LETNJA PRICA

 CELO LETO NISAM NAPISALA NEKU OPUSTAJUCU  LETNJU PRICU. OVA HIT PRICA ZAISTA JE ZANIMLJIVA I ZABAVNA SEM HOTELIMA U KOJIMA SE ODVIJA RADNJA OVE PRICE. GOSTI NOSE BUKVALNO SVE. NEMA TU SAMO PEPELJARA, SAPUNA, ESCAJGA.... KAD VAM KAZEM GOSTI NOSE SVE.

 

Iz hotela gosti svake godine najčešće kradu posteljinu, ali vlasnici hotela otkrivaju da je možda najbizarnija krađa bila ona kada su iz mesare odneli pola krave.

O apsurdnijim situacijama u intervjuu za "Heute" govorio je Jirgen F. (44), koji dolazi iz porodice hotelijera u Koruškoj i vodi hotel gde noćenje košta od 200 evra naviše.

Otkrivajući najmračnije tajne, otkrio je da se uglavnom dešava da gosti sa sobom ponesu stvari poput peškira, šampona, ukrasnih jastuka, kompleta olovaka ili slika.

Međutim, postoje situacije i kada gosti ne znaju da se zaustave, pa se tako jednom desilo da su gosti odneli mnogo više nego što je moguće da se spakuje u kofer.Gosti su kući otišli ​​sa pola krave iz mesare našeg restorana. Meso je bilo sakriveno u prtljagu. Šteta je nadoknađena po tužbi. Drugi gost hotela tražio je na recepciji šrafciger kojim je sa zida skinuo televizor vredan 500 evra. Otišao je sa njim! - otkrio je on za magazin Heute.

Međutim, kako je otkrio menadžer, hotelijeri nisu uvek na kraj srca. Te često umeju da se obraduju kad negde u svetu vide "suvenire" iz njihvoog hotela.

- Kada vidim nekoga u drugom gradu sa kišobranom ukradenim iz našeg hotela, mislim da žele da se sete vremena koje su proveli sa nama - zaključio je.

 Sapuni, olovke, bademantili, peškiri i slike... Tema istraživanja nemačkog sajta Wellness Haven, specijalizovanog za ocenjivanje hotela, bili su predmeti koje posetioci odnose iz hotelskih soba.

Taj sajt sastavio je listu od deset predmeta koje klijenti najviše kradu iz hotela. Istraživanje je uključilo podatke iz 1.093 hotela sa četiri ili pet zvezdica, širom sveta, piše Republika.

Na desetom mestu na toj listi su jastuci, u 14,3 odsto slučajeva. Na devetom mestu predmeta koje posetioci odnose su pokrivači, sa 15,6 odsto.
Umetnička dela poput slika odnosi 20,2 odsto posetioca hotela. Na sedmom mestu predmeta su baterije, 22 odsto.

Na šestom mestu je, sa 32,8 odsto, kozmetika. Escajg je peti po učestalosti krađa iz hotela, i nestaje u 33,6 odsto slučajeva. Na četvrtom mestu su olovke sa 39,1 odsto.

Treće na listi su vešalice 49,3 odsto, drugi bademantili 65,1 odsto, a na prvom mestu su peškiri - 77,5 odsto.

Njemački portal "Velnes hevn" razgovarao je sa 1.376 hotelska menadžera na temu - koji predmeti se najviše kradu, a uočljiva je razlika kada je riječ o ukradenim stvarima iz hotela sa četiri i pet zvjezdica.

Glavni rezultat studije iz oktobra pokazao je da se najviše kradu peškiri i bade-mantili, a nakon toga slijede ofingeri, olovke i kozmetika. Kada je riječ o nacionalosti gostiju, ne kradu svi iste predmete. Ispostavilo se da njemački i britanski gosti hotela, osim što kradu peškire i bade-mantile, uglavnom kradu kozmetiku i predmete za toalet.

Austrijanci su više orijentisani na krađu tanjira i kafe aparata, dok su za Amerikance "prioritet" jastuci i baterije. Italijani vole da ponesu čašu za vino kao hotelski suvenir, dok je kod Švajcaraca fen izuzetno "tražen". Francuzi su drugačiji, pa kradu televizijske setove ili daljinske upravljače, dodaje se.

Uočljivo je i da se tableti šest puta više kradu u hotelima sa pet zvjezdica. Umjetnička djela su "popularna" među lopovima u luksuznim hotelima, gdje se ukrade 4,3 puta više nego u hotelima sa četiri zvjezdice.

Televizijski setovi i dušeci se mnogo više kradu u hotelima sa pet zvjezdica.

Desetak odsto menadžera hotela sa pet zvjezdica se žali na krađu dušeka, dok je u hotelima sa četiri zvjezdice to slučaj "samo" 2,2 odsto. Gosti hotela sa četiri zvjezdice se više zadovoljavaju prostijim stvarima - peškirima, ofingerima, baterijama i daljinskim upravljačima.

Jedan italijanski hotelijer je ispričao da je jednog dana, dok je prolazio kroz hol, primijetio da u njemu nedostaje nešto veliko.

"Ubrzo sam saznao da su trojica nepoznatih muškaraca u kombinezonima ukrala veliki klavir koji nikada nije vraćen", rekao je on. straživanje otkriva upadljivu razliku između "lopovskih manira" gostiju hotela sa četiri zvezdice i onih koji odsedaju u hotelima sa pet zvezdica, navodi se u zaključcima istraživanja objavljenim danas na portalu " Velnes Heven ". Ogromna većina gostiju krade peškire i bade-mantile - možda kao stvari koje će im dobrodoći za sledeći spa-odmor, a u stopu ih prati krađa vešalice, olovke i pribor za jelo.

Pored ovih "uobičjenih" predmeta, registrovan je i niz bizarnih krađa koje ukazuju na živu maštu delikvenata.

Naime, gostima jednog berlinskog hotela je verovatno bilo potrebno izvesno majstorsko umeće kada su uspeli da iz apartmana odnesu sanitarni čvor, odvodnu cev, ceo umivaonik, glavu tuša, hidromasažni tuš ili dasku za WC šolju, konstatuje portal.

Među sablažnjive slučajeve lopovluka spadaju i odnošenje velikog klavira iz lobija jednog hotela u Italiji, ili skidanje i odnošenje brojeva sa vrata hotelskih sobe u Italiji.

U Francuskoj je jedan gost uhvaćen kako pokušava da ukrade prepariranu glavu vepra, koju je kasnije dobio kao trofer jer su njegovi prijatelji kupili od hotela ovaj dragoceni komad i dali mu ga kao venčani poklon, dok su u jednom hotelu blizu Salcburga ukradene drvene klupe iz saune...

Kada je reč o rang listi lopova razvrstanih po nacionalnosti, dobija se drugačija slika.

Ispostavilo se, na primer, da nemački i britanski gosti u hotelima imaju prilično dosadne lopovske navike - pored peškira i ogrtača za kupanje, uglavnom se fokusiraju na "mažnjavanje" kozmetike i toaletnog pribora.

Za razliku od njih, Austrijanci su probirljiviji što se tiče rang liste poharane hotelske opreme jer su orijentisani na finije stvari kao što su posuđe i aparati za kafu. Čini se da žeđ za kafom ne mogu da utole.

Na meti Amerikanca su hotelski jastuci i baterije, dok Italijani više vole vinske čaše kao hotelski suvenir, a fenovi za kosu su omiljeni predmet krađe među gostima iz Švajcarske.

Francuzi, s druge strane, kradu na spektakularniji način: oni predstavljaju naciju koju uglavnom privlače televizori i daljinski upravljači. Hotelski gosti iz Holandije u svojim suvenirima traže pre svega praktičnu korist - njihovi favoriti su sijalice i i toaletni papir.

Istraživanje je takođe pokazalo značajne razlike kada su u pitanju krađe između gostiju hotela sa četiri i pet zvezdica, pri čemu ovi potonji vole da "ponesu" sa sobom skupocene predmete.

Anketirano je ukupno 634 menadžera hotela sa četiri zvezdice i 523 iz hotela sa pet zvezdica kako bi se utvrdile "lopovske" navike gostiju u zavisnosti od njihovog bogatstva. Kako se ispostavilo, izgleda da je moto - "pohlepa je dobra" - naročito uvrežena kod imućne klijentele hotela sa pet zvezdica.

Naime, verovatnoća da će visokokvalitetni televizori biti ukradeni u hotelima sa pet zvezdica je devet puta veća nego u onima sa četiri zvezdice, a slično je i sa umetničkim delima koja su popularan predmet želje u luksuznim hotelima, gde je verovatnoća njihove krađe 5,5 puta veća nego u onima s jednom zvezdicom manje.

Tablet računari i dušeci takođe se mnogo češće kradu u hotelima sa pet zvezdica.

Gosti hotela sa četiri zvezdice zadovoljni su sa manje spektakularnim poklonima - tamo je "tražnja" za peškirima i vešalicama veća nego u hotelima sa 5 zvezdica. Tipičan gost hotela sa četiri zvezdice posebno voli praktične stvari kao što su baterije i daljinski upravljači, budući da je verovatnoća krađe tih predmeta 3,1 puta i 4,9 puta veća nego u hotelima sa pet zvezdica, pokazuju rezultatati istraživanja portala " Velnes Heven ".Istraživanje o tome da li i koliko često turisti kradu predmete iz hotela, obuhvatilo je 8.600 ispitanika iz 29 zemalja i gradova.

Oko 88 odsto danskih turista reklo je da nikada nisu uzeli bilo šta što ne bi trebalo iz hotelske sobe, dok je svega 43 odsto Kolumbijaca iznelo istu tvrdnju.

