NAJGORI DAN U ZIVOTU

 ZANIMLJIVO JE TO STO IMA PUNO TIH NAJGORIH DANA U ZIVOTU. MADA... KAD GOD IMAMO TAJ LOS DAN MISLIMO DA JE ON ZAPRAVO NAJGORI DAN U NASEM ZIVOTU. E PA NIJE. NAZALOST UVEK IMA I GORI. NAJSTRASNIJE JE U ZIVOTU AKO SHVATIS DA SVE MOZES SAM

Kad ti je najgore, obično osećaš da si sama u tome – jer tako i jeste. Svako mora sam da prođe kroz situacije koje ga najviše bole, obeshrabruju, izazivaju očajanje i beznađe. Koliku god podršku, razumevanje i ljubav dobijali, ono što se dešava nama ne može niko da preuzme i ublaži. Kad se desi nešto strašno, bolest, gubitak, kriza, mi podnosimo udarce i ne možemo da se izmaknemo. Ono što možemo jeste da u svojoj ranjivosti, bespomoćnosti i tuzi, razvijemo filozofiju prihvatanja. Možemo da razmišljamo o tome da ćemo proći kroz to, da ćemo ugledati svetlo na kraju tunela, iako nam to sada izgleda nemoguće – sada je tako, dok ne bude drugačije, a biće, jer to je dinamika života. Od naše mentalne stabilnosti zavisi da li ćemo se od nekih životnih udaraca oporaviti i stati na noge, ili ćemo dozvoliti da nas obore i trajno savladaju.

U beznadežnim trenucima teško je zapitati se “zašto je to dobro” ili čak i razmišljati o tome da nešto grozno što nam se dešava ima svojih dobrih strana, iako smo se u prethodnim iskustvima uverili da to jeste tako. Krize su lekcije, a ljudski put je učenje kroz bol. Možda nečim lošim “plaćamo” nešto još gore, od čega nas je Univerzum sačuvao, šaljući nam ono što ćemo preživeti i podneti. Možda je dobro što smo se razboleli, jer nam je bolest skrenula pažnju i preusmerila nas da se fokusiramo na sebe, da promenimo prioritete i da shvatimo šta nam je važno (da ne uzimamo život i zdravlje zdravo za gotovo, već da naučimo da ga cenimo). Možda smo doživeli tešku nesreću i oporavljamo se potpuno “izbačeni iz stroja”, jer je put u stroju vodio u sigurnu smrt, koju smo izbegli na ovaj način (a to ne možemo da znamo). Postoji još hiljadu mogućih scenarija, zbog kojih je nešto loše bolje od nečeg još goreg, ali mi ne treba da tražimo odgovor – dovoljno je da se setimo pitanja “ko zna zašto je to dobro” i da svoj duh podesimo na tu frekvenciju. To je teško ako smo besni, ogorčeni i slomljeni, ali je moguće. Sve se događa sa razlogom – jeste kliše, ali je istina.

Bol ne možemo da izbegnemo, ali od nas zavisi koliko dugo ćemo patiti, da li ćemo prihvatiti bol, ili ćemo pokušavati da se odupremo. Otpor će produžiti vreme patnje i stvoriti u nama čvorove ogorčenja, koji će nam suziti perspektivu, zatrovati duh i zamagliti razum.

Zato je lekcija kojoj nas uči bol, prihvatanje svojih osećanja, svoje ranjivosti, nemoći, besmisla. Boravak na strašnom mestu u nama, na onom u kome nikako nismo hteli da se nađemo, ali ne možemo da se izmaknemo, jer se dešava u sadašnjem trenutku, jer je naša realnost. Disati i živeti kroz bol, dopuštati sebi patnju koja nam kida srce i rastapa mozak, hrabro je i autentično ponašanje, koje bol zahteva od nas. To nije prkos, to nije borba, to je prihvatanje da je sada baš tako kako jeste – strašno i nepodnošljivo – i da će tako biti još neko vreme, a naše je da preživimo.

Kad nam se dešava nešto što nas užasava, remeti nas, plaši i destabilizuje i kad to ne možemo da promenimo – ono što možemo, jeste da preispitamo i promenimo svoj stav, svoje mišljenje o tome. Misli su povezane sa osećanjima i kad razjasnimo stvari u svojoj glavi, onda prihvatamo odgovornost za svoja osećanja i – osećamo se drugačije. Možda se ne osećamo objektivno bolje, ali ako promenom stava dođemo do toga da nismo ničija žrtva, da nam niko nije kriv i da ni sami nismo krivi (do prihvatanja), tada smo već na zdravijem tlu, kojim možemo lagano da bauljamo, ako baš ne možemo da koračamo – a možemo i da mirujemo, dok ne skupimo snagu da krenemo.

MOZDA JE NAJGORE TO STO U GLAVI ZAMISLJAE STA TO NAJGORE MOZE DA VAM SE DESI

 

Čovek se oseti loše, postidi se, izduva se kao balon i oseti kako mu entuzijazam napušta telo. Snovi izleću iz glave i kao da se još rugaju. A najgore što se desi je što

posumnja u sebe.

I stane… Zakopa se. Uproseči se. Ne ističe se.
Pomisli „Možda stvarno tražim previše od života…“ ili „Možda stvarno idem prebrzo…“, „Možda stvarno treba i neko drugi da….“
I tako se povuče zamišljena granica, postave se zidovi, napravi svoje malo dvorištance i tu se kreće. Tu je sigurno, tu svi kažu da je najbolje. Tu je dovoljno…

A u stvari….

Niste sebični ako brinete o sebi.
Niste pohlepni ako želite više.
Niste uobraženi ako verujete u sebe.
Niste drski ako imate velike ciljeve.
Niste nezahvalni ako želite više od onoga što vam je dato i borite se za to.

Ponekad su to naši najbliži koji nam žele najbolje. Problem je što je to njihovo najbolje, a ne naše. Ko najbolje zna šta je za mene najbolje? Ko se u stvari boji, ja ili moja mama? Ko se plaši šta će sa mnom biti ako ne uspem? Treba li meni takva zaštita, zbog koje neću ni da probam ili neću probati više puta i biti uporna dok ne uspem?

Podeliću sa vama moj primer… Promena posla iz državne firme u korporaciju, a onda iz korporacije u sopstveni biznis dočekana je sa ogromnim strahom mojih najbližih.

„Jao što sada hleba preko pogače…“

Počela su sva ona “šta ako” pitanja i programiranja raznoraznih loših posledica takve odluke. Zaista, svašta bi moglo poći naopako. Sve bi moglo propasti. Mogla bih ostati bez novca. Bez sigurnosti.
Ljudi su reagovali strahom. Strahom od neuspeha. Međutim taj strah – nije bio moj.

Kada sam to spoznala mogla sam da imam drugačiji odgovor na to – a šta ako uspem?

I uspela sam. Tu sam gde želim da budem. Moj uspeh nisu milioni, nego sreća što radim posao koji volim i od kojeg mogu lepo da živim, a upoznajem divne, kvalitetne ljude čiji uspesi me pune pozitivnom energijom.

Bilo je tu i onih zluradih koji su nastavili da svojim pitanjima izazovu sumnju u meni, koji su se držali svog straha toliko jako da nisu mogli da se raduju zbog uspeha nekog drugog. Oni sada nisu deo moje priče. I to je u redu.
Ljudi se menjaju, život se dešava i ponekad se udaljimo. Ne mislimo više isto, ne delimo iste vrednosti, imamo drugačije stavove. I to je u redu. Svaka ptica svome jatu i nek požive svi zdravo i veselo. Živela različitost.

Ako ste ovakva uverenja ikada izgovarila sami sebi, stanite! Od sebe se ne možemo udaljiti ili ignorisati, niti treba. Umesto toga, možete da probate da sebi postavljate drugačija pitanja.
Znate, postoji jedna skoro magična veza govora i onoga što se dešava u nama. Svaki put kada se nešto zapitamo naš um se postara da nam na to pitanje odgovori. Iako ne postoje glupa pitanja, itekako postoje ona nekorisna. I na takva pitanja možete dobiti samo još nekorisniji odgovor i lažnu potvrdu da vam taj san uopšte i ne treba i da je bolje da to neko drugi uradi.

Tako ako se zapitate šta sve može poći po zlu, ima li neko bolji od vas za to, da li je to za vas preveliko i zašto hoćete više ,a neko nema ni ovoliko – dobićete odgovor koji će tevas zaustaviti u tim suludim namerama.

Kad god kažete sebi “Pa dobro…ok je i ovako…ne možeš imati sve u životu…” možda vas to i umiri i uteši za trenutak. Možda vam i pomogne da prebrodite gorčinu zbog neuspeha. Možda se osetite skromno i mirno. Sigurno vam se to bar nekad dogodilo.

Koliko je to potrajalo?

Baš dobar izgovor da se ne pokuša ponovo, zar ne? A ono klupko u stomaku i dalje radi. Vrti i vrti i daje nam do znanja da ne treba da odustanemo, da nam je to što želimo ipak važno i da je možda baš za nas…

Zamislite da su veliki ljudi sebi postavljali ovako granice? Možete li da zamislite da Tesla kaže da ne može više da se bavi kojekakvim novotarijama. Ili Džordana koji poveruje treneru kad mu kaže da on nije talentovan za košarku. Ili Diznija koji nakon isključenja radi nedostatka kreativnosti postaje poštar?

Mi smo radoznala bića koja stalno uče nove stvari i pomeraju svoje granice. Samo mi znamo koliko je možemo pomeriti u nekom trenutku.
I ako misliš da možeš i ako misliš da ne možeš u pravu si. Ti stavljaš granice.

Evo jedne sjajne vežbe za vas koja vam može koristiti da spoznate svoje granice malo bolje i možda ih gurnete na razdaljinu koja vam više prija. Sa ovom vežbom možete da razmrdate to uverenje koje tevas koči tako što ćete otkriti da ono u stvari nikada nije bilo vaše. Za sebe možete da izaberete novo uverenje koje će vas podržati u vašim snovima – jer oni vrede. Kao i vi.
Bilo bi dobro da zapišete svoje odgovore onako kako vam dolaze.

 

Svaka promena počinje tako što osvestimo da je potrebna, šta je ono što treba da se promeni i kako. Osvestite svoja uverenja i zamenite ih ako vas ograničavaju onima koje će vas podržati na vašem putu promene. Zapišite svoja podržavajuća uverenja, zapamtite ih kao sliku, uramite i pogledajte u svom umu ili na papiriću ispred ekrana kad god se „zaglavite“. Osvestite osećaj koji u vama to uverenje izaziva, slika cilja koji postižete kada ovo uverenje „radi“. Uzmite energiju iz tog osećaja i dajte je sebi za još jedan korak napred.

Budite istrajni, verujući u sebe na tom putu!

NE TREBA KROZ ZIVOT DA IDETE VERUJUCI SAMO U DVE STVARI: STRAH OD NEPOZNATOG I KAKO UGODITI SEBI. STRAH JE NAJVECI NEPRIJATELJ NASIH ZIVOTA. NASE STALNO RAZMISLJANJE STA BI BILO KAD BI BILO NAS VRACA U ZACARANI KRUG. ZA ZIVOT JE POTREBNA VELIKA KOLICINA HRABROSTI I VELIKA KOLICINA ODRICANJA. A NAJGORIH DANA JE BILO IBICE. TO JE ZIVOT.

 

 

EGIPAT

 POZNATA JE MOJA LJUBAV PREMA MISTERIJI EGIPTA I PIRAMIDA. I NE ZNAM STA JOS NOVO MOGU DA NAPISEM, MADA REALNO U SUSTINI JE TO NEISCRPNA TEMA. PA DA PROBAM.

Ono što znamo o starom Egiptu uglavnom je iz naših školskih povijesnih knjiga i filmova. Vidimo velike piramide, nevjerojatne kraljeve i kraljice i raskoš njihovih grobnica. I te su stvari zanimljive, u to nema sumnje, ali postoje neke druge stvari za koje ne znaju svi.

PRE SVEGA MATRIJARHAT JER ONI SU SHVATALI SVU VELICINU ZENA! 

Žene u starom Egiptu imale su jednaka prava kao i muškarci. Mogli su posjedovati i upravljati imovinom – zemlja se nasljeđivala samo po majci. Egipćanke su se oblačile kako žele, same su birale muževe, imale su pravo razvesti se, pa čak i ponovno udati

Doilje .su bile posebno poštovane i uspoređivane s bogovima. Iako je medicina u to vrijeme bila relativno razvijena, porodu se nije posvećivalo onoliko pažnje koliko bi trebalo, a mnoge su žene umirale tijekom trudova. A zbog vruće klime, dojenje je bilo vrlo važno – mlijeko je moglo spriječiti dehidraciju kod beba. Zbog toga su bogate obitelji često sklapale ugovore s dojiljama, kako bi se one brinule o bebi u slučaju da majka umre.

Piramide nisu gradili robovi nego najamni radnici. To dokazuju grobnice pronađene u blizini kompleksa piramida u Gizi. Proučavanje tamo pronađenih kostura pokazalo je da su ljudi tamo radili teške fizičke poslove. Arheolozi se slažu da su oni izgradili piramide. A lokacija grobnice znači da pokojnici nisu mogli biti robovi jer su u blizini faraona mogli biti pokopani samo visoko cijenjeni ljudi

Još jedna činjenica koja dokazuje teoriju da graditelji nisu mogli biti robovi je da se većina stanovništva starog Egipta bavila poljoprivredom. A budući da je tamošnje tlo bilo dobro za poljoprivredu samo nekoliko mjeseci u godini, većinu vremena farmeri su bili slobodni i radili su za faraone.

