MILENIJALAC A SVETAC

 KOJI JE PUT DO TOGA DA POSTANES SVETAC? VEROVATNO JE PUT DUGACAK I TEZAK. ALI KAKO JE JEDAN MILENIJALAC POSTAO SVETAC, A PRITOM JE BIO I INFLUENSER I IMAO SAMO 15 GODINA KADA JE UMRO RAVNO JE CUDU. OVO JE PRICA O TOME.

 

Prema pravilima koje je  PAPA  JOVAN PAVLE II  sam doneo 1983. godine, dugotrajan proces beatifikacije može da otpočne tek pet godina posle smrti kandidata. Ipak, naslednik Jovana Pavla II, Benedikt XVI, doneo je posebno pravilo o izuzetku kojim je omogućeno otvaranje procesa 2006, na prvu godišnjicu njegove smrti. Pet godina kasnije, Benedikt je svog prethodnika proglasio Blaženim.

Stroga procedura za kontrolu kulta svetaca

Ranije je crkva priznavala svece bez formalnog procesa. Međutim, pošto je bilo preterivanja i pristrasnosti, papa je odluke o tome preuzeo na sebe. Prvi svetac kojeg je proglasio papa, bio je biskup Ulrih od Augsburga u 993. godini.

Radi kontrole kulta svetaca, Katolička crkva je od 10. veka razvijala formalnu proceduru. Da bi bio proglašen svecem u katoličkoj crkvi, čovek je morao da vodi uzoran život u hrišćanskom smislu i izazvao najmanje dva čuda.

Jedno čudo je potrebno da bi neko bio primljen u krug Blaženih. Čitav proces može da počne najranije pet godina posle smrti, u izuzetnim slučajevima i ranije, kao što je slučaj sa Jovanom Pavlom II. Drugo čudo je potrebno da bi Blaženi bio proglašen Svecem. Kod mučenika koji su ubijeni zbog "verske mržnje", nije potreban poseban dokaz o izazvanom čudu posle smrti. Blaženi imaju lokalni karakter i poštuju se u određenoj crkvenoj zajednici, dok su sveci poštovani širom sveta. Registrovani su po imenu i do 2004. u katoličkoj crkvi ih je bilo ukupno 6.650 blaženih i svetih.

Prema katoličkoj doktrini, Blaženi i sveti ne ispunjavaju direktno njima upućene moltive. Oni dakle, zajedno sa vernikom, mole Boga da se molitva ispuni. U detaljnom procesu proglašvanja sveca uključeni su advokati, sudije i veštaci, slično kao u sekularnim sudskim postupcima. Ako su ispunjeni svi uslovi, konačnu odluku donosi papa.

Jednom sa čudom, jednom bez čuda

Prilikom proglašavanja Jovana Pavla II blaženim, kao čudo mu je priznat slučaj jedne Francuskinje koja je bolovala od Parkinsonove bolesti. Drugo čudo, potrebno da bi bio proglašen svecem, prema mišljenju medicinske komisije, Jovan Pavle II je izveo na jednoj ženi iz Kostarike. Ona se na dan njegove beatifikacije molila u nadi da će joj Jovan Pavle izlečiti povredu mozga koja se smatrala neizlečivom.

Kada papa Franja u nedelju i Jovana XXIII proglasi svetim, to će značiti još jednu novinu. "Vrline" pape koji je sazvao Drugi vatikanski koncil (1962-65), dakle Jovana XXIII, su "naširoko poznate", rekao je portparol Vatikana, Federiko Lombardi iznoseći razloge za proglašavnje tog pape svecem. Zbog toga čudo više nije bilo potrebno.

Na ceremoniji u Rimu se očekuju delegacije iz više od 50 zemalja, kao i najmanje 19 šefova država i 24 premiejra. Biće prisutan i bivši papa Benedikt XVI, Jozef Racinger. Pored toga, u italijanskoj prestonici će biti oko pola miliona hodočasnika. U italijanskoj štampi je u proteklih nekoliko nedelja bilo reči o čak nekoliko miliona. Za one koji neće uspeti da stignu do trga isperd katedrale Svetog Petra, u gradu će biti postavljeno 17 velikih ekrana koji će uživo prenositi cermoniju.

 Katoličkoj crkvi kanonizacija je zvanično potvrđivanje da je osoba ušla u Božiju večnu prisutnost - u suštini, to znači da je ta osoba došla do neba živim "herojskim vrlinskim životom".

Sveti ljudi su poput svih drugih u Carstvu Božijem. Samo se menja način na koji ih obeležavamo na Zemlji, Crkva može podići svetišta u njihovu čast ili odrediti dane posvećene njima. Međutim, nije svako ko je živeo herojskim vrlinskim životom formalno proglašen svetim. To je zato što je proces dugotrajan - i strateški.

Svako može otvoriti peticiju za svetitelja, ali prvo moraju da uvere svog biskupa da je slučaj vredan. Kandidat za kanonizaciju mora da bude mrtav najmanje pet godina, mada papa može doneti izuzetke. Kada se slučaj otvori, lokalni istražitelji proučavaju njegove spise i intervjuišu sve koji su ga poznavali kako bi dokazali njegove vrline, uključujući veru, nadu, ljubav, pravdu i hrabrost. Ako se ove vrline dokažu - i ako papa to potvrdi - osoba se proglašava "poštovanom" (prepodobnom).Tada dolaze čuda. Katolička crkva zahteva dokaz o jednom čudu kako bi beatifikovala potencijalnog sveca—što tada omogućava lokalnoj crkvi da mu oda počast, kroz dodeljivanje posebnih počasti. Nakon što se dogodi drugo čudo u ovoj fazi, crkva može službeno da ga kanonizuje.U 20. veku, 99 procenata čuda su bila medicinska, piše lekar i istoričar Džaklin Dufin. To je zato što je lakše argumentovati medicinska čuda nego, na primer, spontano množenje hleba i riba.

Da bi se dokazalo čudo isceljenja, Vatikan okuplja komisiju lekara koja proučava medicinske zapise pacijenta i svedoči da nije postojao naučni razlog za izlečenje. Teže je dokazati da se izlečenje moglo desiti jedino kroz božansku intervenciju. Crkva je sklonija da proglasi čudo ako je povreda bila beznadežna i izlečena brzo. Da bi potencijalni svetac dobio zasluge za to, vernici moraju da zaključe da su se molili samo njemu ili njoj, a nikome drugom.

Ali čak i ova čuda postaju sve složenija sa savremenom medicinom. Zapravo, zahteva za kanonizaciju je ranije bilo četiri čuda, ali su reforme pod papom Jovanom Pavlom II 1983. godine smanjile taj broj na polovinu. Svetost je retka čast, delimično zato što je proces tako težak da bi slučaj prošao kroz birokratiju Vatikana. (Na primer, Vatikan je odbio čuda zbog grešaka u papirologiji.) 

Da bi Sveta Stolica nekoga proglasila blaženim ili svetim, potrebno je prije toga provesti temeljitu istragu i u njoj dokazati da je taj kandidat živio krjeposnim životom i da su se na njegov zagovor dogodila čudesa. Ta istraga naziva se postupak za proglašenje blaženim ili svetim.

Svaki postupak proglašenja nekoga svetim ili blaženim nužno treba imati sljedeće bitne elemente:
1) svetost pokazana podnesenim mučeništvom ili herojskim vršenjem krjeposti potvrđena milošću i nadnaravnim znakovima;
2) utvrđivanje mučeništva, čudesa ili stupnja duhovnoga savršenstva koje je kandidat postigao živeći krjeposno, a to utvrđivanje provodi zakonita crkvena vlast;
3) službeno priznavanje te svetosti od crkvenoga učiteljstva.

Kad netko umre na glasu svetosti i vjernici ga počnu štovati kao osobu koja je u životu svjedočila evanđelje i junački živjela krjeposti, pokretač pokreće postupak za njegovo proglašenje blaženim. Pokretač može biti bilo koji član Božjega naroda ili skupina vjernika. On biskupovim odobrenjem postavlja postulatora koji vodi postupak. Zamjenik postulatora je vicepostulator. Osoba za koju se vodi crkveni postupak za proglašenje blaženim naziva se sluga Božji (službenica Božja). Postulator prikuplja dokumentaciju i svjedočanstva, ispituje život sluge Božjega, vrjednuje glas o njegovoj svetosti i važnost postupka za Crkvu te o tome izvijesti biskupa. Obveze, dužnosti i prava postulatora precizno su i potanko navedene. Za vođenje postupka beatifikacije ili kanonizacije nadležan je biskup na čijem je području umro sluga Božji, a za čudo biskup na čijem se području čudo dogodilo.

