PLEME HUNZA

 FENOMEN PLEMENA HUNZAPODSECA NA PRICU O LJUDIMA SA TIBETA ILI NEKIH JOS NE ISTRAZENIH DELOVA PLANETE.

Dolinu rijeke Hunza (na granici Indije i Pakistana) zovu "oaza mladosti". Životni vijek stanovnika ove doline je 110 - 120 godina. Oni se skoro nikada ne razbolijevaju i izgledaju mladoliko.

Znači, postoji neki način života, približan idealnom, kada se ljudi osjećaju zdravi, srećni, ne stare, kao u drugim zemljama već od 40-50 godina starosti. Zanimljivo je da stanovnici doline rijeke Hunza, za razliku od susjednih naroda, izgledaju slično Evropljanima (kao Kalaši, koji žive u blizini).

​Prema legendi, ovu malenu planinsku državu, osnovala je grupa vojnika Aleksandra Velikog tokom indijskog pohoda. Oni su naravno, uspostavili tu strogu vojnu disciplinu - takvu da su stanovnici sa mačevima i štitovima morali da spavaju i jedu, pa čak i igraju ...

 Hunze se sa ironijom odnose prema tome da ih još uvijek neko u svijetu zove gorštacima. Pa, u stvari, nije li očigledno da s pravom to ime treba da nose ljudi koji žive u blizini čuvenog "stecišta planina" - mjesta gdje se spajaju tri najveća planinska sistema u svijetu: Himalaji, Karakorum i Hindu Kuš. Od 14 vrhova na planeti koji su preko osam hiljada, pet su u blizini, uključujući i drugi vrh posle Everesta K2 (8,611 metara), čije se osvajanje u planinarskom društvu cijeni čak i više nego osvajanje Čomolungma (Mont Everest). A šta reći o ne manje proslavljenoj "planini ubici" Nanga Parbat (8126 metara), na kojoj je sahranjen rekordan broj planinara?

Proći kroz ove kamene masive nije moguće, ako nijeste sportista svetske klase. Možete se samo "provući" uskim prevojima, klisurama, stazama. Od davnina, te rijetke staze kontrolisale su kneževine, koji su oporezivali sve prolazeće karavane. Smatra se da su Hunze među njima jedni od najuticajnijih.

U svijetu ovaj "Izgubljeni svijet" je malo poznat, ne samo zbog geografskog razloga, već i političkog: Hunze, zajedno sa nekim drugim narodima u dolini Himalaja, nalaze se na teritoriji na kojoj se skoro 60 godina vodi spor između Indije i Pakistana.Smatra se da su Hunze ponovo otkrili Zapadu upravo hipici, koji su lutali 70-ih godina Azijom u potrazi za istinom i egzotikom. Štaviše, popularisali su ovo mjesto toliko da čak i obične kajsije Amerikanci danas zovu Hunza kajsije. Međutim, "djecu cvijeća" ovdje nije privukla samo istina i egzotika, već i indijska konoplja.

Što se tiče mladih dugokosih momaka sa natpisom Hipi na majicama - to su ili pravi hipici, ili retro fanovi - oni u Karimabadu uglavnom jedu kajsije. Kajsija je nesumnjivo glavna vrijednost vrtova Hunza. Cio Pakistan zna da samo ovdje raste "plod Hunza" iz kog izbija mirisni sok još na drveću. Hunze se kupaju u ledenoj vodi, čak i na temperaturi 15 stepeni ispod nule, sa sto godina igraju, a 40-godišnje žene izgledaju kao djevojke, sa 60 godina imaju skladnu i savršenu figuru, sa 65 godina rađaju djecu. Ljeti jedu sirovo voće i povrće a u zimskom periodu - sušene na suncu kajsije, proklijale žitarice, ovčiji sir.

 Interesantno, postoji još jedna stvar: Hunze imaju period kada voće još nije zrelo - taj period zovu "gladno proljeće", on traje od dva do četiri mjeseca. U ovim mjesecima, oni skoro ništa ne jedu, samo jednom dnevno piju napitak od suve kajsije. Ovaj post je kod njih uzdignut do kulta i strogo se poštuje.

Škotski ljekar MekKarison, koji je prvi opisao srećnu dolinu, naglašavao je da je upotreba proteina kod njih na najnižem normalnom nivou, ako se uopšte on može nazvati normalnim. Dnevno Hunze unose u prosjeku 1933 kalorije koje sadrže 50 g proteina, 36 g masti, 365 g ugljenih hidrata.

Škot koji je živio u neposrednoj blizini doline Hunza 14 godina, došao je do zaključka da je ishrana glavni faktor dugovječnosti ovog naroda. Ako se čovjek ne hrani pravilno, od bolesti ga ne može spasiti ni planinska klima. Stoga ne iznenađuje da komšije Hunza koji žive u istim klimatskim uslovima, stradaju od najrazličitijih bolesti. Njihov životni vijek je dva puta kraći.MekKarison, po povratku u Englesku, napravio je zanimljiv eksperiment na velikom broju životinja. Jedna grupa životinja se hranila normalnom hranom londonske radničke porodice (bijeli hleb, haringa, rafinisani šećer, konzerve i kuvano povrće). Kao rezultat toga, kod ove grupa su počele da se pojavljuju različite "ljudske bolesti". Druge životinje koje su hranjene hranom Hunza tokom eksperimenta bile su savršeno zdrave.

U knjizi "Hunza - ljudi koji ne znaju za bolesti" R. Bircher ističe sledeće veoma značajne karakteristike modela ishrane u ovoj zemlji:

- Prije svega, on je vegetarijanski;
- Velika količina sirovih namirnica;
- U ishrani dominiraju voće i povrće;
- Prirodni proizvodi, bez ikakve primjene hemije i pripremljeni uz očuvanje svih biološki vrijednih materija;
- Alkohol i slatkiše upotrebljavaju izuzetno rijetko;
- Veoma umjereno upotrebljavaju so;
- Proizvode uzgajaju samo na svom pododičnom zemljištu;
- Redovan period gladovanja.

 Uz to treba dodati i druge faktori koji doprinose zdravom starenju. Ali način ishrane ovdje ima nesumljivo, veliki značaj, presudan.
 
Godine 1963., Hunze je posjetila francuska medicinska ekspedicija. Kao rezultat njihovog popisa, utvrđeno je da je prosječni životni vijek Hunza 120 godina, što je duplo više nego kod Evropljana. U avgustu 1977., u Parizu, na međunarodnom kongresu o kancerogenim oboljenjima je izjavljeno: "U skladu sa podacima geokancerologije (nauka za istraživanje raka u različitim regionima svijeta) potpuno odsustvo raka javlja se samo kod naroda Hunza.".U aprilu 1984., jedan Hong Kongški časopis je saopštio sledeći nevjerovatan događaj. Jedan od Hunza, po imenu Said Abdul Mobuda, koji je stigao na londonski aerodrom Hitrou, zbunio je radnike emigracione službe kada je pokazao pasoš. Prema tom dokumentu, on je rođen u 1823. i imao je 160 godina. Pratilac Mobuda, Mulla rekao je da se njegov štićenik smatra svetim u zemlji Hunza, koja je poznata po svojoj dugovečnosti. Mobuda je odličnog zdravlja i razuma. On pamti događaje od 1850.godine.

Za svoju tajnu dugovječnosti mještani kažu jednostavno: budi vegetarijanac, stalno radi fizički, uvijek se kreći i ne mijenjaj ritam života, tada ćeš živjeti od 120 do 150 godina. To su obiležja svih Hunza, naroda, koji ima "dobro zdravlje".

 Visoka radna sposobnost u najširem smislu riječi, kod Hunza se manifestuje kako pri radu, tako i tokom plesova i igara. Za njih je proći 100 - 200 kilometara, isto što i za nas prošetati oko kuće. Oni se izuzetno lako penju uz strmu planinu da bi prenijeli neku vijest, i vraćaju se kući svježi i veseli.

 Životna radost - Hunze se stalno smiju, oni su uvijek dobro raspoloženi, čak i ako su gladni i ako im je hladno.

Izuzetna spokojnost - "Hunze imaju jake živce, kao od konopa, ali suptilne i tanke, kao strune - pisao je  MekKarison - Oni se nikada ne ljute, ne žale se, nijesu nervozni, ne ispoljavaju nestrpljenje, ne svađaju se međusobno i sa potpunim duševnim spokojom prevazilaze fizičku bol, nevolje, buku, itd. "

Težak fizički rad, mnogo sna, malo hrane – to je recept ljudi iz plemena Hunze

Za narod iz plemena Hunze kažu da stotu dožive kao od šale. Potiču iz doline Hunza u severnom delu Pakistana, a za njih važi pravilo da – žive i do 120, 130 godina. Neki od njih proslavili su i 145. rođendan pre nego što su napustili ovaj svet. Dolina Hunza je plodna dolina idealna za bavljenje poljoprivredom i izolaciju od ostatka sveta. Nalazi na velikoj nadmorskoj visini. Regija je svojom prelepom prirodom koja oduzima dah i gostoprimstvom bez premca devedesetih bila popularno odredište za američke i evropske turiste. Danas turizma praktično nema, te je to idilično, utopijsko okruženje.

Koliko dugo živi narod Hunza? Niko zapravo ne zna koliko dugo žive pripadnici naroda Hunza. Lekari su pregledali Hunze i pogađali koliko ljudi imaju godina. Bez previše fokusiranja na dokumentovanu maksimalnu starost, zaista neobična činjenica je da svi izveštaji o narodu Hunza pominju da je starija populacija mršava, vitalna i praktično bez bolesti, što važi do danas.

Kako se čuvaju od bolesti HODAJU. Okruženje u kojem žive je planinsko i izuzetno je neravnog terena. Sela su neverovatno izolovana, a neka od njih stara su više od 1.000 godina. Hunze nemaju drugog izbora nego da se kreću po grubim i strmim prolazima. Obradivo zemljište se takođe ne nalazi uvek neposredno pored kuće. Neki pašnjaci su na dva sata hoda od sela. Za Hunze se kaže da su srdačniji od čuvenog snažnog naroda Šerpa iz regije Himalaje.

Njihova ishrana Hunze se uglavnom hrane sirovim biljkama. Budući da su toliko izolovani, Hunze nemaju na čemu niti da kuvaju hranu, niti imaju mnogo životinja na raspolaganju za jelo, pa sade ono što mogu i sakupljaju ostalo. Kajsije, trešnje, grožđe, šljive i breskve uzgajaju Hunze. Takođe jedu puno žitarica – pšenice, ječma i prosa – i čapati, njihov svakodnevni hleb.

