TV DOKTORI

 UTICAJ SERIJA O BOLNICAMA I TV DOKTORI UZ 'VIRTUALNE DOKTORE' NA NETU UCINILI SU VELIKI 'POMAK' U LECENJU LJUDI. UMESTO CEKANJA U REDOVIMA I PLACANJA ZA LEKARSKI SAVET I LECENJE TU SU 'MALI' I  'VELIKI' EKRANI I INTERNET. MEDECINSKIH SAVETA I DOKTORA KOLIKO ZELIS. MENI LICNO NAJVISE ODGOVARA DOKTOR HAUS (VALJDA ZBOG GODINA), ALI KO NE BI POZELEO DA GA LECI DOKTOR ROS ILI DOKTOR SEPARD ILI...

Razgovor između doktora Marka Grina (Entoni Edvards) i stažiste Džona Kartera (Noa Vajli) u prvoj sezoni serije Urgentni centar (ER), bolničkoj drami iz 90-ih godina koja je iznedrila mnoge imitacije zbog realističnih opisa bolničkih procedura . u koje spada i lumbalna biopsija.A recenica  „Gledaj, uradi, nauči druge, postala je toliko uobicajena da je svi koriste i u drugim oblastima zivota.

Grinova fraza - „gledaj, uradi, nauči druge" - zvuči kao da je nastala u scenarističkoj kuhinji tokom pisanja Urgentnog centra, ali u stvari se radi o pravom školskom metodu za studente i stažiste.

Ovo je samo jedan od primera načina na koji su producenti ove serije uspeli da dostignu verodostojnost koja je nedostajala ranijim, sapuničastim medicinskim dramama, kao što je recimo dugotrajna Opšta bolnica.Gledajući seriju, postavlja se pitanje, kao i kod mnogo drugih sličnih serija, do koje mere je moguće prikazati „pravu" medicinu na malom ekranu - i šta se to obično izgubi u prevodu?

Televizijske bolničke drame su uvek egzistirale na nekoj zamišljenoj granici između istine i fikcije.

Ovaj žanr potiče iz 50-ih godina prošlog veka, kada se pojavljuju američke serije kao što su City Hospital i Medic.

Čak i tada, scenaristi su pribegavali raznim trikovima ne bi li pojačali realistični momenat u epizodama.

Serija Medic je po pravilu započinjala kratkim uvodom u kojem bi neki navodno pravi doktor (uvek je to bio glumac) opisivao nesrećan slučaj ili bolest kako bi pojasnio priču koja sledi, kao da se radi o istraživanju nekog slučaja u naučne svrhe.

Takođe, postojala je i posveta „medicinskoj profesiji i svim muškarcima i ženama koji se bave njom".

Tokom naredne decenije, producenti različitih medicinskih drama su počeli da zapošljavaju i reklamiraju medicinske konsultante koji su scenaristima davali smernice i ta praksa je nastavljena do danas, sa manje ili više uspeha.

U praksi, uglavnom se pre radilo o proveri različitih stručnih tvrdnji, nego o prikazivanju nerealnih zapleta.

Od tada, mnoge medicinske drame kao da su počele da odustaju od realističnog pristupa u korist slobodnijih, sapunskih priča.

Ali u isto vreme scenaristi su znali da kada njihove priče imaju uporište u pravoj medicini, one imaju i veću težinu - a pravi svet je konstantno nudio novu inspiraciju.

Medicinska literatura je prepuna neobičnih slučajeva kojim je potrebno samo malo fikcionalizacije da bi počele da funkcionišu i kao zabava.

Uostalom, svaki doktor ili medicinska sestra znaju makar jednog pacijenta čija priča čezne za televizijskom adaptacijom.

Tokom 90-ih godina američka serija Urgentni centar je autentičnost digla na još viši nivo.

Isprepletana pričama u kojima su dominirali romansa i sukob, serija je prikazivala užurbanost tipičnu za bolničko prijemno odeljenje, ali i društvene probleme koji su bili prisutni na ovoj lokaciji u srcu Čikaga.

Takođe, kamera je beskompromisno prikazivala jezive i krvave detalje bolesnih ili povređenih ljudi.

Scenaristi su u priču uveli i kompleksan medicinski žargon, pritom pružajući vrlo malo ustupaka gledaocima koji nisu bili medicinski obrazovani, baš kao ni sami glumci.

Da bi mogao da zapamti sve te misteriozne termine i medicinski rečnik, Kluni - koji je glumio Daga Rosa - navodno je pisao sopstvene replike na istoriju bolesti koja stoji na bolničkim krevetima, na stranu koju kamera ne vidi.

Urgentni centar je bio toliko autentičan da je počeo da se reflektuje i na same medicinske škole; nastavnici su đacima puštali inserte iz serije i uz njih držali predavanja o efikasnoj interakciji sa pacijentima.

Tako je doktorka Elen Lerner Rotman u svojim memoarima sa priprema u medicinskoj školi na Harvardu, napisala da je Urgentni centar imao izuzetan uticaj na nju i njene kolege.

„Kroz lekare, specijalizante i studente Urgentnog centra, moje kolege i ja smo mogli da proniknemo u ono čemu smo i sami težili i da prevladamo strahove od onoga što smo mogli da postanemo.

„Tako smo razvijali paradigmu načina na koji smo mogli da pomognemo našim pacijentima i istraživali sopstvena osećanja i način na koji bi ona opstajala u stvarnom svetu".

Imajući to u vidu, Urgentni centar je možda i baratao uspešno sa žargonom i realističnim, krvavim detaljima, ali priče i dalje nisu bile potpuno realistične.

Otklon od realnosti se odvijao u rasponu od benignog, pa sve do fantastičnog.

Kao u svim medicinskim dramama, pisci su vreme koristili tako što bi radnju sabijali u trajanje jedne TV epizode - rezultati testiranja su, na primer, iako bi im u realnosti trebalo nekoliko dana da stignu, stizali u roku od nekoliko sati.

Doktori su obavljali niz zadataka koje bi, u realnosti, obavljao ceo jedan tim.

Pacijenti su nesrazmerno preživljavali srčane udare, stažisti su izvodili komplikovane operacije, dok su glumci nesvesno pogrešno baratali sa krvnim uzorcima - takav pristup bi u stvarnosti rizikovao ozbiljne infekcije.

I naravno, tu je bio i besprekoran, filmski izgled bolničkog osoblja, kao i akcione scene koje su se odigravale na samim ulaznim vratima bolnice.

I zaista, nedugo nakon premijere Urgentnog centra 1994, producenti su odlučili da promene ime izmišljene čikaške bolnice iz serije Opšta bolnica oblasti Kuk u „Okružna bolnica".

Razlog - iznervirani šef hitne pomoći u pravoj čikaškoj bolnici oblasti Kuk požalio se producentima i najavio pravne mere zbog netačnosti koje su mogle da se primete u seriji.

Naravno, Urgentni centar nije bio jedini TV šou koji se udaljio od pravog života.

Neke medicinske drame su otišle i mnogo dalje.

Uvod u anatomiju je tipična serija za koju nijedan gledalac ne veruje da odgovara onom što se dešava u pravim bolnicama.

Ili su se makar nadali tome.

Zapleti su bili takvi da se u njima moglo naići na slučajeve u kojima je, na primer, Kristina (Sandra Oh) bila probodena oštrom ledenicom ispred same bolnice.

Tu je i ozloglašena muzička epizoda u kojoj likovi komuniciraju kroz pesmu.

Svejedno, pisci su koristili prave medicinske slučajeve u svojim pričama.

Epizode u kojim Meredit Grej (Elen Pompeo) i njene kolege nailaze na slučaj devojčice koja je imuna na bol ili žene koja ima nekoliko spontanih orgazama dnevno - bazirane su na pravim slučajevima.

Ipak, scenaristi su sebi dali i previše slobode u opisu profesionalnih, ali i neprofesionalnih navika lekara.

Tim medicinskih istraživača koje je predvodila Lindzi Uelet sa Univerziteta Mičigen, nedavno je odgledao 271 epizodu različitih bolničkih serija, kao što su Urgentni centar, Uvod u anatomiju, Doktor Haus, Sestra Džeki i još 12 drugih.

Oni su registrovali preko 1000 individualnih primera neprofesionalnog ponašanja među doktorima i sestrama u serijama.

„Iako TV drame obično promovišu osoblje kliničkih centara u heroje koji delaju isključivo u interesu svojih pacijenata, neke epizode isto tako nude priče u kojima su lekari moralno problematični, rasisti, arogantni i netrpeljivi jedni prema drugima, osoblju i pacijentima", napisali su Uelet i njene kolege.

Jedna druga studija, koja se usredsredila na Doktora Hausa i Uvod u anatomiju, je takođe bila kritična i u scenarijima pronašla „teške devijacije od ustaljenih profesionalnih normi".

Među njima su i propust dobijanja odobrenja od pacijenata za razne medicinske tretmane, činjenica da su mnogi lekari u nekoj vrsti međusobnog seksualnog odnosa ili serija nepriličnih interakcija među kolegama koje bi, u stvarnim situacijama, dovele do ozbiljnih problema sa odeljenjem za ljudske resurse.

Ono što možda i ne iznenađuje je to da je Gregori Haus (Hju Lori) bio glavni krivac za tu vrstu problema, odgovoran za 88 odsto uvredljivih ili neprofesionalnih sukoba sa kolegama i pacijentima.

Možda se može učiniti i da su ovi istraživači promašili poentu jer, posle svega, da su protagonisti u serijama sve radili po protokolu, one bi bile dosadne za gledanje.

Ali razlog zbog kojeg su oni uopšte i sproveli ovakvo istraživanje ležao je u njihovoj brizi da bi netačne tvrdnje iz epizoda mogle da utiču na to kako ljudi gledaju na doktore i medicinsko osoblje u stvarnom svetu.

„Scenariji za ove drame koriste tehnički ispravnu terminologiju i stvaraju veći osećaj autentičnosti", kaže Uelet.

„Upravo zbog toga što ove serije izgledaju realistično u mnogim aspektima, granica između činjenica i fikcije izgleda zamagljeno".

Da li je ovakvo ponašanje na malom ekranu zaista tako veliki problem, nije potpuno jasno.

Iznenađujuće, postoje i dokazi da gledanje medicinskih TV drama zaista može da poveća poverenje gledalaca u medicinsko osoblje u pravom svetu.

Takođe, može se debatovati i o tome da li medicinske drame kolektivno mogu da obaveštavaju gledaoce o tome kako funkcioniše svet sa kojim se možda nikada ne bi ni susreli ukoliko nisu bolesni, kao i da bi mogle da pomognu u humanizaciji doktora i medicinskih sestara koji rade u takvom okruženju.

U kontekstu humanizacije bolničkog života, gledanje serije Ovo će da boli je meni dosta pomoglo.

Pa da li je onda serija Ovo će boleti bliža realnosti od ostalih bolničkih drama?

Teško je reći.

Ono što komplikuje analizu slojeva istine i fikcije u ovoj drami je scenarista serije.

Priča se u velikoj meri zasniva na iskustvima pravog Adama Keja - nekadašnjeg doktora koji je napisao scenario, koji se opet bazira na njegovoj knjizi iz 2017. o iskustvima rada u bolnici.

Kada je jedan novinar 2017. godine pitao Keja da li su događaji iz knjige istiniti, on je rekao da su priče poprilično verno prenesene.

Apsolutna istina, objasnio je on, ne bi bila etička.

Takođe, trebalo bi ukazati i na to da su Kejeva iskustva stara više od 15 godina i da se baziraju na događajima koji su se odigrali 2006.