U  starom Egiptu ljudi nisu slavili rođendane. To su činili samo faraoni, a ne kao mi sada. Vladari su slavili dan svoje krunidbe, a tada su bili jednaki bogovima.

Imena  ljudi držana su u tajnosti cijeli život. Ako je netko znao tuđe ime, prema praznovjerju, mogao je utjecati na osobu na magijski način, pa su Egipćani imali nadimke. Usput, iz istog razloga, kada su faraoni dolazili na prijestolje, uzimali su imena svojih velikih prethodnika kao jamstvo vlastite sigurnosti.

Egipćani su se bojali smrti u inozemstvu jer su vjerovali da će se tek tada moći ponovno roditi u zagrobnom životu ako budu pokopani u tamnoj zemlji delte rijeke Nil. Zbog toga Egipćani nisu puno putovali i nisu vidjeli druge zemlje toliko kao Grci, na primjer.

Zlatni mostovi s tuđim zubima pronađeni u nekim mumijama dokazuju da su Egipćani koristili zubnu protetiku. Ali teško je reći jesu li korišteni dok su ljudi još bili živi ili nakon, tijekom procesa balzamiranja.

Osobnoj higijeni pridavala se velika pozornost. Ljudi svih društvenih klasa prali su se svaki dan. U Nilu su se kupali najsiromašniji, a bogati su imali posebne kupaonice, a vodu su im donosile sluge. Umjesto sapuna koristili su natron, mješavinu 4 soli. Ovo se također koristilo za mumificiranje

Egipćani su bili jedni od prvih koji su koristili penicilin i vjerojatno toga nisu bili ni svjesni. Na rane stavljaju pljesnivi kruh. Kao što smo rekli, bili su prilično ozbiljni po pitanju svoje higijene. Zbog toga je postoperativna smrtnost u starom Egiptu bila niža nego u bilo kojoj Europskoj bolnici do sredine 20. stoljeća.

Kako bi izbjegli uši, i muškarci i žene brijali su glave i nosili perike, štiteći ih od sunca. Viši slojevi mogli su si priuštiti skupocjene perike od ljudske ili konjske dlake sa zlatnim i srebrnim nitima, a siromašni su morali koristiti perike koje su sami izradili od listova papirusa.

Nije si svatko mogao priuštiti cipele, a mnogi su Egipćani, čak i oni plemeniti, često hodali bosi, osobito kod kuće. Kako bi zaštitili noge od sunca i insekata, koristili su posebne masti. Najbogatiji su imali osobne stručnjake za manikuru. Nokte su uređivali noževima i turpijama, a taj je posao bio toliko cijenjen da im je nakon smrti zabilježen i na grobu.

Incestni brakovi  bili su popularni. U početku su to radile samo vladajuće dinastije kako bi sačuvale čistu krv i smanjile broj ljudi koji bi mogli naslijediti prijestolje. Faraoni su često ženili svoje sestre. Bilo je slučajeva da su muškarci ženili svoje nećake koje su bile kćeri njihove braće i sestara. Ti su odnosi postali normalni čak i za obične Egipćane.

Istraživanja su pokazala da su Tutankamonovi roditelji bili brat i sestra, a sam faraon oženio je njegovu polusestru. Imali su 2 kćeri, obje mrtvorođene. I Kleopatra je bila udata za svog brata Ptolomeja III 3 godine.

Vjeruje se da je Ramzes II jedan od najvećih faraona starog Egipta, uz Tutmozisa III. Živio je dugo, povjesničari imaju različite procjene, ali umro je u dobi od oko 90 ili 91 godine. Imao je više od 30 djece s različitim supružnicima, a poznato je da je bio oženjen s 4 vlastite kćeri

Kleopatra je, kao što znate, bila velika vladarica Egipta. Na čelu države bila je 22 godine. Navikli smo misliti da je lijepa, ali zapravo je njena ljepota bila preuveličana. Povjesničari vjeruju da nije bila mršava kao što se misli, imala je tanke usne i veliki orlovski nos..

 Riječ ,,Egipat” potiče od grčke riječi Aegyptos, koja je nastala od drevne egipatske riječi Hut-ka-Ptah, odnosno ,,Kuća Ptaovog ka (duha)”. Bog Ptah se u egipatskoj mitologiji povezivao sa starom prestonicom Memfisom i bio je zaštitnik zanatlija.

Uz rijeku, najdominantniji element egipatskog svijeta, bilo je sunce, ta narandžasta lopta koja pruža toplotu i svijetlost i koja se svake večeri spušta na zapad, da bi se potom svakoga dana ponovo rodila.

 Sunce je bilo bog Ra, koji je putovao nebom u čamcu sa ukrcanim ostalim bogovima, a prema jednoj teoriji ga je čak gurao džinovksi kosmički balegar poznat kao skarabej, ili se otiskivao u spori let uz pomoć nevidljivih krila božanskog sokola. Za tadašnje Egipćane, sve ovo je istovremeno moglo biti tačno.Za utvrđivanje trudnoće stari Egipćani su koristili svojevrstan test, mada mu je tačnost bila diskutabilna. Naime, u platnenu kesicu bi usuli pšenicu i ječam, pa bi žena koja smatra da je trudna, mokrila na kesicu svakoga dana. Ako proklija ječam, biće dječak, a ako proklije pšenica, djevojčica. A šta ako proklijaju i jedno i drugo? E pa to znači da je dijete na putu, ali da se pol još uvijek ne zna. Sa druge strane, ako ništa ne proklija, nije trudna.

Prosječan žitelj starog Egipta, ukoliko bi preživio djetinjstvo, doživio bi možda trideset do trideset pet godina. U tadašnje vrijeme, bilo je bezbroj načina da se umre, počev od teških bolesti, nesreća na poslu ili u borbi protiv neprijatelja. A ono što je posebno zanimljvo je da je na pojedinim mumijama, dokazano postojanje raznih vrsta raka.

Vladari Egipta su imali po nekoliko imena i titula, a poznati su bili naročito po dva imena, koja su se ispisivala u kartušima. Jedno ime se davalo po rođenju, a drugo bi bilo usvojeno po stupanju na presto. Danas ih savremni naučnici obično nazivaju po brojevima, pa tako imamo Ramseza I, II, III….

U starom Egiptu, mumifkacija je bila veoma česta pojava, a proces mumifikacije bi zavisio od toga koliko je osoba bila bogata. Oni imućniji, nakon smrti dobijali bi prave deluks mumifikacije od najboljih materijala koje su bile veoma skupe, jer su često uključivale drago kamenje. Oni siromašniji sa druge strane, imali bi prilično skroman proces odlaska na drugi svijet.Možda zvuči strašno, ali neki raniji faraoni, zakopavali su svoje žive sluge sa njima, kako bi mogli da nastave da im služe i u drugom žiovtu. Faraoni koji su kasnije ipak došli na vlast, bili su sahranjivani zajedno sa malim figurama koje su zvali šabti, koje su bile napravljene po želji njihovih sluga.

U mnogim egiptskim grobnicama, mogu se vidjeti zaista divne zidne slike koje prikazuju poljoprivredne djelatnosti, a na kojima se mogu vidjeti ljudi u svojoj naljepšoj platnenoj odjeći, zajedno sa svojim suprugama, kako bi se pokazala lakoća kojom su obrađivali njivu.

A da li ste znali da se egipatski kalendar sastojao od 12 mjeseci, a svaki mjesec od 30 dana? Svake godine se dodavalo još po pet dana, posvećenih rođendanima bogova, u pokušaju da se ispuni čitava solarna godina, za koju danas znamo da traje 365 (ili 366) dana. A kao društvo koje je bilo utemeljeno na poljoprivredi, Egipat je godinu dijeli na tri doba od po četiri mjeseca: doba poplave, rasta i žetve.

Kao jedan od najpoznatijih simbola starog Egipta, izdvaja se čuveni obelisk, a danas ih je u starom Egiptu, ostalo svega osam. Dvadeset dva su u drugim zemljama, uključujući Francusku, Tursku i Englesku, dok ih samo u Rimu ima osam. 

U Egiptu u staro vrijeme nije postojao kovan novac niti bilo kakva valuta, pa su kao sredstvo plaćanja služile osnovne namirnice – hljeb i pivo. Trampa je bila normalna pojava, a postojala je i jedinica razmijene zvana deben, zasnovana na vrijednosti ustaljene količine bakra od oko 90 grama.Kao jedan od najmoćnijih, ali i najstrašnijih simbola tadašnje zemlje, bila je kobra, koja se ponekad nalazila čak i na čelu carskog ukrasa za glavu i predstavljala zastrašujući autoritet vladara.

Hljeb je bio uobičajena ponuda u hramovima, a ponekad se služio u džinovskim količinama. Zapis sa jedne table u čast boga Amona Ra i faraona Ramseza III spominje “fini hljeb” u količini od 2 844 357 hljebova.

U egipatskoj umjetnosti, muškarci su se po pravili prikazivali sa crvenkastom kožom, dok je koža žene bila žućkasta. Vjeruje se da je ovo iz razloga što su muškarci pretežno radili vani, a žene u kući. Zanimljivo je i to da su pojedini bogovi poput Ozirisa, često prikazivani kao potpuno bijeli.

Postojalo je nekoliko kruna koje je vladar Egipta mogao da nosi. Crvena kruna koja se pozadi uzdiže u šiljak predstavljala je Donji Egipat, dok je bijela kruna simbolizovala Gornji Egipat. Kada se stave zajedno, zo znači da je osoba koja ih nosi vladar Obje zemlje.

A evo nešto zanimljivo i za egipatske bogove. Naime, bogovi nošeni u povorci, u to vrijeme služili su i kao proročišta, a ostalo je zabilježeno da su tokom jedne povorke, ljudi mogli da postavljaju pitanja Amonu Ra, koji je bio u svom olataru na barci. Ako bi se barka na ramenima sveštenika malo nagela unazad, odgovor je bio potvrdan, a ako bi se nagela naprijed, bio bi negativan.

Jako je teško tačno utvrditi ovaj broj, vjeruje se da je broj pismenih ljudi u starom Egiptu iznosio svega tri posto. Ovo i ne čudi ako se zna da se egipatski alfabet sastojao od oko 700 hijeroglifa!Veoma cijenjeno zanimanje u to doba bilo je lepezonoše. Ova osoba, bila je redovni pripadnik vladarove svite, a s obzirom na fizičku bliskost sa vladarom, morala je da bude i osoba od velikog povjerenja.

 Jedna od omiljenih životinja u starom Egiptu bila je mačka. Mačka je bila toliko voljena i obožavana, da su čak dva božanstva predstavljena u njenom obliku, Bastet i Sekmet. Uz to, vremenom su pronađene posebne mumije mačaka u drvenim kovčezima, od kojih su pojedine na svojim sanducima imale i drago kamenje.a izuzetkom carske porodice, egipatski brakovi su vjerovatno pretežno bili monogami. Iako je muškarac mogao imati više žena, obično nije imao više supruga odjednom, a bračna granica između srodnika obično nije išla bliže od braće i sestara od tetke, strica ili ujaka. Međutim, vladar Egipta moga je imati prvu carsku suprugu, sporedne žene, žene strankinje koje bi dobio iz političkih saveza, te naložnicu.

Žene su bile jedno od bogatsava starog Egipta, a ono drugo su bili zlato i srebro. Zlato se nazivalo mesom, a srebro kostimom bogova, a vrijedi znati da je srebro tada bilo cijenjenije nego zlato i vrlo se rijetko moglo naći u prirodi.

A kada govorimo o medicini, brojna nalazišta pokazala su nam da su u Egiptu nekada postojali ljekari specijalisti, baš kao što ih imamo danas. Tako smo imali stručnjake za oči, za ženske probleme, za poremećaje želuca, te posebne doktore za ujede zmija i škorpija, a imali smo čak i zubare. Bili su toliko vješti doktori da su napravili i prvu protezu ikada. Bilo je to 800 godine prije nove ere.

Stari Egipćani, izmislili su mnoge stvari koje danas svakodnevno koristimo, kao što su papir, olovke, brave i ključeve, pa čak i paste za zube.

A ako ste kojim slučajem u braku, da li ste znali da je vjenčani prsten koji nosite na ruci, nastao još kao tradicija u starom Egiptu? Naime, prsteni su tada sa svojim okruglim oblikom, simbolizovali vječnu ljubav između supružnika. Vjerovalo se da kroz prst na kojem se danas prsten nosi, prolazi vena koja ide direktno u srce, što je davalo dodatnu simboliku ljubavi. Vremenom je tradicija vjenčanih prstena prenešena na Grke, pa potom na Rimljane, te je ostala sačuvana do dan danas.

Iako su egipatskoj mitologiji često spominjemo nekoliko osnovnih bogova kao što su Ra, Oziris, Set i Anubis, broj egipatskih božanstava bio je oko 2000! Jedna od najvećih zabluda kada je Egipat u pitanju, vjerovatno je ona za Kleopatru. Iako često predstavljana kao kraljica Egipta i jedna od najmoćnijih osoba iz ove zemlje, Kleopatra uopšte nije bila Egipćanka, već Grkinja. Iako je rođena u Aleksandriji, Kleopatra potiče od stare grčke loze, te je potomak Ptolomeja I.Stari Egipćani su mnogo voljeli igre za tablom, a neke od najpoznatijih bile su ,,Mehen” ,,Psi i šakali” i ,,Senet”.

