i ne zove dok u stvarnosti otac zove majku kako bi pokušao da dobije ćerku na telefon ali majka odbija da dozvoli kontakt bivšeg supruga sa detetom . Decu podjednako otuđuju i majke i očevi . U glavi deteta stvara se konflikt i dete razume da što manje kontakta ima sa targetiranim roditeljem to će više osigurati ljubav roditelja otuđivača. Dete razume da nekako mora da bira jednog roditelja i lagano počinje demonstrirati osećanja i ponašanja kao što su: ljutnja, bes i u poslednjoj tački mržnja prema targetiranom roditelju . U poslednjoj tački alijenacije dete odbija kontakt sa targetiranim roditeljem , vrlo verovatno i sa svim rođacima koji su u vezi sa tim roditeljem npr. ukoliko je dete otac otuđio od majke dete naposletku odbija kontakt ne samo sa majkom nego i sa bakom i dekom po majci. Dete je zapravo psihološki oteto, potpuno otuđeno od jednog roditelja i njegove familije iako nikada pre toga nije imalo loš odnos sa tim roditeljem . Otuđivanje dece se može desiti maltene preko noći . U svojoj psihoterapijskoj praksi sretala sam decu koja nakon tri dana provedena sa roditeljem koji otuđuje ne žele više nikakav kontakt sa drugim roditeljem sa kojim su do juče održavala normalan kontakt. Nakon ovakve psihološke otmice ostaju opustošene čitave familije. Dete ostaje opustošeno za ljubav jednog od roditelja , a taj roditelj i njegovi bližnji nose slike i sećanja na svoju ćerku ,sina, unuku ili unuka koji šeta živ ovom zemljom ali je tako dalek i verovatno njega ili nju neće videti više nikada tokom svojih života jer je dete psihološki potpuno oteto. Otuđivanje dece je najsuroviji vid porodičnog nasilja . Roditelj otuđivač je nasilnik , dete je oružje ili sredstvo kojim će se kazniti drugi roditelj – targetirani roditelj. Dakle dete i targetirani roditelj su ovde žrtve teškog i podmuklog oblika psihološkog nasilja .Ako ste se nekada zapitali kako izgleda i kako se oseća targetirani roditelj (roditelj od koga je dete otuđeno) u psihoterapiji, reći ću vam. Kopni jer je žrtva podmuklog vida porodičnog nasilja. Nasilja u kome niko nikoga ne tuče i ne udara. Nasilja u kome niko na nikoga čak ni ne viče. Nasilja u kome je sasvim tiho opustošena duša jednog roditelja i sasvim tiho opustošena duša jednog deteta . Deteta koje ne sme da prizna da želi da vidi drugog roditelja . Mora u sebi tu želju da uguši . Mora jer u svojoj glavi razume poruke koje mu šalje roditelj otuđivač . Da je drugi roditelj loš , da mora da ga izbaci iz života , da mora da ostane verno porodičnim zahtevima. Dete će se tako i ponašati ,a negde u sebi nadaće se da targetirani roditelj ipak neće odustati od njega kroz život iako će se prema njemu ponašati kao da ga više ne želi za majku ili za oca.

    ALIJENACIJA  je otuđenje od roditelja i to je kada jedan roditelj okreće svoju decu protiv drugog roditelja. Dela kao što su prebacivanje krivice na drugog roditelja, odbijanje da se povinuju posetama, blokiranje komunikacije sa drugim roditeljem, pa čak i traženje od deteta da izabere jednog roditelja u odnosu na drugog, svi su to znaci otuđenja od roditelja. Rezultat ovakvog uticaja je da deca razvijaju negativne i lažne stavove o drugom roditelju. Jedan otac je preuzeo dete posle bioskopa, odveo ga kući i sprečio majku da narednih 47 dana stupi u kontakt sa detetom tako što je u detetovom telefonu promenio majčin broj, tako da dete nije moglo da je kontaktira - rekla je Olga i dodala kako je to pravi primer kada roditelj suptilno onemogućava drugom roditelju da ostvari kontakt sa detetom.

Alijenacija je postala izuzetno rasprostranjena kako u svetu, tako i kod nas u poslednjih pet godina, rekla je advokatica Olga i objasnila da naše institucije još uvek jasno ne prepoznaju ovaj oblik nasilja.

- Najčešće ne prepoznaju ili zato što nisu dovoljne edukovani ili zato što ne žele to da prepoznaju, zato što alijenacija predstavlja naselje roditelja nad detetom. Ja se sa grupom kolega zalažem da alijenacija kao krivično delo uđu naš krivični zakonik, da bude kažnjivo - rekla je Olga Turčinović.