Uvod u anatomiju je jedna od onih bolničkih drama koje se bave i pandemijama

Tokom transfera svoje knjige na televiziju, Kej je svakako morao da napravi neke ustupke i da se pomalo udalji od potpuno realističnih opisa nacionalnih bolnica današnjeg vremena, ili makar od sopstvenog iskustva.

Za razliku od knjige koja je pisana u formi dnevničkih fragmenata koji pokrivaju mesece njegovog iskustva, ono je utkano u pojedinačne epizode ograničenog trajanja.

Knjiški stil koji obiluje anegdotama i vicevima je napušten, pa su različiti pacijenti ugrađeni u pojedinačne likove.

Trebalo bi napomenuti i to da je onaj najradikalniji doktorski humor poprilično ublažen za potrebe mejnstrim televizije.

Naravno, Kej nije jedini doktor koji je adaptirao svoje medicinsko iskustvo i prezentovao ga u formi TV serije.

Dan Sefton, i dalje aktivan lekar, objašnjava način na koji on medicinsko znaje prevodi u fikciju.

On ne piše memoare kao Kej, ali kao scenarista i suosnivač produkcijske kuće Sedam mora, on povremeno ugrađuje vlastito iskustvo u razne medicinske drame kao što su The Good Karma Hospital, Trust Me i neke epizode serije Casualty, Doctors i Holbi Siti.

I šta onda on smatra da nedostaje medicinskim dramama?

Njegov odgovor me je iznenadio, jer nema mnogo veze sa medicinskim stvarima ili profesionalizmom.

„Iskustva koja su mi se najdublje urezala u doktorsku svest su čisto nihilistička besmislenost i nepravda. To što se ljudi razboljevaju i umiru bez ikakvog razloga ili značaja", objašnjava on.

„Ako biste pokušali da portretišete realnost, onu hladnu stvarnost, niko ne bi želeo da je gleda".

Mnoge medicinske drame, nastavlja on, nude protivotrov ovom tmurnom, pravom životu.

„Svi pokušavaju da smrt načine smislenom. Oni koji su uspešni ili oni koji su makar emocionalni, pokušavaju da iz bolnih iskustava izvuku neki smisao i da ih ugrade u narativ svojih serija".

Danijela Lamas, doktorka i scenaristkinja, došla je do sličnih zaključaka dok je pisala za američku seriju Rezident.

„Isprva sam bila zabrinuta zato što sam mislila da je i moja TV verzija obmanjujuća", kaže ona za Njujork Tajms. „Gledaoci mogu da priđu vatri veoma blizu, a da se ne opeku"

„Ali autentični duh neizvesnosti - način na koji balansiramo rizik i korist i celu kompleksnost donošenja odluka - i dalje je prisutan.

„A volim i da verujem u alternativnu stvarnost u kojoj je moj pacijent mogao da živi. U svet u koji je on verovao i kojem se nadao. Kroz scenarije smo mogli da omogućimo da takav svet oživi".

„Televizija pronalazi put da ponudi dovoljno stvarnosti da bi nas nešto naučila ili isprovocirala, ali nudi i ravnotežu. „Gledaoci mogu da priđu vatri veoma blizu, a da se ne opeku"

Sefton ističe i to da publika prilazi mejnstrim medicinskim dramama sa određenim očekivanjima od doktora koji mogu da utiču na likove koje su scenaristi izabrali da nam predstave.

Tako se, na primer, retko mogu videti fiktivni doktori koji se ne trude da izleče pacijenta.

Čak i Haus, i pored svih antiherojskih osobina, uvek pokušava da ljudima sačuva živote.

„Ideja da vaš lekar nije neka vrsta nesebičnog sveca koji konstantno misli o vašoj dobrobiti i koji odlazi svojoj kući ne razmišljajući o vama - je zastrašujuća", kaže Sefton.

„Mislim da ljudi smatraju da je sama ideja da njihov doktor nije savršen veoma preteća".

Uprkos tome, Sefton se pita da li u ovom post-kovid vremenu sada ima više prostora za iznijansirani opis bolničkog života

Pandemija je, sugeriše on, otvorila ljudima oči po pitanju pritiska na celokupan zdravstveni sistem.

„Istina je da Nacionalna zdravstvena služba u Britaniji, iz globalne perspektive, funkcioniše sa malim i nedovoljnim budžetom", kaže on.

„Nije to ni najbolji ni najgori zdravstveni sistem na svetu. Tužna istina je negde na sredini: veoma velika vrednost se dobija samo uz pomoć ogromnog truda izuzetno posvećenih ljudi".

Uticaj pandemije na američke bolnice se već ugrađuje u zaplete američkih bolničkih drama.

Nedavna naučna studija koja se bavila epizodama serija Dobri doktor, Uvod u anatomiju, Chicago Med, The Resident i Novi Amsterdam zaključuje da se više od polovine odgledanih epizoda tih serija (35 od 60) u svojim zapletima bavi pandemojom ili njenim posledicama.

„Medicinske drame se fokusiraju na psihološke efekte pandemije na radnike u zdravstvenom sistemu, pokazujući njihovu iscrpljenost, nervozu, bes i strah", kaže Irena Kambra-Badli sa Vik univerziteta u Kataloniji.

Iako je zaključak da serije u sebi sadrže činjenične omaške, istraživači u svom izveštaju zaključuju da prikazivanje ovih psiholoških nedaća može da pomogne u edukaciji studenata medicine i javnosti o stvarnim efektima lečenja kovida u američkim bolnicama.

Konačno, ono što je najbitnije za Seftona kada piše medicinske drame su priče koje su emocionalno verne stvarnosti.

Pitanje toga da li je sama medicina verno prikazana je samo odvraćanje pažnje.

„Ukoliko tražite dobar medicinski savet u bolničkim serijama, onda ste po mom mišljenju u velikoj zabludi", kaže on.

Najbolje bolničke serije su autentične na drugi način:

„Sve su to priče o životu, smrti, rizicima ili ljubavi. To su veoma jednostavne i duboke stvari. Zato ih ljudi i gledaju. Ne gledaju ih zbog zdravstvenih informacija".

MENI SE IPAK CINI DA MNOGO LJUDI GLEDA OVAKVE SERIJE. JA PRVA. I NE ZNAM KOJU VISE VOLIM. DR HAUS JE VAN SVAKE KONKURENCIJE. IPAK NIJE TACNO DA NE GLEDAMO SA INTERESOVANJEM SVAKU PRICU O BOLESTI O NACINU LECENJA DIJAGNOZAMA. I KAO LAICI SKUPLJAMO INFORMACIJE  KOJE KASNIJE KORISTIMO I U STVARNOM ZIVOTU. NEKAKO NAM SE GLEDANJE TOLIKO SERIJA O DOKTORIMA IBOLESTIMAUVUCE U MOZAK TE I SAMI POSTANEMO NEKA VRSTA DOKTORA. I ZA SEBE I ZA DRUGE. A POTVRDU NALAZIMO I NAINTERNETU KOD NASIH KOLEGA 'DOKTORA' STA JE JEDINO DOVOLEO DO TOGA DA SHVATIM KOLIKO JE TO OPASNO. SITUACIJA U KOJOJ SVAKI VAS SIMPTOM UKAZUJE NA NEKU TESKU I STRASNU BOLEST! U 99% SLUCAJEVA TO NIJE TAKO. PA PRE NEGO STO POSTAVITE DIJAGNOZU I SMRTNO SE UPLASITE IPAK OSTANITE U REALNOM SVETU I IDITE KOD PRAVOG DOKTORA. SERIJE SHVATITE KAO SERIJE - ZABAVNI PROGROM STO ONE I TE KAKO JESU!

MORALNI PAD DRUSTVA - ELITA

 STALNO GA SPOMINJEM. MORALNI PAD NASEG DRUSTVA JE GORI I OD PADA RIMSKOG CARSTVA.TOLIKO SMO ZABORAVILI PRAVE VREDNOSTI ,TOLIKO SMO OGREZLI U GREHU DA NISTA VISE NE MOZE DA SE URADI. SRLJAMO U PROPAST CIVILIZACIJE. MOZDA TAKO I TREBA. OVO SE VISE NE MOZE ISTRPETI. ELITA NAS UGROZAVA A TAKO SE ZOVE NAJNOVIJI RIJALITI. APSURDNO ALI NASA ISTINA !

ло се наставља и сада више нема назад! Ускоро неће имати ни ко нити коме да се изјави саучешће! Није то више ни шокантно! Превара ђавола да он не постоји је успела! Жртве су све мање битне, додуше, ако се ту нађе рођак неке "познате личности" онда ће говњиво жута штампа имати још лепших наслова и сви ће помињати само ту особу, заборављајући остале жртве! Шта се десило? Па, рецимо … морони се са својих канала кезе деци посипајући се новцем, криминалци долазе у школе, музичари се отворено дрогирају у спотовима, деца живе у кладионицама, на сплавовима се на тацни сервира дрога, старлете причају о моралу, глумци глуме у филмовима који црне њихов народ, војска не зна где су границе земље, политичари издају земљу и украли би зеницу ока, јурцају и пале блинкере пролазећи кроз црвено, газе се људи у саобраћају без казне, навијачи руше стадионе, ријалити гамад се бије, пљује, вара супружнике, деца и бабе се такмиче у певању, гледају се мајмунске серије где се не зна ко је кога направио, зидају се зграде на сваком ћошку без икаквих дозвола, сељаци бацају своје производе јер је ГМО јефтинији, људи у пеленама раде по 12 сати, ради се и на државне и на верске празнике да газда не изгуби тај дан профит, ваздух најзагађенији на свету, све домаће банке продате да би се каматама пљачкало, извршитељи сатиру народ и наплаћују и награду за то, лекари беже и остављају специјализанте да се уче на народу, природа се користи за уцевљивање река, роштиљање и као депонија, а Бог, шта је то? Управо нам отвара очи. Скупо. Јбг, ми волимо све што је скупо. Престиж је то.И чему се сад чудимо !? Ко год је на ово упозоравао, проглашаван је државним непријатељем који тера стране инвестиције и кочи напредак. Напредак !? А где су наше инвестиције ? Где су плодови наше,Богом дате богате земље? Ево их, управо их гледамо ! Све друго је продато странцима зарад комфора у фотељама 

Bez naročite pretenzije na poznavanje srpske nacionalne i političke istorije može se sa sigurnošću utvrditi da je vreme u kome mi živimo, tačnije početak trećeg milenijuma, najniža kota na kojoj se nalazio moral srpske politike i nacionalne svesti i odgovornosti onih koji odlučuju o nacionalnim stvarima koje su bitne za opstanak srpske nacije i njegove države. Razlozi za takvo teško stanje za koje je sintagma moralni sunovrat, čini se, najprimerenija višestruki su. Onaj razlog za takvo stanje duha i prakse političke elite koji svakako stoji pre svih jeste moralni razvrat, mediokritetstvo, neodgovornost političke elite koja je potpomognuta drugim elitama u drštvu (intelektualnim, kulturnim, duhovnim ...) do te mere obezglavila srpski narod da svako ko je makar malo zainteresovan za budućnost svoga roda mora se zapitati ima li tu možda i namere. Ne bi se baš olako moglo tvrditi da je sve ovo što nam rada baš izraz puke slučajnosti. Gledano spolja čini se da se tzv. elita u srpskom društvu odnosi prema srpskom narodu sa prezrenjem ili pak ima strah od tog istog naroda. Narod je postao taoc svoje elite. Glavni oslonac svakom narodu – elita – postao je u srpskom slučaju.glavna prepreka za realizaciju njegovih legitimnih ciljeva. Inverzija kakva se nama desila kao narodu u pomenutom smislu nije zabeležena u modernoj istoriji. S obzirom na takav raspored snaga i uloga, na potpuni razlaz sa normalnim odnosom u tom smislu pravo je čudo kako nismo kao narod i više postradali. Ili kako lepo primeti pesnik „srećom u pravi čas s uma smo sišli“ pa mnogo toga primetili nismo.

