ILUZIJA

 DOBRA STARA ILUZIJA. VERUJEMO U NESTO STO NE POSTOJI, ODBIJAMO DA VERUJEMO U NESTO STO POSTOJI.ILUZIJA JE VRLO BITNA STVAR U NASIM ZIVOTIMA. NAJCESCE I NISMO SVESNI DA SVE OKO NAS JE ILUZIJA. I DA JE SVE STVAR PERCEPCIJE SVAKOG COVEKA. PODSTICAJ ZA OVAJ TEKST DALO MI JE VEROVANJE LJUDI DA SE MACKA SA SIVO CRNIM PRUGAMA ZOVE 'ZELENA \' MACKA. zELENA?  TAKO JE IMOJ POKOJNI MUZ ZVAO. KAKO TO MOZE BITI ZELENA MACKA. I SADA POSLE TOLIKO GODINA ISMEJAVANJA OBJAVA NA FEJSBUKU U KOJOJ 2000 LJUDI TRAZI  UPRAVO ZELENU MACKU KOJA JE NESTALA.  SLIKA NARAVNO SIVO CRNE TIGRASTE MACKE?????

Илузија (лат. illūsio - чулна обмана, самообмана, варка, уображење, обмана, привид, опсена^[1]) погрешан је, изобличен опажај извесних објеката или појава у стварности, условљен неким објективним или субјективним чиниоцима. Перцептивне илузије могу се срести у оквиру сваког чулног модалитета. Зато разликујемо: слушне, тактилне, густативне, олфакторне и сл. Код илузије, увек је реч о опажању (само искривљеном, нетачном) неког реално постојећег предмета или догађаја, за разлику од халуцинације, где не постоји реални објекат.

Илузије могу настати услед непажње (када се током читања не примети словна грешка) или под дејством афекта (када се у мраку шета улицом, неки потпуно безопасни предмет може се учинити као нешто застрашујуће). Посебна врста илузија су пареидолије, када се под утицајем маште у разним стварима препознају облици, фигуре или чак читаве сцене. Тако ће се десити да особа препозна неки облик у облацима, мрљама итд. Сазвежђа су такође добар пример пареидолија. Слична се ствар дешава и код „гледања” у талог кафе у сврху прорицања будућности.

Илузије се срећу код психички здравих особа, али и код особа са акутним, интоксикационим стањима, код људи који су под стресом и код психотичних пацијената.^[2]

Amerikanac Kurt Vener važi za pionira trodimenzionalne ulične umetnosti. Veštinu vizuelne manipulacije doveo je do perfekcije i stvara iluzije koje deluju zastrašujuće stvarno. Nemac Edgar Miler prati ga u stopu.

Ulična umetnost, u kojoj se umesto platna koristi ulica, trotoar, zidovi ili druge javne površine, zahvaljujući majstorskoj manipulaciji perspektive koja stvara iluziju trodimenzionalnosti sve je popularnija.

Iako danas postoji veliki broj umetnika koji prave sjajne iluzije, svi su proučavali Venerov rad. Treba naglasiti i da većina njih danas koristi kompjuterske programe kako bi stvorili iluzije koje je Vener radio slobodnom rukom.

Edgar Miler je jedan od umetnika za kog se sa pravom može reći da je Venerov naslednik.ti ga u stopu.

Ulična umetnost, u kojoj se umesto platna koristi ulica, trotoar, zidovi ili druge javne površine, zahvaljujući majstorskoj manipulaciji perspektive koja stvara iluziju trodimenzionalnosti sve je popularnija.

Курт Венер

Uprkos tome što Amerikanac Kurt Vener važi za pionira trodimenzionalne ulične umetnosti osamdesetih godina prošlog veka, ovaj umetnički izraz vuče korene još iz renesanse.

Crtanje po javnim površinama praktikovali su još italijanski umetnici poznati i kao Madonari.

Putovali su od festivala do festivala, stvarajući religiozne crteže i druga dela pomoću cigle, obojenog kamenja i krede.

Madonari su istrajali sve do Drugog svetskog rata, nakon kojeg je veoma mali broj pojedinaca nastavio da se bavi ovim tipom umetnosti.

Pionir trodimenzionalne umetnosti Kurt Vener kombinuje mogućnosti tradicionalne ulične umetnosti Madonara sa veštinama stečenim na studijama arhitekture i besprekornom manipulacijom perspektive.

  

Vener je nakon završetka studija otišao da proučava italijansku umetnosti 1982. godine.

