patispanj

четвртак, 2. мај 2024.

ILUZIJA

DOBRA STARA ILUZIJA. VERUJEMO U NESTO STO NE POSTOJI, ODBIJAMO DA VERUJEMO U NESTO STO POSTOJI.ILUZIJA JE VRLO BITNA STVAR U NASIM ZIVOTIMA. NAJCESCE I NISMO SVESNI DA SVE OKO NAS JE ILUZIJA. I DA JE SVE STVAR PERCEPCIJE SVAKOG COVEKA. PODSTICAJ ZA OVAJ TEKST DALO MI JE VEROVANJE LJUDI DA SE MACKA SA SIVO CRNIM PRUGAMA ZOVE 'ZELENA \' MACKA. zELENA? TAKO JE IMOJ POKOJNI MUZ ZVAO. KAKO TO MOZE BITI ZELENA MACKA. I SADA POSLE TOLIKO GODINA ISMEJAVANJA OBJAVA NA FEJSBUKU U KOJOJ 2000 LJUDI TRAZI UPRAVO ZELENU MACKU KOJA JE NESTALA. SLIKA NARAVNO SIVO CRNE TIGRASTE MACKE?????

Илузија (лат. illūsio - чулна обмана, самообмана, варка, уображење, обмана, привид, опсена^[1]) погрешан је, изобличен опажај извесних објеката или појава у стварности, условљен неким објективним или субјективним чиниоцима. Перцептивне илузије могу се срести у оквиру сваког чулног модалитета. Зато разликујемо: слушне, тактилне, густативне, олфакторне и сл. Код илузије, увек је реч о опажању (само искривљеном, нетачном) неког реално постојећег предмета или догађаја, за разлику од халуцинације, где не постоји реални објекат.

Илузије могу настати услед непажње (када се током читања не примети словна грешка) или под дејством афекта (када се у мраку шета улицом, неки потпуно безопасни предмет може се учинити као нешто застрашујуће). Посебна врста илузија су пареидолије, када се под утицајем маште у разним стварима препознају облици, фигуре или чак читаве сцене. Тако ће се десити да особа препозна неки облик у облацима, мрљама итд. Сазвежђа су такође добар пример пареидолија. Слична се ствар дешава и код „гледања” у талог кафе у сврху прорицања будућности.

Илузије се срећу код психички здравих особа, али и код особа са акутним, интоксикационим стањима, код људи који су под стресом и код психотичних пацијената.^[2]

Amerikanac Kurt Vener važi za pionira trodimenzionalne ulične umetnosti. Veštinu vizuelne manipulacije doveo je do perfekcije i stvara iluzije koje deluju zastrašujuće stvarno. Nemac Edgar Miler prati ga u stopu.

Ulična umetnost, u kojoj se umesto platna koristi ulica, trotoar, zidovi ili druge javne površine, zahvaljujući majstorskoj manipulaciji perspektive koja stvara iluziju trodimenzionalnosti sve je popularnija.

Iako danas postoji veliki broj umetnika koji prave sjajne iluzije, svi su proučavali Venerov rad. Treba naglasiti i da većina njih danas koristi kompjuterske programe kako bi stvorili iluzije koje je Vener radio slobodnom rukom.

Edgar Miler je jedan od umetnika za kog se sa pravom može reći da je Venerov naslednik.ti ga u stopu.

Курт Венер

Uprkos tome što Amerikanac Kurt Vener važi za pionira trodimenzionalne ulične umetnosti osamdesetih godina prošlog veka, ovaj umetnički izraz vuče korene još iz renesanse.

Crtanje po javnim površinama praktikovali su još italijanski umetnici poznati i kao Madonari.

Putovali su od festivala do festivala, stvarajući religiozne crteže i druga dela pomoću cigle, obojenog kamenja i krede.

Madonari su istrajali sve do Drugog svetskog rata, nakon kojeg je veoma mali broj pojedinaca nastavio da se bavi ovim tipom umetnosti.

Pionir trodimenzionalne umetnosti Kurt Vener kombinuje mogućnosti tradicionalne ulične umetnosti Madonara sa veštinama stečenim na studijama arhitekture i besprekornom manipulacijom perspektive.

Vener je nakon završetka studija otišao da proučava italijansku umetnosti 1982. godine.

Prvi put je napravio trodimenzionalnu iluziju u Muzeju „Santa Barbara“, koju je predstavio na prvom festivalu ulične umetnosti, koji je osnovao 1980. godine.

Prema sopstvenom svedočenju, Vener je tri-de izraz osmislio kako bi naglasio koliko je važno poznavati klasičnu umetnost pri razumevanju moderne.

Edgar Miler je jedan od umetnika za kog se sa pravom može reći da je Venerov naslednik.

Sjajni nemački umetnik postao je popularan nakon svog prvog velikog (u pravom smislu te reči) dela, kada je 270 metara dugačku ulicu u Kanadi pretvorio u reku koja se završava vodopadoM

Miler je takođe poznat i po prvoj trodimenzionalnoj iluziji koja se menjala iz dana u noć, zavisno od ugla gledanja.

Osim toga, drži i rekord u Ginisovoj knjizi rekorda za najveći trodimenzionalni crtež.

Ovaj koncept, poznat i kao fenomen Bader-Majnhof, povezan je sa pamćenjem.

Ime „fenomen Bader-Majnhof" počeo je da upotrebljava 1994. godine korisnik nemačkog foruma na kom je opisao kako je, nakon što je jednom pomenuo ime nemačke terorističke grupe iz sedamdesetih Frakcija crvene armije (RAF) - poznate i kao Bader-Majnhof, po prezimenima dva glavna lidera - počeo svuda da ga primećuje.

Ovo je navelo druge čitaoce da počnu da navode vlastita iskustva sa istim fenomenom, tako da je on prepoznat i na kraju postao poznat po tom imenu.

Ali to nije bio nov fenomen.

To je nešto što je oduvek bilo povezano sa tim kako funkcioniše mozak kod svakog od nas pojedi

„Sad kad znate za nešto, čini vam se da se to češće pojavljuje", objašnjava doktorka Neha Patak, diplomka sa Harvarda iz psihologije i biologije, u članku objavljenom na zdravstvenoj internet stranici WebMD.

„Prvo, vi poverujete da je to nešto počelo češće da se pojavljuje. Potom, ubedite sebe da se reč, koncept ili nešto drugo ranije nije pojavljivalo toliko često kao sada, što se zove pristrasnost potvrđivanja.

„Učestalost nije zapravo porasla, ali vas je vaš mozak ubedio da jeste", dodaje ona.

Ovaj fenomen je rezultat dva dobro poznata psihološka procesa, smatra Arnold Zvicki, profesor lingvistike sa Univerziteta Stenford koji je 2005. godine prvi skovao izraz „iluzija učestalosti".

Sa jedne strane, na delu je selektivna pažnja, koja nas navodi da se usredsredimo na ono što nam je važno u datom trenutku i odbacimo sve ostalo, što je proces koji je ključan za naše učenje.

I, sa druge strane, pristrasnost potvrđivanja, koja nas navodi da tražimo stvari koje potvrđuju ono što mislimo u datom trenutku: time što vidimo više plavih kola, počinjemo da verujemo da su ona češća, a što dodatno učvršćuje naše verovanje da zaista ima više auta te boje.

Pristrasnost potvrđivanja može takođe da pojača ono što zovemo kognitivnim pristrasnostima uopšte, budući da su ljudska bića uslovljena da traže objašnjenja kako svet funkcioniše i prilagođavaju se onome što otkriju.

Na taj način, ova iluzija je povezana sa time kako funkcioniše naš mozak kod svakog od nas pojedinačno.

„Iluzija učestalosti, iako se ne dešava svakome - ili se možda ne sećamo da nam se desila zato što ne moramo da budemo svesni da nam se ta iluzija učestalosti dešava - ima svoju evolucijsku važnost", kaže za BBC Džoana Riera, doktorka socijalne psihologije i klinička psihološkinja.

„Normalno je da se dešava velikom delu opšte populacije jer poseduje evolucijske faktore povezane sa opstankom vrste. Druga stvar je što smo svesni", objašnjava direktorka za obuku sa specijalističke internet stranice Psihologija i um.

Što će reći, imamo kapacitet za percepciju, a to znači da naš mozak ne obraća pažnju podjednako na sve stimulanse zato što možemo da se usredsredimo samo na ograničen broj elemenata, inače ne bismo mogli da se prilagodimo na okruženje.

Na osnovu ovog procesa - zvanog percepcija - registrujemo neke elemente putem naših čula i obrađujemo ih.

„Kad se snažno usredsredimo na neki konkretan stimulans, to je zato što smo ili nedavno bili izloženi njemu i bio nam je zanimljiv, ili smo bili pogođeni nekom živopisnom bojom ili nečim što nas emocionalno aktivira, ili smo skorije bili iznova izloženi nečemu; to našu percepciju čini otvorenijom za taj tip stimulansa", objašnjava ekspertkinja za evolucijske procese.

To je zato što u tom trenutku naš mozak verovatno registruje da je to ono što nam je važno.

I pošto nam je to važno, kad ponovo vidimo sličan stimulans, naš mozak će mu posvetiti pažnju, bilo da su to crvena kola, plava kola određene marke ili bilo koji drugi tip stimulansa.

„Iluzija učestalosti stoga povezuje različite oblasti mozga kao što je obrađivanje percepcije povezane sa prostorom, koja je u parijetalnom režnju, ali bi izvesnu ulogu mogli da igraju i svi elementi povezani sa limbičkim sistemom; hipokampusne formacije, koje imaju veze sa pamćenjem, ili amigdala, koja je povezana sa, na primer, strahom", kaže španska ekspertkinja.

Na ovaj način, emocionalni elementi mogu biti povezani u datom trenutku sa iluzijom učestalosti posvećivanjem više pažnje tom konkretnom stimulansu, što objašnjava zašto ne reaguje svako na isti način na iste stimulanse i predmete.

Na primer, ako ja vidim trudnicu i potom nastavim da srećem trudnice, to je verovatno zato što mi je u tom određenom trenutku u životu to nešto što mi je veoma važno.

„Povezano je sa emocionalnim aspektima, ali i sa kognitivnim. Možda sam izgubila dete ili možda želim da budem trudna ili sam možda i sama trudna. I tako, u tom određenom trenutku to je nešto što mi je veoma važno", kaže Riera.

Dakle, različite oblasti mozga igraju ulogu u iluziji učestalosti u zavisnosti od tipa stimulansa sa kojim se srećemo i to dovodi do toga da svako od nas ima različitu reakciju.

„To je nešto veoma osnovno u psihologiji: predmet ili element koji srećemo ne određuje sam po sebi našu kognitivnu reakciju, u ovom slučaju učestalost.

