USAMLJENOST

 USAMLJENOST NIJE SAMOCA.NA SAMOCU SMO OSUDJENI.. USAMLJENOST NASTAJE KAD NAM SE DESI EMOCIONALNA PRAZNINA. IMA VISE VRSTA USAMLJENOSTI OD KOJIH JE JEDNA NAJSLICNIJA SAMOCI . OSTALE NAM STVARAJU PSIHICKE I FIZICKE PROBLEME,A IPAK IH SAMI BIRAMO.

Usamljeni ljudi se često smatraju stidljivim, povučenim ili asocijalnim, ali nekad su potpuno suprotno.Ako se neko osjeća usamljenim, on uopšte nije sam, već obrnuto. Pravi usamljenici po pravilu sami biraju - okružuju sebe minimalnim brojem ljudi jer im je tako ugodnije. Oni ne smatraju sebe superiornijim od drugih - već su to, naprotiv, veoma realni i trezvni ljudi.

Ovaj izuzetno inteligentan pristup životu pomaže im da bolje razumiju druge, kao i motive njihovog ponašanja. Postoje dvije vrste usamljenika - introverti i ekstroverti. Oni se razlikuju po ponašanju i preferiranom druženju, ali na kraju se njihove preferencije u odnosu na ljude manje ili više podudaraju.

 Usamljenici- ekstroverti mogu lako komunicirati s bilo kim po svom izboru. Oni nemaju ni najmanje poteškoća u uspostavljanju novih odnosa, ovi odnosi su, po pravilu, jaki i duboki, i njih ne uznemiravaju velike skupine ljudi. Oni mogu komunicirati s bilo kim, ali to ne znači da će to i činiti.

Takvi ljudi postaju usamljenici upravo zato što ne žele da se druže i komuniciraju s bilo kim. Oni više vole da žive svoj život sami, nego da budu okruženi lažnim osmjesima i skučenim umovima. Sa njima je lako komunicirati, ali sve dok te ne upoznaju bliže, oni će nježno držati distancu i odnositi se prema perspektivi razvoja odnosa sa dosta skepticizma.

Usamljenost je naš izbor, dok smo na samoću osuđeni. Ovi fenomeni ljudskog ponašanja su posledica načina života savremene civilizacije. Uprkos prirodnoj potrebi čoveka da kontaktira sa drugima, kod mnogih to izostaje, a tehnološke inovacije sve više anesteziraju želju za zbližavanjem, toliko da je to postala boljka modernog društva…

– Potreba za drugima govori o osećanju pripadanja, zajedništva, deljenja, pomaganja, zajedničkog vremena i drugih relacija među ljudima, kao društvenim bićima. Kod usamljenika ovakve potrebe izostaju, jer očigledno, to ispoljavaju na drugačiji način. Ipak, oni nisu čudaci. Mnogi od njih imaju vrlo sadržajan i bogat unutrašnji život, znaju da osmisle vreme, oboje događaje emocijama, imaju razvijen kapacitet za „biti sam“ stanje. Usamljenici ne moraju da budu strani, daleki i zastrašujući, kako ih drugi ljudi doživljavaju, a još manje da imaju neki problem ili poremećaj – objašnjava psiholog, psihoanalitičar Vesna Brzev Ćurčić.

* Da li je život usamljenih komplikovan?

– Mnogo je komplikovanije osobama koje ne mogu same i kojima je život potpuna katastrofa ukoliko nisu okruženi drugima, jer oni ne žele, ne mogu, niti smeju ikada da budu sami, čak ni za trenutak. Zanimljivo je da su ovakvi ljudi znatno manje upadljivi, jer su takvi vidovi ponašanja socijalno prihvaćeniji od usamljenosti. Usamljeni ljudi su više uočljivi, ne samo zbog toga što su usamljeni, već i zbog zagonetnosti koju ta činjenica nosi sa sobom. O čemu li misle, šta sanjaju, kome veruju, koga vole, čime se bave, da li čitaju, postoji li bar neko vrlo važan u njihovom životu, zašto su takvi… To su najčešća pitanja koja postavljaju ljudi dok ih posmatraju sa strane, a ne shvataju da usamljenost ne znači izolaciju, već upravo suprotno. Takva osoba je najčešće u svom svetu po sopstvenom izboru. Na ovaj fenomen niko nije do kraja imun, što znači da može da se dogodi svakome u nekom periodu života.