Treba naglasiti da Hunze konzumiraju svega dva obroka dnevno, doručak i ručak, uprkos oštrim klimatskim i geografskim uslovima u kojima žive. Preskakanje večere pomaže ovom narodu da na počinak ode lakog stomaka i da u toku sna snagu namenjenu obnovi organizma ne koristi za varenje.

Mnogi smatraju da svoju dugovečnost Hunze duguju semenu kajsije kojeg konzumiraju u velikim količinama, ali nije to tako jednostavno.

Voće i povrće predstavljaju redovni deo ishrane naroda Hunza. Oni se najčešće konzumiraju u presnom ili sirovom obliku. Ukoliko se neka namirnica termički obrađuje, to je najčešće povrće, koje se kuva vrlo kratko. Od voća, Hunze najviše jedu: kajsije, jabuke, kruške, breskve, trešnje, dud, kupine i grožđe. Kajsija se najviše uzgaja, a jede se u svežem i osušenom obliku.

Hunze nisu vegetarijanci, ali meso konzumiraju veoma retko. Zbog religije svinjsko meso nikada ne jedu. Skoro nikad ne sole hranu i so uopšteno slabo koriste, a meso jedu samo praznicima.

Ali da li su srećni? Apsolutno. U stvari, neki istraživači su ovaj narod nazvali najsrećnijim ljudima na svetu. Hunze imaju određenu strast i polet za životom.

Šta možemo naučiti od naroda Hunza Jedite sirovo voće i povrće, vežbajte svakodnevno, budite pozitivni..

NAJJACA PORUKA IKAD.BITI POZITIVAN. IZBEGAVATI STRES I BUKU. HRANITI SE ZDRAVO I BITI FIZICKI AKTIVAN. JEDINA ZACKOLJICA JE STO TO U NASEM URBANOM I POTROSACKOM DRUSTVU NIJE MOGUCE!

BEZOS

BEZOS KAO VLASNIK AMAZONA I BLU ORIGIN (SVEMIRSKA KOMPANIJA)  IMA IDEJE SLICNE ILONU MASKU VLASNIKU TESLE I SPEJSEKSA (SVEMIRSKOG PROGRAMA) I ZATO SU ONI BROJ  JEDAN I BROJ DVA NA LISTI NAJMOCNIJIH I NAJBOGATIJIH LJUDI NA PLANETI. CESTO SE MENJAJUNA TIM BROJEVIMA ALI TO NIJE VAZNO. VAZNE SU NJIHOVE IDEJE.

'Čovečanstvo će preseliti većinu industrije, a na Zemlji će ostati samo malo odabranih , i ona će biti pretvorena u prirodni rezervat'' rekao je milijarder Džef Bezos, osnivač „Amazona“ i svemirske kompanije „Blu oridžin“.

On je objasnio da će se milioni ljudi roditi u svemirskim kolonijama i posećivaće Zemlju turistički.

Zemlja može da izdrži 10 milijardi stanovnika, a svemir bilione, rekao je Bezos na „Ignejšs forumu“, navodeći da će ljudske kolonije u svemiru biti napravljene u cilindričnim objektima koji će se okretati kako bi stvorili veštačku gravitaciju.

Prema njegovim predviđanjima, većina industrije biće preseljena u te kolonije kako bi se sačuvala Zemlja, a na njoj će ostati tek malo odabranih pogona i mnogo manje ljudi...„

Zemlja će biti pretvorena u nacionalni park sa ograničenim pristupom, poput američkih nacionalnih parkova. To će biti posebno mesto, ne možemo da ga uništimo“, kazao je Bezos.

Milijarder je dodao da će milioni ljudi raditi u svemiru, što je i vizija njegove kompanije „Blu oridžin“.

„Tokom vekova, većina ili mnogo ljudi biće rođeno u svemiru i to će biti njihov prvi dom. Oni će biti rođeni u kolonijama, živeće u njima. Posećivaće Zemlju kao što posećujemo Nacionalni park Jelouston“, predviđa Bezos.

Kolonije u svemiru imaće reke, šume i divlji svet, navodi osnivač „Amazona“.

On nije objasnio ko će ostati da živi na Zemlji, iako ga je domaćin Edi Ignejšs to pitao. "Idemo na Mars''?

Bolje zvuči nego "mi ćemo Vas potamaniti"...

Svemirska trka dva najbogatija čovjeka na svijetu poprimila je danas nove razmjere.

Do toga je došlo nakon što se vlasnik kompanije Tesla Ilon Mask narugao pokušajima Džefa Bezosa da ospori njegov veliki ugovor s NASA.

Reuters prenosi da su dvojica milijardera, koji pokušavaju da lansiraju orbitalne rakete dalekog dometa, bili konkurenti za ugovor s američkom vladom u vezi sa izgradnjom svemirskog broda koji će prevoziti astronaute na Mjesec možda već 2024. godine.

Mask je u ovom poslu pobijedio, a Bezos nije bio zadovoljan takvim ishodom i njegova kompanija BlueOrigin se u ponedjeljak žalila nadležnoj vladinoj kancelariji i optužila američku svemirsku agenciju NASA da je izmijenila uslove konkursa u posljednjem momentu.

Mask, koji vodi aeronautičku kompaniju SpaceX, uzvratio je porukom Bezosu na Tviteru, a koju nije dodatno objašnjavao.

“Ne može se dići (do orbite), umirem od smijeha”, napisao je Mask, navodi agencija a prenosi beogradski Tanjug.BlueOrigin daleko zaostaje za kompanijama SpaceX i United Launch Alliance (ULA) u orbitalnom transportu i zbog toga je izgubila milijarde dolara na američkim ugovorima u oblasti nacionalne bezbjednosti, a čija realizacija počinje 2022. godine.

Ilon Mask najavljuje kolonije na Mesecu i Marsu, Džef Bezos svemirske orbitalne hotele, Ričard Branson stratosferne raketne letove sa jednog kraja planete na drugi. Svemirska trka milijardera mnogo je više od sudara sujeta najbogatijih ljudi planete. Reč je o ozbiljnom nadmetanju najmoćnijih kompanija za podelu kolača koji predstavlja tržište svemirskih letova u tehnološkom ciklusu koji upravo započinje.

   U filmu „Elizijum" iz 2013. godine reditelj Nil Blomkamp koristi upečatljivu parabolu da ilustruje vrtoglavi rast imovinskog jaza između malobrojne kaste najbogatijih stanovnika planete i sve ugroženijih, obespravljenijih i brojnijih masa sirotinje i lumpenproletarijata. U ne tako dalekoj budućnosti, dok planeta Zemlja puca po šavovima pod pritiskom ekološke i ekonomske katastrofe koja je ljudsko društvo i njegove najlepše i najveće gradove pretvorila u  globalno kartonsko naselje, malobrojna elita ultrabogatih se „seli u svemir" i na džinovskoj kosmičkoj stanici golim okom vidljivoj sa Zemlje zasnivaju „uzorno društvo tehnokratskog blagostanja", u kome nema bolesti, oskudice, nezadovoljstva, niti bilo kog drugog hroničnog problema ljudskog društva. Cena izgradnje ove kosmičke utopije? Pretvaranje cele planete u kolonizovani i obespravljeni Treći svet.

Film "Elizijum" (2013)

Ovaj film slikovito sažima reakcije dela globalne javnosti na aktualizaciju „Svemirske trke milijardera" - višedecenijskog rivalstva među privatnim kosmičkim korporacijama „Spejs eks" (u vlasništvu tehnološkog tajkuna Ilona Maska), „Blu oridžin" (kompanija Džefa Bezosa, vlasnika internet platforme „Amazon") i „Virdžin galaktik" (u sastavu grupe „Virdžin" engleskog oligarha ser Ričarda Bransona). Ovo rivalstvo se u julu ove godine pretvorila u bukvalnu trku Bezosa i Bransona za titulu prvog privatnika koji je samog sebe lansirao u svemir, to jest prvog čoveka koji će odleteti u svemir u svojoj vlastitoj letelici.

I kao u slučaju prethodne svemirske trke SSSR i SAD, jedna strana je pobedila, ali druga strana tu pobedu osporava i relativizuje, pokušavajući da u hodu promeni pravila igre.

Astronauti i svemirski putnici

Najpre je 11. jula ove godine raketni avion marke „Svemirski brod 2" (SS2) pod nazivom „Juniti" („Jedinstvo") odveo dvojicu pilota i četiri putnika (uključujući i samog Bransona) do donje granice termosfere i omogućio im da na par minuta iskuse bestežinsko stanje, da bi devet dana kasnije automatizovana svemirska kapsula „Nju Šepard" to isto omogućila Džefu Bezosu i trima saputnicima, doduše na 20 kilometara većoj visini.

Ričard Branson u svemiru

 

Marketinška odeljenja dvaju kompanija i njihovi internet navijači ispratili su dva leta svojevrsnim farsičnim ponavljanjem hladnoratovskog podbadanja SSSR i SAD: Bezosove pristalice, iznervirane Bransonovim „uklizavanjem u termin", ljubomorno su ponavljale da njegov avion „nije leteo u svemir", jer nije dosegao Karmanovu liniju (100 km) koja predstavlja međunarodno priznatu granicu između atmosfere i svemira, iako jeste prestigao liniju od 50 milja, koju za granicu svemira smatraju američke državne institucije.

Bezosov svemirski brod je nesumnjivo uzleteo iznad Karmanove linije, ali je i njega sačekao hladan tuš: istog dana kada je obavljen njegov let, američka Federalna uprava avijacije (FAA) pooštrila je kriterijume na osnovu kojih se neka osoba može smatrati „astronautom", eksplicitno naglasivši da komercijalni „svemirski putnici" to nisu (pritom je reklamni slogan „Blu oridžina" upravo „Postanite astronaut").

Džef Bezos u svemiru

Branson i Bezos su tako dobili priliku da se u direktnom prenosu i pred očima celog sveta malo koprcaju u uslovima mikrogravitacije, da pošalju nekoliko unapred pripremljenih bodrih poruka o svetloj budućnosti čovečanstva, i da se, nakon bezbednog prizemljenja - vrate poslu.