„Postoje kognitivne pristrasnosti ili iracionalna verovanja koja se pojavljuju sa predmetom, ali predmet ne pruža to verovanje. Mi smo ti, kroz naš čitav emocionalni sistem, kroz način na koji doživljavamo stvari, koji izazivamo stvari kao što je iluzija učestalosti", objašnjava ona.ema negativnih posledica po mozak

„Ako viđam mnogo plavih automobila, recimo da uradim neku hipotetičku dedukciju i pomislim, da, zaista svuda ima plavih automobila. To je osnova za mnoge slučajeve pristrasnosti koji izazivaju određene perceptualne modifikacije, kao što je slučaj iluzije učestalosti", objašnjava Riera, dok ističe važnost adaptivnog dela ovog fenomena.

„Ako sam, na primer, nedavno pojela voće koje je bilo trulo i osećam se loše, najverovatnije ću provesti najmanje nekoliko dana primećujući da se to češće dešava ili pričajući sa ljudima koji su isto doživeli. Moj mozak se prilagođava opasnoj situaciji, otud važnost toga."

„Pristrasnost ne mora uvek da bude loša. Ponekad su pristrasnosti tu da nam pomognu da se prilagodimo i preživimo u vlastitom okruženju", dodaje ona.

To obično nema negativan efekat, sem ukoliko nije povezano sa, možda, traumatičnim elementima, kao što je doživljavanje saobraćajne nesreće, na primer.

U tom slučaju, prema ovoj ekspertkinji, to bi moglo da se javi kao simptom poremećaja povezanog sa postRANSTVOM.

Ako sebe smatrate prilično inteligentnom i obrazovanom osobom, mogli biste da pretpostavite da posedujete znanje o suštinama na osnovu kojih ovaj svet funkcioniše - znanje o poznatim izumima i prirodnim fenomenima koji nas okruž E sad, zamislite samo sledeća pitanja: Kako nastaje duga? Zašto su sunčani dani nekad hladniji od oblačnih? Kako leti helikopter? Kako se povlači voda u ve-ce šolji?

A zatim se zapitajte: možete li da pružite detaljne odgovore na sva ta pitanja? Ili imate samo okvirnu sliku o tome šta se dešava u svakom od navedenih slučajeva?

Ako ste kao mnogi učesnici u psihološkim studijama, možda ste ispočetka očekivali da postignete dobar rezultat.

Međutim, kad se od njih zatražilo da daju slojevit odgovor na svako od pitanja, većina njih se potpuno zakočila - baš kao što biste mogli i vi.

Ova pristrasnost naziva se „iluzija znanja".

Možda mislite da su konkretno navedeni primeri trivijalni - oni su baš ona vrsta pitanja, na kraju kajeva, koje bi moglo da vam postavi radoznalo dete, gde bi najgora posledica mogla da bude da pocrvenite pred vlastitom porodicom.

Ali iluzija znanja može da utiče na naš sud u mnogim domenima.

Na radnom mestu, na primer, može da dovede do tvrdnje da znate više nego što zaista znate na razgovoru za posao, da prenebregnete doprinose vaših kolega i da prihvatite posao koji uopšte niste spremni da izvršite.

Mnogi od nas prolaze kroz život potpuno nesvesni ove intelektualne arogancije i njenih posledica.

Dobra vest je da neki psiholozi sugerišu da postoje prosti i efikasni načini da se izbegne ova sveprisutna klopka u razmišljanju.

Iluzija znanja - koja se još naziva i „iluzija dubine objašnjenja"- prvi put je izbila na videlo 2002. godine.

U nizu studija, Leonid Rozenblit i Frenk Kajl sa Univerziteta Jejl prvo su dali učesnicima objašnjenja sa primerima za naučne fenomene i tehnološke mehanizme, koje su oni morali da ocene na skali od 1 (vrlo neodređena) do 7 (veoma temeljna).

To je osiguralo da svi učesnici budu na ravnoj nozi kad je u pitanju procenjivanje onoga šta čini „neodređeno" ili „temeljno" razumevanje neke teme.

A onda je usledio i sam test.

Kad su dobili nova naučna i tehnološka pitanja, učesnici su morali da ocene koliko dobro misle da će moći da odgovore na svako od njih, uz pomoć iste te skale, pre nego što zapišu vlastite objašnjenje u što većim detaljima.

Rozenblit i Kajl su ustanovili da su prvobitne procene učesnika vlastitog razumevanja često bile drastično preuveličane.

Oni su pretpostavili da mogu da ispišu čitave pasuse na zadatu temu, ali često nisu uspevali da napišu ni više od najosnovnije suštine kao odgovor - a nakon toga, mnogi su bili iznenađeni koliko malo zapravo znaju.

Istraživači su pretpostavili da je preterano samopouzdanje poteklo od sposobnosti učesnika da vizualizuju zadati koncept; nije, naime, teško zamisliti let helikoptera, a lakoća sa kojom se taj mentalni film javio u glavama učesnika naveo ih je da osete veće samopouzdanje prilikom opisivanja mehanike njegovog kretanja.

Posle ove revolucionarne studije, psiholozi su razotkrili iluziju znanja u mnogim različitim kontekstima.

Na primer, Metju Fišer, vanredni profesor iz marketinga na Južnom metodističkom univerzitetu u Teksasu, otkrio je da mnogi diplomci u ogromnoj meri precenjuju vlastito vladanje glavnim predmetom na kom su diplomirali jednom kad napuste studije.

U velikoj meri kao i u prvom eksperimentu, od učesnika je traženo da ocene razumevanje različitih koncepata pre nego što pruže detaljno objašnjenje na šta su tačno mislili.

Ovaj put, međutim, pitanja su poticala iz teme koju su oni studirali godinama pre toga. (Diplomac iz fizike je, na primer, pokušao da objasni zakone termodinamike.)

Zahvaljujući prirodnom osipanju njihovog sećanja, izgledalo je kao da su učesnici zaboravili mnoge važne detalje, ali usput nisu primetili koliko su znanja izgubili - što je dovelo do toga da budu preterano ubeđeni u svoja prvobitna predviđanja.

Kad su ocenjivali vlastito znanje, oni su pretpostavili da znaju onoliko koliko su znali i dok su bili potpuni uronjeni u svoju temu.

Mnogi od nas precenjuju koliko možemo da naučimo posmatrajući druge - što vodi do „iluzije o sticanju veština"

Dalje istraživanje pokazalo je da to što imamo internet resurse nadohvat ruke može da podstakne našu preteranu samouverenost, jer mešamo obilje znanja sa interneta sa vlastitim sećanjem.

Fišer je od jedne grupe učesnika tražio da odgovore na pitanja - kao što su „kako funkcioniše patent zatvarač" - uz pomoć pretraživača, dok je druga grupa bila prosto zamoljena da oceni vlastito razumevanje date teme bez korišćenja dodatnih izvora.

Nakon toga, obe grupe su prošle kroz originalni test iluzije znanja sa četiri dodatna pitanja - kao što su „kako nastaju tornada?" i „zašto su oblačne noći toplije?"

On je otkrio da su ljudi koji su koristili internet na prvobitnim pitanjima demonstrirali preteranije samopouzdanje kod naknadnog zadatka.

Možda najozbiljnije od svega, mnogi od nas precenjuju koliko možemo da naučimo na osnovu posmatranja drugih - što dovodi do „iluzije o sticanju veština".

Majkl Kardas, post-doktorski saradnik iz menadžmenta i marketinga sa Univerziteta Nortvestern u SAD, tražio je od učesnika da iznova gledaju video snimke o različitim veštinama, kao što su bacanje pikada ili „ples mesečevog hoda", i do 20 puta.

Onda su oni morali da procene vlastitu veštinu, pre nego što se i sami oprobaju u zadatku.

Većina učesnika pretpostavila je da im je prosto gledanje snimaka pomoglo da potpuno savladaju datu veštinu.

I što su više gledali te filmiće, veće je bilo njihovo prvobitno samopouzdanje.

Realnost je bila, međutim, izrazito razočaravajuća.

„Ljudi su mislili da će osvojiti više poena ako gledaju video snimak 20 puta, za razliku od samo jednom", kaže Kardas.

„Ali njihov učinak nije doneo nikakve dokaze o napredovanju."

Prilično zapanjujuće, pasivno posmatranje može čak da poveća samopouzdanje ljudi u njihovu vlastitu sposobnost da izvrše složene zadatke koji predstavljaju pitanje života i smrti, kao što je prizemljenje aviona.

Kejla Džordan, doktorantkinja sa Univerziteta Vaikato, na Novom Zelandu, koja je vodila ovu studiju, direktno je bila inspirisana Kardasovim istraživanjem.

„Želeli smo da testiramo granice ovog fenomena - da li on može da se primeni i na izričito ekspertske veštine."

Ona ističe da pilotiranje aviona zahteva stotine sati obuke i duboko razumevanje fizike, meteorologije i inženjerstva, što ljudi prosto ne mogu da steknu gledanjem običnog video snimka.

Učesnicima je prvo rečeno da „zamisle da su u malom putničkom avionu".

Zbog vanredne situacije, pilot je onesposobljen i oni su jedina osoba koja je preostala da prizemlji avion.

Polovini je potom prikazan četvorominutni video snimak pilota koji aterira avion, dok ostatak nije video taj snimak.

Ključno, na snimku se nije čak ni videlo šta pilotove ruke tačno rade tokom tog postupka - on, dakle, nije mogao da bude ni od kakve koristi u smislu prenošenja uputstva.

Mnogi ljudi koji su pogledali ovaj snimak, međutim, postali su mnogo veći optimisti po pitanju vlastite sposobnosti da sami bezbedno spuste avion.

Ove iluzije znanja mogu da imaju ozbiljne posledice.

Preterana vera u vlastito znanje može da dovede do toga da se pripremate manje za razgovor za posao ili prezentaciju, na primer, zbog čega ćete se na kraju obrukati kad se od vas zatraži da demonstrirate vlastitu ekspertizu.

Preterana samouverenost može da bude posebno krupan problem kad vam je cilj da dobijete unapređenje.

Kad posmatrate ljude iz daleka, mogli biste da pomislite da znate sve što je potrebno da bi se obavljao taj posao i da ste već usvojili tražene veštine.

Jednom kad započnete da radite taj posao, međutim, možete da otkrijete da je uloga zahtevala mnogo više nego što je na prvi pogled izgledalo.

To može da dovede do toga i da potcenjujete kolege.

Na isti način na koji pobrkamo znanje sa Gugla sa vlastitim, mi možda nismo svesni u kolikoj meri se oslanjamo na veštine i sposobnosti ljudi oko nas.