SAMOĆA NE BIRA MESTO Mnogi poistovećuju usamljenost i samoću, iako nemaju dodirnih tačaka. Samoća je stanje u kome se osećamo kao da nema nikoga oko nas. Možemo da budemo sami u stanu, bolnici, nepoznatom gradu gde nikoga ne poznajemo, na novom poslu, u školi i na fakultetu… To je osećaj da smo prepušteni sami sebi. Neko se sa tim osećanjem lakše suočava, neko teže. Dok ljudi žive svoje živote i osećaju se dobro, a pri tom ne ugrožavaju kvalitet života svog okruženja, ne bi trebalo dirati ih i nuditi im ono što im nije potrebno. Očigledno, nisu izgubljeni kako možda drugi misle. Umesto što razmišljamo o drugima i opterećujemo se da li su usamljeni ili ne, bolje bi bilo da se okrenemo sebi i iskreno suočimo sa tim koliko vremena posvećujemo najbližima, koliko se viđamo sa prijateljima, koliko nam traju telefonski razgovori…

* Da li je to, na neki način, privilegija savremenog društva?

– Trebalo bi da nam na umu budu svi oni koji rade u velikim korporacijama, žive u milionskim gradovima, gube brojne sate tokom života u saobraćaju, u gužvama, krećući se među ljudima koje ne poznaju. Oni bi sigurno poželeli da se usame na trenutak. Dakle, teško da je to privilegija, pre je reč o potrebi. Usamljenost postoji oduvek i nije fenomen sadašnjice. Međutim, danas ljudi, zahvaljujući napretku tehnologije, često biraju nju umesto druženja. Primer je internet i sve pozitivne stvari koje nudi. U mogućnosti ste da komunicirate na bezbroj načina sa mnoštvom ljudi koje i ne poznajete, a većina od njih nije usamljena! S druge strane, kada imaju priliku da se nađu, sednu i razgovaraju sa drugima, ljudi se radije opredeljuju za SMS poruke, mejlove, komunikaciju putem “Skajpa”, četa, posećuju različite sajtove tražeći sagovornike u gluvo doba noći… Po tome se ovo vreme razlikuje od prethodnih, ne tako davnih, i naravno da je to otvoren put u usamljenost. Međutim, teško je razlučiti da li je pojava interneta uzrok tome ili je dostupnost interneta uslovila ovu vrstu usamljenosti. U svakom slučaju, internet je zaista od koristi onima koji su izabrali da budu usamljeni ili su se u njoj našli sticajem okolnosti.

* Znači, usamljenost je način života?

– Za razliku od mladih, kod odraslih to jeste način života. Njihov odnos prema okolini je individualan. Od svog okruženja oni se ne razlikuju načinom govora, odevanjem, negom, pregalaštvom, inventivnošću, radnim kapacitetom, empatijom. Ističu se samo u tome što nemaju potrebu da budu u društvu. Dakle, oni u društvu opstaju jer potpuno poštuju sva pisana i nepisana pravila ponašanja. Društvo ih ne ugrožava, ali, eto, više vole da su sami. Ponekad je to lako razumeti, naročito kada smo okruženi ljudima čije priče zvuče šuplje ili su prijateljstva licemerna, a odnosi izveštačeni. O onima koji nisu prisutni u društvu, često se priča, i to uglavnom ogovarački. Usamljeni ljudi su isti kao i oni izrazito društveni, razlikuju se samo po tome koliko pokazuju emocije i koliku potrebu imaju da brinu o najbližima. To ne isključuje empatiju i ljubav. Mogu da budu vrlo uspešni u životu, manje uspešni, prosečni ili neuspešni. U profesionalnom smislu nema razlike u odnosu na one koji su dobro socijalizovani.

