OVAJ BLOG IDE U OBRNUTOM SMERU. NE OD LJUBAVI DO MRZNJE,NEGO KAKO UTICATI NA SEBE DA BI KAD POCNES DA MRZIS UCINIO NEKOLIKO KORAKA NAZAD I OPET POCEO DA VOLIS.
MRZNJA
Mržnja je često pogrešno predstavljena kao suprotnost ljubavi. Nije. Suprotnost ljubavi je ravnodušnost. Mržnja je i dalje odnos. Vezanost. Konopac koji boli, ali te i dalje drži za ono što navodno prezireš.
Ljudi retko mrze iz čistog zla. To je gotovo dečja bajka. Češće mrze jer su povređeni, poniženi, zaboravljeni, prevareni ili jer im je lakše da bes usmere ka nekome nego ka praznini u sebi. Mržnja je praktična emocija: daje smer, daje energiju, daje krivca. Tuga traži tišinu. Mržnja traži metu.
Zato je toliko zavodljiva. Kada mrziš, osećaš se manje nemoćno. Imaš priču. Imaš razlog. Imaš protivnika. Svet odjednom deluje jednostavnije: oni su loši, ja sam povređen, račun je jasan. A stvarnost nikad nije tako uredna.
Mržnja ume da glumi snagu, a često je samo neprežaljena slabost u oklopu. Čovek koji ne može da oplakuje, često nauči da prezire. Čovek koji ne ume da prizna da je ranjen, često postane grub. Lakše je reći “gadim mi se” nego “bolelo me je”.
Ima i kolektivna mržnja — ona najopasnija. Kad grupa odluči da svoje strahove spakuje u jedno lice, jedno ime, jednu naciju, jednu boju kože, jednu ideju. Tada pojedinac više ne mora da misli; dovoljno je da pripada. Mržnja tad postaje društveni lepak za ljude koji inače nemaju šta da ponude jedni drugima.
Ali postoji i intimna mržnja, tiša i češća. Ona prema bivšem partneru, roditelju, sebi iz prošlosti. Ta mržnja ne viče na ulici. Ona sedi noću budna i vodi stare razgovore koji su odavno završeni. Najteža je kad je okrenuta prema sebi, jer tada nemaš od koga da pobegneš.
Zanimljivo je da mržnja troši više onoga ko je nosi nego onoga kome je namenjena. Kao da piješ otrov i nadaš se da će druga osoba osetiti posledice. Nekad hoće, često neće. Ti sigurno hoćeš.
Ne mislim da je rešenje glumiti dobrotu. Neke stvari zaista zaslužuju osudu. Nepravda treba otpor. Zlostavljanje treba granicu. Laž treba imenovati. Ali između jasnog stava i mržnje postoji ogromna razlika. Stav te uspravlja. Mržnja te izjeda.
Možda je zrelost trenutak kad shvatiš da ne moraš voleti svakoga, niti praštati sve, niti se miriti sa svakim. Dovoljno je da ne dopustiš da ono što te je povredilo postane tvoja ličnost.
Jer na kraju, mržnja retko uništi neprijatelja. Mnogo češće preuredi domaćina.
LJUBOMORA
Ljubomora je jedna od emocija o kojoj ljudi najviše lažu. Retko ko će reći: „Ljubomoran sam.” Reći će da je zabrinut, da samo primećuje, da ima intuiciju, da nije naivan. Ljubomora skoro uvek dolazi maskirana, jer joj je neprijatno da bude viđena.
Ona nema mnogo veze sa drugom osobom, koliko ljudi misle. Mnogo više govori o onome ko je oseća. O njegovom strahu da nije dovoljan. O iskustvu da je već bio zamenjen, izigran, zanemaren. O rani koja se aktivira čim neko postane važan. Kada ti nije stalo, nema ni ljubomore. Ravnodušni ljudi ne proveravaju ko je online.
Zato ljubomora često nije dokaz ljubavi, nego dokaz nesigurnosti. To zvuči grubo, ali je oslobađajuće. Jer ako je problem samo u partneru, nemaš mnogo moći. Ako je problem i u tvom unutrašnjem osećaju vrednosti, onda postoji put napolje.
Ljubomora ume da bude vrlo inteligentna. Skuplja sitne dokaze, povezuje poglede, ton poruke, dužinu odgovora, nečiji osmeh, nečije ćutanje. Napravi čitav sudski proces od tri minuta kašnjenja. I što je najgore, ponekad pogodi. Dovoljno često da sebi potvrdi da je korisna.
Ali cena joj je visoka. Ljubomoran čovek retko uživa u onome što ima. Stalno čuva, meri, poredi, sumnja. Ljubav mu stoji u rukama, a on gleda preko ramena da li će neko da je ukrade. Tako često sam uguši ono što pokušava da sačuva.