„Kad vide osnovu veština i znanja kod drugih - ljudi ponekad mogu da pomisle da je to samo produžetak onoga što već i sami znaju", kaže Džordan.

Ako počnemo da prisvajamo znanje kolega kao vlastito, možda ćemo se ređe setiti da iskažemo zahvalnost za njihov doprinos - što je oblik arogancije koji je čest bauk u kancelarijama.

Precenjivanje našeg vlastitog znanja i zaboravljanje na podršku koju smo dobili od drugih može da stvori ozbiljne probleme i kad pokušamo to da uradimo sami na samostalnom projektu.

Šta ljudi mogu da urade da bi izbegli ove zamke?

Jedno rešenje je prosto: testirajte sami sebe.

Ako procenjujete vlastitu sposobnost da izvršite neki nepoznat zadatak, na primer, ne oslanjajte se samo na neodređenu osnovnu ideju šta bi to moglo da podrazumeva.

Umeto toga, izdvojite malo više vremena da pažljivo promislite o konkretnim koracima koje ćete morati da preduzmete da biste postigli cilj.

Mogli biste da otkrijete da posedujete ogromne rupe u znanju koje morate da popunite pre nego što istrčite pred rudu.

Još bolje, mogli biste da se obratite direktno ekspertu i pitate ga šta on tačno radi - taj razgovor bi trebalo da otkloni sve vaše moguće arogantne pretpostavke.

Imajući u vidu potencijal tehnoloških pomagala da uvećaju veru u vaše znanje, možete i da obratite malo više pažnje na vlastite internet navike.

Fišer predlaže da zastanete na čas i date sve od sebe da se prisetite činjenice pre nego što se oslonite na neku internet pretragu.

Svesno prihvativši vlastite mentalne praznine, možda ćete početi da formirate realističniju procenu vašeg sećanja i njegovih ograničenja.

„To traži spremnost da budete šokirani", kaže on.

„Morate da budete spremni da prihvatite vlastito neznanje, što ume da bude veoma neprijatno."Fascinantni svet iluzija, koji ovaj muzej pruža, osmišljen je kako bi poljuljao poverenje u čula posetilaca i namenjen je svim generacijama, od najmlađih do najstarijih sugrađana uz mnoštvo didaktičkih igara, slagalica i mozgalica.To je interaktivan koncept, a cilj je da posetioci sami istražuju neobične prostorije i u svakoj od njih se nalaze još neobičnije iluzije. Posetilac prestaje tu da bude samo posmatrač i postaje učesnik i kreator tih iluzija“, naglašava Dejana Dimov.Deci je, prema njenim rečima, najzanimljiviji „vorteks tunel“ sa rotirajućim cilindrom kroz koji se roditelji retko usuđuju da prođu, jer se unutra poremeti ravnoteža.

Tinejdžere najviše privlači soba sa ogledalima, koja je idealna za selfije zahvaljujući različitim oblicima i ćoškovima reflektovanja, a najstariji vole da rešavaju mozgalice.

Novost u beogradskom Muzeju iluzija je stolica koja pokazuje koliko je zapravo neverovatna percepcija veličine osobe koju gledamo, zavisno o kontekstu koji nam sugerišu predmeti oko nje, pa se tako osoba koja je na stolici čini izuzetno malom u poređenju na druge ljude u prostoriji.

Mnoge će u detinjstvo vratiti kaleidoskop, čije zaigrane uzorke, umesto šarenih papirića i perli, čine sami posetioci.

Tu je i kriva soba, zainteresovani posetilac može videti kako izgleda igrati karte sam sa sobom zahvaljujući iluziji koju stvaraju ogledala, deca se rado zaustavljaju kod beskonačnog ogledala, a mogu i da vide kako je to biti viši od roditelja.

Termalni gril je najstarija iluzija i potiče još iz 19. veka, kada je utvrđeno da je rezultat miksa hladnog i toplog zapravo žarenje.

Ono po čemu se srpski muzej razlikuje od sličnih u svetu jeste, prema rečima Dejane Dimov, to što je dozvoljeno smejanje, skakanje, zabava i fotografisanje, što je čak i poželjno jer neke iluzije dobijaju pun smisao tek kada se ovekoveče foto-aparatom, kao što je slučaj sa obrnutom sobom.

NAJVISE ILUZIJA SU ZAPRAVO OPTICKE. VIDIMO STO NE VIDIMO I OBRNUTO. MISLIM DA ONE NISU TAKO OPASNE. OPASNIJE ILUZIJE SU ILUZIJE ZNANJA, ILUZIJE NECEGA STO IMAMO A NEMAMO, ILUZIJE O DRUGIM LJUDIMA I SLICNO. CUVAJTE SE ILUZIJA.

понедељак, 29. април 2024.

KAD UCITELJICA POZOVE

OVO SE NE ODNOSI NA NASE STARO PREDIVNO SKOLSKO DOBA KAD NAS JE UCITELJICA ZVALA ZBOG NESTASLUKA NASE DECE. DA NE ULAZIM U TU PRICU, ALI SU TO ZAISTA BILI DECIJI NESTASLUCI ,A TIH UCITELJICINIH POIZIVA SMO SE PLASILI VISE OD SVEGA. EVO DANAS POTPUNO DRUGACIJE PRICE ZASTO UCITELJICA ZOVE. I DA LITREBA DECI UKINUTI MOBILNE DO 16-TE GODINE (AMERIKA) ILI KAO NORVESKA STO JE PROTERALA TEHNOLOGIJU IZ SKOLE.

Читајући и што треба и што не треба, случајно налетех на статус једне маме на Фејсбуку у коме хвали учитељицу своје кћерке.

Цитираћу је.

„В. Има дивну учитељицу, деца радо иду у школу… то је најважније… Она се досетила да направи Вибер групу за све родитеље, те ту да нам јавља све што нам је важно, кад су контролне вежбе, шта деца имају за домаћи… Родитељи углавном одушевљени…“.

Искрено, мене је само одушевила ова констатација да дјеца радо иду у школу, а све даље ми је понижавање дјечје интелигенције и свјесно гурање властитог дјетета у категорију неспособних.

Не спадам у оне људе који зазиру од модерне технологије. Напротив, у великој мјери користим и у току сам са чарима интернета и свих могућих апликација које данас имамо за све и свашта, али исто тако се сјећам да сам о томе кад имам контролни, и шта ми је важно у школи водила рачуна ја, а не моја мајка или отац. О томе да сам противник прераног и претјераног везивања дјеце за технологију и све те справице, не желим да говорим, јер сви ми знамо шта је за нашу дјецу најбоље. Друге бриге мене брину…

Свједоци смо колективне апатије, која из дана у дан све више маха узима код младих људи. Чињенично стање је да све више одраслих, а младих особа (од двадесет година па на више) живи са родитељима и на њихов рачун. Без воље да заврну рукаве, узму судбину у своје руке и започну борбу звану живот. Родитељи једни другима кришом препричавају муке, како им у кући до подне спава син мезимац, бранећи га да није крив он, већ је проблем у систему, у власти, друштву, данашњици. Мајке пуне разумјевања бране своје њежне дјевојчице – па шта ако има 28 година, а не зна ручак да спреми, има времена научиће, за сада ће мајка да јој спреми и однесе ручак у собу, да се она не мучи. Уз обавезно – није дијете криво, таква су времена.

Да, из најбоље намјере радите ужасне ствари! Уништавате своју дјецу, гурате их у пропаст! Чуј, молим те, да учитељица јавља родитељима на Вибер када дијете има контролни и које су му обавезе! Сама чињеница да је некад неко, ко је вјероватно био довољно стручан за то, одредио да је дијете и физички и психички способно у тој доби да крене у школу, да у тој школи добија одређене обавезе, испуњава одређене задатке и усваја одређена знања, довољан је показатељ да је ваше дијете зрело и одговорно за те активности.

Пустите га. Јер, то је једини начин да његова мала главица мисли, расте, учи и сазријева. То што ћете ви мислити за своје дијете, знам радите из најбоље намјере, али му пружате медвјеђу услугу. Стварате му представу у глави да је то тако нормално, да тако треба да буде, да живот тако функционише. И, шта? Године пролетиле, а ви се питате зашто ваше дијете има тридесет година и урла по кући, јер побогу ви немате новац за баш онај аутомобил који се њему свиђа, или баш за оно путовање на које иду сви његови пријатељи.

Знам, ваше дијете је ваш анђео, вјероватно највећи извор ваше среће, и да бисте обе своје руке дали да њима ништа не фали. Али, колико год вам сурово звучало, колико год да сте га чекали и да сте му се радовали (и да му се и дан данас радујете), вјерујте ми, неће му круна с главе спасти, ако му задате одређене обавезе. Можда вас у том моменту неће разумјети, биће љуто на вас, али кроз десет, петнаест година ће вам захваљивати на том. Сваки пут кад се самостално избори за нешто, сјетиће се вас који сте га научили да мисли, реагује, наилиази на проблеме и проналази рјешења.

Учите дјецу да буду самостална, стварајте им обавезе сходне њиховим годинама, учите их да се за већину ствари које желимо, морамо сами потрудити и изборити. Да иза сваке награде и сваког успјеха стоји рад, труд и залагање, а не мама или тата. Дебили се не рађају, ми их стварамо!

POTPUNO ISTINITO NA ZALOST. A SADA PRICA O MOBILNIM TELEFONIMA KOJI SU SVE PAMETNIJI A DECA SVE GLUPLJA.

58% roditelja dece školskog uzrasta smatra da bi pametni telefoni trebalo da budu zabranjeni za mlađe od 16 godina

Britanski premijer Riši Sunak razmatra uvođenje novih pravila koja bi mogla da ograniče pristup društvenim mrežama za decu mlađu od 16 godina i da im zabrani kupovinu pametnih telefona u Velikoj Britaniji. Očekuje se da će zvanični predlozi biti uskoro objavljeni, piše The Mirror.

Trenutno, deca mogu da kreiraju naloge na većini platformi sa 13 godina, ali će roditelji biti pozvani da daju svoje mišljenje o tome da li bi granica trebalo da bude podignuta na 16 godina. Osim toga, razmatra se i mogućnost zabrane kupovine pametnih telefona na dopunu za mlade ispod 16 godina, mada roditelji i dalje neće biti sprečeni da ih kupe za svoju decu.

Prema nedavnoj anketi fondacije Parentkind, 58% roditelja dece školskog uzrasta smatra da bi pametni telefoni trebalo da budu zabranjeni za mlađe od 16 godina. Ministarstvo će takođe istražiti mogućnost uvođenja sigurnosnih mehanizama koji bi omogućili roditeljima nadzor nad korišćenjem društvenih mreža svoje dece do određene starosti.