Osim što izaziva zabrinutost i frustraciju napadnutog roditelja, otuđenje od roditelja je štetno i za decu. Otuđenje od roditelja može dovesti do stanja koje se zove Sindrom roditeljskog otuđenja, u kojem deca razvijaju uverenje da je taj roditelj opasan. Neki psiholozi to čak nazivaju oblikom zlostavljanja.

ZAISTA JE STRASNO KAKVI SMO POSTALI. MAJKE NA SILU RAZBOLJEVAJU SVOJU DECU  DA BI IMALE NEKE FINANSIJSKE KORISTI ( MINHAUZEN SINDROM), ZATIM OBA RODITELJA OTUDJUJU DETE OD ONOG DRUGOG RODITELJA ( PO MENI TO TREBA BITI KAZNJAVANO I JESTE ZLOSTAVLJANJE) I  NA KRAJU TA JADNA UPLASENA DECA KOJA MISLE DA JE DRUGI RODITELJ OPASAN ZA NJEGA. STRASNO. 

NE RADITE TO SVOJOJ DECI!

DA LI POSTOJI AUSTRALIJA?

 ODGOVOR NA OVO PITANJE JE TESKO NACI. TAKODJE OVO PITANJE MOZEMO SMATRATI U NAJMANJU RUKU CUDNIM JER SE USKOLAMA UCI O KONTINENTU AUSTRALIJI RAVNOPRAVNO SA OSTALIM KONTINENTIMA. A ONDA GLEDAM SERIJU LOST I SLIKU MACKE (OSTALI SVET) KAKO SE IGRA SA LOPTOM (AUSTRALIJOM) PA SE ZAPITAM STA JE ISTINA. iSTINA JE I DA AUSTRALIJA UCESTVUJE NEKOLIKO GODINA UNAZAD NA PESMI EVROVIZIJE STO ISTO BUDI PITANJA ZASTO JE TO TAKO?

Na stranu čitav niz dokaza da je Zemlja elipsoidnog oblika, ali ravnozemljaši ne odustaju ni pred nizom problema koje model ravne ploče jednostavno ne može da objasni.

Uz neke elementarne stvari kao što je gravitacija (za koju tvrde da ne postoji), zalazak i izlazak sunca (za koje kažu da su samo privid), pomračenje Meseca (tu se već malo razlikuju u objašnjenjima, ali i tu pojavu smatraju zaverom), veliku rupu u njihovim ubeđenjima predstavlja i Antarktik.

Taj kontintent, prema njima, ne postoji; kažu da je reč o ledenom obruču oko diska. A svi koji kažu da su bili na Južnom polu ili su zavedeni ili namerno lažu.

A sada to isto tvrde i za stanovnike drugog najjužnijeg kontinenta - Australije. Nije jasno zašto su se okomili na najmanji kontinent, odnosno zašto i njega nisu ugurali na svoju ploču, tek Australija je na spisku stvari koje ne postoje, ali NEKO ili ONI (ko god to bio) žele da u nju verujemo.

"Australija ne postoji. To je izmišljotina u koju nas ubeđuju, da mislimo da je Britanija poslala negde svoje osuđenike, a zapravo su ih ukrcali na brodove i potopili. To je zataškavanje najvećeg masovnog ubistva u istoriji, koje je izvela jedna od najvećih imperija.

Australija ne postoji. Sve što zovu "dokazom" zapravo su dobro izrežirane laži i dokumenti koje su napravile najmoćnije svetske vlade. Vaš prijatelji iz Australije? To su sve glumci i kompjuterski hologrami, deo zavere da se obmane svet.

Ako mislite da ste bili u Australiji, grdno se varate. I piloti su deo zavere, zapravo su vas ostavljali na obližnjem ostrvu ili, u nekim slučpajevima, u delovima Južne Amerike, gde su očistili prostor i unajmili glumce da glume prave Australijance.

Australija je jedna od najvećih prevara ikada i svi ste obmanuti. Pridružite se pokretu danas i pokažite ljudima da su obmanuti

Uprkos svim dokazima, Australija ne postoji - bar ste takvu informaciju mogli da dobijete pre nekoliko dan od jednog popularnog četbota. U pitanju je Microsoft Bing, a neki korisnici su nedavno pisali da je ovaj četbot "naseo" na jednu od najluđih internetskih teorija zavere, koja negira postojanje čitavog kontinenta.

Nekoliko korisnika iz Australije (koji stvarno postoje), pisali su na društvenim mrežama da su, kada su pitali Bing da li Australija postoji, dobijali odgovor: "ne", uz linkove koji vode ka tekstovima koji podržavaju ovu teoriju zavere. Ovaj slučaj je na društvenoj mreži Bluesky objavio korisnik "Stilgherrian", kako je preneo Gardijan.