Prvi put je napravio trodimenzionalnu iluziju u Muzeju „Santa Barbara“, koju je predstavio na prvom festivalu ulične umetnosti, koji je osnovao 1980. godine.

Prema sopstvenom svedočenju, Vener je tri-de izraz osmislio kako bi naglasio koliko je važno poznavati klasičnu umetnost pri razumevanju moderne.

 

Iako danas postoji veliki broj umetnika koji prave sjajne iluzije, svi su proučavali Venerov rad. Treba naglasiti i da većina njih danas koristi kompjuterske programe kako bi stvorili iluzije koje je Vener radio slobodnom rukom.

Edgar Miler je jedan od umetnika za kog se sa pravom može reći da je Venerov naslednik.

Sjajni nemački umetnik postao je popularan nakon svog prvog velikog (u pravom smislu te reči) dela, kada je 270 metara dugačku ulicu u Kanadi pretvorio u reku koja se završava vodopadoM

Miler je takođe poznat i po prvoj trodimenzionalnoj iluziji koja se menjala iz dana u noć, zavisno od ugla gledanja.

Osim toga, drži i rekord u Ginisovoj knjizi rekorda za najveći trodimenzionalni crtež.

Ovaj koncept, poznat i kao fenomen Bader-Majnhof, povezan je sa pamćenjem.

Ime „fenomen Bader-Majnhof" počeo je da upotrebljava 1994. godine korisnik nemačkog foruma na kom je opisao kako je, nakon što je jednom pomenuo ime nemačke terorističke grupe iz sedamdesetih Frakcija crvene armije (RAF) - poznate i kao Bader-Majnhof, po prezimenima dva glavna lidera - počeo svuda da ga primećuje.

Ovo je navelo druge čitaoce da počnu da navode vlastita iskustva sa istim fenomenom, tako da je on prepoznat i na kraju postao poznat po tom imenu.

Ali to nije bio nov fenomen.

To je nešto što je oduvek bilo povezano sa tim kako funkcioniše mozak kod svakog od nas pojedi

„Sad kad znate za nešto, čini vam se da se to češće pojavljuje", objašnjava doktorka Neha Patak, diplomka sa Harvarda iz psihologije i biologije, u članku objavljenom na zdravstvenoj internet stranici WebMD.

„Prvo, vi poverujete da je to nešto počelo češće da se pojavljuje. Potom, ubedite sebe da se reč, koncept ili nešto drugo ranije nije pojavljivalo toliko često kao sada, što se zove pristrasnost potvrđivanja.

„Učestalost nije zapravo porasla, ali vas je vaš mozak ubedio da jeste", dodaje ona.

Ovaj fenomen je rezultat dva dobro poznata psihološka procesa, smatra Arnold Zvicki, profesor lingvistike sa Univerziteta Stenford koji je 2005. godine prvi skovao izraz „iluzija učestalosti".

Sa jedne strane, na delu je selektivna pažnja, koja nas navodi da se usredsredimo na ono što nam je važno u datom trenutku i odbacimo sve ostalo, što je proces koji je ključan za naše učenje.

I, sa druge strane, pristrasnost potvrđivanja, koja nas navodi da tražimo stvari koje potvrđuju ono što mislimo u datom trenutku: time što vidimo više plavih kola, počinjemo da verujemo da su ona češća, a što dodatno učvršćuje naše verovanje da zaista ima više auta te boje.

Pristrasnost potvrđivanja može takođe da pojača ono što zovemo kognitivnim pristrasnostima uopšte, budući da su ljudska bića uslovljena da traže objašnjenja kako svet funkcioniše i prilagođavaju se onome što otkriju.

Na taj način, ova iluzija je povezana sa time kako funkcioniše naš mozak kod svakog od nas pojedinačno.

„Iluzija učestalosti, iako se ne dešava svakome - ili se možda ne sećamo da nam se desila zato što ne moramo da budemo svesni da nam se ta iluzija učestalosti dešava - ima svoju evolucijsku važnost", kaže za BBC Džoana Riera, doktorka socijalne psihologije i klinička psihološkinja.

„Normalno je da se dešava velikom delu opšte populacije jer poseduje evolucijske faktore povezane sa opstankom vrste. Druga stvar je što smo svesni", objašnjava direktorka za obuku sa specijalističke internet stranice Psihologija i um.

Što će reći, imamo kapacitet za percepciju, a to znači da naš mozak ne obraća pažnju podjednako na sve stimulanse zato što možemo da se usredsredimo samo na ograničen broj elemenata, inače ne bismo mogli da se prilagodimo na okruženje.