Ovi predlozi dolaze nakon što je Ester Gej, majka ubijene tinejdžerke Briane Gej, izrazila zabrinutost zbog uticaja "tamne mreže" na jednog od ubica svoje ćerke. Ona se zalaže za zabranu pristupa društvenim mrežama za decu mlađu od 16 godina, kao i za kreiranje specijalizovanih telefona prilagođenih deci.

"Deca starija od 16 godina mogla bi da koriste telefone za odrasle, dok bi mlađi imali telefone prilagođene deci, koji ne bi imali instalirane aplikacije društvenih mreža koje su sada dostupne", rekla je ona za BBC.

U martu, Florida je usvojila zakon koji će od sledeće godine zabraniti deci mlađoj od 14 godina da se pridruže društvenim mrežama, dok će oni između 14 i 15 godina morati da uimaju saglasnost roditelja.

Iz tamošnjeg Ministarstva za nauku, inovacije i tehnologiju poručuju: "Ne komentarišemo spekulacije. Naša posvećenost činjenju Velike Britanije najbezbednijim mestom za decu na internetu je nepokolebljiva, što potvrđuje naš svetski priznat Zakon o online sigurnosti."

U CELOJ PRICI CINI MI SE DA JE GLAVNO PITANJE STA SMO TO MI ODRASLI URADILI SVOJOJ DECI? PRVO IM OD UZRASTA PAR MESECI DAJEMO SMARTFON DA IH SMIRIMO, PA DA BI LEPO RUCKALI, ONDA IM KUPUJEMO NAJNOVIJE MODELE JOS OD OSNOVNE SKOLE DA SE NE OSECAJU ODBACENO OD DRUSTVA. ZNACI PROSTO RECENO MI SMO IH 'NAVUKLI' NA MOBILNE TELEFONE I INTERNET. SADA KADA SMO U PROBLEMU ZBOG TOGA (PRIZNAJEM DA JE PROBLEM VELIKI) SAD CEMO IM ODUZETI TELEFONE S KOJIMA SU VEZANI VISE NEGO SA NAMA! PA DA VIDIM KAKO CE TO DA USPE?

петак, 26. април 2024.

ADHD

SKORIJE ISPITIVANJE DOVELO JE DO ZAKLJUCKA DA OVA NEUROLOSKA BOLEST USTVARI I NE POSTOJI. STA JE ISTINA NE ZNAM, ALI SE U SVAKOM VEKU POJAVI JAKO ISPLATIVA BOLEST ZA KOJU SA SIGURNOSCU NE MOZEMO RECI DA LI POSTOJI ILI NE

.ADHD ili "poremećaj pažnje i hiperaktivnosti", predstavlja neurobiološki poremećaj koji se najčešće ispoljava u detinjstvu, ali može trajati i u adolescenciji i odraslom dobu.

Osnovni simptomi obuhvataju nepažnju, impulsivnost i hiperaktivnost, koji mogu značajno ometati svakodnevno funkcionisanje pojedinca. Deca s ADHD-om imaju poteškoće u održavanju pažnje na zadacima, često zaboravljaju stvari i teško organizuju svoje obaveze.

Takođe, ispoljavaju impulsivno ponašanje i nemir. Terapija za ADHD uključuje kombinaciju kognitivno-bihevioralnih terapija, edukacije porodice i lekova. Rana dijagnoza i pravilno lečenje mogu značajno poboljšati kvalitet života osoba s ADHD-om. Trenutno nije potpuno jasno šta tačno izaziva ADHD, ali istraživači sugerišu da su uzroci ove neurobiološke smetnje multifaktorni i uključuju kombinaciju genetskih, bioloških i okolinskih faktora.

Genetika igra značajnu ulogu u razvoju ADHD-a. Studije su pokazale da deca koja imaju rođake s ADHD-om imaju veći rizik da i sami razviju ovaj poremećaj. Takođe, određeni geni povezani su s većim rizikom od razvoja ADHD-a.

Biološki faktori, kao što su promene u određenim neurotransmiterima (npr. dopamin i norepinefrin) i abnormalnosti u strukturama mozga, takođe mogu doprineti razvoju ADHD-a. Okolinski faktori, poput pušenja ili izloženosti toksinima tokom trudnoće, mogu takođe igrati ulogu u razvoju poremećaja. Rani porođaj i niska porođajna težina takođe su povezani s većim rizikom od ADHD-a.

Međutim, iako postoje različiti faktori koji mogu doprineti ADHD-u, nije moguće tačno odrediti jedinstveni uzrok, već se veruje da je to složena interakcija genetskih predispozicija i uticaja okoline. ADHD (poremećaj pažnje i hiperaktivnosti) karakterišu tri osnovna skupa simptoma: nepažnja, hiperaktivnost i impulsivnost. Ovi simptomi se obično ispoljavaju pre nego što dete napuni 12 godina i često se održavaju u adolescenciji i odraslom dobu. Neki čak ističu da ljudi sa ADHD-om izgledaju uobičajeno i normalno, ali neki znakovi pokazuju da li zapravo imate mentalni poremećaj.

Simptomi nepažnje uključuju teškoće u održavanju pažnje na zadacima, često gubljenje predmeta, neorganizovanost, nemogućnost slušanja uputstava ili završavanja zadataka. Hiperaktivnost podrazumeva prekomernu nemirnost, trčanje i penjanje u neprimerenim situacijama, nemogućnost mirnog sedenja i preterano brbljanje.

Simptomi impulsivnosti obuhvataju donošenje brzih odluka bez razmišljanja o posledicama, prekidanje drugih u razgovoru ili umešavanje u tuđe aktivnosti. Važno je napomenuti da simptomi mogu varirati od osobe do osobe, a dijagnozu i lečenje ADHD-a treba obaviti stručno medicinsko osoblje. Kod odraslih, simptomi nepažnje mogu se manifestovati kroz poteškoće u održavanju pažnje na poslu ili tokom obavljanja svakodnevnih zadataka. Hiperaktivnost može biti manje vidljiva i umesto toga se očituje kao osećaj unutrašnje nemirnosti.

Impulsivnost može dovesti do brzopletih odluka, nestrpljenja i problema u međuljudskim odnosima.

Odrasli s ADHD-om često se suočavaju s izazovima u organizaciji, upravljanju vremenom i postizanju ciljeva.

KAKO VAM ZVUCI OVAJ TEKST? MENI ZVUCI DA U OVOM UBRZANOM I STRESNOM VREMENU VECINA NAS'NORMARLNIH' IMA ADHD!

Oko 8,7 miliona ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama imaju ADHD, a barem šest miliona su deca. ADHD pogađa oko pet odsto dece u SAD. Oko 3,6% dečaka i 0,85% devojčica je pogođeno u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Simpromi se obično pojavljuju u ranom dobu i postaju izraženiji dok dete raste. Takođe mogu uključivati neprestano vrpoljenje, lošu koncentraciju, preterano pomeranje ili pričanje, postupanje bez razmišljanja, nesposobnost izlaženja na kraj sa stresom, neznatan ili nikakav osećaj za opasnost, nesmotrene greške, nagle promene raspoloženja, zaboravnost, teško organizovanje poslova, stalno započinjanje novih delatnosti pre okončanja starih, nesposobnost slušanja ili sprovođenja uputstava.

Većina slučajeva je dijagnostikovana između šest i 12 godina starosti. Odrasli takođe mogu biti pogođeni, ali o tome nije urađeno toliko mnogo istraživanja.

Istraživanja su povezala genetske faktore sa ovim poremećajem. Smatra se da genetske mutacije utiču na funkcionisanje i strukturu mozga. Prerano rođene bebe i one sa epilepsijom ili oštećenjima mozga su ugroženije, i neki naučnici istražuju povrede mozga kao osnovni uzrok.

ADHD je takođe povezan sa anksioznošću, depresijom, insomnijom, Turetovim sindromom i epilepsijom.

Iako je još pre DESETAK GODINA tzv. "otac ADHD-a" priznao da je izmislio ovo oboljenje, milioni dece još uvek piju lekove za nepostojeće poremećaje!

Da je još uvek živ, Leon Ajsenberg, stručnjak koji je definisao bolesti ADHD upozorio bi roditelje na "prevarantsku igru psihijatrije i farmaceutske industrije", prenosi Kurir.

Naime, Ajsenberg je sedam meseci pre smrti priznao da je ADHD potpuno izmišljena bolest, koju je osmislio za farmaceutsku industriju.

To bi otprilike značilo da se od miliona dece u ovom trenutku prave zavisnici o farmaceutskim drogama, ali i o neuspesima i to za celi život. Međutim, uprkos tome što je Ajsenberg ovo priznao još 2012. godine, niko još uvek ne reaguje i mališani širom sveta konzumiraju lekove!Sem Ajsenberga, navodi se dalje, nikada ni jedan drugi lekar nije naučno dokazao da ADHD postoji! Nakon ovog šokantnog priznanja, ovaj stručnjak je istakao da određeni bihevioralni problemi u slučajevima dijagnostikovanja izmišljenog ADHD-a ipak postoje, ali da doktori ne smeju automatski da propišu tablete, već da je poželjnije da se istraže psihološke poteškoće koje su do ovih problema dovele.Broj zdrave dece koja su navodno obolela povećava se svaki dan, a mnogi tu pojavu nazivaju kugom zapadnog sveta. Farmaceutske korporacije mogu zaraditi samo na dva načina: da izmisle nove lekove ili pak da izmisle nove bolesti koje će onda lečiti novo izmišljenim lekovima, zaključio dr Džej Parkinson u knjizi "Industrija koja izmišlja i leči bolesti".

ZAISTA POSTOJE MNOGE PSIHICKE BOLESTI I POREMECAJI I TO SE NE SME ZANEMARITI. MOZDA NEKA DECA I JESU HIPERAKTIVNA ALI MOZDA TO NIJE BAS ADHD NEGO JEDNOSTAVNO ODRAZ NECIJE LICNOSTI. SVAKA RAZLICITOST IZAZIVA SUMNJU NA BOLEST- NAZALOST.

EVO JEDNE BAJKE O ADHD

NEVEROVATNA JE.

У далекој земљи чуда и ђаконија живио је један дјечак по имену Немирко. Имао је дугу косу у коју се често знао уплести вјетар па је разбарушити. Због тога су му дали име Немирко. Због тога, али и због његове нарави.