Postupak se odvija u tri faze ili na tri razine. Prva faza biskupijska je istraga. Dijecezanskom biskupu i ostalima koji su s njim u pravu izjednačeni pripada pravo da prikupi sve dokaze koji se odnose na život, aktivnost, krjeposti ili mučeništvo, glas o svetosti ili mučeništvu, vjerojatna čudesa i, u određenim slučajevima, drevno štovanje sluge Božjega za kojega se traži proglašenje blaženim ili svetim. U tim ispitivanjima biskup se mora strogo držati posebnih preciznih odredaba koje je izdao Sveti zbor za proglašavanje svetaca. Kad se završe sva potrebna ispitivanja, prijepis svih spisa pošalje se u dva primjerka Svetom zboru, zajedno s primjerkom svake knjige sluge Božjega s mišljenjem bogoslovnih ocjenitelja.

Druga (usporedna) faza pripada Svetom zboru za proglašavanje svetaca. Taj Zbor pomaže biskupima koji vode postupke, i to savjetom i uputama, temeljitim proučavanjem slučajeva i konačno donošenjem mišljenja. Stoga Zbor potanko proučava svu dokumentaciju i na temelju tog proučavanja priprema opširnu Poziciju (stav) o životu i krjepostima ili o mučeništvu, i nakon toga Poziciju (stav) o čudesima. Za to je zadužen tajnik i posebni stručni izvjestitelji. Njima pomažu razni savjetnici, a za ozdravljenja skupina liječnika stručnjaka.

Treća faza postupak je u Svetom zboru za proglašavanje svetaca. Ovdje govorimo o proceduri u procesima započetim nakon navedene Apostolske konstitucije. Taj postupak počinje kad biskup pošalje u Rim Svetom zboru sve spise i isprave koje se odnose na slučaj. Tada podtajnik provjeri jesu li u ispitivanjima, koja je obavio biskup, obdržavani svi zakonski propisi. Ako je sve u redu, posebni izvjestitelj sa suradnicima izradi podnesak o krjepostima ili mučeništvu. Taj podnesak preda se teolozima stručnjacima, koji o njemu glasuju te ga zajedno s promicateljem vjere prouče, rasprave i donesu svoje mišljenje. Konačna mišljenja teologa stručnjaka i zaključci promicatelja vjere predaju se kardinalima i biskupima na prosudbu. Sličan je postupak kod proučavanja vjerodostojnosti vjerojatnih čudesa. Konačna mišljenja kardinala i biskupa prenose se papi, koji jedini ima pravo odrediti javno crkveno štovanje slugu Božjih.

 Karlo Akutis, italijanski tinejdžer koji je 2006. godine izgubio bitku sa teškim oblikom leukemije sa samo 15 godina, uskoro bi mogao da postane prvi svetac Katoličke crkve iz generacije milenijalaca.

Pored ljubavi prema video igricama, među kojima se ističu "Halo", "Super Mario" i "Pokemoni", kompjuterskog genija Karla Akutisa najbliži pamte i po tome što je svoje veštine i talente koristio za širenje reči Božije, zbog čega mu je svojevremeno dato nadimak "Božji influenser".

Samo nekoliko meseci pre svoje prerane smrti, napravio je i specijalizovanu veb stranicu koja dokumentuje Božja čuda.

Možda je najzanimljiviji deo njegovog kratkog, ali veoma bogatog života činjenica da nije poticao iz religiozne porodice, već mu je ljubav prema Katoličkoj crkvi

Karlova majka Antonija je u intervjuu za "NIT" 2020. godine rekla da je od svoje sedme godine išao svaki dan na misu, što ju je dodatno motivisalo da se vrati Crkvi, koju je tokom svog života potpuno zanemarivala.

Nakon što joj je sin preminuo, Antoniju su počeli da zovu ljudi iz celog sveta, sa ličnim svedočenjima o medicinskim čudima koja se direktno pripisuju njenom Karlu. Među prijavljenim čudima bili su medicinski neobjašnjivi lekovi od raka i neplodnosti.

Naime, telo preminulog Karla preneto je u grad Asiz, a na njegov grob često dolaze da se pomole vernici iz celog sveta, koji najčešće traže medicinsko čudo. 

Jedan takav slučaj je formalno prijavljen Vatikanu 2020. godine. Radilo se o izlečenju brazilskog dečaka sa urođenim defektom pankreasa koji ga je sprečavao da normalno jede. Papa Franja je prepoznao čudo i proglasio Karla blaženim.

Ovoga puta još jedno čudo se pripisuje oporavku kostarikanske devojčice koja je zadobila tešku povredu glave pri padu sa bicikla.

Govoreći za "Si-En-En", njegova majka je sada rekla da je ova vest "velika radost" i da je Karlo "znak nade" koji pokazuje da je svetost danas moguća.

Rekla je da je svom sinu kupila "PlayStation" kada je imao osam godina, ali se on ograničio na jedan sat nedeljno igranja igara jer je bio oprezan da bi to moglo da izazove zavisnost i da je znao za "opasnosti interneta". Pored kompjutera i igrica, Karlo je svirao saksofon, uživao u fudbalu, voleo životinje i snimao kratke humoristične filmove o svojim psima.

Salzano je rekla da je njen sin koristio svoje kompjuterske veštine "ne da radi stvari da zaradi novac ili postane poznat, već da širi jevanđelje i pomaže ljudima". Bio je "pun radosti", rekla je.

Iako je imao slična interesovanja kao druga deca, budući svetitelj se nije plašio da se izdvoji iz gomile.

 

Njegova majka je rekla da je dečak sa devet godina provodio vreme pomažući beskućnicima u Milanu i dajući džeparac onima koji spavaju na ulici. Objasnila je da je on insistirao da ima samo jedan par cipela kako bi mogao da uštedi novac za pomoć siromašnima.

Takođe se nije plašio da se založi za žrtve nasilja i da se odupre pritisku vršnjaka.

Formalno, sledeći korak je sazivanje sastanka kardinala kako bi se dogovorili oko dodele statusa sveca i odredio datum stvarne kanonizacije mladog Karla.

Njegova majka je rekla da je dečak sa devet godina provodio vreme pomažući beskućnicima u Milanu i dajući džeparac onima koji spavaju na ulici. Objasnila je da je on insistirao da ima samo jedan par cipela kako bi mogao da uštedi novac za pomoć siromašnima.

Takođe se nije plašio da se založi za žrtve nasilja i da se odupre pritisku vršnjaka.

Formalno, sledeći korak je sazivanje sastanka kardinala kako bi se dogovorili oko dodele statusa sveca i odredio datum stvarne kanonizacije mladog Karla.Vatikanski stručnjaci tvrde da je kanonizacija Karla Akutisa korisna i za samu Katoličku crkvu, koja godinama tvrdi da bi želela da se poveže sa mlađim generacijama vernika i da bi želela da modernizuje i prilagodi samu religiju digitalnom starosti. 

 

Rođen 1991. godine u Londonu, a odrastao u Italiji. 

Širio je učenja Katoličke crkve na internetu, kreirao je web-sajtove i postao poznat kao "apostol interneta" ili "Božji influenser".  

 Njegov sajt je dokumentovao čuda i postao je globalni simbol nove, digitalne svetosti.

 Proces kanonizacije:

• Karlo Akutis je postao blaženik 2020. godine, nakon što mu je pripisano prvo čudo – izlečenje brazilskog dečaka od retke bolesti pankreasa. 
• Za kanonizaciju, odnosno proglašenje svecem, bilo je neophodno priznanje drugog čuda, koje se dogodilo 2024. godine kada je italijanska studentkinja ozdravila od teške povrede mozga nakon molitve na njegovom grobu. 

Značaj kanonizacije:

• Karlova kanonizacija predstavlja istorijski trenutak za Katoličku crkvu, označavajući prvi put da je milenijalac proglašen svecem. 
  Njegova priča i digitalna prisutnost inspiracija su mnogim mladim vernicima širom sveta. 

  POSLE OVE PRICE JASNO VAM JE DA SE I CRKVA MODERNIZUJE. SVE VISE JE DIGITALNIH VERZIJA CRKVE I PROPOVEDI, ISPOVEDANJA I 'BOZIJIH STVARI' . PA DOBRO. OVO JE VEK DIGITALIZACIJE. KAKO I SVE DRUGO I CRKVA MORA DA SE TOME PRILAGODI. ZANIMLJIVO JE STO MENI OVO NE SMETA.  

Papa o LGBTQ zajednici: Crkva je otvorena za sve ljude, ali nema promjene nauka

Ubojstvo Charlieja Kirka – prilika za društvenu katarzu?