 Iako je Egipat bio zemlja kojom su vladali muškarci, žene u to doba imale su dosta prava. Prije svega, mogle su da kupuju i prodaju zemlju, sklapaju poslove, budu svjedoci na sudovima, a njihove plate bile su jednake platama muškaraca. Čak su postojali i predbračni ugovori koji su davali ženi za pravo da u slučaju razvoda, njoj bude nadoknađena sva imovina koju je uložila u brak

A osim toga što su izmislili mnoge stvari koje danas koristimo, Egipćani su prvi u istoriji koji su organizovali proteste. Najpoznatiji protesti u to doba, bili su bez dileme u 12. vijeku prije nove ere, za vrijeme vladavine Ramseza III, kada su radnici koji su radili na izgradnji nekrepople u Deir el-Medini, stupili u štrajk, jer nisu dobili svoje porcije žita. Način na koji su protestvovali bio je jednostavno da sjednu i odbijaju da rade i napuste hram, sve dok ne budu isplaćeni.

 A možda zvuči pomalo smješno, ali jeste li znali da su egipatski faraoni, nerijetko bili prilično debeljuškasti? Njihova hrana u to doba, sastojala se od dosta piva, vina, hljeba i meda, a brojna istraživanja koja su sprovedena na mumijama, pokazala su da su jeli malo više nego što bi trebalo, a poneki su čak imali i dijabetes. Vjerovatno najbolji primjer koji potkrepljuje ovu tezu je čuvena kraljica Hatšepsut koja je živjela u 15. vijeku prije nove ere. Iako je na sarkofazima pokazuju atletske građe i prilično vitalnu, vjeruje se da je realnost bila potpuno drugačija.

A kada smo čuli neke zanimljivosti o starom Egiptu, evo i par zanimljivosti o novom.

 U Egiptu kojeg poznajemo danas, živi oko 110 miliona ljudi, a glavni grad je Kairo u kojem živi oko 10 milona stanovnika.. Populacija zemlje je izrazito homonogena, pa tako 99% stanovnika čine baš Egipćani.Sa aspekta religije, 90% stanovnika čine Muslimani (većinski Suniti), a 10% čine pravoslavni Hrišćani ili Kopti.

Službena valuta u zemlji je egipatska funta, a u trenutku pisanja ovog teksta, za jedan evro, dobijete skoro 19 funti.

Oficijelni jezik je arapski, mada većina ljudi koja se bavi turizmom, zna osnove još nekoliko jezika, među kojima je često i naš.

Prosječni vijek muškarca iznosi svega 67 godina, a žena 73.Čak 99% stanovnika zemlje, živi na 5,5% površine. Ostatak pretežno čini pustinja. I jedna politička zanimljivost za kraj. Sve do 2015. godine, niti jedan predsjednik nije sišao sa vlasti bez da je umro ili bio uhapšen.

NIJE LI EGIPAT BAS VELIKA MISTERIJA. NAROCITO ONAJ DEO DA IMA 10% PRAVOSLAVNIH HRISCANA? PA TE PIRAMIDE KOJE SU TESLU FASCINIRALE I KOJE SU MU 'REKLE' DA POSTOJI TAKO MNOGO VRSTA ENERGIJE KOJE NE KORISTIMO. MISLIM SAMA TA POVEZANOST PRAVOSLAVLJE, TESLA, PIRAMIDE, EGIPAT. 

CARSKI REZ

SAMO IME KAZE DA JE TO NACIN KADA ZENA RADJA DETE KAO CARICA . BEZ NAPINJANJA, BOLOVA, STRAHA. KOLIKO JE TO TACNO MOGU DA POSVEDOCIM. IZ PRVE RUKE ZNAM KAKO IZGLEDA CARSKI REZ.  DETE JE IZVADJENO ODNETO MEDJU OSTALE BEBE, ZENA SE BUDI U SVOJOJ SOBI IMA BOLOVE ,ALI OD SRECE STO JE MAJKA TO PREVAZILAZI SA LAKOCOM.SVE LEPO IZGLEDA, KAO BAJKA. MEDJUTIM, POZADINA SVEGA TOGA NIKAKO NIJE BAJKA. I NE ZNAM ODAKLE PRE DA KRENEM. OD TOGA STO SMO POSTALE NESPOSOBNE DA IZNESEMO TRUDNOCU I RADJAMO KAO NEKAD PRIRODNO ILI STO DOK MAJKA SPAVA LAKSE MOGU DA UKRADU DETE, ILI STO MOGU DA URADE TOLIKO TOGA JER MAJKA SPAVA.

Što se tiče carskog reza, savremenih uslova života, razvoja devojaka i momaka, svi smo svesni da više nimalo ne liče na svoje pretke, dedove, pradedove, babe i prababe... Tu smo gde smo, i fizički i psihiloški svetlosnim godinama udaljeni od njih...

Ali....

Niko se od onih koji kukaju, a zapravo brane sebe i opravdavaju (a bez razloga) ne pita kako smo dospeli dovde da devojke više nisu sposobne, ni fizički a ni mentalno, da iznesu trudnoću onako kako je priroda to odredila...

Nesposobni i neobrazovani muškarci i nesposobne i neobrazovane devojke moraju, ponavljam moraju, da koriste usluge sistema jer ih je upravo isti taj sistem onesposobio za život.. Odatle i mora mnogima carski rez da se odradi inače ne bi preživele...

I nije poenta u tome, već u tome kako su od normalnih i sposobnih ljudi ove zemaljske civilizacije uspeli da naprave od njih nemoćne i nesposobne za ono za šta su prirodom predodređeni...

Sve kilavo, slabašno i neuko...

Pa kad mi neka mlada trudnica kaže da ne sme ništa da radi a potpuno je zdrava, volu rep da iščupa, jer joj je lekar tako rekao, zapitam se ima li ona grama mozga...

Poenta je dakle u tome šta je parazitski sistem učinio od ove civilizacije da ga ljudi pri tome još i brane braneći sebe i svoje nerazumevanje i neznanje o životu...

Što se mene tiče neka svako radi šta hoće, ali pobogu, neka makar pokuša da uključi one sive vijuge makar na tren . Pa ako uspe da ih uključi dobro je a ako ne šta da se radi, njegov problem samo neka ne kuka što je imao lične loše ili bolje izbore, odluke i shvatanja...

Zene su poceli sve vise da poradjaju carskim rezom I niko ne pokusava da objasni da se posle carskog reza dete radja sa uznemirenim nervnim sistemom. Vade ga iz materice odmah seku pupcanu vrpsu inedaju mu da se postepeno prilagodi situaciji u kojoj se naslo. Takav nacin radjanja ga odmah cini ranjivim i bolesti se 'lepe' za njega ,znaci vec je bolesno. Kasnije ga osteti sadasnji nacin zivota ,tako da svaka generacija sve teze moze na prirodan nacin da iznese trudnocu i prirodan nacin radjanja. Decu zatim ozracuju talasima visoke frekvencije toboze za dezinfekciju.Ali to je psihotronicni efekat da bi se konacno suzbilo delovanje desne hemisfere mozga.Desna hemisfera se naziva analogni mozak i kontroliše trodimenzionalni osećaj, kreativnost i umetnička čula. Ova hemisfera predstavlja našeg unutrašnjeg umetnika, koji se stalno poigrava u čudesnoj zemlji mašte, punoj boja i slika, oblika, snova, imaginacije i intuicije. Jer sistemu su potrebni bioroboti,a ne umetnici, filozofi i ljudi koji vide siru sliku sveta.

Prirodni porođaj, samo mu ime kaže je nešto što treba da se favorizuje, smatra dr Mirković. Ali poslednjih godina se sve više beleži porast broja carskih rezova, čak i na jugu Afrike, izuzev na severu Evrope gde se jako drži do preporuka Svetske zdravstvene organizacije, da 10 do 15 odsto carskih rezova smanjuje obolevanje majki i dece, dok je sve preko toga nepotrebno, osim što je i skupo.

„Mi trenutno imamo verovatno preko 30 odsto carskih rezova, tako da znači da nešto ipak ne radimo dobro ili radimo previše. Potrebno je da nemedikalizujemo toliko porođaj i da se vratimo jednom prirodnom toku porođaja u svim ovim dobrim uslovima koje imamo“, ističe gošća Jutarnjeg programa.

Indikacije za carski rez svakako postoje i to je hitna i neodložna intervencija koju treba uraditi jer nekad spasava život majke i deteta, ali o tome lekari moraju mnogo da vode računa i da se usavršavaju.

Kod carskog reza komplikacije koje se javljaju kod dece su pre svega autoimuna oboljenja, objašnjava profesorka. Pošto novorođenče ne prolazi kroz prirodni put majke i nemaju kontaminaciju mikrobiomom vagine i ne imunizuju se kako treba.

„Čak se i kognitivni poremećaji, uključujući i autizam, češće povezuje sa decom koja su rođena carskim rezom“, napominje profesorka dr Ljiljana Mirković.

 Reosle godine je  zabelezeno vise od 41 odsto carskih rezova. Razlozi su različiti - imamo povećan broj vantelesnik, povećan i broj blizanačkih trudnoća, to su trudnoće koje se ugalnom završavaju carskim rezom. Činjenica je i da sve veći broj žena iz različitzih razloga, ostaju trudne u kasnijem periodu, dakle posle 35. godine. A tu je i novi trend koji nam dolazi iz Evrope, a to je carski rez kao izbor pacijentkinje, pitanje je kada će doći do nas, i da li će da zaživi. Još uvek je veći broj žena koje su jako motivisane da se porode prirodno, od onih koje se plaše.

Carskim rezom se u svetu porađaj sve više trudnica, a u Srbiji - svaka treća

Carski rez je akušerski hirurški zahvat kojim se porođaj obavlja kroz rez na stomaku majke. Na ovaj način beba dolazi na svet - što je sve češće, kako kod nas tako i u svetu.Danas je carski rez jedna od 10 najčešćih operacija koje se izvode, a predstavlja jednu od najstarijih. A da li znate kako je dobila baš ovaj naziv?

 Carski rez se pominje još u doba antičke grčke, a prema nekim legendama na ovaj način rođeni su i mnogi grčki bogovi. Takođe, za jednu od "najpoznatijih" istorijskih ličnosti, Julija Cezara, veruje se da je rođen carskim rezom.

Ipak, naziv za ovu vrstu porođaja nešto je novijeg datuma, tačnije - spominje se u 17. veku. A kako je nastao naziv carski rez?ako zvuči kao da se može povezati sa carevima ili možda sa Julijem Cezarom, naziv carski rez zapravo predstavlja lingvističku grešku. Rimski pisac i istoričar, Plinije Stariji, smatrao je da je nadimak Cezar (koji nosi i veliki imperator Julije Cezar) vezan za one koji su rođeni ex utero matris exsecti, odnosno "rođeni izrezani iz materice", iako ova tvrdnja za Cezara nikada nije potvrđena.
Naime, na latinskom se operacija kojom se bebe rađaju "izrezane iz materice" naziva "sectio saesarea". Obe ove reči vode poreklo iz glagola seći ili rezati - sectio = rezanje i caesarea = izrezan. Ipak, ovi termini su pogrešno protumačeni, pa je druga reč povezana sa Caesar, odnosno "car" - te je tako i nastao naziv "carski rez".

NE ZNAM DA LI SE I CARSKI REZ MOZE URACUNATI U NAPREDAK TEHNOLOGIJE I MEDICINE JER SE I NJEGOVA EKSPANZIJA DESAVA U XX VEKU KADA JE KRENUO NAGLI NAPREDAK NAUCNIH DOSTIGNUCA KOJA SU NAM ZIVOT OLAKSALA, ULEPSALA, ALI I UBRZALA. NEMINOVNO JE DA SE SVE MENJA ALI OVOLIKO NAGLE PROMENE DOVELE SU DO POGORSANJA KLIME, ZAGADJENOSTI PLANETE, LJUDE SU TOLIKO UBRZALI DA SE SVE VISE RAZBOLJEVAJU. TAKO DA NASTAVAK NASE VRSTE KOJI JE TOLIKO DIVAN PRIRODNI PROCES SVE VISE POSTAJE PROCES VESTACKIH SITUACIJA KOJE DOVODE DO RADJANJA BEBE. VANTELESNA OPLODNJA PLUS CARSKI REZ. KAD BUDU PRONASLI VESTACKE MATERICE ZA KOJE ISKRENO MISLIM DA VEC POSTOJE MAJKA NECE IMATI NISTA  ZAJEDNICKO SA DETETOM SEM GENETSKI KOD. STRASNO! AKO NISTE ZNALI BEBA DOK JE U  MAJCINOM STOMAKU DELI SA MAJKOM KRV I  GENI BEBE OSTAJU ZAPISANI U MAJCI. OVAKO TO NECE BITI MOGUCE,
 

.

SUPER HEROJI I PRVACI

 MISLITE DA SUPER HEROJI NEMAJU VEZE SA PRVACIMA? I TE KAKO IMAJU. NOVE GENERACIJE NE MOGU DA DRZE PAZNJU DUZE OD ZLATNE RIBICE STO JE TACNO 3 MINUTA KOLIKO TRAJE KLIP NA TIK TOKU! STRASNO ZAISTA.

