UTICAJ SERIJA O BOLNICAMA I TV DOKTORI UZ 'VIRTUALNE DOKTORE' NA NETU UCINILI SU VELIKI 'POMAK' U LECENJU LJUDI. UMESTO CEKANJA U REDOVIMA I PLACANJA ZA LEKARSKI SAVET I LECENJE TU SU 'MALI' I 'VELIKI' EKRANI I INTERNET. MEDECINSKIH SAVETA I DOKTORA KOLIKO ZELIS. MENI LICNO NAJVISE ODGOVARA DOKTOR HAUS (VALJDA ZBOG GODINA), ALI KO NE BI POZELEO DA GA LECI DOKTOR ROS ILI DOKTOR SEPARD ILI...
Razgovor između doktora Marka Grina (Entoni Edvards) i stažiste Džona Kartera (Noa Vajli) u prvoj sezoni serije Urgentni centar
(ER), bolničkoj drami iz 90-ih godina koja je iznedrila mnoge imitacije
zbog realističnih opisa bolničkih procedura . u koje spada i lumbalna
biopsija.A recenica „Gledaj, uradi, nauči druge, postala je toliko uobicajena da je svi koriste i u drugim oblastima zivota.
Grinova fraza - „gledaj, uradi, nauči druge" - zvuči kao da je nastala u scenarističkoj kuhinji tokom pisanja Urgentnog centra, ali u stvari se radi o pravom školskom metodu za studente i stažiste.
Ovo je samo jedan od primera načina na koji su producenti ove serije uspeli da dostignu verodostojnost koja je nedostajala ranijim, sapuničastim medicinskim dramama, kao što je recimo dugotrajna Opšta bolnica.Gledajući seriju, postavlja se pitanje, kao i kod mnogo drugih sličnih serija, do koje mere je moguće prikazati „pravu" medicinu na malom ekranu - i šta se to obično izgubi u prevodu?
Televizijske bolničke drame su uvek egzistirale na nekoj zamišljenoj granici između istine i fikcije.
Ovaj žanr potiče iz 50-ih godina prošlog veka, kada se pojavljuju američke serije kao što su City Hospital i Medic.
Čak i tada, scenaristi su pribegavali raznim trikovima ne bi li pojačali realistični momenat u epizodama.
Serija Medic je po pravilu započinjala kratkim uvodom u kojem bi neki navodno pravi doktor (uvek je to bio glumac) opisivao nesrećan slučaj ili bolest kako bi pojasnio priču koja sledi, kao da se radi o istraživanju nekog slučaja u naučne svrhe.
Takođe, postojala je i posveta „medicinskoj profesiji i svim muškarcima i ženama koji se bave njom".
Tokom naredne decenije, producenti različitih medicinskih drama su počeli da zapošljavaju i reklamiraju medicinske konsultante koji su scenaristima davali smernice i ta praksa je nastavljena do danas, sa manje ili više uspeha.
U praksi, uglavnom se pre radilo o proveri različitih stručnih tvrdnji, nego o prikazivanju nerealnih zapleta.
Od tada, mnoge medicinske drame kao da su počele da odustaju od realističnog pristupa u korist slobodnijih, sapunskih priča.
Ali u isto vreme scenaristi su znali da kada njihove priče imaju uporište u pravoj medicini, one imaju i veću težinu - a pravi svet je konstantno nudio novu inspiraciju.
Medicinska literatura je prepuna neobičnih slučajeva kojim je potrebno samo malo fikcionalizacije da bi počele da funkcionišu i kao zabava.
Uostalom, svaki doktor ili medicinska sestra znaju makar jednog pacijenta čija priča čezne za televizijskom adaptacijom.
Tokom 90-ih godina američka serija Urgentni centar je autentičnost digla na još viši nivo.
Isprepletana pričama u kojima su dominirali romansa i sukob, serija je prikazivala užurbanost tipičnu za bolničko prijemno odeljenje, ali i društvene probleme koji su bili prisutni na ovoj lokaciji u srcu Čikaga.
Takođe, kamera je beskompromisno prikazivala jezive i krvave detalje bolesnih ili povređenih ljudi.
Scenaristi su u priču uveli i kompleksan medicinski žargon, pritom pružajući vrlo malo ustupaka gledaocima koji nisu bili medicinski obrazovani, baš kao ni sami glumci.
Da bi mogao da zapamti sve te misteriozne termine i medicinski rečnik, Kluni - koji je glumio Daga Rosa - navodno je pisao sopstvene replike na istoriju bolesti koja stoji na bolničkim krevetima, na stranu koju kamera ne vidi.
Urgentni centar je bio toliko autentičan da je počeo da se reflektuje i na same medicinske škole; nastavnici su đacima puštali inserte iz serije i uz njih držali predavanja o efikasnoj interakciji sa pacijentima.
