JA CU PRVI

 NE ZNAM NA STA VAS ASOCIRA NASLOV? STA SAM PROPUSTILA SVIH OVIH GODINA DA PISEM. PRICU O KONTEJNERIMA. AKO NE ZNATE KONTEJNERI SU U BEOGRADU NA VODI ZAKLJUCANI I IMAJU CUVARA KONTEJNERA. ZASTO NE ZNAM. ALI ONI STO NISU ZAKLJUCANI IMAJU SVOJE REDOVNE MUSTERIJE. PRVI IDU ROMI KOJI SU NA VISOJ LESTVICI KONTEJNERSKE HIJERARHIJE. PA DRUGI, TRECI I SLEDECI DOK U KONTEJNERIMA NE OSTANE VISE NISTA STO BI MOGLO DA SE POJEDE, OBUCE ILI PRODA.

Jedno vreme sam radila na Karaburmi na zadnjoj stanici 25-tice. Nisam odmah primetila, a onda sam iz dana u dan utvrdila kontejnersku hijerarhiju. Znalo se ko kada gde i sta sme da nosi iz kontejnera. Verovali ili ne. Ista lica svaki dan rade "posao" koji niko ne bi radio. I nisu svi Romi. Daleko od toga. Tu su i beskucnici i sva sirotinja koja se bori za goli opstanak. Stajala sam i gledala.
Nisam imala gde da skrenem pogled, jer sam znala — ako okrenem glavu, postajem ista kao svi koji prolaze brže.Videla sam ženu kako ulazi do struka u kontejner.
Noge joj vire napolje, mršave, u papučama. Kao da je neko naopako zakucao u smeće. Dete stoji pored i čuva stražu. Ne zato što je hrabro, nego zato što je već naučeno.Čula sam zvuk kese koja se kida.
Ne onaj lagani. Onaj kad pukne jer je puna svega — hrane, krvi, stakla, tuđih ostataka. Miris me udario u grlo. Skoro sam povratila. Oni nisu ni trepnuli.Jedan čovek je izvadiojogurt.Pomirisao.Otvorio.Popio.
Bez grimase. Bez žurbe. Kao da jede nešto što mu pripada.Drugi je našao cipele. Samo ih je obuo. Nije ni seo.Stajao je u smeću i proveravao da li su iste veličine. Jesu. To mu je bila sreća tog dana.Videla sam starca kako gleda u prazan kontejner.
Nije psovao. Nije molio. Samo je stajao i gledao. Kao kad shvatiš da danas nećeš jesti. Kao kad ti se telo preda pre tebe.Psi su bili bliže hrani nego ljudi.Pacovi se nisu sklanjali.
Grad im je pripadao više nego ovima što kopaju.Prošla sam pored.Disala sam plitko.Imala sam ključ u džepu. Toplu sobu. Frižider. Izbor.I to me je najviše pogodilo —ne njihova glad,nego moja sigurnost.Jer sam znala da sam samo svedok.
A svedoci u ovom gradu nisu nevini. Samo su na suvoj strani.Kad sam otišla, kontejner je ostao.Oni su ostali.I noć ih je progutala kao da nikad nisam ni stajala tu.A ja sam nastavila da živim sa slikom koja se ne pere.Jer neke stvari, kad ih vidiš svojim očima,više nikad ne možeš da kažeš“nisam znala”.

JAKO ME BRINE OVA SLIKA . LJUDI KOJIMA JE KONTEJNER IZVOR ZIVOTA. JAKO ME LJUTI STO 'ELITA' NA BEOGRADU NA VODI ZAKLJUCAVA KONTEJNERE. STA SE KRIJE U NJIMA. NJIHV TAJNI ZIVOT KOJI IH JE DOVEO DO ELITE I ZASTO SU ONI ELITA.?KAKVI SU TO LJUDI KOJI ZAKLJUCAVAJU SVOJE DJUBRE I UNAJMLJUJU CUVARA? ZAR NISMO SVI LJUDI ILI BAR BI TAKO TREBALO DA BUDE. PREVISE JE OVO ZA MENE. RESENJE NE ZNAM, A TAKO MI JE JASNO DA OVAKO NE TREBA DA BUDE!