Brazilci su bili najpošteniji od svih Južnoamerikanaca, stanovnici Hong Konga najpošteniji Azijati, stanovnici Kvebeka u Kanadi najpošteniji u Severnoj Americi, što ih je zajedno smestilo na listu najpoštenijih turista.

Turisti su najčešće uzimali hotelske magazine i knjige, zatim peškire i bade mantile, dok pojedini ne prezaju ni od uzimanja slika, lampi i satova.

Evo pune liste najpoštenijih putnika

1. Danska 88%
2. Holandija 85%
3. Norveška 84%
4. Brazil 81%
4. Kanada (Kvebek) 81%
4. Hong Kong 81%
7. Italija 80%
8. Rusija 79%
9. Tajvan 78%
9 Južna Koreja 78%
11. Argentina 77%
11. Singapur 77%
13. Irska 75%
14. Velika Britanija 74%
15. Švajcarska 73%
15. Novi Zeland 73%
15. Japan 73%
15. Finska 73%
19. Nemačka 72%
19. Australija 72%
21. Francuska 71%
22. Kanada (izuzev Kvebeka) 70%
23. SAD 66%
23. Kina 66%
25. Švedska 65%
26. Španija 64%
27. Indija 62%
28. Meksiko 60%
29. Kolumbija 43%

Kada odsednu u hotel, neki turisti imaju običaj da nakon završenog odmora sa sobom ponesu i određeni suvenir iz istoga. Obično to budu šamponi, čaše, peškiri, ali i druge stvari. Dešavalo se da neki čak ponesu i lampu.

Direktor Udruženja hotelijera Srbije HORES, Georgi Genov, gostujući na Prva TV objasnio je zbog čega gosti imaju potrebu za ovom vrstom krađe koji neki nazivaju i "uspomenom" iz određenog mesta.  Prema jednom istraživanju svaki deseti turista je sklon da uzme nešto iz hotela. Kako ističe, Georgi Genov, potrošne stvari, poput sapuna i šampona je dozvoljeno poneti iz hotela, ali sve ostalo drugo nije.

"To je više u pitanju psohološki momenat. Drugi je da turista želi da ima spavaću sobu kao što je hotelska, pa je sklon da uzem stvari iz hotela. Najčešće se uzimaju peškiri, bademantili, stona lampa, kuvalo za vodu, slika i umetničkih dela. Jedan strani turista je u Beogradu je tako pokušao da iznese automat za kafu", otkrio je direktor Udruženja hotelijera Srbije HORES.

Što znači da jedni kradu zbog suvenira i "hobija", dok drugi imaju materijalne koristi od toga, u zavisnosti koji je predmet u pitanju.  Takođe, podsetio je i najveću krađu turista u jednom hotelu u Italiji, kada je tom prilikom ukraden ogroman klavir. Ima i onih koji "ukradu" doručak u hotelu u kojem nisu gosti.

Za kraj, direktor Udruženja hotelijera Srbije HORES napomenuo je da osim što su hoteli pokriveni video nadzorom, zaposleni su upućeni u sve i sve vide. Pa tako, ukoliko je neko na primer ukrao peškir, biće zabeležen na "crnoj listi", te sledeći put kada bude poželo da rezerviše isti smeštaj dobiće jasnu poruku: "Nema više mesta!"

KREATIVNOST LOPOVA GOSTIJU HOTELA JE NENADMASNA. DA LI JE U PITANJU NEKI IZAZOV, ILI STA VEC JE U PITANJU. ZA NEKE KRADJE ZAISTA JE NOMOGUCE DOKUCITI ZBOG CEGA SE  I DESILA. GOSTI ZAISTA SKUPLJAJU SUVENIRE IZ HOTELA I TIME NANOSE VELIKE STETE, A OPET KAD SU U PITANJU KASIKE, CASE I PESKIRI I NIJE STRASNO, TO HOTELI VRLO LAKO NADOKNADE. OSTALE KRADJE SU ZAISTA PRESLE U DOMEN KRIMINALA I NIKAKO DRUGACIJE IH NE MOGU SVRSTATI. STA GOD JE MOTIV KRADJA OD STRANE GOSTIJU HOTELA MENI NEMA OPRAVDANJA.  BAHATOST GOSTIJU KOJI KRADU SVE STO ZELE JE OGROMNA. TAKO DA BI KAZNE BILE I TE KAKO OPRAVDANE.

PEPA PRASE I OSTALI

 HAJDE STO SU TVORCI CUVENIH KNJIGA ZA DECU PRETERIVALI I PISALI O STVARNIM UZASNIM I TRAGICNIM  DOGADJAJIMA (KAO BRACA GRIM), HAJDE STO JE I LUIS KEROL PISAO O SVOJOJ PRAVOJ LJUBAVI PREMA DEVOJCICI ALIS KAD JE VEC BIO ODRASTAO COVEK ( A VOLEO JE MNOGO  I OSTALE MALE DEVOJCICE), I MNOGE DECIJE KNJIGE VISE SU STIVO ZA ODRASLE. STO JE NARAVNO I CRTANA  PROROCKA SERIJA ' SIMPSONOVI), I DA NE NABRAJAM GOMILE CRTANIH FILMOVA U KOJIMA SU ZLE MACEHE , U KOJIMA IMA PUNO NASILJA I TAKO DALJE. OVAJ PUT PRICA JE O BEZAZLENOJ PEPI PRASETU. DA NE POVERUJES.

Popularni dečiji crtani film "Pepa Prase", poznat je po prikazu srećne porodice, čiji je glavni lik „simpatična, ali pomalo zapovednička“ Pepa.

Ovaj crtani poznat svakoj kući sa malom decom, kreiran je od strane nezavisnog studija za animaciju "Astlei Baker Davies", a slavu je stekao u preko 180 zemalja širom sveta. Međutim, u poslednje vreme, Pepa je naišla na brojne kontraverzne priče.

Naime, prilično bezopasna dečija emisija, tokom godina bila je tema mnogih diskusija, od kojih je najbizarnija ona u kojoj se tvrdi da su svi akteri u crtaću zapravo zasnovani na životima stvarnih ljudi.

Najpoznatija alternativna pozadina Pepe je ona koju je, na popularnoj platformi "Wattpad", iznela spisateljica fanfikcija Juki Suzuki, prenosi "The Mirror".

Naime, na njenom profilu nalazi se odeljak pod nazivom "Vreme je da uništiš svoje detinjstvo" koji mahom sadrži istinite priče o dečjim filmovima i serijama.

U svojoj priči o Pepi, ona navodi da je upoznala producente crtanog filma kada je imala dvanaest godina, nakon što je njen rođak osvojio kartu za posetu studiju. Rekla je da joj je producent dao tajnu fasciklu koju nije smeo da se otvara ni pred kim i da je dobila instrukcije da je spali nakon što pročita njegov sadržaj.

"Zaboravila sam na to do nedavno. Nedavno sam čistila kuću, naišla sam na ovu fasciklu pročitala ga. Bila sam šokirana. Tamo je otkriveno kako je Pepa Prase zaista nastala. Piše da su sve životinje zasnovane na mrtvoj deci. Čak je naveden i način na koji su deca umrla," napisala je ona.

Navodno, dokumenti u fascikli govore da je Pepa bila prava devojčica koju su roditelji eutanazirali.

Kako Juki dalje objašnjava, lik Pepe zasnovan na devojčici po imenu Pepa čija je hronična bolest primorala da veći deo svog života provede u bolnici. Pepina nesposobnost da vodi normalan zdrav život njene roditelje je dovela do očaja zbog čega su, na kraju odlučili da je eutanaziraju i time je izbave iz bede. Naime, Pepa je jedne noći otišla na spavanje, roditelji su joj ubrizgali otrov koji joj je oduzeo život.

"Zbog toga Pepa u crtaću želi da bude vila jer je, kako piše, devojčica često sanjala o vilama," nastavila je Juki, a preneo "Okay Bliss".

Međutim, priči tu nije kraj. Nakon što su usmrtili svoju rođenu ćerku, roditelji nisu mogli da se žive sa tolikim osećajem griže savesti, pa su odlučili da kažu istinu svom sinu i njenom mlađem bratu Džordžu, koji se sve vreme pitao gde mu je sestra

Iako su mislili da će im biti lakše, priznanje mlađem detetu donelo je samo još gori osećaj. Nakon duge borbe sa krivicom i tugom, Pepin otac počinio je još jedan gnusan zločin. Svoju ženu i sina Džordža ubio je nožem, nakon čega je i sebi oduzeo život.

Kako je Juki ispričala, u fascikli su se nalazile bizarne priče i sporednih likova iz crtaća Pepa prase.

Na primer, za Suzi Ovcu navedeno je da je bila srećna devojčica koja je volela da vozi bicikl i želela je da bude medicinska sestra kada poraste. Ali je, nažalost, tragično stradala u nesreći od strane nadolazećeg kamiona kojim je upravljao gospodin Zebra.

Ovo je verovatno razlog zašto Suzi Ovca ponekad vidi sebe u kostimu medicinske sestre, kao i zašto ona i gospodin Zebra nikada nisu viđeni zajedno u sceni.

Dalje, u stvarnom životu, gospodin Zebra je izgubio vozačku dozvolu i posao, što je dovelo njegovu porodicu do propasti i beskućništva do kraja njihovih života, dok mama malene Suzi zbog bola i traume pada u okrilje zavisnosti od droge i alkohola, nakon čega umire od predoziranja.