Ako je ova polazna premisa o moralnom padu elit(e)a tačna onda je potpuno iracionalno očekivati od takve elite da se ponaša drugačije, odnosno, da radi u korist naroda kome pripada.

Ako je ova polazna premisa o moralnom padu elit(e)a tačna onda je potpuno iracionalno očekivati od takve elite da se ponaša drugačije, odnosno, da radi u korist naroda kome pripada. Danas je mnogo unosnije prokazati srpski narod nego ukazati na njegove nevolje, njegov vapaj za ravnopravnim statusom čak i u sopstevnoj državi. Svakodnevno nam se sa najviših mesta državne vlasti učitava krivica, tako da kazna koju preživljavamo trebalo bi da je logična posledica tog statusa. Izvinjavamo se svojim dželatima – pravdamo se što postojimo. Regionalni krivac, kakvim je označen srpski narod, da se poslužim tom elegantnom i funkcionalnom neodređenošću, trebalo bi da postane regionalni lider – kome, čemu, zašto? Dok svi, što je sasvim priodno, vode brigu o sebi, srpska politička elita svoje male snage troši na brigu o drugima. Iako smatram suvišnim ali ipak treba ukazati na to radi onih kojima to još izgleda nije jasno da Jugoslavije više nema, sa njom su nestali i svi oni razlozi za kompromise, uglavnom trule i gotovo po pravilu na štetu srpskog naroda.

Kada se izreče ovakav stav koji ako je tačan, a njegovu tačnost teško je dovoditi u pitanje a da se ne dođe u sukob sa činjenicama, onda bi svako dalje produbljivanje analize stanja srpskog društva danas bilo izlišan posao. Zato nam se čini da je mnogo uputnije, celishodnije i primerenije da se pokuša dati ideje kako iz svega ovoga izići, kako zaustaviti nacionalni sunovrat i otpočeti oporavak za opstanak. Uzimajući da je Pesnikov stav izražem stihom „tamo gde je opasnost rađa se i ono spasonosno“, istinit i delotvoran sklon sam poverovati da je za izrečenu opasnost moralnog sunovrata spas u srpskoj mladosti koja je dovoljno mlada da nije lišena snova, a opet dovoljno moćna da te snove o normalnoj Srbiji, normalnom životu može i da oživotvori. Sve donedavno pitao sam se da li su strepnje nad opstankom srpskog naroda koje su izricane u poslednjoj deceniji dvadesetog veka puka patetika, politička propaganda ili pak nešto treće. Jedino što mi nije bilo blisko umu jeste to da je to zapravo bila surova istina koja se danas odigrava pred našim očima čak i nezavisno od toga da li su oni koji su to izgovrali tada mislili ozbiljno. Danas nakon svega, i baš zbog svega što se dešava sa srpskim narodom i njegovom državnošću koja se ovaploćuje kroz Srbiji i Srpsku i svim opasnostima koje su se nad njih nadvili, to više nije retorsko pitanje to je problem koji zahteeva apsolutno uvažavanje, i prema njemu sameravanje snaga za njegovo rešavanje.

Srpska mladost treba da učini šta može a na nama je da ih u tome ne ometamo i to će biti dobro i za nas i njih.

Verujem u želju za životom, uvren sam da je poseduje i srpski narod, stoga se i nadam da će i on pronaći način kako da opstane, kako da ne isčezne sa mape sveta – iz samog života. Srbima danas – da bi postojali sutra – jedino mogu pomoći oni sami sebi. Svi projekti koji se zasnivaju na dodeljivanju i uručivanju sreće i blagostanja završavali su se fatalno. Srpska mladost danas ima odgovornost kako za sebe tako i za budućnost srpskog naroda ili možda grešim iz čega bi proisteklo da treba još jednu priliku dati Krkobabićima i Kapičićima. Teško mi je i zamisliti da će roditelji biti protiv svoje dece. Zato i podvlačim, iako bez namere da izričem političke parole – toga je bar sita srpska javnost – vi kojih se to najviše tiče, vi koji nemate pravo na čekanje, ćutanje i oklevanje – uradite za sebe onoliko koliko nisu bili u stanju da urade oni koji su bez ikakvog legitimiteta uzeli i našu i vašu sudbinu u svoje ruke. Srpska mladost treba da učini šta može a na nama je da ih u tome ne ometamo i to će biti dobro i za nas i njih. U ovom času potrebno je samo da se ne osporava zrelost srpske mladosti i odustane od podmlađivanje srpske starosti. Pa zar je to mnogo. Manji zahtev za viši cilj do sada se nije stavljao na terazijama pred srpski narod ili meni nije poznato da je takva razmera postojala u našoj pisanoj i pamćenoj istoriji.

Logično pitanje posle svega jeste – a gde je ta mladost? Odgovor je jasan i jednostavan - ona je tamo gde nisu aktuelni ministri, poslanici, lideri i liderčići sgranaka, kvaziintelektualci i nedoškolovani naučnici, ona je delom utamničena, ona je izvan nas koji smo rekli što smo imali, znali i umeli. Koliko i šta smo uradili može se sažeti u jednu reč – propast – umanjena teritorija, raseljen narod, upropaštena privreda, uprostačena kultrua, unakaženo školstvo – ugrožen opstanak nacije. Moralno uspravljanje posrnulog srpskog naroda mogu izvesti samo moralno uspravni ljudi a takvi se nalaze u delu društva koji možemo za ovu priliku imenovati sa, kako sam naveo - srpska mladost. Kako će ona to uraditi nije naše da brinemo. Na nama starijima jeste samo to da im ne smetamo, da im se sklonimo s puta. Valjda mogu od nas da očekuju toliko jer to zaista nije mnogo i ne predstavlja naročitu žrtvu. Promena u srpskom drušvu mogućna je samo pod uslovom da dođe do smene genercija. Više od pola veka vlada jedna formacija, jedna ideologija u više generacija, valjda je došlo vreme da Srbijom upravlja nova generacija, ona koju mi najčešće ne razumemo i kada se trudimo, a da ne govorim u kakvom smo nesporazumu sa njom kada ne želimo i nećemo da je razumemo – onaj naraštaj Srba koji će imati razumevanje za sve pa i za nas kakvi god da smo bili i kakvi god jesmo.

Svako onaj, a verujem da takvih ima, kome ovo nije jasno teško će razumeti one druge mnogo teže stvari i probleme pred kojim se nalazi srpski narod na početku trećeg milenijuma kada on bez preterivanja mora otpočeti ozbiljnu borbu za svoj opstanak.

Svako onaj, a verujem da takvih ima, kome ovo nije jasno teško će razumeti one druge mnogo teže stvari i probleme pred kojim se nalazi srpski narod na početku trećeg milenijuma kada on bez preterivanja mora otpočeti ozbiljnu borbu za svoj opstanak. Ovaj napis valjalo bi razumeti više kao ukazivanje i izjašnjavanje ko treba da čini, ko treba da stane na pozornicu srpske politke da postane njen subjekt, a ne šta bi taj trebalo da čini. Onaj ko je pozvan da čini za dobro svoga naroda i države taj sigurno zna i šta i kako to treba činiti. Da još jednom istaknem, nakon svega nisam siguran šta treba činiti, nemam dovoljno ni umne ni moralne snage da se odvažim da mislim u tom pravcu ali sam zato, ma koliko ništa nije mudro tvrditi, siguran u to da srpska mladost treba da preuzme odgovornost za stanje u državi i naciji srazmernu svom društvenom i biološkom statusu. Možda će se neko setiti da stavi primedbu kako je ovaj napis moguće protumačiti i kao udvaranje srpskoj mladosti. Priznajem da je on i to, uz napomenu da je od udvaranja mladosti mnogo pogubnije podilaženje starosti a što je u našem slučaju na nesreću vladajući princip političkog života. I možda smo zato tu gde jesmo u jednu reč – nigde. Ovaj napis ujedno treba razumeti i kao poziv toj mladosti da preuzme odgovornost za naciju i Srbiju koliko danas jer već sutra moglo bi biti kasno.Opao je i što zabrinjava još opada moral kod ljudi i žena, a to isto usaðuju u malu nevinu djecu. Èak mnogi ljudi smatraju da je ova karakteristika neimovna u savremenoj civilizaciji i nemoguæe je od nje odstupiti. Porodice su razrušene zbog poveæavanja bluda, braènog nevjerstva, sastavljanja dana i noæi u haram radnjama.
Èovjek je napustio svog komšiju, roðaka, sin zanemario oca, kæerka majku. Komšije žive godinama jedni do drugih, a iz novina saznaju da je neko u komšiluku umro. Opet sin kao i kæerka ne informišu roditelje gdje su i sa kime troše i vrijeme i novac.
Uzrok moralnog pada snaga je strasti koju ne može zaustaviti NISTA.LJudi pod pritiskom svojih strasti izbjegavaju svaki zakon kako oni što ga vjera propisa, tako i onaj koji propisa država u kojoj žive. Tako zakon ne daje svoje potpune plodove i ljudi brzo otkrivaju da su zakoni postali okovi protiv strasti i devijacije u koju (za)padaju? Oni tada brzo mijenjaju te zakone i nedosljednosti (devijacije) èine legalnim? Ovako zbog strasti padaju iz ponora u ponor, sve dok se ne dozvoli blud, homoseksualizam, lezbejstvo, kocka, alkohol, droga... Sve dok muškarac ne poène oponašati žene, a žene muškarce. Sve tako æe propasti dok ne iscrpe svoje snage i dok ne unište svoju ljudsku prirodu. Raspadom morala dolazi do bluda, a blud dovodi do raspada porodice. Društvo se raspada i slaba djeca upropaštavaju se raspadom porodice, kao što se i roditelji upropaštavaju u starosti iz istog razloga.Zadnje vreme je termin koji najčešće dovodimo u vezu sa Biblijskim proročanstvima i sudnjim danom. Gledano iz makro ugla to možemo tumačiti kao kraj čovečanstva. Ali, svako od nas pojedinačno ovaj proces doživljava i kao jedinka, onda kada naslutimo da je kraj možda tu negde… I kao što su razni “vidovnjaci” obično uvek grešili prognozirajući koji je taj zadnji, sudnji dan društva, isto tako možemo tumačiti i prognoze pojedinih lekara koji imaju običaj da predvide pacijentu mesec, dva ili godinu dana života…

Kao što je sudnji dan društva nepredvidiv i isključivo u domenu Tvorca, ista priča je i sa životom pojedinca. Često puta u slučajevima teških bolesti dobijamo ili sami donosimo prognoze kraja nagađajući dolazak sudnjeg dana. Za razliku od verskog gledišta, zdravstvene prognoze daju se na osnovu iskustva ili statistike sličnih slučajeva. Ukoliko neko ima tešku bolest a po svojim osobinama pripada statističkoj većini onda ta prognoza može biti poprilično tačna. Ali ako osoba nekako izađe iz te prosečne većine onda je na njoj teže primeniti prognozu a rubrika Armagedon je tu upravo zato – da vam pomogne da “izađete iz stada”. Ukoliko ste ateista po ubeđenju nemojte odmah zauzimati odbrambeni gard već prvo pročitajte ceo tekst a onda donosite sud. U daljem tekstu pokušaćemo da bolje razjasnimo pojam “zadnjeg vremena” koristeći se simbolikom i konstantnim poređenjem ljudskog drušva i njegovog osnovnog člana – pojedinca.