Privatizacija svemira

Bez ikakve sumnje, „Svemirska trka milijardera" mnogo je više od sudara sujeta i „pišanja u dalj" najbogatijih ljudi planete. Ova dvojica - možemo ih slobodno tako nazvati - svemirskih tajkuna učestvuju u ozbiljnom nadmetanju visokotehnoloških kompanija za podelu kolača koji predstavlja tržište svemirskih letova u narednom tehnološkom ciklusu koji tek započinje. A u pitanju je biznis koji daleko prevazilazi tržište „svemirskog turizma", iako i „Virdžin galaktik" i „Blu oridžin" imaju velike ambicije na tom polju.

Utoliko su ova dva pionirska leta dvaju kompanija u manjoj meri bila stvar narcisoidnosti njihovih vlasnika, a pre svega način da oni lično pošalju marketinške poruke o poverenju u svoju tehnologiju koja je tom prilikom uspešno testirana. A reč je, nesumnjivo, o vrlo impresivnoj tehnologiji.

Bransonov raketni avion „Juniti" lansiran je sa specijalnog aviona-nosača („Matični brod", Mothership), izveo je nekoliko složenih manevara u gornjoj mezosferi, i prizemljio se na pistu poput bilo kog drugog aviona, dok je Bezosov „Blu oridžin" demonstrirao rad kako višenamenske kapsule za letove u svemir („Nju Šepard"), tako i višenamenske rakete-nosača („Nju Glen"), koje su se bez problema vertikalno prizemljile. Pritom su prilikom oba leta korišćene relativno udobne brzine od 3 maha, što omogućuje putnicima da lete u svemir bez surovih priprema kroz koje prolaze profesionalni kosmonauti; jedan od putnika na „Junitiju" bila je i penzionisani pilot Vali Fank, koja je sa svojih 82 godine postala najstariji svemirski putnik u istoriji čovečanstva.

Svemirski turizam na stranu, prava gigantomahija se ovde vodi za masne ugovore koje će američka država - i vojnoindustrijski giganti poput „Boinga", „Lokid Martina" ili „Nortrop Grumana" - dodeljivati za isporuke nove svemirske tehnologije, uključujući i infrastrukturu za kolonizaciju niske zemljine orbite, Meseca i Marsa.

Maskov svemir

Kompanija koja je najdalje otišla na ovom planu nije ni „Virdžin", ni „Blu oridžin", već Maskov „Spejs eks", koja je za proteklih nekoliko godina zahvaljujući impresivnim projektima, furioznom tempu razvoja i agresivnoj marketinškoj kampanji u javnosti stekla imidž predvodnika američkog (i svetskog) svemirskog programa.

„Spejs eks" je, uz obilatu finansijsku podršku američke države, rešila problem koji je američku kosmonautiku mučio četvrt veka - kako organizovati ekonomski isplativ sistem prevoza astronauta i opreme do Međunarodne svemirske stanice (MSS). Maskova kompanija ne samo da je razvila prvi američki svemirski brod za višekratnu upotrebu posle programa „Spejs šatl" - letelicu „Dragon" („Zmaj") - nego su njene performanse najzad prevazišle kapacitete dotada neprikosnovenih ruskih „Sojuza".

Povrh toga, ova kompanija je - prvi put u istoriji kosmonautike - razvila prve rakete-nosače za višekratnu upotrebu iz serije „Falkon", što je reklamirano kao značajno povećanje njihove ekonomičnosti.

Upravo kapsule i rakete za višekratnu upotrebu predstavljaju glavno polje takmičenja između Maskove i Bezosove kompanije, na šta se nadovezuju ništa manje impresivni planovi izgradnje svemirskih i lunarnih stanica i budućih misija na Mars. Mask je poznat po svojoj fiksaciji na Crvenu planetu, kao i po izjavi da „namerava da umre na Marsu", nakon što je tamo osnovao prvu održivu ljudsku koloniju.

Ali nevezano za privatno perpetuiranje pomalo zaboravljenog mitosa istraživanja kosmosa, kompanije Maska i Bezosa rešile su američkoj administraciji krupan problem, izbavivši SAD iz višedecenijske neprijatne situacije da nemaju drugog načina da svoje astronaute šalju u svemir, nego pomoću ruskih raketa. Na taj način je ruska nacionalna svemirska agencija „Roskosmos" izgubila monopol na snabdevanje MSS i lišena važnog izvora prihoda u uslovima u kojima se američke sankcije Rusiji i dalje pooštravaju. A ambiciozni planovi američkih milijardera - Maskove kolonije na Mesecu i Marsu, Bezosovi svemirski orbitalni hoteli, i Bransonovi stratosferni raketni letovi sa jednog kraja planete na drugi - samo komplikuju igru u uslovima kontinuiranog zahlađenja odnosa dvaju kosmičkih supersila.

Skupa i isplativa kosmonautika

Ova eksplozija privatne inicijative u osvajanju svemira, naravno, nije od juče, ali tek poslednjih godina postaje naročito vidljiva, pre svega zato što su godine istraživanja i razvoja tehnologije najzad dale konkretne rezultate koji su marketinški „opipljivi".

Na stranu pitanje da li harizmatični milijarderi ulažu toliki novac u glamurizaciju svemirskih tehnologija zato što žele da ovaj sektor učine ekonomski privlačnijim ili pokušavaju da pozajme njegov već etablirani sjaj kako bi promovisali same sebe kao „novu sortu bogataša", „tehnološke gikove" koji se prema svemiru odnose strastveno, a ne kalkulativno. Setimo se samo Maskove marketinške vratolomije prilikom promocije rakete „Falkon hevi", kada je lansirao u svemir kabriolet „Tesla" za čijim volanom je sedeo „svemirac" (u stvari „Spejs eksovo" svemirsko odelo), dok je radio ukrug emitovao pesmu Space Oddity Dejvida Bouvija; raketa je prošle godine proletela pored Marsa sa sve svemirskim odelom i automobilom.

Falcon Heavy - Space Oddity

Kakve god da su namere u pitanju, efekat je pretvaranje svemira od „konačne granice" (the final frontier) mogućnosti ljudskog roda u - ekonomski resurs.

Ako je originalna svemirska trka počela kao trka za prestiž između dve različite civilizacije i ekonomska modela i ako se nastavila kao trka za prestiž naučnoistraživačkih institucija i projekata šačice razvijenih i bogatih zemalja, onda je danas sve očiglednije da se ona pretvara u trku za profitom.

Bez ikakve sumnje, svemir je već decenijama i više nego profitabilan posao, a savremeni život ne može se zamisliti bez niza kosmičkih tehnologija koje koristimo svakodnevno - od praćenja gužve u saobraćaju, preko meteoroloških prognoza do satelitskih komunikacija, da i ne pominjemo konkretnije industrijske primene u geodeziji, geološkim istraživanjima, saobraćaju i sl. Ali bez obzira na sve to, istraživanje svemira dugo je nosilo oreol delatnosti čija finansijska isplativost nije baš najočiglednija. Svemirske sonde i vozila u javnosti su često posmatrani kao „skupe igračke", a ulaganja u istraživanje svemira kao neopravdan trošak koji odvlači novac od društveno kudikamo važnijih projekata. Svemirske kompanije nove generacije prethodnih godina uložile su velika sredstva da paradigmu „skupo i neisplativo" promene u - „skupo i isplativo".

Ilon Mask i kolonizacija Marsa

Simbolički kraj posthladnoratovske epohe

Ova grozničava komercijalizacija svemira u neku ruku predstavlja istinski kraj posthladnoratovske epohe, u kojoj je, nakon propasti SSSR, istraživanje svemira stagniralo u kontekstu odsustva upečatljivih simboličkih dostignuća, ali je zato cvetalo kao polje do tada neviđene saradnje i razmene podataka velikih zemalja na planu tehnologije i naučnih istraživanja.

Prekid ruskog „taksiranja" američkih astronauta na MSS predstavlja naročito upečatljiv simbol ovog prekida saradnje i prelaska u režim „tržišne konkurencije". Rusija je, doduše, pre nekoliko dana lansirala i spojila sa MSS-om modul „Nauka", što je prvi dodatak modula na stanicu za poslednjih 11 godina, ali su Rusi istovremeno jasno stavili na znanje da nakon zatvaranja MSS-a ne nameravaju da učestvuju u sličnom međunarodnom projektu, i da će umesto toga graditi vlastitu orbitalnu stanicu (i još jednu u orbiti oko Meseca).

Modul "Nauka" pristaje na Međunarodnu svemirsku stanicu 30. jula 2021.

Kina je ove godine uspešno lansirala u orbitu prvi modul svoje dugoročne svemirske stanice „Tiangong-3" (ime na kineskom znači „Nebeska palata"), a svemirske stanice u narednih 10-15 godina planiraju da podignu u orbitu i Indija i Indonezija, dok je kosmičke ambicije i planove za istraživanje Meseca ovih dana predstavila i Turska.

Amerikanci, doduše, nastavljaju dosadašnju saradnju sa evropskom, kanadskom i japanskom kosmičkom agencijom, i planiraju izgradnju vlastite stanice u lunarnoj orbiti „Lunar gejtvej" (tj. „Mesečeva kapija") koja, između ostalog, treba da bude početna tačka za lansiranje budućih misija na Mars.

Kineska svemirska stanica Tiangong

Što se Rusa tiče, oni su po inovacijama i svemirskim dostignućima značajno zaostali za Amerikancima u eposi nakon pada Berlinskog zida (Rusija je u to vreme jedva finansirala svoj kosmički program), ali su veoma uspešno komercijalizovali nasleđenu sovjetsku tehnologiju i zadržali ubedljivo prvenstvo u broju lansiranja godišnje, sve dok ih sa prvog mesta nije istisnuo furiozni razvoj „Spejs eksa". Rusi su u međuvremenu - uz dosta trzavica - otvorili novi kosmodrom („Vostočnij") i grozničavo pristupili projektima izgradnje brodova i raketa nove generacije, ali na ovom planu već upadljivo zaostaju za američkim privatnicima. I nisu jedini.

U agresivnom otimanju privatnih firmi za parče „svemirskog kolača", čak se i NASA potiskuje u drugi plan, pretvarajući se od pionira i sinonima za američki nacionalni kosmički program u neku vrstu „regulatornog tela" koje raspoređuje budžetska sredstva i određuje pravila u igri koju vode privatne kompanije. Krupni kapital je osvojio svemir, i ništa više nije isto.