„Kroz lekare, specijalizante i studente Urgentnog centra, moje kolege i ja smo mogli da proniknemo u ono čemu smo i sami težili i da prevladamo strahove od onoga što smo mogli da postanemo.
„Tako smo razvijali paradigmu načina na koji smo mogli da pomognemo našim pacijentima i istraživali sopstvena osećanja i način na koji bi ona opstajala u stvarnom svetu".
Imajući to u vidu, Urgentni centar je možda i baratao uspešno sa žargonom i realističnim, krvavim detaljima, ali priče i dalje nisu bile potpuno realistične.
Otklon od realnosti se odvijao u rasponu od benignog, pa sve do fantastičnog.
Kao u svim medicinskim dramama, pisci su vreme koristili tako što bi radnju sabijali u trajanje jedne TV epizode - rezultati testiranja su, na primer, iako bi im u realnosti trebalo nekoliko dana da stignu, stizali u roku od nekoliko sati.
Doktori su obavljali niz zadataka koje bi, u realnosti, obavljao ceo jedan tim.
Pacijenti su nesrazmerno preživljavali srčane udare, stažisti su izvodili komplikovane operacije, dok su glumci nesvesno pogrešno baratali sa krvnim uzorcima - takav pristup bi u stvarnosti rizikovao ozbiljne infekcije.
I naravno, tu je bio i besprekoran, filmski izgled bolničkog osoblja, kao i akcione scene koje su se odigravale na samim ulaznim vratima bolnice.
I zaista, nedugo nakon premijere Urgentnog centra 1994, producenti su odlučili da promene ime izmišljene čikaške bolnice iz serije Opšta bolnica oblasti Kuk u „Okružna bolnica".
Razlog - iznervirani šef hitne pomoći u pravoj čikaškoj bolnici oblasti Kuk požalio se producentima i najavio pravne mere zbog netačnosti koje su mogle da se primete u seriji.
Naravno, Urgentni centar nije bio jedini TV šou koji se udaljio od pravog života.
Neke medicinske drame su otišle i mnogo dalje.
Uvod u anatomiju je tipična serija za koju nijedan gledalac ne veruje da odgovara onom što se dešava u pravim bolnicama.
Ili su se makar nadali tome.
Zapleti su bili takvi da se u njima moglo naići na slučajeve u kojima je, na primer, Kristina (Sandra Oh) bila probodena oštrom ledenicom ispred same bolnice.
Tu je i ozloglašena muzička epizoda u kojoj likovi komuniciraju kroz pesmu.
Svejedno, pisci su koristili prave medicinske slučajeve u svojim pričama.
Epizode u kojim Meredit Grej (Elen Pompeo) i njene kolege nailaze na slučaj devojčice koja je imuna na bol ili žene koja ima nekoliko spontanih orgazama dnevno - bazirane su na pravim slučajevima.
Ipak, scenaristi su sebi dali i previše slobode u opisu profesionalnih, ali i neprofesionalnih navika lekara.
Tim medicinskih istraživača koje je predvodila Lindzi Uelet sa Univerziteta Mičigen, nedavno je odgledao 271 epizodu različitih bolničkih serija, kao što su Urgentni centar, Uvod u anatomiju, Doktor Haus, Sestra Džeki i još 12 drugih.
Oni su registrovali preko 1000 individualnih primera neprofesionalnog ponašanja među doktorima i sestrama u serijama.
„Iako TV drame obično promovišu osoblje kliničkih centara u heroje koji delaju isključivo u interesu svojih pacijenata, neke epizode isto tako nude priče u kojima su lekari moralno problematični, rasisti, arogantni i netrpeljivi jedni prema drugima, osoblju i pacijentima", napisali su Uelet i njene kolege.
Jedna druga studija, koja se usredsredila na Doktora Hausa i Uvod u anatomiju, je takođe bila kritična i u scenarijima pronašla „teške devijacije od ustaljenih profesionalnih normi".
Među njima su i propust dobijanja odobrenja od pacijenata za razne medicinske tretmane, činjenica da su mnogi lekari u nekoj vrsti međusobnog seksualnog odnosa ili serija nepriličnih interakcija među kolegama koje bi, u stvarnim situacijama, dovele do ozbiljnih problema sa odeljenjem za ljudske resurse.
Ono što možda i ne iznenađuje je to da je Gregori Haus (Hju Lori) bio glavni krivac za tu vrstu problema, odgovoran za 88 odsto uvredljivih ili neprofesionalnih sukoba sa kolegama i pacijentima.
Možda se može učiniti i da su ovi istraživači promašili poentu jer, posle svega, da su protagonisti u serijama sve radili po protokolu, one bi bile dosadne za gledanje.