Div u službi Otajstva: Teološka ostavština Henrija de Lubaca

Životna priča Laure iz Benkovca: Kako sam na Rebru doslovno osjećala prisutnost sv. Carla Acutisa

Reizdanje Gibonnijeva ‘Mirakula’ – albuma koji nije ostario ni za notu

Papa pozvao katolike da tijekom listopada svakog dana mole krunicu za mir

Nenad Periš o traženju Boga nakon gubitka sina: Čuo sam glas koji mi se obratio, ot

• 
  

ZALJUBLJIVANJE U BREND

 NISTA LAKSE. DANAS SE U BREND ZALJUBLJUJEMO STO NA PRVI POGLED STO  NAM OMOGUCUJU REKLAME KOJE NAS PRATE TOKOM CELOG DANA MA STA RADILI. OVO JE PRICA O JEDNOM BRENDU. I VEROVATNO CE I OVAJ POST ONDA LICITI NA REKLAMU. A ZAPRAVO NIJE. HTELA SAM SAMO DA MALO POJASNIM KAKO TO FUNKCIONISE.

 

Brand Sapiens zvuči kao filozofija, a ne samo projekat. Kako ste od brend menadžmenta stigli do ideje o “brendovima sa svešću”?

Zapravo, to i jeste filozofija. Brand Sapiens je rezultat višedecenijskog putovanja kroz svet brendova, strateškog konsaltinga i komunikacija, ali i ličnog traganja za dubljim smislom u poslovanju. Tokom godina sam uočio sve veću prazninu između onoga što brendovi govore i onoga što ljudi zapravo žele da čuju, a to nije još jedna komercijalna poruka, već iskrenost, relevantnost i povezanost. Nisu nam potrebni brendovi koji samo govore i to najviše o sebi, već brendovi i koji slušaju, razumeju i povezuju se sa ljudima na dubljem nivou.

Brand Sapiens je odgovor na taj izazov. Spoj ljudske empatije i tehnološke inteligencije koji svaki brend pretvara u autentično, pouzdano biće sa kojim želimo odnos, a ne samo razmenu. Ne tražimo više od brendova da prodaju, tražimo da razumeju, da dele vrednosti i da zauzmu stav. Brand Sapiens omogućava upravo to, da brend ne bude korporativna maska, već prisutan, svestan sagovornik u životima ljudi.

Da li je Brand Sapiens vaša vizija za 22. vek? Kako će izgledati brendovi kada generacije rođene uz AI postanu njihovi glavni korisnici?

Brand Sapiens nije vizija za 22. vek, on je odgovor na izazove 21. veka.

Duboko verujem da će posle digitalizacije i AI-zacije sledeća velika revolucija biti humanizacija. Ne kao povratak u prošlost, već kao „Back to the Future“ u punom značenju. Ljudskost će postati nova premijum vrednost. Sve što bude nosilo autentičan ljudski izraz, pa makar nastalo uz pomoć najnaprednije tehnologije, biće dragocenije.

Brendovi budućnosti neće se takmičiti u efikasnosti, već u empatiji. Generacije rođene uz AI neće se impresionirati tehničkom savršenošću, već sposobnošću brenda da ih razume, da im se obrati iskreno i smisleno. Tražiće autentičnost, transparentnost i vrednosti s kojima mogu da se poistovete. Brendovi će morati da budu više od proizvoda, biće interaktivna bića koja slušaju, uče, osećaju i reaguju u realnom vremenu.

Onaj ko to ne razume, neće govoriti jezik budućnosti.

Govorite o brendovima koji slušaju, razumeju i saosećaju. Da li to znači da će naklonost ka brendovima budućnosti biti čin ljubavi? Ili to već živimo u nekom obliku?

I ranije su brendovi koristili emocije da bi ih ljudi “zavoleli”, ali to je bila površna zaljubljenost. Danas su ljudi postali svesniji, oprezniji i često ravnodušni a mnogi i nepoverljivi. Ljubav više nije slepa kad su brendovi u pitanju. Internet i napredna tehnologija su skinuli višedecenijsku masku kojom su brendovi skrivali nedostatke proizvoda. Sada svi vide ono što se nekada skrivalo iza bleštavog svetla reklama. Da bi se danas neko istinski “zaljubio” u brend, potreban je stvaran odnos, uzajamno poštovanje, transparentnost i vrednosti. I da, naklonost ka brendovima može biti čin ljubavi, ali samo ako ta ljubav više nije jednostrana iluzija.

Gde povlačite liniju između humanističkih ideala i profitne realnosti? Može li se brend zaista transformisati u etičkog, odgovornog aktera – ili je to utopija?

Profit u biznisu je ono što je sreća u životu – posledica, a ne cilj. Ni jedno ni drugo ne treba da se jure. Oni se privlače kao rezultat onoga što radite ispravno. Da biste bili srećni, morate činiti dobro i sebi i drugima. Isto važi i za biznis u budućnosti. Profit će dolaziti samo kada donosite stvarnu vrednost ljudima. Proizvod, ma koliko dobar bio, više neće biti dovoljan. Brend mora imati stav, svrhu i odgovornost. Nije utopija da brend postane etički akter, to je postala tržišna potreba.

Ono što se menja je da će nove generacije već na prvom filteru isključivati kompanije koje ne pokazuju brigu o planeti, zaposlenima, zajednicama, jednakosti, budućim generacijama i transparentnosti. Nekada su potrošači prvo gledali kvalitet, cenu, dostupnost i promociju, a tek na kraju vrednosti. Danas se ta piramida odlučivanja okreće.

Pritisak će biti toliko snažan da čak i oni brendovi koji ne žele, moraće da budu odgovorni. I to je dobra vest.

MAŠINE DOLAZE - HOĆE LI NAS AI UČINITI SUVIŠNIM

U svetskoj kulturi postoji nasleđe koje upozorava na opasnost prepuštanja mašinama. Kako vi balansirate između AI kao alata i AI kao potencijalnog kreatora?

Još uvek sve zavisi od nas. Ljudskost još nije umrla, a ka’ će ne znamo (AI Ðekna).

Između utopista i distopista postoji ogroman jaz kada govorimo o mašinama budućnosti. Distopisti veruju da će nas mašine uništiti, utopisti da će sve ići idealnim tokom. Ja sam se odlučio da ne budem distopista, jer ako se crni scenario ne desi, oni koji su ga očekivali neće biti spremni za svet koji traži viziju i stvaralaštvo. A ako se dogodi najcrnji mogući ishod… onda je, iskreno, i svejedno. Zato biram da verujem u ljudsku sposobnost da tehnologiju usmeri u pravcu koji nas oplemenjuje, a ne zamenjuje. Koja nas osnažuje, a ne briše.

Na drugi deo pitanja, moj odgovor je jednostavan. AI koristim kao alat koji pojačava ljudsku kreativnost, ali mu ne prepuštam autonomiju nad suštinom. Kreacija, za mene, nije samo generisanje sadržaja, već prenošenje osećaja, vrednosti i smisla. AI može da predloži, da pomogne, da ubrza. Ali ne može (još uvek) da razume kontekst iz kojeg dolazi duboko ljudska poruka. Balansiram tako što ne očekujem od AI da misli umesto mene, već pre svega da mi pomogne da mislim brže, šire i jasnije.

AI je kao ogledalo, može reflektovati ono što mu dam, ali ne može stvoriti svetlost iznutra.

Kao član Savetodavnog odbora Srpskog društva za veštačku inteligenciju, da li smatrate da biznis ima obavezu da bude korektiv tehnologiji – da kaže “ne” i kad tržište kaže “da”?

Apsolutno. Biznis ne bi smeo da bude samo pasivni korisnik tehnologije, već njen odgovorni korektiv. Tržište često nagrađuje efikasnost, ali ne pita po koju cenu. Ako ne postavimo granice, tehnologija će preći i one koje nismo ni znali da imamo.

Ne sme sve što je moguće automatski postati i prihvatljivo.

Na primer, korišćenje AI za manipulisanje emocijama u oglašavanju ili kreiranje deepfake sadržaja radi profita možda je već tehnološki izvodljivo, ali to ne znači da je moralno opravdano. Uloga biznisa je da ne kaže „da“ samo zato što tržište to traži, već da zna kada treba da kaže „ne“ — u ime čoveka, društva i budućih generacija.

Kada brend počne da “sluša” i “oseća” kroz AI – da li on postaje entitet? Da li time menjamo samu definiciju brenda?