Neki su uspeli da dobiju isti rezultat, ali da budemo pošteni, drugi korisnici društvenih mreža su pisali kako je Bing tačno odgovorio, odnosno potvrdio je da ovaj kontinent zaista postoji.

Zapravo, korisnici koji su pretraživali pomoću "obične" četbot pretrage, dobili su netačnu informaciju, dok su oni koji su koristili Bing "kopilota" dobijali potvrdan odgovor kada su pitali da li Australija postoji, uz ogradu da postoje teorije zavere koje su raskrinkane.

Oglasio se ovim povodom i Microsoft, rekavši da su "svesni problema, da su ga istražili, i da rade na popravci". Čini se da su ga i popravili, jer smo isprobali, i Bing je u međuvremenu shvatio da je Australija ipak stvarna. Mislili ste da je teorija ravne zemlje najgluplja stvar koju ste čuli u 2021. Ili možda nešto o Kanonu Ili ste znali da Zoomersi imaju teoriju zavere da Hellen Keller nije stvarna ?

Na nesreću, zapravo smo našli na nešto još luđe. Postoji prava teorija zavere da doslovni kontinent Australije ne postoji. Šesta država po veličini na planeti. Sve mape su pogrešne. U njemu su ljudi koji lete avionima i astronauti koji Australiju vide iz svemira. Kopnene mase, ljudi, ničeg nema.

"Australija ne postoji ... Sve stvari koje vi nazivate "dokazima" zapravo su dobro izmišljene laži i dokumenti vodećih vlada sveta. Vaši australijski prijatelji? Svi su oni glumci i računarski generisane ličnosti, deo zavere da prevare svet".

Florid piše da je Australiju zapravo izmislila Britanija kako bi mogla da ubije desetine hiljada osuđenika, umesto da ih pošalje u zemlju na drugom kraju sveta.

Florid, koja živi u Stokholmu, takođe piše da je gotovo svaka osoba na svakom nivou uključena u masovnu šemu, uključujući pilote avio-kompanija, koji su u stvari vozili turiste samo na ostrva ili "u nekim slučajevima, delove Južne Amerike".

"To će biti samo kratki post, ali podivljala sam s njim i potražila neke činjenice i eto, tako je i završilo."  Fejsbuk je od tada obrisao objavu.

Većina ljudi prihvata da je 1770. godine Velika Britanija "pretendovala" na Australiju i počela da je koristi kao koloniju za osuđene kriminalce, uprkos činjenici da su Australiju već 65.00000 godina starosedeoci .

Izveštaj Buzzfid-a nastavlja da potvrđuje da je Australija zapravo stvarna: "Australija je, naravno, stvarna. Znam to jer sam trenutno u Australiji, u kancelariji sa 30-ak drugih ljudi koji su takođe u Australiji. Mogao bih da vam slikam sidnejski lučki most, ali ne želim da napustim kancelariju. " 

UVEK SE VRACAM TEORIJAMA ZAVERE ZATO STO SAM NAUCILA DA JE NEKI NJIHOV DEO IPAK ISTINA.  AUSTRALIJA POSTOJI KAO I SVI OSTALI KONTINENTI U NEBESKOM KOMPKUTERU NEKIH SVEMIRACA. ZASTO BAS AUSTRALIJU PROZIVAJU DA NE POSTOJI NE ZNAM ALI SAM SIGURNA DA RAZLOG POSTOJI. ZAO MI JE STO TAKO MALO ZNAMO O SVETU OKO NASMA KOLIKO NAM SE CINILO DA NIKAD NISMO BILI INFORMISANIJI..

I POSLE SVEGA PATISPANJ II

 DESILO SE VEC JEDNOM DA SAM ODUSTALA OD PISANJA BLOGOVA. I EVO OPET SAD PRE NEKI DAN CVRSTO RESIM DA NE PISEM BLOGOVE. MEDJUTIM, NEDOSTAJU MI TE TAKO IDEMO DALJE. NE VREDI JACE JE OD MENE.

LETO JE i trebala bih samo opustene teme, ali ne vredi. Ovih dana na fejsbuku mnogo se pise o pinealnoj zlezdi. Malo sam prekopala ievo price o njoj.

Pinealna žlezda/epifiza je jedna od najvećih tajni dugo skrivana od nas. Mala žlezda u središtu mozga, na prvi pogled izgleda daleko manje značajna nego što zaista jeste. Do pre nekoliko decenija moderna nauka je epifizu potpuno ignorisala, smatrajući je zakržljalim ostatkom nekadašnjeg organa.