Telesno zdravlje čoveka (važi i za društvo) ne bi trebali razdvajati od njegovog duševnog zdravlja. Drugim rečima ukoliko dođe do duhovne propasti osobe (nacije) doći će i do problema sa njenim fizičkim zdravljem. Generalno gledano duhovna propast najčešće vodi i onoj zdravstvenoj. O ovome smo pričali u prethodnim tekstovima gde smo raspravljali šta je starije duh ili materija kada smo definisali prvobitnost duha tj. informacije a materiju kao njen produkt ili odraz u materijalnom ogledalu. Samim tim svaka promena u informaciji izazvaće preslikavanje i u njenom materijalnom liku. Tendencija rapidnog duhovnog propadanja biće naročito izražena u “poslednjim danima” kako to opisuje Biblija pa ćemo se malo zadržati na toj temi“Ali ovo znaj, u poslednjim danima doći će naročito teška vremena jer će ljudi biti sebični, pohlepni za novcem, umišljeni, oholi, hulnici, neposlušni roditeljima, nezahvalni, neverni, bezosećajni prema drugima, nespremni za bilo kakav dogovor, klevetnici, neobuzdani, okrutni, bez ljubavi prema dobroti.” (Timotiju 3:1-3). Ako bismo sudili po navedenom mogli bismo da kažemo da kraj ne samo da je blizu već smo se našli i iza njega. Svaka stavka iz prethodnog uslova skoro da je stoprocentno ispunjena. Oni koji su živeli u poslednjih nekoliko decenija ne mogu poreći ovaj neprekidan i zastrašujući moralni pad savremenog društva. Svaka generacija neprekidno spušta granicu prihvatljivog ponašanja. Kao rezultat navedenog svaka naredna generacija funkcioniše pod nižim moralnim standardima od one prethodne. I na žalost izgleda da nema kraja ovom sramnom trendu. Ovde možemo svrstati sve veće odavanje narkomaniji, bludu, pederastiji, lezbejstvu, sektaštvu i sličnim pošastima. Sva ova ponašanja dovode do totalnog sloma duhovnog bića čoveka (društva) dovodeći ga tako u sukob sa Zakonom Tvorca. Budući da čovek živi suprostavljen osnovnoj ideji koja čini srž njegovog bića logično je za očekivati da će to dovesti do propasti njegovog zdravlja i do njegove egzistencije opšte. Uočavanjem ovakvih pojava kod pojedinca lako ćemo doći do zaključka koji se može primeniti na celo društvo. Ovaj princip važi i u obrnutom smeru – od društva ka pojedincu.

Kao znaci i dokaz poslednjeg vremena čovečanstva u Bibliji se spominju i brojni ratovi po svetu, prirodne katastrofe, glad, umnožavanje znanja a kada pogledamo današnje vesti videćemo baš puno takvih informacija – o ratovima, o poplavama, zemljotresima, slike ljudi koji umiru od gladi…

Ljudska sudbina, čoveka kao pojedinca ili mikrosistem, kreće se linearno od tačke rođenja do tačke smrti. Ako bismo društvo zamislili kao jednu makro ličnost, onda bi i ono imalo sličan životni put. Ono takođe putuje od tačke svog rođenja, razvoja, starosti pa sve do svoje krajnje tačke tj. smrti ili propasti. Pojedinac će u zadnjem vremenu (starosti) proživljavati znake smrti (bolesti, disfunkcija, gubitak kontrole..) a društvo u će kao jedan “makro pojedinac” te znake ispoljavati u naopakom ponašanju kao vidom društvenih bolesti (devijantna ponašanja, krize, ratovi, pad moralnih vrednosti, veličanje nakaradnog ponašanja i sl.). Sve ove pojave još davna su opisane u Bibliji a neki očekivani scenario dat je u Otkrovenju Jovanovom, u knjizi Proroka Danila i drugim svetim knjigama. Ovaj scenario već postoji kao informacija i ono što gledamo samo je “ekranizacija” ili premijera tog filma. U prethodnim tekstovima smo već pričali o pojmu vremena i predviđanju događaja, ali podsetićemo vas: eksplozija zvezde na nebu nije nešto što gledate u realnom vremenu već prošlost koja se je odigrala možda milion godina unazad. Ono što vidite samo je projekcija filma kome je trabalo milion godina da dođe do vašeg filmskog platna. Informacija koja je data u knjigama je “trailer” koji najavljuje emitovanje projekcije filma sudnjeg dana.

Tako će se u jednom mikrosistemu tumor, kancer, infarkt i ostale teške bolesti predstaviti kao znaci upozorenja zadnjeg vremena. Ali, ono što je zajedničko kod svih pokušaja tačnog određivanja datuma sudnjeg dana jeste da su svi omanuli u svojim prognozama što govori o tome da ovaj datum zna samo tvorac. Zato svaku prognozu sudnjeg dana tretirajte kao sumnjivu bilo da se radi o prognozi društva ili prognozi bolesti i dužine nečijeg života.

Iako niko ne voli da mu se otkriva kraj filma, nećemo ni mi to učiniti u potpunosti, ne zato što smo uviđajni već zato što i mi nemamo apsolutno tačnu informaciju. U načelu, pojaviće se brojne pošasti, ljude će napadati “besni čirevi i bolesti”, doći će do nestašica vode, hrane, sirovina, zbog svega toga vodiće se brojni ratovi. Okultno će se uvećavati, naopake vrednosti biće proglašene normalnim – čak i dobrim, dok će hrišćanske vrline, moralna čistota i poštenje biti ismevani – čak napadnuti. Sve će to činiti “Antihrist” koji će se infiltrirati u “sistem” i napadaće iz tog pravca. Formiraće svetsku vladu, koristiće ljude u politici, upravljaće vojskama, policijom, ekonomijom, medicinom. Prevariće mnoge, čak i dobre ljude. On će mobilisati veliku armiju ljudi da mu služe a sredstvo koje će koristiti da ih veže biće njihova pohlepa za novcem, željom za povlasticama i privilegijama. Možda ćete često puta pomisliti da je materijalna pohlepa jedini motiv i razlog svih loših dešavanja u svetu (ratovi, kemtrails, depopulacija, farmako terorizam..) ali prevarili ste se. Kao i u priči sa nekim političkim ubistvom: izvršioc zločina će najverovatnije imati finansijki motiv kao primarni ali kod naručioca to svakako ne mora biti slučaj. Vi ćete u celoj priči možda okriviti direktnog izvršioca napadajući njegovu pohlepu ali pravi razlog je u pozadini priče. Tako je i ovde. Glavnom organizatoru svih događaja kojima svedočimo novac nije primarni motiv ali njegovim sledbenicima jeste. On koristi njihovu pohlepu kako bi sproveo svoje ciljeve a to su totalno uništenje ljudskog roda, kako zdravstveno tako i moralno. Ali, Armagedon će dati rešenje…

Ukoliko želite da učinite nešto za svoje zdravlje primarno će biti da dovedete sebe u skladu sa Zakonom Tvorca. U protivnom sva nastojanja za ozdravljenjem biće konstantno usmerena protiv vetra. Možda ćete nešto u tom delu i uspeti da popravite ali trebaće vam mnogo više snage da vodite čamac protiv struje. Ako se je društvo našlo jednoj ovakvoj poziciji mi ne možemo zazeti stav “to je problem društva a ne mene” jer drušvo čine pojedinci, tj. svi mi. Ako se je društvo moralno našlo na rubu propasti, svakako da problemi postoje i kod nas, pojedinaca. A problemi u duhovnom, kao što rekosmo, podstaći će probleme u materijalnom. Ukoliko se borite sa teškim bolestima ili ih želite prevenirati, moraćete da poradite na sebi.

U tom delu odabir pravilne ishrane postaće ključni momenat. Ali ovde ne mislimo samo na ishranu tela već i duha. Kao što će telo tražiti živu hranu kako bi se odbranilo u teškim vremenima tako će biti i sa duhom. Osnovna hrana duha jeste svetlost i istina, odnosno Božja reč (živa reč). Šta je to što daje život hrani, reči…? U materijalnoj hrani to će biti sunčeva svetlost akumulirana u nutrijentima kao što su proteini, ugljeni hidrati, vitamini, enzimi itd.  Nutrijenti duhovne hrane koji sadrže svetlost jesu vera, ljubav, nada, poštenje, skromnost, dobrota, istina, milosrđe i ostale vrline (“…ko jede od mog tela imaće život večni..”). Ako u svom životu pogazite ove vrline ostaćete bez osnovnih nutrijenata duševne hrane a hrana koju ćete koristiti biće – laž. Duh koji će živeti u laži, bez prisustva Božje reči, razboleće se a laž će uzeti svoj oblik u materiji i daće joj se ime bolesti. Opet da podsetimo, ovo nije jedini način na koji bolest može doći ali je jedan od bitnijih. Ukoliko svoj duh budete hranili iz tanjira istine suzićete prostor bolesti a povećati verovatnoću izlečenja. Zapisano je “neće čovek živeti samo od hleba već od svake reči Božje”. Božju reč dakle ne smemo zapostaviti baš kao i živu materijalnu hranu.

Kada je reč o hrani tela, rafinisana i termički obrađena hrana lišena je svake istine. Ako vaše telo zamislimo kao zemlju, pooranu njivu onda će hrana biti seme ili biljku koju sadimo i od koje očekujemo plod. Taj plod biće naše zdravlje, zdravo telo koje će funkcionisati bez problema. Ako bismo sada uzeli to seme ili biljku svejedno, prethodno je skuvali, ispekli, ispržili, rafinisali, odstranili bitne delove i tako posadili u zemlju – šta bismo dobili kao plod? Ništa! Takva biljka je jalova, bez svetlosti i neće dati ploda, bar ne onog koji mi priželjkujemo. Iz fizike znamo da svetlost objektivno postoji a da je tama rezultat odsustva svetlosti. Što je svetlosti manje – tame je više, nikako obrnuto. Otprilike tako će biti i sa našim zdravljem i “mrtvom” hranom. Što je žive hrane manje – to je bolesti više. Prirodna, živa hrana je ona koja raste u prirodi, pod suncem, po mogućstvu što manje pod  uticajem “ljudskog faktora” zato što naša hrana mora zadržati svoju autentičnost tj. strukturu koju joj je priroda odnosno Stvaraoc dodelio. Samo tako ona može lečiti i pomagati naše zdravlje. Previše ljudskog prisustva oduzeće prirodnu čistoću hrani i ona će početi da poprima osobine laži. Postaće prepuna veštačkog đubriva, pesticida, herbicida, fungicida, rafinisaće se, termički obrađivati. Nakon takvog holokausta neće više ostati ni trunke istine u njoj. Upotreba prazne i rafinisane hrane pogoduje profitu prehrambene i farmaceutske industrije ali ne i vama i vašem zdravlju. U tom smislu primetićete kako se “sistem” vredno trudi da nas uvede u svet kulinarstva. Tako ćete na TV-ima videti masu emisija i tv šou programa sa temom kulinarstva: tata kuva, mama kuva, kuvajte sa najboljima, kuhinja ova, kuhinja ona… Izbor je veliki. Recepti pljušte sa svih strana. Prosto se stiče utisak da je poželjno kuvati sve – pa čak i banane. Nemojte da zaboravite da najjače prehrambene grane industrije ne mogu postojati bez termičke obrade hrane a onda saberite dva i dva i dobićete odgovor o kulinarskim emisijama.I na kraju da kažemo da iako kraj filma obiluje lošim scenama vi ne može znati šta će se dešavati nakon njega. Zato ne brinite mnogo o tim detaljima. Zlo mora doći i to je neiminovno. Ne možete ga sprečiti ali teško onom čijim posredstvom ono dolazi. Trudite se da se ratosiljate loših misli, ne zamerite, ne mrzite, praštajte, ne činite zlo drugima.. Sve te osobine učiniće vas “teškim” i pogodnim za kontrolu jer ako vašu vedrinu i životnu radost preuzme apatija i zlo bićete u vlasti tamne strane. Ne zaboravite ono što je rečeno “nije svetlosti manje što je mrak veći već je mrak rezultat odsustva svetlosti”.Kada pacijent čuje za svoju tešku dijagnozu on obično zauzima određeni stav.  Ukoliko je to opasna bolest, još i sa smrtnim ishodom, pacijent će doživeti stanje depresije a to će dodatno otežati njegov položaj. Npr. ako mu saopštite da ima težak oblik kancera a sa time date i “prognozu” pacijent će automatski postati deprimiran pogotovu što takva izjava dolazi od autoriteta kome pacijent po defaultu veruje. Vrlo je teško izlečiti nekoga ko je ubeđen da pred njim stoji rok života koji se meri u mesecima. Cela priča jednostavno počinje da se odigrava kao film koji striktno poštuje scenario koji pacijent prihvati. Stiče se utisak da kada biste potpuno zdravom čoveku dali pogrešnu dijagnozu i ako bi mu sa “jakim autoritetom” prognozirali 3 meseca života, stanje njegove uobrazilje otprilike bi i dovelo to takvog ishoda. Na žalost, kada su teške dijagnoze u pitanju, pacijenti se obično stavljaju pred svršen čin, lišeni ljudskog razgovara i psihološke podrške. Uglavnom se sve svede na formalnost, prepisivanje tableta i “prognozu sudnjeg dana” koja nepotrebno zakomplikuje stvari. 

