SLETANJE NA MESEC JE SVAKAKO JEDNA OD TEORIJA ZAVERA KOJE NAJDUZE TRAJU. IMA PODJEDNAK BROJ ONIH KOJI VERUJU DA SE TO ZAISTA DOGODILO I ONIH KOJI U TO NE VERUJU. I AKO JE MOGLO ONDA ZASTO NE MOZE SAD?EVO MOGUCEG ODGOVORA
.Prošlog ponedjeljka, nakon uspešnog lansiranja, raketa Vulcan Centaur odvojila se od svemirske letelice Peregrine, koja je trebala da sleti na Mesec. Astrobotic Technology, kompanija koja je razvila lander Peregrine, manje od 24 sata nakon uspešnog lansirana saopštila je da odustaje od misije spuštanja na Mesec. Iz kompanije su naveli da je došlo do kritičnog gubitka pogonskog goriva zbog curenja na letelici.Peregrine se nakon uspešnog lansiranja i odvajanja od rakete nije mogao postaviti u položaj okrenut prema Suncu, verovatno zbog problema sa pogonom. Zato nije uspeo da napuni baterije. Radilo se o prvoj američkoj misiji sletanja na Mesec od 1972. godine, odnosno od ere misija Apollo.
Dakle, prošlo je više od pola veka od kada je NASA poslala astronaute na Mesec i vratila ih kući žive i zdrave. Međutim, postavlja se pitanje: Da li bi danas sletanje na Mesečevu površinu, nakon tolikog iskustva i razvoja tehnologije, trebalo biti jednostavnija procedura?
Peregrine nije prvi takav neuspeh. Premda su Kina i Indija uspele da pošalju letelice na naš prirodni satelit, ruska se Luna 25 prošle godine srušila na površinu, gotovo 60 godina nakon što je sovjetska Luna 9 meko sletela na Mesec. Landeri privatnih kompanija imaju stopostotnu stopu kvarova na Mesecu – izraelski lander Beresheet srušio se 2019, a japanski prošle godine.
Jedan od glavnih izazova, kaže Jan Wörner, bivši glavni direktor Evropske svemirske agencije (ESA), jeste težina.
“Uvek je veći rizik neuspeha ako ste lagani. A morate biti lagani ili nema lansiranja. Ne možete imati veliku sigurnosnu marginu”, rekao je on.Uz to, gotovo svaka svemirska letelica je prototip. Osim retkih slučajeva, kao što su sateliti za komunikaciju Galileo. Svemirske letelice izrađuju po narudžbini, odnosno, ne proizvode se masovno sa istim provjerenim sistemima i dizajnom. I onda, kada takve letelice naiđu na problem u svemiru, nitko im ne može pomoći.
“Ako imate problema s automobilom, možete ga odvesti na popravku, ali u svemiru ne postoji takva mogućnosti. Svemir je druga dimenzija”, objašnjava Wörner, a prenosi The Guardian.
I sam Mesec donosi svoje izazove. Imamo gravitaciju, ali nema atmosfere. Za razliku od Marsa, gde svemirske letjelice mogu letjeti do odredišta i usporavati spuštanje padobranima, sletanja na Mjesec u potpunosti zavise od motora. Ako imate jedan motor, kao što to obično biva kod manjih sondi, njime se mora moći upravljati jer ne postoji drugi način za kontrolisanje spuštanja.
Da stvar bude komplikovanija, motor mora da ima prigušivač koji može smanjiti ili povećati potisak.
“Obično ih zapalite i oni imaju stalni potisak. Promena potiska povećava složenost postupka”, kazao je Nico Dettmann, vođa ESA-ine grupe za istraživanje Mjeseca.
Kako god, s obzirom da smo prvi put uspješno sletjeli na Mjesec u 60-ima prošlog veka, malo je teško shvatiti zašto je sada Mesec i dalje teško dostižna destinacija. Odgovor se možda krije u istoriji ulaganja u misije na Mesec.
Naime, ubrzo nakon programa Apollo, vlade više nisu bile zainteresovane za tako obimna ulaganja u svemirski program pa se na neki način “odustalo” od komplikovanih misija.
Kada je kineska svemirska letelica Chang’e 3 sletela na Mjesec 2013. godine, radilo se o prvom mekom sletanju na naš prirodni satelit od sovjetske Lune 24 1976. godine. Meko sletanje (engl. soft landing) na Mesec, ili bilo koje drugo nebesko telo, znači kontrolsano spuštanje svemirske letelice na površinu bez da pritom dođe do značajne štete na letelici i/ili njenim instrumentima.