Svemir kao bojno polje

Za to vreme, trka u naoružanju ubrzano napušta granica stratosfere i seli se u nisku orbitu. Uprkos čestim pozivima za demilitarizaciju svemira, i Amerika i Rusija i Kina aktivno razvijaju tehnologije koje se mogu koristiti za ometanje i uništavanje neprijateljskih satelita i drugih objekata svemirske infrastrukture. Čak i kada bi za to postojala dobra volja, ograničavanje ove vrste tehnologije predstavlja pravnu glavolomku, budući da se svako oruđe koje se može iskoristiti za opravku satelita u orbiti (što je tehnologija koja je uveliko u razvoju), može biti iskorišćeno i da se satelit onesposobi.

Militarizacija svemira napreduje i na čisto simboličkom planu. Ruska vojna avijacija odavno je preimenovana u „vazdušno-kosmičke snage" (VKS), a Amerikanci su 2019. godine zvanično osnovali Američke svemirske snage (US Space Force) kao zaseban rod vojske koji, za sada, kontroliše američku mrežu GPS i špijunskih satelita.

Reganovi Ratovi zvezda 1982.

Ovom simboličkom vojnom paradiranju svemirom ove godine se pridružila i Nemačka, najavivši osnivanje vlastitih kosmičkih snaga.

U uslovima u kojima globalna ekonomija u velikoj meri zavisi od svemirske infrastrukture i komercijalnih satelita i dok odnosi među kosmičkim silama sve upadljivije zahlađuju, pitanje bezbednosti tehnologije koja „nebranjena lebdi u prostranstvu" sve više dobija na značaju. Utoliko pre što kosmičke ambicije imaju, i vlastite satelite u svemir lansiraju, i najveći enfants terribles globalnog društva iz američke perspektive - Iran i Severna Koreja.

„Bože kako neki mogu gore, a ja i Žuga ni na more?!"

Dok Mask i Bezos „podižu temperaturu" oko istraživanja svemira, nastojeći da ožive fascinaciju svemirom iz vremena „Sputnjika", „Vostoka", i „Apola", poslovično cinična javnost ne vidi u njihovim nastupima ništa više od samopromocije, pranja novca i beskrupulozne trke za profitom koja ne uzima ozbiljno u obzir istinske interese čovečanstva. Predstavljajući sebe kao pionire i motore progresa, oni često zaboravljaju u kolikoj meri su već ostvarene tekovine tehnološkog progresa nedostupne ogromnom delu planete, i u kolikoj meri neobuzdani razvoj predstavlja nerešivi ekološki i socijalni problem za najveći broj njenih stanovnika.

Ovaj snažni kontrast između kosmičkih ambicija najbogatijih i sve gorih uslova života najsiromašnijih (ali i globalne srednje klase), naročito je došao do izražaja za vreme globalne pandemije kovida 19. U uslovima globalnog zatvaranja i zaključavanja, lajt-motiv svetske reakcije na kosmičke ambicije Bezosa i Maska postali su stihovi „Zabranjenog pušenja": „Bože, kako neki mogu gore, a ja i Žuga ni na more?!"

Istovremeno, ovi basnoslovno skupi projekti razvoja i promocije kosmičke industrije dolaze u isto vreme sa praktično konsenzualnim proklamovanjem „Zelene tranzicije" kao nove ekonomske doktrine koja podrazumeva resetovanje cele globalne ekonomije i (pažljivo dirigovani) ulazak u novi tehnološki ciklus, a čiji pobornici ne gledaju dobronamerno na džinovske rakete koje sagorevaju fosilna goriva. Debata na temu „koliki je ugljenični otisak" globalnog svemirskog programa i dalje traje, ali čak ako se ispostavi da on nije bitno veći od otiska globalnog vazdušnog saobraćaja, opet nekako „nije lepo" da se običnim ljudima u svetu nameće da moraju da se odreknu svog benzinca ili dizelaša zarad životne sredine, dok milijarderi mogu nesmetano da lete na svojim privatnim raketama do svemira i nazad.

Sve nas to vraća na parabolu iz „Elizijuma" - živimo u društvu u kome neki ne mogu ništa, dok drugi mogu sve, i u kome basnoslovno bogatima naša planeta postaje sve tesnija, pa gledaju kako što pre da se bukvalno uzdignu iznad nas do svojih svemirskih čardaka ni na nebu ni na zemlji, koji običnom svetu nikada neće biti dostupni.

Pritom atmosferi razočaranja i podozrenja ni najmanje ne pomaže činjenica da su se ljudi koji se danas reklamiraju kao zaštitna lica tehnološkog napretka čovečanstva tokom pandemije dodatno obogatili direktno proporcionalno sumi za koju je ostatak sveta osiromašio. Na ovo svakako treba dodati i upozorenja teoretičara ekonomije, koji upozoravaju da ekonomsko opravdanje za Maskov i Bezosov koncept kolonizacije Sunčevog sistema počiva na ideji progresa kao beskrajnog procesa koja se u uslovima ograničenih resursa na našoj planeti pretvara u džinovsku Ponzijevu šemu, gde se ulaganje triliona u svemirske projekta pravda budućom dobiti od eksploatacije za sada nepoznatih kosmičkih resursa koja može da se ispostavi kao potpuno neostvariva.

Navigare necesse est

I dok naučnofantastična paradigma iz „Elizijuma" veoma lepo ilustruje aktuelni trenutak globalnog društva, nije loše podsetiti se još jedne - iz vizualno spektakularnog, ali pripovedački feleričnog filma „Međuzvedani" Kristofera Nolana. Reč je o filmu koji u mnogome podseća na svemirske programe Maska, Bezosa, Bransona i drugih tehnoloških tajkuna - pretenciozan je, izgleda veoma atraktivno, zasniva se na izuzetno intuitivnoj premisi, ali se na kraju svodi na šuplju priču.

Interstellar (2014)

„Međuzvezdani" takođe predstavlja ekstrapolaciju sadašnjeg trenutka u budućnost, u kojoj oskudica materijalnih resursa na zemlji (između ostalog, usled pandemije koja je uništila praktično sve poljoprivredne kulture na planeti) postaje toliko akutna, da tera čovečanstvo u maniju ludizma i tehnofobije. Teorija zavere da je „sletanje na Mesec bilo snimljeno u studiju" postaje zvanična istorija, čiji je cilj da se obeshrabri svaki oblik ljudskog pregalaštva koji nije fokusiran na neposredni opstanak na Zemlji. U tim uslovima, NASA nastavlja da organizuje istraživanje svemira u tajnosti, jer bi ih sopstvena javnost razapela na krst zbog „arčenja sredstava koja su preko potrebna za preživljavanje".

Argumentacija Nolanovih ludista (i maltuzijanaca i eko-fanatika) ne pada daleko od zvanične dogme o „održivom razvoju", koja podrazumeva „neophodna odricanja svih" kako bi „ograničeni resursi" (a svi resursi su po definiciji ograničeni) na Zemlji čovečanstvu maksimalno potrajali. Ne ulazeći uopšte u raspravu zašto je ova ideja „održivosti" i „preživljavanja" fundamentalno protivna ljudskoj prirodi (temeljnu nekompatibilnost „života" i „preživljavanja" lepo je ilustrovao „Piksarov" kultni animirani film „Voli"), niti u kolikoj meri je ona jednako ekonomski neodrživa koliko i paradigma „neograničenog razvoja", ovaj cinični i sitničavi odnos naše civilizacije prema univerzumu na elementarnom nivou zaboravlja zašto uopšte idemo u svemir.

WALL-E (2008)

Ludistička paradigma je danas toliko uticajna, da postoji čitava supkultura koja je odbacivanje tekovina svemirskog doba dovela na takav nivo, da otvoreno negira da je zemlja okrugla. I uopšte nije stvar u tome da li neko iskreno veruje ili ne veruje o tezu o „ravnoj Zemlji", stvar je u tome da smatraju da je istraživanje svemira dovoljno beznačajna stvar da se može sistematski omalovažavati i obesmišljavati ovakvim teorijama zavere.

A fundamentalnu ljudsku potrebu za istraživanjem svemira, za svemirskim stanicama, kolonijama na Mesecu i Marsu, i daljem širenju na međuzvezdani prostor, najjezgrovitije je formulisao engleski alpinista Džordž Malori, koji je poginuo tokom svog trećeg pokušaja da se popne na Mont Everest, a koji je na pitanje zašto mu je toliko stalo da se popne na tu planinu lakonski odgovorio: „Zato što je tamo."

Navigare necesse est, vivere non est necesse predstavlja moto kojim se čovečanstvo vodilo od antike naovamo, i zahvaljujući kome je ostvarilo sva svoja najveća dostignuća. Nije u prirodi ljudskog roda da gleda u horizont, a da ne poželi da sazna šta se nalazi iza njega. Ta neobuzdana radoznalost je naša evolutivna strategija i temeljna odlika naše vrste. Mask i Bezos to dobro znaju, i maestralno se igraju sa našim emocijama da bi prodali svoje svemirske brendove.

Ali koliko god njihove ambicije bile sebične i narcisoidne, ne može se reći da njihove osnovne teze ne zavređuju pažnju. Originalna svemirska trka proistekla je iz zastrašujućeg nadmetanja dvaju superdržava u kome su milioni ljudi širom planete ostali bez svojih života kao „trava koja biva ugažena kada slonovi igraju fudbal". Istovremeno, ta svemirska trka je zaslužna za najveći kvalitativni skok u ljudskom tehnološkom napretku koji je naše društvo ikada iskusilo, a čije plodove baštinimo dan-danas. Ideja da smo kao civilizacija dosegli plafon svog razvoja i da nadalje treba da se održavamo kao zatvoreni ekosistem sve dok naše sunce ne pregori u najmanju ruku deluje proizvoljno, a na kraju krajeva čak i nehumano, čak mizantropično. Ne, ploviti se mora, i ako granice napretka nisu beskrajne, granice ljudske mašte jesu, a do sada je nebrojeno puta dokazano da je ljudski rod u stanju da izmisli rešenja za probleme koji ugrožavaju njegov fizički opstanak čak i u najokrutnijim uslovima.

