BEZOS KAO VLASNIK AMAZONA I BLU ORIGIN (SVEMIRSKA KOMPANIJA) IMA IDEJE SLICNE ILONU MASKU VLASNIKU TESLE I SPEJSEKSA (SVEMIRSKOG PROGRAMA) I ZATO SU ONI BROJ JEDAN I BROJ DVA NA LISTI NAJMOCNIJIH I NAJBOGATIJIH LJUDI NA PLANETI. CESTO SE MENJAJUNA TIM BROJEVIMA ALI TO NIJE VAZNO. VAZNE SU NJIHOVE IDEJE.
Svemirska trka dva najbogatija čovjeka na svijetu poprimila je danas nove razmjere.
Do toga je došlo nakon što se vlasnik kompanije Tesla Ilon Mask narugao pokušajima Džefa Bezosa da ospori njegov veliki ugovor s NASA.
Reuters prenosi da su dvojica milijardera, koji pokušavaju da lansiraju orbitalne rakete dalekog dometa, bili konkurenti za ugovor s američkom vladom u vezi sa izgradnjom svemirskog broda koji će prevoziti astronaute na Mjesec možda već 2024. godine.
Mask je u ovom poslu pobijedio, a Bezos nije bio zadovoljan takvim ishodom i njegova kompanija BlueOrigin se u ponedjeljak žalila nadležnoj vladinoj kancelariji i optužila američku svemirsku agenciju NASA da je izmijenila uslove konkursa u posljednjem momentu.
Mask, koji vodi aeronautičku kompaniju SpaceX, uzvratio je porukom Bezosu na Tviteru, a koju nije dodatno objašnjavao.
“Ne može se dići (do orbite), umirem od smijeha”, napisao je Mask, navodi agencija a prenosi beogradski Tanjug.BlueOrigin daleko zaostaje za kompanijama SpaceX i United Launch Alliance (ULA) u orbitalnom transportu i zbog toga je izgubila milijarde dolara na američkim ugovorima u oblasti nacionalne bezbjednosti, a čija realizacija počinje 2022. godine.
Ilon Mask najavljuje kolonije na Mesecu i Marsu, Džef Bezos svemirske orbitalne hotele, Ričard Branson stratosferne raketne letove sa jednog kraja planete na drugi. Svemirska trka milijardera mnogo je više od sudara sujeta najbogatijih ljudi planete. Reč je o ozbiljnom nadmetanju najmoćnijih kompanija za podelu kolača koji predstavlja tržište svemirskih letova u tehnološkom ciklusu koji upravo započinje.
Ovaj film slikovito sažima reakcije dela globalne javnosti na aktualizaciju „Svemirske trke milijardera" - višedecenijskog rivalstva među privatnim kosmičkim korporacijama „Spejs eks" (u vlasništvu tehnološkog tajkuna Ilona Maska), „Blu oridžin" (kompanija Džefa Bezosa, vlasnika internet platforme „Amazon") i „Virdžin galaktik" (u sastavu grupe „Virdžin" engleskog oligarha ser Ričarda Bransona). Ovo rivalstvo se u julu ove godine pretvorila u bukvalnu trku Bezosa i Bransona za titulu prvog privatnika koji je samog sebe lansirao u svemir, to jest prvog čoveka koji će odleteti u svemir u svojoj vlastitoj letelici.
I kao u slučaju prethodne svemirske trke SSSR i SAD, jedna strana je pobedila, ali druga strana tu pobedu osporava i relativizuje, pokušavajući da u hodu promeni pravila igre.
Astronauti i svemirski putnici
Najpre je 11. jula ove godine raketni avion marke „Svemirski brod 2" (SS2) pod nazivom „Juniti" („Jedinstvo") odveo dvojicu pilota i četiri putnika (uključujući i samog Bransona) do donje granice termosfere i omogućio im da na par minuta iskuse bestežinsko stanje, da bi devet dana kasnije automatizovana svemirska kapsula „Nju Šepard" to isto omogućila Džefu Bezosu i trima saputnicima, doduše na 20 kilometara većoj visini.