У тој земљи сврстали су га у ред витезова АДХД ранга. Ред витезова АДХД је могао свашта, али није могао да мирно сједи и да усваја правила као што је то случај у другим редовима дјеце. Ишли су у засебне обуке и програме како би научили да се контролишу и да боље показују своја осјећања. Ту је Немирко ишао са својим братом Никицом. Он је припадао реду Успорених. Њихов трећи брат није припадао том реду специфичне дјеце. Он се звао Михица и обожавао је своју браћу, нарочито Немирка који је њима био вођа у свим играма.

Њихова мајка Сунчица је била брижљива и снажна све до дана када је Немирко почео да се гура и претјерује са својим играма. Тад се од брижне и снажне претворила у забринуту и преплашену мајку. Звали су је водитељи реда витезова АДХД да јој укажу на наглу промјену у Немирковом понашању. Тада је она заједно са својом дјецом одлучила да пронађе еликсир мира код једне заборављене виле која живи у близини куће гдје они живе. Чула је Сунчица да се она повукла из посла када су је оптужили да не чини ништа за дјецу свијета и када су је понизили својим критикама. Чим је ушла у шуму, Немирко се наљутио и почео да удара ногом у стабла дрвећа. То је и пробудило стару вилу.

– Ко то мене узнемирава? Ко узнемирава моје дрвеће? И они су жива бића! – хукнула је вила и љутњом пообарала главе свих цвјетова у шуми.

Никица и Михица су се сакрили иза мајке.

Немирко као витез АДХД не знајући за страх и неугоду већ само за своје потребе, хладно јој је одговорио:

– Сад ћу те намјерно још више узнемиравати. Шта се дереш?

Немирко се тад сагнуо и почео да чупа биљке. Сунчица је притрчала и покушала да га спријечи.

Није успјела. Тад је гласно заплакала. Сјела и плакала. У том моменту су почели да плачу и Никица и Михица.

То је разнијежило цвијеће, па су изненада сви дигли оборене главе тражећи у тишини и саосјећању очи велике добре виле: очи виле која доноси срећу дјеци и која од њиховог полена прави чудесни еликсир.

Када је стала пред Сунчицу и дјецу, крошње дрвећа су направиле шарени мозаик и све је одједном замирисало.

Сунчица се уплашила па је узела Немирка у наручје.

– Не плашите се. Ви сте права мајка. Велику храброст те показали дошавши у моју шуму. Одавно немам госте и одавно сам заборављена.

Дрхтећи од страха, Сунчица јој је испричала све о својим проблемима.

– АДХД водитељи гријеше. Зато су ме избацили из Тима.

Почела је да га учи кроз игру улога како реагују дјеца цијелог свијета и све више га је повезивала с дјецом различитих редова.

Пратила је на вијестима како се Вила вратила и окупила истомишљенике. Направила велику револуцију промјена у жељи да укине редове и етикетирање дјеце. Оформила Цвјетну странку и чека изборе.

Сунчица је била поносна када је чула њен говор на великом скупу. Неко из публике је питао зашто се вратила. Рекла је:

– Једног дана сам одлучила да заувијек заспим, а онда угледала кроз окно своје кућице како неки дјечак удара дрвеће и чупа биљке док његова мајка плаче. И морала сам изаћи. Његов бијес је доказ колико гријешимо. Захвална сам тој породици која ми је указала колико је промашен систем у којем живимо.

Немирко је, видјевши је на телевизији, рекао:

– То је она чудакиња што се дерњала на ме по шуми.

Сунчица је тад знала шта треба урадити: загрлити свог сина и објаснити му зашто треба избјегавати ријеч чудакиња. Од оног дана у шуми била је сигурна у своја поступања према сину. Прихватила га је и он је прихватио да саслуша њена тумачења. Било како било, у њиховој породици од тог дана нема редова. Њихов ред се зове Породица.

Када Вила побиједи, а хоће, славиће заједно с њом тај дан. Већ су припремили своје лишће за гласање.

ZAKLJUCUJEM KAO I UVEK DA TREBA DATI SANSU RAZLICITISTI. DA TREBA SVOJU DECU DOBRO POZNAVATI. RODITELJI BOLJE ZNAJU SVOJE DETE NEGO BILO KOJI DOKTOR NA SVETU. DOBRO RAZMISLITE PRE NEGO STO SVOJE DETE PREPUSTITE SARENIM PILULAMA.

уторак, 23. април 2024.

'501'

FARMERKE 501 PUNIM LEVI STRAUS 501 NISU BILE SAMO FARMERKE. BILE SU STATUSNI SIMBOL. PRAVI FANOVI I IMAOCI CUVENIH LEVISKI PO SAVU SU ZNALI DA LI SU ORIGINAL ILI NE. NARAVNO JEDINO MESTO GDE SMO IH MOGLI NABAVITI (NAJBLIZE BEOGRADU) BIO JE TRST VIKENDOM SE SEDNE NA VOZ ODE DO TRSTA I CUVENOG 'PONTE ROSA" (PIJACA) ISCENJKAS SE ZA LEVISKE DOBRO PAZIS DA TE NE PREVARE JER CEMU ONDA TOLIKO CIMANJE I PONOSNO SE VRATIS KUCI PA UVECE U 'KNEZ' DA IH SVI VIDE. KAKVA PRELEPA VREMENA. DANAS ONE KOSTAJU OKO 30 DOLARA (STO JE OKO 14500 DINARA) MOGU SE KUPITI U RAZNIM SOPING CETRIMA PO BEOGRADU A MOZE SE I ORIGINALNI ORIGINAL LEVISKI NARUCITI DIREKTNO IZ AMERIKE!

Levi Strauss je rođen 1829 godine u Buttenheim-u u Nemačkoj. Sa 18 godina se doseljava u New York, a 1854 dolazi u San Francisko parobrodom da pomogne svojoj sestri u prodaji za vreme Zlatne groznice. U početku su prodavali šatore, a kasnije i farmerke.

1871. godine započinje saradnju sa krojačem Jakob David-om koji mu je ujedno bio i mušterija i prvi put prave farmerke sa nitnama na spojevima džepova. Ovo je bila prva verzija legendarnih 501 modela koji je tada nosio naziv XX. 1873 Levi’s i Jakob su zvanično dobili patent za model 501 i to je zvanični datum kada je nastala američka legendarna farmerka.

Levi Strauss 501

Sve je počelo kada se jedan krojač Jacob Davis dosjetio da pantalone od denima ojača metalnim nitnama. On i Levi Strauss su ubrzo partnerski dobili patent upravo 20. maja 1853 godine.

U Hollywoodu je 1953. snimljen film The Wild One u kome je Marlon Brando igrao glavnu ulogu. I nosio je farmerke. Ubrzo je i James Dean postao planetarna zvezda u filmu Buntovnik bez razloga. Takođe u farmerkama.

U to vrijeme, ako ste bili tinejdžer u Americi, Evropi ili bilo gde na zapadu, hteli ste da budete Marlon Brando.

To je bilo dovoljno da farmerke počnu svoj pohod na svjet. Tokom šezdesetih nosila ih je srednja klasa u Americi i Evropi, baš kao i mladi, pogotovo studenti i borci za mir i ravnopravnost. Neki su nosili farmerke u znak solidarnosti sa radničkom klasom.

Farmerke, pre svih naravno Leviske, su bile jeftine, otporne i možda najvažnije od svega – izgledale su sve bolje što ih duže nosite.

Farmerke ili farmerice, kako su popularno nazvane, kod nas su se pojavile šezdesetih godina dvadesetog vijeka. Nosili su ih samo oni koji su imali rođake u inostranstvu. Farmerke su mogle još jedino da se kupe u “Komisionima” po značajno većoj cijeni. Najpoznatije marke pored Levis’a su bile “Lee” i “Super Rifle”.

Generacije mladih su bile zaluđene Levi’s odjevnim predmetima, a ta manija nije zaobišla ni naše prostore.

A onda, počinje histerija zvana Trst. Na tamošnjem Trgu Ponte Roso svakog vikenda bi nikla pijaca gde su dolazili Jugosloveni i kupovali farmerke. U Jugoslaviju je bilo dozvoljeno da se unesu samo dva para. Po nekim procenama u Trstu se godišnje prodavalo više od 3 miliona farmerki. Najveći deo je bio namjenjen Jugoslaviji.

Blue Jeans je tako obilježio čitavu jednu jugoslovensku generaciju.Čak su i neke pjesme tih godina spominjale taj najdraži odjevni predmet. Sjećamo se grupe “Neki to vole vruće” i njihovog hita iz 1986. “Jeans generacija” ili Danijela Popovića i pjesme “Daj obuci levisice” sa kojom je nastupao na Jugoviziji 1991. godine.

A onda, 1983. Varteks iz Varaždina je počeo da pravi Levi’s po licenci Levi Strauss & co. Proizvodnja je počela 1984. godine i mnogi se sećaju tih farmerki kao najboljih koje su imali.

Više se nije po “originalne” američke traperice trebalo ići po zagrebačkim komisionima ili u Trst, već su dobili prave levisice s markicom Made in Yugosavia

Levisice s tom markicom prodavane su diljem Europe, a u središnjici fabrike u San Franciscu proglašene su “najboljim i najkvalitetnijim Levisovim proizvodom”

Zanimljivo je da su farmerke u Jugoslaviji dugo viđene kao subverzivni dekadentni element sa zapada, pa su bile zabranjene u školama.

Nosile su se Leviske po sistemu peri – deri. Ne znamo kad su nam bile draže – kada ih tek kupimo ili onda kada od nošenja i pranja postanu “izlizane” i poderane do te mjere da je pitanje ukusa treba li ih uopšte dalje nositi i mogu li se nekako zakrpati.

Ali, nisu samo levis farmerke obilježile te 80-te u Jugoslaviji, tu su takođe bile i jednako popularne jeans jakne koje su neki zvali i džokerice. To je već bilo odjevanje sa stavom – jeans od glave do pete kojeg su kao obuća najčešće dopunjavale patike starke.

2018 =te OBELEZENO JE 145 GODINA OD PRVIH LEVI STRAUS FARMERKI '501'

Danas svi prave farmerke. Ali, pre 145 godina, Levi Strauss & Co. je napravio prve farmerke na svetu. Evo kako je sve počelo 1873 godine na zapadu Amerike kada je nastao kultni Levi’s 501.

Levi Strauss je rođen u Buttenheimu u Bavarskoj u porodici Hirscha Straussa i njegove druge žene Rebecce Haas Strauss. Levi je imao tri starija brata i tri starije sestre. Ubrzo Levi, njegova braća i sestre odlaze u New York. Tamo su držali prodavnicu “J. Strauss Brother & Co.”.

A onda je počela zlatna groznica u Kaliforniji. Levi odlazi u San Francisco 1853 godine sa mnogim drugima kako bi se obogatio, mada nije planirao da kopa zlato. Otvorio je prodavnicu i bio predstavnik porodične firme iz New Yorka. Ubrzo je svoju firmu nazvao “Levi Strauss & Co.”.