Ako brend kroz AI počne da sluša, oseća i odgovara, ne postaje entitet u klasičnom smislu, ali svakako menja svoju ulogu. Prestaje da bude statični simbol, i postaje dinamičan sagovornik. Ulazi u prostor odnosa, ne samo poruke. Menja se i percepcija brenda, više nije ono što kompanija kaže o sebi, već ono kako se ponaša, uči i reaguje. Definicija brenda se ne briše, već se nadograđuje, od identiteta ka iskustvu, od slike ka prisustvu. Brend ne oživljava u biološkom smislu, već kroz to kako ga doživljavamo i kako on reaguje na nas. U digitalnoj stvarnosti, to je dovoljno da ga osetimo kao prisustvo.

 zato, kada neka ideja ipak uspe, ona u sebi nosi posebnu snagu, jer je preživela nešto što bi drugde bilo nemoguće.

Šta biste poručili nekome ko danas ima 20 godina i tek ulazi u ovu industriju? Koliko je važno da mladim ljudima damo slobodu da kreiraju svet po svojoj meri?

Ne vidim sebe više kao čoveka iz marketinga, već kao nekoga ko koristi kreativnost da menja sisteme. Ne verujem da će kreativne industrije spasiti svet, ali verujem da će kreativnost u svakoj industriji to pokušati. Marketing više nije ono što je bio, a tek će ga tehnologije transformisati. Zato mladima ne savetujem da traže profesiju, već poziv. Nešto što ih gura iznutra, čak i kad okolnosti nisu idealne. Ako im damo slobodu da ne kopiraju nas, već da zamišljaju svet po svojoj meri, možda upravo oni stvore ono što mi nismo ni umeli da zamislimo.

Nekome ko danas ima 20 godina, poručio bih im da ne traže karijeru koja deluje sigurno, već onu koja će kombinovati njihove talente i buduće potrebe ljudi. Da ne traže savršen trenutak za početak, jer on ne postoji, već da krenu odmah, s onim što imaju. Da ne tragaju za titulom, već za svrhom. Da ih ne vodi strah od greške, već radoznalost za učenjem.

Svet se menja brže nego ikad, ali to je njihova šansa, da ne naslede podeljeni svet kakav smo im ostavili, već da stvore novi, po svojoj meri.

Ne prihvatajte svet koji smo vam ostavili. Stvorite onaj koji bi i nama bio inspiracija.

NOVI SVET NA STAROM TLU

Dubai je mesto gde se gradi budućnost na pesku stare civilizacije. Kako to okruženje utiče na vaše ideje?

Dubai je primer da je sve moguće. Kada vidiš šta je izgrađeno za samo nekoliko decenija, dok u nekim gradovima sveta još nema ni osnovne infrastrukture, shvatiš da su najveća ograničenja često samo u glavi.

Dubai ti ne dozvoljava da ciljaš nisko, jer svakog dana gledaš u najvišu zgradu na svetu. Ne dozvoljava ti da budeš prosečan, jer se na jedan oglas za posao javi hiljade ljudi iz celog sveta. To okruženje ti svakodnevno pomera kriterijume — profesionalno, mentalno i emocionalno.

Podseća me na rečenicu Lea Burnetta: “Neka ti ruka uvek bude usmerena da dohvati zvezde. Možda ih ne dotakneš, ali ti ruka neće ostati u blatu.”

Iskreno, zbog toga sam i došao u Dubai. Da je Dubai osoba, družio bih se s njom. Ili bismo, u najmanju ruku, bili partneri u poslu.

Da li verujete da će takvi novi “gradovi-ideje” postati laboratorije za ispitivanje budućnosti?

Ne samo da verujem, već mislim da nemamo izbora. Novi „gradovi-ideje“ moraće da budu laboratorije budućnosti, jer stari sistemi su umorni, tromi i često previše vezani za prošlost. Gradovi koji se grade na pesku imaju tu prednost da nemaju nasleđe koje ih sputava. Oni kreću bez nostalgije i zato lakše zamišljaju ono što još ne postoji.

U budućnosti, neće se ispitivati samo pametne zgrade, već pametnije društvo. Ne samo tehnologije, već i nove kulture življenja. Ako su nacije priče koje pričamo o sebi, onda su gradovi mesta gde te priče možemo da testiramo i promenimo.

Dubai je centar gde se inovacije vrednuju, gde su ljudi i kompanije gladni za rešenjima koja pomeraju granice. Ovde naš Brand Sapiens, koji humanizuje brendove koristeći generativnu veštačku inteligenciju, može postati globalni predvodnik nove ere komunikacija. To je mesto gde naš rad nije ograničen na lokalni nivo – gde se svaka ideja odmah testira i primenjuje na globalnoj sceni.

Osim tržišnih prilika, Dubai pruža neprocenjiv ekosistem – zajednicu ljudi iz svih krajeva sveta koji razmišljaju progresivno, deluju brzo i cene vrednost saradnje. To je grad u kojem se klijenti hrabro odlučuju za inovacije, investitori prepoznaju vrednost pre nego što je jasno vidljiva, dok regulatorni okviri omogućavaju efikasno prilagođavanje i implementaciju promena. Ulaganja u nove tehnologije ovde nisu samo podržana, već predstavljaju ključni prioritet.

I naravno, ono što Dubai čini posebnim jeste energija grada – njegova neprestana ambicija da bude najbolji. Ne samo u svom okruženju, nego najbolji u svetu. Taj duh inspiriše i mene da stalno težim višem, da podignem projekte koje ću voditi iz Dubaija na potpuno novi nivo. U Dubaiju imam pristup ne samo vrhunskim resursima i ogromnom tržištu, već i globalnom kolektivu vizionara koje ovaj grad privlači. Upravo ta kombinacija omogućava projektima koje ću voditi iz Dubaija da ne samo opstanu, već da rastu eksponencijalno i ostave trag na globalnoj sceni.

Brand Sapiens je moj prioritet i vizija kojoj sam potpuno posvećen, jer verujem da brendovi treba ne samo da komuniciraju, već i da razmišljaju i pokazuju empatiju za potrebe svojih korisnika, širu zajednicu i svet koji ih okružuje. Upravo zbog toga smatram da Brand Sapiens ima potencijal da transformiše suštinu brendova, pretvarajući ih u autentične i empatične protagoniste sa stvarnom povezanošću sa svojim korisnicima, bilo da su to potrošači, zaposleni, partneri ili investitori.

Moj cilj je da brendovi postanu svesni i odgovorni akteri – ličnosti koje ne samo da razumeju potrebe svojih korisnika, već i aktivno doprinose pozitivnim promenama, inspirišu pojedince, unapređuju društvo i podržavaju očuvanje planete. Upravo zato Brand Sapiens ne vidim samo kao startup, već kao revolucionarni koncept koji kombinuje naprednu veštačku inteligenciju sa dubokim razumevanjem brendova i njihove uloge u životima ljudi.

Ovde nije reč samo o tehnologiji, iako je Brand Sapiens zasnovan na najnaprednijoj generativnoj veštačkoj inteligenciji – ovo je potpuna redefinicija uloge brenda u životima ljudi. Zamislite brend koji ne samo da odgovara na pitanja, već proaktivno razume potrebe, misli i osećanja svojih korisnika. Brend koji ne samo da priča, već pažljivo sluša, empatično reaguje i ostavlja snažan utisak autentičnosti i iskrene brige. Cilj je izgraditi odnose koji nisu zasnovani samo na transakcijama, već na poverenju, dugoročnom povezivanju i stvaranju iskustava koja brend čine relevantnim, bliskim i zaista značajnim ljudima.

Pored razvoja Brand Sapiensa, kroz New Startegy planiram da proširim portfolio klijenata i usluga. Fokusiraću se na podršku kompanijama u transformaciji ka savremenim poslovnim modelima, pokretanju startapova i kreiranju rešenja koja donose opipljivu vrednost na globalnom nivou.

Početkom godine lansiramo naš dugoočekivani startup Vetifier – projekat u koji smo moji partneri i ja uložili godine znanja, energije i resursa. Ovo je prelomni trenutak za nas, jer otvaramo vrata ka ključnim tržištima poput SAD-a, gde vidimo ogroman potencijal za rast i globalni uticaj. Na projektu već radi posvećen i stručan tim, zbog čega neće biti potrebe za mojim intenzivnim angažmanom osim na konsultativnom nivou. Ipak, iz Dubaija ću pružati svu podršku koja bude potrebna kako bismo osigurali da ovaj startup uspešno zaživi i ostvari svoj puni potencijal.

Moj najveći san za ovu godinu je da kreiramo Brand Sapiens za Dubai City. Vizija mi je da razvijemo brend koji ne samo da simbolizuje grad, već i personifikuje njegov duh inovacija, ambicija i povezanosti sa ljudima. Brand Sapiens za Dubai City bio bi više od prepoznatljivog projekta – postao bi platforma koja dodatno ističe Dubai kao lidera u inovacijama i viziji budućnosti.