Među svima ovima, naveden je i slučaj Pedra Ponija koga su njegovi drugovi iz razreda maltretirali i davili, kao i slučaj gospođe Gazele koja je, zajedno sa njenim učenicima, umirla u požaru u učionici.

"Baka prase je bila poslednja osoba koja je umrla od svih ovih ljudi. U stvari, ona je i začetnik ove priče. Ceo scenario odigrao se u njenoj glavi. Baka Prase je šizofrenična i uzima više lekova. Svi likovi u Pepa Prasetu su njeni voljeni. Baka Prase je udovica, u tuzi i potpuno sama," napisala je Juki i dodala da je deka Prase Deda nastradao nakon što ga je zgnječila Pepina kućica na drvetu.

Kako je Juki dalje pojasnila, zbog tragedije koja je zadesila njenu porodicu, baka Prase je stvorila svoj svet u kojoj su svi njeni najmiliji živi i zdravi.

„Ovu priču baka Prase ispričala je svom prijatelju Patriku, koji je od toga napravio scenario i ponudio ga popularnoj platformi za gledanje crtaća, u Americi, takozvanom "Nickelodeon" i dalje je već sve svima poznato," završila je svoju priču Juki i dodala da nije mogla ni da pretpostavi da tako nevina serija može biti zasnovana na nečemu tako okrutnom i pogrešnom.

TAKODJE MISLIM DA DECA PREDSKOLSKOG UZRASTA ZAISTA NISU ZRELA DA USVOJE  RAZNE MODELE PORODICE JER JEDVA SHVATAJU I ONAJ U KOME SU OTAC, MAJKA, DECA.

Omiljen među predškolcima, Pepa Prase je zasigurno jedan od najomiljenijih crtanih junaka širom sveta.

Otud možda i nije čudno što je odluka o prikazivanju istopolnog para u crtaću izazvao različite reakcije.

Tokom epizode pod nazivom Porodice, Pepa Prase se upoznaje sa novom drugaricom Peni, čije su majke polarne medvedice.

Dok crta portret svoje porodice, Peni objašnjava: „Živim sa mamom i drugom mamom. Jedna mama je doktor, a druga kuva špagete." 

 

Roditelji u Britaniji počeli su da se žale da Pepa Prase, crtani film namenjen najmlađima, kvari decu. U crtaću nema nasilja, ali je problem ponašanje Pepe i Džordža.

To se posebno odnosi na situacije kada popularni crtani junaci odgovaraju roditeljima. Tako su omiljeni dečji crtani junaci Pepa Prase i njen brat Džordž postali noćna mora za neke roditelje.Nedavno mi je prijatelj skrenuo pažnju na knjigu „Pepa ide u London“, koju su njegova deca dobila na poklon od rođaka iz Engleske. Reč je o knjizi za decu u kojoj je glavni lik Pepa prase — karakter iz crtanog filma koji je veoma popularan među malom decom. U originalnom tekstu, umesto reči „predsednik“ (koju sam ja koristio kao primer) stoji reč „kraljica“.Knjiga, koja je zapravo više slikovnica namenjena deci malog uzrasta, govori o tome kako Pepa i njen prijatelj Džordž idu na izlet u London. Njihova prijateljica, gospođa Zec, ima posebnu prijateljicu — kraljicu, koja — kako ide priča — pozajmljuje autobus gradskog prevoza od vozača kako bi Pepa i svi njeni drugari mogli da razgledaju London. Kraljica pita vozača: „da li mogu da pozajmim vaš autobus“, na šta joj on odgovara — „mora da se šalite“. Kraljica na to kaže: „Ne. Ja sam vaša Kraljica!“.U stvari, ako se knjiga stavi u ozbiljan kontekst: britanska kraljica zapravo otima autobus od vozača gradskog prevoza, naređuje mu da pusti svu decu da uđu i da ona vozi, usput kršeći pravila i propise jer se „kraljica žuri i nema vremena jer je mnogo zauzeta“. Pritom, kraljica se nijednom ne pominje imenom već se samo kaže — „kraljica“.Međutim, u nečemu drugom je poenta. U knjizi, koja na šaljiv i slikovit način opisuje avanture praseta u Londonu, provlači se — verovatno nenamerno — sledeća poruka: na jednostavan način se detetu stavlja do znanja ko ima najveću moć i vlast u državi i ko mora da se poštuje — institucija Kraljice (kojoj se čak ni ime ne spominje, već samo titula). Kažem — nenamerno — jer, posebno u Britaniji i njenim bivšim kolonijama poput SAD, Kanade ili Australije u filmovima, serijama i drugim popularnim umetničkim formama, gotovo uvek se stavlja naglasak na neupitnost institucija kao i na značaj i svetlu ulogu koju one imaju u društvu.  

 

Britanski mediji već dva dana upozoravaju roditelje na samoubilačku onlajn igru "Momo", koja tera decu na samopovređenivanje i smrt, a koja se sada pojavila na Jutjub snimcima dečjih crtanih filmovi i u kompjuterskim igrama.

Jezivi prizor žene sa izbečenim crnim očima i crnom kosom se sada navodno pojavljuje i u crtanom filmu "Pepa prase".Momo izazov" je povezan sa smrću dva mališana, a opšte je poznato da ohrabruje mlade ljude da se povrede, pa čak i da sebi oduzmu život.

Danas su škole objavile upozorenja na svojim internet stranicama i na društvenim mrežama, ističući da ih je kontaktiralo na stotine roditelja.

Bihevijoralna ekspertkinja, stručnjak u domenu ponašanja dece, rekla je da crtani Pepa Prase "jača beskorisne stereotipe o rodnim ulogama i da nije prikladan za veoma malu decu" nakon što je izazvao kontroverzu među roditeljima u Americi.

Roditelji su glavnog lika u crtanom filmu Pepu opisali kao "derište" i rekli da je decu naučila "nepristojnosti i nestrpljivosti".

Rekla je da crtani film ima jedinstvenu sposobnost da privuče decu, što može dovesti do problema kod kuće: „Postoji nešto u vezi Pepe što izaziva zavisnost.

"Uložen je ogroman marketing, kada upadnete u tu zamku, postajete zavisni od tog crtanog filma. Deca tade žele da vide što više, a to je problematično jer Pepa jača neke beskorisne stereotipe i priča jezikom koji nije lep", rekla je Sofi.

Ona je dodala da uvođenje tema kao što su frustracija Pepe i brata Džordža prema roditeljima nije nešto što bi trebalo promovisati ciljnoj publici emisije, mlađoj, predškolskoj deci.

"Razvojni nivo nije baš odgovarajući. Ta frustracija i negativno ponašanje prema roditeljima je nešto sa čim se suočavaju deca koja imaju četiri i pet godina. Ali Pepa je zaista nekako namenjena predškolskoj starosnoj grupi. Oni su u veoma upečatljivim godinama i zašto ih u veoma upečatljivim godinama punimo veoma upitnim porukama o rodnoj ravnopravnosti i ponašanju?'

Ona je takođe navela nedostatak manira prikazanog u programu, rekavši da može da "na jednu ruku prebroji koliko puta Pepa kaže "molim" ili "hvala".

Ovaj komentar eksperta za ponašanje dece stigao je u trenutku kritike koji su američki roditelji uputili emisiji što je njihovu decu pretvorila u "derišta" koja uče da su grubost i drskost "skroz okej".

"Osim Pepinog stava, likovi su karikature: perceptivno neinteligentna majka i beskorisni otac", navela je druga mama, Britani koja je skoro dospela na naslovne strane novina jer nije dozvolila deci da gledjau Pepu.

Dodala je da je Pepa "varljiva" i da emisija nije tako "laka" kao što ljudi misle.

Koliko je Pepa Prase visoka?

Zapravo ovaj odgovor mi već imamo, kao relativno sposobni ljudi pitali smo Google. Odgovor je zapanjujući, Pepa Prase visoke je 2.15m. Ono šta se mi pitamo i sta želimo da saznamo je – Zašto, zaboga?!

U nastavku pisaćemo o teorijama zašto je Pepa Prase toliko visoka a do kojih smo došli temeljnim i predanim istrazivanjem, logicno.

Zasto, zaboga?! - Teorija Prva

Kosarkaš Shaquille O’Neal je zapravo kontraverzno, kontradiktorno i transcedentalno biće koje na ovoj planeti i u ovoj dimenziji biva kosarkaš dok u paralelnom univerzumu poprima oblik krmače (za one koji ne znaju ovo nije samo karakterna osobina već zenska svinja) od svega četiri godine i preko 2m visine. Ako nam ne verujete proverite sami, iste su visine. Koincidencija?! Mi smatramo da nije.

NBA skauti na aparatima, Shaquille O’Neal je hodao u ovom univerzumu da bi Pepa u drugom mogla da trči.

Koliko je to drama za koliko dana…

Zasto, zaboga?! – Teorija Druga

Nikako se nemojte rugati ovom entitetu, nije ona kriva sto je tolika. Smatramo da je u današnje vreme tolerancija veoma važna. I ne samo zbog toga što smo kolektivno svi postali rodno, politički i svakako drugačije korektni već zato što stvarno nije ok da se rugamo debelim i velikim ljudima. Suština ovoga je zapravo da mi kao ljudska rasa razumemo da ce svinja uvek biti svinja i da trebamo da ih ostavimo na miru da budu svinje. Shvatili smo da nas Pepa zapravo uči toleranciji i prihvatanju svih veličina, oblika i boja.

I jel smo rekli veličina ?

Zasto, zaboga?! – Teorija Treca

Nakon mukotrpnog istraživanja shvatili smo da je večina likova iz dečijih emisija zapravo jako visoka. To je veoma zanimljivo zato što u emisijama za odrasle večina aktera deluje veoma visoko a zapravo su jako niski.