* Najčešće im se zamera da nisu komunikativni, a u savremenom društvu komunikacija je predstavljena kao posebna vrlina?

– Čak i kada je komunikacija u pitanju, usamljeni ljudi su na neki način u prednosti. Pošto ih već smatraju nekako različitim, oni bez posledica mogu da biraju sa kim hoće, a sa kim neće. Njihove odluke, ma koliko bile neshvatljive ljudima iz okruženja, ne bi trebalo vezivati za patologiju. To je karakteristika ličnosti, a ne bolest. Sa usamljenima je komunikacija, naravno, moguća, a da li će se ostvariti ili ne, zavisi od toga da li neko želi da se intimizira, da radoznalo „gura nos gde ne treba“… Umesto čuđenja i pitanja zašto usamljeni ne žele da se druže i komunikaciraju, možda je bolje da se govorljivi zapitaju koliko su u verbalnoj komunikaciji iskreni, a koliko glume srdačnost i pričljivost. Ispada da je njima zapravo teže, jer usamljenici rade ono što žele i otvoreno pokazuju svoj stav.

* Povučene osobe mnogi doživljavaju kao „čudake“?

– Mnogi i veruju da je njihova pažnja usredsređena na potpuno drugačije stvari, čim nemaju želju da se druže i pričaju sa svima. To, naravno, nije tačno. Privlači ih i odbija što i ostale, samo drugačije reaguju. Usamljeni ne govore preglasno, ne vrište od sreće, ne kukaju glasno, ne svađaju se neprimereno, ne plaču pred svima. Oni imaju svoj zidić, preko koga može samo da se viri. Poštuju socijalna pravila, ali na koncert više vole da odu sami, vole da čitaju knjige, slikaju, a pričaju samo onda kada imaju potrebu. Mnogi usamljenici žive u porodicama, a čak ni najbliži ne slute da su takvi. Porodica nije pokazatelj da ste povučena ili socijalno komunikativna ličnost.

* Da li je usamljenima teže da nađu partnera?

o.– Izbor partnera je uslovljen mnoštvom neprepoznatljivih razloga, nije retko da jedan juri na sve strane, dok je drugi zaokupljen svojim stvarima, a da funkcionišu fantastično! Usamljeni nađu način da se smeste u sklonište svoje duše, kada za tim imaju potrebu, a kada požele druge – pružaju ruku. To je karakteristika ličnosti, može da se kaže da je koren u načinu na koji je neko formiran. Isto važi i za druželjubivost. Ako je takva struktura ličnosti, onda tu nema nikakvih problema, jer je to autentično. Ali, ukoliko je usamljenost rezultat okolnosti, kao što je gubitak najbližih, iseljeništva, bolesti, tu može da nastane problem sa psihičkim posledicama. Najčešće se javlja depresija, i to kod osoba koje su pre nemilih dešavanja bile društvene. U novim okolnostima, izolovanost, neraspoloženje ili gubitnički duh mogu da budu glavni razlog za usamljenost.

– Alarmantno je da su mladi u čitavom svetu usamljeniji nego ranije, iako je njihova nasušna potreba da budu u društvu. Društvo je za mlade bezbedan most, kojim prelaze iz detinjstva u odraslo doba, na mnogo bezbolniji način nego što bi to činili sami. Društvo mladima daje osećanje pripadanja, moći, istovetnosti u toliko željenoj različitosti, ideju o tome da će oni nastaviti progres u svom zajedništvu, da su zajedno jači… Usamljenost je uglavnom znak većeg trpljenja, neke vrste neprilagođenosti, osećanja koja ne žele, nezadovoljstva sobom, strahova, napetosti, strepnje. Nekada se dešava da ih društvo ne prihvati iz krajnje iracionalnih razloga. To može da se ispolji kroz ozbiljnije posledice, jer se deo neprihvaćenih udružuje u grupe koje su po pravilu nasilne, agresivne, neukrotive. Akumulirano nezadovoljstvo, udruženi strahovi i bes zbog neprihvatanja, nalaze izlaz u rušilaštvu. Osim toga, danas se sporije odrasta, koliko god to čudno zvučalo. Period adolescencije se, po svetskim pokazateljima, produžio na 25 godina. Pitanje je šta uslovljava sporije sazrevanje? Možda neverovatno zvuči, ali to je zbog pasivnog života koji vode zahvaljajući tehnološkom razvoju. Ima mnogo izazova u pasivnim zabavama, poput interneta.