Marketinška odeljenja dvaju kompanija i njihovi internet navijači ispratili su dva leta svojevrsnim farsičnim ponavljanjem hladnoratovskog podbadanja SSSR i SAD: Bezosove pristalice, iznervirane Bransonovim „uklizavanjem u termin", ljubomorno su ponavljale da njegov avion „nije leteo u svemir", jer nije dosegao Karmanovu liniju (100 km) koja predstavlja međunarodno priznatu granicu između atmosfere i svemira, iako jeste prestigao liniju od 50 milja, koju za granicu svemira smatraju američke državne institucije.
Bezosov svemirski brod je nesumnjivo uzleteo iznad Karmanove linije, ali je i njega sačekao hladan tuš: istog dana kada je obavljen njegov let, američka Federalna uprava avijacije (FAA) pooštrila je kriterijume na osnovu kojih se neka osoba može smatrati „astronautom", eksplicitno naglasivši da komercijalni „svemirski putnici" to nisu (pritom je reklamni slogan „Blu oridžina" upravo „Postanite astronaut").
Branson i Bezos su tako dobili priliku da se u direktnom prenosu i pred očima celog sveta malo koprcaju u uslovima mikrogravitacije, da pošalju nekoliko unapred pripremljenih bodrih poruka o svetloj budućnosti čovečanstva, i da se, nakon bezbednog prizemljenja - vrate poslu.
Privatizacija svemira
Bez ikakve sumnje, „Svemirska trka milijardera" mnogo je više od sudara sujeta i „pišanja u dalj" najbogatijih ljudi planete. Ova dvojica - možemo ih slobodno tako nazvati - svemirskih tajkuna učestvuju u ozbiljnom nadmetanju visokotehnoloških kompanija za podelu kolača koji predstavlja tržište svemirskih letova u narednom tehnološkom ciklusu koji tek započinje. A u pitanju je biznis koji daleko prevazilazi tržište „svemirskog turizma", iako i „Virdžin galaktik" i „Blu oridžin" imaju velike ambicije na tom polju.
Utoliko su ova dva pionirska leta dvaju kompanija u manjoj meri bila stvar narcisoidnosti njihovih vlasnika, a pre svega način da oni lično pošalju marketinške poruke o poverenju u svoju tehnologiju koja je tom prilikom uspešno testirana. A reč je, nesumnjivo, o vrlo impresivnoj tehnologiji.
Bransonov raketni avion „Juniti" lansiran je sa specijalnog aviona-nosača („Matični brod", Mothership), izveo je nekoliko složenih manevara u gornjoj mezosferi, i prizemljio se na pistu poput bilo kog drugog aviona, dok je Bezosov „Blu oridžin" demonstrirao rad kako višenamenske kapsule za letove u svemir („Nju Šepard"), tako i višenamenske rakete-nosača („Nju Glen"), koje su se bez problema vertikalno prizemljile. Pritom su prilikom oba leta korišćene relativno udobne brzine od 3 maha, što omogućuje putnicima da lete u svemir bez surovih priprema kroz koje prolaze profesionalni kosmonauti; jedan od putnika na „Junitiju" bila je i penzionisani pilot Vali Fank, koja je sa svojih 82 godine postala najstariji svemirski putnik u istoriji čovečanstva.
Svemirski turizam na stranu, prava gigantomahija se ovde vodi za masne ugovore koje će američka država - i vojnoindustrijski giganti poput „Boinga", „Lokid Martina" ili „Nortrop Grumana" - dodeljivati za isporuke nove svemirske tehnologije, uključujući i infrastrukturu za kolonizaciju niske zemljine orbite, Meseca i Marsa.
Maskov svemir
Kompanija koja je najdalje otišla na ovom planu nije ni „Virdžin", ni „Blu oridžin", već Maskov „Spejs eks", koja je za proteklih nekoliko godina zahvaljujući impresivnim projektima, furioznom tempu razvoja i agresivnoj marketinškoj kampanji u javnosti stekla imidž predvodnika američkog (i svetskog) svemirskog programa.