Tvrdo sletanje (engl. hard landing) odnosi se na spuštanje na tlo, pri kojem dolazi do značajnih oštećenja letelice i pri čemu često dolazi do gubitka kontakta. Ovakva vrsta sletanja može biti namerna, odnosno planirana, ali može biti i o neuspeli pokušaj mekog sletanja.
“Mi zapravo decenijama nismo razvijali landere, a radi se o poprilično specijalizovanoj tehnologiji”, kaže Dettmann.
Zbog toga je testiranje letelica ključna faza. Međutim, njih nije tako lako testirati kao rakete. Možemo proveriti rade li snaga i pogon, navigacija, komunikacije, instrumenti kao i njihovu otpornost na intenzivne vibracije tokom lansiranja, ali ne postoji dobar način za simulaciju sletanja na Mesec.
Tokom svemirske trke, NASA je na Apollo potrošila vrtoglavih 25 milijardi dolara. Uprkos tome, doživela je niz neuspeha pre nego što je meko sletela na Mesec. Mada svemirska agencija sada ima 70 godina akumuliranog iskustva i znanja pri izgradnji svemirskih sondi, NASA nastoji da smanji troškove i stimuliše američku svemirsku industriju ugovaranjem poslova s privatnim kompanijama.
“Sve su te kompanije relativno nove. U porđenju sa erom Apollo, one obavljaju ove misije za sitniš”, rekao je inženjer Joshua Rasera sa Univerziteta Imperial College London.
“Ipak, strategija bi trebalo da se isplati jer kompanije uče iz svojih neuspeha. I dalje je takav sistem jeftiniji kada se gleda ukupni broj misija, čak i ako se prvih nekoliko sruši”.
Istraživači i preduzetnici smatraju kako bi baza na Mesecu mogla da postane nešto poput benzinske stanice za duga svemirska putovanja, dovede do izgradnje svemirskih teleskopa, olakša mogućnost života na Marsu i reši vekovne naučne misterije oko nastanka Zemlje i Meseca. Tu je i turistički potencijal.
- Trajna istraživačka stanica na Mesecu je sledeći logičan korak. To je samo na udaljenosti od tri dana. Moramo izmisliti još niz stvari i testirati ih pre nego što odemo u svemirske dubine - rekao je bivši astronaut Kris Hedfild.
Međutim, niz astronauta i stručnjaka reći će kako prepreke zbog kojih nije bilo misija na Mesec su zapravo trivijalne i banalne.
Posebno velika prepreka je trošak. Po zakonu koji je američki predsednik Donald Tramp potpisao u martu 2017. godine NASA-in godišnji budžet iznosi 19,5 milijardi dolara, a već sledeće godine mogao bi da se poveća na 19,9 milijardi. Iako je reč o velikoj svoti, u poređenju sa izdvajanjima za npr. američku vojsku koja iznose oko 600 milijardi dolara godišnje, čini se beznačajan. Posebno je važan projekat modernizacije i proširenja nuklearnog arsenala.
- NASA-in udeo u federalnom budžetu bio je na vrhuncu sa četiri odsto 1965. godine. U proteklih 40 godina ostao je ispod jedan odsto, a u poslednjih 15 godina ide polako prema 0,4 odsto federalnog budžeta - rekao je astronaut član Apolo 7 misije Volter Kaningem. kipedia NASA Harrison H. Schmitt
Uprkos toj velikoj misiji koja je trajala nekoliko nedelja, Apolo program nije omogućio da ljudi na Mesecu ostanu dugoročno. I danas, 45 godina posle te poslednje misije postoji niz razloga zbog kojih bi ljudi trebalo da se vrate na Zemljin satelit.
Istraživači i preduzetnici smatraju kako bi baza na Mesecu mogla da postane nešto poput benzinske stanice za duga svemirska putovanja, dovede do izgradnje svemirskih teleskopa, olakša mogućnost života na Marsu i reši vekovne naučne misterije oko nastanka Zemlje i Meseca. Tu je i turistički potencijal.
- Trajna istraživačka stanica na Mesecu je sledeći logičan korak. To je samo na udaljenosti od tri dana. Moramo izmisliti još niz stvari i testirati ih pre nego što odemo u svemirske dubine - rekao je bivši astronaut Kris Hedfild.