Upravo to čini i tamna strana trudeći se da vam navuče izrazito pesimističan duh, zatrpavajući vas lošim vestima koje su prepune ubistvima, prikazujući vam filmove u kojima obiluje nasilje, scene mučenja, bluda, pederastije, tj.svih onih pošasti koje prizivaju svršetak života trudeći se da i kod onih koji još uvek nemaju dijagnozu nametnu osećaj bolesti i smrti. Zato ne brinite i ne gubite duh već uvek prvo tražite ono što je Božje, a sve ostalo, i zdravlje, i novac, i hrana, doći će samo po sebi.udeći po ovim znakovima i nadovezujući se na priču u otkrovenju možemo sa sigurnošću utvrditi da nam se taj čuveni “sudnji dan” opasno približava. Ako ćemo znake koje očitavamo u društvu prihvatiti kao najavu kraja civilizacije da li to znači da će i prisustvo teške bolesti kod pojedinca biti nagoveštaj kraja života? Svakako da ovi znaci upozoravaju na prisustvo opasnosti ali ne zaboravite da je datum kraja tajna koju jedino Bog zna i svi oni koji su do sada pokušali da preciziraju taj dan – omanuli su. Ne zaboravite ovu činjenicu kad god dobijete zdravstvenu prognozu sistema: “sa tom bolešću živećete mesec-dva-tri….”. Niko ne može da zna tačan datum kraja izuzev činjenice da će kad-tad doći. 

 “… Ne sudite, i vama se neće suditi… oprostite, i vama će biti oprošteno… zamolite i daće vam se… tražite i pronaći ćete… kucajte i vrata će se otvoriti. Verujte u dobre stvari, jer dan je već prošao i noć polako pada ali ne brinite, JA sam sa vama svakoga dana sve do svršetka sveta”…

NARAVNO DA MORALNI PAD DRUSTVA DONOSI COVEKU NIKAD VISE PSIHICKIH I FIZICKIH BOLESTI. I KAO STO STALNO PONAVLJAM A NISAM PESIMIST OVO SE POPRAVITI NE MOZE. KRAJ OVE CIVILIZACIJE JE BLIZU I SAMO SE NADAM DA CE SLEDECA BITI BOLJA OD OVE BAR U POCETKU KAO I SVE PRETHODNE.

 

 

 

 

 

SVE JE TO SLUCAJNOST ILI NIJE

UVEK SAM GOVORILA DA SE NISTA NE DESAVA SLUCAJNO. SLUCAJNOST NE POSTOJI ZATO STO JE U UNIVERZUMU SVE, BAS SVE POVEZANO. 

Ne postoje slučajnosti. Svaki događaj nosi neku poruku. Bilo da se radi o savršenom danu u kojem sve teče glatko ili o lošem razdoblju kada se događaju loše stvari, svemir vam šalje poruku. Kada god ste u sinhronicitetu s nečim što zaista želite, postoji verovatnoća da ćete se povezati s time. To je razlog zašto se slični ljudi „slučajno“ susreću. Radi se o tome da se nalaze na istoj frekvenciji i sinhronicitet čini svoje da ih spoji.

Sinhronicitet najbolje deluje za ljude koji u njega veruju. Za početak, trebalo bi verovati da slučajnosti ne postoje. Ukoliko govorite da je sve slučajnost, šaljete svemiru slabe duhovne signale koji su u suprotnosti sa snažnim signalima koji svemir šalje vama kada vas stavlja u sinhronicitet sa svime.

Razumevajući sinhronicitet kao uobičajenu pojavu, posvećena osoba je u stanju da se dublje poveže sa svojim unutrašnjim sinhronicitetom i zapravo da se trudi manje kada želi da se određene stvari dogode.
Sinhronicitet je poput ogledala koje reflektuje sve čemu posvećujete pažnju i sve u šta verujete. Ukoliko se složite da zakon sinhroniciteta postoji, moći ćete da se povežete dublje i pošaljete snažnije poruke na duhovnom nivou. Uz to ćete biti bolja, samopuzdanija osoba, posvećena svakoj svojoj akciji. Takođe, razumevanje sinhroniciteta doprinosi uspostavljanju harmonije u svemu što tražite i donosi svesnost o svemu što se događa oko vas.

Ako ste ikada čuli za Marfijev zakon, onda verovatno možete shvatiti i sinhronicitet. Ako jedna stvar krene pogrešno, postoje velike šanse da će i druge stvari krenuti pogrešno. Sinhronicitet takođe može ići protiv vas.

Ali, ako očekujete da će se dogoditi loše stvari i verujete u Marfijev zakon, onda ste u sinhronicitetu sa svojom unutrašnjom negativnošću.

Naleteli ste na nekoga negde? Mislite da je to slučajnost, sreća ili verovatnoća? Pravi odgovor na tu „slučajnost“ jeste nauka slučajnog susreta. Štaviše, to nije slučajnost, zapravo postoji razlog zašto se nešto dogodilo. Uvek postoji razlog i povezanost da sretnete nekoga i iskusite nešto. Slučajnost je samo iluzija.

Naša prošlost, sadašnjost i budućnost su potpuno povezane. Iako ne razumemo uvek zašto se nešto događa, uvek postoji razlog koji postane očit nakon nekog vremena.

„Sinhronicitet je stalno prisutna stvarnost za one koji imaju oči da ga vide“, rekao je Karl Jung.

Možete početi da primećujete sinhronicitet sa ljudima, brojevima, događajima itd.

Prihvatite sinhronicitet u njegovom pravom obliku, kao deo duhovne i univerzalne inteligencije koja nas stalno pokušava nešto naučiti, dopreti do nas i pružiti nam ljubav, podršku i vođstvo.

U životu ne postoji slučajnost, sve se dešava sa razlogom - 5 najvažnijih zakona Univerzuma

Razumijevanje zakona Univerzuma može nam pružiti dublji uvid u to kako postići svoje ciljeve i kako bolje živjeti svoj život.

Ovi zakoni djeluju kao vodiči koji nam pomažu razumjeti kako se povezati s okolinom i stvoriti pozitivne promjene u svojim životima. Evo pet zakona Univerzuma koje bi bilo korisno znati kako bismo olakšali svoj život: 

Zakon zahvalnosti: Biti zahvalan na onome što imamo ključno je za sreću i ispunjenje. Osim što trebamo cijeniti materijalne stvari koje posjedujemo, važno je biti zahvalan i prema ljudima koji nam pružaju podršku i čine dobra djela. Ponekad je dovoljno izreći riječi zahvale da bismo nekome uljepšali dan. Ovaj zakon podsjeća nas da cijenimo ljude i stvari koje često uzimamo zdravo za gotovo. 

Zakon odnosa davanja i primanja: Ovaj zakon naglašava važnost velikodušnosti i nesebičnosti. Prema njemu, što više dajemo drugima, to ćemo više primiti. Međutim, ključno je davati iz srca, bez očekivanja nagrade ili povrata usluge. Davanje bi trebalo proizlaziti iz želje da se pomogne drugima, a ne iz sebičnih motiva. Također, zakon nas potiče da se prema drugima ponašamo onako kako bismo željeli da se oni ponašaju prema nama. 

Zakon oslobađanja: Ovaj zakon nas podučava važnosti oslobađanja od prošlosti i nepotrebnih tereta. Da bismo napredovali u životu, moramo se riješiti loših navika, negativnih ljudi i svega što nas koči. Oslobađanje omogućava duši da diše, a umu da se otvori za nove mogućnosti. Ovo je zakon koji nas potiče da budemo hrabri i da napustimo ono što nam više ne služi. 

Zakon namjere i fokusiranosti: Držanje se svojih ciljeva i namjera ključno je za postizanje uspjeha. Umjesto čekanja da se čuda dese, ovaj zakon nas potiče da budemo aktivni u ostvarivanju svojih ciljeva. Trebamo biti istrajni i truditi se da pronađemo inspiraciju koja će nas motivirati da nastavimo raditi na svojim snovima. Održavanje fokusa na svojim ciljevima pomaže nam da ostvarimo željene promjene u svojim životima. 

Zakon vizualizacije i pozitivne namjere: Ovaj zakon nas podsjeća na moć pozitivnih misli i vizualizacije. Snovi i ciljevi mogu postati stvarnost ako ih redovito vizualiziramo i usmjeravamo svoju energiju prema ostvarenju pozitivnih rezultata. Važno je da se usredotočimo na ono što želimo postići i da izbjegavamo negativne misli i sumnje. Pozitivna namjera privlači pozitivne događaje u naše živote.

Sjetimo se da su ovi zakoni Univerzuma smjernice koje nam pomažu da razumijemo kako energija oko nas utječe na naše postupke i iskustva. Primjenjujući ove zakone u svojim životima, možemo stvoriti pozitivne promjene, izgraditi dublje odnose i ostvariti svoje snove.

Nikada se ništa ne događa slučajno. Slučajnost je iluzija nesavršenosti našeg uma. Misli, želje i osećanja uvek se materijalizuju, ali zbog odvojenosti od svoje duhovne prirode, koja nas na energetsko-hologramski način povezuje sa Bogom i Univerzumom, često ne povezujemo želje, poruke i doživljeno. Naši strahovi nas koče u životu i zbog toga ne prepoznajemo Božije znake i odgovor Svemira, čak do te mere da moramo često zamoliti za neki jasan znak.