IAKO SU TO SAMO FILMOVI SVA DECA ZELE DA BUDU SUPERHEROJI. NAJSTRASNIJE JE STO TO I MORAJU DA BUDU U VREMENU U KOME ZIVIMO. SVI MORAMO DA POSEDUJEMO NEKE MOCI DA BI USPELI DA PREZIVIMO.

Holivudska industrija filmova je već gotovo dve decenije u apsolutnom znaku filmova o superherojima. Nosilac te poplave koja je progutala ideju da su filmovi, ipak, i umetnost, a ne samo puka zabava, je kompanija Marvel. Međutim, nešto je pošlo po zlu, i sada uglavnom beleže gubitke. I prilično je jasno u čemu je problem, ali to kao da još ne stiže da ušiju Kevinu Fajgeu, izvršnom direktoru „Marvela“. Ili šefu iznad njega, Bobu Ajgeru, izvršnom direktoru „Diznija“.

Podsetimo, „Marvel“ je napravio čudo kada je, na osnovu svojih stripova, pokrenuo serijal filmova, objedinjenih pod nazivom „Marvel cinematic universe“, to jest, „Marvelov kinematografski univerzum“. Sve je počelo filmom „Ajron men“ („Iron man“) 2008. godine, sa Robertom Daunijem u glavnoj ulozi i u režiji Džona Favroa. Film je onomad u bioskopima zaradio sjajnih 585 miliona dolara i posle njega je krenula lavina. Usledio je niz ostvarenja sa ogromnim zaradama, sve do 2019. godine, zaključno sa filmom „Avengers: endgame“, koji je zaradio neverovatnih 2,78 milijardi dolara. Pre njega, veliki novac doneli su filmovi o Kapetanu Americi, filmski serijal o Toru, bogu groma, „Čuvarima galaksije“…

Da se vratimo na razloge zbog kojih je kompanija „Marvel“ u problemu. Pre svega, zbog velike količine „proizvoda“ iz svoje superherojske kuhinje. Videvši da obožavaoci gutaju sve što oni proizvedu, počeli su da prave i serije u okviru pomenutog „Marvelovog univerzuma“, i većina njih nije mogla da se pohvali kvalitetom (sa izuzetkom serije „Loki“, koja je bolje prošla jedino zahvaljujući glavnom glumcu, Tomu Hidlstonu).

Međutim, obožavaoci stripova i filmova po likovima iz stripova su i oštri kritičari, i neverovatno je da se toliko umnih i dobro plaćenih glava u „Dizniju“ i „Marvelu“ toga nije setilo. Jednostavno, kada primete da je ostvarenje loše urađeno, a likovi loše napisani, a dijalozi već bar 100 puta viđeni, neće otići u bioskop. Toliko je jednostavno.

Prevelika proizvodnja filmova sa gotovo uvek istim zapletom (superheroj – negativac – svet na ivici katastrofe – superheroj spasava svet), mora da dosadi i najvatrenijem fanu likova koji skaču okolo u raznobojnim helankama.

Zatim, jedna od velikih zamerki odnosi se na Marvelovo forsiranje takozvanih „jakih ženskih likova“, odnosno, filmova koji, reklo bi se na silu, žele da uključe i superheroine u Marvelov univerzum. Neko je u američkim medijima dobro primetio zašto je to pogrešno i to na osnovnom biznis planu – promašili su ciljnu grupu. Čak i ako je u politički korektnom svetu važno da i žene imaju isti superherojski tretman kao i muškarci, opet, zaboravili su da većina žena, i to svih uzrasta, jednostavno, ne želi da gleda filmove o superherojima. Bez obzira da li su žene, muškarci, vanzemaljci ili bogovi, poput Tora.

I niko iz vrha „Diznija“ i „Marvela“ ne želi da prizna da su ti filmovi, jednostavno, loši. A ravnopravnost polova i bilo kakva ideološka poruka mogu samo da idu na živce svim polovima.

Dakle, ipak je proslavljeni režiser Martin Skorseze bio u pravu, kada je još 2019. godine rekao da filmovi o superherojima nisu filmovi, nego luna parkovi. Koliko puta čovek može da se provede u jednom te istom luna parku i da ponovo da novac?

Kako god bilo, „Marvel“ je sada smanjio produkciju, a do kraja godine ostaje još samo film „Dedpul 3“, koji bi trebalo da se pojavi u bioskopima u julu. Prva dva dela su bila veoma uspešna, pa ko zna – možda to bude značio i novi početak za Marvel.

Doduše, „Dedpul“ je ipak više parodija filmova o superherojima i to je možda jedini smer u kojem moćni Marvel, zajedno sa „Diznijem“ treba da krene…

ZNACI HUMOR JE SPAS OD SVEGA. SLAZEM SE. SAMO VEDRIM POGLEDOM NA SVET UZ DOSTA SMEHA MOGU SE PREVAZICI PROBLEMI OVOG UNIVERZUMA.

A SAD PRVACI.

 Iako testiranje još uvek traje, zajedničko mišljenje mnogih školskih psihologa jeste da budući prvaci imaju problem sa pažnjomPsihološkinja Brankica Stanojević koja ima više od trideset godina iskustva u radu sa decom i roditeljima, kaže za Nova.rs da je u poslednjem periodu posebno izražen porast problema nedostatka pažnje kod dece, koji sa sobom povlači i drugi probleme

To se i videlo na testiranju za školu.

„Kod dece postoji porast problema sa pažnjom, sa kontrolom uopšte, jednostavnom regulacijom, sa problematikom poštovanja pravila, sa odlaganjem trenutnih potreba odnosno imaju problem odlaganja zadovoljenja trenutnih potreba, tako da su to neke karakteristike za koje zaista može da se kaže da su u porastu, a negde su rezultat načina na koji deca žive i iskustva sa kojima se sreću, odnosno obrasca vaspitanja u koji su uključeni“, smatra psihološkinja.„Permisivni stil se karakteriše ne postavljanjem nikakvih posebnih zahteva ili ograničenja deci. Ovakvi roditelji, koji inače mogu biti veoma topli i brižni roditelji, ne suprotstavljaju se svojoj deci, imaju problema da ih kontrolišu. Taj neki kulturološki odraz je odlučujući o tome kako roditelji doživljaju roditeljstvo, šta smatraju da je njihova uloga u tom procesu vaspitanja dece i to se zaista jako menja iz dana u dan i reflektuje se na to kako nam se deca ponašaju i šta oni sami očekuju od odraslih“.To je zbog toga što je njihov nivo iskustva i sadržaj sa kojim se oni sreću, daleko drugačiji nego onaj koji je na raspolaganju deci iz prethodnih generacija. Deca danas imaju određena znanja, ali su ona dosta modifikovana različitim novim tehnologijama i tome čemu su zapravo izloženi. Deca malo borave u prirodi, malo imaju neku spontanu aktivnost u nekom prirodnom okruženju, uglavnom su u igraonicama i parkovima nadgledani od strane odraslih i sve to, naravno, menja njihovo iskustvo i informacije koje oni imaju, tako da ih mi izlažemo jednom principu sadržaja, a očekujemo da znaju nešto drugo sa čim zapravo nisu imali nikakav kontakt“, objašnjava naša sagovornica.„Očekuje se da dete koje treba da krene u prvi razred raspolaže odgovarajućim rečnikom, da može dobro da razume verbalne poruke koje mu se upućuju i da ume da ih izloži odnosno da odgovori na njih. Mi imamo problem s tim da su deca dosta upućena na sliku, dakle na vizuelno ‘zahvaljujući’ ekranima, a ne znaju da se izraze“, kaže ona.
Predškolci su pokazali i da nisu potpuno samostalni, a sve zbog toga što im roditleji čine „medveđu uslugu“.„Mnogi roditelji žure ujutru na posao, pa požuruju dete kada se sprema za vrtić, zakopčaju mu jaknu, pa obuju patike, spakuju šta treba u rančić, možda mu i daju doručak… To je potpuno pogrešno jer time roditelji sprečavaju decu da se razvijaju, da stiču veštine, da sami nauče i shvate da to i to treba oni da rade, a ne mame i tate“.Što se dete manje oslanja na druge u zadovoljavanju svojih potreba, to se oseća sigurnije i lakše se snalazi u novoj sredini, dakle da ume da zakopča rajsferšlus ili veže pertle, da samostalno koristi toalet, da zna da zatraži pomoć“.

A SAD ZAMISLITE SLIKU PREDSKOLCA KOJI JEDE PORED MOBILNOG TELEFONA NA KOME PRSTICEM ZURNO MENJA SADRZAJ,ZATIM ODLAZI U SVOJU SOBU GDE NA LAPTOPU IGRA IGRICE (AKCIONE SA SUPER HEROJIMA). STA TO DETE ZNA O REALNOM SVETU I O POTREBI DA JE SAMOSTALNO I USREDSREDJENO NA NEKU ODREDJENU OBAVEZU/ PA NE ZNA NISTA NARAVNO! I NISU DECA KRIVA. MI SMO SE POTRUDILI DA ONI TAKO ZIVE I SAD SE ZALIMO NA NIH.KOJI APSURD!

GDE MI TO ZURIMO

 VEC ODAVNO PRIMECUJEM DA SE VREME UBRZALO. I NE SAMOSTO SE ONO UBRZALO NEGO JE I NAS NATERALO NA PRETERANU UZURBANOST KOJA NAS DOVODI DO STRESA  OGROMNIH KOLICINA. TOLIKA KOLICINA STRESA UTICE NA NAS ZIVOT I PSIHICKI I FIZICKI A MI NE MOZEMA DA SE IZBAVIMO IZ TOGA. NIKAKO! I NEMA OBJASNJENJA GDE ZAPRAVO ZURIMO. I ZASTO ZURIMO? POTPUNO NEOBJASNJIVO ,ALI CE NAS BEZ SVAKE SUMNJE UNISTITI POTPUNO VRLO BRZO ! 

Cuvajte se jalovosti užurbanog života, rekao je Sokrat u neko veoma davno i veoma drugačije vreme. Pitam se šta bi rekao da nas vidi sad. Ako postoji bolest savremenog doba, onda je to svakako užurbanizam. Ako neko ne krene na prvi sekund zelenog, odmah kreće hor sirena uz refren od psovki. Ne samo da ne zastajemo da pogledamo izloge (ili jedni druge), već sve ređe stajemo i kad sretnemo ljude koje znamo. Koliko im puta samo uz trk i u prolazu viknemo „e ‘de si / kako si” praćeno onim obaveznim „izvini, žurim / kasnim”? Koliko li se često, a da toga nismo ni svesni, pretvaramo u Alisinog zeca koji dok gleda na sat i juri, propada u rupu gubeći se u povelikoj zemlji čuda – zemlji punoj čuda od obaveza.

Stalno negde žurimo i počesto pričamo o vremenu. Ne o onom „britanskom” već o vremenu koje „leti ili juri”, vremenu koje moramo mnogo unapred da planiramo i zakazujemo (čak i kada je druženje u pitanju), vremenu iz one „ma gde da nađem vremena”, vremenu za koje ne znamo kada je prošlo il’ proletelo. Neretko sanjamo (ili sebe zavaravamo tom pričom) o momentu kada ćemo malo usporiti ili vremenu koje ćemo imati i lepo iskoristiti radeći ono što volimo, a za šta nikada nemamo, pogađate, vremena!

Pored bukvalne žurbe i jurbe, stalno prisutne utehe da ćemo usporiti i predahnuti „čim ovo završimo”, tu je i pritisak da stvari obavimo brzo i „što pre”. Često gusto pakujemo raspored, namećemo prekratke rokove, a onda požurujemo i sebe i druge užasavajući se kašnjenja i obilno hraneći i tenziju i nestrpljenje. Osećamo stalan stres i pritisak, a telo živi dobrano zaglavljeno u stanju urgentnosti i opasnosti od katastrofe koja bi usledila ako ne stignemo i zakasnimo. Naravno da tu nema realne katastrofe, ali naš um pogrešno interpretira i katastrofizira, a naše ubrzano i „navijeno telo” ne daje ni prostora ni mogućnosti da zastanemo i preispitamo te potencijalne katastrofe. Pošto srce ubrzano lupa, mišići ostaju stegnuti, a dah ubrzan, ono im čak često daje i za pravo.

Kao jedan od Alisinih zečeva i neko koga je ljudska priroda uvek interesovala, morala sam da se zapitam odakle sve to dolazi, odnosno kako neko „oboli” od užurbanizma. Kako verujem da sve treba posmatrati sistemski, tragala sam za objašnjenjima i faktorima u ličnosti, porodici, lokalnoj zajednici, široj društvenoj pa i globalnoj zajednici. Hajde onda brzo da preletimo kroz te faktore i iskustva iz prakse i istraživanja.

U psihologiji individualnih razlika tendencija da budemo užurbani često se pripisuje koleričkom temperamentu i tipu A ličnosti, u čije se ključne karakteristike ubrajaju i užurbanost, preokupiranost upravljanjem vremenom i nestrpljenje.