Istraživanja pokazuju da se osobe sa više empatije i razumevanja osećaju manje usamljeno, bez obzira na to koliko društvenih kontakata imaju. Da li takvi ljudi bolje podnose samoću nije do kraja istraženo.

Oni su došli  do zaključaka da je mudrost kao takva povezana sa stopom usamljenosti. U istraživanju je učestvovalo 340 ljudi različite životne dobi.

„Usamljenost ne označava samo fizičku samoću. Usamljenost je subjektivni doživljaj. Ona je jaz između odnosa koje imate i onih koje priželjkujete „rekao je dr. Jeste.

Objavljena studija pozvala se na literaturu i zaključke koji ukazuju na to da je mudrost složena ljudska osobina sa specifičnim komponentama.

Neki od njih su sposobnost regulisanja emocija, samorefleksija i prosocijalna ponašanja poput empatije, odlučnosti i tolerancije prema drugima. Te komponente uvedene su u istraživanje.spitana je povezanost usamljenosti sa mudrošću kod ljudi u starosti od 27 do 101 godine. Rezultati nisu bili najbolji. Otprilike 76 odsto ispitanika oseća umerene do teže oblike usamljenosti.

Istraživači su otkrili neobičnu vezu između usamljenosti i godina starosti. Najpogođeniji su ljudi iz tri različite starosne grupe,u kasnijim dvadesetima,  u srednjim pedesetima i  u kasnim osamdesetima.

Iako studija nije bila predviđena za objašnjenje ovakvih rezultata, istraživači ukazuju na to da bi razlog tome mogao da bude da su kasne dvadesete period za donošene velikih odluka koje neretko stvaraju stres.

Polovinom pedesetih mnogi ljudi shvate da je život prolazan. Ispitanik krajem osamdesetih oseća se usamljeno zbog smrti većine prijatelja i vršnjaka, a tu su i finansijski problemi, piše Big Thing.

S druge strane, rezultati pokazuju da što je učesnik mudriji, to je manja mogućnost da će osetiti neku vrstu usamljenosti.

Istraživači su mudrost merili prema šest važnih aspekata, a to su altruizam, osećaj za pravdu, opšte poznavanje života, upravljanje emocijama, prihvatanje različitosti i odlučnost.

Rezultati pokazuju da su mudriji pojedinci u dobrom društvu, bez obzira da li su okruženi ljudima ili ne.

Iako mudrost predstavlja širok pojam prosocijalnih ponašanja, na osnovu definicije prema kojoj se istraživalo može se zaključiti da se u ovom slučaju mudrost najviše odnosi na regulisanje emocija i empatiju.Osećanje usamljenosti je složena i široko rasprostranjena emocija, a opet jedinstvena u načinima na koje se ispoljava kod svakog pojedinca. Ne muče iste muke mladića ili devojku koji žele da se uklope u grupu vršnjaka, ženu ili muškarca koji su prekinuli ljubavni odnos i osobu koja godinama oseća da je sama, izolovana i odbačena u odnosu sa partnerom ili u porodici. Povodi za ovo osećanje mogu biti raznoliki, tako da nije jednostavno, a ni moguće dati univerzalno rešenje i savet kako se nositi i prevazići usamljenost. Ipak neke opšte smernice o tome kako se boriti sa ovim neprijatnim osećanjem se mogu dati i u ovom tekstu pisaću i o njima.

