ISTORIJA LECENJA

 NEKAD SU DOKTORI ,A PRE NJIH BERBERINI  RECIMO LECILI LJUDE NA  VRLO CUDNE NACINE. SVAKAKO MEDICINA I  TEHNOLOGIJA SU SE RAZVIJALE, LECENJE JE POSTALO 'HUMANIJE'. ZASTO POD NAVODNICIMA. PA RECIMO PUSTANJE KRVI, ELEKTROSOKOVI, LOBOTOMIJA I MNOGE DRUGE NACINE LECENJA GLEDAMO SA UZASOM JER JE TESKO IH GLEDATI ZAISTA. DANAS GUTAMO PILULE. NIKOM NIJE TESKO NI DA GUTA NI DA GLEDA. POSTOJE PILULE ZA SVE, A CAK I KAD NE POSECUJETE DOKTORE NA TV-U CE VAM PONUDITI PILULE ZA SVE VASE PROBLEME. OGROMNA RAZLIKA SVAKAKO ALI DA LI SU PILULE ZAISTA DOBRE ZA LJUDSKU VRSTU I TO OD NAJMANJE BEBE DO NAJSTARIJEG COVEKA? NE BIH BAS REKLA.

Лоботомија

Почетком 20. века лекари су били потпуно неприпремљени за лечење пацијената оболелих од менталних болести, који су у то време преплављивали болнице. Један од третмана који је био популаран 30-их година прошлог века је лоботомија, одстрањивање делова мозга да би се сузбили депресивни симптоми.Чак и у то време, знало се да је ова пракса опасна, јер је често остављала пацијенте са трајним инвалидитетом и уништавала њихове способности функционисања, памћење и личност. Ипак, само у Америци је више од 40.000 људи било изложено лоботомији, често без свог пристанк

Eлектрошокови

Познати и као електроконвулзивна терапија (ЕЦТ), третмани електоршоковима су први пут коришћени 40-их година прошлог века као алтернатива за лоботомију, за лечење разних облика депресија и манија, а најчешће се примењивала у лечењу хистерије.

Електроконвулзивна терапију је била оштро критикована у јавности због претпоставке да повећава ризик од самоубистава код пацијената који су лечени на овај начин. Један од њих је био и Ернест Хемингвеј. Код терапије електрошоковима је постојао је и проблем етичке природе, због недостатка сагласности лечених и немогућности да се давањем анестезије ублажи бол који пацијенти трпе током третмана.а.

 

Трепанација

 

Хируршка метода која је подразумевала бушење лубање да би се смањио притисак на мозак се користила у лечењу епилепсије, менталних поремећаја и мигрене. То је, такође, био уобичајени захват приликом физичких повреда главе. Ова метода је често била фатална, због инфекција мозга које су настајале као директна последица бушења лобање у нехигијенским условима.

Пракса скидања делова лобање ради ублажавања притиска на мозак и данас се користи, али са анестезијом и са много више хуманости него што је то био случај у средњем веку.

Секс са девицом за лечење сифилиса

Застрашујући мит да се неко ко је „инфициран друштвеном болешћу“ може излечити путем сексуалног односа, датира још из 16. века. Тада је уведена пракса да се мушкарци лече од сифилиса и гонореје тако што ће имати сексуални однос са девицом.

Са овим бизарним „лечењем“ се наставило и данас, на жалост, у неким деловима Африке, што за последицу има бројне пријављене случајеве силовања девојчица.

Радиоактивни радијум

Откриће овог радиоактивног елемента је довело до настанка читаве индустрије производа базираних на радијуму. Чак се појавила и реклама која је промовисала предности припремања и козумирања радиоактивне воде, која се пила код куће за лечење разних обољења.

То је трајало све док радници коју су правили производе од радијума нису почели да умиру у мукама.

Ињекције парафина

У раним верзијама третмана ботоксом, лекари у 19. веку су користили ињекције од парафинског воска како би пеглали боре и повећавали груди. Восак се временом учвршћавао и претварао у густе, болне парафинске грудве.

Пуштање крви

Доктори из средњевековног доба класификовали су четири врсте личности (темперамента): сангвиник, колерик, меланхолик и флегматик. Они су веровали да би недостатак било ког од ова четири темперамента довео до нарушавања човековог здравља. Сматрали су да болесни људи имају сувише крви која изазива дисхаромнију међу њиховим темпераментима и да је једини начин лечења испуштање одређене количине крви. То се радило на два начина: или помоћу пијавица или засецањем делова тела.Пијавице се и данас користе у неким законитим медицинским процедурама и у алтернативној медицинској пракси, веома популарној код холивудских и музичких звезда и других богаташа.

Лечење изметом

Животињски измет се дуго користио за лечење различитих болести и за прављење многих лекова, чак до касног 19. века. У викторијанско доба постојао је лек за смањење бола у грлу који је садржао исушени измет пса, а древни Египћани су користили балегу магарца, краве или газеле у бројне медицинске сврхе.