Neki autori koji se bave traumom smatraju da će naš temperament i crte ličnosti značajno (ne i potpuno) odrediti i naš dominantan odgovor na stresna i traumatska iskustva. Interesantno je da neki, poput čuvenog Pita Vokera (Pete Walker), opisuju baš užurbanizam kao mehanizam nošenja sa traumom, odnosno tačnije rečeno kao vid bežanja od nje. Pošto smo fokusirani na stizanje na vreme i u stresu oko obaveza i postignuća, mi i ne stižemo da se bavimo traumom ili teškim emocijama i sećanjima koje ona nosi. Ne stignemo ni da mislimo, vitlamo na automatskom pilotu, jureći od tačke A do tačke B,V i Š na našoj ruti ili „to do” listi. U prilog ovoj tezi jasno govori i čuveni eksperiment, psihologa Timotija Vilsona i saradnika (Timothy Wilson et.al, 2014), koji je pokazao da je 67% muškaraca i 25% žena radije izabralo da pritisnu dugme i prime elektrošok umesto da u laboratorijskoj sobi mirno sede sa svojim mislima. Interesantno je i da su oni pre ulaska u sobu izjavili da bi platili da izbegnu elektrošok. Istraživači su zaključili da im je ipak, kada su ostavljeni sami da sede u miru, to postalo toliko teško za podnošenje, da su šokovima pokušavali da popune prazninu i „ožive”. Dakle, iako užurbanizam donosi stres, on nosi i neko rasterećenje, a pošto tako ubrzani obično sve stignemo, makar nakratko osetimo i zadovoljstvo i umirenje. Nažalost to stvarno kratko traje, jer se mir neretko opet izjednačava sa prazninom koju onda što je brže moguće punimo tim istim tačkama i tim istim obavezama.

Većina mojih prijatelja koji nisu iz Beograda odmah primeti kako je Beograd preterano brz grad i kako smo svi mi koji tu živimo užurbaniji i nervozniji. Čula sam komentare kako nas u drugim gradovima prepoznaju po tome što pretrčavamo ulicu na crveno, cupkamo u redu i dobacujemo „je l’ može to malo brže”

Nekada mi baš, baš želimo da zastanemo i usporimo, ali se javi Unutrašnji progonilac koji drvi i riba da gubimo vreme i lista šta smo sve mogli dok se tako vučemo ili mirno sedimo. Time, on hrani osećaj krivice, neuspeha, manje vrednosti ili pak straha od posledica smanjenja brzine. I tako i mi sada prirodno dolazimo do pitanja odakle nam taj unutrašnji kritičar i progonilac. Iskustvo i istraživanja jasno govore da se sa njim nismo rodili, već da smo ga pokupili iz porodice i okruženja, pounutrili i integrisali kao neodvojivi i vrlo „uticajan” deo sebe.

Najkraći odgovor na ovo pitanje je „može”. Ukoliko ste bili supersporo dete ili ste danas superubrzani odrasli, možda ste tokom detinjstva slušali nešto tipa: „požuri; ne vuci se kao creva; samo tebe čekamo; ako ne požuriš i ne kreneš, nećemo ni da idemo; bićeš poslednji, samo će tebe da čekaju i svi će da se naljute” i slično. Ukoliko ste slušali te roditeljske glasove, moguće je da ste ih progutali i pretvorili u svoje.

Možda je deo vaše životne istorije i to da ste dobili batine i psihološki maltretman zato što ste se zaigrali i na primer zakasnili na čas baleta. A možda ste samo učili po modelu ugledajući se na roditelje koji su uvek žurili i bili opsednuti vremenom. Možda ste naučeni da se, poput Alisinog zeca, ne odvajate od sata pa ste ga imali i u toaletu, a u svakoj sobi na jasno vidljivom mestu ili čak mestima. Možda je taj sat uvek navijan da pokazuje ranije vreme kao vid podsticaja ali i opomene.

Možda vas nisu kritikovali ali su vas baš mnogo, mnogo hvalili kada ste tačni i prvi na odredištu. Možda su vas samo tada i primećivali.

Možda sve ovo što sam navela nema veze sa vašim roditeljima već sa vašim učiteljima, nastavnicima, trenerima. Eto, baš u mojoj školi bilo je i onih koji bi zavrtali zulufe ili lupali po glavi ako zakasniš na čas. Nije da nismo nekada i u ćošku poniženi zbog toga stajali.

Možda živimo u zajednici ili sredini koja to podstiče. Što veći urbis, to veći „žurbis”. Većina mojih prijatelja koji nisu iz Beograda odmah primeti kako je Beograd preterano brz grad i kako smo svi mi koji tu živimo užurbaniji i nervozniji. Čula sam komentare kako nas u drugim gradovima prepoznaju po tome što pretrčavamo ulicu na crveno, cupkamo u redu i dobacujemo „je l’ može to malo brže”. Neću da lažem, i sama sam bila jedna od tih i živo pamtim koliko me je iz prve nerviralo kada odem u neke morske gradove gde sve ide „laganini” i gde će čak i kelner da na miru završi kafu pa vas tek onda usluži.

Ima i dalje takvih mesta, mada sve manje. I njima je neka šira zajednica nametnula užurbanost i efikasnost kao vrednost. Danas umesto tih konobara sve više viđamo one koji nose patike kako bi mogli da trče između stolova. Danas je ubrzanost i produktivnost neka vrsta „ordena časti”, pa se i granice i norme sve više i više podižu. Očekuje se na primer da lekar primi mnogo više pacijenata te samim tim i da ubrza i pregled i sve što ide pride. Danas čak i onkološki konzilijumi – oni koji život određuju mogu da traju tri do pet minuta.

No nije tu samo produktivnost problem, danas je norma i da u svemu moraš da budeš super, da moraš da imaš ispunjen i svestran život i da sve stigneš. Život je kratak i svaki sekund mora da bude ispunjen. Nije dovoljno samo da radiš, moraš i u teretanu ili na jogu, moraš da se družiš, moraš decu da vodiš na brdo časova, moraš zdravo da se hraniš, moraš lepo da izgledaš te da posetiš i frizera, manikira, pedikira, kozmetičara. Moraš i psa da vodiš na tretmane. Moraš da se lepo organizuješ i da multitaskuješ i onda sve lepo stižeš. Moraš, moraš, moraš. Progonilac opet goni i ako krenemo da udovoljavamo, ne preostaje ništa drugo nego da sve to pozakazujemo i da se ubrzamo da sve stignemo. I ne smemo da kasnimo jer je sve povezano, pa ako u bilo kom trenutku zakasnimo pet minuta, kasnićemo i nadalje i ode sva mast u propast. Ipak, koliko god da nam u datom trenutku to deluje ubedljivo, realnost je da to nije realnost. Malo kašnjenja i malo usporavanja neće učiniti da sve(t) stane. Nismo u akcionom filmu i ne demontiramo bombu dok tajmer neumitno odbrojava. Ne trčimo po aerodromu da uhvatimo ljubav svog života pre nego što zauvek odleti od nas. Većina nas ne radi u hitnoj i nema samo par sekundi da spase nečiji život. Zaista je retko šta u našim životima do te mere hitno da ne možemo da zastanemo, udahnemo i predahnemo. A baš je važno da to radimo. Evo i zašto!

Užurbanost košta! Svi znamo da se u brzini prave propusti i greške. Znamo i da se u jurnjavi često propuste neke druge važne stvari i neki važni trenuci. Uzmimo na primer odmore. U jurnjavi da sve stignemo da obiđemo, na kraju u malo čemu stignemo i da uživamo. Ne uspemo da stvarno budemo tu. U stalnoj žurbi, često druge uklapamo u svoj raspored i svojih „pet minuta”, nesvesno šaljući poruku da zapravo nemamo vremena da ih stvarno vidimo i čujemo. Ponekad im jasno i glasno kažemo ili pokažemo da nam oduzimaju vreme, da ima nešto hitnije i bitnije. Koliko često izgovorimo ono „hajde, požuri, reci, vidiš da radim; hajde brzo, moram da stignem kod majstora i sl.”, uterujući tako i druge u naš suludi ritam i stres. Decu umemo da zastrašimo i sa onim: „ako ne požuriš i ne kreneš, ja odoh bez tebe”. I ponekad iz nestrpljenja stvarno odemo od važnih drugih, a ponekad oni odluče da neće da trče za nama, da neće da se uklapaju u tih pet minuta ili planiraju mesecima pre. Nastavimo da trčimo sami, usmereni samo na cilj do koga treba stići, ne gledamo ni levo ni desno ni nazad, protrčavamo kroz traku na cilju, okrenemo se slaveći, pa onda vidimo da iza nema nikoga. Onda osetimo i sav umor i žeđ i sve ono što smo u trku zanemarili i čime smo to prvo mesto platili.

Očekuje se na primer da lekar primi mnogo više pacijenata te samim tim i da ubrza i pregled i sve što ide pride. Danas čak i onkološki konzilijumi – oni koji život određuju mogu da traju tri do pet minuta

Užurbanost dakle košta, a nekada čak i bukvalno. Neko na primer plaća kazne za prekoračenje brzine ili popravku slupanih kola, a ja ne mogu da prebrojim koliko sam čaša i tanjira razbila žureći da ih što pre operem ili sklonim. Onda to moram da čistim pa me naravno košta i ekstra vremena. Ali ajde, ni po jada tih posuđa i minuta. Problem je što to stvori i dodatni stres, a taj stres, e to je ona prava i najveća cena brzine. Kao što smo rekli, kada žurimo, kada se požurujemo, nerviramo što kasnimo i sl., mi stalno šaljemo mozgu poruku da je neka frka i opasnost te on ulazi u poseban, simpatički, režim rada. Kako frka i strka neprestano traju, tako i lučenje hormona stresa, adrenalina i kortizola biva mnogo izraženije i trajnije od onog normalnog i uobičajenog, a to naravno nije zdravo.

Evo jednog zanimljivog i zabrinjavajućeg primera. Studija Yana i saradnika iz 2003. godine je na uzorku od preko 3.000 odraslih, uzrasta između 18 i 30 godina, ispitivala povezanost psihosocijalnih faktora i rizika od hipertenzije (visokog krvnog pritiska). Rezultati ove studije pokazali su da rizik od hipertenzije ne povećavaju ni kompetitivnost, anksioznost i depresivnost, već samo hostilnost i osećaj hitnosti / nestrpljivost.

Druga istraživanja pokazuju da stres povezan sa užurbanošću može da utiče i na probleme sa spavanjem, promene u apetitu, pojavu hroničnog umora, glavobolje, probleme sa stomakom i slabije funkcionisanje imunološkog sistema. Telo trpi i od povreda koje nastanu zato što „srljamo ko muve bez glave”. U trku se izvrne noga, spotakne se ili udari u stub jer dok hodaš žuriš i da pre narednog sastanka pročitaš i mejlove na telefonu. Interesantno je da to obično budu baš povrede koje te nateraju da usporiš. Pošto noga boli, ti ili ležiš dok ne prođe ili šepaš i „vučeš” se, pa ne možeš brzo i da hoćeš. Telo je procenilo da je bilo dosta, da ulazimo u ozbiljno „crveno” i da je vreme da se stane. Nateralo nas je i da uradimo to što nam je bilo istinski potrebno, pokazalo je ono što se u terapiji zove „mudrost tela”.

Jedna mudrost u vezi sa telom kaže „slušaj telo kada šapuće, da ga ne bi slušao kako vrišti”. To svakako možemo da primenimo i na užurbanizam. Treba da zastanemo i oslušnemo kako smo dok tako „zečje” trčimo. Postoje li momenti kada mišići nisu napeti i „u radu”, kada srce malo sporije kuca, kada nismo na narednom koraku nego lagano pravimo ovaj ovde i sada? Imamo li trenutke sporog pijenja kafe, mirovanja i osećaja da nas neko jeste stavio na „slow motion”? Imamo li trenutke sporih misli i laganih planova? Trenutke kada „mjutujemo” kritičara i umesto toga sebi uputimo neko „okej je… stani… polako… neće pobeći… udahni… opusti se”.

Ukoliko su odgovori na ova pitanja „ne”, onda treba da krenemo u male pomake ka tom finalnom „da” jer prirodne pojave, pa i naši životi, traže neki balans i ritam. Traže oscilacije koje su prirodne i zdrave – delanje i nedelanje, noć i dan, plimu i oseku, i galop i kas. Okej, znam da ima onih, pardon znam da ima nas koji ćemo pomisliti „ali ne mogu ja da usporim, ja sam prosto takva” ili „ne mogu jer moram da…”, i okej, ne moramo da budemo ni pužići, a ni asovi strpljenja i meditacije. Dovoljno je da makar malo usporimo. Ako ne može sporo, neka bude onako kako nas uči Oktavijan Avgust (i čuveni sarajevski most) – neka bude festina lente; neka bude „požuri polako”.

PROVERITE DA LI BOLUJETE OD UZURBANOSTI

Užurbano štiklirate urađene zadatke sa liste, rešavate više zadataka odjednom i konstantno osećate da nećete uspeti sve postići? Užurbanost je bolest ponašanja koja se manifestuje konstantnom žurbom, strepnjom i ako se prepoznate u narednih šest tačaka, tada morate nešto učiniti.

Sve shvatate kao takmičenje

Postoje trenuci kada vas vreme pritiska i tada žurite, ali ako svakodnevne poslove izvršujete u istom tom tempu, kao što je nabavka ili vožnja automobila, to je znak koji opominje.

Odjednom niste sposobni da se bavite samo jednim problemom

Dok perete zube već podgrevate kafu, skupljate veš za pranje dok bacate pogled na vesti na televizoru, da li vam je ovo poznato? Sve započnete al’ ništa ne privedete kraju.