Na osnovu ovog procesa - zvanog percepcija - registrujemo neke elemente putem naših čula i obrađujemo ih.

„Kad se snažno usredsredimo na neki konkretan stimulans, to je zato što smo ili nedavno bili izloženi njemu i bio nam je zanimljiv, ili smo bili pogođeni nekom živopisnom bojom ili nečim što nas emocionalno aktivira, ili smo skorije bili iznova izloženi nečemu; to našu percepciju čini otvorenijom za taj tip stimulansa", objašnjava ekspertkinja za evolucijske procese.

To je zato što u tom trenutku naš mozak verovatno registruje da je to ono što nam je važno.

I pošto nam je to važno, kad ponovo vidimo sličan stimulans, naš mozak će mu posvetiti pažnju, bilo da su to crvena kola, plava kola određene marke ili bilo koji drugi tip stimulansa.

„Iluzija učestalosti stoga povezuje različite oblasti mozga kao što je obrađivanje percepcije povezane sa prostorom, koja je u parijetalnom režnju, ali bi izvesnu ulogu mogli da igraju i svi elementi povezani sa limbičkim sistemom; hipokampusne formacije, koje imaju veze sa pamćenjem, ili amigdala, koja je povezana sa, na primer, strahom", kaže španska ekspertkinja.

Na ovaj način, emocionalni elementi mogu biti povezani u datom trenutku sa iluzijom učestalosti posvećivanjem više pažnje tom konkretnom stimulansu, što objašnjava zašto ne reaguje svako na isti način na iste stimulanse i predmete.

Na primer, ako ja vidim trudnicu i potom nastavim da srećem trudnice, to je verovatno zato što mi je u tom određenom trenutku u životu to nešto što mi je veoma važno.

„Povezano je sa emocionalnim aspektima, ali i sa kognitivnim. Možda sam izgubila dete ili možda želim da budem trudna ili sam možda i sama trudna. I tako, u tom određenom trenutku to je nešto što mi je veoma važno", kaže Riera.

Dakle, različite oblasti mozga igraju ulogu u iluziji učestalosti u zavisnosti od tipa stimulansa sa kojim se srećemo i to dovodi do toga da svako od nas ima različitu reakciju.

„To je nešto veoma osnovno u psihologiji: predmet ili element koji srećemo ne određuje sam po sebi našu kognitivnu reakciju, u ovom slučaju učestalost.

„Postoje kognitivne pristrasnosti ili iracionalna verovanja koja se pojavljuju sa predmetom, ali predmet ne pruža to verovanje. Mi smo ti, kroz naš čitav emocionalni sistem, kroz način na koji doživljavamo stvari, koji izazivamo stvari kao što je iluzija učestalosti", objašnjava ona.ema negativnih posledica po mozak

„Ako viđam mnogo plavih automobila, recimo da uradim neku hipotetičku dedukciju i pomislim, da, zaista svuda ima plavih automobila. To je osnova za mnoge slučajeve pristrasnosti koji izazivaju određene perceptualne modifikacije, kao što je slučaj iluzije učestalosti", objašnjava Riera, dok ističe važnost adaptivnog dela ovog fenomena.

„Ako sam, na primer, nedavno pojela voće koje je bilo trulo i osećam se loše, najverovatnije ću provesti najmanje nekoliko dana primećujući da se to češće dešava ili pričajući sa ljudima koji su isto doživeli. Moj mozak se prilagođava opasnoj situaciji, otud važnost toga."

„Pristrasnost ne mora uvek da bude loša. Ponekad su pristrasnosti tu da nam pomognu da se prilagodimo i preživimo u vlastitom okruženju", dodaje ona.

To obično nema negativan efekat, sem ukoliko nije povezano sa, možda, traumatičnim elementima, kao što je doživljavanje saobraćajne nesreće, na primer.

U tom slučaju, prema ovoj ekspertkinji, to bi moglo da se javi kao simptom poremećaja povezanog sa postRANSTVOM.

 

 Ako sebe smatrate prilično inteligentnom i obrazovanom osobom, mogli biste da pretpostavite da posedujete znanje o suštinama na osnovu kojih ovaj svet funkcioniše - znanje o poznatim izumima i prirodnim fenomenima koji nas okruž E sad, zamislite samo sledeća pitanja: Kako nastaje duga? Zašto su sunčani dani nekad hladniji od oblačnih? Kako leti helikopter? Kako se povlači voda u ve-ce šolji?