Ono što je zajedničko za gotovo sve definicije usamljenosti je da je opisuju kao stanje koje vodi ljude do toga da se osećaju prazno, samo i neželjeno. Kada neko oseća tugu jer nema društvo, prijatelje ili partnera to najčešće zovemo usamljenost. Neke definicije navode da usamljen znači biti sam, ali kako su šezdeset posto ljudi koji izjavljuju da se osećaju usamljeno ljudi koji su u braku, bitan kvalitet ovog stanja je percepcija i osećaj nekoga da je sam i usamljen. Doživljaj osobe da je sama i izolovana je najvažnija odlika usamljenosti. Postoji razlika između samoće i usamljenosti. Samoća je stanje koje nije nužno neprijatno, naprotiv, ljudima je potrebno da budu sami, kako bi razmišljali o sebi i drugima, kako bi se opustili, odmorili, itd.

Najčešće u osnovi osećanja usamljenosti stoji problematičan način na koji se uspostavljaju, čuvaju ili prekidaju odnosi sa drugima. Ljudi koji su usamljeni najčešće imaju neki problem u sposobnosti da budu bliski sa drugima i da uspostave ljudski odnos.

Ljudi koji vrlo retko osećaju usamljenost imaju razvijene veštine i sposobnosti potrebne da budu prihvaćeni i da prihvataju, budu vezani i sposobni su da neko bude vezan za njih, vole i budu voljeni, razumeju druge i saosećaju dok i drugi razumeju njih i saosećaju sa njima. Druže se, razmenjuju misli, informacije i osećanja sa drugima, umeju da traže podršku i da je pruže kada je potrebno. Otvoreni su i veruju da su drugi dobronamerni i humani. U odnosima postoji osećaj uzajamnosti koji isključuje sopstveno uživanje ako je uživanje partnera isključeno. Postoji poštovanje autonomije druge osobe, drugi nije neko ko bi trebao da radi ono što mi želimo, već posebna osoba sa svojim željama i potrebama koje se uvažavaju. Odnosi koje grade su realistični i u njima se uživa. Postoji optimalna distanca u odnosu na druge i ponašanja koja se pokreću usmerena su na saradnju i uzajamni razvoj.

Verovatno je da je svako od nas u nekom periodu života osećao da je usamljen. Usamljenost je osećanje koje iskuse ljudi kada se presele u drugo mesto, prekinu ljubavnu vezu, imaju previše poslovnih obaveza, ali posle nekog vremena prevladaju situaciju koja ih je zadesila i uspostave nove kvalitetne odnose u kojima uživaju. U ovim primerima osećanje je situaciono i zavisi od spoljašnjih faktora. Kada su životne okolnosti takve da je usamljenost očekivana potrebno je vreme kako bi došlo do adaptacije na novonastalu situaciju i kako bi se izgradili novi i kvalitetni odnosi koji daju osećaj zadovoljstva i ispunjenosti.

Hronična usamljenost je nešto drugo. Osećanje da smo sami, izolovani, napušteni, bespomoćni i otuđeni dugo vremena ili u situaciji u kojoj ova osećanja nisu očekivana predstavlja problem na kome valja raditi. Zašto neko hronično oseća usamljenost? Jedno gledište u psihologiji razlog za to nalazi u prvim godinama života. Prema ovom viđenju dete ima potrebu da bude vezano sa odraslom osobom. Moguće je da su ljudi koji imaju neprekidan doživljaj usamljenosti imali neka traumatična iskustva u formativnim godinama kao što su nedostatak ljubavi i pažnje, zlostavljanje, zanemarivanje, itd. Zbog nepovoljnih iskustava tokom razvoja dete je naučilo da očekivanja koja ima umanji i ostane distancirano u odnosu sa majkom ili osobom koja brine o njemu i da takva očekivanja ponese u sve druge odnose koje gradi tokom života. Ako je majka odbijajuća, preterano brižna ili jako napeta dete umanjuje očekivanja koja ima i potreba za vezanošću se smanjuje. U život se nose uverenja da ljubav ne postoji ili da je prolazna, bliske veze se ne ostvaruju jer postoji uverenje da će ih one povrediti, prema ljudima su zatvoreni i ne veruju u njihovu dobronamernost.