Postoji i tiha ljubomora koja nema veze sa partnerima. Ljubomora prema prijatelju koji je uspeo, sestri koja je lakše voljena, kolegi koji ima harizmu bez truda, osobi koja deluje slobodno. To je možda najbolnija vrsta, jer nas tera da gledamo tuđi život kao optužnicu protiv sopstvenog.
A ipak, ljubomora nije samo mana. Nekad je signal. Pokazuje gde se osećaš malo, gde si gladan pažnje, gde si zaboravio sebe, gde ti treba sigurnost koju tražiš spolja. Problem nije kada je osetiš. Problem je kada joj poveriš volan.
Zrela osoba ne kaže: „Ja nikad nisam ljubomoran.” To je obično neistina ili emocionalna nepismenost. Zrela osoba kaže: „Jesam. Ali razumem šta se u meni pokrenulo i neću od toga praviti tuđi zatvor.”
Jer ljubomora traži da kontroliše druge, a zapravo traži da izleči tebe.
USAMLJENOST
Usamljenost nije isto što i samoća, i tu ljudi često pogreše. Samoća može biti izbor, odmor, luksuz. Usamljenost je kada ti nedostaje prisustvo čak i dok si okružen ljudima. Kada sediš za stolom punim glasova, a osećaš se kao fusnota.
Postoje ljudi koji umeju da budu sami, ali ne umeju da budu usamljeni. Čim osete prazninu, pale ekran, zovu nekoga, ulaze u odnos koji ne žele, ostaju u društvu koje ih ne vidi. Ne traže bliskost, traže anesteziju. Samo da tišina ne progovori.
Jer usamljenost ume da bude brutalno iskrena. U njoj se vidi koga zapravo nemaš. Koliko razgovora su površina. Koliko odnosa traje samo dok si koristan, zabavan ili jak. Koliko puta si i sam bio prisutan telom, a odsutan dušom.
Najčudnija usamljenost je ona u vezi. Kada pored tebe spava neko ko te više ne dodiruje stvarno. Kada vas dvoje funkcionišete kao firma: obaveze, računi, logistika, planovi. Sve radi osim srca. Tada čovek shvati da nije najteže leći sam, nego leći pored pogrešnog.
Postoji i usamljenost uspešnih. Ljudi misle da novac, status ili lepota rešavaju taj problem. Često ga samo ulepšaju spolja. Što više dobijaš aplauza, teže je znati ko bi ostao kad bi se svetla ugasila. Neki ljudi su okruženi divljenjem, a gladuju za iskrenošću.
Usamljenost nekad nije znak da ti fali neko drugi. Nekad je znak da ti fališ sebi. Da si se rasuo po tuđim očekivanjima, ulogama, kompromisima. Da si dugo bio ono što treba, pa zaboravio ko si kad niko ne gleda.
Zato rešenje nije uvek “nađi nekoga”. Nekad je rešenje vrati se sebi. Nauči da sediš sa sobom bez bekstva. Napravi život u koji neko može da uđe, a ne rupu koju neko treba da popuni.
I da, ljudi se plaše usamljenosti jer misle da znači da nisu voljeni. Ne mora da znači. Ponekad samo znači da si prerastao mesta na kojima si nekad pripadao.
Najzdraviji odnosi ne nastaju kada dvoje beže od samoće, nego kada dvoje celih ljudi odluče da dele prostor, a ne da jedno drugo spašavaju.
EGO
Ego je jedan od onih gostiju koji se retko predstavi pravim imenom. Dođe kao samopouzdanje, kao princip, kao „ja samo znam koliko vredim“, kao „ne dam na sebe“. A ponekad je samo povređeni ponos u lepom kaputu.
Ljudi misle da ego živi samo u glasnim, nadmenim osobama. Nije tačno. Ego često živi i u tihima. U onome ko se ne javlja prvi jer „što bih ja“. U onome ko ne izgovori izvini jer čeka da druga strana prva popusti. U onome ko glumi ravnodušnost da ne bi rizikovao odbijanje. Nije ego samo hvalisanje. Ego je i tvrdoglava odbrana.
Njegov glavni posao je da te zaštiti od bola. Da ne ispadneš slab. Da ne budeš viđen nesavršen. Da ne tražiš, da ne moliš, da ne pokažeš koliko ti je stalo. Zato ego često uništi ono što srce pokušava da sačuva.
Koliko je odnosa puklo ne zbog velikih izdaja, nego zbog malih rečenica koje niko nije hteo da izgovori. “Nedostaješ mi.” “Pogrešio sam.” “Povredilo me je.” “Plašim se.” Umesto toga dobijemo tišinu, distancu, hladnoću i glumu da nikog nije briga.