To, međutim, ne znači da ne treba postavljati pitanje da li ljudi koji treba da nas povedu u rešavanje problema opstanka na Zemlji putem kolonizacije svemira mogu da dođu iz kaste koja je u najvećoj meri zaslužna za to što je taj opstanak danas uopšte ugrožen. Srpsko iskustvo sa razuzdanim kapitalistima koji u zemlju donose inovativne tehnologije poput malih hidroelektrana ili modernih rudnika litijuma ostavlja mnogo prostora za zabrinutost i cinizam. Jedno je, međutim, sigurno - velika tehnološka trka je počela, osvajanje svemira samo je jedan njen deo, a njene posledice biće dalekosežne. Globalni milijarderi posežu za zvezdama, i u svom beskrajnom hibrisu spremaju se da nam prodaju svemir. Da li će cena biti preskupa, ostaje da se vidi.

Posle niza odlaganja, privatna kompanija Ilona Maska "SpaceX" lansirala je letelicu sa četiri astronauta u pravcu Međunarodne svemirske stanice.

Raketa je dovela četiri astronauta u orbitu, uključujući 600. osobu koja je stigla u svemir u poslednjih 60 godina. 

BAS TAKO. OSTAJE DA SE VIDI. ALI GDE IMA DIMA IMA IVATRE. NE BI POSTOJALE TOLIKE PRICE O NOVOM ZIVOTU ZEMLJANA U SVEMIRU DA SE ZAISTA INTEZIVNO NE RADI NA TOME.  KO CE  U TRCI ZA SVEMIR POBEDITI  NA KRAJU NIJE NI BITNOSEM ZA ONOG KO ZELI NAJVISE DA ZARADI. DOBROBIT COVECANSTVA JE  U PITANJU. JER KAD OVDE NA ZEMLJI ZIVOT VISE NE BUDE MOGUC DOBRO JE AKO SE IMA GDE OTICI . PA NEKA TO BUDE I SVEMIR.

CRNA HRONIKA

 JASNO VAM JE DA SMO MILJUDI MNOGO CUDNI. NIJEDAN LEPDOGADJAJ NE PRODAJE NOVINE STO BI REKLI.TAKO DANE POSTOJI MEDIJSKI PROSTOR KOJI NEMA 'CRNUHRONIKU'. SVI TO RADIMO MA KOLIKO SE BORIMO PROTIV TOGA. POKUSACUDA VAM DOCARAM ZASTO TO CINIMO.

U svakoj globalnoj krizi kroz medije se provlače razne dezinformacije, ulivajući strah i strepnju za sutra. Fenomen masovne kupovine osnovnih namirnica, kao što je toalet papir, dovodi nas u naizgled predratno stanje, gde su rafovi prazni, kao i novčanici. Stvara se začarani krug panike kojoj nema kraja. Brojke umrlih se povećavaju iz dana u dan, donoseći brigu za sebe i bližnje.

Kada na sve ovo dodamo svakodnvne nesreće na putu, ubistva o kojim slušamo na televiziji, na internetu se uvek nađe neki članak crne honike, a nešto nam ne da mira dok ne kliknemo na njega - i eto stresa koji se samo nagomilava. Pregršt informacija dođu kao šlag na tortu svakodnevnim problemima na poslu, školi, ulici, koje ne možemo da zanemarimo, jer od njih zavisimo. Postajemo negativni i namrgođeni, a da toga nismo ni svesni. 

Fascinacija smrću odavno je prisutna u društvu. Dokumentarci o serijskim ubicama ili bizarnim ubistvima jako često su u top 10 najgledanijih saržaja na Netfllix-u. Adrenalin koji osetimo dok slušamo detaljno objašnjenje nekog monstruoznog ubistva iza kog stoji izopačeni um, preklapa se sa gađenjem i nevricom da se nešto tako zaista desilo, a ono najstrašnije, da li može da se desi meni?

Ljudi imaju psihološku potrebu da se zaštite i da održe određeno stanje sigurnosti. Upravo čitanjem loših/negativnih vesti osoba može da kreira percepciju kako će na taj način obezbediti važne informacije da bi ostala sigurna jer će moći na vreme da se informiše i nešto preduzme.U jednoj američkoj studiji sadržaja na koje se najčešće klikne, došli su do podatka da je većina u ponuđenim vestima kliknula na vest "stiže nam strašna oluja" nego na vest "očekuju nas predivni dani". Kako je Nobelovac Daniel Kahneman napisao, ljudi su skloni da informacije analiziraju u odnosu na sopstvenu realnost smatrajući da je to i društvena realnost.

Kada govorimo o uticaju loših vesti, možemo govoriti o negativnoj kognitivnoj pristrasnosti (negative cognitive bias). Ona se odnosi na tendenciju da se pažnja više usmerava na negativne vesti nego na pozitivne. Za to može biti više psiholoških razloga.

Jedan od njih je potreba za sigurnošću i uverenje da, ako smo unapred informisani o lošim vestima, možemo na vreme da se zaštitimo. Drugi razlog može biti održavanje pozicije moralne superiornosti.

U nestabilnim uslovima, to može da služi kao kompenzatorski odbrambeni mehanizam. Osoba koja se više bavi problemima zadržava poziciju "moralne superironosti", u odnosu na ljude koji pažnju više usmeravaju na pozitivne vesti, pa se neretko definišu kao površne osobe. Na kraju, negativna kognitivna pristrasnost osobu može da dovede do psihološkog olakšanja, po principu, "dobro je, dobro sam ima i gorih stvari/situacija", a suštinski se ništa povodom toga ne preduzima.

Sve ovo može da dovede do trenutnog psihološkog umirenja. Međutim, ni jedna krajnost ne dovodi do razrešenja problema, niti do traganja za novim rešenjima. Krajnost, kao crno-belo posmatranje realnosti, možda pojednostavljuje doživljaj realnosti ali limitira osobu za sagledavanje celokupne realnosti koja je van crno-belog i/ili uverenja o sebi, drugima i svetu. Tako, limitirajući pogled na realnost, često onemogućava osobu da traga za novim rešenjima, a preterana usmerenost na loše/negativne vesti, osobi može pružiti doživljaj sigurnosti, odnosno, biće pripremljen i informisan i samim tim osoba će se zaštititi na psihološkom nivou.

Nije jednostavno biti u profesiji koja je svakodnevno izložena negativnim vestima, na žalost, često i zbog profita. Analiza algoritama potvrdila je da ljudi više i češće kliknu na lošu vest. Više i brže se produkuju loše vesti zarad profita.

Mislim da je važno napraviti određeni zdrav otklon od profesionalne uloge. U smislu, da je profesionalna uloga jedan aspekt ličnosti ali ne celokupna ličnost. Dakle, zdrava otpornost se može kreirati tako što se afirmišu i drugi aspekti identiteta.

Pored aktivnosti usmerenih na posao i profesionalnu ulogu, dobro je razmisliti o strukturi vremena koja afirmiše i druge aspekte ličnosti - određeni rituali, razonode, bliskost, vreme za zdravo povlačenje i introspekciju. Naravno razgovor sa stručnim licem je takođe važan resurs, pogotovu ako je već došlo do npr. sindroma izgaranja (burn out sindrom). Postoji način da osoba prepozna "lažne vesti" (fake news) i uspostavi zdravu granicu. To su pre svega preterano senzacionalistički naslovi koji imaju za cilj da osoba klikne na vest, a onda se ispostavi da je u pitanju naslov koji daje pogrešnu ideju ili impresiju. Takve naslove treba izbegavati. Dalje, vesti koje sadrže tačnu početnu informaciju ali se dalje sadržaj organizuje oko vrlo malo argumenata, činjenica i izvora sa idejom da se usmeri javno mnjenje ka određenom subjektivnom diskursu.Dalje, vesti koje omalovažavaju, ponižavaju koje su jednoobrazne su vesti koje se organizuju oko diskursa manipulacije javnim mnjenjem. Granica može da se uspostavi tako što osoba pre svega ispita sopstvenu kognitivnu pristrasnost (cognitive bias), dalje da razmotri koji je izvor, ko je autor, vreme i datum (često se repostuju vesti koje nisu u skladu sa realnom situacijom). Takođe, dostupni su sajtovi za proveru podataka i na kraju osoba može da se raspita kod eksperta ili više njih (da sagleda različita poglede) za određenu oblast ili temu. 

Ja se držim po strani, ali pošto sam uhvatila sebe kako pružam otpor, što znam da ne bih trebala, odlučim da svesno krajičkom oka pročitam vest na prvoj strani, prihvatajući to kao realnost. Kada pružamo otpor, zapravo i dalje dajemo energiju onome od čega se branima. Ma ne možeš se odbraniti koliko god da hoćeš.

Nastavljam sa danom i onim što sam planirala da radim. Dok tako spremam sobu, zatičem sebe kako mi se u pozadini moje svesti „vrti“ vest koju sam pročitala pre deset minuta. Nije da razmišljam o tome, uopšte ne razmišljam, nego kao kada si pod utiskom pa se osećaj i energija vrti u pozadini. Svesno odagnam tu energiju, usmerim se na ono što radim. Posle jedno desetak minuta, ponovo se zatičem kako se u pozadini vrti ista ta energija od iste te vesti sa naslovne strane. Ponovo odagnam energiju.

Nije mi jasno zašto se ta energija „kači“ na moje misli, kada uopšte ne razmišljam o tome. Nakon što se treći put ponovo pojavila ista ta energija, počnem da razmišljam o celoj toj stvari sa negativnim vestima. Znači ja uopšte nisam svesno ni razmišljala o tome šta sam videla na prvoj strani novina, ali je u pozadini mojih misli je ostao „otisak“ koji se tu vrteo još prilično dugo vremena. Nekih sat-dva, da budemo precizni. onda shvatih koliko je snaga onoga što se prenosi u vestima velika, koliko su mediji opasna mašinerija koja, hteli mi to svesno ili ne, utiče na našu energiju. Mislim, znala sam ja to već ranije, ali nisam baš mislila da toliko može da utiče čak i kada ne pokazuješ interesovanje i nije ti fokus na tom mestu.

Svaki put kada neko pročita tu vest, on dodaje svoju energiju na ceo događaj i na tu vest. Energija se sa svakim sledećim čitaocem uvećava i uvećava, a energetsko polje gde obitava taj događaj i ta vest, pojačava se do te mere da njen uticaj postaje ogroman. Dovoljno je da bacite pogled na te vesti, koje kao pijavica „traže“ svog posmatrača kako bi se nahranile i opstale. Oko vas u vašoj auri, ostaje pečat te energije koje traje neko vreme. I ne samo to! Ukoliko ne primetite ovu energiju koja leluja u vašoj auri, ona može da utiče na vaše raspoloženje i na vaš tok misli, pa čak i na dešavanja u vašem životu!
 