Ako neko kasni, to doživljavate vrlo lično

Čekanje u redu, zastoj u saobraćaju, sve vas to nervira, niste u mogućnosti da stojite na jednom mestu. Tipični znak je i kad besomučno pritiskate dugme od lifta ako ne krene odjednom.

Želite da prestignete sami sebe

Nije vam bitno koliko stvari ste uradili, imate osećaj da kasnite. Niste sposobni da dosegnete zadate ciljeve, iako diktirate sebi adrenalinski tempo.

Druge osobe često prekidate u govoru

Vaše nestrpljenje dolazi do izražaja i u društvenom životu. Ne želite biti netolerantni, ali ako neko sporo govori, ne zanima vas šta ta osoba želi reći, i tada je bez pardona prekidate.

Stalno gledate na spisak zadatih ciljeva

Volite da pravite spisak ciljeva ali sa još većom radošću ih volite štiklirati kad ih ostvarite. Ova hiperaktivnost vrlo često dovodi do zaboravnosti i grešaka.

Zašto je sve ovo pogrešno i šta možete učiniti?

Možda mislite da je ovakvo ponašanje produktivno, međutim na duže staze može učiniti više štete nego koriti. Osoba koja užurbano živi svaki svoj dan, svoje mentalno zdravlje, svoj posao kao i odnose dovodi u opasnost. Imuni sistem slabi, produkuje loš san, dovodi do lošeg opšteg stanja organizma, ali sledeći predlozi mogu umnogome pomoći:

1. Selektujte šta je ono što je bitno a šta može pričekati

Nije dobro ako svaki posao ima prioritet, pokušajte selektovati posao. Užurbanost je bolest i jedan problem u razmišljanju, kojem se razumno mora pristupiti a prvi korak je izvršiti dobru selekciju. Ako je za vas svaki problem gorući, tada samo sami sebi stvarate nepotrebni stres.

2. Odvojte vreme za sebe, postepeno sve više

Kada ste se poslednji put relaksirali? Ako se ne možete setiti kad ste poslednji put bili na miru, opušteni, tada je vreme da napravite malu pauzu. Možda nemate svi mogućnost da otputujete na sedmicu dana, zato svakog dana odvojte vreme za odmor. Možda petnaest minuta, zatim pola sata, sat. Šta ćete raditi za to vreme, odlučite sami, važno je opustiti se. Za to vreme se možete opustiti u kadi punoj vode, čitajući dobru knjigu, slušajući dobru muziku, bitno je isključiti se.

3. Praktikujte večernju rutinu

Ako vas pritiskaju poslovi i u krevetu vam mozak radi sto na sat, uvedite neku rutinu, koja će vam pomoći da se oslobodite stresa. Pre spavanja popijte šolju čaja od kantariona ili nekog drugog koji će vas opustiti, meditirajte ili vodite dnevnik.

4. Dajte sebi vreme

Ako žurite sa jednog zadatka na drugi, izgubićete ono što je najbitnije. S vremena na vreme, zastanite i fokusirajte se na cilj, jer život se ne sastoji od toga da sa spiska zadataka samo štikliramo ono što je urađeno.Tema sve ubrzanijeg tempa života i lamentiranje nad destruktivnim efektima te pojave nije nova. Ona se javlja još u XIX veku, sa izumom železnice i telegrafa. Savremeni čovek je u doba industrijalizacije počeo da doživljava korenitu promenu odnosa prema vremenu. Sa globalizacijom, koja je došla na talasu novih informacionih tehnologija, ustoličili su se imperativi brzine, hitnosti, 'instantizma', simultanosti i kratkoročizma, kao novih mernih jedinica vremena. Na izvoru akceleracije vremena nalaze se moderne tehnologije, ali je internet doveo taj proces do vrhunca. Pritisak ubrzanja i usitnjavanja vremena, prelivajući se iz ekonomsko-tehnološke sfere, ima tendenciju da kolonizuje celokupan psihološki i društveni prostor. U ovom radu se ne bavimo vrednosnom procenom tehnološke brzine per se, niti nostalgičnim žalom za starim, dobrim, 'sporijim' vremenima. Zanima nas način na koji brzina, kao vrednosno neutralan, štaviše i pozitivno konotiran pojam, prelamajući se kroz psihološku prizmu, konkretno kroz percepciju vremena, postaje užurbanost (urgentnost, hitnost) kao dominantan modus individualne i društvene egzistencije. U cilju što boljeg razumevanja i analize odnosa između brzine i žurbe, kao i njegovih posledica na psihosocijalno zdravlje, razlikujemo tri vrste vremenosti: fiziopsihološku, sociopsihološku i tehnopsihološku.

 KOLIKO NAS TEHNOLOGIJA  UBACUJE 'U BRZINU' KOLIKO SAMI SEBI NAMECEMO TEMPO A KOLIKO NAM JE NAMETNUT TESKO JE RAZGRANICITI. ALI  I JEDNO IDRUGO JE U OPTICAJU. TESKO JE PROCI KROZ ZIVOT MIMO SVIH OVIH IZAZOVA. KOLIKO TESKO JE IZBALANSIRATI SVOJ DAN ( DA NE IDEMO NA NEDELJE, MESECE I GODINE). I KOLIKO LOSE NA NAS UTICE UBRZANJE VREMENA. JAKO MI JE ZAO STO NEMAM ODGOVOR KAKO DA SE ZASTITIMO OD TOGA!

 

ZENE BEZ IMENA

 KO SU ZENE BEZ IMENA? NE, TO NISU ONE KOJE UPOZNATE SVIDE VAM SE, MOZDA I PROVEDETE NEKO VREME S NJOM (NOC NA PRIMER) ,A NE SAZNATE NI NJENO IME. OVO SU ZENE KOJE PROVEDU CEO ZIVOT U BRAKU,A OSTANU NEPRIMETNE I BEZ IMENA.

Сећате ли се Хасанагинице, ви који сте, некада давно, читали лектиру? Ок, сви знамо како почиње. “Шта се бијели у гори зеленој…“ Сећате ли се можда како се  Хасанагиница звала? Како јој је било право име? Нико не зна? Ни ја. И шта нам то говори? Осим што је била жена некаквог Хасанаге и као таква –

 Хасанагиница, била је сестра Пинторовић бега и будућа невеста кадије из Имотског. Мајка петоро деце. И на крају, опет – жена без имена.

. Не познајете ни једну? Где живе? Излазе ли по дану? Излазе ли уопште икада? Како изгледају? Је ли их ико икада видео?

Јесам ја. И виђам их и даље.

Знате оне жене што се некако вазда склањају? Од његове мајке, сестре, целе његове фамилије. Знате оне што су ту годинама, а чини се као да су, ето, неки дан дошле у кућу. Доведене. Оне чијих се рођендана нико и не сети. Знате оне које не иду даље, ни од “двора ни од рода свога“. Оне што од путовања знају само за брачно, а често ни за то. Оне чији је брак налик на пробни рад, уговор на одређено, па ако се прве године не покажу или не роде – вратиће их одакле су дошле, ко какву робу с грешком.

Оне које се попут бршљена око куће и деце свијају? Оне које ничију реч не доводе у питање, а своју немају или је барем не говоре наглас. Ни у ког не упиру прстом. Не хуле. Тако им је лакше. Оне, природно лепе, топле, завичајне. Оне које некако иду уз кућу као онај звекир на вратима. Оне без свога динара и без својег Ја. Оне које стрепе од тога шта ће свет рећи. Оне које се плаше да се како не обрукају. Ни себе, ни оца ни брата, понајмање мужа (у народу познатијег као чоека).

Оне тихе и неприметне, што ником не сметају, и чије се одсуство осети тек када оду. Оне што града виде само кад каква голема мука натера. Оне што се, када их једном санитет отера за

 Београд, више никад и не врате. Што ти, на прагу, у шаке гурају кесу јабука, теглу слатког, десет јаја… “Понеси деци, ово је наше, домаће… нема баба ништа друго да ти да…“ Оне што те испраћају са “немојте ми, децо, шта замерити“. Оне које увек дочекују. Оне, никад дочекане.

Оне, након чијег се одласка, круни све – и кућа и имање и човек чије су биле. Што кажу “пусти га, мушко је“ и “ћути, не изазивај га“. Оне, које својим кћеркама, у мираз оставе ту своју кроткост. Јер не губи име само она, већ и она која иза ње остане и свака следећа. “Она… ма како је не знаш… она што јој је мајка она… знаш, жена од… сестра од… стаде ми мозак… како се оно зваше…? Ма, није ни важно…“

Е баш ти о њој говорим. Нит је снијег, нит су лабудови. Али је важно. Много је важно.

Kad zena zapostavi sebe u braku ona ima samo dva moguca ishoda u braku: Ili cese razvesti kad shvati gde gresi ili ce ostati zarobljena u tom braku teseci se da je to zbog dece!

Takvo ponasanje prouzrokuje usamljenost u braku sto je veoma opasno .

1. Nepostojanje veze
Kada se partneri međusobno emocionalno ne povezuju, oseća se kao da postoji distanca između njih. Zbog toga se jedan ili oba partnera mogu osećati usamljeno. Bračni terapeuti kažu da se to obično dešava kada kada doše do neke promene u vezi, kada u određenom trenutku par prestane da se usklađuje, pa se otuda javlja i udaljenost. Ovo su neki od razloga zbog kojih se partneri mogu osećati distancirano i usamljeno:

• osećate se kao da vas partner ne sluša
• nema dovoljno seksa
• loša komunikacija ili nedostatak iste
• novčana pitanja
• svakodnevni stresori

2. Nedostaje truda ili pažnje
Ljudi se obično osamljuju u braku kada život počne da ih nosi na svakodnevnim životnim talasima – odlaze na posao, vraćaju se kući, školuju se, brinu o deci, kuvaju i bave se redovnim svakodnevnim aktivnostima, bez određenog vremena za supružnika. Kada parovi upadnu u monotoniju svakodnevnog života, bez posebno posvećenog vremena za sebe,  veza može početi da deluje zastarelo i da im nedostaje pažnje ili malo truda. To može da stvori osećaj usamljenosti ako se jedna ili obe strane osećaju kao da od supružnika ne dobijaju posebnu, romantičnu pažnju, vreme ili energiju.

3. Roditeljske odgovornosti 
Ponekad se parovi bore da odvoje ulogu roditelja i uloge supružnika, usredsređujući se u potpunosti na svoje roditeljske odgovornosti i zanemarujući svoj odnos. Po mišljenju terapeuta, to je velika greška bračnih partnera, jer uloga roditelja jeste veoma važna, ali novopečeni roditelji moraju da daju vremena i energije svom braku.

4. Partneri su previše zavisni jedni od drugih 
U studiji iz 2020. godine, objavljenoj u Journal of Famili Psichologi na skoro 1.400 heteroseksualnih bračnih parova u 50-im do 70-im godinama, istraživači su primetili da se bračni parovi bave povećanim uplitanjem, pri čemu su njihovi životi nezdravo isprepleteni. Kada se parovi oslanjaju jedni na druge kao na svoju primarnu društvenu vezu, to može da stvori zategnuti odnos, posebno ukoliko se veza prekine jednog dana. Lako je upasti u zamku da svog supružnika učinite u potpunosti odgovornim za osećaj ispunjenosti, kažu stručnjaci, ali ljudi moraju da budu  sposobni da se osećaju ispunjenim i kompletnim i kao ličnosti i kao pojedinci, bez obzira da li su u dugotrajnoj vezi ili ne. Ne treba oečivati od drugih, pa ni od partnera da nas ispunjavaju. Treba se potruditi, treba biti zadovoljan sobom, imati ciljeve, lične radosti i strasti…

Tu je i pitanje nepostovanja

Postoji razlog zašto laganje vodi do prekida. "Neiskrenost je jedan od najvećih pokazatelja nepoštovanja i destruktivnih ponašanja u vezi", dodaje Manly. Pokazuje da tvom partneru nije važno kako njegovo ponašanje utječe na tvoj život i da razmišlja samo o sebi.

U odnosu u kojem se ljudi vole i poštuju nema mjesta za laganje, a ipak to je nešto što se često gura pod tepih. "Ljudi često racionaliziraju laganje ili pogreške koje su učinili, ali nema izlike za laganje - uvijek je znak nepoštovanja", dodaje dalje.

Iako se može dogoditi da nastane tišina u komunikaciji nakon svađe, obrati pažnju na to ako partner često ima periode šutnje kada se pojave problemi u vezi. Potpuno te isključuje, odlazi u drugu prostoriju ili ti se javlja samo preko glasovnih ili tekstualnih poruka.

"Hladnoća i tišina funkcioniraju tako da drže partnera u neizvjesnosti, a druga osoba nije sigurna u čemu je pogriješiAko si ti ta koja u vašoj vezi stalno treba mijenjati planove i prilagođavati se partneru, a on nikada nije zainteresiran za tvoje želje onda je sve to znak njegovog nepoštovanja. "Ova vrsta zanemarivanja je loša i signalizira da tvoj partner ne cijeni tvoje potrebe", kaže psihologinja QuaVaundra Perry za Bustle.la i koliko je to loše", objašnjava dr. Fran Walfish, autor i psihoterapeut za Bustle. Tako druga strana ne može izreći svoju stranu priče, a ovakvo ponašanje se smatra oblikom kontroliranja. Također ovakva manipulacija često pokazuje da je kraj veze blizu jer je odnos zatrovan.