A zatim se zapitajte: možete li da pružite detaljne odgovore na sva ta pitanja? Ili imate samo okvirnu sliku o tome šta se dešava u svakom od navedenih slučajeva?

Ako ste kao mnogi učesnici u psihološkim studijama, možda ste ispočetka očekivali da postignete dobar rezultat.

Međutim, kad se od njih zatražilo da daju slojevit odgovor na svako od pitanja, većina njih se potpuno zakočila - baš kao što biste mogli i vi.

Ova pristrasnost naziva se „iluzija znanja".

Možda mislite da su konkretno navedeni primeri trivijalni - oni su baš ona vrsta pitanja, na kraju kajeva, koje bi moglo da vam postavi radoznalo dete, gde bi najgora posledica mogla da bude da pocrvenite pred vlastitom porodicom.

Ali iluzija znanja može da utiče na naš sud u mnogim domenima.

Na radnom mestu, na primer, može da dovede do tvrdnje da znate više nego što zaista znate na razgovoru za posao, da prenebregnete doprinose vaših kolega i da prihvatite posao koji uopšte niste spremni da izvršite.

Mnogi od nas prolaze kroz život potpuno nesvesni ove intelektualne arogancije i njenih posledica.

Dobra vest je da neki psiholozi sugerišu da postoje prosti i efikasni načini da se izbegne ova sveprisutna klopka u razmišljanju.

Iluzija znanja - koja se još naziva i „iluzija dubine objašnjenja"- prvi put je izbila na videlo 2002. godine.

U nizu studija, Leonid Rozenblit i Frenk Kajl sa Univerziteta Jejl prvo su dali učesnicima objašnjenja sa primerima za naučne fenomene i tehnološke mehanizme, koje su oni morali da ocene na skali od 1 (vrlo neodređena) do 7 (veoma temeljna).

To je osiguralo da svi učesnici budu na ravnoj nozi kad je u pitanju procenjivanje onoga šta čini „neodređeno" ili „temeljno" razumevanje neke teme.

A onda je usledio i sam test.

Kad su dobili nova naučna i tehnološka pitanja, učesnici su morali da ocene koliko dobro misle da će moći da odgovore na svako od njih, uz pomoć iste te skale, pre nego što zapišu vlastite objašnjenje u što većim detaljima.

Rozenblit i Kajl su ustanovili da su prvobitne procene učesnika vlastitog razumevanja često bile drastično preuveličane.

Oni su pretpostavili da mogu da ispišu čitave pasuse na zadatu temu, ali često nisu uspevali da napišu ni više od najosnovnije suštine kao odgovor - a nakon toga, mnogi su bili iznenađeni koliko malo zapravo znaju.

Istraživači su pretpostavili da je preterano samopouzdanje poteklo od sposobnosti učesnika da vizualizuju zadati koncept; nije, naime, teško zamisliti let helikoptera, a lakoća sa kojom se taj mentalni film javio u glavama učesnika naveo ih je da osete veće samopouzdanje prilikom opisivanja mehanike njegovog kretanja.

Posle ove revolucionarne studije, psiholozi su razotkrili iluziju znanja u mnogim različitim kontekstima.

Na primer, Metju Fišer, vanredni profesor iz marketinga na Južnom metodističkom univerzitetu u Teksasu, otkrio je da mnogi diplomci u ogromnoj meri precenjuju vlastito vladanje glavnim predmetom na kom su diplomirali jednom kad napuste studije.

U velikoj meri kao i u prvom eksperimentu, od učesnika je traženo da ocene razumevanje različitih koncepata pre nego što pruže detaljno objašnjenje na šta su tačno mislili.

Ovaj put, međutim, pitanja su poticala iz teme koju su oni studirali godinama pre toga. (Diplomac iz fizike je, na primer, pokušao da objasni zakone termodinamike.)

Zahvaljujući prirodnom osipanju njihovog sećanja, izgledalo je kao da su učesnici zaboravili mnoge važne detalje, ali usput nisu primetili koliko su znanja izgubili - što je dovelo do toga da budu preterano ubeđeni u svoja prvobitna predviđanja.

Kad su ocenjivali vlastito znanje, oni su pretpostavili da znaju onoliko koliko su znali i dok su bili potpuni uronjeni u svoju temu.

Mnogi od nas precenjuju koliko možemo da naučimo posmatrajući druge - što vodi do „iluzije o sticanju veština"

Dalje istraživanje pokazalo je da to što imamo internet resurse nadohvat ruke može da podstakne našu preteranu samouverenost, jer mešamo obilje znanja sa interneta sa vlastitim sećanjem.