Ali razlog zbog kojeg su oni uopšte i sproveli ovakvo istraživanje ležao je u njihovoj brizi da bi netačne tvrdnje iz epizoda mogle da utiču na to kako ljudi gledaju na doktore i medicinsko osoblje u stvarnom svetu.
„Scenariji za ove drame koriste tehnički ispravnu terminologiju i stvaraju veći osećaj autentičnosti", kaže Uelet.
„Upravo zbog toga što ove serije izgledaju realistično u mnogim aspektima, granica između činjenica i fikcije izgleda zamagljeno".
Da li je ovakvo ponašanje na malom ekranu zaista tako veliki problem, nije potpuno jasno.
Iznenađujuće, postoje i dokazi da gledanje medicinskih TV drama zaista može da poveća poverenje gledalaca u medicinsko osoblje u pravom svetu.
Takođe, može se debatovati i o tome da li medicinske drame kolektivno mogu da obaveštavaju gledaoce o tome kako funkcioniše svet sa kojim se možda nikada ne bi ni susreli ukoliko nisu bolesni, kao i da bi mogle da pomognu u humanizaciji doktora i medicinskih sestara koji rade u takvom okruženju.
U kontekstu humanizacije bolničkog života, gledanje serije Ovo će da boli je meni dosta pomoglo.
Pa da li je onda serija Ovo će boleti bliža realnosti od ostalih bolničkih drama?
Teško je reći.
Ono što komplikuje analizu slojeva istine i fikcije u ovoj drami je scenarista serije.
Priča se u velikoj meri zasniva na iskustvima pravog Adama Keja - nekadašnjeg doktora koji je napisao scenario, koji se opet bazira na njegovoj knjizi iz 2017. o iskustvima rada u bolnici.
Kada je jedan novinar 2017. godine pitao Keja da li su događaji iz knjige istiniti, on je rekao da su priče poprilično verno prenesene.
Apsolutna istina, objasnio je on, ne bi bila etička.
Takođe, trebalo bi ukazati i na to da su Kejeva iskustva stara više od 15 godina i da se baziraju na događajima koji su se odigrali 2006.
Uvod u anatomiju je jedna od onih bolničkih drama koje se bave i pandemijama
Tokom transfera svoje knjige na televiziju, Kej je svakako morao da napravi neke ustupke i da se pomalo udalji od potpuno realističnih opisa nacionalnih bolnica današnjeg vremena, ili makar od sopstvenog iskustva.
Za razliku od knjige koja je pisana u formi dnevničkih fragmenata koji pokrivaju mesece njegovog iskustva, ono je utkano u pojedinačne epizode ograničenog trajanja.
Knjiški stil koji obiluje anegdotama i vicevima je napušten, pa su različiti pacijenti ugrađeni u pojedinačne likove.
Trebalo bi napomenuti i to da je onaj najradikalniji doktorski humor poprilično ublažen za potrebe mejnstrim televizije.
Naravno, Kej nije jedini doktor koji je adaptirao svoje medicinsko iskustvo i prezentovao ga u formi TV serije.
Dan Sefton, i dalje aktivan lekar, objašnjava način na koji on medicinsko znaje prevodi u fikciju.
On ne piše memoare kao Kej, ali kao scenarista i suosnivač produkcijske kuće Sedam mora, on povremeno ugrađuje vlastito iskustvo u razne medicinske drame kao što su The Good Karma Hospital, Trust Me i neke epizode serije Casualty, Doctors i Holbi Siti.
I šta onda on smatra da nedostaje medicinskim dramama?
Njegov odgovor me je iznenadio, jer nema mnogo veze sa medicinskim stvarima ili profesionalizmom.
„Iskustva koja su mi se najdublje urezala u doktorsku svest su čisto nihilistička besmislenost i nepravda. To što se ljudi razboljevaju i umiru bez ikakvog razloga ili značaja", objašnjava on.
„Ako biste pokušali da portretišete realnost, onu hladnu stvarnost, niko ne bi želeo da je gleda".
Mnoge medicinske drame, nastavlja on, nude protivotrov ovom tmurnom, pravom životu.
„Svi pokušavaju da smrt načine smislenom. Oni koji su uspešni ili oni koji su makar emocionalni, pokušavaju da iz bolnih iskustava izvuku neki smisao i da ih ugrade u narativ svojih serija".
Danijela Lamas, doktorka i scenaristkinja, došla je do sličnih zaključaka dok je pisala za američku seriju Rezident.