Kao na primer Tom Kruz. Pepa je anti Tom Kruz i zato je volimo. Na različitim dečijim dešavanjima videćete odrasle osobe obučene u kostime koje predstavljaju lik Pepa Praseta i njene porodice i sada sa saznanjem koliko su ovi likovi visoki mozemo sa mirom u duši da im kažemo “Da nisi malo nizak/niska za Pepu Praseta”?

Zaključak- Pepa Prase nam na osnovu svoje veličine daje mogucnost da se politicki korektno rugamo drugim ljudima jer ljudi su govna.

Zasto, zaboga?! – Teorija Cetvrta

Shvatili smo kroz istraživanje ove teme da je Pepa Prase klasična distrakcija.

Razmislite samo o situaciji gde imate nešto potpuno nelogicno, nešto sto vam okupira misli do te mere da vas čak i nervira jer nemate odgovor a onda shvatite da to sto vas je preokuiralo je samo jedna nijansa boje, jedan potez kicice na Rembrantovoj slici ili na primer nota u Konstraktinoj pesmi. Činjenica da je nama visina Pepe Praseta okupirala misli vas odvraća od činjenice da verovatno nismo normalni zato što razmisljamo o ovome. Pepa nam odvraća misli od činjenice i neizbeznog pitanja koje budi jezu, koliko su onda visoki njeni roditelji?! Najvazije od svega u nizu razloga zasto su Pepa Prase i njena visina dikstrakcija jeste sto mi preokupirani ovom temom ostajemo bez odgovora na mnogo vaznije pitanje – Koja li je tajna zdrave kose Megan Markl? To nikako nije u redu.

Visina Pepe Praseta je bitna zato što je toliko nelogicna da postaje intrigantno i iritantno.

Bitna je iz razloga što od kako se pojavila ova informacija tema razgovora opet mogu da budu centimetri umesto, na primer, globalno zagrevanje jer ko još priča o tome. Daje beg iz realnosti kao i činjenica da u ovoj animiranoj seriji svi žive na brdu i svi su iste visine od slona do svinje. Što bismo razmišljali o obrazovanju dece kada možemo da pričamo o tome koliko svinja treba da bude visoka. U problemu si jer nemaš novu rijaliti sezonu u toku? Pričaj o Pepi. U problem si jer nemaš zdravstvenu knjizicu? Pričaj o Pepi. Praktično su identični ovi problemi, ne vidimo u čemu je problem. Na kraju svega ostaje samo jos jedno pitanje koje nas muči a to je da li vegani podržavaju Pepu i kakav Pepa ima uticaj na ljude koji ne jedu gluten? Probali smo Pepu sa avokadom i hlebom bez glutena i nismo nešto odusevljeni.

 

SVAKAKO NE BI TREBALI DA DOZVOLIMO DA NAM DECU VASPITAVAJU CRTANI FILMOVI I PROGRAMI ZA DECU, DA NE NAPOMINJEM DA DECA IMAJU ZAVISNOST OD TIK TOKA VEC OD TRECE GODINE, TAKO DA NE MOZEMO ZA SVE DA KRIVIMO PEPU PRASE. PA OPET PONAVLJAM I TO DA JE PROSTO NEVEROVATNO KAKV SE SADRZAJ VEKOVIMA NUDI DECI. NE SAMO ZADNJIH DECENIJA.  I DA. SVET SE PROMENIO I TO MNOGO. MOZDA NE SHVATAM DA SU  CRTANI FILMOVI ZAPRAVO TAKVI JER TREBA DA IH GLEDAJU DECA ZED GENERACIJE KOJA JE MNOGO DRUGACIJA OD PRETHODNIH GENERACIJA. I AKO BI BILI BAS OSTRI KRITICARI NE POSTOJI NIJEDAN CRTANI KOJI BI OCENILI KAO POTPUNO PRIMEREN ZA DECU. NA ZALOST. 

OPET MOZEMO DA PEPU PRASE  GLEDAMO NA NACIN KAKO JE VECINA DECE GLEDA KAO SIMPATICNO PRASE KOJE UPADA U NJIMA POZNATE SITUACIJE I U BARE. 

APSURD SAVREMENOG ZIVOTA

 DOSAD SMO VEC UNISTILI PRIRODU UMESTO DA SMO ZIVELI U LJUBAVI S NJOM. DA SMO JE POSTOVALI I CUVALI NE BI NASTAO OVAKAV PAKAO NA SVETU. KAD SMO USPELI DA ZAGADIMO, VAZDUH, VODU I KOPNO, DA UNISTIMO HILJADE VRSTA BILJAKA I ZIVOTINJA SETILI SMO SE DA I URBANE SREDINE TREBA DA BUDU SAMO ASFALT I BETON. I TU JE KRAJ NASEG OPSTANKA. SVAKO POSECENO DRVO U BEOGRADU DAN JE MANJE ZIVOTA CELOKUPNE LJUDSKE VRSTE.A NI NE ZNATE SVE BLAGODETI DRVECA OSIM ONE NAJVAZNIJE DA NAM STVARAJU KISEONIK KOJI UDISEMO I BEZ KOGA NE MOZEMO DA ZIVIMO. A KOLIKO JOS TOGA JEDNO DRVO MOZE DA NAM PRUZI!

TRUDNICE - POD LIPU, RANJENICI - POD HRAST, SVI OSTALI- POD BREZU!

„Drveće zaista može izlečiti, isceliti, očitaviti čoveka, nahraniti ga energijom. Najbolji u tome su hrast, breza i bor, gotovo isto tako su vredni kedar, bagrem, klen, rjabina (jarebika), jabuka, šljiva...“

Ovo je izvod iz odličnog teksta (preuzela od Nevenke Savatović) o tome kako koristiti drveće za liječenje. Pošto je ljeto i svi smo se razmilili po prirodi, iskoristite ovo znanje ruskog naučnika Mihaila Vinogradova. I neka vam ne bude mrsko pročitati do kraja!

DRVEĆE LEČI - Intervju sa ruskim naučnikom Mihailom Vinogradovim

Da li ste znali...? Od davnina postoje priče o živoj i mrtvoj vodi, o drveću - darivateljima energije i drveću – kradljivcima energije. Zasnivaju li se one samo na mašti narodnog kazivača ili ipak imaju realnu osnovu? Jer i u starim lekarskim knjigama neko drveće, na primer breza, spominje se gotovo kao panacea, lek protiv svih bolesti. Gde je mit, a gde počinje stvarnost? Koje su to isceliteljske osobine drveća? - U narodnoj medicini danas postoji čitav pravac – dendroterapija, lečenje drvećem ili uz pomoć drveća, kaže Mihail Semjonovič Vinogradov na početku našeg razgovora. Drveće zaista može izlečiti, isceliti, očitaviti čoveka, nahraniti ga energijom.

Najbolji u tome su hrast, breza i bor, gotovo isto tako su vredni kedar, bagrem, klen, rjabina (jarebika), jabuka, šljiva... Ali ima i onih koji čoveku mogu „ukrasti“ energiju. To su razne vrste topola, poput ruske čerjomuhe (ili američka višnja, kako se još zove kod nas). Međutim, nemojte se zavaravati da ih treba iskoreniti; nikako jer i ti „kradljivci“ mogu biti vrlo korisni u određenim situacijama, ali o njima ćemo nešto kasnije. Od kada datiraju prve dendroterapeutske metode i kako su izgledale? Znate, postoje zapisi da su još u predhrišćansko doba devojke odlazile brezi da bi nakupile pozitivne energije, da im udaja i život budu sretni. Trudnice su sedele pod lipom, a ranjene vojnike su stavljali ispod hrasta da od njega dobiju snagu za isceljenje rana... Vidari su preporučivali ne samo sedenje pored drveća, nego i penjanje po njemu, takozvano drvolaženje, kako bi se snaga drveta što više preuzela, odnosno razmenila sa čovekovom. I danas se deca instinktivno penju na drveće, a mnogi grade kuće u šumi. Kao što vidite, ništa novo pod suncem.