Ovaj projekat ne bi samo predstavio Dubai kao globalnog lidera, već bi ga pozicionirao kao grad budućnosti koji razume potrebe svih koji ga čine živim – građana, kompanija, investitora i turista.

Verujem da Brand Sapiens za Dubai može postati globalni model za to kako gradovi i države komuniciraju i povezuju se sa svojim okruženjem. Sve ću dati od sebe da se ova vizija ostvari, jer ako postoji mesto gde je ovakav poduhvat moguć, onda je to upravo Dubai.

NISTA CUDNO. VESTACKA INTELIGENCIJA NECE SAMO POMAGATI DA SE ZALJUBIMO U BRENDOVE NEGO I U LJUDE. VESTACKA INTELIGENCIJA CE NAM ODREDJIVATI NACIN ZIVOTA, PA DOBRO. KAO DA TO VEC NE RADI! 

SMRTNA KAZNA

 KAD SE DESI ZLOCIN MOZE DA BUDE TOLIKO TEZAK ,TOLIKO STRASAN DA BUKVALNO NE POSTOJI KAZNA ZA TO. TU JE I DILEMA. DA LI JE BOLJE TAKVOG MONSTRUMA UBITI ILI MU DATI PRAVO DA ZIVI  U ZATVORU. MNOGO LJUDI KAZE DA JE UBITI ZLOCINCA ZAPRAVO NAGRADA ZA NJEGA JER DA IMA SAVESTI NIKADA NE BI URADIO TAKO NESTO. A SAD OPET, STA AKO NEKO SLUCAJNO IPAK IMA SAVEST MOZDA I JESTE KAZNA DA SE SVAKI DAN SUOCAVA SA TIM STO JE UCINIO. MI SMO LJUDI TOLIKO RAZLICITI DA ZAISTA NE MOGU DA DAM ODGOVOR STA JE PRAVA KAZNA ZA ZLOCINE KOJI SU SVE MONSTROUZNIJI. EVO MALO PRICE O SMRTNOJ KAZNI.

Smrtna kazna u Srbiji je primenjivana od nastanka moderne države 1804. do 2002. godine, kada je (26. februara) zakonom ukinuta. Poslednje pogubljenje, streljanjem, izvršeno je 14. februara 1992, a poslednje smrtne presude su izrečene 2003. godine. Srbija je obavezana sledećim međunarodnim konvencijama koje zabranjuju smrtnu kaznu (datumi ratifikacije navedeni su u zagradama): Drugi fakultativni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (6. septembar 2003) i Protokoli br. 6 i 13 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (3. mart 2004). Prema čl. 24 važećeg Ustava (2006): „Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne“. 

Zanimljivo je da pogubljenja nikad nisu bila električnom stolicom ili injekcijom.

Poslednje pogubljenje, streljanjem, izvršeno je 14. februara 1992. godine, a poslednje smrtne presude su izrečene na samom početku novog milenijuma, da bi, nakon ukidanja smrtne kazne 26. februara 2002. godine, bile zamenjene vremenskim kaznama.

Istorijski zabavnik piše da je po nekim procenama, od 1804. do 2002. u Srbiji pogubljeno preko 7.000 ljudi koji su proglašeni krivim za razne zločine koji nisu uvek uključivali ubistva

Naime, na početku, u prvim decenijama 19. veka, smrtna kazna u Srbiji je primenjivana veoma često, i to za najrazličitija krivična dela – ubistvo, krađu, političke delikte, čedomorstvo, pa čak i za vanbračni polni odnos. Korišćeni su različiti načini pogubljenja: streljanje, vešanje, lomljenje točkom, „mrtva šiba“ i dekapitacija, a u početku je bilo i nabijanja na kolac, navodi Vikipedija, dok je za ubice bila propisana “ekvivalentna” smrtna kazna, što znači da je ubica bivao ubijen na isti način (pa i istim oružjem) na koji je bila ubijena žrtva. Pored toga, tela pogubljenih su skoro uvek javno izlagana na točku na određeno vreme ili do potpunog raspadanja.

Od 1858. godine su ukinuti svi načini pogubljenja osim streljanja, a tela pogubljenih više nisu javno izlagana, već su odmah ukopavana u zemlju na mestu izvršenja smrtne kazne.

Redovne statistike o smrtnim kaznama počele su da se vode tek 1889. godine, ali se može naći podatak da je u 1883, kada se zbila Timočka buna, izrečeno je 117, a izvršeno 47 smrtnih presuda, uglavnom nad pobunjenicima. Zanimljivo je da je smrtna kazna za krađu ukinuta tek 1902. godine.

Od 1905. godine smrtne kazne u Beogradu više nisu izvršavane javno, nego na skrovitim mestima bez prisustva publike, ali su u drugim gradovima i selima izvršenja i dalje ostala javna i prisustvovale su im hiljade posmatrača.

Kako bi se ujednačio način izvršenja smrtne kazne u raznim delovima zemlje, posle stvaranja Jugoslavije 1929. donet je jedinstven Krivični zakonik za celu zemlju. On je kao jedini način pogubljenja propisano vešanje. Smrtnu kaznu vešanjem su izvršavali državni dželati (krvnici). Izuzetak su bile smrtne presude vojnih sudova, koje su izvršavane streljanjem.

Smrtne kazne su izricane najviše za ubistvo i razbojništvo sa smrtnom posledicom, ali i za terorizam. Prema zvaničnim statistikama, od 1920. do 1940. u Srbiji je izrečeno 459, a izvršene su 232 smrtne presude.

Posle Drugog svetskog rata, navodno je za samo nekoliko godina bilo nekoliko hiljada osuđenih na smrt u Srbiji – u celoj Jugoslaviji je izrečeno oko 10.000 smrtnih presuda od kojih je većina izvršena. Pored političkih krivičnih dela, smrtna kazna je izricana i za imovinski kriminalitet – krađe i pronevere državne imovine i, najzad, za ubistva i razbojništva.

Od 1950. godine, broj smrtnih kazni značajno opada. Reforma iz 1959. bitno je ublažila strogost krivičnog zakonodavstva. Smanjen je broj kapitalnih krivičnih dela i ukinuta je smrtna kazna za imovinski kriminalitet.

Ukinuto je izvršenje smrtne kazne vešanjem, pa je jedini zakonski način pogubljenja ostalo streljanje bez prisustva javnosti. Smrtnu kaznu u Srbiji izvršavao je osmočlani streljački vod, čiji članovi nisu znali ko od njih ispaljuje prave metke, a ko “ćorke”. A broj izrečenih smrtnih kazni u Jugoslaviji pada na dve do tri godišnje.

U Srbiji, koja je od 1992. godine bila deo Savezne Republike Jugoslavije, sudovi su od 1991. do 2002. godine izrekli 19 smrtnih kazni, od kojih nijedna nije izvršena.

Poslednja smrtna kazna u Srbiji

Dana 14. februara 1992. u Somboru je streljan Johan Drozdek, osuđen na smrt 1988. godine zbog silovanja i ubistva šestogodišnje devojčice.

O Johanu se pre ovog strašnog zločina znalo samo da je poreklom Poljak, da nema zanimanje i zaposlenje. Devojčicu je ubio kako bi se osvetio njenom ocu koji mu nije dao stari bicikl.

Komšije iz Karavukova kod Sombora su videle Johana kako na biciklu nekuda odvozi malu Ivanu. Obećao joj je čokoladicu, ako se provoza s njim. Na osnovu tragova na cigli, nađenoj pored Ivaninog tela, utvrđeno je da je dete koje se otimalo i vrištalo, najpre usmrtio, a zatim silovao. Osim po svom jezivom zločinu, ovaj monstrum je ušao u istoriju kao poslednji čovek nad kojim je izvršena smrtna kazna u Srbiji.

 Smrtna kazna se primenjuje u velikom broju zemalja širom sveta, iako se sve više zemalja odlučuje za njeno ukidanje ili suspenziju. Kina, SAD i Vijetnam koriste smrtnu kaznu, dok je Saudijska Arabija primenjuje obezglavljivanjem, a Iran, Avganistan i druge zemlje koriste različite metode kao što su vješanje ili strijeljanje. 