Reakcije majke mogu biti i nedosledne i u tom slučaju dete reaguje većom vezanošću za nju, kasnije u životu takva deca odrastaju u ljude koji su preukupirani odnosom sa drugima smatrajući da od njih zavisi mnogo više nego što stvarno zavisi i troše više energije za uspostavljanje ili održavanje odnosa nego što je potrebno. Žele odnos, ali strepe da drugi to ne žele, preduzimaju inicijativu za izgradnju odnosa, ali to ne rade na adekvatan način.

Ako majka odgovara na potrebe deteta ono stiče sliku o majci kao o osobi koja ga prihvata, a o sebi kao o biću vrednom pažnje i ovaj model prenosi i na kasnije odnose gradeći slične veze tokom života.

Rani model odnosa koji smo imali postaje osnova za sve kasnije odnose koje gradimo. U prvom značajnom odnosu u životu koji se najčešće ostvaruje sa majkom stvara se slika o sebi i o drugima i takva slika i očekivanja se prenose u kasnije odnose.

Mnogo je ljudi koji se osećaju usamljeno u kolektivu na poslu, učenika i studenata među vršnjacima, ljudi u vezama i brakovima, porodici. Ako se osećate usamljeno dobro je da ne ignorišete osećanja i uradite nešto povodom toga. Ljudi koji osećaju da su usamljeni imaju veće šanse da dožive neko kardiovaskularno oboljenje. Imunitet im je slabiji. Usamljenost je povezana i sa depresijom, anksioznošću, problemima sa spavanjem, telesnom težinom, alkoholizmom, itd. Telo reaguje kao da je napadnuto i pod stresom i počinje da se brani lučenjem hormona stresa. Usamljenost je pretnja mentalnom i fizičkom zdravlju i nije samo tužna, već može biti i opasna.

Sami zajedno

Brojna istraživanja pokazuju da je usamljenost prilično rasprostranjena kod ljudi koji su emotivnoj vezi. Već je spomenuto istraživanje koje je pokazalo da su šezdeset posto ljudi koji osećaju usamljenost ljudi koji su u braku. Biti u vezi sa nekim nije štit od usamljenosti. Ono što je bitan kvalitet odnosa je osećanje uzajamnosti. Do usamljenosti u odnosu dolazi polako i postepeno, partneri se polako distanciraju i vremenom su sve udaljeniji i „diskonektovaniji“. Sve manje i manje se brine o partneru, manje se posvećuje, smanjuje se interesovanje i javlja se osećaj da je veza slabija i lošija nego što želimo da je. Ono što partneri dele vrlo često je puka razmena informacija o tome šta treba uraditi, kupiti, ko je zvao, šta u kući fali i slično. Uveče jedan partner gleda televizijski program, dok drugi gleda ko zna koju sezonu omiljene serije, na spavanje odlaze u različito vreme, a u različito vreme se i bude. Ljubav i pažnja kao da ne postoji više. Često ljudi ostaju u nezadovoljavajućem odnosu jer se plaše usamljenosti, a paradoksalno je to što već „žive ono čega se plaše“ i ostaju usamljeni pokušavajući to da izbegnu. Ako je jedan emotivni partner usamljen, verovatno je usamljen i drugi. Osećaj da sa partnerom ne može da se ostvari zadovoljavajući i ispunjavajući odnos ponekad je istina, ali ponekad i nije. Odgovornost za zapušten odnos dele oba partnera. I jedno i drugo nešto rade što dovodi do takvog stanja. Ako se prepoznajete u ovom opisu dobro je znati na koji način ste doprineli takvoj situaciji u odnosu. Kako bi se zapušten odnos ispravio neophodno je strpljenje, upornost i istrajnost. Ono što možete da uradite je da pokrenete neku temu koja nije puko dogovaranje oko obaveza i aktivnosti, pitajte za mišljenje o nečemu i saslušajte, bez prekidanja i do kraja izlaganja. Sedite do partnera dok se bavi nečim čime se uobičajeno bavi kako bi maskirao usamljenost i dajte šansu i njemu i sebi učestvujući u toj aktivnosti, a kasnije razgovarajte o tome. Nema sumnje da će u početku biti teško, ali ne odustajte. Nije jednostavno, ali vredi potruditi se.