Понекад су ове методе доводиле до тровања, а некада би бактерије из измета заиста имале лековито дејство

.Uvod Puštanje krvi u cilju lečenja praktikuje se bar oko tri hiljade godina i bilo je jedan od najčešćih metoda lečenja uopšte. Sadržaj Terapijska vrednost puštanja krvi nije dovođena u pitanje sve do XIX veka. Tada je puštanje krvi kao način lečenja počelo postepeno da se napušta, ali se još uvek praktikuje u arapskoj i tradicionalnoj kineskoj medicini, dok se u 'zapadnoj' medicini zadržalo za svega nekoliko indikacija. Puštanje krvi se zasnivalo na verovanju da se njim popravlja poremećena ravnoteža u telesnim sokovima, tzv. 'humorima' i da se njim odstranjuju suvišna količina krvi i štetni dimovi ('pneume') koji se nagomilavaju u organizmu. Puštanje krvi je bilo indikovano u lečenju skoro svih poznatih bolesti, čak i očigledne anemije. Ono je izvođeno skarifikacijom u kombinaciji sa vantuzama, flebotomijom, tj. venesekcijom (retko arteriotomijom) i primenom pijavica. Puštanje krvi su u raznim periodima praktikovali sveštenici, lekari, berberi, posebno tzv. berberi-hirurzi, ali i laici. Najčešće je puštano od pola do dva litra krvi, nekad i više. Kod daleko najvećeg broja bolesnika puštanje krvi je imalo štetne posledice po zdravlje bolesnika, a uzima se kao pouzdana činjenica da je kod nekih bolesnika ono bilo fatalno ili je snažno doprinelo takvom ishodu. U XX veku, u naučnoj, tzv. 'zapadnoj' medicini, puštanje krvi je još uvek praktikovano u lečenju hipertenzije, teške srčane slabosti i edema pluća, ali su i te indikacije vremenom napuštene. Zaključak Danas se puštanje krvi kao način lečenja praktikuje samo kod policitemije, hemohromatoze i nekih oblika porfirije, a pijavice se još uvek tu i tamo koriste u replantacionoj i plastičnoj hirurgiji, vrlo retko u nekim drugim specifičnim okolnostima.

 

Puštanje krvi

 

Puštanjem krvi lečili su se mnogi problemi, uključujući i glavobolje i groznica. Pre hiljadu godina, lekari bi koristili posebne instrumente, nekad čak napravljene od drveta, kako bi otvorili venu pacijenta i pustili mu krv. Ta praksa je bila uobičajena zato što su lekari verovali da sve bolesti potiču od viška krvi u sistemu i da u ljudskom organizmu treba da se uspostavi ravnoteža između elemenata vatre, vode, vazduha i zemlje, odnosno krvi, sluzi, žute i crne žuči. 

 

Otpuštanjem dela krvi iz tela, ta četiri elementa bi se ponovo vratila u ravnotežu. 

 

"Srećnici" među pacijentima dobijali su terapiju pijavicama, a taj oblik terapije napušten je tek u drugoj polovini 19. veka.

 

Hidroterapija

 

Hidroterapija korišćena je za lečenje mentalnih oboljenja u mnogim ustanovama s početka 20. veka. Tada se verovalo da voda može predstavljati adekvatan lek, jer u zavisnosti od temperature, izaziva različite reakcije u telu. Ipak, ova terapija nije predstavljala opuštajuće kupke i osvežavajuće plivanje u prohladnom bazenu. Hidroterapija podrazumevala je uranjanje u kupke, koje je trajalo satima, a ponekad i danima, obično u malim prostorijama s malo ili nimalo svetlosne i zvučne stimulacije. 

 

Koristili su i tople ili hladne obloge u koje su umotavali celo telo pacijenta na po nekoliko sati.

 

Urinoterapija

 

Ispijanje sopstvenog urina u terapeutske svrhe možda zvuči odvratno, ali neki ljudi veruju da ta praksa pomaže u lečenju nekih bolesti. Urinoterapiju je popularizovao britanski naturopata Džon V. Armstrong, čija je porodica štošta lečila urinom. Zagovornika ovog tretmana ima i danas, a oni tvrde da urin sadrži antitela potrebna za borbu protiv različitih bolesti. Naravno, ne postoji naučna studija koja bi potkrepila ove tvrdnje.

 

Lečenje živom

 

Živa je otrovan metal, ali je nekada korišćena kao eliksir i topikalni lek. Persijci i Grci koristili su je jer se lako razmazivala, a kineski alhemičari su mešali tečnu živu i crveni sulfid žive, kako bi "produžili život i vitalnost". Neki su čak verovali da omogućava ljudima da hodaju po vodi i imaju večni život. Korišćena je i u lečenju sifilisa, zbog čega su mnogi pacijenti umirali od oštećenja bubrega i jetre.