Međutim, ispostavilo se da je ona ne samo aktivna već i da, zajedno sa hipofizom, igra jednu od ključnih uloga u organizmu, i na fizičkom i na duhovnom nivou. 

Kontroliše unutrašnji sat, reguliše san, povećava našu intuiciju. Kada epifiza oslabi, započinje proces fizičkog i psihološkog starenja.

Pinealna žlezda ili epifiza je mala endokrina žlezda veličine zrna pirinča, oblika borove šišarke. Nalazii se između dve moždane hemisfere, u samom geometrijskom centru mozga. Od latinske reči “pinea” nastao je njen francuski naziv – “pinéal” što zapravo znači – “kao borova šišarka”.

Simbol šišarke, zapravo, predstavlja prikaz uzdizanja energije od prve, korenske čakre , uz kičmu, ka vrhu glave odnosno do pinealne žlezde (šišarke). Poznavanje procesa uzdizanja ove energije omogućava dostizanje prosvetljenja. Ovaj proces dovodi do širenja svesti i uzdizanja na viši nivo postojanja.

Epifiza, nekada poštovano oruđe vidovnjaka i mistika, uglavnom je uspavana a njena božanska namena delimično je izgubljena tokom vekova. Ipak, stvari se polako menjaju. Danas se pinealna žlezda prepoznaje kao žlezda koja ima jednu od glavnih uloga u svakom aspektu funkcionisanja ljudskog tela.

Ova sićušna žlezda:

• igra značajnu ulogu u ritmu smenjivanja sna i budnog stanja,
• utiče na naše ponašanje,
• utiče na donošenje odluka,
• utiče na doživljavanje stvarnosti,
• od suštinskog je značaja za psihološki razvoj i duhovno buđenje čoveka. 

Deluje kao merač svetlosti u telu. Prima informacije o svetlosti kroz oči, a zatim šalje hormonske poruke telu. Prenosi informacije o dužini dnevnog svetla (cirkadijalni ritam), govori svakom delu telu da li je svetlo ili mračno napolju, u kom godišnjem dobu se nalazimo i daje informaciju o dužini dana odnosno noći.

Ako bi smo se potpuno umakli iz tehnikom premreženog okruženja (trenutno nezamislivo) – telefona, kalendara, časovnika – vrlo brzo bismo shvatili vitalnu ulogu koju ova žlezda ima u održavanju naše veze sa prirodom. 

• Osim funkcija povezanih sa fizičkim, današnji naučnici, ali i psihoterapeuti, potvrđuju da je pinealna žlezda mesto sa koga se povezujemo sa našim višim bićem. 
• To je onaj onostrani deo naše duše koji reaguje na duhovne nadražaje, koji je okrenut isključivo onostranom. 
• Ona je otvor za svetlost koja dolazi iz nas samih i naših duhovnih delova, i osluškujući je možemo utvrditi šta je u dubini naše duše. Epifiza utiče i na naše nagone ali i instinkt, za koji znamo da, ako mu se prepustimo, može nam nepogrešivo reći kuda idemo.

  Funkcionalni znaĉaj epifize nauĉni svet je oduvek dovodio u pitanje. Na poĉetku ovog veka, opisali su je kao “višak” u mozgu koji ničemu ne služi jer predstavlja zakržljali deo nekadašnjeg organa. Međutim, istraživanja su pokazala, da uprkos svojoj veličini, epifiza ima mnogo funkcija i aktivna je. 

  Kao i kod svake žlezde, funkcija pinealne žlezde je lučenje hormona, u ovom slučaju melatonina, veoma značajnog hormona koji utiče na ritam spavanja i budnosti a time i na funkcionisanje čitavog organizma. Melatonin se luči noću (zato se deci kaže da dok spavaju rastu), što znači da organizam, odnosno epifiza, “prepoznaje” kada je dan a kada noć.

  U stvari, pinealna žlezda “dešifruje” svetlost, tako što prima svetlosne informacije (preko hipotalamusa) a zatim luĉi hormone koji su prenosioci poruka i kao takvi imaju ogroman uticaj na um i telo. Više o ovome u tekstu “Melatonin, serotonin i cirkadijalni ritam“,

  To znači da je njena aktivnost, koja je direktno povezana sa promenom svetlosti u okruženju, prevashodno usmerena ka slanju informacija organizmu o dužini trajanja dnevne svetlosti.

  Takođe obaveštava telo da li se dani skraćuju ili produžavaju i koje je godišnje doba . To omogućava našem telu da ostane u skladu sa prirodom, a samim time bude u mogućnosti da se pripremi za promene koje će se u prirodi oko nas, uskoro odigrati. 

