NE MOZETE NI DA ZAMISLITE KAKO SU MI SE UZBURKALA SECANJA I OSECANJA POSLE JEDNOG CLANKA IZ NOVINA I TO NOVINA IZ 1951-VE GODINE. AKO NISTA DRUGO POKUSACU DA REDOM OBRADIM OVU UZNEMIRUJUCU TEMU , A VICETE KAO I UVEK SHVATITI DA JE U ZIVOTU SVE POVEZANO. PA I PRICA O DOMOVIMA.
Sta mislite koliko su danas devojke posrnule,ali danas se to na zalost ceni i gaji od malena. Uzas. Ovim starletama i ucesnicama rijalitija ne bi pomogao ni jedan dom na svetu
'.Ispričaću vam jednu potresnu i istinitu priču o jednom domu i njegovih 70 pitomica, mladih, vrlo mladih devojaka. Najstarija ima osamnaest godina. U zapadnim zemljama, ako ih ima, ove domove nazivaju ’domovima posrnulih devojaka’, počinje priča novinara i pisca Dušana Savkovića objavljena u NIN-u 1951. godine.
"Dom za besprizornu žensku decu sa beogradskih ulica“ bilo je mesto u koje su policija ili porodica slala žensku čeljad koja se ni na jedan drugi način nisu dala urazumiti ili ukrotiti. Autor je to mesto nazvao „Dom X“, a kako bi sačuvao ono malo preostalog dostojanstva svojih sagovornica, odlučio je da im promeni imena. Njihove priče uvode nas kroz gvozdenu kapiju doma koji je toliko uznemiravao tadašnju prestoničku gospodu da je smešten van grada.
Prenosimo vam odlomak teksta koji je NIN objavio 1951. godine pod naslovom „Nismo ih ostavili same“:
„Celo to popodne presedeo sam u kancelariji upravnice. Razgovarali smo o domu, načinu vaspitanja devojaka, o svemu i svačemu. Vera je mlađa žena, blago i tiho govori, večito osmehnuta. Dala mi je i interesantan dosije, dnevnik doma i – mnoga pisma koja nikada nisu otposlata. Listam ih i čitam. Jedno je pobudilo moju pažnju. Pismo je toplo i sa puno ljubavi pisano:
„Dragi tata! Zašto mi se već dve godine ne javljaš. Zar nećeš da čuješ više za mene. Kakav si ti čovek, ipak sam ja tvoje dete i ja te mnogo volim. Uvek mislim na tebe. Ja samo tebe imam. Molim te, piši mi brzo i opširno“.
A zašto pismo nije poslato?- upitao sam malo začuđen.- Ona nikada nije videla oca, niti zna šta o njemu. Majka joj je umrla kada je imala tri godine – odgovorila mi je Vera.Pa ipak, na koverti je ova mlada devojka napisala kratku adresu: Mome tati.
Vera mi je ispričala jedan slučaj koji možda još rečitije govori o toj ljubavi, slučaj koji (radi se o inteligentnoj devojci) prelazi u zapanjujuću naivnost. Jovanka, jedna od pitomica koja ima samo petnaest godina, vratila se jednog dana u dom i snuždeno rekla upraviteljici:
- Drugarice Vera, našla sam brata. Posle toliko vremena... Ali on kaže da nije... Moj brat.
- Kako si ga našla?!
- Pa tako. Slučajno sam ga srela. Liči potpuno na mene. Sigurno mi
je brat - priseća se upravnica situacija koja pokazuju koliko su ženska
deca doma bila gladna ljubavi.
Jedne večeri došla je Marija R. u pratnji jednog milicionara. Bila je prljava, vašljiva, sva u ritama. Čekalo je toplo kupatilo, nova haljina, preobuka, nova obuća. Marija je imala nepunih 16 godina, bila je lepo razvijena, snažna devojka. Od svoje šeste godine živela je na ulici. Bavila se svim i svačim a govorila samo šatrovački. Njen dolazak uneo je pravu pometnju u dom. Razbudile su se stare uspomene, oživele su priče o „podvizima“, progovorilo se opet šatrovački.