Ubrzo, negde tokom 1872 godine dobija pismo od jednog od svojih kupaca, krojača po imenu Jacob Davis. Davis opisuje jedinstveni način za šivenje pantalona koji je otkrio. On je koristio metalne nitne kako bi ojačao posebno osetljiva mesta na pantalonama, kako bi trajale duže kopačima zlata ali i svima drugima.

Davis je hteo da patentira ideju i trebao mu je poslovni partner i finansijer. Levi je odmah prepoznao dobru ideju i dogovor je pao.

A onda, 20. maja 1873 godine, odnosno tačno pre 145 godina dobili su patent #139,121 i Levi’s 501 blue jeans je rođen.

Kako je Davis došao na ideju da napravi farmerke? Jednog dana, supruga lokalnog drvoseče je došla kod krojača i rekla da mu trebaju pantalone koje se neće pocepati. Pošto je malo razmišljao, Davis je sašio pantalone od denima koji je kupio u Levijevoj prodavnici a onda i isprobao metalne nitne koje je dodao na važne šafove, džepove i ispod dugmića. Brzo su njegove pantalone postale hit i shvatio je da mu hitno treba patent.

Prve Levi’s 501 su imale samo jedan džep pozadi, bile su dosta šire od današnjih modela a imale su i zašiveni kaiš kojim je mogao da se suzi struk. Osim toga, sve ostalo je bilo skoro pa isto kao i kod modernih farmerki, prepoznatljivi plavi denim, neuništivost i izgled koji postaje sve bolji što ih više nosite.

Drugi džep sa zadnje strane je dodat 1901. godine.

Farmerke su dugo ostale samo vrlo izdržljiva radna odeća. Ipak, vremenom je sve više ljudi počelo da ih nosi. Neki od američkih vojnika su tokom iskrcavanja u Normandiji pred kraj Drugog svetskog rata nosili farmerke kako bi ih podsećali na dom.

Njihovoj popularnosti sigurno je doprineo i Hollywood. Kauboji u westernima su ih naravno nosili. Baš kao i Marlon Brando u legendarnom filmu The Wild One iz 1953. Posle toga, više niko nije mogao da zaustavi njihovu svetsku slavu. Pedesetih su farmerke počeli da nose umetnici i intelektualci. Šezdesetih su obeležile studentske pokrete za mir. Ubrzo, ceo svet je želeo farmerke.

Zanimljivo je da se naziv “jeans” odnosno farmerke, pojavio tek tokom šezdesetih. U početku su se zvale “waist overalls”.

I pored velikog uspeha biznisa farmerkama Levi je nastavio sa svojim drugim poslovima i dobro mu je išlo. Postao je direktor Nevada Bak, osiguravajuće kompanije i San Francisco Gas and Electric Company. Ostao je upamćen kao jedan od najvećih filantropa tog vremena. Recimo 1897 godine Levi je pokrenuo 28 stipendija na Univerzitetu Berkeley. One postoje i danas. Levi je umro 1902 godine a posao je preuzeo njegov nećak. I danas, naslednici porodice vode kompaniju Levi Strauss & Co.

I za kraj, mora da vas zanima kako izgledaju najstarije sačuvane Levi’s farmerke?

Napravljene su 1873 godine a i danas izgledaju sjajno. Naravno, čuvaju se u Levi Strauss & Co arhivama a pronađene su u napuštenom rudniku pre nekoliko godina.

Zašto uz Levi’s hlače stoje brojevi? 501® se koristi za označavanje traperica i određenog broja zakovica koje se nalaze na dva stražnja džepa koji su se među prvima pojavili upravo na ovim trapericama. Karakterizira ih i patentni zatvarač koji do tada nije postojao na odjeći. Postoji i model traperice 201, što je bila jeftinija verzija traperica koje su bile u prodaji samo nekoliko sezona.
Dana 20. svibnja 1873., prve traperice na svijetu dobile su i metalni zatvarač. U čast tome, taj se dan u modnom svijetu svake godine obilježava kao “501 dan”.
Krajem 2003. godine, zatvorila se i zadnja Levi’s- ova tvornica u SAD-u. Bilo je to u San Antoniju u kojem je tvornica proizvodila ove hlače punih 150 godina u Sjedinjenim Državama. Proizvodnja nekoliko viših, skupljih stilova traperica nastavljena je u SAD-u nekoliko godina kasnije. I dan danas, u proizvodnji originalnih Levisica sudjeluju potomci Levi Straussa.
Levisice su prve hlače u povijesti koje su na struku imale kožnu oznaku marke Two Horse. Njezina je svrha bila pokazati snagu hlača i ojačati status začetnika patentirane odjeće sa zakovicama.
Prvi par planetarno popularnih leviski 501 napravljen je još davne 1890 godine. Isprva su se počele praviti kao radna odijela i prodavale su se samo na zapadu SAD, gdje su ih kupovali kauboji, drvosječe i radnici na željeznici. U periodu između 50-tih i 80-tih leviske postaju popularne kod motociklista, rokera i hipija.
Američka firma Levi Strauss & Co je bez sumnje na svjetsko tržište donijela najprepoznatljiviju jeans marku koja je ikada postojala. Generacije mladih su bile zaluđene Levi’s odjevnim predmetima, a ta manija nije zaobišla ni naše prostore.Prvi par planetarno popularnih leviski 501 napravljen je još davne 1890 godine. Isprva su se počele praviti kao radna odijela i prodavale su se samo na zapadu SAD, gdje su ih kupovali kauboji, drvosječe i radnici na željeznici. U periodu između 50-tih i 80-tih leviske postaju popularne kod motociklista, rokera i hipija.Farmerke ili farmerice, kako su popularno nazvane, kod nas su se pojavile šezdesetih godina dvadesetog vijeka. Nosili su ih samo oni koji su imali rođake u inostranstvu. Farmerke su mogle još jedino da se kupe u “Komisionima” po značajno većoj cijeni. Najpoznatije marke pored Levis’a su bile “Lee” i “Super Rifle”.Farmerke su izvjestan period vremena bile zabranjene za nošenje u školama kao “neprihvatljivo dekadentne za socijalističku omladinu”. Onaj ko bi u njima došao u školu bio bi vraćen kući da se presvuče odnosno “pristojno obuče”. U to vrijeme je dosta bio popularan jeans šverc u kome se obrtao veliki novac.Od 1983. Varteks iz Varaždina sklapa ugovor s kompanijom ‘Levi Strauss & co’ i 1984. počinje proizvoditi popularne ‘leviske’. Kažu da su u to vrijeme to bile najbolje i najkvalitetnije farmerke u Jugoslaviji koje su se proizvodile pod licencom. To je period u kojem model 501 ulazi u legendu.

Levi’s jeans: Simbol jedne generacije i jednog vremena

January 8, 2016 Moda, Zanimljivosti

Američka firma Levi Strauss & Co je bez sumnje na svjetsko tržište donijela najprepoznatljiviju jeans marku koja je ikada postojala. Generacije mladih su bile zaluđene Levi’s odjevnim predmetima, a ta manija nije zaobišla ni naše prostore.

Prvi par planetarno popularnih leviski 501 napravljen je još davne 1890 godine. Isprva su se počele praviti kao radna odijela i prodavale su se samo na zapadu SAD, gdje su ih kupovali kauboji, drvosječe i radnici na željeznici. U periodu između 50-tih i 80-tih leviske postaju popularne kod motociklista, rokera i hipija.

Farmerke ili farmerice, kako su popularno nazvane, kod nas su se pojavile šezdesetih godina dvadesetog vijeka. Nosili su ih samo oni koji su imali rođake u inostranstvu. Farmerke su mogle još jedino da se kupe u “Komisionima” po značajno većoj cijeni. Najpoznatije marke pored Levis’a su bile “Lee” i “Super Rifle”.

Farmerke su izvjestan period vremena bile zabranjene za nošenje u školama kao “neprihvatljivo dekadentne za socijalističku omladinu”. Onaj ko bi u njima došao u školu bio bi vraćen kući da se presvuče odnosno “pristojno obuče”. U to vrijeme je dosta bio popularan jeans šverc u kome se obrtao veliki novac.

Od 1983. Varteks iz Varaždina sklapa ugovor s kompanijom ‘Levi Strauss & co’ i 1984. počinje proizvoditi popularne ‘leviske’. Kažu da su u to vrijeme to bile najbolje i najkvalitetnije farmerke u Jugoslaviji koje su se proizvodile pod licencom. To je period u kojem model 501 ulazi u legendu.

Nosile su se Leviske po sistemu peri – deri. Ne znamo kad su nam bile draže – kada ih tek kupimo ili onda kada od nošenja i pranja postanu “izlizane” i poderane do te mjere da je pitanje ukusa treba li ih uopšte dalje nositi i mogu li se nekako zakrpati.

Levi’s jeans: Simbol jedne generacije i jednog vremena

January 8, 2016 Moda, Zanimljivosti

Američka firma Levi Strauss & Co je bez sumnje na svjetsko tržište donijela najprepoznatljiviju jeans marku koja je ikada postojala. Generacije mladih su bile zaluđene Levi’s odjevnim predmetima, a ta manija nije zaobišla ni naše prostore.

Prvi par planetarno popularnih leviski 501 napravljen je još davne 1890 godine. Isprva su se počele praviti kao radna odijela i prodavale su se samo na zapadu SAD, gdje su ih kupovali kauboji, drvosječe i radnici na željeznici. U periodu između 50-tih i 80-tih leviske postaju popularne kod motociklista, rokera i hipija.

Farmerke ili farmerice, kako su popularno nazvane, kod nas su se pojavile šezdesetih godina dvadesetog vijeka. Nosili su ih samo oni koji su imali rođake u inostranstvu. Farmerke su mogle još jedino da se kupe u “Komisionima” po značajno većoj cijeni. Najpoznatije marke pored Levis’a su bile “Lee” i “Super Rifle”.

Farmerke su izvjestan period vremena bile zabranjene za nošenje u školama kao “neprihvatljivo dekadentne za socijalističku omladinu”. Onaj ko bi u njima došao u školu bio bi vraćen kući da se presvuče odnosno “pristojno obuče”. U to vrijeme je dosta bio popularan jeans šverc u kome se obrtao veliki novac.

Od 1983. Varteks iz Varaždina sklapa ugovor s kompanijom ‘Levi Strauss & co’ i 1984. počinje proizvoditi popularne ‘leviske’. Kažu da su u to vrijeme to bile najbolje i najkvalitetnije farmerke u Jugoslaviji koje su se proizvodile pod licencom. To je period u kojem model 501 ulazi u legendu.