Realno, šta omogućavaju takve destruktivne vesti?

Kada vi pročitate takvu vest, vi prvo to doživite kao istinu. Verujete da je to tako 100 odsto, pa makar to bila i laž. Vaš um percipira velike dramatične fotografije u novinama, velika crvena slova koja obično aktiviraju centre straha, strasti i besa i dramatično napisane naslove i to vaš um prosto ubeđuje da je to istina, čak i kada u nekim slučajevima svesno znate da to nije istina.

Tog momenta kada je vaš um doživeo tu vest kao istinu, vaš fokus i energija je otišla na pojačavanje energije te istine. Takođe važi i za fokus i energiju kompletnog stanovntištva koje čita te novine. Možete zamisliti koja je to količina energije koja odlazi na potpuno desktruktivnu stvar!


Izvinite, ali ja ne želim svoju energiju da dajem svetu koji ne želim da gledam. Umesto toga, ja biram vesti koje su konstruktivne i koje služe za boljitak ovoga sveta. Ja želim da dajem energiju za manifestaciju sveta u kojem želim da živim. U redu je biti obavešten, jer prosto neke stvari moramo znati, ali treba biti oprezan koliko pažnje posvećujete vestima koje nisu nimalo prijatne.


Svaki pojedinac ima odgovornost prema ovom svetu kao da ga je on sam kreirao!

Naš svet pre svega kreiraju naše misli i energija koja stoji iza tih misli. Pre nego što je bilo šta manifestovano, prvo je postojala misao. Takođe, naš svet i održavaju naše misli. Što znači da svet koji poznajemo, ne može da stoji sam za sebe beskonačno drugo. Njemu je potrebno da ga hranimo našim mislima, jer je to jedini način na koji on može da nastavi da postoji. Što će reći, da bi ovaj svet ostao ovakav kakav jeste, mora da postoji naš fokus koji će da ga hrani našom energijom i našim verovanjem da je to tako.

Na sličnu stvar sam naletela u filmu „Merlin“ gde se kaže da svet čarobnjaka izumire, prosto zato što ljudi prestaju da veruju u njega. E pa to nije samo bajka, to jeste tako.

Svaki put, kada vaš fokus ode na neku negativnu vest, vi omogućavate svojom energijom da i dalje postoji svet u kojem se takve stvari dešavaju. Ovo znaju vrlo dobro oni kojima je stalo da ovaj svet ostane ovakav kakav jeste i zato se konstantno iste vesti „vrte“ iz dana u dan, nalazeći načina da vam drže pažnju na tome. Jeste, kako je to sve strašno, sve to što se dešava u svetu i pomislićete da sam sebična što smatram kako ne treba tome pridavati preveliki značaj. Nevolja ima u ovom svetu i ko zna koliko će ih još biti i sasvim je za očekivati da se u toku neke veće katastrofe može desiti još niz propratnih. Da li zaista možemo da dozvolimo da nam sva naša energija za manifestaciju odlazi na tu stranu? Ili ćemo da se okrenemo tome kako da pomognemo i da gledamo pozitivno, čak i kada se tako strašna dešavanja dese.

Pa iskreno da vam kažem, nikako. Ne možemo se štititi, jer dok god imamo potrebu da se štitimo od takvih negativnih vesti, vesti će da postoje i dolaziće nam u život. Jedno sa drugim uvek ide. (Valjda zato i ja i dalje nailazim na takve vesti, jer postoji deo mene koji i dalje pruža otpor). Međutim ono što možemo da uradimo je da izaberemo da čitamo i gledamo ono što predstavlja sliku o svetu kakvog želimo da vidimo.

Znam da takvih novina i nema baš puno, ali ipak možemo pronaći nešto što bi bilo korisno. Kako bi bilo da umesto vesti tipa “ko je koga ubio” izaberete magazin koji se bavi vašim hobijem? Ili da internet koristite kao izvor poželjnih informacija? Ako baš želite nešto za razbibrigu, neka to ne bude destruktivno i besmisleno.

Kada se susretnemo sa negativnim vestima, treba primetiti njihovo prisustvo, ne fokusirati se na njih, po mogućstvu ih ne čitati i ne pružati otpor. Pustiti ih da prođu, slično kao u meditaciji, kada se pojavi misao, vi je samo pustite da odleprša kao oblak. Takođe, ako energija takvih destruktvinih vesti nastavlja da obitava u vašem energetskom polju, ponovite postupak. Primetite ih bez osećanja frustracije ili ljutnje, neutralno prihvatite da su tu i onda ih otpustite. Zatim se fokusirajte na ono što želite i nastavite svoj život.

  STA ME NAJVISE NERVIRA. STO POLITICARI KORISTE STRAH DA BI VLADALI MASAMA, A NOVINARI KORISTE STRAH ZA STVARANJE PROFITA. MADA NI ONI PRVI NISU IMUNI NA NOVAC. ZASTITI  SE OD STRAHA KOJI  'SEJU' MEDIJI JE NEMOGUCE. NITI ONI ZELE DA PRESTANU SA ZASTRASIVANJEM NITI MI MOZEMO DA ODOLIMO 'STRASNIM VESTIMA'. BAS APSURDNO.

LETO JE

 KAD JE VEC LETO I MNOGO LJUDI USPEVA NEKAKO DA PRIKUPI NOVAC ZA PUTOVANJE POSTAVLJA SE PITANJE KOJ SU TO AVANTURE KOJE NIKAKO NE BI TREBALI DA PROPUSTITE U ZIVOTU. PRONASLA SAM NEKE, A VI AKO CITATE OVAJ TEKST RAZMISLITE MOZDA BAS OVOG LETA MOZETE DA OSTVARITE NEKU OD OVIH AVANTURA.

PIJACE MARAKESA

Začini, nakit, kašice za čaj, umetnička dela, tepisi, pletiva i gotovo sve na šta možete da pomislite, moguće je pronaći na velikoj centralnoj pijaci u takozvanom Crvenom gradu. Marakeš je jedan od četiri kraljevska grada Maroka, ispunjen manjim i većim pijacama. Najveći market, počinje kod glavnog trga Džama el-Fna i širi se kroz uske ulice, u kojima je veoma lako izgubiti se. Važan savet za sve posetioce – ako vam se nešto svidi, kupite to odmah jer možda nećete uspeti da pronađete istu radnju ponovo. 

OBILAZAK EVROPE VOZOM

 Ispijanje kafe u restoranu, uz posmatranje pejzaža koji se dinamično menja, zvuči kao prava romantična scena. Države članice EU prilično su dobro povezane železničkim saobraćajem, stoga je relativno jednostavno isplanirati rutu kroz nekoliko zemalja, a tokom putovanja ne treba brinuti o gužvama na aerodromu, niti o točenju goriva i naplatnim rampama, već umesto toga uživati u pogledu na bele vrhove Alpa ili nemačku dolinu Rajne. 

ZA LJUBITELJE 'RATOVA  ZVEZDA ' TUNIS

Obožavaoci filmskog serijala "Ratovi zvezda", dobro znaju da glavni lik Luk Skajvoker potiče sa planete Tatuin. Međutim, mnogi verovatno nisu svesni toga da je Tatuin pravo mesto u Tunusu. Iako je nekoliko scena smeštenih na Tatuinu snimljeno u Dolini smrti u Sjedinjenim Državama, većina pustinjskih scena u originalnim Ratovima zvezda snimljena je u Tunisu.

Mnogi originalni setovi korišćeni za snimanje "Ratova zvezda" u Tunisu i dalje stoje i postali su neke od najpopularnijih atrakcija za turiste. Voljena letnja destinacija među srpskim turistima nije više privlačna samo zbog plaža. 

KRSTARENJE EGEJSKIM MOREM

 Život je previše kratak da biste obišli sva grčka ostrva - pa, zašto onda ići bilo gde drugde - glasi jedna stara grčka izreka. Plovidba Egejom predstavlja potpuno drugačiji vid letovanja, tokom kog se pogled iz hotelske sobe svakoga dana menja. Najbolji način za obilazak Santorinija, Mikonosa, Rodosa i Krita, jeste kruzerom, na kom svakog dana možete da uživate i u "all inclusive" usluzi, bazenima i večernjim programima.  Ako ste raspolozeni pogledajte grcku seriju "Brusko", sve lepote Grcke, vina ,istorije....

ITALIJA - DOMOVINA PICE

 Gde god da pođete u Italiju, sigurno ćete lako naići na restoran koji tvrdi da služi najbolju italijansku picu ili pastu, uz domaće vino. Ukoliko odsedate u seoskim domaćinstvima, sigurno je takođe da će svaki obrok, napravljen od lokalnih sastojaka biti izuzetan. Italija je jedna od najčuvenijih destinacija kada je gastroturizam ili agroturizam u pitanju, a malo ko može da nađe primedbu ovoj kuhinji. 

PETRA- JORDAN

 Svako bi trebalo barem jednom u životu da vidi zaboravljeni grad Petru u Jordanu, do kog put vodi kroz uske prolaze uklesane usred neravnih pustinjskih kanjona. Petra je između 400. godine p.n.e. i 106. nove ere, bila uspešan trgovački centar. Međutim, posle propasti, grad je vekovima ostao prazan, sve do 1800-ih godina, kada se jedan evropski putnik maskirao u beduinsku nošnju i infiltrirao u misteriozni lokalitet. Danas putnici mogu da posete to što je ostalo od ovog lokaliteta, a iako je Petra više puta bila pljačkana, i dalje izgleda zadivljujuće.

KAPADOKIJA

Iako turisti iz Srbije u Turskoj obično obilaze Istanbul ili putuju na tursku obalu, jednom u životu vredi otići u Kapadokiju i uživati u prirodnim lepotama tog kraja ukrašenim jedinstvenom arhitekturom. Kapadokija leži na tromeđi tri ugašena vulkana, a neobične formacije stena sačinjene su od belog vulkanskog pepela. To je prirodni pejzaž koji je jedinstven u čitavom svetu, a pogled je sigurno najlepši iz vazduha, tačnije iz BALONA.  Turska serija Vera, ljubav, nada snimana je u Kapadokiji. Velicanstvena je- mislim Kapadokija ,a ni serija nije losa.