Međutim, niz astronauta i stručnjaka reći će kako prepreke zbog kojih nije bilo misija na Mesec su zapravo trivijalne i banalne.Još 2005. godine NASA je procenila kako će povratak na Mesec koštati oko 133 milijarde.
- Za istraživačke misije koje uključuju ljude najteže je dobiti političku podršku. Ako Kongres ne odluči da uloži više novca u program, o misijama samo možemo da pričamo - naglasio je. kipedia NASA Harrison H. Schmitt
Uprkos toj velikoj misiji koja je trajala nekoliko nedelja, Apolo program nije omogućio da ljudi na Mesecu ostanu dugoročno. I danas, 45 godina posle te poslednje misije postoji niz razloga zbog kojih bi ljudi trebalo da se vrate na Zemljin satelit.
Istraživači i preduzetnici smatraju kako bi baza na Mesecu mogla da postane nešto poput benzinske stanice za duga svemirska putovanja, dovede do izgradnje svemirskih teleskopa, olakša mogućnost života na Marsu i reši vekovne naučne misterije oko nastanka Zemlje i Meseca. Tu je i turistički potencijal.
- Trajna istraživačka stanica na Mesecu je sledeći logičan korak. To je samo na udaljenosti od tri dana. Moramo izmisliti još niz stvari i testirati ih pre nego što odemo u svemirske dubine - rekao je bivši astronaut Kris Hedfild.
Međutim, niz astronauta i stručnjaka reći će kako prepreke zbog kojih nije bilo misija na Mesec su zapravo trivijalne i banalne.
Budžet
Posebno velika prepreka je trošak. Po zakonu koji je američki predsednik Donald Tramp potpisao u martu 2017. godine NASA-in godišnji budžet iznosi 19,5 milijardi dolara, a već sledeće godine mogao bi da se poveća na 19,9 milijardi. Iako je reč o velikoj svoti, u poređenju sa izdvajanjima za npr. američku vojsku koja iznose oko 600 milijardi dolara godišnje, čini se beznačajan. Posebno je važan projekat modernizacije i proširenja nuklearnog arsenala.
- NASA-in udeo u federalnom budžetu bio je na vrhuncu sa četiri odsto 1965. godine. U proteklih 40 godina ostao je ispod jedan odsto, a u poslednjih 15 godina ide polako prema 0,4 odsto federalnog budžeta - rekao je astronaut član Apolo 7 misije Volter Kaningem.
Još 2005. godine NASA je procenila kako će povratak na Mesec koštati oko 133 milijarde.
- Za istraživačke misije koje uključuju ljude najteže je dobiti političku podršku. Ako Kongres ne odluči da uloži više novca u program, o misijama samo možemo da pričamo - naglasio je.
- Zašto bi bilo ko morao da veruje bilo kom predsedniku i njegovim najavama nečega što bi se moglo dogoditi dva mandata u budućnosti. To je samo priča - naglašava Hedfild.
Iz perspektive astronauta najvažnija je misija, a dizajn, testiranje i ostalo moglo bi da potraje više od dva predsednička mandata.
- Voleo bih da sledeći predsednik podržava budžet koji će nam omogućiti da izvedemo misije koje su od nas zatražene, koje god one bile - rekao je astronaut Skot Keli.
Pedeset godina nakon istorijskog „malog koraka" Nila Armstronga, ima onih koji i dalje veruju da su Sjedinjene Države lažirale ceo događaj.
Televizijski prenos prvog sletanja čoveka na Mesec u julu 1969. godine, gledali su milioni ljudi širom sveta.
Oko pet odsto Amerikanaca veruje da su sletanja na Mesec lažirana, pokazuju ankete stručnjaka američke svemirske agencije.
To deluje malo, ali je dovoljno da i te kako održava teorije zavere u životu.
Oni koji veruju da je sletanje bilo prevara, tvrde da američki svemirski program šezdesetih nije posedovao tehnologiju neophodnu da uspešno pošalje misiju na Mesec.
Ovi kažu da je NASA lažirala sletanje kako bi zadala odlučujući udarac SSSR-u. U to vreme, Sovjeti su vodili u svemirskoj trci i čak uspešno spustili sondu na površinu Meseca.
Priče koje dovode u pitanje autentičnost slavnog trenutka Nila Armstronga o „malom koraku za čoveka, ali velikom za čovečanstvo" počele su da kolaju gotovo istog trenutka kada se Apolo 11 vratio kući.