Zemlje koje koriste smrtnu kaznu:

• Kina: Koristi smrtnu kaznu i smrtonosnu injekciju, i strijeljanje.
• SAD: Koristi smrtonosnu injekciju.
• Vijetnam: Koristi smrtonosnu injekciju.
• Saudijska Arabija: Koristi obezglavljivanje.
• Iran: Koristi vješanje i strijeljanje, a Amnesty International je izvestio o javnim pogubljenjima u 2023. godini.
• Avganistan: Koristi strijeljanje, kao i javna pogubljenja u 2023. godini, prema Amnesty International.
• Sjeverna Koreja: Koristi strijeljanje. 
•  
  Zemlje koje su ukinule smrtnu kaznu:

• Veliki broj zemalja, uključujući Alžir, Benin, Brunej, Ganu, Madagaskar, Malavi i mnoge druge, ukinulo je smrtnu kaznu u praksi. 
  Korišćenje smrtne kazne u suprotnosti sa međunarodnim pravom:

• Amnesty International je izvestio da se smrtna kazna 2023. godine nastavila koristiti na načine koji krše međunarodno pravo i standarde.
• Posebno su upozorili na činjenicu da je u Iranu i Avganistanu izvršeno najmanje pet pogubljenja osoba koje su počinile zločine kao maloletnici, što je kršenje međunarodnog prava.
•  
•  
•  

  Osuđeni ubica u Americi postao je prvi čovek pogubljen trovanjem netestiranom metodom trovanja azotnim gasom.

  Nedavno je muškarac u Japanu osuđen na smrt vešanjem zbog podmetanja požara, u kojem je poginulo 36 ljudi.

  Iako mnoge zemlje ukidaju smrtnu kaznu, broj pogubljenja u svetu raste.

  Najnoviji podaci nevladine organizacije Amnesti internešenel za 2022. godinu pokazuju da:

  • 55 zemalja predviđa smrtnu kaznu krivičnim zakonikom
  • od tog broja, u devet zemalja smrtna kazna propisana je samo za najteže zločine, kao što su višestruko ubistvo ili ratni zločini
  • 23 zemlje imaju smrtnu kaznu u zakonodavstvu, ali nije bilo izvršenja u poslednjih 10 godina

  
  

  Podaci Amnesti internešenela su kombinacija zvaničnih podataka, medijskih izveštaja i informacija prikupljenih direktno od ljudi koji su osuđeni na smrt, kao i njihovih porodica i pravnih zastupnika. 

   

  mnesti internešenel je 2022. godine zabeležio 883 pogubljenja širom sveta, ali u taj broj ne ulazi Kina, koja ne objavljuje informacije o izvršavanju smrtne kazne.

  Ovaj broj je za 53 odsto viši nego 2021, kada je pogubljeno 579 ljudi, što je ujedno najviše izvršenih smrtnih kazni od 2017. godine.

  Međutim, mnogo je niža nego 1988, 1989 ili 2015, kada je za godinu dana pogubljeno više od 1.500 ljudi.

  Amnesti internešenel navodi da je tokom 2022. godine u 52 zemlje izrečeno najmanje 2.016 smrtnih kazni.

  U 2021. godini, 56 zemalja je izreklo najmanje 2.052 smrtne kazne.

  Mnogi zatvorenici čekaju na pogubljenje godinama, pa i decenijama.

  Dvadeset zemalja pogubilo je ljude u 2022, dok je godinu dana ranije pogubljeno 18 ljudi.

  Amnesti internešenel veruje da se u Kini izvrši više smrtnih kazni nego bilo gde u svetu - hiljade ljudi svake godine, ali to nije moguće zvanično potvrditi.

  Pored Kine, najviše pogubljenja zabeleženo je u Iranu, Saudijskoj Arabiji, Egiptu i Americi.

  Amnesti internešenel ističe postoji 11 zemalja u svetu, gde se pogubljenja sprovode svake godine.

  Među njima su Kina, Egipat, Iran, Irak, Saudijska Arabija, Amerika, Vijetnam i Jemen.

  U ovoj organizaciji veruju da Severna Koreja „verovatno dugo već dugo izvršava smrtnu kaznu", ali to ne može nezavisno da potvrdi.

  Broj pogubljenja u Saudijskoj Arabiji 2022. bio je najveći u poslednjih 30 godina.

  Pet zemalja - Bahrein, Komori, Laos, Niger i Južna Koreja - osudilo je ljude na smrt 2022. godine, mada u godinama pre toga nije bilo sličnih presuda.

  Uodnosu na vrhunac zabeležen 1999. godine, broj pogubljenja u SAD je opao.

  Amnesti internešenel kaže da je 2022. širom sveta bilo 325 pogubljenja za krivična dela vezana za narkotike, a između ostalog:

  • 255 u Iranu
  • 57 u Saudijskoj Arabiji
  • 11 u Singapuru

  Singapur je 2023. pogubio prvu ženu za skoro 20 godina - Saridevi Djaman je osuđena za trgovinu heroinom.

  Smrtna kazna ne postoji u 112 zemalja, u poređenju sa 48 koliko ih je imalo 1991. godine.

  Šest zemalja je 2022. godine ukinulo smrtnu kaznu u potpunosti ili delimično.

  Četiri - Kazahstan, Papua Nova Gvineja, Sijera Leone i Centralnoafrička Republika - potpuno su ga ukinule.

  Ekvatorijalna Gvineja i Zambija su saopštile da će ih izricati samo za najteže zločine.

  Malezijski parlament je aprila 2023. glasao za ukidanje obavezne smrtne kazne za 11 teških zločina, između ostalih i za ubistvo i terorizam.

  Parlament Gane je u julu 2023. izglasao potpuno ukidanje smrtne kazne.

  Saudijska Arabija je 2022. bila jedina zemlja u kojoj odsecanje glave postoji kao metod pogubljenja.

  Kao mogućnost postoje još i vešanje, smrtonosnu injekciju i smrt streljanjem.

  Američka država Alabama upravo je pogubila osuđenog ubicu Keneta Judžina Smita koristeći azotni gas.

  Alabama i još dve američke države odobrile su upotrebu azota, jer je sve teže pronaći medikamente koji se češće koriste u smrtonosnim injekcijama.

  Zbog manjka medikamenata za smrtonosne injekcije, broj izvršenja smrtne kazne širom SAD je u padu. 

  BROJ SMRTNIH KAZNI U SVETU POVECAN JE ZADNJIH 10 GODINA. DILEMA JE VECNA. JER ZASTO MONSTRUMU DATI PRAVO NA ZIVOT AKO JE ON VEC NEKOME ODUZEO ZIVOT. DA NE SPOMINJEM STA BI TREBALO URADITI ZIVOTINJI ( CITAJ ZLOCINCU) KOJI UBIJE DETE? DAKLE, MOZDA BI SADA U XXI VEKU KONACNO TREBALI SMISLITI ADEKVATNU KAZNU. MOZDA BI I VESTACKA INTELIGENCIJA MOGLA DA POMOGNE ZAR NE?

  Osuđeni ubica u Americi postao je prvi čovek pogubljen trovanjem netestiranom metodom trovanja azotnim gasom.

  Nedavno je muškarac u Japanu osuđen na smrt vešanjem zbog podmetanja požara, u kojem je poginulo 36 ljudi.

  Iako mnoge zemlje ukidaju smrtnu kaznu, broj pogubljenja u svetu raste.

KO BI TEBE SILOVAO?

VRSTE POVREDJIVANJA  KADA JE U PITANJU SILOVANJE NIKADA NISU DOVOLJNO ISPITANE. NIJE TO SAMO PSIHICICKA I FIZICKA BOLA. TU JE I STRAH I PITANJE  ZASTO MENE I DA LI DA PRIJAVIM? AKO PREVLADAS STRAH I PRIJAVIS NASILNIKA ZNAS DA TE CEKA MALTRETIRANJE ,PA OD ZRTVE POSTAJES  NEKO KO JE KRIV. KRIV ZA TO STO SE DOGODILO  I STO UOPSTE PRIJAVLJUJES/ JER , NAPASCE TI MORAL , NAPASCE TI IZGLED, PONASANJE... SVE. A TO JE ZAISTA UZASNO.

 

Bilo je potrebno da prođu decenije i brojne presude najviših sudova da bi se jedna reč - pristanak - našla u zakonima evropskih država o silovanju.

U Krivičnom zakoniku Srbije, međutim, i dalje je nema, i nije ni obuhvaćena poslednjim predlogom izmena.

„Po trenutnoj definiciji silovanja, faktički se traži od žrtava da pružaju otpor silovatelju.

„Znamo da kada se desi tako nešto strašno, moguće je da se žrtva, naročito ako je mlađa osoba, zaledi, da se izmesti kao da se to njoj ne dešava”, kaže Vanja Macanović, pravnica Autonomnog ženskog centra.