Kakva su pravila komuniciranja sa drvećem sa ciljem lečenja? Pravila komuniciranja sa drvetom koje daje energiju isceljenja su vrlo prirodna i jednostavna: Stanite licem prema drvetu-donatoru na rastojanju 40 – 60 cm, zatvorite oči i opustite se. Koncentrišite se na to da primate njegovu energiju i zamislite da se vašim telom odozdo nagore lagano podiže topli talas energije. Posle opuštanja počnite raditi vežbe disanja, koje će pomoći u raspoređivanju dobijene energije po čitavom telu. Pravilno disanje podrazumeva udah, zadržavanje vazduha u plućima, izdah i period kad su pluća ispražnjena do sledećeg udaha. Svaka faza traje 4 – 8 sekundi, a moraju se sprovoditi ravnomerno, bez mučenja i prekida. Tokom zadržavanja daha dolazi do „razlivanja“ energije drveta koja se pretvara u vašu bioenergiju. Komuniciranje sa drvećem ne treba trajati dugo, nekad ne više od nekoliko minuta i to je najbolje raditi predveče, pre spavanja. I sami znate da se čovek posle jedne kraće večernje šetnje po vrtu ili po gradskom parku, oseća mnogo bolje i podmlađeno... Najbolje je ako se osamite negde u prirodi ili kraj „svog“ drveta koje znate i koje vas „poznaje“ od detinjstva. Znate, nekada je bio lep običaj da se, kada se dete rodi, posadi drvo, na primer hrast za dečaka i jela, breza ili lipa za devojčicu. Posebno je zanimljivo gledati kako oboje rastu i razvijaju se. Dakle, veoma je dobro boraviti u poznatom predelu, ali i ne mora biti tako. Dobro je u prirodi srediti misli, preispitati postupke, izgovoriti molitvu , osetiti povezanost svega što diše pod kapom nebeskom... Najzad, treba znati da dendroterapija pomaže samo ako je sprovodite redovno, ako vam to postane dobra navika. A šta da radi stanovnik velegrada, koji nema park u blizini, a o nekom šumarku da i ne govorimo? Specijalisti predlažu da se koriste tanke ploške koje su narezane od različitih vrsta drva. Iako svako od nas ima svoje drvo, primećeno je da se hrast, breza i bor uklapaju u gotovo svačiji „profil“. Akademik Boris Dodonov je uspeo stvoriti univerzalan korektor čovekova biopolja. To je obična pločica, komad određenog drva, širine 20 – 30 cm, debljine do 10 cm. Ovaj komad ima otvor u sredini i 7 kosih, radijalnih ureza oko tog otvora. Rekli ste da neko drveće dodaje, a da drugo oduzima životnu energiju? Da, drveće - donori, donatori, davaoci energije stvarno imaju osobinu da u sebi akumuliraju veliku količinu kosmičke energije. To su spomenuti hrast, breza, bor, cedar, bagrem, klen... Svaki čovek bi trebalo znati koje je njegovo drvo, koje mu omogućava da se lakše izbori sa životnim teškoćama, s bolestima. Kada to spozna, treba ga zasaditi u svojoj blizini. Ali, postoji i takozvana negativna energija. Kako se nje osloboditi? E, tu na scenu stupa drveće koje oduzima energiju.

Najjače u tom pogledu su sve vrste topola i iva. Slabiji, ali vrlo korisni su i kesten, jela, čerjomuha (američka višnja). Oni su izvanredni za lečenje nekih oboljenja. Ne znam da li znate onu rusku narodnu pjesmu “Ivuška zeljenaja” – o devojci koja pita ivu pored vode gde da pronađe svoju ljubav... Vidite, narodna intuicija je milenijumima radila besprekorno. Kad ste tužni, napeti ili rastrojeni, privijte se uz takvo drvo leđima (duž kičmenog stuba) i dlanovima, kao kad ste igrali skrivača i krili se iza drveća! To je vrlo dobro da se oslobodite napetosti i razdražljivosti. Ako imate problema s unutrašnjim organima, jednostavno – zagrlite drvo kao dragog druga. Ali, ne preporučuje se da u tom „zagrljaju“ boravite duže od dvadesetak minuta. Ne treba naglašavati koliko je bolje da za terapiju koristite živo drvo, a ne njegov komadić, ali u slučaju nužde može i tako. Bolji su komadi od gornjeg, nego od donjeg dela drveta.

Ne znam je li vam poznato, ali u Rusiji su se oduvek na ovaj način lečili zubobolja, angina, gastritis ili glavobolja – 5 – 7 minuta držiš daščicu pored bolnog mesta – i gotovo. Ove metode ne mogu naštetiti i preporučuju se posebno onim osobama koje pate od spazma velikog mozga ili kardiovaskularnih bolesti. Dozvolite da Vas, zbog ličnog interesa, upitamo o brezi. Nju su opevali pesnici, Jesenjin joj je posvetio mnoge stihove, a u literaturi ima toliko opisa i recepata za lečenje brezinim sokom, lišćem, pupoljcima... Tačno je da je breza najpopularnija, jer ima čitav niz lekovitih i isceljujućih svojstva. Dovoljno bi bilo da jednom nedeljno odemo u brezik, izaberemo jedan od većih primeraka ovog lepog drveta i da ga zagrlimo i ostanemo uz njega petnaestak minuta. Spomenuli ste njena lekovita svojstva: brezovi pupoljci, sok, list, pa čak i gljiva koja na njoj raste – čaga, sve je lekovito, izuzetno bogato biološki aktivnim materijama. U lišću breze ima eteričnih ulja, vitamina, rutina, karotena, fitoncida, flavonoida... Mlado lišće sadrži i proteine, masti, vitamine. Najbolja je takozvana bradavičasta breza, ona koja je kao posuta mirisnim smolastim „suzicama“. Aktivni ugljen treba svakako imati u kućnoj apoteci. Dobar je protiv trovanja i akutnih bubrežnih kolika. Čajevi od lista breze su odlični protiv povišenog krvnog pritiska, a ublažavaju i bolove. Razni biljni preparati od breze poboljšavaju cirkulaciju, razgrađuju trombove, i zato se preporučuju kod tromboflebitisa, upala na koži, upale pluća, bronhitisa, bolesti žučne kesice, urinarnih putova i drugih. Vrlo je korisno da se breza upotrebljava kod bolesti izazvanih radijacijom. Breza ubrzava zarastanje rana, reguliše rad jetre i žučne kesice. Da bi se ubrzao i intenzivirao proces dendroterapije, specijalisti savetuju da se svakodnevno bar 50 puta kažiprstom blago masira mesto u području desnog podrebarja, gde je smeštena jetra. Čajevi od listova i pupoljaka uspešno i bez ožiljaka podmlađuju tkivo, čak i kod dubokih rana. Čajem od brezinog lista perite kosu, jer ćete tako imati jaku, svetliju i gustu kosu kao stari Slaveni. Pijte čajeve od breze i kombinujte ovaj postupak sa boravkom u prirodi i direktnim kontaktom sa drvetom. Kod spazama velikog mozga pijte čaj od listova breze i trave rosopasa, po jednu trećinu čaše triput na dan. Kod srčane insuficijencije pomaže brezino lišće i trava kantariona. Breza takođe potpomaže koncentraciju, jača pažnju i osnažuje organizam. Ona još i sjajno jonizuje vazduh. Kako je sa ostalim drvećem? Hrast takođe ima izvanredna svojstva, pre svega deluje kao antistresna terapija. Aktivira cirkulaciju i smanjuje vreme ozdravljenja. Jedan je od najboljih generatora pozitivne energije. Jako je dobro da u domu imamo nameštaj od hrastovine, ne samo zato što je dugotrajan i lep, nego i zato što zrači pozitivnom energijom. Bor smiruje i eliminiše psihičku napetost. Duži boravak u borovoj šumi čoveka spašava od kašlja, kijanja, bronhitisa i sličnih problema.

Bukva jača otpornost na stres i jača koncentraciju, povoljno deluje i na cirkulaciju. Kesten olakšava reumatske tegobe, eliminiše nesanicu i kako kaže narodna mudrost, tera strah i napetost različitog porekla. Dodao bih, takođe, da mnogo od spomenutog drveća deluje na jačanje organizma protiv alergije, ali dok alergija traje, najbolje će pomoći komadi drveta o kojima je već bilo reči, jer, posebno u periodu cvetanja, direktan kontakt sa drvećem može izazvati neželjene reakcije. I, najzad, je li drveće oko nas neka vrsta pokazatelja kako živimo i kakvo nam je zdravlje? Da, u pravu ste.

Drvo deluje na prostor u kome raste, ono ga na određeni način štiti. Loše stanje drveća oko kuće je znak vlasniku da nešto nije u redu. Poruka, dakle, glasi: naučite komunicirati sa prirodom, shvatite njene poruke! To će vam mnogo pomoći.Japanski stručnjaci su prvi primetili blagodeti takozvanih šumskih kupatila. Praktično je dokazano da dvosatni boravak u šumi podiže imunitet protiv malignih bolesti i održava se na tom nivou dve nedelje. Poboljšavaju se koncentracija, rad srca, leči se depresija. „Dakle, potrebno je da uđemo u šumu sa poštovanjem i osetimo njenu energiju i energiju drveta koja nas privlači, i da probamo da u šumi vežbamo svoja izgubljena čula"Blagodeti šumskih kupatila prvi su zapazili japanski stručnjaci, koji su radili i razna merenja kako bi dokazali svoje teorije. Danas sve više stručnjaka širom sveta tvrdi da drveće zaista može izlečiti i „nahraniti" naše telo energijom. Zbog toga je dendroterapija u nekim zemljama priznata kao metoda lečenja. Posebno se izdvajaju hrast, breza, lipa, bor i bagrem.

 "Šume su bogate fitoncidima, takozvanim baktericidnim materijama koje se izdvajaju iz drveća i biljaka i vazduhu daju lekovita svojstva. Te korisne materije drveće samo ispušta ne bi li se zaštitilo od bolesti. Kada ih ljudi udišu, to ima veliki uticaj na njihovo zdravlje.

Za dva sata udisanja šumskog vazduha organizam se toliko osnaži da se čovek oseća odlično naredne dve nedelje. Zato je preporučljivo šetati šumom dva puta mesečno", kaže prof. dr Gorana Isailović, dermatolog Visoke zdravstvene škole strukovnih studija iz Zemuna, koja je sa svojim timom osmislila projekat Šumadijski i šumski hamam.

Kada ste tužni, razdražljivi ili rastrojeni ili jednostavno želite da se oslobodite napetosti i nervoze, naslonite se na drvo leđima (celom dužinom kičmenog stuba) i obuhvatite ga rukama kao kada ste se u detinjstvu krili iza drveća. Ako imate problema s unutrašnjim organima, zagrlite drvo kao dragog prijatelja. Ali ne preporučuje se da u tom „zagrljaju" ostanete duže od dvadesetak minuta.