 

Insulinski šok

 

Insulinski šok, poznat i kao terapija insulinskom komom, bila je jedna od prvih uspešnih terapija za šizofreniju. Međutim, ona je bila izuzetno neprijatna i opasna za pacijenta. Insulin bi se najpre koristio za smanjenje osećaja anksioznosti, nervoze, tremora, povraćanja i gubitka kilograma, a onda bi se doze povećale i pacijent bi zapadao u nesvesno stanje, posle čega bi bio manje agresivan. Insulin je korišćen u terapiji pacijenata sa šizofrenijom, jer bi privremeno nakon buđenja iz kome psihotične misli nestale.

 

Buđav hleb

 

ListVerse piše da se buđav hleb koristio u mnogim zemljama, među kojima i u Srbiji, za sprečavanje infekcije. Kora buđavog hleba stavljala se na kožu glave stanovnika Egipta, jer se verovalo da ima lekovita svojstva.  Ujedno, bila je to prva i najprimitivnija upotreba antibiotika u borbi protiv bolesti. Iako više ne jedemo buđav hleb, iz njih dobijamo antibiotike koji nas leče od mnogih infekcija.

 

Lobotomija

 

Lobotomija je hirurška procedura u kojoj se razdvajaju nervni putevi u čeonom režnju od ostatka mozga. Ovaj tretman korišćen je za lečenje šizofrenije, bipolarnog poremećaja i drugih mentalnih bolesti. Rezultati su ponekad bili obećavajući, ali je kod mnogih pogoršala stanje. 

 

Američki neurolog Valter Džekson Frimen II zamenio je proceduru takozvanom transorbitalnom lobotomijom. Ona je podrazumevala guranje nečeg što podseća na bodež za led, kroz očnu duplju pacijenta i probijanje kosti koja razdvaja očnu duplju od frontalnog režnja. 

 

Lobotomije su kasnije zamenili mnogo efikasniji lekovi poput antidepresiva i antipsihotika.

 

Hemiglosektomija

 

Glosektomija je procedura uklanjanja jezika, ali hemiglosektomija podrazumeva uklanjanje samo jednog njegovog dela. To je oblik lečenja kojim su lekari u prošlosti pokušavali da poprave govorne mane. Nemački hirurg Johan Fridrih Difenbah skraćivao je pacijentima jezik, sve dok procedura nije proglašena ilegalnom, pošto su mnogi ljudi umirali tokom zahvata.

 

Elektrokonvulzivna terapija

 

ECT ili elektrokonvulzivna terapija, poznata je i kao šok terapija, a korišćena je u lečenju psihijatrijskih poremećaja. Ona podrazumeva upotrebu strujnih udara na mozak pacijenta, a u tridesetim je prvenstveno korišćena u lečenju depresije. Dve elektrode stavljane su pacijentima na slepoočnice, a kroz glavu im je puštana naizmenična struja. Pacijenti su bili izloženi terapijama po tri puta nedeljno. Upotreba ECT-a čak je pojačana sedamdesetih godina, kada je pronađen način da pacijenti dobiju adekvatnu anesteziju.

 

Trepanacija

 

Trepanacija je možda i najgori tretman ikad korišćen u lečenju. Ovaj proces podrazumeva bušenje rupe u lobanji i izlaganje jednog dela mozga. U drevna vremena verovalo se da se čovek na taj način oslobađa od zlih duhova, a rupe su bušene oštrim kamenim bodežima. Krajem srednjeg veka počela su da se koriste metalna svrdla u tu svrhu, koja su olakšala bušenje lobanje.

KAD SVEMU DODATE I ORTOPEDSKA POMAGALA OD NAJRAZLICITIJIH MATERIJALA I BUKVALNO ZA SVE DELOVE TELA ( DO VESTACKIH PROTEZA ZA ZUBE) NIJE DA NE NEKADASNJI DOKTORI NISU IMALI SA CIME DA RADE. MOZDA ME ZATO SAD CUDI STO DOKTORI MNOGO VISE ZNAJU O LJUDSKOM TELU, STO IMAJU DOSTUPNA SVA CUDA NOVE TEHNOLOGIJE PA OPET LJUDI UMIRU OD RAKA I MNOGIH DRUGIH BOLESTI, A DA NE POMINJEM PANDEMIJE NASTALE IZ LABARATORIJE. 

STA SAM ZAPRAVO HTELA DA KAZEM.? DA KAD  BI   DOKTORI DANAS  ULOZILI TOLIKO TRUDA KOLIKO SU NEKAD DOKTORI ULAGALI DA POMOGNU PACIJENTIMA BILO BI MANJE I BOLESTI I SMRTI OD BOLESTI!