Marija je umela vatreno i sa mnogo fantazije da priča o beogradskim ulicama, o „lovu“, igrankama i udvaračima, o kriminalnim i ljubavnim filmovima. Te noći nije mogla da spava. Kako se čovek čudno oseća u beloj, mekoj postelji, kako je neshvatljiva ova tiha, zvezdana noć koja proviruje kroz otvoren prozor. Upravnica Vera je motrila. To je najveća opasnost za dom: razbuktati stare navike, rasplamsati uspomene na ulicu. Desetak dana Marija „vršlja“. Neće da radi, čitave časove stoji pred ogledalom, udešava se, dvaput dnevno menja haljine, u ondosu na vaspitačice je drska, mlađim drugaricama preti šamarima. Jedne noći, mesec dana posle Marijinog dolaska, Veru je probudila pesma.Pogledala je na sat. Bilo je oko dva časa posle pola noći.
Brzo se obukla i ušla u prvu sobu. Sve devojke su bile budne i samo su im uplašene oči izvirivale ispod pokrivača. Vera je ušla u drugu sobu, a u trećoj naišla na sliku koja joj se duboko urezala u sećanje.
Na podu je sedela Marija, pevala pijanim glasom, ispred nje je bila flaša sa rakijom a oko nje još tri pitomice isto tako pijane.
- Ko je doneo rakiju?
Ćutanje.Vera se okreće prema ostalim devojkama.
- Ko je doneo rakiju! Recite mi...I ostale devojke koje nisu učestvovale u ispijanju flaše ljute rakije ćute.
Vera oseća da gubi onu psihološku prevlast koju je čvrsto držala sve do dolaska Marije. Trebalo je odlučno pobediti u ovom susretu. Još jednom je Vera upitala: Ko je doneo rakiju?- Ja sam je donela, pa šta?! -uzviknula je Marija i drsko pogledala Veru. Oči u oči. Devojke su se pridigle iz svojih kreveta, na vratima sobe bio je okupljen ceo dom.
- Dakle ti, Marija! A zašto?
- Zašto? A zašto vi mene držite u ovoj ženskoj tamnici kao nekog robijaša?
Vera je izišla iz sobe ali se uskoro vratila noseći dve haljine, cipele, veš.
- Evo, Marija. Ako je ovo tamnica i ako ti se ne dopada možeš da ideš odmah. Evo ti i novac za kartu do Beograda. Kapija je otvorena...
Marija se predomišljala, "kakve li su Verine namere", ali nije otišla. U strahu da će komšije koje su prijavile buku tražiti da se dom premesti ili zatvori, Vera se obratila ostalim devojkama. Nešto se moralo učiniti za dobrobit svih.
Pitomice doma nakon te večeri počele su bojkot nepokorive Marije. Nijedna joj se više nije obraćala. Mesec dana je trajao takav tretman sve dok ova devojka sama nije otišla iz doma.
Vera je u svojoj misiji prevaspitavanja devojaka uspela ali Mariju nije zaboravila. Noseći adresu kuće Marijine majke nekoliko meseci kasnije otputovala je u Beograd. Mariju je zatekla u teškoj bedi kako jedva sastavlja kraj sa krajem.
- Zašto si došla?- pitala je Veru čiji se lik ukazao na vratima. Bila je bleda kao kreč.
- Došla sam da ti prenesem da smo ti svi oprostili. Vrati se natrag u dom.
- Ne, ne Vera. Nisam zaslužila – rekla je Marija.
Nakon kratkog razgovora sa upravnicom, gladna i svega željna odlučila je da se ipak vrati. Dve godine kasnije Vera je zapisala u svoj dnevnik:
"Mariju ne možemo da prepoznamo. Ona je jedna od najboljih u svakom pogledu. Uskoro će izaći iz doma. Krojački zanat savladala je odlično“, zaključila je upravnica.