U vezi punoj poštovanja i jednakosti obje strane su individue koje donose svoje odluke, idu prema svojim snovima i ostvaruju ciljeve. No, ako te partner ne poštuje počet ćeš misliti da ništa od toga nije moguće.

"Partner može izraziti svoje nepoštovanje tako što će ti ograničivati osobno vrijeme i tražiti te da se odrekneš svega što nema veze s njim. Također nije dobro ako ga uloviš da kopa po tvojim privatnim stvarima poput maila ili dnevnika", dodaje Perry. Moraš dobro razmisliti ako osjećaš da partner ne poštuje tvoju privatnost ili neovisnost ili pokazuje neke slične znakove. Tvoj partner će možda biti spreman za promjenu, ali to može biti znak da trebaš krenuti dalje.

TAKO DRAGE MOJE ZENE NEMOJTE OSTATI ZENA BEZ IMENA ILI TO POSTATI U IME LJUBAVI. NIJE DOVOLJNA SAMO LJUBAV ZA BRAK.IMA TU MNOGO CINIOCA I ZAHTEVAJU MNOGO TRUDA I KOMPROMISA. MEDJUTIM, NEMOJTE BITI ATLAS I VI DA DRZITE BRAK NA LEDJIMA. IMATE I VI SVOJU LICNOST, IME, MISLJENJE, EMOCIJU VI STE OSOBA U SVAKOM SMISLU TE RECI, NISTE SAMO NEKA BEZIMENA ZENA -TO NIKAKO!

On vas često laže Najvažnija stvar u braku je iskrenost. Bez nje nema ni ljubavi, ni poštovanja. Vaš suprug bi trebalo da je neko ko je prema vam iskren apsolutno uvijek, čak i kada je istina teška i okrutna. On bi na vaša pitanja trebalo da odgovara iskreno i bez uvijanja, kao i da se ne služi lažima jer želi da izbjegne sukobe. Ako ga često hvatate u lažima, to je jako loš znak, prenosi Ženski magazin. Poredi vas sa drugim ženama Jasan znak nepoštovanja je kada vas vaš suprug poredi s drugim ženama. To govori u prilog tome da on više nije zaljubljen u vas i da ne vidi više vaše vrline, već samo mane. Bilo da vas poredi sa svojom bivšom suprugom ili sa nekom djevojkom iz svog okruženja, apsolutno je neprihvatljivo da se prema vam odnosi na takav način. On nikad ne bi smio da učini da se osjećate manje vrijednom i da se takmičite sa drugim ženama za njegovu pažnju. On vas nikad ne podržava Dobar brak uključuje i prijateljstvo. Dali ste zavjet jedno drugom da ćete se uzajamno podržavati, bez obzira na sve. Pa ipak, vaš suprug nikad ne staje na vašu stranu. Kakva god da je situacija i ko god da vam je protivnik, on vas neće podržati. Takvo ponašanje je vrlo jasan znak nepoštovanja, jer vam poručuje da on ne cijeni vaše mišljenje i ne smatra da ste dovoljno dobri u nečem. On ne vodi računa o vašim potrebama | Preuzeto sa: https://tuzlanski.ba/lifestyle/alarmantni-znakovi-nepostovanja-u-braku-koje-ne-biste-trebali-ignorisati/

 

On vas često laže Najvažnija stvar u braku je iskrenost. Bez nje nema ni ljubavi, ni poštovanja. Vaš suprug bi trebalo da je neko ko je prema vam iskren apsolutno uvijek, čak i kada je istina teška i okrutna. On bi na vaša pitanja trebalo da odgovara iskreno i bez uvijanja, kao i da se ne služi lažima jer želi da izbjegne sukobe. Ako ga često hvatate u lažima, to je jako loš znak, prenosi Ženski magazin. Poredi vas sa drugim ženama Jasan znak nepoštovanja je kada vas vaš suprug poredi s drugim ženama. To govori u prilog tome da on više nije zaljubljen u vas i da ne vidi više vaše vrline, već samo mane. Bilo da vas poredi sa svojom bivšom suprugom ili sa nekom djevojkom iz svog okruženja, apsolutno je neprihvatljivo da se prema vam odnosi na takav način. On nikad ne bi smio da učini da se osjećate manje vrijednom i da se takmičite sa drugim ženama za njegovu pažnju. On vas nikad ne podržava Dobar brak uključuje i prijateljstvo. Dali ste zavjet jedno drugom da ćete se uzajamno podržavati, bez obzira na sve. Pa ipak, vaš suprug nikad ne staje na vašu stranu. Kakva god da je situacija i ko god da vam je protivnik, on vas neće podržati. Takvo ponašanje je vrlo jasan znak nepoštovanja, jer vam poručuje da on ne cijeni vaše mišljenje i ne smatra da ste dovoljno dobri u nečem. | Preuzeto sa: https://tuzlanski.ba/lifestyle/alarmantni-znakovi-nepostovanja-u-braku-koje-ne-biste-trebali-ignorisati/

On vas često laže Najvažnija stvar u braku je iskrenost. Bez nje nema ni ljubavi, ni poštovanja. Vaš suprug bi trebalo da je neko ko je prema vam iskren apsolutno uvijek, čak i kada je istina teška i okrutna. On bi na vaša pitanja trebalo da odgovara iskreno i bez uvijanja, kao i da se ne služi lažima jer želi da izbjegne sukobe. Ako ga često hvatate u lažima, to je jako loš znak, prenosi Ženski magazin. Poredi vas sa drugim ženama Jasan znak nepoštovanja je kada vas vaš suprug poredi s drugim ženama. To govori u prilog tome da on više nije zaljubljen u vas i da ne vidi više vaše vrline, već samo mane. Bilo da vas poredi sa svojom bivšom suprugom ili sa nekom djevojkom iz svog okruženja, apsolutno je neprihvatljivo da se prema vam odnosi na takav način. On nikad ne bi smio da učini da se osjećate manje vrijednom i da se takmičite sa drugim ženama za njegovu pažnju. On vas nikad ne podržava Dobar brak uključuje i prijateljstvo. Dali ste zavjet jedno drugom da ćete se uzajamno podržavati, bez obzira na sve. Pa ipak, vaš suprug nikad ne staje na vašu stranu. Kakva god da je situacija i ko god da vam je protivnik, on vas neće podržati. Takvo ponašanje je vrlo jasan znak nepoštovanja, jer vam poručuje da on ne cijeni vaše mišljenje i ne smatra da ste dovoljno dobri u nečem. On ne vodi računa o vašim potrebama Kada stupite u brak, prvo na šta morate da zaboravite je sebičnost. Više niste u poziciji da brinete samo o svojim potrebama jer sada imate partnera o čijoj dobrobiti bi takođe trebalo da povedete računa. Međutim, upravo tako se ponaša muškarac koji nema poštovanja prema ženi. Ako je njemu najvažnije da su sve njegove potrebe ispunjene, pri čemu vas čak i ne pita da li ste možda suviše umorni da biste spremili večeru, to je jako loš znak. On nikad ne pristaje na kompromise Ko donosi odluke u vašem braku? Odgovor na ovo pitanje ne bi trebalo da bude komplikovan već da glasi “oboje kao tim”. Međutim, ako vaš suprug odlučuje o svemu, a vas gotovo da nikad i ne pita za mišljenje, trebalo bi da znate da nešto nije u redu sa takvim odnosom. Ako on uvek insistira da bude po njegovom i nije spreman na kompromise, to je jasan znak da vas ne poštuje. (Tuzlanski.ba) Tuzlanski.ba možete pratiti i putem aplikacija za Android i iPhone mobilne uređaje Ključne riječi: brak, nepoštovanje, veza Komentari na objavu: NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Tuzlanski.ba. Molimo posjetioce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Internet portal Tuzlanski.ba zadržava pravo da obriše komentar bez najave i/ili prethodnog objašnjenja. Posljednje Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao žrtve genocida u Srebrenici Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao… Maj, 2024 Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni zaboraviti ni oprostiti Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni… Maj, 2024 U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu Maj, 2024 Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30 godina da smirimo situaciju, a oni bacaju šibicu Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30… Maj, 2024 Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Maj, 2024 Copyright © 2024 Tuzlanski.ba | Sva prava zadržana | Zabranjeno kopiranje sadržaja bez dozvole. O nama Impressum Marketing Uslovi korištenja | Preuzeto sa: https://tuzlanski.ba/lifestyle/alarmantni-znakovi-nepostovanja-u-braku-koje-ne-biste-trebali-ignorisati/

On vas često laže Najvažnija stvar u braku je iskrenost. Bez nje nema ni ljubavi, ni poštovanja. Vaš suprug bi trebalo da je neko ko je prema vam iskren apsolutno uvijek, čak i kada je istina teška i okrutna. On bi na vaša pitanja trebalo da odgovara iskreno i bez uvijanja, kao i da se ne služi lažima jer želi da izbjegne sukobe. Ako ga često hvatate u lažima, to je jako loš znak, prenosi Ženski magazin. Poredi vas sa drugim ženama Jasan znak nepoštovanja je kada vas vaš suprug poredi s drugim ženama. To govori u prilog tome da on više nije zaljubljen u vas i da ne vidi više vaše vrline, već samo mane. Bilo da vas poredi sa svojom bivšom suprugom ili sa nekom djevojkom iz svog okruženja, apsolutno je neprihvatljivo da se prema vam odnosi na takav način. On nikad ne bi smio da učini da se osjećate manje vrijednom i da se takmičite sa drugim ženama za njegovu pažnju. On vas nikad ne podržava Dobar brak uključuje i prijateljstvo. Dali ste zavjet jedno drugom da ćete se uzajamno podržavati, bez obzira na sve. Pa ipak, vaš suprug nikad ne staje na vašu stranu. Kakva god da je situacija i ko god da vam je protivnik, on vas neće podržati. Takvo ponašanje je vrlo jasan znak nepoštovanja, jer vam poručuje da on ne cijeni vaše mišljenje i ne smatra da ste dovoljno dobri u nečem. On ne vodi računa o vašim potrebama Kada stupite u brak, prvo na šta morate da zaboravite je sebičnost. Više niste u poziciji da brinete samo o svojim potrebama jer sada imate partnera o čijoj dobrobiti bi takođe trebalo da povedete računa. Međutim, upravo tako se ponaša muškarac koji nema poštovanja prema ženi. Ako je njemu najvažnije da su sve njegove potrebe ispunjene, pri čemu vas čak i ne pita da li ste možda suviše umorni da biste spremili večeru, to je jako loš znak. On nikad ne pristaje na kompromise Ko donosi odluke u vašem braku? Odgovor na ovo pitanje ne bi trebalo da bude komplikovan već da glasi “oboje kao tim”. Međutim, ako vaš suprug odlučuje o svemu, a vas gotovo da nikad i ne pita za mišljenje, trebalo bi da znate da nešto nije u redu sa takvim odnosom. Ako on uvek insistira da bude po njegovom i nije spreman na kompromise, to je jasan znak da vas ne poštuje. (Tuzlanski.ba) Tuzlanski.ba možete pratiti i putem aplikacija za Android i iPhone mobilne uređaje Ključne riječi: brak, nepoštovanje, veza Komentari na objavu: NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Tuzlanski.ba. Molimo posjetioce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Internet portal Tuzlanski.ba zadržava pravo da obriše komentar bez najave i/ili prethodnog objašnjenja. Posljednje Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao žrtve genocida u Srebrenici Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao… Maj, 2024 Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni zaboraviti ni oprostiti Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni… Maj, 2024 U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu Maj, 2024 Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30 godina da smirimo situaciju, a oni bacaju šibicu Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30… Maj, 2024 Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Maj, 2024 Copyright © 2024 Tuzlanski.ba | Sva prava zadržana | Zabranjeno kopiranje sadržaja bez dozvole. O nama Impressum Marketing Uslovi korištenja | Preuzeto sa: https://tuzlanski.ba/lifestyle/alarmantni-znakovi-nepostovanja-u-braku-koje-ne-biste-trebali-ignorisati/

 