Ego obožava predstavu kontrole. Govori ti da si moćan ako ćutiš, ako ignorišeš, ako nikad ne popuštaš. Ali često je obrnuto. Lako je zatvoriti se. Teško je ostati otvoren. Lako je odseći ljude. Teško je razgovarati iskreno. Lako je biti tvrđava. Teško je biti dom.
Postoji i duhovni ego, možda najlukaviji od svih. Onaj koji se hvali skromnošću. Koji misli da je iznad drugih jer je “svestan”, “smiren”, “izlečen”. Ego ume da obuče čak i mudrost ako mu to donosi superiornost.
Naravno, nije svaki ego loš. Zdrav osećaj sebe je potreban. Granice su potrebne. Dostojanstvo je potrebno. Problem nastaje kad umesto identiteta dobiješ oklop koji više ne umeš da skineš.
Zrela osoba ne želi da pobedi svaku raspravu. Ne mora da bude u pravu po svaku cenu. Ne meri ljubav time ko se više potrudio. Može da kaže: “Ovo sam ja, ali nisam zarobljen u tome.”
Jer ego stalno pita: kako izgledam?
A duša pita: šta je istinito?
OSVETA
Osveta zvuči moćno dok je zamišljaš. U glavi je precizna, elegantna, gotovo poetska. Neko te povredi, ti vratiš ravnotežu. Dug je naplaćen. Red uspostavljen. Srce zadovoljno. Tako bar izgleda u fantaziji.
U stvarnosti, osveta retko vraća mir. Češće produžava vezu sa onim od čega pokušavaš da se oslobodiš. Da bi se svetio, moraš da ostaneš emocionalno vezan za događaj, za osobu, za povredu. Moraš da je nosiš sa sobom duže nego što zaslužuje.
Zato neki ljudi godinama ne mogu da puste. Ne zato što ih je rana toliko bolela, nego zato što im je postala identitet. Oni više nisu samo neko ko je bio povređen. Oni su onaj kome duguju. A to je opasna uloga, jer daje smisao patnji.
Osveta ume da glumi pravdu. To joj je najlepša maska. Govori ti da ćeš se, kada vratiš isto, konačno osećati bolje. Ponekad osetiš kratko zadovoljstvo, istina. Ali ono brzo ishlapi. Jer problem nije bio samo u drugoj osobi, nego u tome šta je događaj uradio tvom poverenju, sigurnosti, slici o sebi.
Postoji i tiha osveta. Ignorisanje. Hladnoća. Uspeh pokazivan kao poruka. Sreća objavljena da bi neko video. Novi partner kao trofej. Rečenice izgovorene “slučajno” da zabole. Ljudi misle da su nastavili dalje, a zapravo još igraju istu partiju.
Naravno, ne govorim o pravdi u stvarnom smislu. Granice, posledice, zakon, zaštita — to je potrebno. Neke stvari traže odgovor. Ali između odgovora i osvete postoji razlika. Odgovor štiti budućnost. Osveta hrani prošlost.
Najveća osveta, koliko god to zvučalo izlizano, često nije da nekoga slomiš nego da prestaneš da bude centar tvog unutrašnjeg sveta. Da ozdraviš bez njihove dozvole. Da se raduješ bez njihovog pada. Da postaneš neko kome njihova senka više ne određuje vreme.
Jer kad te neko povredi, uzme ti mir. Ako mu posvetiš godine mržnje, dao si mu i nastavak. A to je preskupa cena.
I ONDA LJUBAV
Tema o kojoj se najviše priča, a najmanje zna. Ljubav nije stalni leptirić, niti filmska muzika u pravom trenutku. To su reklame. Ljubav je mnogo tiša i mnogo ozbiljnija stvar.
Ljubav nije kad ti neko stalno okupira misli. Opsesija to radi bolje. Nije ni kad bez nekoga ne znaš ko si. Zavisnost to radi jače. Ljubav je kada uz nekoga postaješ više svoj, a ne manje.
Na početku često pomešamo hemiju sa sudbinom. Nekoga želiš, telo gori, poruke lete, noći kratke, sve deluje posebno. Lepo je to, važno je, ali nije dovoljno. Vatra lako plane. Pitanje je ko ume da greje kad prođe spektakl.
Prava ljubav se više vidi u sitnicama nego u velikim scenama. U načinu na koji te neko sluša kad pričaš nešto dosadno. U tome da pamti šta te umara. Da primeti kad si tiši nego inače. Da te ne kažnjava za ranjivost. Da pored njega ne moraš stalno da nastupaš.