Nosile su se Leviske po sistemu peri – deri. Ne znamo kad su nam bile draže – kada ih tek kupimo ili onda kada od nošenja i pranja postanu “izlizane” i poderane do te mjere da je pitanje ukusa treba li ih uopšte dalje nositi i mogu li se nekako zakrpati.

Ali, nisu samo levis farmerke obilježile te 80-te u Jugoslaviji, tu su takođe bile i jednako popularne jeans jakne koje su neki zvali i džokerice. To je već bilo odjevanje sa stavom – jeans od glave do pete kojeg su kao obuća najčešće dopunjavale patike starke.

Jeans je oduvijek bio modni predmet, ali je takođe predstavljao i društveni stav. Izgradio je i označio čitavu jednu jugoslovensku generaciju koja je dobila pridjev “jeans”. Čak su i neke pjesme tih godina spominjale taj najdraži odjevni predmet. Sjećamo se grupe “Neki to vole vruće” i njihovog hita iz 1986. “Jeans generacija” ili Danijela Popovića i pjesme “Daj obuci levisice” sa kojom je nastupao na Jugoviziji 1991. godine.
STA JE BILO TAKO MAGICNO U LEVISKAMA? STA NIJE? NEKO VREME ZABRANJENE NA BALKANU (KAO I ROK END ROL U VREME PRISLIJA) PREUDOBNE, SVIMA DOBRO STOJE I STRAJU VECNO. PRITOM IMAJU SVOJ STATUS. NISU SAMO ODEVNI PREDMET. ONE SU VISE I OD BRENDA. KAO STO ROKERI KAZU ZA SVOJU MUZIKU TO JE NACIN ZIVOTA. LEVISKE SU BILE JEDAN PREDIVAN NACIN ZIVOTA KOJI JE POSTOJAO 80-TIH GODINA PROSLOG VEKA NA OVIM PROSTORIMA.
DANASNJE FARMERKE IZ KOJIH I DALJE 'NE IZLAZIMO' SU BEZ DUSE, BEZ STATUTASA JEDNOSTAVNO POTROSNA ROBA KOJU ZURNO NAVLACIMO KAD NEGDE KRENEMO ( I PATIKE NARAVNO). I NIJE NAM BITNA MARKA NI KAVALITET ,SAMO DA SMO IH NASLI PO POVOLJNOJ CENI. ZA NJIHOVU KUPOVINU POTREBNO JE 5 MINUTA. ZA KUPOVINU LEVISKI DAVNE 75-TE TREBAO JE CEO VIKEND! DRUZENJE U VOZU DO TRSTA I NAZAD DANASNJE GENERACIJE NE MOGU NI DA ZAMISLE!

субота, 20. април 2024.

ALEKSITIMIJA

ETO JEDNE PSIHICKE BOLESTI KOJA JE ZA PACIJENTA OKEJ ALI ZA NJEGOVU OKOLINU JE STRASNA. NA ZALOST LJUDI KOJI NEMAJU EMOCIJE NI EMPATIJU ZA DRUGE LJUDE SVE VISE ZIVE TU PORED NAS. PISALA SAM U SVOJIM BLOGOVIMA DA NASI TVORCI (VANZEMALJCI) I TEZE BESPOLNOSTI I NEMANJU EMOCIJA I GLE CUDA SVE VISE USPEVAJU U TOME.

Nemogućnost da se emocija prepozna, imenuje, verbalno izrazi, pa samim tim i razume, naziva se aleksitimija. Osoba koja ima aleksitimiju, može da pokazuje sve znake anksioznosti, ali ne prepoznaje anksioznost kao doživljaj. Odnosno, ne može da poveže mentalne slike i misli sa emocijom. Ove osobe osećaju emocije telesno, a te telesne doživljaje kao: ubrzan rad srca, muka u želucu, drhtanje ruku, glavobolje. Ove telesne doživljaje one ne mogu da prepoznaju kao određenu emociju.

Prvi korak ka emocionalnom opismenjavanju, podrazumeva učenje o emocijama. Prepoznavanje emocija kao reakcija na neki događaj, primećivanje u kojim se tipično situacijama one javljaju, imenovanje tih emocija, i utvrđivanje toga da li su one zdrave ili nezdrave, jeste značajan napredak kod osoba koje su aleksitimične ili koje su nevešte u razumevanju emocija. Ukoliko postoji emocionalni poremećaj (koji zahvaljujući razlikovanju zdravih od nezdravih emocija, možemo da primetimo i u svojoj disfunkcionalosti), cilj jeste terapijski rad: pretvaranje nezdrave u zdravu emociju, kroz promenu mišljenja i ponašanja.

Razumevanje sopstvenih emocija, omogućava i razumevanje tuđih emocija i emocionalnih reakcija, njihovih ponašanja i daje mogućnost da u skladu sa tim empatišemo i reagujemo na konstruktivan i fleksibilan način. Tada govorimo o pravoj emocionalnoj pismenos

Prilično je neobično da je frazu "Nacrtaj, naslikaj i izrazi tvoje emocije i ono što ti se dopada" izgovorio vrlo stidljiv i rezervisan francuski slikar kao što je Pierre Bonnard. Čovjek poznat po svojoj osetljivosti i trezvenosti savjetovao je da ne provodimo ni jedan dan bez izražavanja emocija i osjećanja, obraćajući pažnju na riječi volim te upućene voljenoj osobi, to je stvarno nevjerovatno.

Ako su najstidljiviji ljudi u stanju da posmatraju ljepotu, razumiju je i izraze tako što pokazuju ogromnu osjetljivost, svako od nas bi mogao reći volim te onima koji zaslužuju naklonost i prijateljstvo. Ne izražavanje emocija je društveno ponašanje koje je, iako je široko prihvaćeno, negativno za ljudsko zdravlje. Toliko da se ovaj simptom smatra osnovom poremećaja identifikovanog kao aleksitimija.

Aleksitimija se manifestuje kod ljudi koji nijesu u stanju da prepoznaju, izraze ili verbalizuju svoje emocije. Ne izražavnje emocija može izazvati ozbiljne probleme u ponašanju i mentalnom zdravljiu. Postoje slučajevi depresije i društvene izolacije zbog nemogućnosti kanalisanja i oslobađanja rijeke osjećanja.

Međutim, aleksitimija takođe može izazvati fizičke probleme nastale usled psiholoških poteškoća. Na primjer, to bi moglo dovesti do uznemirenja želuca, srčanog udara, hipertenzije, čireva i sindroma iritabilnog creva, a to su samo neke od bolesti.

Aleksitimija ima još lošije posledice. Živjeti bez znanja kako izraziti ljubav može prouzrokovati veliko pogoršanje društvenih odnosa.

Pustiti emocije i osjećanja ne samo da je dobro ponašanje, već je takođe neophodno. Moramo povjerovati da izražavanje emocija nije negativno po nas, to je navika koja štiti naše mentalno i fizičko zdravlje. Kada pričamo o ekstremnim slučajevima aleksitimije, koristimo određenu televizijsku seriju koja je prije nekoliko godina uživala veliki uspjeh u različitim zemljama svijeta. Govorimo o Dexter-u, u kojoj je protagonista glumac Michael C. Hall.

Protagonista serije, zvani Dexter, imao je ponašanje na ivici psihoze zbog njegove nesposobnosti da osjeti empatiju, izrazi osjećanja pa čak i da ih isproba. Za njega, riječi volim te su bila prava agonija.

Očigledno, ovo je ekstremni i fiktivni slučaj. Međutim, to može poslužiti kao polazna tačka za traženje sličnih simptoma u svakom od nas i da shvatimo da li u većoj ili manjoj mjeri možemo patiti od aleksitimije.Prema španskim istraživanjima iz oblasti neurologije, do 10% populacije na svijetu pati od aleksitimije, pa je jasno da je to problem koji utiče na veliki broj ljudi, od kojih mnogi mogu biti bliski nama.

Da bismo prepoznali ljude koji boluju od ove bolesti , moramo obratiti pažnju na njihov empatičan ili ekspresivan kapacitet. Čak i oni koji su imali moždane udare, tumore mozga ili povrede glave.

Mozak dozvoljava ljudima da doživljavaju ljubav, radost ili strah i omogućavaju nam da iskažemo osjećanja i emocije riječima. To je mentalna funkcija koja prevazilazi društvene uslove, koja u stvarnosti može biti potreba.

Prema riječima doktora Pablo Duque-a, "nemogućnost prepoznavanja i verbalizacije emocija i osjećaja je uzrokovana prekidom veza između struktura mozga".

Jasno je da izražavanje emocija, pokazivanje osjećanja i ne samo da je lijepo i prijatno, već je i psihološka potreba koja poboljšava mentalno i fizičko zdravlje.

Neki ljudi su skloni kontinuiranom potiskivanju neprijatnih emocija. Ovakav način upravljana emocijama omogućava osobi da se trenutno oseća bolje, međutim na duže staze počinju da se javljaju neki simptomi kao posledica nagomilavanja negativnih osećanja. Prikazaćemo nekoliko simptoma koji mogu biti odraz bežanja od onoga što osećamo.

„Slobodno lebdeća“ anksioznost

Anksioznost može biti izazvana mnoštvom faktora. Ponekad je to jednostavno strah od suočavanja sa neizvesnošću. Ponekad je to rezultat predviđanja negativnih ishoda nekih događaja (karakteristično razmišljanje je „šta ako…se to i to desi“). Ako anksioznot nije izazvana nekom specifičnom situacijom, već se javlja kao nedefinisana uznemiranost-moguće je da je ona proizvod neizraženih emocija. Svako osećanje povlači za sobom određenu energiju. Kada zadržavamo tu energiju u sebi i ne izražavamo je, ona može kreirati stanje napetosti i neodređene anksioznosti.

Depresivno raspoloženje

Kada potiskujemo osećanja tuge i žalosti usled nekog gubitka to može proizvesti depresiju. Plakanje nam obično doprinosi da se osećamo bolje, tako na najbolji način možemo da ožalimo gubitak-smrt bliske osobe, raskid ili razvod. Prirodno je nakon gubitaka osetiti tugu i sasvim je prirodno tu tugu izraziti. Neko vreme će biti teško i bolno ali ako izražavamo tugu ona će pre nestati nego kada je potiskujemo. Depresija takođe, može biti rezultat potiskivanja besa. Ako osećate da ste depresivni bez nekog vidljivog gubitka dobro je pitati sebe povodom čega ste besni.