Zahuktale su se kad je 1976. objavljen samizdat „Nikad nismo bili na Mesecu: Američka prevara vredna trideset milijardi dolara".
Knjigu je napisao Bil Kejsing, novinar kog je angažovalo odeljenje za odnose sa javnošću kompanija koja je sarađivala sa Nasom.
Oni koji ne veruju da su Amerikanci 1969. sleteli na Mesec, i danas se pozivaju na teorije iznete u ovoj knjizi. Na spisku se nalazi „dokaz" koji je navodno očigledan na fotografijama - odsustvo zvezda u pozadinskom
Američka zastava na površini Meseca
Majkl Rič, astronom i istraživač sa Univerziteta u Kaliforniji, kaže da postoji naučno objašnjenje kojim može da se ospori ova teorija.
Zastavu je nabrala sila koju su upotrebili Armstrong i njegov kolega astronaut Baz Oldrin da posade šipku zastave u zemlju. Zadržala je taj oblik zato što je gravitacija na Mesecu šest puta slabija nego na Zemlji.
Teoretičari zavera kažu i da na slikama sletanja na Mesec na nebu nema zvezda.
Te slike zapravo imaju zajedničku karakteristiku - ekstremni kontrast mraka i svetla.
Zašto? Brajan Koberlejn, profesor astrofizike sa Instituta za tehnologiju u Ročesteru, objašnjava da je to zato što mesečeva površina odbija sunčevo svetlo i zbog toga deluje izrazito svetlo na fotografijama.
Ta jačina svetla prigušuje relativno slabo svetlo zvezda. Zato ne možemo da vidimo zvezde na fotografijama misije Apolo 11 - svetlost zvezda je suviše slaba.
Takođe, vreme ekspozicije na aparatu trebalo je da bude duže.
Otisci stopala koje su ostavili ljudi na Mesecu, takođe su se našli na meti napada teoretičara zavere o sletanju na Mesec.
Oni tvrde da bi odsustvo vlage na Mesecu onemogućilo nastanak legendarnih slika poput one na kojoj se vidi slavni otisak stopala koji je ostavio Oldrin.
Međutim, Mark Robinson, profesor sa Državnog univerziteta u Arizoni, ima naučno objašnjenje za to.
Mesečevo tlo prekriveno je slojem kamenja i prašine po imenu „regolit".
Taj sloj je pahuljast i u njemu je veoma lako ostaviti otiske.
Budući da su čestice tla još i kohezivne, zidovi otiska stopala ostaju čvrsti kad se čizma ukloni.
Robinson ističe da će otisci stopala na Mesecu ostati tamo milionima godina budući da tamo nema atmosfere - a samim tim ni vetra.
Evo jedne popularne teorije zavere za vas - da bi pojas radijacije oko Zemlje ubio astronaute.
On je poznat kao Van Alenov pojas i formira se zbog interakcije između solarnih vetrova i magnetnog polja Zemlje.
Prikaz svemirske radijacije i vetrova oko Zemlje
U ranim stadijumima svemirske trke, radijacija je bila jedan od glavnih razloga za zabrinutost naučnika, budući da su se plašili da bi astronauti mogli da budu izloženi smrtonosnim radioaktivnim doza
Stručnjaci iz Nase kažu da je posada Apola 11 ostala u Van Alenovom pojasu manje od dva sata tokom putovanja na Mesec.
Astronauti jedva da su provela pet minuta na mestima gde je radijacija dosezala maksimum. To znači da nisu proveli dovoljno vremena tamo da bi to ostavilo traga na njima.
krajoliku mesečeve površine i navodno vijorenje američke zastave u bezvazdušnom prostoru.
TU JE SVAKAKO I TEORIJA ZAVERE DA NAM VANZEMALJCI I NJIHOVE VLADE KOJE KONTAKTIRAJU SA NASIM VLADAMA NE DOZVOLJAVAJU ODLAZAK NA MESEC.OD SLETANJA ILI NE NA MESEC DO IZGRADNJE USPUTNE STANICE ZA ZEMLJANE KOJI PUTUJU SVEMIROM RASPON MOZE BITI OD JOS 50 PA DO 500 GODINA. NISTA NAM DRUGO NE PREOSTAJE NEGO DA IMAMO SVOJE MISLJENJE O TOME!
AKO SU SVA PITANJA OD ONIH 1000 I VISE ZASTO OVAKVA NIJE NI CUDO STO ODGOVORA NEMA.
Нема коментара :
Постави коментар