Definicija ovog krivičnog dela trebalo bi da se promeni tako da se svaki seksualni odnos za koji nije postojao pristanak smatra silovanjem, objašnjava.

Istraživanja pokazuju da se do 70 odsto žrtava silovanja zamrznu tako da ne mogu ni da se pomere, a kamoli fiziči odupru nasilniku.

U nacrtu izmena Krivičnog zakonika Srbije, za koji je u toku javna rasprava, to se ne razmatra pošto se ne predlaže promena definicije silovanja.

Da li je postojao pristanak i da li je učinilac imao svest da nema pristanka - to može biti složeno dokazno pitanje”, kaže.

„Mogu se desiti situacije koje se svode na reč protiv reči.Samo sam se zamrzla, bila sam uplašena.

„Zašto se nije borila”, pitanje je koje se postavlja žrtvi jer se pretpostavlja da ako nije bilo otpora, to znači da je postojao pristanak, objašnjavaju autori Evani Doven i Patrik Hagard sa britanskog Instituta kognitivne neuronauke.

Da bi dali odgovor, oni ukazuju na fenomen „tonična nepokretnost”.

Pre osam godina postojala je namera da se unese krivično delo silovanje bez pristanka, ali se Autonomni ženski centar tada oštro usprotivio, priča Vanja Macanović.

„Bilo je predloženo da takvo delo predstavlja blaži oblik silovanja.

„Hrvatska je na sličan način izmenila zakon i to tako da je zaprećena kazna bila presmešno mala“, ukazuje.

Škulić objašnjava da bi moglo da se propiše da obljuba bez pristanka bude osnovni oblik silovanja, a „teži oblik tog dela ako je do obljube došlo pretnjom ili prinudom.”

"Obljuba bez pristanka", sa zaprećenom kaznom zatvora od tri do dvanaest godina novi je član u predlogu izmena i dopuna Krivičnog zakonika Srbije, koje je Ministarstvo pravde na javnu raspravu stavilo 9. septembra.

Time se, navode organizacije za zaštitu prava žena, uvodi "lakši oblik silovanja", koji bi se odnosio na slučajeve u kojima žrtva nije pružila otpor, sa blažim kaznama u odnosu na krivično delo silovanja u postojećoj verziji zakona.

"Silovanje nije samo da li ste se vi branili, već da li ste nekome rekli – ne", kaže za RSE Vanja Macanović iz nevladinog Autonomnog ženskog centra (AŽC).

Ističe da je "nepristanak" na seksualni odnos u osnovi krivičnog dela silovanje i da bi to trebalo da prepozna i zakon u Srbiji.

Silovanje nije samo da li ste se vi branili, već da li ste nekome rekli – ne

Vanja Macanović. Autonomni ženski centar

U postojećem Krivičnom zakoniku "obljuba bez pristanka" ne postoji kao krivično delo.

Za silovanje je zaprećena kazna zatvora od pet do dvanaest godina. U slučaju nanošenja teških telesnih povreda, kazna ide do 15 godina, a ukoliko usled silovanja osoba premine ili je u pitanju dete propisana kazna može biti i doživotni zatvor.

Ovo nije prvi put da Ministarstvo pravde pokušava da u Krivični zakonik Srbije uvede "obljubu bez pristanka". Od toga su 2016. odustali i povukli predlog iz javne rasprave, nakon kritika organizacija za zaštitu prava žena.

Definicija silovanja u Srbiji i u mnogim evropskim državama je zastarela, zato što traže upotrebu sile ili pretnju da će se sila upotrebiti, ukazuje Macanović.

"Sa druge strane se onda podrazumeva da je žrtva morala da pruža otpor iako postoje mnogobrojne situacije u kojima žrtva ne može da pruži otpor", kaže ona.

Studija objavljena u maju 2023. u međunarodnom naučnom časopisu "Nature" pokazala je da žrtve silovanja često prijavljuju da nisu mogle da se pomere tokom silovanja i seksualnih napada.

Ovakvu reakciju naučnici su obrazložili time da kao rezultat straha i pretnje dolazi do "nevoljne ukočenosti" žrtava, koje u takvom stanju nisu sposobne da pruže fizički otpor ili da viču.

Prema toj studiji, 70 odsto žrtava silovanja prijavilo je da su se "zaledile" uoči i tokom samog čina i da nisu mogle da reaguju.

"Pružanje otpora kod krivičnog dela silovanja znači da vi sebe dovedete u ozbiljnu opasnost da budete i ubijeni. I takvih je slučajeva bilo u Srbiji. To je dodatni razlog zašto mi tražimo da mora da se promeni definicija krivičnog dela silovanje", ističe Macanović.

Uvođenje "obljube bez pristanka" kao krivičnog dela, za advokata Jugoslava Tintora otvorilo bi "veliki broj dilema" u sudskoj praksi.

"Pod udar krivičnog zakonika potencijalno će doći svi slučajevi u kojima nije eksplicitno izražena volja da do seksualnog odnosa dođe", kaže on za RSE.

Dodaje da je sasvim realno očekivati da u slučaju "obljube bez pristanka", pogotovo u situaciji kada je jedini dokaz iskaz žrtve, sudovi neće određivati pritvor, "jer nisu uvereni da u konkretnom slučaju figurira dovoljno dokaza".

"To će posledično umanjiti značaj silovanja kao inkriminacije i relativizovati postupak dokazivanja tako da u svakom slučaju ishod postupka može biti i osuđujuća i oslobađajuća presuda", ocenio je Tintor.

Slučaj Hrvatske – uveli lakše delo, pa ga izbrisali iz zakona

Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra ukazuje na slučaj Hrvatske, u kojoj je 2016. uvedeno krivično delo "obljuba bez pristanka".

"Tada je primećeno da su tužioci, čak i kada ima elemenata krivičnog dela silovanja, išli na ovo blaže delo, zato što im je to bilo lakše da dokažu. Vi na taj način, sa blažim kaznama, praktično privilegujete učinioce silovanja", ocenjuje Macanović.

Pominje da u pojedinim slučajevima, kada je delo bilo kvalifikovano kao "lakše", nije bilo pritvora za osumnjičene.

"To daje mogućnost počiniocima tih krivičnih dela da vrše pritisak i da utiču na žrtve i da ih zastrašuju", istakla je.

Ukoliko bi se "obljuba bez pristanka" uvela u Krivični zakonik Srbije, Macanović smatra da bi to dodatno obeshrabrilo žrtve da prijave silovanje.

 

Gotovo svaka deseta žena ili devojčica u Srbiji je doživela silovanje ili pokušaj silovanja, pokazali su rezultati istraživanja iz 2022. koje je sprovedeno u okviru projekta Agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women).

Međutim, Macanović kaže da je mali broj njih koji se odluči da silovanje prijavi.

Od toga ih, kako je navela, prema iskustvu žena sa kojima su radili, odgovaraju već u samoj policiji, kada se žrtvama koje su došle da prijave silovanje sugeriše da bi ukoliko se ne dokaže da su bile silovane, protiv njih mogla biti podneta krivična prijava za lažno prijavljivanje.

Žrtve su, takođe, tokom postupka primorane da više puta ponavljaju svoj iskaz, a neretko ih, prema rečima Macanović "šetaju" od jedne do druge institucije, pri čemu se gubi vreme za prikupljanje fizičkih dokaza.

"Dobro je da uvek idu sa nekim u policiju", ukazuje Vanja Macanović iz AŽC-a.

Dodaje da prilikom davanja iskaza, čak i ako im govore da protiv njih može da bude podneta krivična prijava u slučaju lažnog prijavljivanja, ne odustaju od prijave silovanja.

Takođe je važno da uzmu kopiju izjave koju su dale inspektoru za krvne i seksualne delikte.

Policijski inspektor se zatim obraća Višem tužilaštvu, koje izdaje nalog za ginekološki pregled, radi uzimanja briseva i prikupljanja dokaza.

Macanović ohrabruje žene i devojke da se nakon davanja iskaza inspektoru obrate organizacijama za zaštitu žena, koje im mogu PRUZE PRAVNU I DRUGU POMOC.

Ovo stanje opisano je i kod ljudi koji su se našli u ratu, bili žrtve mučenja ili doživeli ekstremnu prirodnu katastrofu.

Oni ne biraju voljno da se zamrznu, već mozak reaguje nezavisno od onoga što bi želeli u tom trenutku.

Žrtve koje dožive toničnu nepokretnost ne mogu da se pomere, progovore i čini se kao da se nalaze u katatoničnom stanju.„Odsustvo pristanka ne mora da bude verbalizovano, da se kaže izrazito ne, jer žrtva koja je pod uticajem droga, nije svesna.Ne može se unapred pružiti definicija šta je pristanak.