„Spejs eks" je, uz obilatu finansijsku podršku američke države, rešila problem koji je američku kosmonautiku mučio četvrt veka - kako organizovati ekonomski isplativ sistem prevoza astronauta i opreme do Međunarodne svemirske stanice (MSS). Maskova kompanija ne samo da je razvila prvi američki svemirski brod za višekratnu upotrebu posle programa „Spejs šatl" - letelicu „Dragon" („Zmaj") - nego su njene performanse najzad prevazišle kapacitete dotada neprikosnovenih ruskih „Sojuza".
Povrh toga, ova kompanija je - prvi put u istoriji kosmonautike - razvila prve rakete-nosače za višekratnu upotrebu iz serije „Falkon", što je reklamirano kao značajno povećanje njihove ekonomičnosti.
Upravo kapsule i rakete za višekratnu upotrebu predstavljaju glavno polje takmičenja između Maskove i Bezosove kompanije, na šta se nadovezuju ništa manje impresivni planovi izgradnje svemirskih i lunarnih stanica i budućih misija na Mars. Mask je poznat po svojoj fiksaciji na Crvenu planetu, kao i po izjavi da „namerava da umre na Marsu", nakon što je tamo osnovao prvu održivu ljudsku koloniju.
Ali nevezano za privatno perpetuiranje pomalo zaboravljenog mitosa istraživanja kosmosa, kompanije Maska i Bezosa rešile su američkoj administraciji krupan problem, izbavivši SAD iz višedecenijske neprijatne situacije da nemaju drugog načina da svoje astronaute šalju u svemir, nego pomoću ruskih raketa. Na taj način je ruska nacionalna svemirska agencija „Roskosmos" izgubila monopol na snabdevanje MSS i lišena važnog izvora prihoda u uslovima u kojima se američke sankcije Rusiji i dalje pooštravaju. A ambiciozni planovi američkih milijardera - Maskove kolonije na Mesecu i Marsu, Bezosovi svemirski orbitalni hoteli, i Bransonovi stratosferni raketni letovi sa jednog kraja planete na drugi - samo komplikuju igru u uslovima kontinuiranog zahlađenja odnosa dvaju kosmičkih supersila.
Skupa i isplativa kosmonautika
Ova eksplozija privatne inicijative u osvajanju svemira, naravno, nije od juče, ali tek poslednjih godina postaje naročito vidljiva, pre svega zato što su godine istraživanja i razvoja tehnologije najzad dale konkretne rezultate koji su marketinški „opipljivi".
Na stranu pitanje da li harizmatični milijarderi ulažu toliki novac u glamurizaciju svemirskih tehnologija zato što žele da ovaj sektor učine ekonomski privlačnijim ili pokušavaju da pozajme njegov već etablirani sjaj kako bi promovisali same sebe kao „novu sortu bogataša", „tehnološke gikove" koji se prema svemiru odnose strastveno, a ne kalkulativno. Setimo se samo Maskove marketinške vratolomije prilikom promocije rakete „Falkon hevi", kada je lansirao u svemir kabriolet „Tesla" za čijim volanom je sedeo „svemirac" (u stvari „Spejs eksovo" svemirsko odelo), dok je radio ukrug emitovao pesmu Space Oddity Dejvida Bouvija; raketa je prošle godine proletela pored Marsa sa sve svemirskim odelom i automobilom.
Kakve god da su namere u pitanju, efekat je pretvaranje svemira od „konačne granice" (the final frontier) mogućnosti ljudskog roda u - ekonomski resurs.
Ako je originalna svemirska trka počela kao trka za prestiž između dve različite civilizacije i ekonomska modela i ako se nastavila kao trka za prestiž naučnoistraživačkih institucija i projekata šačice razvijenih i bogatih zemalja, onda je danas sve očiglednije da se ona pretvara u trku za profitom.