Psihosomatski simptomi

Uobičajeni psihosomatski simptomi kao što su glavobolje, čir na želudcu, povišeni krvni pritisak često su rezultat hroničnog neizražavanja emocija. Iako se ovi simptomi mogu javiti usled bilo kakve vrste hroničnog stresa, potiskivanje osećanja više godina je oblik stresa koji se manifestuje na telesnom nivou. Ako naučite da identifikujete i izrazite jaka osećanja onda to može dovesti do redukcije čak i do oporavka različitih tipova psihosomatskih simptoma.

Mišićna tenzija

Stegnutost i ukočenost mišića je jedan od najuobičajnijih simptoma hroničnog zadržavanja emocija. Mi imamo tendenciju da stegnemo određene grupe mišića kada želimo da potisnemo i zaustavimo ono što osećamo. Tenzija različitih grupa mišića je zadužena za zadržavanje različitih emocija. Bes i frustracija su obično „zadržani“ u mišićima vrata i ramena. Tuga se zadržava u grudnim mišićima i mišićima oko očiju. Strah u oblasti dijafragme, dok se zadržana seksualna želja odražava na stegnutost karličnih mišića. Ipak, ova korelacija između zadržavanja specifičnih emocija i mišićne tenzije određenih delova ne mora se shvatiti doslovno, nisu baš sva prikazana osećanja vezana za isključivo jednu mišićnu oblast ali stegnutost mišića kao takva jeste odraz potiskivanja emocija.

Jednom kada uvidite vezu između ovih simptoma i neizražavanja osećanja, bitno je da pokušate upravo suprotno. Zapitajte se: Šta osećam? Koja je moja primarna emocija? Šta je ono što želim? Uđite u kontakt sa sobom, pitajte sebe, dozvolite sebi da osećate i da izrazite ono što osećate.

Kako bismo prepoznali koliko dobro poznajemo svoje emocije, u daljem tesktu su nivoi emocionalne svesnosti, od potpunog neprepoznavanja do nivoa gde je vladanje svojim emocijama na najvišem nivou.

Otupelost. Ljudi u ovom stanju nisu svesni ni jedne emocije, čak i kada imaju snažna osećanja.
Fizičke senzacije. Na ovom nivou osoba će možda osetiti da joj srce ubrzano kuca ali neće biti svesna da se boji, možda će osetiti pritisak u grudima ali neće biti svesna da je tužna. Možda će doživeti navalu topline, jezu, čvor u stomaku ili zvonjavu u ušima, osećaj bockanja ili čak probadajućeg bola – možda će osetiti sve te senzacije ali neće biti svesna same emocije.
Emocionalni haos ili primarno iskustvo. U ovoj fazi ljudi su svesni emocija, ali ne mogu da ih izraze rečima. Zbog toga ovu fazu zovemo primarnom, jer je slična emocionalnom doživljaju beba koje jasno doživljavaju emociju ali nisu u stanju da ih imenuju.
Verbalna barijera. Svest o emocijama zavisi od sposobnosti da pričamo o onome što osećamo i zašto. Savladavanje ove jezičke barijere zahteva da se bude okružen ljudima koji su otvoreni za razgovor o emocijama. Kada je osoba u stanju da priča o svojim emocijama sa drugima, to će joj pomoći da razvije svoju emocionalnu svesnost.
Diferencijacija. Dok sa drugima pričamo o svojim emocijama počinjemo da prepoznajemo različite emocije i njihov intenzitet. U ovoj fazi postajemo svesni razlika između osnovnih emocija, kao što su bes, ljubav, stid, radost ili mržnja. Takođe, počinjemo da shvatamo da svako osećanje može imati različit intenzitet. Strah može da varira od zebnje do užasa, a ljutnja od razdražljivosti do mržnje. Takođe, ljubav može da se oseti na više nivoa.
Uzročnost. Bolje uviđamo misaone procese, uverenja i vrednosti koje doprinose aktiviranju neke emocije.
Empatija. Učeći o svojim emocijama počinjemo da intuitivno uviđamo kako se drugi ljudi osećaju. Empatija je oblik intuicije koji se odnosi izričito na emocije. Kao i intuicija empatija je neprecizna i nedovoljno validna, ukoliko ne razvijemo načine pomoću kojih ćemo objektivno potvrđivati tačnost svoje intuicije/empatije.
Interaktivnost. Ako znamo šta drugi osećaju, to ne mora obavezno da znači da znamo šta sa time da radimo. Emocionalna interaktivnost zahteva da znamo kako će ljudi reagovati na emocije jedni drugih, i da procenimo kada ta interakcija može da eskalira na bolje ili na gore.
Ova kategorija ukazuje na postojanje još neke nepoznate kategorije emocionalne svesnosti.

Emocije su neodvojivi deo naše prirode, one su poput ,,barometra koji nas obaveštava o zbivanjima kako u spoljašnjoj sredini, tako i u nama samima’’ (Opačić, 2021). Međutim, ponekad komunikacija osobe sa sopstvenim emocijama biva ometena ili prekinuta – i to je česta tema u psihoterapiji ili psihološkom savetovanju. Ovi prekidi mogu se manifestovati kao neosećanje osećanja, somatizacija, zbunjenost i nerazlikovanje emocija, neprihvatanje neprijatnih emocija, problem sa emocionalnom regulacijom… Sagledaćemo neke od njih.

Aleksitimija je pojava gde kontakt sa emocijama izostaje, a umesto nje, osoba oseća prazninu, otupelost, hladnoću… Ovo se uglavnom dešava kod ljudi koji imaju zabranu da osete pojedine emocije ili emocije uopšte. Terapija je sigurno mesto gde se može istraživati zašto su te zabrane bile važne, zašto je osećati bilo opasno i kako ponovo uspostaviti komunikaciju sa tim vrlo značajnim aspektom sopstvenog bića.

Ponekad se dešava da emocije doživljavamo samo na fiziološkom, telesnom nivou, pa ih očitavamo kao bol u želucu, hladnoću ili preznojavanje, knedlu u grlu, bol u mišićima… ali da ne registrujemo emociju koja je u korenu ovih smetnji. Ovo može biti dobra početna tačka za osvešćivanje emocije, kako bismo jasnije čuli poruku koju ona želi da prenese.

Takođe, više osećanja može se javiti istovremeno, naročito pri susretu sa nekim važnim životnim događajem kao što je raskid, gubitak, polazak na fakultet, stupanje u brak… Tada možemo biti zbunjeni pred svim tim doživljajima, međutim, važno je znati da su sva ta osećanja prirodna reakcija i da svako od njih ima svoju unutrašnju logiku, iako na prvi pogled ne mora izgledati tako.

Dešava se i da jednu emociju zamenjujemo drugom i taj proces biva brz, automatski, izmiče svesnosti. Često je razlog tome zabrana na određenu emociju, dok je druga emocija kojom je prekrivamo bila dopuštena. Zamislimo sada: osoba oseti ljutnju i ispolji je, a okruženje u kome odrasta na to ne reaguje blagonaklono ili čak kažnjava, dok istovremeno odobrava emociju tuge. Osoba tako može naučiti da ispolji tugu svaki put kada oseti ljutnju. Tokom vremena, to postaje obrazac i ona gubi nit koja je povezuje sa ljutnjom, koja je njena autentična emocija i koja se javlja sa razlogom.

Ljutnja, tuga, strah, razočarenje, ljubomora, zavist, krivica… Klijenti često dolaze na savetovanje ili terapiju sa uverenjem da su ove emocije loše ili negativne, uz potrebu da ih se ratosiljaju. Međutim, istina je da nema nema pozitivnih i negativnih, dobrih i loših emocija, već postoje one koje nam prijaju i one koje ne. Svaka emocija tu je sa razlogom i ima pravo da postoji. Svaka od njih je tu da nam prenese poruku da se nešto dešava sada, nešto važno, nešto što traži našu pažnju. One pokreću niz fizioloških reakcija i oseta, kako bismo bili što bolje pripremljeni na taj događaj. Ljutnja nas informiše da je neka naša granica pod pretnjom, da se dešava nešto što nam nije okej. Tuga nam kazuje da doživljavamo gubitak nečega što nam je jako važno. Strah nas mobiliše za borbu ili bekstvo, obezbeđujući nam zaštitu. Stid nas obaveštava da ne osećamo dovoljno podrške da se izložimo u datom kontekstu u datom trenutku.

Ponekad, ljudi doživljavaju svoja autentična osećanja i umeju adekvatno da ih imenuju – međutim, njihovo ispoljavanje može biti nesrazmerno povodu. Ovde je važno naglasiti da između naših emocija i ponašanja kojima ih iskazujemo ne stoji znak jednakosti. Sasvim je u redu osetiti ljutnju, međutim njeno ispoljavanje u vidu narušavanja tuđih prava i granica nije. Dobra vest je što postoje različite tehnike za moduliranje ponašanja i to jeste nešto što se daje naučiti.

Nekad se dešava da čujemo i osećamo svoje emocije, ali da je poruka koju ona prenose zastarela i da ne odgovara više onome što se dešava u ovde i sada. Zato povremeno treba proveravati koliko su misli (koje su okidač emocija) u skladu sa onim što se zaista dešava. I to je nešto na čemu se može raditi na psihoterapiji, kako bi naši urođeni barometri ponovo adekvatno merili pritisak i predviđali vreme. Dakle, psihoterapija može biti jedan siguran seting u kome se mogu istraživati vlastita osećanja – kako ih doživeti, kako ih razumeti, ispoljiti, ispoštovati i pustiti onda kada više nisu potrebna.

SASVIM JE JASNO DA EMOCIJE TREBA DA BUDU DEO NAS KOLIKO GOD NAS POVREDJIVALE. TREBA DA IH OSECAMO DOK JOS MOZEMO. TO NAS CINI LJUDSKOM VRSTOM. ZATO LJUDI IZRAZAVAJTE SVOJE EMOCIJE KAD GOD MOZETE. NEMA VEZE CAK I KAD JE NEPRIMEREN MOMENAT. OVAJ TEKST JE POSVECEN MOM SINU KOJI JE 5-TOG APRILA POKUSAO DA SEBI ODUZME ZIVOT ( INACE PATI OD SIZOFRENIJE VEC 9 GODINA). JOS JE U KRITICNOM STANJU JER JE POPIO PREKO 200 TABLETA ( DOKTORI NA VMA KAZU DA NISU IMALI TAKAV SLUCAJ NIKAD I DA NE ZNAJU KAKO JE JOS ZIV). MISLIM DA JE DO NJEGOVE BOLESTI A I SADA DO ZELJE DA SE UBIJE DOVELO SAMO 'GUTANJE ' EMOCIJA. ILI ALEKSTIMIJA NEMOGUCNOST DA POKAZE LJUBAV NITI DA PRIMI LJUBAV OD NAS.

DRZI SE SINE .VOLIM TE BESKONACNO!