Neki ljudi mole svoje duhovne vodiče da im otvoreno daju znak za pomoć, neki razgovaraju sa njima (u slikama, telepatski). Neko oseća prisustvo i pomoć anđela u teškim i prelomnim momentima u životu. Duhovne poruke prima u stvari, naša duša, a odatle ide u podsvesno ili u svesno, ako smo otvoreni, u alfa stanju svesne opuštenosti.

Meditacija nas najbolje otvara za suptilne poruke iz Svemira. Ego ometa ove vibracije od duhovnih bića, pa često ljudi u snovima dobijaju znak šta da preduzmu u vezi nekog događaja, bolesti ili nesreće. Da li ste primetili da vam se često ponavljaju događaji sa brojčanim simbolima, specifičnim mirisima (koji asociraju na drage osobe koje vam šalju znak) ili bojama? Taj déjà vu često je poruka iz viših astrala.

 

Melodija, neka pesma ili zvuk koji se uporno ponavlja, takođe može da vas otvori da dešifrujete signale upozorenja iz viših dimenzija. Intuitivno znate da je to odgovor koji ste tražili. Na primer, čujete u glavi neku pesmu koja se stalno ponavlja, da bi je konačno čuli i prepoznali pred neki sudbinski momenat u životu. Upozorenja su nekad i neprijatna.

Čuveni Hoze Silva, tvorac “Silva metod kontrole uma”, često je sanjao jedan san, koji se toliko često ponavljao da ga je zapisao i pokušao bezuspešno da analizira. Naime, on koji mrzi i alergičan je na boraniju, stalno je sanjao da mu žena daje da jede boraniju. Slika boranije u tanjiru ga je neprijatno proganjala u mislima. Jednog dana vozeći se autom primetio je ispred kamion pun gajbi sa svežim boranijama.

To su bile one iste boranije iz snova. Pošto je znao da mu podsvest šalje jasnu poruku, jer je boranija za njega simbol nečeg neprijatnog, opasnosti, naglo je prikočio i udaljio se od prikolice kamiona, koja se u tom trenutku pri velikoj brzini otkačila. Sudar bi bio strašan, ali je Hoze bio dovoljno udaljen da izbegne sudar.
  Počnite i vi da obraćate pažnju na znakove i s vremenom ćete prepoznati poruke. Ja sam prepoznala svoju srodnu dušu u običnom, nepoznatom, veselom mladiću koji je imao kariranu košulju neobično jakih boja. Košulja je bila déjà vu, simbol, ključ koji je otvorio moju podsvest i moja ga je duša prepoznala: "To je On!!"

Čarolija susreta sa mladićem u kariranoj košulji završila se udajom (posle 7 dana) i zajedno smo već 35 godina. Često blizak kućni ljubimac može da bude kanal za poruke iz duhovnih dimenzija. Izoštrite intuiciju - dobićete znak!

Osetljive, intuitivne osobe, obično imaju osećaj iznenadnog protoka energije koji ih obuzme, kada telo zatreperi, uznemiri se i prepozna poruku. Slušajte svoje telo. Ono vam puno toga može reći!

Duhovne poruke i simboli uvek imaju pečat vaše ličnosti, vaše duše, vaših sećanja iz ovog ili prošlih života. Samo vi možete dešifrovati ove poruke. 

MOZDA VAM OVA TEMA I NIJE BAS NEKI PRIORITET U ZIVOTU I MNOGO LJUDI NE OBRACA PAZNJU NA 'SLUCAJNA' DESAVANJA OKO SEBE. STETA. ZIVOT BI BIO MANJE KOMPLIKOVAN KAD BI STO VISE 'OTVORILI SVOJ UM' I VEROVALI SVOJIM OSECAJIMA .

 

 

USAMLJENOST

 USAMLJENOST NIJE SAMOCA.NA SAMOCU SMO OSUDJENI.. USAMLJENOST NASTAJE KAD NAM SE DESI EMOCIONALNA PRAZNINA. IMA VISE VRSTA USAMLJENOSTI OD KOJIH JE JEDNA NAJSLICNIJA SAMOCI . OSTALE NAM STVARAJU PSIHICKE I FIZICKE PROBLEME,A IPAK IH SAMI BIRAMO.

Usamljeni ljudi se često smatraju stidljivim, povučenim ili asocijalnim, ali nekad su potpuno suprotno.Ako se neko osjeća usamljenim, on uopšte nije sam, već obrnuto. Pravi usamljenici po pravilu sami biraju - okružuju sebe minimalnim brojem ljudi jer im je tako ugodnije. Oni ne smatraju sebe superiornijim od drugih - već su to, naprotiv, veoma realni i trezvni ljudi.

Ovaj izuzetno inteligentan pristup životu pomaže im da bolje razumiju druge, kao i motive njihovog ponašanja. Postoje dvije vrste usamljenika - introverti i ekstroverti. Oni se razlikuju po ponašanju i preferiranom druženju, ali na kraju se njihove preferencije u odnosu na ljude manje ili više podudaraju.

 Usamljenici- ekstroverti mogu lako komunicirati s bilo kim po svom izboru. Oni nemaju ni najmanje poteškoća u uspostavljanju novih odnosa, ovi odnosi su, po pravilu, jaki i duboki, i njih ne uznemiravaju velike skupine ljudi. Oni mogu komunicirati s bilo kim, ali to ne znači da će to i činiti.

Takvi ljudi postaju usamljenici upravo zato što ne žele da se druže i komuniciraju s bilo kim. Oni više vole da žive svoj život sami, nego da budu okruženi lažnim osmjesima i skučenim umovima. Sa njima je lako komunicirati, ali sve dok te ne upoznaju bliže, oni će nježno držati distancu i odnositi se prema perspektivi razvoja odnosa sa dosta skepticizma.

Usamljenost je naš izbor, dok smo na samoću osuđeni. Ovi fenomeni ljudskog ponašanja su posledica načina života savremene civilizacije. Uprkos prirodnoj potrebi čoveka da kontaktira sa drugima, kod mnogih to izostaje, a tehnološke inovacije sve više anesteziraju želju za zbližavanjem, toliko da je to postala boljka modernog društva…

– Potreba za drugima govori o osećanju pripadanja, zajedništva, deljenja, pomaganja, zajedničkog vremena i drugih relacija među ljudima, kao društvenim bićima. Kod usamljenika ovakve potrebe izostaju, jer očigledno, to ispoljavaju na drugačiji način. Ipak, oni nisu čudaci. Mnogi od njih imaju vrlo sadržajan i bogat unutrašnji život, znaju da osmisle vreme, oboje događaje emocijama, imaju razvijen kapacitet za „biti sam“ stanje. Usamljenici ne moraju da budu strani, daleki i zastrašujući, kako ih drugi ljudi doživljavaju, a još manje da imaju neki problem ili poremećaj – objašnjava psiholog, psihoanalitičar Vesna Brzev Ćurčić.

* Da li je život usamljenih komplikovan?

– Mnogo je komplikovanije osobama koje ne mogu same i kojima je život potpuna katastrofa ukoliko nisu okruženi drugima, jer oni ne žele, ne mogu, niti smeju ikada da budu sami, čak ni za trenutak. Zanimljivo je da su ovakvi ljudi znatno manje upadljivi, jer su takvi vidovi ponašanja socijalno prihvaćeniji od usamljenosti. Usamljeni ljudi su više uočljivi, ne samo zbog toga što su usamljeni, već i zbog zagonetnosti koju ta činjenica nosi sa sobom. O čemu li misle, šta sanjaju, kome veruju, koga vole, čime se bave, da li čitaju, postoji li bar neko vrlo važan u njihovom životu, zašto su takvi… To su najčešća pitanja koja postavljaju ljudi dok ih posmatraju sa strane, a ne shvataju da usamljenost ne znači izolaciju, već upravo suprotno. Takva osoba je najčešće u svom svetu po sopstvenom izboru. Na ovaj fenomen niko nije do kraja imun, što znači da može da se dogodi svakome u nekom periodu života.

SAMOĆA NE BIRA MESTO Mnogi poistovećuju usamljenost i samoću, iako nemaju dodirnih tačaka. Samoća je stanje u kome se osećamo kao da nema nikoga oko nas. Možemo da budemo sami u stanu, bolnici, nepoznatom gradu gde nikoga ne poznajemo, na novom poslu, u školi i na fakultetu… To je osećaj da smo prepušteni sami sebi. Neko se sa tim osećanjem lakše suočava, neko teže. Dok ljudi žive svoje živote i osećaju se dobro, a pri tom ne ugrožavaju kvalitet života svog okruženja, ne bi trebalo dirati ih i nuditi im ono što im nije potrebno. Očigledno, nisu izgubljeni kako možda drugi misle. Umesto što razmišljamo o drugima i opterećujemo se da li su usamljeni ili ne, bolje bi bilo da se okrenemo sebi i iskreno suočimo sa tim koliko vremena posvećujemo najbližima, koliko se viđamo sa prijateljima, koliko nam traju telefonski razgovori…

* Da li je to, na neki način, privilegija savremenog društva?

– Trebalo bi da nam na umu budu svi oni koji rade u velikim korporacijama, žive u milionskim gradovima, gube brojne sate tokom života u saobraćaju, u gužvama, krećući se među ljudima koje ne poznaju. Oni bi sigurno poželeli da se usame na trenutak. Dakle, teško da je to privilegija, pre je reč o potrebi. Usamljenost postoji oduvek i nije fenomen sadašnjice. Međutim, danas ljudi, zahvaljujući napretku tehnologije, često biraju nju umesto druženja. Primer je internet i sve pozitivne stvari koje nudi. U mogućnosti ste da komunicirate na bezbroj načina sa mnoštvom ljudi koje i ne poznajete, a većina od njih nije usamljena! S druge strane, kada imaju priliku da se nađu, sednu i razgovaraju sa drugima, ljudi se radije opredeljuju za SMS poruke, mejlove, komunikaciju putem “Skajpa”, četa, posećuju različite sajtove tražeći sagovornike u gluvo doba noći… Po tome se ovo vreme razlikuje od prethodnih, ne tako davnih, i naravno da je to otvoren put u usamljenost. Međutim, teško je razlučiti da li je pojava interneta uzrok tome ili je dostupnost interneta uslovila ovu vrstu usamljenosti. U svakom slučaju, internet je zaista od koristi onima koji su izabrali da budu usamljeni ili su se u njoj našli sticajem okolnosti.

* Znači, usamljenost je način života?

– Za razliku od mladih, kod odraslih to jeste način života. Njihov odnos prema okolini je individualan. Od svog okruženja oni se ne razlikuju načinom govora, odevanjem, negom, pregalaštvom, inventivnošću, radnim kapacitetom, empatijom. Ističu se samo u tome što nemaju potrebu da budu u društvu. Dakle, oni u društvu opstaju jer potpuno poštuju sva pisana i nepisana pravila ponašanja. Društvo ih ne ugrožava, ali, eto, više vole da su sami. Ponekad je to lako razumeti, naročito kada smo okruženi ljudima čije priče zvuče šuplje ili su prijateljstva licemerna, a odnosi izveštačeni. O onima koji nisu prisutni u društvu, često se priča, i to uglavnom ogovarački. Usamljeni ljudi su isti kao i oni izrazito društveni, razlikuju se samo po tome koliko pokazuju emocije i koliku potrebu imaju da brinu o najbližima. To ne isključuje empatiju i ljubav. Mogu da budu vrlo uspešni u životu, manje uspešni, prosečni ili neuspešni. U profesionalnom smislu nema razlike u odnosu na one koji su dobro socijalizovani.

* Najčešće im se zamera da nisu komunikativni, a u savremenom društvu komunikacija je predstavljena kao posebna vrlina?