Bez ikakve sumnje, svemir je već decenijama i više nego profitabilan posao, a savremeni život ne može se zamisliti bez niza kosmičkih tehnologija koje koristimo svakodnevno - od praćenja gužve u saobraćaju, preko meteoroloških prognoza do satelitskih komunikacija, da i ne pominjemo konkretnije industrijske primene u geodeziji, geološkim istraživanjima, saobraćaju i sl. Ali bez obzira na sve to, istraživanje svemira dugo je nosilo oreol delatnosti čija finansijska isplativost nije baš najočiglednija. Svemirske sonde i vozila u javnosti su često posmatrani kao „skupe igračke", a ulaganja u istraživanje svemira kao neopravdan trošak koji odvlači novac od društveno kudikamo važnijih projekata. Svemirske kompanije nove generacije prethodnih godina uložile su velika sredstva da paradigmu „skupo i neisplativo" promene u - „skupo i isplativo".
Simbolički kraj posthladnoratovske epohe
Ova grozničava komercijalizacija svemira u neku ruku predstavlja istinski kraj posthladnoratovske epohe, u kojoj je, nakon propasti SSSR, istraživanje svemira stagniralo u kontekstu odsustva upečatljivih simboličkih dostignuća, ali je zato cvetalo kao polje do tada neviđene saradnje i razmene podataka velikih zemalja na planu tehnologije i naučnih istraživanja.
Prekid ruskog „taksiranja" američkih astronauta na MSS predstavlja naročito upečatljiv simbol ovog prekida saradnje i prelaska u režim „tržišne konkurencije". Rusija je, doduše, pre nekoliko dana lansirala i spojila sa MSS-om modul „Nauka", što je prvi dodatak modula na stanicu za poslednjih 11 godina, ali su Rusi istovremeno jasno stavili na znanje da nakon zatvaranja MSS-a ne nameravaju da učestvuju u sličnom međunarodnom projektu, i da će umesto toga graditi vlastitu orbitalnu stanicu (i još jednu u orbiti oko Meseca).
Kina je ove godine uspešno lansirala u orbitu prvi modul svoje dugoročne svemirske stanice „Tiangong-3" (ime na kineskom znači „Nebeska palata"), a svemirske stanice u narednih 10-15 godina planiraju da podignu u orbitu i Indija i Indonezija, dok je kosmičke ambicije i planove za istraživanje Meseca ovih dana predstavila i Turska.
Amerikanci, doduše, nastavljaju dosadašnju saradnju sa evropskom, kanadskom i japanskom kosmičkom agencijom, i planiraju izgradnju vlastite stanice u lunarnoj orbiti „Lunar gejtvej" (tj. „Mesečeva kapija") koja, između ostalog, treba da bude početna tačka za lansiranje budućih misija na Mars.
Što se Rusa tiče, oni su po inovacijama i svemirskim dostignućima značajno zaostali za Amerikancima u eposi nakon pada Berlinskog zida (Rusija je u to vreme jedva finansirala svoj kosmički program), ali su veoma uspešno komercijalizovali nasleđenu sovjetsku tehnologiju i zadržali ubedljivo prvenstvo u broju lansiranja godišnje, sve dok ih sa prvog mesta nije istisnuo furiozni razvoj „Spejs eksa". Rusi su u međuvremenu - uz dosta trzavica - otvorili novi kosmodrom („Vostočnij") i grozničavo pristupili projektima izgradnje brodova i raketa nove generacije, ali na ovom planu već upadljivo zaostaju za američkim privatnicima. I nisu jedini.
U agresivnom otimanju privatnih firmi za parče „svemirskog kolača", čak se i NASA potiskuje u drugi plan, pretvarajući se od pionira i sinonima za američki nacionalni kosmički program u neku vrstu „regulatornog tela" koje raspoređuje budžetska sredstva i određuje pravila u igri koju vode privatne kompanije. Krupni kapital je osvojio svemir, i ništa više nije isto.