Tako se okončalo jedno od dramatičnijih poglavlja u domu, kaže Savković i završava svoju reportažu:
„Idem širokom ulicom ka Železničkoj stanici. Prate me lagani zvuci domskog klavira i mislim o Mariji, Veri i duboko verujem u ono dobro u čoveku“.
Sad uporedite ovu pricu sa onim sto moze da se vidi na TV-u procita u novinama, "iskoci "na internetu?Onaj moral i ovaj - nebo i zemlja.
"Sivi dom" cu samo da spomenem jer moja generacija je obozavala tu seriju i lik Silje (Zarko Lausevic) i da kazem da danasnje Vaspitno-popravne ustanove imaju daleko veci problem nego sto su imali u seriji. Ni deca kriminalci nisu isti, a ni vaspitaci. I to je u danasnje vreme poprimilo uzasno zlo koje uslo u celo drustvo. Dete koje ubija decu , monstrumi koji to postaju sa 10,12,14 godina su sve samo ne deca. A vaspitaci vise nisu puni entuzijazma vec iscrpljeni borbom za opstanak. U takvoj situaciji dom vise nije siv nego crn.
Sledecu pricu sam podelila na dva dela. U prvom delu bih vam pisala o deci koju sam upoznala dok sam 70-tih isla u osnovnu skolu "Maksim Gorki" koja je bila vrlo blizu Doma za nezbrinutu decu "Mosa Pijade" . Tada kada sam ja isla jos je i bilo dobro jer smo znali sta je empatija pa smo tu decu gledali kao nama ravne.Ni po cemu ih nismo izdvajali ili ih zadirkivali . Dobro bilo je sporadicnih slucajeva, ali vecina nas nije imala problem u druzenju sa "domcima". Ne mogu da verujem da jos pamtim njihovu upravnicu "tetka Vjazmu" - najvecu majku na svetu. Ne samo sto je bdila nad "domcima" nego i nad svom decom iz tog kraja. Neverovatna zena.
Dom „Moša Pijade“. Ovaj dom, nastao 1957. godine za potrebe ratne siročadi, danas može primiti 48 korisnika, tačnije dece uzrasta od 7 do 26 godina. Posao socijalnog radnika počinje baš onda kada ljudi na „prvoj liniji fronta“, odnosno zaposleni u centrima za socijalni rad donesu nimalo laku procenu da je neophodno da se dete izdvoji iz porodice. Kada se iscrpe sve mogućnosti i utvrdi se da ne postoji srodnička ili hraniteljska porodica, sastane se komisija za prijem gde se dete „dodeli“ onom domu koje najbolje može odgovoriti njegovim potrebama. Biljanin posao je da pripremi sve što je potrebno za prijem, prilagođavanje na dom i na grupu, tok zaštite, i na kraju njegovo ili njeno otpuštanje iz doma. Ona mi objašnjava da većinu brige u domu potom preuzimaju matične vaspitačice i psiholozi, ali da su njihova delovanja međusobno isprepletana i da se ona trudi da i deci i vaspitačima obezbedi sve što im je u radu i razvoju potrebno. Piše izveštaje, pravi planove i sastaje se sa višim instancama koje im u tome mogu pomoći. Obraća im se za stvari kao što je dodatni novac za ekskurziju, organizovanje poseta roditeljima i slično.Ako kažemo da su im vaspitačice zamena za roditelje, mogu reći da smo im psihološkinja Lidija i ja kao tetke. Deca ovde žive, i mi smo im naravno uvek dostupne. Hteli vi to ili ne, kada se dete uspešno adaptira na novo okruženje, vi svi zajedno na neki način postajete porodica – govori Biljana za VICE Srbija.
Osamdesetih je bilo uređenije društvo, bilo je normalno da ljudi imaju poslove od osam do tri, postojao je neki sistem vrednosti koji se postepeno urušavao. Danas deca dolaze sa složenijim problemima, više zanemarena i sa težim životnim iskustvima.