– Čak i kada je komunikacija u pitanju, usamljeni ljudi su na neki način u prednosti. Pošto ih već smatraju nekako različitim, oni bez posledica mogu da biraju sa kim hoće, a sa kim neće. Njihove odluke, ma koliko bile neshvatljive ljudima iz okruženja, ne bi trebalo vezivati za patologiju. To je karakteristika ličnosti, a ne bolest. Sa usamljenima je komunikacija, naravno, moguća, a da li će se ostvariti ili ne, zavisi od toga da li neko želi da se intimizira, da radoznalo „gura nos gde ne treba“… Umesto čuđenja i pitanja zašto usamljeni ne žele da se druže i komunikaciraju, možda je bolje da se govorljivi zapitaju koliko su u verbalnoj komunikaciji iskreni, a koliko glume srdačnost i pričljivost. Ispada da je njima zapravo teže, jer usamljenici rade ono što žele i otvoreno pokazuju svoj stav.

* Povučene osobe mnogi doživljavaju kao „čudake“?

– Mnogi i veruju da je njihova pažnja usredsređena na potpuno drugačije stvari, čim nemaju želju da se druže i pričaju sa svima. To, naravno, nije tačno. Privlači ih i odbija što i ostale, samo drugačije reaguju. Usamljeni ne govore preglasno, ne vrište od sreće, ne kukaju glasno, ne svađaju se neprimereno, ne plaču pred svima. Oni imaju svoj zidić, preko koga može samo da se viri. Poštuju socijalna pravila, ali na koncert više vole da odu sami, vole da čitaju knjige, slikaju, a pričaju samo onda kada imaju potrebu. Mnogi usamljenici žive u porodicama, a čak ni najbliži ne slute da su takvi. Porodica nije pokazatelj da ste povučena ili socijalno komunikativna ličnost.

* Da li je usamljenima teže da nađu partnera?

o.– Izbor partnera je uslovljen mnoštvom neprepoznatljivih razloga, nije retko da jedan juri na sve strane, dok je drugi zaokupljen svojim stvarima, a da funkcionišu fantastično! Usamljeni nađu način da se smeste u sklonište svoje duše, kada za tim imaju potrebu, a kada požele druge – pružaju ruku. To je karakteristika ličnosti, može da se kaže da je koren u načinu na koji je neko formiran. Isto važi i za druželjubivost. Ako je takva struktura ličnosti, onda tu nema nikakvih problema, jer je to autentično. Ali, ukoliko je usamljenost rezultat okolnosti, kao što je gubitak najbližih, iseljeništva, bolesti, tu može da nastane problem sa psihičkim posledicama. Najčešće se javlja depresija, i to kod osoba koje su pre nemilih dešavanja bile društvene. U novim okolnostima, izolovanost, neraspoloženje ili gubitnički duh mogu da budu glavni razlog za usamljenost.

– Alarmantno je da su mladi u čitavom svetu usamljeniji nego ranije, iako je njihova nasušna potreba da budu u društvu. Društvo je za mlade bezbedan most, kojim prelaze iz detinjstva u odraslo doba, na mnogo bezbolniji način nego što bi to činili sami. Društvo mladima daje osećanje pripadanja, moći, istovetnosti u toliko željenoj različitosti, ideju o tome da će oni nastaviti progres u svom zajedništvu, da su zajedno jači… Usamljenost je uglavnom znak većeg trpljenja, neke vrste neprilagođenosti, osećanja koja ne žele, nezadovoljstva sobom, strahova, napetosti, strepnje. Nekada se dešava da ih društvo ne prihvati iz krajnje iracionalnih razloga. To može da se ispolji kroz ozbiljnije posledice, jer se deo neprihvaćenih udružuje u grupe koje su po pravilu nasilne, agresivne, neukrotive. Akumulirano nezadovoljstvo, udruženi strahovi i bes zbog neprihvatanja, nalaze izlaz u rušilaštvu. Osim toga, danas se sporije odrasta, koliko god to čudno zvučalo. Period adolescencije se, po svetskim pokazateljima, produžio na 25 godina. Pitanje je šta uslovljava sporije sazrevanje? Možda neverovatno zvuči, ali to je zbog pasivnog života koji vode zahvaljajući tehnološkom razvoju. Ima mnogo izazova u pasivnim zabavama, poput interneta.

Istraživanja pokazuju da se osobe sa više empatije i razumevanja osećaju manje usamljeno, bez obzira na to koliko društvenih kontakata imaju. Da li takvi ljudi bolje podnose samoću nije do kraja istraženo.

Oni su došli  do zaključaka da je mudrost kao takva povezana sa stopom usamljenosti. U istraživanju je učestvovalo 340 ljudi različite životne dobi.

„Usamljenost ne označava samo fizičku samoću. Usamljenost je subjektivni doživljaj. Ona je jaz između odnosa koje imate i onih koje priželjkujete „rekao je dr. Jeste.

Objavljena studija pozvala se na literaturu i zaključke koji ukazuju na to da je mudrost složena ljudska osobina sa specifičnim komponentama.

Neki od njih su sposobnost regulisanja emocija, samorefleksija i prosocijalna ponašanja poput empatije, odlučnosti i tolerancije prema drugima. Te komponente uvedene su u istraživanje.spitana je povezanost usamljenosti sa mudrošću kod ljudi u starosti od 27 do 101 godine. Rezultati nisu bili najbolji. Otprilike 76 odsto ispitanika oseća umerene do teže oblike usamljenosti.

Istraživači su otkrili neobičnu vezu između usamljenosti i godina starosti. Najpogođeniji su ljudi iz tri različite starosne grupe,u kasnijim dvadesetima,  u srednjim pedesetima i  u kasnim osamdesetima.

Iako studija nije bila predviđena za objašnjenje ovakvih rezultata, istraživači ukazuju na to da bi razlog tome mogao da bude da su kasne dvadesete period za donošene velikih odluka koje neretko stvaraju stres.

Polovinom pedesetih mnogi ljudi shvate da je život prolazan. Ispitanik krajem osamdesetih oseća se usamljeno zbog smrti većine prijatelja i vršnjaka, a tu su i finansijski problemi, piše Big Thing.

S druge strane, rezultati pokazuju da što je učesnik mudriji, to je manja mogućnost da će osetiti neku vrstu usamljenosti.

Istraživači su mudrost merili prema šest važnih aspekata, a to su altruizam, osećaj za pravdu, opšte poznavanje života, upravljanje emocijama, prihvatanje različitosti i odlučnost.

Rezultati pokazuju da su mudriji pojedinci u dobrom društvu, bez obzira da li su okruženi ljudima ili ne.

Iako mudrost predstavlja širok pojam prosocijalnih ponašanja, na osnovu definicije prema kojoj se istraživalo može se zaključiti da se u ovom slučaju mudrost najviše odnosi na regulisanje emocija i empatiju.Osećanje usamljenosti je složena i široko rasprostranjena emocija, a opet jedinstvena u načinima na koje se ispoljava kod svakog pojedinca. Ne muče iste muke mladića ili devojku koji žele da se uklope u grupu vršnjaka, ženu ili muškarca koji su prekinuli ljubavni odnos i osobu koja godinama oseća da je sama, izolovana i odbačena u odnosu sa partnerom ili u porodici. Povodi za ovo osećanje mogu biti raznoliki, tako da nije jednostavno, a ni moguće dati univerzalno rešenje i savet kako se nositi i prevazići usamljenost. Ipak neke opšte smernice o tome kako se boriti sa ovim neprijatnim osećanjem se mogu dati i u ovom tekstu pisaću i o njima.

Ono što je zajedničko za gotovo sve definicije usamljenosti je da je opisuju kao stanje koje vodi ljude do toga da se osećaju prazno, samo i neželjeno. Kada neko oseća tugu jer nema društvo, prijatelje ili partnera to najčešće zovemo usamljenost. Neke definicije navode da usamljen znači biti sam, ali kako su šezdeset posto ljudi koji izjavljuju da se osećaju usamljeno ljudi koji su u braku, bitan kvalitet ovog stanja je percepcija i osećaj nekoga da je sam i usamljen. Doživljaj osobe da je sama i izolovana je najvažnija odlika usamljenosti. Postoji razlika između samoće i usamljenosti. Samoća je stanje koje nije nužno neprijatno, naprotiv, ljudima je potrebno da budu sami, kako bi razmišljali o sebi i drugima, kako bi se opustili, odmorili, itd.

Najčešće u osnovi osećanja usamljenosti stoji problematičan način na koji se uspostavljaju, čuvaju ili prekidaju odnosi sa drugima. Ljudi koji su usamljeni najčešće imaju neki problem u sposobnosti da budu bliski sa drugima i da uspostave ljudski odnos.

Ljudi koji vrlo retko osećaju usamljenost imaju razvijene veštine i sposobnosti potrebne da budu prihvaćeni i da prihvataju, budu vezani i sposobni su da neko bude vezan za njih, vole i budu voljeni, razumeju druge i saosećaju dok i drugi razumeju njih i saosećaju sa njima. Druže se, razmenjuju misli, informacije i osećanja sa drugima, umeju da traže podršku i da je pruže kada je potrebno. Otvoreni su i veruju da su drugi dobronamerni i humani. U odnosima postoji osećaj uzajamnosti koji isključuje sopstveno uživanje ako je uživanje partnera isključeno. Postoji poštovanje autonomije druge osobe, drugi nije neko ko bi trebao da radi ono što mi želimo, već posebna osoba sa svojim željama i potrebama koje se uvažavaju. Odnosi koje grade su realistični i u njima se uživa. Postoji optimalna distanca u odnosu na druge i ponašanja koja se pokreću usmerena su na saradnju i uzajamni razvoj.

Verovatno je da je svako od nas u nekom periodu života osećao da je usamljen. Usamljenost je osećanje koje iskuse ljudi kada se presele u drugo mesto, prekinu ljubavnu vezu, imaju previše poslovnih obaveza, ali posle nekog vremena prevladaju situaciju koja ih je zadesila i uspostave nove kvalitetne odnose u kojima uživaju. U ovim primerima osećanje je situaciono i zavisi od spoljašnjih faktora. Kada su životne okolnosti takve da je usamljenost očekivana potrebno je vreme kako bi došlo do adaptacije na novonastalu situaciju i kako bi se izgradili novi i kvalitetni odnosi koji daju osećaj zadovoljstva i ispunjenosti.

Hronična usamljenost je nešto drugo. Osećanje da smo sami, izolovani, napušteni, bespomoćni i otuđeni dugo vremena ili u situaciji u kojoj ova osećanja nisu očekivana predstavlja problem na kome valja raditi. Zašto neko hronično oseća usamljenost? Jedno gledište u psihologiji razlog za to nalazi u prvim godinama života. Prema ovom viđenju dete ima potrebu da bude vezano sa odraslom osobom. Moguće je da su ljudi koji imaju neprekidan doživljaj usamljenosti imali neka traumatična iskustva u formativnim godinama kao što su nedostatak ljubavi i pažnje, zlostavljanje, zanemarivanje, itd. Zbog nepovoljnih iskustava tokom razvoja dete je naučilo da očekivanja koja ima umanji i ostane distancirano u odnosu sa majkom ili osobom koja brine o njemu i da takva očekivanja ponese u sve druge odnose koje gradi tokom života. Ako je majka odbijajuća, preterano brižna ili jako napeta dete umanjuje očekivanja koja ima i potreba za vezanošću se smanjuje. U život se nose uverenja da ljubav ne postoji ili da je prolazna, bliske veze se ne ostvaruju jer postoji uverenje da će ih one povrediti, prema ljudima su zatvoreni i ne veruju u njihovu dobronamernost.