Svemir kao bojno polje
Za to vreme, trka u naoružanju ubrzano napušta granica stratosfere i seli se u nisku orbitu. Uprkos čestim pozivima za demilitarizaciju svemira, i Amerika i Rusija i Kina aktivno razvijaju tehnologije koje se mogu koristiti za ometanje i uništavanje neprijateljskih satelita i drugih objekata svemirske infrastrukture. Čak i kada bi za to postojala dobra volja, ograničavanje ove vrste tehnologije predstavlja pravnu glavolomku, budući da se svako oruđe koje se može iskoristiti za opravku satelita u orbiti (što je tehnologija koja je uveliko u razvoju), može biti iskorišćeno i da se satelit onesposobi.
Militarizacija svemira napreduje i na čisto simboličkom planu. Ruska vojna avijacija odavno je preimenovana u „vazdušno-kosmičke snage" (VKS), a Amerikanci su 2019. godine zvanično osnovali Američke svemirske snage (US Space Force) kao zaseban rod vojske koji, za sada, kontroliše američku mrežu GPS i špijunskih satelita.
Ovom simboličkom vojnom paradiranju svemirom ove godine se pridružila i Nemačka, najavivši osnivanje vlastitih kosmičkih snaga.
U uslovima u kojima globalna ekonomija u velikoj meri zavisi od svemirske infrastrukture i komercijalnih satelita i dok odnosi među kosmičkim silama sve upadljivije zahlađuju, pitanje bezbednosti tehnologije koja „nebranjena lebdi u prostranstvu" sve više dobija na značaju. Utoliko pre što kosmičke ambicije imaju, i vlastite satelite u svemir lansiraju, i najveći enfants terribles globalnog društva iz američke perspektive - Iran i Severna Koreja.
„Bože kako neki mogu gore, a ja i Žuga ni na more?!"
Dok Mask i Bezos „podižu temperaturu" oko istraživanja svemira, nastojeći da ožive fascinaciju svemirom iz vremena „Sputnjika", „Vostoka", i „Apola", poslovično cinična javnost ne vidi u njihovim nastupima ništa više od samopromocije, pranja novca i beskrupulozne trke za profitom koja ne uzima ozbiljno u obzir istinske interese čovečanstva. Predstavljajući sebe kao pionire i motore progresa, oni često zaboravljaju u kolikoj meri su već ostvarene tekovine tehnološkog progresa nedostupne ogromnom delu planete, i u kolikoj meri neobuzdani razvoj predstavlja nerešivi ekološki i socijalni problem za najveći broj njenih stanovnika.
Ovaj snažni kontrast između kosmičkih ambicija najbogatijih i sve gorih uslova života najsiromašnijih (ali i globalne srednje klase), naročito je došao do izražaja za vreme globalne pandemije kovida 19. U uslovima globalnog zatvaranja i zaključavanja, lajt-motiv svetske reakcije na kosmičke ambicije Bezosa i Maska postali su stihovi „Zabranjenog pušenja": „Bože, kako neki mogu gore, a ja i Žuga ni na more?!"
Istovremeno, ovi basnoslovno skupi projekti razvoja i promocije kosmičke industrije dolaze u isto vreme sa praktično konsenzualnim proklamovanjem „Zelene tranzicije" kao nove ekonomske doktrine koja podrazumeva resetovanje cele globalne ekonomije i (pažljivo dirigovani) ulazak u novi tehnološki ciklus, a čiji pobornici ne gledaju dobronamerno na džinovske rakete koje sagorevaju fosilna goriva. Debata na temu „koliki je ugljenični otisak" globalnog svemirskog programa i dalje traje, ali čak ako se ispostavi da on nije bitno veći od otiska globalnog vazdušnog saobraćaja, opet nekako „nije lepo" da se običnim ljudima u svetu nameće da moraju da se odreknu svog benzinca ili dizelaša zarad životne sredine, dok milijarderi mogu nesmetano da lete na svojim privatnim raketama do svemira i nazad.
Sve nas to vraća na parabolu iz „Elizijuma" - živimo u društvu u kome neki ne mogu ništa, dok drugi mogu sve, i u kome basnoslovno bogatima naša planeta postaje sve tesnija, pa gledaju kako što pre da se bukvalno uzdignu iznad nas do svojih svemirskih čardaka ni na nebu ni na zemlji, koji običnom svetu nikada neće biti dostupni.