U svakom slučaju, dobro je u prirodi srediti misli i preispitati svoje postupke. Najzad, treba znati da dendroterapija pomaže samo ako je primenjujete redovno i ako vam postane dobra navika.

Breza je vrlo popularna, jer ima čitav niz lekovitih i isceljujućih svojstava. Dovoljno bi bilo da jednom nedeljno odemo u brezovu šumu, izaberemo jedan od većih primeraka ovog lepog drveta, da ga zagrlimo i privijemo se uz njega petnaestak minuta.

U lišću breze ima etarskih ulja, karotena, fitoncida, flavonoida... Mlado lišće sadrži i proteine, masti i vitamine. Najbolja je takozvana bradavičasta breza, ona koja je kao posuta mirisnim smolastim „suzicama". Čaj od brezovog lista je odličan protiv povišenog krvnog pritiska, a ublažava i bolove.

Razni biljni preparati od breze poboljšavaju cirkulaciju, razgrađuju trombove i zato se preporučuju kod tromboflebitisa, kožnih upala, upale pluća, bronhitisa, bolesti žučne kese i urinarnih puteva. Breza ubrzava zarastanje rana, reguliše rad jetre i žuči, potpomaže koncentraciju, jača pažnju i snaži organizam.

Pravila komuniciranja s drvetom koje daje energiju isceljenja vrlo su prirodna i jednostavna: stanite licem prema drvetu na rastojanju 40-60 cm, zatvorite oči i opustite se. Koncentrišite se na to da udišete miris i primate njegovu energiju, i zamislite da se vašim telom odozdo nagore lagano šire toplota i opuštenost.

Istovremeno počnite da radite vežbe disanja, koje će pomoći u raspoređivanju dobijene energije po čitavom telu. Vežba opuštanja ne treba da traje dugo, ne više od nekoliko minuta, a najbolje je predveče, pre spavanja.

Poznato je da se čovek posle kraće večernje šetnje po bašti ili parku oseća mnogo bolje i podmlađeno. Najbolje je ako se osamite negde u prirodi ili kraj „svog" drveta koje znate od detinjstva. Nekada je bio lep običaj kada se dete rodi, da se posadi drvo, na primer, hrast za dečaka a jela, breza ili lipa za devojčicu.

Pročitajte koje drvo eliminiše stres, a koje pomaže kod alergija:

• Hrast deluje kao antistres terapija, aktivira cirkulaciju, skraćuje vreme ozdravljenja i jedan je od boljih generatora pozitivne energije.
• Bor smiruje i eliminiše psihičku napetost. Duži boravak u boriku spasava od kašlja, kijanja, bronhitisa i sličnih problema.
• Bukva jača otpornost na stres i preporučuje se za koncentraciju jer povoljno deluje i na cirkulaciju, dok kesten olakšava reumatske tegobe i eliminiše nesanicu.
• Bagrem je univerzalni donator energije, koji daruje miran san i vraća dobro raspoloženje.
• Kedar povećava seksualnu moć, pomaže rekonvalescentima da ojačaju posle bolesti i deluje pozitivno na emocionalnu sferu.

I SADA SAMO SECITE DRVECE. SVAKI DAN NA DESETINE NE PO JEDNO. UNISTITE NAM SVAKU MOGUCNOST DA OPSTANEMO. POKUSAVAM DA RAZUMEM ZASTO LJUDI NA VLASTI SEKU GRANU NA KOJOJ SEDE? JEL IMAJU PLAN "b" MADA LICNO MISLIM DA NE MOZE POSTOJATI NEKI PLAN KOJI BI OMOGUCIO COVEKU DA ZIVI BEZ DRVECA.

STVARNO STRASNO! MOZE LI NEKO ZAUSTAVITI SECENJE DRVECA?

SPOTING

 LOSI TRENDOVI U SRBIJI POPRIMAJU RAZMERE EPIDEMIJE. I SVI DO JEDNOG SU OPASNI NA OVAJ ILI ONAJ NACIN. TIK-TOK NARAVNO PREDNJACI U 'DIRIGOVANJU' IZAZOVA ,ALI NISU ONI JEDINI. GENERACIJA ZED NE SHVATA ILI NECE DA SHVATI OPASNOST KOJA IDE OD NEPRIJATNOSTI DO CAK SMRTI. DANAS JE NA REDU SPOTING. EVO PRICE.

Da li ste čuli za termin spoting? Ukoliko izdvajate značajan deo svog dana na društvene mreže, sigurno ste makar jednom, listajući početnu stranu na Instagramu ili Fejsbuku, ugledali video snimak skupog automobila ili luksuzno odevene žene u čijem je opisu naznačeno da su uočeni, recimo, tad i tad na Vračaru Jednostavnije rečeno, "spoting" je trend u kojem neka osoba objavljuje fotografije ili video snimak nekoga ili nečega na internetu, tražeći ili deleći više informacija o tome. Deluje bezazleno ali posledice mogu biti značajne, posebno kada se koriste u malicioznom kontekstu.

U pitanju je, naizgled, jednostavan trend u kojem svako može učestvovati – dovoljno je samo napraviti fotografiju ili snimak, i to objaviti na internetu uz propratna pitanja ko je, gde je ili šta je to. Situacija može brzo da poprimi i opasan kontekst jer deca ponekad otkrivaju u koju školu osoba ide, ili čak u kojoj zgradi neka devojčica živi.

Postoji više oblika "spotovanja":

- Traženje osobe (Ko je devojka sa slike, slikana u Kneza Miloša danas u podne)

- Ismevanje osobe (Vidi na šta liči ova sa prirodnog smera, zna neko kako se zove?)

- "Spotovanje" skupih kola, odeće (Kabriolet, spotovan danas na Dorćolu. Grmi. Ko ga vozi?)

„Nađite mi tipa bez majice, plav sa zlatnom kragnom oko vrata, bio sa drugom u beloj majici u regularu za MW (Mjuzik Vik festival) skroz levo“, glasi samo jedan od par stotina objava na jednom od popularnih stranica na Instagramu gde se objavljuju fotografije i snimci većinski maloletnih osoba. I tako, ta osoba koja je poslala ovu poruku će, u roku od svega sat vremena, na tacni dobiti maltene sve o dečku koji je otišao na beogradski muzički festival, zato što će ispod te poruke drugi ljudi (drugi maloletnici), ostaviti detaljne i vrlo javne informacije o svemu što znaju.

Prema rečima stručnjaka za NIN, u pitanju je svojevrsan trend koji već godinama opstaje, s obzirom na to da u sebi sadrži jednu bitnu komponentu  - anonimnost. Naime, vrlo je teško doći do osobe koja objavi sadržaj takvog tipa na internetu, zbog čega je istovremeno i teško utvrditi odgovornost onoga ko narušava nečiju bezbednost i privatnost u onlajn okruženju.

Psiholog Miloš Arunović rekao je za NIN da ovakav trend može imati značajne psihološke posledice po pojedinca, kako na one koji objavljuju tuđe fotografije, tako i na one čije fotografije su objavljene. Nečiji osećaj privatnosti i sigurnosti, dodaje, biće ugrožen, a takođe takve fotografije mogu uticati na nečije samopouzdanje.

„Isto tako, spoting trend može izneti neke posledice po društvenu dinamiku – recimo, može doprineti normalizaciji konstantnog nadzora i smanjenog očekivanja privatnosti na javnim mestima, ali i može prouzrokovati različite slučajeve sajber nasilja“, rekao je Arunović.

Kada je reč o anonimnosti u internet okruženju, ističe da se time bitno promenila kompletna društvena dinamika, jer se tako smanjuje verovatnoća da će neki pojedinac biti odgovoran za sopstvene akcije. Samim tim, dodaje, anonimnost u onlajn okruženju „povećava frekvenciju objavljivanja sadržaja bez dozvole“.

„Na osnovu svega toga, osoba čije su informacije objavljene u ovakvom maniru često neće moći ni da dođe do samog izvora, što zaista može ostaviti jak uticaj. Anonimnost može dovesti do toga da korisnici objavljuju onaj sadržaj kakav inače, pod svojim imenom, ne bi nikada objavljivali. Priroda objavljivanja tuđih fotografija bi bila znatno drugačija kada bi ljudi bili svesni da je lako ući u trag onome ko je to objavio“, kazao je Arunović za NIN.

Kada je reč o spotingu, postavlja se pitanje šta je tačno izvor motivacije koji utiče da to da ovaj trend opstaje. Da li je u pitanju kojekakav hobi u kojem entuzijasti, na primer, automobila rado objavljuju snimke i fotografije vozila koje viđaju u svom gradu? Ili je, sa druge strane, u pitanju puka želja za upoznavanjem, recimo, osobe koja je otišla na neki muzički festival u Beogradu? Prema rečima psihologa Miloša Arunovića za NIN, motivacija objavljivanja sadržaja takvog tipa varira u zavisnosti od osobe i cilja. Logično, kada je u pitanju objavljivanje luksuznih automobila na društvenim mrežama, to može biti iskazivanje nečijih želja i aspiracija. Sa druge strane, dodaje, to može biti i želja za ličnom validacijom. „Sa druge strane, postoji i ta želja za validacijom i socijalnim prihvatanjem, što, naravno, potkrepljuje to ponašanje i održava ga. Isto tako, to može biti i čisto kao neki hobi, ali u kontekstu spotinga, mislim da to nije nužno slučaj“, kazao je Arunović.