  Epifiza kontroliše naš biološki časovnik i određuje vreme kada ćemo ući u pubrtet. Takođe određuje i koliko će naš imuni sistem biti jak u borbi protiv različitih bolesti.

  Dakle, da bi ljudski organizam dobro funkcionisao potrebna mu je svetlost (uticaj svetlosti na telo  je predmet proučavanja mnogih, mnogih naučnika) odnosno usklađenost sa prirodnim ritmovima smenjivanja dana i noći.

  Međutim, moderna tehnologija, korišćenje fluorescentnog osvetljenja, nošenje naočara za sunce, upotreba losiona za tamnjenje i svakodnevni, često dug, boravak u zatvorenim prostorijama, vrlo nepovoljno utiču na aktivnost epifize.

  Zbog lošeg i nepravilnog načina zivota, nepravilne ishrane (industrijska i GMO hrana) i nekontrolisanog korišćenja moderne tehnologije, vremenom, dolazi do kalcifikacije PINEALNE ZLEZDE.

  CETIRU JAHACA APOKALIPSE NAPADAJU PINEALNU ZLEZDU;

  ALUMINIJUM, GLIFOSAT,FLUORID I WI-FI .

  Trovanje covecanstva traje decenijama unazad napadom na covekov imunitet i pinealnu zlezdu1

  TAKO NASTAVLJAMO PRICE O SVETU OKO NAS. LEPO JE VRATITI SE .
  

I POSLE SVEGA PATISPANJ

 TO JE TO. POSLE DESET GODINA SHVATILA SAM DA SE VESTI PONAVLJAJU. DA SVE STO NASA PERCEPCIJA 'VIDI'  POSTOJI U NASEM ILI NEKOM UNIVERZUMU ODUVEK I ZAUVEK JER PROSTOR I VREME SU BESKONACNI. COVEK JE OGRANICIO PROSTOR I VREME KAO I SVOJ UM. KAD BI VISE LJUDI USPELO DA OTVORI SVOJ UM I PROSIRI SVOJU PERCEPCIJU SVET BI DRUGACIJE FUNKCIONISAO. KAKO SMO MI SAMO ' KOMPJUTERSKA IGRICA' NA 'NEBESKOM KOMPJUTERU ' TAKO I MORA DA BUDE. KAO MATRIX KAO IGRICA. I DRUGACIJE NE MOZE.

ZATO OVI MOJI BLOGOVI IDU U VREMNSKU KAPSULU . PERIOD OD 2014 DO 2024 GODINE ZAPISAN JE NAJBOLJE STO SAM MOGLA I KOLIKO JE MOJA PERCEPCIJA SVETA DOZVOLJAVALA. MOZDA SAM USPELA DA SAGLEDAM NEKE STVARI VISE NEGO DRUGI LJUDI, MOZDA I NE. BEZ OBZIRA NISAM ZADOVOLJNA NIMALO SVETOM U KOME ZIVIMO. NI DRUSTVO NI PRIRODA NISU DOBRO. I VEROVATNO SU NAM NAMETNULI I TAJ OSECAJ KRIVICE DA JE COVEK USTVARI SVE TO POKVARIO. I JA SAM TO DO SKORO MISLILA. SADA VISE NE.

 MOZDA JE TO I RAZLOG STO NECU VISE DA PISEM BLOGOVE. ETO NISAM IZDRZALA NI DO KRAJA GODINE. NEDOSTAJACE MI SIGURNO ,ALI SVE VISE MI JE JASNO DA SE PRICA VRTI U KRUG STO I NIJE ZANIMLJIVO.

ZDRAVO MI BILI SVI KOJI STE CITALI MOJE BLOGOVE. 

NE MOGU DA VAM POZELIM NI BOLJI ZIVOT ,NI SRECU NI ZDRAVLJE, O PARAMA I DA NE PRICAM. MOGU SAMO DA VAM KAZEM HVALA STO STE SAMNOM PODELILI JEDAN PERIOD NASIH ZIVOTA.