Pritom atmosferi razočaranja i podozrenja ni najmanje ne pomaže činjenica da su se ljudi koji se danas reklamiraju kao zaštitna lica tehnološkog napretka čovečanstva tokom pandemije dodatno obogatili direktno proporcionalno sumi za koju je ostatak sveta osiromašio. Na ovo svakako treba dodati i upozorenja teoretičara ekonomije, koji upozoravaju da ekonomsko opravdanje za Maskov i Bezosov koncept kolonizacije Sunčevog sistema počiva na ideji progresa kao beskrajnog procesa koja se u uslovima ograničenih resursa na našoj planeti pretvara u džinovsku Ponzijevu šemu, gde se ulaganje triliona u svemirske projekta pravda budućom dobiti od eksploatacije za sada nepoznatih kosmičkih resursa koja može da se ispostavi kao potpuno neostvariva.
Navigare necesse est
I dok naučnofantastična paradigma iz „Elizijuma" veoma lepo ilustruje aktuelni trenutak globalnog društva, nije loše podsetiti se još jedne - iz vizualno spektakularnog, ali pripovedački feleričnog filma „Međuzvedani" Kristofera Nolana. Reč je o filmu koji u mnogome podseća na svemirske programe Maska, Bezosa, Bransona i drugih tehnoloških tajkuna - pretenciozan je, izgleda veoma atraktivno, zasniva se na izuzetno intuitivnoj premisi, ali se na kraju svodi na šuplju priču.
„Međuzvezdani" takođe predstavlja ekstrapolaciju sadašnjeg trenutka u budućnost, u kojoj oskudica materijalnih resursa na zemlji (između ostalog, usled pandemije koja je uništila praktično sve poljoprivredne kulture na planeti) postaje toliko akutna, da tera čovečanstvo u maniju ludizma i tehnofobije. Teorija zavere da je „sletanje na Mesec bilo snimljeno u studiju" postaje zvanična istorija, čiji je cilj da se obeshrabri svaki oblik ljudskog pregalaštva koji nije fokusiran na neposredni opstanak na Zemlji. U tim uslovima, NASA nastavlja da organizuje istraživanje svemira u tajnosti, jer bi ih sopstvena javnost razapela na krst zbog „arčenja sredstava koja su preko potrebna za preživljavanje".
Argumentacija Nolanovih ludista (i maltuzijanaca i eko-fanatika) ne pada daleko od zvanične dogme o „održivom razvoju", koja podrazumeva „neophodna odricanja svih" kako bi „ograničeni resursi" (a svi resursi su po definiciji ograničeni) na Zemlji čovečanstvu maksimalno potrajali. Ne ulazeći uopšte u raspravu zašto je ova ideja „održivosti" i „preživljavanja" fundamentalno protivna ljudskoj prirodi (temeljnu nekompatibilnost „života" i „preživljavanja" lepo je ilustrovao „Piksarov" kultni animirani film „Voli"), niti u kolikoj meri je ona jednako ekonomski neodrživa koliko i paradigma „neograničenog razvoja", ovaj cinični i sitničavi odnos naše civilizacije prema univerzumu na elementarnom nivou zaboravlja zašto uopšte idemo u svemir.
Ludistička paradigma je danas toliko uticajna, da postoji čitava supkultura koja je odbacivanje tekovina svemirskog doba dovela na takav nivo, da otvoreno negira da je zemlja okrugla. I uopšte nije stvar u tome da li neko iskreno veruje ili ne veruje o tezu o „ravnoj Zemlji", stvar je u tome da smatraju da je istraživanje svemira dovoljno beznačajna stvar da se može sistematski omalovažavati i obesmišljavati ovakvim teorijama zavere.
