OKTOBAR

 OKTOBAR U SRBIJI 2025 . JE VEROVATNO UVOD U VRLO NEIZVESTAN NOVEMBAR. STANJE JE VEC 11 MESECI NEIZDRZIVO. OBZIROM DA ZAHVALJUJUCI DRUSTVENIM MREZAMA SVI SVE ZNAMO, NEK OVAJ BLOG BUDE MALO OPUSTAJUC. TO NAM JE PREKO POTREBNO.

 

Negde u jesen 2015. godine, jedan nepoznati hroničar spustio je u zemlju kutiju. Bila je to vremenska kapsula, ali ne obična — unutra nije bilo fotografija ili predmeta, već reči. Nekoliko papira, svaka stranica datirana i pažljivo složena. Na prvoj je pisalo: „Ovo je trenutak kada počinje putovanje. Onaj ko otvori kapsulu mora da pronađe smisao.“

Prvi papir pričao je o zakonima. Ne onim velikim i pravednim, već o onim čudnovatim, besmislenim, donetim da zabave ili da zbune. Pisalo je o mestima gde je zabranjeno držati slona na balkonu, gde su ljudi kažnjavani jer su hodali pogrešnom stranom ulice. Čitalac kapsule bi odmah pomislio na sopstvenu zemlju i setio se: zar i mi nemamo zakone koji izgledaju kao da su pisani za nekog drugog, a ne za ljude koji ih moraju živeti?

Na sledećem listu — priča o tornadu i Faberžeovim jajima. Oluja je rušila sve pred sobom, ali među ruševinama je neko pronašao jedno od onih krhkih, dragocenih predmeta. Poruka je bila jasna: svet može da se raspada, ali lepota i vrednost mogu preživeti.

Čitalac kapsule bi pomislio na svoju zemlju, gde oluje politike i ekonomije neprestano duvaju, a opet — umetnost, kultura i poneki iskreni gest ostaju da svedoče da nije sve izgubljeno.

Dalje je stajala beleška iz 2019. godine. Na njoj, crtani lik Lise Simpson bio je isečen i zalepljen pored fotografije Grete Tumberg. Ispod slike: „Ona je prorok u svetu koji ne želi da čuje.“

Kao da je neko želeo da poruči da će uvek postojati devojčice, mladi glasovi, oni koji govore ono što stariji iz straha ili navike ne žele da izgovore. U Srbiji ih je malo, ali su glasni — i uvek smetaju onima koji žele tišinu.

Papir iz 2018. bio je drugačiji. Na njemu nisu bile reči, već simboli, šifre i kodovi. Na marginama sitno je pisalo: „Svet je šifra. Ko ne nauči da je čita, biće prevaren.“

Čitalac je znao — to je govorilo o tome kako treba učiti da se dešifruju zakoni, odluke, vesti, manipulacije. Da ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda.

Sledeći list imao je samo jednu rečenicu: „Savršen trenutak se ne prepoznaje kada dođe. On se prepoznaje tek kada prođe.“ Datum je bio 2. oktobar 2017.

To je bio tihi šamar: koliko puta su građani Srbije već propustili trenutak? Koliko puta je prilika za promenu prošla nezapaženo, dok su ljudi čekali da neko drugi prepozna pravi čas?

I najzad, poslednji papir bio je prazan. Samo datum: 2025. godina.

Čitalac kapsule, neko iz današnje Srbije, drži taj papir i shvata: kapsula je pisana za njega. On mora da nastavi priču.

Zakoni oko njega i dalje deluju kao čudnovate šale, kao da ih piše neko ko se igra. Tornada politike i dalje razaraju, a krhka jaja kulture i solidarnosti još uvek se traže u ruševinama. Mlade proroke i dalje smeštaju u rubrike zabave ili ih ismevaju kao previše glasne. A savršeni trenutak? Možda je baš sada.

I prazna stranica? Ona nije greška. Ona je poziv da se ispiše dalje. Da se ne prepusti istoriji da zaključa kapsulu, već da se otvori, da svi vide, da se nauči.

U zemlji gde je vreme često stajalo, kapsula je dokaz da prošlost još uvek može da govori — i da možda, baš sada, u ovom nesavršenom trenutku, postoji šansa da se stvori budućnost vredna pamćenja.

KAO I UVEK . IZUZETNO SAM OPTIMISTICNA. TACNO ZNAM DA PROMENE STIZU VRLO BRZO. I TO NA BOLJE. MNOGO BOLJE.