Bilo kako bilo, spoting je suštinski vezan za decu koja, ne znajući kakve to posledice može imati, objavljuju neprikladan sadržaj na internetu. U tom pogledu, Arunović je rekao da odgovarajući uzrast za otvaranje naloga na društvenim mrežama (što je u većini slučajeva oko 13 godina) nije adekvatna odrednica za taj korak, već je to pitanje zrelosti samog deteta. Isto tako, dodaje da je „veoma je važna uloga roditelja koji treba da procene kada bi to idealno vreme bilo“.

„Važno je da roditelji prate i nagledaju ono što im dete radi na društvenim mrežama, kako bi se lakše predupredile određene psihološke posledice koje posledice društvenih mreža mogu doneti, i kako bi im se to moglo objasniti. Čak i odrasli ljudi, kojima je stalno na internetu plasiran sadržaj u vidu skupih automobila, luksuznih kuća i destinacija, mogu u jednom trenutku osetiti pritisak i posledice koje dovode do nesigurnosti i niže vrednosti, a kamoli deca“, kazao je on 

Dodaje da je danas socijalno prihvatljivo da deca već na početku svog školovanja imaju naloge na društvenim mrežama, pri čemu se ispred njihovih roditelja postavlja jasan zadatak – pronaći balans i uviđanje značaja koje će nalozi imati za dete.

„Dakle, ne bi bilo ni verovatno podesno za dete u današnje vreme da nema naloge na društvenim mrežama do svoje 18. godine, kada svi njegovi vršnjaci imaju i to im je glavni kanal komunikacije. Tako da, to je jedan jako težak zadatak koji se postavlja roditeljima, ali je svakako jako važno razumeti svoje dete i njegove potrebe, razumeti sadržaj koji konzumira i razgovarati sa detetom o načinu na koji on percipira sebe na internetu i svoj uticaj“, rekao je psiholog Miloš Arunović

NE ZNAM KAKO LJUDI NE SHVATAJU DA SMO DOVOLJNO PRACENI I DA SVI ZNAJU SVE O NAMA SAMOM UPOTEBOM 'PAMETNIH MOBILNIH TELEFONA), A ONI SU JEDNO OD NAJVECIH ZLA KOJA SAVREMEN COVEK SVESNO KORISTI. PRIVATNOST JE NESTO STO JE PRIVILEGIJA SVAKOG COVEKA. NARUSAVANJE PRIVATNOSTI JE KRIVICNO DELO. NE RAZUMEM TO TARGETIRANJE KAD VEC POSTOJI PRACENJE SVIH NAS SAMO PO SEBI. KAO DA ONO NIJE DOVOLJNO. DODUSE I SAMI POMAZEMO 'UHODJENJE' KACENJEM NASIH SADRZAJA  NA DRUSTVENE MREZE. ZASTO  PRISTAJEMO NA TO DA SVAKO MOZE DA PRISUSTVUJE  U SVAKOM SEKUNDU NASEG ZIVOTA HTELI MI TO ILI NE?

NE RAZUMEM ZAISTA. 

ZASTITIMO DECU!

CRVENI KIOSK

 TOTALNA NOSTALGIJA . NE SAMO STO SU TO BILE POSLEDNJE VIRSLE KOJE SU VALJALE ZAISTA NEGO JE I TO BILO POSLEDNJE VREME LJUBAVI I RAZUMEVANJA I DRUZENJA MEDJU LJUDIMA. POSLE TOGA SVE JE KRENULO NIZBRDO I NAOPAKO. VIRSLE KAO I OSTALA HRANA NEMAJU NIKAKAV UKUS A KAD GA POJACAJU TO JE SAMO HEMIJA KAO I SVA OSTALA HRANA OPASNA PO NASE ZDRAVLJE. HRANA JE SADA KAO  I NASE DRUSTVO NIKAD LEPSA NA IZGLED A NIKAD OTROVNIJA. NIKAD VISE LEPSIH LJUDI ZAHVALJUJUCI PLASTICNOJ HIRURGIJI I HEMIJI A NIKAD GORE DUSTVO BEZ EMPATIJE, MORALA I MILOSTI. ZATO ZARONIMO U NOSTALGIJU ZA CRVENIM KIOSKOM I NAJBOLJIM VIRSLAMA SVIH VREMENA.

Milionima ljudi širom sveta hot-dog je već decenijama najomiljenija „brza hrana“. Ipak, za Beograđane, ovaj savremeni gurmanluk ima i jednu posebnu, pomalo nostalgičnu notu, jer seća na vreme „crvenih kioska“, teta u plavim bluzama i belim kapama i čuveni, a mnogi će reći i neponovljivi ukus viršli u zemički.

Ipak, odakle „crveni kiosk“ u Beogradu? I, šta je bilo pre njega? To je priča koju malo ko zna, jer je i sve manje onih koji se sećaju tih davnih dana.

„Brza hrana“, kao ni kiosci u kojima bi se ona prodavala, nisu postojali u Beogradu pre Drugog svetskog rata. Istina, bilo je pekara, a i poneki ulični prodavac išao bi gradom, obično gurajući kolica sa sladoledom, semenkama ili bozom, ali bilo kakva ozbiljnija ishrana bila je vezana za porodični dom ili kafanu. Zatim je došla okupacija, glad, nemaština i razaranje, pa vreme posleratnog siromaštva, hrane na bonove i restorana društvene ishrane…

A onda, kao svojevrsni simbol povratka u normalnost, ali i svetle budućnosti i „boljeg života“, sredinom 1956. godine, stigao je i ON – njegovo veličanstvo KIOSK!

Bio je plavo-bele boje, izrađen od drveta i ne puno veći od današnjih trafika, ali se iz njega širio zanosni miris jedne, za Beograđane, potpuno nove hrane – barenih viršli prelivenih senfom, jedinstvene domaće preteče hot-doga.

Viršle su se kuvale u velikim loncima, u vodi koja je tokom čitavog dana samo dodavana kada uvri i prosipana tek uveče. Kažu da je to zapravo bila tajna njihovog neponovljivog ukusa. Ovaj, za ono vreme, jedinstveni gurmanluk, obilno je zalivan senfom – još jednim specijalitetom koji je najveći broj Beograđana tada prvi put probao.

- Posle vladavine menzi, koje su se eufeministički nazivale „restoranima društvene ishrane“ i bazdile na geršlu i sivomaslinasti kupus, zvani SMB, mogućnost da se na ulici jedu kuvane kobasice delovala je kao početak života u bajci. Kad zrelo razmislim siguran sam da su te prve kobasice došle, na kraju, i glave socijalizmu; posle njih više ništa nije bilo kao pre – zapisao je sećajući se tih dana Momo Kapor, čuveni pisac i vrsni hroničar Beograda.

Kioske je postavio PKB – Poljoprivredni kombinat Beograd, i u prvo vreme na čitavoj teritoriji Beograda bilo ih je tek nekoliko, a najpoznatiji je bio u parku preko puta hotela „Moskva“. Ipak, kako je pomama za novom vrstom hrane rasla, rastao je i broj kioska – početkom ’60-ih red za viršle mogao se videti i na Tašmajdanu kod okretnice "šestice", na Trgu republike na mestu gde je danas „Staklenac“, na Savskom trgu preko puta Železničke stanice, kod autobuske stanice Studentski grad na Novom Beogradu…

Svakom radnom čoveku koji nije stigao da doručkuje kod kuće, kao i studentima koje je tih godina u Beogradu bilo sve više i više dan je počinjao ili u mlečnom restoranu ili na jednoj od ovih lokacija.

Baš kao i društvo, i ponuda na PKB kioscima vremenom je postajala sve bogatija. Viršle su u prvo vreme prodavane u četvrtastom hlebu (nekoj vrsti preteče današnjeg tosta). Kažu da je, za one koji nisu imali dovoljno novca da ih kupe, prava poslastica bila „hleb u masti“ - okrajak umočen u vodu u kojoj su se barile viršle i na čijem vrhu bi se, nakon celodnevnog kuvanja, sakupila mast. Ova jedinstvena užina nije imala cenu – za mnoge beogradske klince koji su odrastali u to vreme koštala je „koliko imaš“.

Ipak, negde polovinom šezdesetih, u kioscima su nestali okrajci jer su viršle počele da se prodaju u zemičkama. One su zasecane na pola, u njih se stavljala viršla i prelivala senfom.

Negde u to vreme, u ponudi se pojavio i čuveni „jogurt u tetrapaku“ kojim je, da ugođaj bude potpun, gladna mušterija mogla da zalije svoj doručak.

Ipak, prava revolucija nastupila je sa pojavom legendarnih „crvenih kioska“. Oni su, početkom sedamdesetih, preplavili Beograd i bili su projekat tada mladog slovenačkog arhitekte Saše Mahtiga. Iako su se kasnije pojavili i u drugim bojama, njegova ideja je bila da kiosci budu crveni „da bi bili vidljivi izdaleka“.

Gotovo da ne postoji osoba koja je živela u Beogradu sedamdesetih i osamdesetih, a da makar jednom nije pojela viršlu u zemički sa „crvenog kioska“. Ovi objekti bili su dobro „strateški raspoređeni“, imalo ih je u svakom delu grada, a od milošta Beograđani su ih prozvali i „crvendaći“.

Od zaposlenih koji ujutru kreću na posao do studenata koji se u isto vreme vraćaju iz grada – viršla u zemički bila je omiljeni doručak ili užina za sve i svakoga!

Istini za volju, niko sa sigurnošću ne zna kada su „crveni kiosci“ prestali da postoje. Kao da su i oni (plavo-beli, crveni i svih drugih boja) i tete koje su radile u njima, preko noći nestali iz naših života i, pravo iz slavnih dana, preselili se u legendu i sećanja Beograđana.