„Isprva sam bila zabrinuta zato što sam mislila da je i moja TV verzija obmanjujuća", kaže ona za Njujork Tajms. „Gledaoci mogu da priđu vatri veoma blizu, a da se ne opeku"
„Ali autentični duh neizvesnosti - način na koji balansiramo rizik i korist i celu kompleksnost donošenja odluka - i dalje je prisutan.
„A volim i da verujem u alternativnu stvarnost u kojoj je moj pacijent mogao da živi. U svet u koji je on verovao i kojem se nadao. Kroz scenarije smo mogli da omogućimo da takav svet oživi".
„Televizija pronalazi put da ponudi dovoljno stvarnosti da bi nas nešto naučila ili isprovocirala, ali nudi i ravnotežu. „Gledaoci mogu da priđu vatri veoma blizu, a da se ne opeku"
Sefton ističe i to da publika prilazi mejnstrim medicinskim dramama sa određenim očekivanjima od doktora koji mogu da utiču na likove koje su scenaristi izabrali da nam predstave.
Tako se, na primer, retko mogu videti fiktivni doktori koji se ne trude da izleče pacijenta.
Čak i Haus, i pored svih antiherojskih osobina, uvek pokušava da ljudima sačuva živote.
„Ideja da vaš lekar nije neka vrsta nesebičnog sveca koji konstantno misli o vašoj dobrobiti i koji odlazi svojoj kući ne razmišljajući o vama - je zastrašujuća", kaže Sefton.
„Mislim da ljudi smatraju da je sama ideja da njihov doktor nije savršen veoma preteća".
Pandemija je, sugeriše on, otvorila ljudima oči po pitanju pritiska na celokupan zdravstveni sistem.
„Istina je da Nacionalna zdravstvena služba u Britaniji, iz globalne perspektive, funkcioniše sa malim i nedovoljnim budžetom", kaže on.
„Nije to ni najbolji ni najgori zdravstveni sistem na svetu. Tužna istina je negde na sredini: veoma velika vrednost se dobija samo uz pomoć ogromnog truda izuzetno posvećenih ljudi".
Uticaj pandemije na američke bolnice se već ugrađuje u zaplete američkih bolničkih drama.
Nedavna naučna studija koja se bavila epizodama serija Dobri doktor, Uvod u anatomiju, Chicago Med, The Resident i Novi Amsterdam zaključuje da se više od polovine odgledanih epizoda tih serija (35 od 60) u svojim zapletima bavi pandemojom ili njenim posledicama.
Iako je zaključak da serije u sebi sadrže činjenične omaške, istraživači u svom izveštaju zaključuju da prikazivanje ovih psiholoških nedaća može da pomogne u edukaciji studenata medicine i javnosti o stvarnim efektima lečenja kovida u američkim bolnicama.
Konačno, ono što je najbitnije za Seftona kada piše medicinske drame su priče koje su emocionalno verne stvarnosti.
Pitanje toga da li je sama medicina verno prikazana je samo odvraćanje pažnje.
Najbolje bolničke serije su autentične na drugi način:
„Sve su to priče o životu, smrti, rizicima ili ljubavi. To su veoma jednostavne i duboke stvari. Zato ih ljudi i gledaju. Ne gledaju ih zbog zdravstvenih informacija".
MENI SE IPAK CINI DA MNOGO LJUDI GLEDA OVAKVE SERIJE. JA PRVA. I NE ZNAM KOJU VISE VOLIM. DR HAUS JE VAN SVAKE KONKURENCIJE. IPAK NIJE TACNO DA NE GLEDAMO SA INTERESOVANJEM SVAKU PRICU O BOLESTI O NACINU LECENJA DIJAGNOZAMA. I KAO LAICI SKUPLJAMO INFORMACIJE KOJE KASNIJE KORISTIMO I U STVARNOM ZIVOTU. NEKAKO NAM SE GLEDANJE TOLIKO SERIJA O DOKTORIMA IBOLESTIMAUVUCE U MOZAK TE I SAMI POSTANEMO NEKA VRSTA DOKTORA. I ZA SEBE I ZA DRUGE. A POTVRDU NALAZIMO I NAINTERNETU KOD NASIH KOLEGA 'DOKTORA' STA JE JEDINO DOVOLEO DO TOGA DA SHVATIM KOLIKO JE TO OPASNO. SITUACIJA U KOJOJ SVAKI VAS SIMPTOM UKAZUJE NA NEKU TESKU I STRASNU BOLEST! U 99% SLUCAJEVA TO NIJE TAKO. PA PRE NEGO STO POSTAVITE DIJAGNOZU I SMRTNO SE UPLASITE IPAK OSTANITE U REALNOM SVETU I IDITE KOD PRAVOG DOKTORA. SERIJE SHVATITE KAO SERIJE - ZABAVNI PROGROM STO ONE I TE KAKO JESU!
Нема коментара :
Постави коментар