Fišer je od jedne grupe učesnika tražio da odgovore na pitanja - kao što su „kako funkcioniše patent zatvarač" - uz pomoć pretraživača, dok je druga grupa bila prosto zamoljena da oceni vlastito razumevanje date teme bez korišćenja dodatnih izvora.

Nakon toga, obe grupe su prošle kroz originalni test iluzije znanja sa četiri dodatna pitanja - kao što su „kako nastaju tornada?" i „zašto su oblačne noći toplije?"

On je otkrio da su ljudi koji su koristili internet na prvobitnim pitanjima demonstrirali preteranije samopouzdanje kod naknadnog zadatka.

Možda najozbiljnije od svega, mnogi od nas precenjuju koliko možemo da naučimo na osnovu posmatranja drugih - što dovodi do „iluzije o sticanju veština".

Majkl Kardas, post-doktorski saradnik iz menadžmenta i marketinga sa Univerziteta Nortvestern u SAD, tražio je od učesnika da iznova gledaju video snimke o različitim veštinama, kao što su bacanje pikada ili „ples mesečevog hoda", i do 20 puta.

Onda su oni morali da procene vlastitu veštinu, pre nego što se i sami oprobaju u zadatku.

Većina učesnika pretpostavila je da im je prosto gledanje snimaka pomoglo da potpuno savladaju datu veštinu.

I što su više gledali te filmiće, veće je bilo njihovo prvobitno samopouzdanje.

Realnost je bila, međutim, izrazito razočaravajuća.

„Ljudi su mislili da će osvojiti više poena ako gledaju video snimak 20 puta, za razliku od samo jednom", kaže Kardas.

„Ali njihov učinak nije doneo nikakve dokaze o napredovanju."

Prilično zapanjujuće, pasivno posmatranje može čak da poveća samopouzdanje ljudi u njihovu vlastitu sposobnost da izvrše složene zadatke koji predstavljaju pitanje života i smrti, kao što je prizemljenje aviona.

Kejla Džordan, doktorantkinja sa Univerziteta Vaikato, na Novom Zelandu, koja je vodila ovu studiju, direktno je bila inspirisana Kardasovim istraživanjem.

„Želeli smo da testiramo granice ovog fenomena - da li on može da se primeni i na izričito ekspertske veštine."

Ona ističe da pilotiranje aviona zahteva stotine sati obuke i duboko razumevanje fizike, meteorologije i inženjerstva, što ljudi prosto ne mogu da steknu gledanjem običnog video snimka.

Učesnicima je prvo rečeno da „zamisle da su u malom putničkom avionu".

Zbog vanredne situacije, pilot je onesposobljen i oni su jedina osoba koja je preostala da prizemlji avion.

Polovini je potom prikazan četvorominutni video snimak pilota koji aterira avion, dok ostatak nije video taj snimak.

Ključno, na snimku se nije čak ni videlo šta pilotove ruke tačno rade tokom tog postupka - on, dakle, nije mogao da bude ni od kakve koristi u smislu prenošenja uputstva.

Mnogi ljudi koji su pogledali ovaj snimak, međutim, postali su mnogo veći optimisti po pitanju vlastite sposobnosti da sami bezbedno spuste avion.

Ove iluzije znanja mogu da imaju ozbiljne posledice.

Preterana vera u vlastito znanje može da dovede do toga da se pripremate manje za razgovor za posao ili prezentaciju, na primer, zbog čega ćete se na kraju obrukati kad se od vas zatraži da demonstrirate vlastitu ekspertizu.

Preterana samouverenost može da bude posebno krupan problem kad vam je cilj da dobijete unapređenje.

Kad posmatrate ljude iz daleka, mogli biste da pomislite da znate sve što je potrebno da bi se obavljao taj posao i da ste već usvojili tražene veštine.

Jednom kad započnete da radite taj posao, međutim, možete da otkrijete da je uloga zahtevala mnogo više nego što je na prvi pogled izgledalo.

To može da dovede do toga i da potcenjujete kolege.

Na isti način na koji pobrkamo znanje sa Gugla sa vlastitim, mi možda nismo svesni u kolikoj meri se oslanjamo na veštine i sposobnosti ljudi oko nas.

„Kad vide osnovu veština i znanja kod drugih - ljudi ponekad mogu da pomisle da je to samo produžetak onoga što već i sami znaju", kaže Džordan.