Verovatno ih je vremenom istisnula konkurencija i sve veći izbor hrane koja je mogla da se kupi na ulici. Njihov definitivni kraj sigurno se dogodio tokom devedesetih kada je i država čiji su na neki način simbol bili prestala da postoji.

Ipak, to ne znači da „viršli u zemički“ više nema! Može se reći da su one, baš kao i njihova ponuda – evoluirali! Jer, nastavljači ove gurmanske tradicije danas su hot-dogovi! Njih je sada moguće jesti u restoranima brze hrane širom zemlje, a u kolikoj meri su postali deo našeg svakodnevnog jelovnika govori i činjenica da ih ima i na svim prometnijim putevima - na NIS Petrol i Gazprom benzinskim stanicama gde se pripremaju po tradicionalnoj švedskoj recepturi iz 1932. godine.

Dokaz da je ova ukusna slana đakonija prošla dug put od viršli u zemički do danas jeste i jedan potpuno novi proizvod – dupli hot-dog – sa duplo više mesa i prelivima po izboru, za dvostruko veće uživanje.

Ali, to je već priča o nekim novim generacijama koje stvaraju neke nove uspomene… Neka im je sa srećom!

Ili, rečima Mome Kapora: „Naše prve ljubavne večere: po jedna kobasica sa senfom na podeljenoj zemički i desert – poljubac na košavi sa ukusom senfa na usnama“.

Stariji se još uvek možda sećaju – sredinom ’50-ih u Beogradu su se pojavili drveni kiosci u kojima su se prodavale barene viršle u kiflama ili malim, ovalnim zemičkama i sa senfom.

Kiosci su bili postavljeni na mestima najvećih okupljanja ljudi - na Tašmajdanu, na Trgu republike, Terazijama… Vrlo brzo nijedan odlazak u bioskop ili sastanak sa društvom nije mogao da prođe bez „viršle u zemički“ – domaće preteče hot-doga.

Ipak, prava revolucija nastupila je sedamdesetih sa dolaskom, danas legendarnog, „crvenog kioska“!

Sve je počelo kada je 1967. godine na konkursu za „Beogradski kiosk“ - mali objekat koji bi radio kao prodajno mesto, pobedio mladi slovenački dizajner Saša Mahtig sa svojim projektom „K67“. Kiosk po njegovom projektu patentiran je iste godine (otuda i ono „67“ u nazivu“) i uskoro je postao jedan od simbola Jugoslavije. Dizajn se smatrao toliko revolucionarnim da je bio izložen i u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku – MOMA.

U Beogradu, čuveni PKB tj. Poljoprivredni kombinat Beograd u ove kioske rešio je da smesti svoju „hranu za poneti“ i – legenda je rođena!

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina ovo su postala kultna mesta u prestonici. PKB kiosci bili su jarko crvene boje, a na njima je belim slovima bilo ispisano samo „Viršle u zemički“. Jednom kada je krenula prodaja, druga reklama nije im ni bila potrebna!

To je prizor koji pamti skoro svaki Jugosloven – u kioscima radnice u plavim bluzama i belim kapama, iz šerpi sa vrelom vodom vade mirisne viršle i ubacuju ih u zemičke rasečene na pola. Gladne mušterije koje ponekada i u redu čekaju ispred kioska pitaju samo jednu reč: „Senf?“

Osim viršli, u „crvenim kioscima“ bilo je moguće kupiti u ljutkastu kobasicu i sve to, po želji, zaliti jogurtom. Tako je Beograd dobio svoj prvi „lanac brze hrane“.

  Viršle imaju ukus, miris i priču. Nose nostalgiju za vremenima kada nam je bilo bolje. Kada je hrana bila zdrava i budila čula. Od milošte viršle u zemički su nazivane, uličarke, senfare. “Glumile” su sa Ljubom Moljcem, sa Crnim u Sivom Domu… Na njima su odrasle generacije krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina već prošlog veka!

 Kopaonički kiosk biće prvi eksponat buduće Zbirke za dizajn 20. veka Muzeja grada BeogradaMiris tek zgotovljenih viršli, poznatog hot-doga, i čuvenog „crvenog” kioska u kome se spremala perjanica brze hrane koja je šezdesetih godina na Istok dolazila sa Zapada mnogi ni dan-danas ne mogu da zaborave. Ostao je kiosk urezan u sećanja kao podsetnik na neka davna vremena prosperiteta, lagodnijeg i mirnijeg života. Zato nije ni čudo što će upravo taj „crveni” kiosk, koji uvek i nije bio crven i nije bio samo namenjen za prodaju kuvanih viršli i kobaja, biti prvi eksponat buduće Zbirke za dizajn 20. veka Muzeja grada Beograda.Tvorac ovog „čuda” bio je slovenački dizajner Saša Janez Mahtig. Na ideju je došao slučajno u razgovoru 1966. godine, a realizacija projekta usledila je već za godinu-dve.

– Saša je kiosk nazvao K-67 po godini proizvodnje. Kiosk je naručio Poljoprivredni kombinat „Beograd” – PKB. Tadašnje rukovodstvo odlučilo je da određene navike koje su bile karakteristične za Zapad, poput brze hrane, uvede i kod nas. Raspisan je konkurs 1967. godine i Saša je kao student pobedio – kaže Jelena Medaković, direktorka Muzeja grada Beograda.

Od tada pa do početka devedesetih izrađeno je 7.500 kioska, takozvanih mikroarhitektonskih modularnih objekata od ojačanog poliestera i poliuretana.

Jedan koji je kod nas baš dobro očuvan nađen je na Kopaoniku. Ovih kioska i dalje ima u našoj zemlji, ali nisu u reprezentativnom izdanju. Mnogi su prepravljeni, a neki su završili i kao ostave i šupe. Mi smo imali sreće da jedan fantastično očuvan nađemo kod domaćina na Kopaoniku. On je u njemu godinama prodavao slatko, džem i rakiju. Predložili smo mu da ga otkupimo, na šta je pristao i s tim kioskom počeli smo formiranje zbirke dizajna. Kada bude završena stalna postavka, kiosk će se naći u Muzeju grada Beograda u Resavskoj ulici –

Ovaj kiosk je naizgled veoma jednostavan objekat, ali zahtevan je za proizvodnju. Idealan jer može da se postavi čak i helikopterom, a pogodan je i da se složi u različite kompozicije. Međutim, ni dan-danas nije lako napraviti na taj način liveni objekat koji sadrži sve.

– U Zbirku dizajna 20. veka ući će i predmeti i dokumentacija iz Sava centra do koje smo došli preuzimanjem njegove umetničke zbirke. Prvo što ćemo preuzeti iz tog kongresnog centra jeste mobilijar koji je naručen 1976. godine. Reč je o pedesetak industrijskih stolica od livene plastike, sa metalnim nogarima, koje su stigle za njegovo otvaranje. Osim toga, u Sava centru smo otkrili toliko dokumentovane građe u vezi sa Festom, poslednjim samitom nesvrstanih, ali i događajima iz devedesetih da smo njima upotpunili zbirku iz kulture, istorije i umetnosti Prvi kiosk „K-67” pojavio se u Ljubljani i u njemu se prodavala štampa, a onda se „rasuo” balkanskim ulicama i širom planete. Bilo ga je u Zapadnoj Nemačkoj, Švajcarskoj, Švedskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu, Jordanu, Iraku, Australiji, Novom Zelandu, Keniji… Sedamdesetih godina kiosk je uvršćen u kolekciju dizajna 20. veka njujorškog Muzeja moderne umetnosti A i namena mu je bila neograničena. Od prodavnica brze hrane i novina,

Ništa se, kažu mnogi žitelji prestonice, nije moglo meriti sa ukusom viršli i ljutkastih kobasica kupljenih na „crvenom” kiosku. Vrele, a kad zagrizeš pucaju da sve pršti, pa isprskaš i sebe i one pored sebe.

– Obično su se viršle stavljale u zemičke, kao duša mekane. Doduše, dešavalo se da zemičke budu i od juče, pa ih ona „tetka” sa gazom na glavi i u belim borosanama vadi iz najlon džakova, što se danas koriste kad se kreči da se prekrije pod. Al’ kad ona tresne onu zemičku napola isečenu u papirnu kesu, pa u nju iz vode tek izvađene viršle, sipa pola kile senfa i proturi ti kroz šalterče onako namrgođena – jedeš da sve puca. Dešavalo se i da joj isporuče veću količinu jogurta nego što je trebovala, pa si morao i jogurt onaj trouglasti da kupiš, ma ko te pita – seća se Dušanka Simović vremena ispred čuvenih „senfara”.

A kupovali su viršle, kaže, svi. I deca i stari, muški, ženski, dame s tek „nadrndanim” ’ladnim trajnama, drugarice, drugovi s akten-tašnama, babe i dede s unucima, zaljubljeni...

CRVENI KIOSK ODE U MUZEJ A NASE PREDIVNE VIRSLE VISE NE POSTOJE. STETA STO NE POSTOJI I MUZEJ NEKADASNJE DOBRE, UKUSNE, KVALITETNE HRANE. OPET BI BILO REDOVA VERUJTE MI. IAKO SE OVA NASA Z GENERACIJA ISKVARILA JEDUCI OVU GROZNU HRANU KOJA SADA POSTOJI KAD BI JEDNOM PROBALI VIRSLE U ZEMICKI KAO ONE NEKADA NE BI VISE NIKADA JELI HOT DOG SA KAKVIM GOD PRELIVOM BIO. ISTO VAZI I ZA DRUGU HRANU. 

preko cvećara, poslastičarnica, fotokopirnica... do meteoroloških stanica i kućica za graničnu policiju.