ISTORIJA LECENJA

 NEKAD SU DOKTORI ,A PRE NJIH BERBERINI  RECIMO LECILI LJUDE NA  VRLO CUDNE NACINE. SVAKAKO MEDICINA I  TEHNOLOGIJA SU SE RAZVIJALE, LECENJE JE POSTALO 'HUMANIJE'. ZASTO POD NAVODNICIMA. PA RECIMO PUSTANJE KRVI, ELEKTROSOKOVI, LOBOTOMIJA I MNOGE DRUGE NACINE LECENJA GLEDAMO SA UZASOM JER JE TESKO IH GLEDATI ZAISTA. DANAS GUTAMO PILULE. NIKOM NIJE TESKO NI DA GUTA NI DA GLEDA. POSTOJE PILULE ZA SVE, A CAK I KAD NE POSECUJETE DOKTORE NA TV-U CE VAM PONUDITI PILULE ZA SVE VASE PROBLEME. OGROMNA RAZLIKA SVAKAKO ALI DA LI SU PILULE ZAISTA DOBRE ZA LJUDSKU VRSTU I TO OD NAJMANJE BEBE DO NAJSTARIJEG COVEKA? NE BIH BAS REKLA.

Лоботомија

Почетком 20. века лекари су били потпуно неприпремљени за лечење пацијената оболелих од менталних болести, који су у то време преплављивали болнице. Један од третмана који је био популаран 30-их година прошлог века је лоботомија, одстрањивање делова мозга да би се сузбили депресивни симптоми.Чак и у то време, знало се да је ова пракса опасна, јер је често остављала пацијенте са трајним инвалидитетом и уништавала њихове способности функционисања, памћење и личност. Ипак, само у Америци је више од 40.000 људи било изложено лоботомији, често без свог пристанк

Eлектрошокови

Познати и као електроконвулзивна терапија (ЕЦТ), третмани електоршоковима су први пут коришћени 40-их година прошлог века као алтернатива за лоботомију, за лечење разних облика депресија и манија, а најчешће се примењивала у лечењу хистерије.

Електроконвулзивна терапију је била оштро критикована у јавности због претпоставке да повећава ризик од самоубистава код пацијената који су лечени на овај начин. Један од њих је био и Ернест Хемингвеј. Код терапије електрошоковима је постојао је и проблем етичке природе, због недостатка сагласности лечених и немогућности да се давањем анестезије ублажи бол који пацијенти трпе током третмана.а.

 

Трепанација

 

Хируршка метода која је подразумевала бушење лубање да би се смањио притисак на мозак се користила у лечењу епилепсије, менталних поремећаја и мигрене. То је, такође, био уобичајени захват приликом физичких повреда главе. Ова метода је често била фатална, због инфекција мозга које су настајале као директна последица бушења лобање у нехигијенским условима.

Пракса скидања делова лобање ради ублажавања притиска на мозак и данас се користи, али са анестезијом и са много више хуманости него што је то био случај у средњем веку.

Секс са девицом за лечење сифилиса

Застрашујући мит да се неко ко је „инфициран друштвеном болешћу“ може излечити путем сексуалног односа, датира још из 16. века. Тада је уведена пракса да се мушкарци лече од сифилиса и гонореје тако што ће имати сексуални однос са девицом.

Са овим бизарним „лечењем“ се наставило и данас, на жалост, у неким деловима Африке, што за последицу има бројне пријављене случајеве силовања девојчица.

Радиоактивни радијум

Откриће овог радиоактивног елемента је довело до настанка читаве индустрије производа базираних на радијуму. Чак се појавила и реклама која је промовисала предности припремања и козумирања радиоактивне воде, која се пила код куће за лечење разних обољења.

То је трајало све док радници коју су правили производе од радијума нису почели да умиру у мукама.

Ињекције парафина

У раним верзијама третмана ботоксом, лекари у 19. веку су користили ињекције од парафинског воска како би пеглали боре и повећавали груди. Восак се временом учвршћавао и претварао у густе, болне парафинске грудве.

Пуштање крви

Доктори из средњевековног доба класификовали су четири врсте личности (темперамента): сангвиник, колерик, меланхолик и флегматик. Они су веровали да би недостатак било ког од ова четири темперамента довео до нарушавања човековог здравља. Сматрали су да болесни људи имају сувише крви која изазива дисхаромнију међу њиховим темпераментима и да је једини начин лечења испуштање одређене количине крви. То се радило на два начина: или помоћу пијавица или засецањем делова тела.Пијавице се и данас користе у неким законитим медицинским процедурама и у алтернативној медицинској пракси, веома популарној код холивудских и музичких звезда и других богаташа.

Лечење изметом

Животињски измет се дуго користио за лечење различитих болести и за прављење многих лекова, чак до касног 19. века. У викторијанско доба постојао је лек за смањење бола у грлу који је садржао исушени измет пса, а древни Египћани су користили балегу магарца, краве или газеле у бројне медицинске сврхе.