Kontraveštine – šta ljudi rade kako bi maskirali usamljenost

Ljudi ne rade ništa, a da od toga nemaju neku korist. Umesto da uživaju u odnosu sa nekim rade nešto iz čega crpe kratkoročnu emotivnu korist, ali dugoročno to ih čini nesrećnim, neispunjenim i nezadovoljnim. Biti usamljen je veština. Usamljeni ljudi su stručnjaci za pravljenje usamljenosti.

Umesto da uživaju i održavaju odnos koji vodi osećanju ispunjenosti i zadovoljstva, ljudi se okreću raznim nekorisnim strategijama koje privremeno „vrše posao“. Vreme provode zatrpani poslom, uz televizijski program, serije, video igre, društvene mreže, spavanje, brojne aktivnosti i hobije, alkohol ili u stalnim izlascima i beznačajnim kontaktima. Ništa od ovoga „ne radi“, bar ne dugoročno.

Jedna od kontraveština je pretrpavanje poslom i obavezama. Ljudi mnogo rade, stalno su zadihani, žure, imaju toliko toga da urade, a onda su uveče toliko umorni da ne mogu da ostvare kontakt, ali ni da razmišljaju o tome kako se osećaju. Ono što takođe ne mogu je da se suoče sa svojim stanjem usamljenosti. Posao i obaveze vide kao razlog zašto nisu u kontaktu sa drugima, a u isto vreme zahvaljujući poslu i obavezama nemaju vremena da razmišljaju i da se suoče sa svojim situacijom koja nije prijatna.

Gledajući televiziju ljudi imaju iluziju da nisu sami. Iluzija je samo iluzija. Životi drugih koje gledamo na televiziji najčešće su nerealni. Problem je kada se koriste za model kako bi trebalo da izgleda naš život, kakve odnose bi trebalo da imamo i kako drugi treba da se ponašaju prema nama. Nerealni modeli otežavaju izgradnju realnih odnosa.

Od usamljenosti se može braniti i uspostavljanjem brojnih odnosa. Nijedan poziv se ne odbija, stalno se izlazi, provode se sati u komunikaciji sa nekim, neselektivno se druži sa svima. Mnogo je onih koji kada odnos krene da se produbljuje pobegnu. Postoji želja za bliskošću, ali i strah od povezivanja sa drugim. Kvantitet veza i odnosa nije povezan sa osećanjem usamljenosti već kvalitet tih odnosa. Ipak, ova strategija može doneti neku korist, gradeći brojne odnose povećava se mogućnost da neki od njih postane ispunjavajući.