SILOVANJE, KAO I OSVETNICKA PORNOGRAFIJA DIREKTAN SU NAPAD  NA LICNOST, PSIHU I TELO ZENE I NIJEDNA KAZNA NIJE MALA. UVODJENJEM DELA BLAZE OBLJUBE DIREKTNO SE DEHUMANIZUJE SVAKA ZENA. 

SEPTEMBAR

POTPUNO SAM EMOTIVNO VEZANA ZA SEPTEMBAR. KAKO ZA PRVI, TAKO I ZA DRUGI, ALI ETO SVE OBJAVLJUJEM TRECEG. VEROVATNO BI ZBOG PRVOG SEPTEMBRA I POLASKA DECE U SKOLU NOVA GODINA MORALA BITI U SEPTEMBRU. STA CE NAM DONETI OVAJ SEPTEMBAR NEMAM POJMA. ALI PRVI SEPTEMBAR JE POSTAO  U SRBIJI DAN NESVRSTANIH OD OVE GODINE! 

 

Prvi septembar je uvek neka prozivka života. Da li si prisutan? Jesam. Da li si budan? Nisam siguran. Da li si spreman? Nikad, ali nema veze.

Deca su jutros krenula u školu, sa svežim rancima i mirisom novih svezaka. Učionice su ponovo pune, roditelji nervozni, prosvetari umorni, a vlast ponosna što se „školska godina otvara svečano“. Kao da je učenje mera života, a ne samo podsećanje da smo uvek negde na početku.

Istog dana država slavi Dan nesvrstanih – sećanje na trenutak kada je Beograd bio centar sveta, kad su mali i siromašni imali glas protiv velikih i moćnih. Danas, više od pola veka kasnije, i dalje smo nesvrstani, ali ne iz snage, već iz nemoći. Nismo ničiji, jer nas niko neće.

Politička jesen počinje kao i školska: prozivka opozicije, testovi za novu vladu, ispit iz demokratije. Ulice su učionice, protesti su domaći zadatak, a građani večiti đaci koji stalno padaju razred. Vlada obećava pakete pomoći, snižene cene i reforme. Sve su to lepe reči, kao nova sveska prvog dana – prazna, pa još miriše na papir, ali čim se upiše prva ocena, zna se da ništa nije novo.

Ali septembar nije samo politika. On je i podsetnik na sve prve koje nosimo u sebi. Prvi dan škole, prvi poljubac, prvi poraz, prvi posao, prvi put kad si nekog ostavio ili kad je neko ostavio tebe. Prvi put kad si se uplašio i prvi put kad si se usudio.

Možda je to prava lekcija prvog septembra: da svaki „prvi“ vredi samo ako nas nauči da ne zaboravimo sebe. Jer jedino u „prvom“ ima istine, svega posle ima u reprizi.

 

 

Nekad je to značilo da mali imaju glas i da Beograd stoji rame uz rame s Njujorkom i Moskvom. Danas znači da smo nesvrstani jer nas niko neće. Ni Istok ni Zapad, ni bogati ni siromašni – svi imaju svoje, a mi imamo praznik. Još jedan neradni dan u kalendaru, još jedna prilika da vlast govori o „nezavisnosti“, dok građani nezavisno broje sitninu pred kasom.

Nekad je nesvrstanost bila politika. Danas je nostalgija. I, nažalost, luksuz.

Zašto je vraćen?
– Vlada Srbije je početkom 2025. odlučila da 1. septembar proglasi praznikom – baš zato što se tada održao prvi samit nesvrstanih u Beogradu.
– Na nivou vlasti to se predstavlja kao „obnavljanje istorijske uloge Srbije u svetu“ i vraćanje nekog ugleda, jer Pokret nesvrstanih i dalje postoji (iako daleko slabiji nego nekad).

📌 Kako izgleda danas?
– Pokret ima oko 120 zemalja članica, ali nema više onu težinu kakvu je imao tokom Hladnog rata.
– Danas se uglavnom koristi za diplomatsku simboliku – Srbija pokušava da pokaže da nije vezana samo za EU ili samo za Rusiju/Kinu, već da „balansira“ kao što je to Jugoslavija nekad radila.
– U praksi, to često znači da vlast koristi datum za samopromociju: govori se o „nezavisnoj spoljnoj politici“, o „prijateljima sa svih strana“, ali retko kada to prelazi u konkretnu korist građanima.

📌 Paradoks
– Nesvrstani su nekad značili snagu malih protiv velikih. Danas, u svetu gde mali jedva preživljavaju, to više zvuči kao nostalgija.
– U Beogradu će se 1. septembra verovatno organizovati konferencije, polaganje venaca, govornici će ponavljati fraze o „miru, solidarnosti i saradnji“.
– A običan građanin će istog tog dana misliti kako da plati račune i da li će taj paket ekonomskih mera zaista pojeftiniti ulje i hleb.

📌 Simbolika
– Dan nesvrstanih danas više govori o nama nego o svetu:

• o našoj nostalgiji za vremenom kad smo „nešto značili“

• o želji da ne biramo stranu, iako nas sile pritiskaju

• o večnoj igri „ni tamo, ni ovamo“, u kojoj pokušavamo da ostanemo svoji.

   

  2.–7. septembar – prve jesenje senke

  Dani prolaze brzo, a septembar nas uči da se ništa ne zadržava zauvek. Lišće još drži boje, ali vetar već šapuće o promenama. Ljudi se vraćaju u rutinu: školske obaveze, posao, papirologija, nabavke. Ulice su pune, ali tišina je u mislima.

  Politički, vlast pokušava da pokaže „mir i stabilnost“ dok opozicija traži odgovornost za letnje propuste i ekonomske nepravde. Protesti su i dalje prisutni, ali manji, uglavnom lokalni. Građani su umorni, ali osetljivi – jer svaki glas se i dalje broji.

  ---

  8.–14. septembar – balans između prošlosti i budućnosti

  Septembar nas podseća da svaki početak nosi i kraj. U porodici se raspravljaju sitnice, deca se prilagođavaju školskim rasporedima, a odrasli traže mir u svakodnevici.

  Politički, ovaj period je uglavnom dijalog – obećanja o ekonomskim paketima, posete stranačkih delegacija, reportaže u medijima o obećanoj reformi obrazovanja. Ljudi čekaju

  konkretne rezultate, ali znaju da reči lako odlete, dok odluke ostaju zakopane u papirima i zapisnicima.

  ---

  15.–21. septembar – sredina meseca i refleksija

  Sredina meseca nosi težinu: dani se smanjuju, hladnoća dolazi, a svetlo postaje vrednije. Ovo je vreme kada se obrađuju unutrašnji pejzaži – kako u porodici, tako i u društvu.

  Na političkoj sceni, opozicija pokušava da testira snagu vlasti pred lokalne izbore u oktobru. Ekonomija je i dalje nestabilna: cene rastu, a plate sporije. Ljudi traže stabilnost, ali su naučeni da je retko dobijaju.

  ---

  22.–28. septembar – jesenje boje i politika

  Pred kraj meseca, priroda nas uči strpljenju: lišće je gotovo spalo, ali korenje se priprema za zimu. Isto važi i za ljude – spremaju se za izazove koji dolaze.

  Politički, pregovori, sastanci i obećanja dominiraju vestima. Građani gledaju i čekaju, ne uvek verujući da će se nešto promeniti. Ali svaka jesen nosi i nadu – da će nova godina doneti novi početak.

  ---

  29.–30. septembar – kraj meseca, priprema za oktobar

  Kraj meseca je kao poslednja stranica stare sveske: završava se priča o septembru, ali beleške ostaju.

  Ljudi se pripremaju za oktobar – mesec kada se sabiru rezultati, kada politička scena postaje još intenzivnija, a priroda završava svoje cikluse. Septembar nas je podsetio na prve stvari: prvi korak, prvi izbor, prvi pad i prvu nadu. Sve što smo naučili, nosimo dalje.

  VRLO NEIZVESNA VREMENA. STO ZNACI DA NIKAKO NE SMEMO BITI NI NESVRSTANI NI NEUTRALNI. LJUDI MOJI SVRSTAJMO SE U GRUPU KOJA CE ICI PRAVIM PUTEM, BEZ VUCICA, KA PRAVOJ DEMOKRATIJI, KA VREDNOSTIMA NISKOG EDIKTA! BUDIMO LJUDI . MOZDA CE NEKOM OVI PROTESTI BITI PRVI U ZIVOTU, UCINITE SVE DA BUDETE PONOSNI NA TO STO URADIMO! 

  ---

---