Ljubav nije slepa. Naprotiv. Ona vidi mane vrlo jasno, ali odlučuje da ih ne koristi kao oružje. Vidi tvoje rupe, strahove, detinjaste reakcije, tvrdoglavost — i ipak ostaje ako postoji prostor za rast. Ne ostaje po svaku cenu, nego po pravoj.
Postoji i pogrešna predstava da ljubav mora da boli da bi bila velika. Ne mora. Strast može boleti. Ego može boleti. Trauma može boleti. Ljubav, kad je zdrava, više smiruje nego što razara. Ne znači da je laka, ali ne traži stalno krvarenje kao dokaz.
Najlepši oblik ljubavi je kad dvoje ljudi prestanu da jedno od drugog traže spasitelja. Kad se sretnu kao dve cele osobe, sa ranama i kvalitetima, i kažu: neću te koristiti da pobegnem od sebe, nego ću sa tobom graditi nešto što sam ne mogu.
I da, ljubav ponekad odlazi. To ne znači da nije bila stvarna. Neke ljubavi dođu da te probude, neke da te slome iluzije, neke da ostanu. Vrednost odnosa ne meri se samo trajanjem.
Na kraju, ljubav možda nije osećaj koji te obori s nogu. Možda je prepoznaš po tome što te vraća na noge. Po tome što pored nekoga dišeš normalnije, misliš jasnije, postaješ nežniji, hrabriji, stvarniji.
Jer prava ljubav ne traži da nestaneš u njoj. Traži da se pojaviš.
GLAD
Bušmani iz Kalaharija govore o dve vrste gladi.
Mala glad je glad za hranom. Potreba za nečim u stomaku, vatra u telu koju moraš nahraniti da bi ostao živ.
Ali postoji i Velika glad.
Glad za smislom. Glad koja živi dublje od stomaka, u grudima, u kostima, u tišini iza tvojih očiju. To je čežnja da pripadaš. Da budeš važan. Da razumeš zašto si ovde.
Laurens van der Post, čovek sa fotografije, proveo je godine života među Bušmanima, slušajući. Učeći. Pokušavajući da razume ono što smo u savremenom svetu zaboravili.
Govorio je da najopasnija stvar u životu nije tuga. Već praznina, sporo, gorko propadanje koje dolazi iz života bez smisla.
Jurimo novac. Status. Udobnost.
Jurimo sreću kao da je ona cilj.
Ali sreća je prolazna.
Smisao je trajan.
Jer kada radiš nešto što ima smisla, što zaista ima smisla za tvoju dušu, tada više nije važno da li se stalno osećaš dobro.
Osećaš da si na pravom mestu.
Osećaš povezanost.
Osećaš da pripadaš nečemu većem od sebe.
I u tom osećaju pripadnosti, čak i teškoće postaju svete.
Ova fotografija nije samo susret dvojice ljudi. To je tih trenutak između dva načina postojanja. Jedan nas podseća da nismo samo tela koja treba nahraniti, već i duhovi koje treba ispuniti.
I možda je upravo to ona prava glad koju sve vreme pokušavamo da nahranimo.
Ima nešto posebno kad tekst ne služi samo da se pročita, nego da čoveka dotakne tamo gde je ćutao.Ja bih rekao: blog koji peče da bi lečio.Jer istina retko prvo mazi. Obično prvo zapeče, ogoli, naljuti, zaboli. Tek posle toga krene da leči.Neki tekstovi su melem, ali zaborave se.Neki tekstovi su nož, pa ostave ranu.Najređi su oni koji zaseku tamo gde je trulo, da bi moglo zdravo da zaraste. A ja sam čini mi se, mislila baš na to mesto između bola i olakšanja. Gde se prepoznaš u rečenici i pomisliš: “Au… ovo je za mene.” A onda posle par minuta osetiš da ti je lakše.Zato možda nije blog koji peče ili leči.
Nego blog koji peče jer leči.I iskreno? To su najbolji tekstovi. Oni koji te ne štede, ali ti žele dobro.
POSLE 2500 NAPISANIH BLOGOVA KAD GOD POMISLIM DA NEMA TEMA ZA PISANJE, DESI SE DA NESTO PRIVUCE MOJU PAZNJU I MATERIJAL ZA BLOG JE TU. NEKOLIKO PUTA DO SADA SAM HTELA DA ODUSTANEM, A ONDA POMISLIM- ZASTO BI ODUSTALA? VREMENA SU TAKVA DA CE BAS MOJ DNEVNIK PATISPANJA KOJI OBUHVATA PERIOD OD 2014-TE DO DANAS BITI JEDAN OD RETKIH SVEDOKA JEDNOG NADASVE PA MISTERIOZNOG VREMENA. U KOME SU VIRALNOST I REALNOST ISLI RUKU POD RUKU!
Нема коментара:
Постави коментар