POLARNA SVETLOST

Polarna svetlost ili aurora borealis je igra svelosti na noćnom nebu koja nastaje interakcijom Sunca i zemljine atmosfere. Neobične boje na noćnom nebu izgledaju magično, te nije ni čudno što vekovima unazad očaravaju i mame ljude. Polarna svetlost se može videti i na Šetlandskim ostrvima, u različitim delovima Kanade, na Grenlandu, Islandu, ali i u pojedinim delovima Norveške i Švedske.  

OKTOBARFEST

Sto je pica za Italiju to je pivo za Nemacku.

 Minhenski Oktoberfest opravdano drži titulu najvećeg folk festivala na svetu i nalazi se na listi željenih destinacija mnogih putnika. Na Oktoberfestu se služe samo lokalna piva iz minhenskih pivara, obično u litarskim kriglama. Posetioci takođe mogu da uživaju u nemačkim gastro specijalitetima i tradicionalnoj bavarskoj muzici. 

VOZNJA GONDOLOM U VENECIJI

 Nikome ne treba predstavljati Veneciju, grad koji godišnje poseti više miliona turista. Stoga je verovatno mnogima san da jednog dana plove njenim kanalima. Šta je u Njujorku žuti taksi, to je u Veneciji godnola. Ploveći kanalima "jadranske lepotice", iz potpuno drugog ugla možete da posmatrate crkvu Santa Marija dela Salute. 

AJFELOV TORANJ

 Teško je zamisliti da je simbol Pariza nekada bio najnakaradnije zdanje u očima francuske elite. Kada je tek podignut, Parižani su priželjkivali da se toranj sruši. Za ovu atrakciju se vezuje priča o prevarntu Viktoru Lustingu, koji je navodno uspeo dva puta da proda toranj. Sa tornja se pruža neverovatan pogled na Grad ljubavi koji bi svako trebalo barem jednom u životu da doživi. 

PIRAMIDE U GIZI

 Srpski turisti češće putuju u egipatska letovališta, poput Hurgade i Šarm el Šeika, a čak i kad im se ukaže prilika za izlet do Kaira, zbog isuviše dugog puta, mnogi odustaju. Ipak, jedno od sedam svetskih čuda, tajanstvena zdanja u pustinji i te kako su vredna mukotrpnog puta. Piramide su oduvek izazivale znatiželju turista širom sveta. Najpoznatije su Keopsova i Kefrenova piramida, podignute između 2600. i 2500. godine pre nove ere.

 

VINO I POLJA LAVANDE U PROVANSI

Miris koji se širi ljubičastim poljima lavande u Provansi ne može da se poredi ni sa čim. U ovom južnom kraju, gde mahom dominiraju seoca i manja mesta turisti mogu da upoznaju pravi francuski šarm, ali takođe imaju priliku da isprobaju famozna francuska vina uz najbolje sireve i bagete.

STOUNHENDZ  

 Jedna od najvećih misterija sveta, već 5.000 godina ponosno stoji na jugozapadu Engleske. Stounhendž je možda najpoznatiji od svih megalita, ogromnih kružnih spomenika napravljenih od drveta ili kamena. Praistorijski spomenik je najverovatnije podignut u današnjoj Engleskoj negde između 3000. i 2000. p.n.e, a deo kamenja je transportovan čak iz susednog Velsa - što nije mali podvig za tadašnju civilizaciju. Smatra se da su kameni blokovi simbolizovali pretke različitih grupa najranijih zajednica na teritoriji današnje Britanije.  

DUBROVNIK

 Grad u susednoj Hrvatskoj, koji se pojavljuje i u čuvenoj seriji "Igra prestola" dom je najstarije apoteke u Evropi i ima jednu od najstarijih kanalizacija na svetu. Zidine grada nikada nisu bile provaljene, a kaldrma i kamene kućice vraćaju posetioce u srednji vek. Grad koji se ponosi svojim godinama na svakom koraku ima šta da ponudi i obavezno bi trebalo da se nađe na listi željenih destinacija. 

MONAKO  

Najbogatije mesto na svetu, u kojem, prema procenama živi 2.000 milionera, a stopa zaposlenosti ne postoji, može da se obiđe u jednom danu. Tačnije, potreban je jedan sat da se peške iz jednog grada dođe do drugog. Tu vas čeka Monte Karlo, čuven po raskošnoj zgradi kasina, u kojoj je omiljeni tajni agent, Džejms Bond više puta boravio. Naime, nekoliko scena iz filmova "Nikad ne reci nikad" i "Zlatno oko" snimane su tu. 

NAJZAPADNIJA TACKA EVROPE

Kako izgleda stajati skroz levo na karti Evrope? Kabo da Roka nalazi se u Nacionalnom parku "Sintra-Kaškaiš", na oko četrdesetak kilometara od Lisabona. Ovo mesto važna je koordinata za mornare koji plove duž obale, jer je to najzapadnija tačka Evrope. Svi turisti mogu da dobiju "sertifikat" na kom piše da su zaista posetili najzapadnije mesto kontinenta. Svetionik se nalazi na steni oko 150 metara iznad mora, odakle se pruža prelep pogled ka plavom horizontu. 

PRAG

 Na ovoj listi je jednostavno morao da se nađe Prag, grad stotinu tornjeva. U centru Praga na Starom trgu nalazi je katedrala Lund, koju krasi Astronomski sat, poznat kao Praški Orloj. Pokazuje izlazak Sunca i Meseca, dane, godine, mesece i neke glavne planete. Ovo je jedna od najvećih atrakcija češke prestonice, pa se na trgu stalno okuplja veliki broj turista koji čekaju da vide izlazak 12 apostola. Naime, pored toga što meri vreme na više različitih načina, u njemu postoji mehanizam zbog kog se na svaki pun sat iznad časovnika pojave se male statue koje predstavljaju apostole. 

SAHARA

 Ljudi često ne znaju šta da očekuju u Sahari, ali pustinja je zapravo podjednako fascinantna kao i na razglednicama. Vreli pesak okružuje vas sa svih strana, dok sunce polako zalazi. Ipak, prava magija počinje tek kada padne mrak. Naime noćno nebo iz pustinje može da se poredi sa slikama NASA iz svemira, gde zvezde možete da brojite sve do svitanja. 

SMENA STRAZE U LONDONU

 Smena straže ispred Bakingemske palate odvija se svakodnevno, od aprila do jula u periodu od 11.15 do 12.00 časova, a u preostalom delu godine odvija se svaki drugi dan. Sama smena možda nije toliko spektakularan događaj, ali se ipak isplati videti maleni deo britanske istorije. Ceremonija se prvobitno odvijala u palati Vajthol do 1689. godine, kada je premeštena u palatu Sent Džejms. Nakon što se kraljica Viktorija uselila u Bakingemsku palatu 1837. godine, kraljičina garda je premeštena u novu rezidenciju.

NA LISTI NEDOSTAJU SVA CUDA KINE ,INDIJE I MNOGA JOS PRELEPA MESTA,ALI DA BI SE SVE TO OBISLO TREBA NEKOLIKO ZIVOTA. I OD OVOG NABROJANOG TESKO JE SVE OBICI,ALI PROBAJTE BAR NESTO -ZAISTA JE NEPROCENJIVO.

KAKO OVAJ POST LICI NA TURISTICKI PROSPEKT EVO I NAJLEPSIH MESTA SRBIJE

 

 

 Vodopad Jelovarnik, Kopaonik

Vodopad Jelovarnik se nalazi u istoimenom području Nacionalnog parka Kopaonik. Drugi je najviši vodopad u Srbiji sa visinom od 71 m i ima tri kaskade.

Nalazi se na nadmorskoj visini od 1116 m nadmorske visine i okružen  je gustom šumom bukve, smrče i planinskog javora.

Sve do 90-ih godina prošlog veka, vodopad je bio nepoznat i skriven za sve osim za meštane okolnih sela. Danas je prilaz vodopadu uređen i do njega se stiže blagim usponom preko uređenih staza i mostića.

 

Antička palata Felix Romulijana

 

U eri digitalizacije, nekadašnja rezidencija rimskog cara Gaja Valerija Maksimilijana Galerija ( 293- 311. n. e. ) još uvek budi znatiželju domaćih i inostranih turista.

Veličanstvena palata rimskog imperatora Gaja Maksimilijana koji se istakao kao sposoban vojnik što nije promaklo rimskom caru Dioklecijanu (244.-313. n. e . ), koji ga je proglasio cezarom i oženio ćerkom Valerijom. Gaj je 306. postao poglavar Rimske Imperije sve do pokušaja da se povuče u mirnu starost, ali mu je smrt stala na put 311. u blizini Sofije u povratku ka domovini u priobalnu Dakiju. Nakon najezde Slovena krajem šestog veka rezidencija je napuštena.

Dileme u vezi naziva i svrhe u koje je bila korišćena razrešene su otkrićem natpisa na kome je pisalo Felix Romuliana 23. juna 1984., a posle 150 godina traganja za pravom istinom. U blizini Romiliane na lokalitetu Magvra, sahranjeni su Galerije i njegova majka Romula, po kojoj je Romuliana i dobila ime. Na Magri se mogu videti dve grobine humke- tumuli sa lomačama na kojima je izvrseno spaljivanje imperatora i njegove majke. Tada se verovalo u zagrobni život, pa su mrtvi sahranjivani sa ličnom imovinom i spaljivani.

Danas posetioci mogu videti ostatke nekadašnje palate sa mozaicima izvanredne lepote, statuu imperatora Galerija Maksimilijana, hram posvećen božanstvima Jupitera i Herkula, javna kupatila.

 

Rezervat prirode Uvac

 

Na jugozapadu Srbije prostire se na teritoriji opština Sjenica i Nova Varoš, a zaštićen je od 1971. godine. Pitate se zašto?

Zbog neverovatne lepote i velikog prirodnog bogatstva. Jedna od prvih stvari na koju svi pomisle kada se priča o Uvcu su prelepi meandri istoimene reke koji se prostiru od hidroelektrane Kokin brod do sela Krstac na putu ka Sjenici.

Meandri koji su mogu videti sa mnogobrojnih vidikovaca iz okolnih sela ulepšani su sa jedinim prirodnim staništem beloglavih supova u Srbiji (uz kanjon reke Trešnjica). Kaže se da je prvi susret sa neverovatnim pticama, čiji raspon krila može da dostigne i do tri metra, zaista jedinstvena ako imate sreće, kao neki od mnogobrojnih turista koji dolaze u ovaj kraj, možete videti i jedinstven ples beloglavih supova prilikom parenja (lete do neverovatnih visina, uhvate se kandžama i onda izvode slobodan pad) Jednom rečju – neverovatno.