Понекад су ове методе доводиле до тровања, а некада би бактерије из измета заиста имале лековито дејство

.Uvod Puštanje krvi u cilju lečenja praktikuje se bar oko tri hiljade godina i bilo je jedan od najčešćih metoda lečenja uopšte. Sadržaj Terapijska vrednost puštanja krvi nije dovođena u pitanje sve do XIX veka. Tada je puštanje krvi kao način lečenja počelo postepeno da se napušta, ali se još uvek praktikuje u arapskoj i tradicionalnoj kineskoj medicini, dok se u 'zapadnoj' medicini zadržalo za svega nekoliko indikacija. Puštanje krvi se zasnivalo na verovanju da se njim popravlja poremećena ravnoteža u telesnim sokovima, tzv. 'humorima' i da se njim odstranjuju suvišna količina krvi i štetni dimovi ('pneume') koji se nagomilavaju u organizmu. Puštanje krvi je bilo indikovano u lečenju skoro svih poznatih bolesti, čak i očigledne anemije. Ono je izvođeno skarifikacijom u kombinaciji sa vantuzama, flebotomijom, tj. venesekcijom (retko arteriotomijom) i primenom pijavica. Puštanje krvi su u raznim periodima praktikovali sveštenici, lekari, berberi, posebno tzv. berberi-hirurzi, ali i laici. Najčešće je puštano od pola do dva litra krvi, nekad i više. Kod daleko najvećeg broja bolesnika puštanje krvi je imalo štetne posledice po zdravlje bolesnika, a uzima se kao pouzdana činjenica da je kod nekih bolesnika ono bilo fatalno ili je snažno doprinelo takvom ishodu. U XX veku, u naučnoj, tzv. 'zapadnoj' medicini, puštanje krvi je još uvek praktikovano u lečenju hipertenzije, teške srčane slabosti i edema pluća, ali su i te indikacije vremenom napuštene. Zaključak Danas se puštanje krvi kao način lečenja praktikuje samo kod policitemije, hemohromatoze i nekih oblika porfirije, a pijavice se još uvek tu i tamo koriste u replantacionoj i plastičnoj hirurgiji, vrlo retko u nekim drugim specifičnim okolnostima.

 

Puštanje krvi

 

Puštanjem krvi lečili su se mnogi problemi, uključujući i glavobolje i groznica. Pre hiljadu godina, lekari bi koristili posebne instrumente, nekad čak napravljene od drveta, kako bi otvorili venu pacijenta i pustili mu krv. Ta praksa je bila uobičajena zato što su lekari verovali da sve bolesti potiču od viška krvi u sistemu i da u ljudskom organizmu treba da se uspostavi ravnoteža između elemenata vatre, vode, vazduha i zemlje, odnosno krvi, sluzi, žute i crne žuči. 

 

Otpuštanjem dela krvi iz tela, ta četiri elementa bi se ponovo vratila u ravnotežu. 

 

"Srećnici" među pacijentima dobijali su terapiju pijavicama, a taj oblik terapije napušten je tek u drugoj polovini 19. veka.

 

Hidroterapija

 

Hidroterapija korišćena je za lečenje mentalnih oboljenja u mnogim ustanovama s početka 20. veka. Tada se verovalo da voda može predstavljati adekvatan lek, jer u zavisnosti od temperature, izaziva različite reakcije u telu. Ipak, ova terapija nije predstavljala opuštajuće kupke i osvežavajuće plivanje u prohladnom bazenu. Hidroterapija podrazumevala je uranjanje u kupke, koje je trajalo satima, a ponekad i danima, obično u malim prostorijama s malo ili nimalo svetlosne i zvučne stimulacije. 

 

Koristili su i tople ili hladne obloge u koje su umotavali celo telo pacijenta na po nekoliko sati.

 

Urinoterapija

 

Ispijanje sopstvenog urina u terapeutske svrhe možda zvuči odvratno, ali neki ljudi veruju da ta praksa pomaže u lečenju nekih bolesti. Urinoterapiju je popularizovao britanski naturopata Džon V. Armstrong, čija je porodica štošta lečila urinom. Zagovornika ovog tretmana ima i danas, a oni tvrde da urin sadrži antitela potrebna za borbu protiv različitih bolesti. Naravno, ne postoji naučna studija koja bi potkrepila ove tvrdnje.

 

Lečenje živom

 

Živa je otrovan metal, ali je nekada korišćena kao eliksir i topikalni lek. Persijci i Grci koristili su je jer se lako razmazivala, a kineski alhemičari su mešali tečnu živu i crveni sulfid žive, kako bi "produžili život i vitalnost". Neki su čak verovali da omogućava ljudima da hodaju po vodi i imaju večni život. Korišćena je i u lečenju sifilisa, zbog čega su mnogi pacijenti umirali od oštećenja bubrega i jetre.