A fundamentalnu ljudsku potrebu za istraživanjem svemira, za svemirskim stanicama, kolonijama na Mesecu i Marsu, i daljem širenju na međuzvezdani prostor, najjezgrovitije je formulisao engleski alpinista Džordž Malori, koji je poginuo tokom svog trećeg pokušaja da se popne na Mont Everest, a koji je na pitanje zašto mu je toliko stalo da se popne na tu planinu lakonski odgovorio: „Zato što je tamo."
Navigare necesse est, vivere non est necesse predstavlja moto kojim se čovečanstvo vodilo od antike naovamo, i zahvaljujući kome je ostvarilo sva svoja najveća dostignuća. Nije u prirodi ljudskog roda da gleda u horizont, a da ne poželi da sazna šta se nalazi iza njega. Ta neobuzdana radoznalost je naša evolutivna strategija i temeljna odlika naše vrste. Mask i Bezos to dobro znaju, i maestralno se igraju sa našim emocijama da bi prodali svoje svemirske brendove.
Ali koliko god njihove ambicije bile sebične i narcisoidne, ne može se reći da njihove osnovne teze ne zavređuju pažnju. Originalna svemirska trka proistekla je iz zastrašujućeg nadmetanja dvaju superdržava u kome su milioni ljudi širom planete ostali bez svojih života kao „trava koja biva ugažena kada slonovi igraju fudbal". Istovremeno, ta svemirska trka je zaslužna za najveći kvalitativni skok u ljudskom tehnološkom napretku koji je naše društvo ikada iskusilo, a čije plodove baštinimo dan-danas. Ideja da smo kao civilizacija dosegli plafon svog razvoja i da nadalje treba da se održavamo kao zatvoreni ekosistem sve dok naše sunce ne pregori u najmanju ruku deluje proizvoljno, a na kraju krajeva čak i nehumano, čak mizantropično. Ne, ploviti se mora, i ako granice napretka nisu beskrajne, granice ljudske mašte jesu, a do sada je nebrojeno puta dokazano da je ljudski rod u stanju da izmisli rešenja za probleme koji ugrožavaju njegov fizički opstanak čak i u najokrutnijim uslovima.
To, međutim, ne znači da ne treba postavljati pitanje da li ljudi koji treba da nas povedu u rešavanje problema opstanka na Zemlji putem kolonizacije svemira mogu da dođu iz kaste koja je u najvećoj meri zaslužna za to što je taj opstanak danas uopšte ugrožen. Srpsko iskustvo sa razuzdanim kapitalistima koji u zemlju donose inovativne tehnologije poput malih hidroelektrana ili modernih rudnika litijuma ostavlja mnogo prostora za zabrinutost i cinizam. Jedno je, međutim, sigurno - velika tehnološka trka je počela, osvajanje svemira samo je jedan njen deo, a njene posledice biće dalekosežne. Globalni milijarderi posežu za zvezdama, i u svom beskrajnom hibrisu spremaju se da nam prodaju svemir. Da li će cena biti preskupa, ostaje da se vidi.
Posle niza odlaganja, privatna kompanija Ilona Maska "SpaceX" lansirala je letelicu sa četiri astronauta u pravcu Međunarodne svemirske stanice.
Raketa je dovela četiri astronauta u orbitu, uključujući 600. osobu koja je stigla u svemir u poslednjih 60 godina.
BAS TAKO. OSTAJE DA SE VIDI. ALI GDE IMA DIMA IMA IVATRE. NE BI POSTOJALE TOLIKE PRICE O NOVOM ZIVOTU ZEMLJANA U SVEMIRU DA SE ZAISTA INTEZIVNO NE RADI NA TOME. KO CE U TRCI ZA SVEMIR POBEDITI NA KRAJU NIJE NI BITNOSEM ZA ONOG KO ZELI NAJVISE DA ZARADI. DOBROBIT COVECANSTVA JE U PITANJU. JER KAD OVDE NA ZEMLJI ZIVOT VISE NE BUDE MOGUC DOBRO JE AKO SE IMA GDE OTICI . PA NEKA TO BUDE I SVEMIR.
Нема коментара :
Постави коментар