Začarani krug usamljenosti i kako ga prekinuti

Osobi koja pati jer je usamljena fale drugi, fali joj komunikacija, povezanost i bliskost sa drugim ljudskim bićem. A zašto onda ljudi ne izađu, ne upišu neki kurs gde bi mogli da upoznaju druge, obnove stara prijateljstva, pozovu na kafu ili neki drugi vid druženja nekoga? Bilo bi logično da ako nekome fali kontakt sa drugima uradi nešto kako bi ga uspostavio. Moguće je da se to ne dešava jer stanje usamljenosti izaziva strah od socijalnih situacija koje se procenjuju kao potencijalni izvor odbijanja. Drugi se vide na nerealističan i iskrivljen način. Kada neko pati od hronične usamljenosti počinje da opaža kako je drugima manje stalo, da ih je manje briga, da su manje posvećeni i zainteresovani nego što stvarno jesu. Ljudi koji pate jer su usamljeni postaju previše osetljivi na svaki nagoveštaj odbacivanja, a propuštaju da vide znakove zainteresovanosti i prihvatanja. Usamljeni ljudi zauzimaju borbeni stav, hostilni su, neprijateljski nastrojeni što druge gura od njih. Odnosi koji postoje potcenjuju se, omalovažavaju i u njima se uživa manje nego što bi moglo. Često je prisutno i mišljenje da je osoba neadekvatna i nesavršena i pošto nije savršena zašto bi drugi želeli kontakt. Ili se drugi vide kao mnogo lošiji nego što bi trebalo da budu kako bi se sa njima ostvario kontakt. Predviđanja o mogućnosti zadovoljavajućeg odnosa su sumorna i pesimistična. Sve ove ideje i uverenja vode začaranom krugu povlačenja i izolacije. Zbog toga postaje jako teško da se prvi obratimo, pozovemo, pokrenemo inicijativu koja bi dovela do kontakta sa drugima. Takav stav i reakcije prema drugima još više ih odgurnu što se tumači kao potvrda ovakvih ideja. U isto vreme ostajemo slepi za sopstvenu ulogu u stvaranju distance. Ako osećate usamljenost porazmislite da li nešto od vaših reakcija, stavova i ponašanja doprinosi takvom stanju.

Kako bi se prekinuo začarani krug usamljenosti bitno je da je osoba svesna toga da je usamljena i da prihvati to osećanje, a ne da beži od njega. Ako imate doživljaj da ste usamljeni obratite pažnju na ljude sa kojima ste u kontaktu, na njihove misli i osećanja. Bavite se drugima. Dobri odnosi su nešto što se gradi. Nemojte unapred da odustanete od nekih aktivnosti procenjujući da od njih neće biti koristi. Preispitajte uverenja o sebi i drugima. Upišite kurs, aktivirajte stara prijateljstva, pokažite interes za nove ljude koje upoznate. Radite ono što vam prija ili vam je nekad prijalo sa drugima. Povežite se sa onima koji su dobronamerni prema vama. Negujte odnose koje imate, posvetite im pažnju i vreme. Dok gradite odnose ne bavite se time ko više daje, a ko više uzima, ali kada budete imali više prijateljstava ulažite u ona koja odlikuje uzajamnost.

Osobe koje su usamljene često nisu razvile sposobnost za uzajamnost i psihoterapijski rad se uglavnom zasniva na izgradnji ove sposobnosti. U zajedničkom radu otkrivamo gde je „zapelo“ i kako razvijati veštine koje nedostaju. Ako osećate hroničnu usamljenost bez obzira koliko i šta pokušavali da promenite ili uradite razmislite o konsultacijama sa stručnjakom. Problemi usamljenosti se zajedničkim radom mogu rešiti.

 

JAKO JE LOSE OSECATI SE USAMLJENO, ISTO KAO  BITI SAM. VEROVATNO U DANASNJEM DRUSTVU MNOGO LJUDI SE UPRAVO TAKO OSECA. TEHNOLOGIJA NAM JE NAMETNULA TU OTUDJENOST. TAKODJE AKO NE MOZEMO NACI LJUDE KOJI MISLE I OSECAJU KAO MI ONDA NAM JE LAKSE POVUCE SE  USEBE. I TO JE DANS NA ZALOST VEOMAA RASPROSTRANJENO. MNOGI LJUDI VIDE TOTALNI MORALNI PAD DRUSTVA A OPET NE SMEJU SA DRUGIMA DA DELE TA ZAPAZANJA DA NE BI BILI IZOPSTENI IZ ISTOG. STRASNA VREMENA. ZATO NE PITAJTE SE UVEK STA JE SA VAMA NEGO PROVERITE KOD OSOBA KOJIMA VERUJETE  DA LI I ONI TAKO MISLE . PA MAKAR NASLI SAMO JEDNU JEDINU OSOBU.  NE VREDI COVEK JE SOCIJALNO BICE.