Reakcije majke mogu biti i nedosledne i u tom slučaju dete reaguje većom vezanošću za nju, kasnije u životu takva deca odrastaju u ljude koji su preukupirani odnosom sa drugima smatrajući da od njih zavisi mnogo više nego što stvarno zavisi i troše više energije za uspostavljanje ili održavanje odnosa nego što je potrebno. Žele odnos, ali strepe da drugi to ne žele, preduzimaju inicijativu za izgradnju odnosa, ali to ne rade na adekvatan način.

Ako majka odgovara na potrebe deteta ono stiče sliku o majci kao o osobi koja ga prihvata, a o sebi kao o biću vrednom pažnje i ovaj model prenosi i na kasnije odnose gradeći slične veze tokom života.

Rani model odnosa koji smo imali postaje osnova za sve kasnije odnose koje gradimo. U prvom značajnom odnosu u životu koji se najčešće ostvaruje sa majkom stvara se slika o sebi i o drugima i takva slika i očekivanja se prenose u kasnije odnose.

Mnogo je ljudi koji se osećaju usamljeno u kolektivu na poslu, učenika i studenata među vršnjacima, ljudi u vezama i brakovima, porodici. Ako se osećate usamljeno dobro je da ne ignorišete osećanja i uradite nešto povodom toga. Ljudi koji osećaju da su usamljeni imaju veće šanse da dožive neko kardiovaskularno oboljenje. Imunitet im je slabiji. Usamljenost je povezana i sa depresijom, anksioznošću, problemima sa spavanjem, telesnom težinom, alkoholizmom, itd. Telo reaguje kao da je napadnuto i pod stresom i počinje da se brani lučenjem hormona stresa. Usamljenost je pretnja mentalnom i fizičkom zdravlju i nije samo tužna, već može biti i opasna.

Sami zajedno

Brojna istraživanja pokazuju da je usamljenost prilično rasprostranjena kod ljudi koji su emotivnoj vezi. Već je spomenuto istraživanje koje je pokazalo da su šezdeset posto ljudi koji osećaju usamljenost ljudi koji su u braku. Biti u vezi sa nekim nije štit od usamljenosti. Ono što je bitan kvalitet odnosa je osećanje uzajamnosti. Do usamljenosti u odnosu dolazi polako i postepeno, partneri se polako distanciraju i vremenom su sve udaljeniji i „diskonektovaniji“. Sve manje i manje se brine o partneru, manje se posvećuje, smanjuje se interesovanje i javlja se osećaj da je veza slabija i lošija nego što želimo da je. Ono što partneri dele vrlo često je puka razmena informacija o tome šta treba uraditi, kupiti, ko je zvao, šta u kući fali i slično. Uveče jedan partner gleda televizijski program, dok drugi gleda ko zna koju sezonu omiljene serije, na spavanje odlaze u različito vreme, a u različito vreme se i bude. Ljubav i pažnja kao da ne postoji više. Često ljudi ostaju u nezadovoljavajućem odnosu jer se plaše usamljenosti, a paradoksalno je to što već „žive ono čega se plaše“ i ostaju usamljeni pokušavajući to da izbegnu. Ako je jedan emotivni partner usamljen, verovatno je usamljen i drugi. Osećaj da sa partnerom ne može da se ostvari zadovoljavajući i ispunjavajući odnos ponekad je istina, ali ponekad i nije. Odgovornost za zapušten odnos dele oba partnera. I jedno i drugo nešto rade što dovodi do takvog stanja. Ako se prepoznajete u ovom opisu dobro je znati na koji način ste doprineli takvoj situaciji u odnosu. Kako bi se zapušten odnos ispravio neophodno je strpljenje, upornost i istrajnost. Ono što možete da uradite je da pokrenete neku temu koja nije puko dogovaranje oko obaveza i aktivnosti, pitajte za mišljenje o nečemu i saslušajte, bez prekidanja i do kraja izlaganja. Sedite do partnera dok se bavi nečim čime se uobičajeno bavi kako bi maskirao usamljenost i dajte šansu i njemu i sebi učestvujući u toj aktivnosti, a kasnije razgovarajte o tome. Nema sumnje da će u početku biti teško, ali ne odustajte. Nije jednostavno, ali vredi potruditi se.

Kontraveštine – šta ljudi rade kako bi maskirali usamljenost

Ljudi ne rade ništa, a da od toga nemaju neku korist. Umesto da uživaju u odnosu sa nekim rade nešto iz čega crpe kratkoročnu emotivnu korist, ali dugoročno to ih čini nesrećnim, neispunjenim i nezadovoljnim. Biti usamljen je veština. Usamljeni ljudi su stručnjaci za pravljenje usamljenosti.

Umesto da uživaju i održavaju odnos koji vodi osećanju ispunjenosti i zadovoljstva, ljudi se okreću raznim nekorisnim strategijama koje privremeno „vrše posao“. Vreme provode zatrpani poslom, uz televizijski program, serije, video igre, društvene mreže, spavanje, brojne aktivnosti i hobije, alkohol ili u stalnim izlascima i beznačajnim kontaktima. Ništa od ovoga „ne radi“, bar ne dugoročno.

Jedna od kontraveština je pretrpavanje poslom i obavezama. Ljudi mnogo rade, stalno su zadihani, žure, imaju toliko toga da urade, a onda su uveče toliko umorni da ne mogu da ostvare kontakt, ali ni da razmišljaju o tome kako se osećaju. Ono što takođe ne mogu je da se suoče sa svojim stanjem usamljenosti. Posao i obaveze vide kao razlog zašto nisu u kontaktu sa drugima, a u isto vreme zahvaljujući poslu i obavezama nemaju vremena da razmišljaju i da se suoče sa svojim situacijom koja nije prijatna.

Gledajući televiziju ljudi imaju iluziju da nisu sami. Iluzija je samo iluzija. Životi drugih koje gledamo na televiziji najčešće su nerealni. Problem je kada se koriste za model kako bi trebalo da izgleda naš život, kakve odnose bi trebalo da imamo i kako drugi treba da se ponašaju prema nama. Nerealni modeli otežavaju izgradnju realnih odnosa.

Od usamljenosti se može braniti i uspostavljanjem brojnih odnosa. Nijedan poziv se ne odbija, stalno se izlazi, provode se sati u komunikaciji sa nekim, neselektivno se druži sa svima. Mnogo je onih koji kada odnos krene da se produbljuje pobegnu. Postoji želja za bliskošću, ali i strah od povezivanja sa drugim. Kvantitet veza i odnosa nije povezan sa osećanjem usamljenosti već kvalitet tih odnosa. Ipak, ova strategija može doneti neku korist, gradeći brojne odnose povećava se mogućnost da neki od njih postane ispunjavajući.

Začarani krug usamljenosti i kako ga prekinuti

Osobi koja pati jer je usamljena fale drugi, fali joj komunikacija, povezanost i bliskost sa drugim ljudskim bićem. A zašto onda ljudi ne izađu, ne upišu neki kurs gde bi mogli da upoznaju druge, obnove stara prijateljstva, pozovu na kafu ili neki drugi vid druženja nekoga? Bilo bi logično da ako nekome fali kontakt sa drugima uradi nešto kako bi ga uspostavio. Moguće je da se to ne dešava jer stanje usamljenosti izaziva strah od socijalnih situacija koje se procenjuju kao potencijalni izvor odbijanja. Drugi se vide na nerealističan i iskrivljen način. Kada neko pati od hronične usamljenosti počinje da opaža kako je drugima manje stalo, da ih je manje briga, da su manje posvećeni i zainteresovani nego što stvarno jesu. Ljudi koji pate jer su usamljeni postaju previše osetljivi na svaki nagoveštaj odbacivanja, a propuštaju da vide znakove zainteresovanosti i prihvatanja. Usamljeni ljudi zauzimaju borbeni stav, hostilni su, neprijateljski nastrojeni što druge gura od njih. Odnosi koji postoje potcenjuju se, omalovažavaju i u njima se uživa manje nego što bi moglo. Često je prisutno i mišljenje da je osoba neadekvatna i nesavršena i pošto nije savršena zašto bi drugi želeli kontakt. Ili se drugi vide kao mnogo lošiji nego što bi trebalo da budu kako bi se sa njima ostvario kontakt. Predviđanja o mogućnosti zadovoljavajućeg odnosa su sumorna i pesimistična. Sve ove ideje i uverenja vode začaranom krugu povlačenja i izolacije. Zbog toga postaje jako teško da se prvi obratimo, pozovemo, pokrenemo inicijativu koja bi dovela do kontakta sa drugima. Takav stav i reakcije prema drugima još više ih odgurnu što se tumači kao potvrda ovakvih ideja. U isto vreme ostajemo slepi za sopstvenu ulogu u stvaranju distance. Ako osećate usamljenost porazmislite da li nešto od vaših reakcija, stavova i ponašanja doprinosi takvom stanju.

Kako bi se prekinuo začarani krug usamljenosti bitno je da je osoba svesna toga da je usamljena i da prihvati to osećanje, a ne da beži od njega. Ako imate doživljaj da ste usamljeni obratite pažnju na ljude sa kojima ste u kontaktu, na njihove misli i osećanja. Bavite se drugima. Dobri odnosi su nešto što se gradi. Nemojte unapred da odustanete od nekih aktivnosti procenjujući da od njih neće biti koristi. Preispitajte uverenja o sebi i drugima. Upišite kurs, aktivirajte stara prijateljstva, pokažite interes za nove ljude koje upoznate. Radite ono što vam prija ili vam je nekad prijalo sa drugima. Povežite se sa onima koji su dobronamerni prema vama. Negujte odnose koje imate, posvetite im pažnju i vreme. Dok gradite odnose ne bavite se time ko više daje, a ko više uzima, ali kada budete imali više prijateljstava ulažite u ona koja odlikuje uzajamnost.

Osobe koje su usamljene često nisu razvile sposobnost za uzajamnost i psihoterapijski rad se uglavnom zasniva na izgradnji ove sposobnosti. U zajedničkom radu otkrivamo gde je „zapelo“ i kako razvijati veštine koje nedostaju. Ako osećate hroničnu usamljenost bez obzira koliko i šta pokušavali da promenite ili uradite razmislite o konsultacijama sa stručnjakom. Problemi usamljenosti se zajedničkim radom mogu rešiti.

 

JAKO JE LOSE OSECATI SE USAMLJENO, ISTO KAO  BITI SAM. VEROVATNO U DANASNJEM DRUSTVU MNOGO LJUDI SE UPRAVO TAKO OSECA. TEHNOLOGIJA NAM JE NAMETNULA TU OTUDJENOST. TAKODJE AKO NE MOZEMO NACI LJUDE KOJI MISLE I OSECAJU KAO MI ONDA NAM JE LAKSE POVUCE SE  USEBE. I TO JE DANS NA ZALOST VEOMAA RASPROSTRANJENO. MNOGI LJUDI VIDE TOTALNI MORALNI PAD DRUSTVA A OPET NE SMEJU SA DRUGIMA DA DELE TA ZAPAZANJA DA NE BI BILI IZOPSTENI IZ ISTOG. STRASNA VREMENA. ZATO NE PITAJTE SE UVEK STA JE SA VAMA NEGO PROVERITE KOD OSOBA KOJIMA VERUJETE  DA LI I ONI TAKO MISLE . PA MAKAR NASLI SAMO JEDNU JEDINU OSOBU.  NE VREDI COVEK JE SOCIJALNO BICE.