 

Insulinski šok

 

Insulinski šok, poznat i kao terapija insulinskom komom, bila je jedna od prvih uspešnih terapija za šizofreniju. Međutim, ona je bila izuzetno neprijatna i opasna za pacijenta. Insulin bi se najpre koristio za smanjenje osećaja anksioznosti, nervoze, tremora, povraćanja i gubitka kilograma, a onda bi se doze povećale i pacijent bi zapadao u nesvesno stanje, posle čega bi bio manje agresivan. Insulin je korišćen u terapiji pacijenata sa šizofrenijom, jer bi privremeno nakon buđenja iz kome psihotične misli nestale.

 

Buđav hleb

 

ListVerse piše da se buđav hleb koristio u mnogim zemljama, među kojima i u Srbiji, za sprečavanje infekcije. Kora buđavog hleba stavljala se na kožu glave stanovnika Egipta, jer se verovalo da ima lekovita svojstva.  Ujedno, bila je to prva i najprimitivnija upotreba antibiotika u borbi protiv bolesti. Iako više ne jedemo buđav hleb, iz njih dobijamo antibiotike koji nas leče od mnogih infekcija.

 

Lobotomija

 

Lobotomija je hirurška procedura u kojoj se razdvajaju nervni putevi u čeonom režnju od ostatka mozga. Ovaj tretman korišćen je za lečenje šizofrenije, bipolarnog poremećaja i drugih mentalnih bolesti. Rezultati su ponekad bili obećavajući, ali je kod mnogih pogoršala stanje. 

 

Američki neurolog Valter Džekson Frimen II zamenio je proceduru takozvanom transorbitalnom lobotomijom. Ona je podrazumevala guranje nečeg što podseća na bodež za led, kroz očnu duplju pacijenta i probijanje kosti koja razdvaja očnu duplju od frontalnog režnja. 

 

Lobotomije su kasnije zamenili mnogo efikasniji lekovi poput antidepresiva i antipsihotika.

 

Hemiglosektomija

 

Glosektomija je procedura uklanjanja jezika, ali hemiglosektomija podrazumeva uklanjanje samo jednog njegovog dela. To je oblik lečenja kojim su lekari u prošlosti pokušavali da poprave govorne mane. Nemački hirurg Johan Fridrih Difenbah skraćivao je pacijentima jezik, sve dok procedura nije proglašena ilegalnom, pošto su mnogi ljudi umirali tokom zahvata.

 

Elektrokonvulzivna terapija

 

ECT ili elektrokonvulzivna terapija, poznata je i kao šok terapija, a korišćena je u lečenju psihijatrijskih poremećaja. Ona podrazumeva upotrebu strujnih udara na mozak pacijenta, a u tridesetim je prvenstveno korišćena u lečenju depresije. Dve elektrode stavljane su pacijentima na slepoočnice, a kroz glavu im je puštana naizmenična struja. Pacijenti su bili izloženi terapijama po tri puta nedeljno. Upotreba ECT-a čak je pojačana sedamdesetih godina, kada je pronađen način da pacijenti dobiju adekvatnu anesteziju.

 

Trepanacija

 

Trepanacija je možda i najgori tretman ikad korišćen u lečenju. Ovaj proces podrazumeva bušenje rupe u lobanji i izlaganje jednog dela mozga. U drevna vremena verovalo se da se čovek na taj način oslobađa od zlih duhova, a rupe su bušene oštrim kamenim bodežima. Krajem srednjeg veka počela su da se koriste metalna svrdla u tu svrhu, koja su olakšala bušenje lobanje.

KAD SVEMU DODATE I ORTOPEDSKA POMAGALA OD NAJRAZLICITIJIH MATERIJALA I BUKVALNO ZA SVE DELOVE TELA ( DO VESTACKIH PROTEZA ZA ZUBE) NIJE DA NE NEKADASNJI DOKTORI NISU IMALI SA CIME DA RADE. MOZDA ME ZATO SAD CUDI STO DOKTORI MNOGO VISE ZNAJU O LJUDSKOM TELU, STO IMAJU DOSTUPNA SVA CUDA NOVE TEHNOLOGIJE PA OPET LJUDI UMIRU OD RAKA I MNOGIH DRUGIH BOLESTI, A DA NE POMINJEM PANDEMIJE NASTALE IZ LABARATORIJE. 

STA SAM ZAPRAVO HTELA DA KAZEM.? DA KAD  BI   DOKTORI DANAS  ULOZILI TOLIKO TRUDA KOLIKO SU NEKAD DOKTORI ULAGALI DA POMOGNU PACIJENTIMA BILO BI MANJE I BOLESTI I SMRTI OD BOLESTI!