Dešava se da nam često dolaze deca ljudi koji su generacijski bili u sistemu socijalne zaštite i podrške šire zajednice ali je u jednom trenutku taj lanac pomoći prosto pukao.
Pa često ljudi misle da su ovde neka jadna deca koju samo treba pomaziti i eto oni su sad srećni. To nije tako. Kao što sam spomenula tu ima dece koja ne shvataju zašto treba ići u školu, koja su sklona lutanju pa vi strahujete za njihov život. Stalno morate tražiti način na koji ćete im prići.
Kada odrastamo, baš u odnosu na brigu koju smo dobili ili nismo dobili od roditelja, mi stvaramo sliku o sebi i svetu oko nas. Sva naša deca dolaze sa lošim iskustvima, nepoverljivi su i ne veruju da su vredna ljubavi. Da bi dete moglo da prepozna vašu brigu i dobru nameru, potrebno je jako puno strpljenja i investiranja. Što kaže Bilja, ljudi misle sad će dete odmah prepoznati vašu brigu i dobrotu i stvari će se momentalno promeniti. Neće. Morate razumeti okolnosti iz kojih dete dolazi, istrajati, ne odustajati na početna nerazumevanja i sukobe, investirati se a opet biti profesionalni. Morate poznavati struku i svoje vlastite granice.
Ljudi često misle da deca žive sa nekim groznim ljudima koji ih maltretiraju a mi smo jedini koji su odlučili da žive sa njima. Često nas pozivaju na razne manifestacije, jer žele da pokažu svoju brigu i dobrotu, ali ne shvataju šta to tačno znači. Tada moram da im objasnim da ćemo dovesti celu grupu i da će u njoj možda biti i neko problematično dete za koje ne znamo kako će se ponašati.
Isto tako umeju da se uvrede kada deca ne pokažu „zahvalnost“ zbog stvari koje su oni doneli. Mi naravno primamo sve što nam se donese, ali neki ljudi misle da naši štićenici nemaju šta da obuku. Oni donesu ono što im više ne treba i misle da će naša deca da se oduševe. Kada se to ne desi, onda se oni ljute i kažu da su nezahvalni.
Mi nismo idealni, ali radeći ovde stalno se edukujemo da poštujemo tog čoveka u detetu i njegovim roditeljima sa koje god oni društvene margine dolazili. Važno je usvojiti komunikaciju poštovanja drugoga. Za razliku od drugih institucija čini mi se da se mi našim korisnicima nikada ne obraćamo se pozicije moći. Na tome smo puno radili kroz edukaciju zaposlenih i mislim da se tu zaista ističemo.
Oni bi morali da znaju da su ljudi često nezadovoljni centrima za socijalni rad ili centrom kakav je naš jer su očekivanja prevelika a ljudi nemaju predstavu o tome šta je zaista u našoj nadležnosti. Mi nemamo čarobne štapiće i jedna poseta ili razgovor sa socijalnim radnikom ne može momentalno da reši komplilkovanu situaciju koja se pogoršavala godinama.
Ostaju domovi za najmladje i najstarije. Ulica Zvecanska u njoj bebe, napustene od strane roditelja. Ljudsko zlo. Zivotinje to ne rade. Domovi za stare . Najcesca prica stan se ostavlja deci i sklanjaju te da im ne smetas usad njihovom stanu. Pretuzno.
ETO ZASTO JE OVO JEDAN OD TUZNIJIH BLOGOVA. U KAKVOM DRUSTVU ZIVIMO ,A U KAKVOM SMO DRUSTVU ZIVELI. U REDU JE NAPREDOVATI U TEHNOLOGIJI, NAUCI, MEDICINI, ALI NAZADOVATI U MORALU, EMPATIJI, POSTATI POHLEPAN POTROSAC SVEGA MATERIJALNOG, OSTATI BEZ DUSE JE VISE NEGO STRASNO. VELIKA JE STETA STO SE ONAKVO DRUSTVO NIKADA VISE NECE VRATITI. DUBOKO SMO ZAGLIBILI.