Uz male pećine u kojima se kriju ove prelepe ptice, rezervat Uvac u svojim klisurama krije i nekoliko velikih pećina, od kojih je najveća još uvek nedovoljno istražena Ledena pećina (dugačka 2.5 kilometra) koja vas privlači svojim prelepim dvoranama i bistrim jezercetom. Ako vam nije dovoljno da samo gledate meandre, njima možete krstariti brodićima, a možete i upecati po koju ribu ako ste ljubitelj pecanja pošto je Uvac vrlo bogat pastrmkom, šaranom, klenom…

 

 Vodopad Prskalo

 

Na južnom Kučaju, stvorila je najmaštovitija igra vode i krečnjaka. On se nalazi pored samog puta koji od Resavice vodi ka Čestobrodici(istočno od Paraćina).

Ono što je mana ovog vrlo čudnog i jedinstvenog vodopada je šumski put koji je u periodu najveće aktivnosti, u proleće, praktično neprohodan zbog faune koja je vrlo aktivna i rajski lepa. Leti, kada se bukove šume južnog Kučaja razgranaju i rascvetaju, voda niz bedem od sige samo stidljivo kaplje što vam daje osećaj kao da ste u snu. Visok je oko 15 metara, vrlo je siromašan vodom čak i u proleće kada ima vode, mada nikada ne presuši. Vodopad Prskalo, kao da je čovek svojom rukom napravio (mada vrlo liči na bajkoviti Tolkinov plato zamka Gondor u knjizi o Gospodaru prstenova) i ostavio ga na mestu koji je blizu pored puta da mogu svi da ga vide, a opet dovoljno daleko da retko ko prođe.

Prizor na kome se oči odmaraju a pogled ka vrhu brzo završi u malom  viru koji Prskalo sa malo buke već godinam vaja uz pomoć reke Nekudovo čiji se izvor nalazi samo nekih 70-ak metara iznad vodopada. Interesantno je da reka Nekudovo ovde izvire ali nestaje, tačnije ponire na pola puta prema Resavici odakle se nakraćim putem i stiže do ovog vodopada. 

 

 Semeteško jezero 

 

To je jezero po kojem ostrva plove. Jezero je prečnika oko 60m a najveće ostrvo je dugačko 15m i obraslo rastinjem, a na njemu je čak i nekoliko visokih stabala. Pored ovog ostrva, postoji i nekoliko manjih, a nekoliko njih su uništili kupači.

Ploveća ostrva predstavljaju pravu atrakciju za sve turiste koji posete ovo jezero, jer se ostrva pomeraju kada duva vetar, a isto tako ih mogu i posetioci sami „voziti“.

Semeteško jezero je specifično i po tome što se njegova dubina ne može izmeriti, jer su podvodni izvori iz kojih jezero dobija vodu toliko duboki i široki da su i sami deo njega.

Daždevnjaci su stari stavnovnici Semeteškog jezera, a nedavno je izvršeno i poribljavanje jezera.

 

 Vlasinsko jezero

 Njegova površina iznosi 16 km² a dubina do 35 m. Jezero je okruženo planinama Gramada, Vardenik i Čemernik. Nalazi se na 1.213 m nadmorske visine. U jezeru svakog minuta pritiče dva kubika vode prvog kvaliteta. Vlasina, Vrla, Jerma, Božička reka i Ljubotenska reka sa njihovim pritokama čine sliv jezera.

Takozvana plutajuća ostrva, koja nastaju pri dizanju vodostaja jezera su specifičnost Vlasinskog jezera. Ostrva su od treseta, produkta vekovnog raspadanja mahovina tresetnica. Ploveća ostrva sa svojom gustom vegetacijom plove po 16km² velikom jezeru i prava su atrakcija. Po jedinstvenosti u svetu pravi su mamac za turiste.

Prirodne lepote i retkosti ovog područja čine: planine, klisure, vodopadi, izvori, reke, flora i fauna, kao i blagonakloni uticaj klime i tišina planinske prirode. Registrovano je više od 300 lekovitih biljaka oko jezera.

Ono što je karakteristično za floru je, svakako, vrlo retka biljka mesožderka pod nazivom rosulja.

Vlasinsko jezero je bogato grgečom, klenom, somovima, šaranima, belim amurima i pastrmkom. Klima je subplaninska, sa kratkim, suvim, svežim letima i hladnim zimama. Zbog svih ovih odlika područja u toku su istraživanja Zavoda za zaštitu prirode radi zaštite ovog područja kao parka prirode. Nalazi se kod Surdulice.

 Belocrkvanska jezera 

 Nalazi se blizu granice sa Rumunijom i obuhvata celinu od više desetina jezera od kojih se izdvaja sedam. Najpoznatije su Vračevgajsko i Šljunkara, a najveće kupalište predstavlja gradska plaža. Uz jezero nalazi se i vikend naselje kamp prikolica, ali i nekoliko manjih hotela i vila pogodnih za odmor. 

Belocrkvanski biser možda nije mesto pogodno za žurke i provode, ali je itekako preporučljivo za porodični odmor i otklanjanje stresa. Ko bude išao na ovogodišnji Exit, može da skrene malo jugoistočno i da na miru presabere utiske.

 

Spomenik prirode Đavolja varoš 

N alazi se ispod planine Radan, 27 km jugoistočno od Kuršumlije.Na visini od 600 metara je ovaj neobičan i redak prizor oko 200 reljefnih figura, nastalih viševekonim erozivnim procesima i koje suprotstavljene sa leve i desne strane litice formiraju dve ’’mahale’’- Đavolju jarugu i Paklenu jarugu. Bitno za ovo mesto je i Crveno vrelo, izvor mineralne vode, koja nije za piće, ali meštani tvrde da je lekovita i da njome treba ispirati bolesna mesta.

Ono što oduvek prati ovo mesto jesu mnogobrojne legende, od kojih je najpoznatija ona prema kojoj su te figure skamenjeni svatovi, koji su krenuli da venčaju brata i sestru, i koje je Bog skamenio, kako bi sprečio greh.

Kako zbog svog izuzetno neobičnog izleda, tako i zbog legendi, koje daju dodatnu dozu mističnosti ovom mestu, Đavolja varoš svakodnevno privlači turiste širom sveta, a nominovana je i za svetsko čudo prirode.

 

 Manastir Studenica

 Važi za jedan od najlepših srpskih manastira zbog prefinjene arhitekture vizantijsko– raške škole, ali i zbog prelepog ambijenta u kome je smešten. Nalazi se na listi UNESCO-a od 1986. godine.

Studenicu je podigao Stefan Nemanja u XII veku, čije mošti se i danas nalaze u ovom manastiru. U Studenici se nalaze i mošti Stefana Prvovenčanog.

Nekada se u kompleksu manastira nalazilo 14 crkava, a do danas su sačuvane samo tri : Bogorodičina crkva, Kraljeva crkva i Crkva Sv. Nikole.

Studenica je bila jedan od najbogatijih manastira, ali ratovi i pustošenja tokom duge istorije su učinili svoje. Ipak, danas se u riznici Studenice mogu videti neki od sačuvanih dragocenih predmeta. Na 8km od manastira, nalazi se uklesana u litici isposnica Sv. Save u kojoj je on pisao Studenički tipik i Žitije sv. Simeona Nemanje.

 Oplenac

Nalazi se na 80 km od Beograda, u neposrednoj blizini Topole.

Mesto koje odiše lepotom listopadno-četinarskih šuma i istorijum jedne od najznačajnijih srpskih dinastija, Karađorđevća.

Na ovom mestu je izgrađen mauzolej dinastije koji je započeo kralj Petar I Karađorđević, a zatim i čitav istorijsko-memorijalni kompleks, koji kasnije postaje njihova zadužbina.

Danas se u okviru ovog kompleksa mogu videti Crkva Sv. Đorđa, Mauzolej srpske kraljevske porodice, kraljevi vinogradi, muzej(Vinogradareva kuća), kuća kralja Petra, kraljeva vila, kraljičina vila, Karađorđeva crkva, spomenik Karađorđu i hotel.

Krupajsko vrelo

Ako volite prirodu, vodu, mirno mesto i dobru hranu Krupajsko vrelo je pravi izbor za Vas. Nalazi se između sela Milanovac i Krupaja, u podnožju Beljanice. Homolje je poznato kao ekološka oaza, a ja posle ovog obilaska moram da potvrdim da je tako.

Izvorište stvara na površini kraško jezero. Plava boja na površini čini mesto nestvarnim. Ne postoji reč kojom se može opisati idila Krupajskog vrela – ono se prosto mora videti. Tu je i izvorište lekovite vode koje upotpunjuje ovo prelepo mesto. Vrelo je okruženo šumom, a stazice koje vode do njega ukazuju da se može doći i kroz šumu.

 Rajačke pimnice

Istočna Srbija/Negotinska Krajina

Istorija vinarstva predstavljaju dragoceni deo srpskog kulturnog nasleđa. Njen materijalni dokaz – Rajačke pivnice (pimnice) jedinstven je i u Srbiji i u okruženju.

Pimnice su živi svedok načina života i običaja tradicionalnih vinarskih zajednica Srba u Istočnoj Srbiji kroz vekove. Selo Rajac specifično je po tome što poseduje posebni deo sela gde su smešteni autentični vinski podrumi – pimnice.

Pimnice su izgrađene još u 18. veku od drva i kamena i dan danas ih lokalno stanovništvo koristi za odlaganje vina. Tokom posete možete probati vino a u nekim i prespavati, okruženi predmetima iz 18. i 19. veka.

 I OVDE KAO I PO CELOM SVETU NEMOGUCE JE NAPISATI SVE PRELEPE DESTINACIJE. EVO NE ZABORAVITE ARILJE KOJE IMA NAJSTARIJU PRAVOSLAVNU CRKVU NA SVETU , PRELEPI RZAV I JOS MNOGO TOGA, PALIC KOD SUBOTICE SA NAJBOLJIM ZOOLOSKIM VRTOM , SUBOTICA SA GRADSKOM KUCOM, CARSKA BARA I OSTALA MESTA.

DAKLE KOFERE U RUKE I U AVANTURU. NA LOSE STVARI VEC CEMO IMATI KAD DA MISLIMO. 

KARPE DIEM!