Ako počnemo da prisvajamo znanje kolega kao vlastito, možda ćemo se ređe setiti da iskažemo zahvalnost za njihov doprinos - što je oblik arogancije koji je čest bauk u kancelarijama.

Precenjivanje našeg vlastitog znanja i zaboravljanje na podršku koju smo dobili od drugih može da stvori ozbiljne probleme i kad pokušamo to da uradimo sami na samostalnom projektu.

Šta ljudi mogu da urade da bi izbegli ove zamke?

Jedno rešenje je prosto: testirajte sami sebe.

Ako procenjujete vlastitu sposobnost da izvršite neki nepoznat zadatak, na primer, ne oslanjajte se samo na neodređenu osnovnu ideju šta bi to moglo da podrazumeva.

Umeto toga, izdvojite malo više vremena da pažljivo promislite o konkretnim koracima koje ćete morati da preduzmete da biste postigli cilj.

Mogli biste da otkrijete da posedujete ogromne rupe u znanju koje morate da popunite pre nego što istrčite pred rudu.

Još bolje, mogli biste da se obratite direktno ekspertu i pitate ga šta on tačno radi - taj razgovor bi trebalo da otkloni sve vaše moguće arogantne pretpostavke.

Imajući u vidu potencijal tehnoloških pomagala da uvećaju veru u vaše znanje, možete i da obratite malo više pažnje na vlastite internet navike.

Fišer predlaže da zastanete na čas i date sve od sebe da se prisetite činjenice pre nego što se oslonite na neku internet pretragu.

Svesno prihvativši vlastite mentalne praznine, možda ćete početi da formirate realističniju procenu vašeg sećanja i njegovih ograničenja.

„To traži spremnost da budete šokirani", kaže on.

„Morate da budete spremni da prihvatite vlastito neznanje, što ume da bude veoma neprijatno."Fascinantni svet iluzija, koji ovaj muzej pruža, osmišljen je kako bi poljuljao poverenje u čula posetilaca i namenjen je svim generacijama, od najmlađih do najstarijih sugrađana uz mnoštvo didaktičkih igara, slagalica i mozgalica.To je interaktivan koncept, a cilj je da posetioci sami istražuju neobične prostorije i u svakoj od njih se nalaze još neobičnije iluzije. Posetilac prestaje tu da bude samo posmatrač i postaje učesnik i kreator tih iluzija“, naglašava Dejana Dimov.Deci je, prema njenim rečima, najzanimljiviji „vorteks tunel“ sa rotirajućim cilindrom kroz koji se roditelji retko usuđuju da prođu, jer se unutra poremeti ravnoteža.

Tinejdžere najviše privlači soba sa ogledalima, koja je idealna za selfije zahvaljujući različitim oblicima i ćoškovima reflektovanja, a najstariji vole da rešavaju mozgalice.

Novost u beogradskom Muzeju iluzija je stolica koja pokazuje koliko je zapravo neverovatna percepcija veličine osobe koju gledamo, zavisno o kontekstu koji nam sugerišu predmeti oko nje, pa se tako osoba koja je na stolici čini izuzetno malom u poređenju na druge ljude u prostoriji.

Mnoge će u detinjstvo vratiti kaleidoskop, čije zaigrane uzorke, umesto šarenih papirića i perli, čine sami posetioci.

Tu je i kriva soba, zainteresovani posetilac može videti kako izgleda igrati karte sam sa sobom zahvaljujući iluziji koju stvaraju ogledala, deca se rado zaustavljaju kod beskonačnog ogledala, a mogu i da vide kako je to biti viši od roditelja.

Termalni gril je najstarija iluzija i potiče još iz 19. veka, kada je utvrđeno da je rezultat miksa hladnog i toplog zapravo žarenje.

Ono po čemu se srpski muzej razlikuje od sličnih u svetu jeste, prema rečima Dejane Dimov, to što je dozvoljeno smejanje, skakanje, zabava i fotografisanje, što je čak i poželjno jer neke iluzije dobijaju pun smisao tek kada se ovekoveče foto-aparatom, kao što je slučaj sa obrnutom sobom.

NAJVISE ILUZIJA SU ZAPRAVO OPTICKE. VIDIMO STO NE VIDIMO I OBRNUTO. MISLIM DA ONE NISU TAKO OPASNE. OPASNIJE ILUZIJE SU ILUZIJE ZNANJA, ILUZIJE NECEGA STO IMAMO A NEMAMO,  ILUZIJE O DRUGIM LJUDIMA I SLICNO. CUVAJTE SE ILUZIJA.