On vas često laže Najvažnija stvar u braku je iskrenost. Bez nje nema ni ljubavi, ni poštovanja. Vaš suprug bi trebalo da je neko ko je prema vam iskren apsolutno uvijek, čak i kada je istina teška i okrutna. On bi na vaša pitanja trebalo da odgovara iskreno i bez uvijanja, kao i da se ne služi lažima jer želi da izbjegne sukobe. Ako ga često hvatate u lažima, to je jako loš znak, prenosi Ženski magazin. Poredi vas sa drugim ženama Jasan znak nepoštovanja je kada vas vaš suprug poredi s drugim ženama. To govori u prilog tome da on više nije zaljubljen u vas i da ne vidi više vaše vrline, već samo mane. Bilo da vas poredi sa svojom bivšom suprugom ili sa nekom djevojkom iz svog okruženja, apsolutno je neprihvatljivo da se prema vam odnosi na takav način. On nikad ne bi smio da učini da se osjećate manje vrijednom i da se takmičite sa drugim ženama za njegovu pažnju. On vas nikad ne podržava Dobar brak uključuje i prijateljstvo. Dali ste zavjet jedno drugom da ćete se uzajamno podržavati, bez obzira na sve. Pa ipak, vaš suprug nikad ne staje na vašu stranu. Kakva god da je situacija i ko god da vam je protivnik, on vas neće podržati. Takvo ponašanje je vrlo jasan znak nepoštovanja, jer vam poručuje da on ne cijeni vaše mišljenje i ne smatra da ste dovoljno dobri u nečem. On ne vodi računa o vašim potrebama Kada stupite u brak, prvo na šta morate da zaboravite je sebičnost. Više niste u poziciji da brinete samo o svojim potrebama jer sada imate partnera o čijoj dobrobiti bi takođe trebalo da povedete računa. Međutim, upravo tako se ponaša muškarac koji nema poštovanja prema ženi. Ako je njemu najvažnije da su sve njegove potrebe ispunjene, pri čemu vas čak i ne pita da li ste možda suviše umorni da biste spremili večeru, to je jako loš znak. On nikad ne pristaje na kompromise Ko donosi odluke u vašem braku? Odgovor na ovo pitanje ne bi trebalo da bude komplikovan već da glasi “oboje kao tim”. Međutim, ako vaš suprug odlučuje o svemu, a vas gotovo da nikad i ne pita za mišljenje, trebalo bi da znate da nešto nije u redu sa takvim odnosom. Ako on uvek insistira da bude po njegovom i nije spreman na kompromise, to je jasan znak da vas ne poštuje. (Tuzlanski.ba) Tuzlanski.ba možete pratiti i putem aplikacija za Android i iPhone mobilne uređaje Ključne riječi: brak, nepoštovanje, veza Komentari na objavu: NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Tuzlanski.ba. Molimo posjetioce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Internet portal Tuzlanski.ba zadržava pravo da obriše komentar bez najave i/ili prethodnog objašnjenja. Posljednje Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao žrtve genocida u Srebrenici Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao… Maj, 2024 Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni zaboraviti ni oprostiti Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni… Maj, 2024 U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu Maj, 2024 Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30 godina da smirimo situaciju, a oni bacaju šibicu Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30… Maj, 2024 Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Maj, 2024 Copyright © 2024 Tuzlanski.ba | Sva prava zadržana | Zabranjeno kopiranje sadržaja bez dozvole. O nama Impressum Marketing Uslovi korištenja | Preuzeto sa: https://tuzlanski.ba/lifestyle/alarmantni-znakovi-nepostovanja-u-braku-koje-ne-biste-trebali-ignorisati/

On vas često laže Najvažnija stvar u braku je iskrenost. Bez nje nema ni ljubavi, ni poštovanja. Vaš suprug bi trebalo da je neko ko je prema vam iskren apsolutno uvijek, čak i kada je istina teška i okrutna. On bi na vaša pitanja trebalo da odgovara iskreno i bez uvijanja, kao i da se ne služi lažima jer želi da izbjegne sukobe. Ako ga često hvatate u lažima, to je jako loš znak, prenosi Ženski magazin. Poredi vas sa drugim ženama Jasan znak nepoštovanja je kada vas vaš suprug poredi s drugim ženama. To govori u prilog tome da on više nije zaljubljen u vas i da ne vidi više vaše vrline, već samo mane. Bilo da vas poredi sa svojom bivšom suprugom ili sa nekom djevojkom iz svog okruženja, apsolutno je neprihvatljivo da se prema vam odnosi na takav način. On nikad ne bi smio da učini da se osjećate manje vrijednom i da se takmičite sa drugim ženama za njegovu pažnju. On vas nikad ne podržava Dobar brak uključuje i prijateljstvo. Dali ste zavjet jedno drugom da ćete se uzajamno podržavati, bez obzira na sve. Pa ipak, vaš suprug nikad ne staje na vašu stranu. Kakva god da je situacija i ko god da vam je protivnik, on vas neće podržati. Takvo ponašanje je vrlo jasan znak nepoštovanja, jer vam poručuje da on ne cijeni vaše mišljenje i ne smatra da ste dovoljno dobri u nečem. On ne vodi računa o vašim potrebama Kada stupite u brak, prvo na šta morate da zaboravite je sebičnost. Više niste u poziciji da brinete samo o svojim potrebama jer sada imate partnera o čijoj dobrobiti bi takođe trebalo da povedete računa. Međutim, upravo tako se ponaša muškarac koji nema poštovanja prema ženi. Ako je njemu najvažnije da su sve njegove potrebe ispunjene, pri čemu vas čak i ne pita da li ste možda suviše umorni da biste spremili večeru, to je jako loš znak. On nikad ne pristaje na kompromise Ko donosi odluke u vašem braku? Odgovor na ovo pitanje ne bi trebalo da bude komplikovan već da glasi “oboje kao tim”. Međutim, ako vaš suprug odlučuje o svemu, a vas gotovo da nikad i ne pita za mišljenje, trebalo bi da znate da nešto nije u redu sa takvim odnosom. Ako on uvek insistira da bude po njegovom i nije spreman na kompromise, to je jasan znak da vas ne poštuje. (Tuzlanski.ba) Tuzlanski.ba možete pratiti i putem aplikacija za Android i iPhone mobilne uređaje Ključne riječi: brak, nepoštovanje, veza Komentari na objavu: NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Tuzlanski.ba. Molimo posjetioce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Internet portal Tuzlanski.ba zadržava pravo da obriše komentar bez najave i/ili prethodnog objašnjenja. Posljednje Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao žrtve genocida u Srebrenici Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao… Maj, 2024 Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni zaboraviti ni oprostiti Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni… Maj, 2024 U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu Maj, 2024 Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30 godina da smirimo situaciju, a oni bacaju šibicu Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30… Maj, 2024 Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Maj, 2024 Copyright © 2024 Tuzlanski.ba | Sva prava zadržana | Zabranjeno kopiranje sadržaja bez dozvole. O nama Impressum Marketing Uslovi korištenja | Preuzeto sa: https://tuzlanski.ba/lifestyle/alarmantni-znakovi-nepostovanja-u-braku-koje-ne-biste-trebali-ignorisati/

SVI APSURDI OBRAZOVANJA

 JOS ODAVNO SMO UTVRDILI DA  ONI KOJI UPRAVLJAJU POTROSACKIM DRUSTVOM NE VOLE OBRAZOVANE LJUDE. TU SE MISLI NA ONO OPSTE OBRAZOVANJE, LJUDSKO OBRAZOVANJE I ZIVOTNO OBRAZOVANJE. S DRUGE STRANE U OBLASTI NAUKE TEHNOLOGIJE I MEDICINE NIKAD VISE OBRAZOVANIH LJUDI KOJI SU GENIJALNI SAMO U TOJ OBLASTI U KOJOJ RADE. POENTA OVOG TEKSTA JE APSURDNOST NASEG OBRAZOVANJA I SROZAVANJE NASTAVNIKA STO OD STRANE DECE I RODITELJA DO NJIH SAMIH. POSLEDNJI SLUCAJ PREBIJANJA NASTAVNIKA U UCIONICI JEDAN JE U NIZU  LOSIH DESAVANJA U SKOLAMA ZADNJIH GODINA. STA SE TO DOGODILO I ZASTO?

Smatram da je minimum pola gradiva uludo i da bi bilo mnogo bolje da se deca u školama uče veštinama koje će im koristiti za život, nekim praktičnim znanjima i pre svega zdravim vrednostima.Jedna nastavnica osetila je potrebu da u komentaru napiše, citiram „Ne poznajem nijednog nastavnika kome u ugovoru piše da mora da vaspitava decu, to je obaveza roditelja“.

Mislim da je time poentirala, nesvesno, sve ono što sam i želela da poručim tekstom.

Kada imate takve nastavnike i učitelje koji odlaze u školu nezainteresovani da uz „obavezno gradivo“ od dece naprave i dobre ljude, vredne, maštovite, otvorenog srca i uma, željne znanja, jer „ugovorom nisu u obavezi da to rade“ onda imate obrazovanje protiv koga sam digla glas.

Imate obrazovanje koje deci prenose ljudi nezainteresovani da od njih „naprave“ nešto više od preplašene dece koja kući napamet uče lekciju, koju će onda da takstativno izrecituju da bi dobili pohvalu i peticu, jer ako ne dobiju peticu svet će se srušiti.

A neće se srušiti.

Smatram da je vrlo važno, posebno što deca silne godine provedu u školskim klupama, da nastavnik poseduje minimum entuzijazma, širine, da ga nije napustila volja, samleo sistem, direktor ili nadobudni roditelj. Da je pre svega pedagog. Što priznajem, nije tako lako.

Svima nam je jasno da se dete vaspitava kod kuće, da je to obaveza roditelja i da nije „ugovorna obaveza nastavnika“, ali postoji nešto što ne mora da stoji u ugovoru, neka etika, želja, neka svest o tome da obrazovanje nije samo ispunjavanje norme i ocenjivanje.

Učitelji su nekad, uz lekare i popove bili najcenjeniji u društvu, jer su imali veliki uticaj na decu.

Dobar nastavnik je onaj koji kroz svaku lekciju iz knjige provuče još tri važne lekcije iz života. Koji osluškuje dete i razgovara sa njim kada vidi da nešto nije u redu. Koji se trudi da u male glave umetne još nešto osim razlomaka, geografskih širina i dužina, geometrijskih oblika i klime Australije.

A pre svega, neko ko veruje u tu decu.

Da li „ugovorom nisam u obavezi da vaspitavam dete, to rade roditelji“ znači da nastavnik treba da zatvori oči kada deca vređaju siromašnog druga u poderanim pantalonama, jer nije ih on tako vaspitao?

Zar je sistem zaista samleo želju pojedinih nastavnika i učitelja da od dece, uz roditelje, prave dobre male ljude?

Mnogo toga je u našim životima postalo „ugovorno obavezno“. Tako je lakše. Ne moramo mnogo da se dajemo izvan ugovornih paragrafa.

I to se preliva. Na sve sfere. Ta potrebe da sebe damo (ili zaštitimo) samo onoliko koliko se ugovorom od nas očekuje.

Doktori se drže norme, reci šta imaš u 15 minuta pa ustupi mesto sledećem. Ako nisam tvoj izabrani lekar, umri, briga me za zakletvu.

Šta me briga što si operisala dojku, kaže preduzetnik radnici, dugo si na bolovanju, u ugovoru stoji da ćeš… imam deset sposobnijih koji čekaju posao.

Niko više ne želi da da ni mrvu sebe ako to nije regulisano ugovorom i dodatno plaćeno. Niko ne želi da bilo šta shvata i menja i razume, ako se ugovorom to od njega ne očekuje.

Čuvamo se, treba dočekati očuvan stare dane.

Pojedini roditelji s druge strane uleću klizeći nastavnicima, jer „najbolje znaju kakvo je njihovo dete“, busaju se, brecaju, prete.

Direktor neretko uleće i nastavnicima i roditeljima jer „ugled škole je najvažniji“, kao i zataškavnje nemilih događaja. „Samo su se igrali“.

Deca sve vide, i shvataju da su „prezaštićeni nekim propisima“, pa to koriste.

I tako dolazimo na početak priče koja se zove „Popravni iz života“ i zaključka da nam deca iz apsurdnog obrazovnog sistema izlaze prilično potrošena, neretko istarumirana, nenaučena najvažnijim lekcijama, često zatvorenog uma i pre svega „nahuškana“ da je učenje samo zbog posla, nikako zbog sopstvenog rasta.

Komentar da je sramotno što jedan vukovac ne zna razlomke (jer tako sam navela) i da je to najveći problem našeg društva, otkriva svu bukvalnost i površnost kojoj smo skloni. To je ona opasna bukvalnost zbog koje ne smeš da karikiraš, već moraš da se svedeš na površnu osobu.

Društvo je puno površnih osoba koje se guraju u prve redove iz kojih najgrlatiji viču „Ako si vukovac, moraš da znaš razlomke! Jer kao takva si veća pošast od politike, od rijalitija, od bolesnih naslova u novinama kojima su prethodili bolesni događaji!“

Ne moram da znam razlomke. Ali moram da znam kako se biva dobar čovek. Uporan. Plemenit. Solidaran. Sposoban za život, u kom mi znanje razlomaka može pomoći recimo koliko i stečena diploma.Žalosno je što smo svoj boravak ovde sveli isključivo na udovoljavanje sopstvenim potrebama, neretko zaboravljajući da najviše rastemo, saznajemo o sebi i svetu kada pružimo ono što od nas niko nije očekivao, posebno ono što „nije ugovorom definisano“.

MOZE OVAJ TEKST DA SE NASTAVI UNEDOGLED  SA BEZBROJ PRIMERA STO GLUPOG GRADIVA, STO NEZAINTEESOVANE DECE I NASTAVNIKA, STO NEPOSTOVANJA JEDNIH PREMA DRUGIMA I TAKO DALJE. ALI POSTO SVI TO VEOMA DOBRO ZNAMO I NISTA NE PREDUZIMAMO SKOLE SU POSTALE VEOMA OPASNA MESTA NA KOJIMA NASA DECA PROVODE OD 12 DO 20 GODINA SKOLOVANJA  KAKVA IZADJU IZ SKOLE VIDIMO I LJUTIMO SE NA NJIH, A NE NECEMO DA PRIZNAMO DA SU ONA U SKOLU USLA U 7 GODINA ( NEKA I MLADJA)  IDA SMO IH MI RODITELJI ISKOLA OBLIKOVALI!

RAZMISLITE O TOME MOZDA IMA JOS NADE ZA SVE NAS ,A ZA DECU BI TREBALO SVAKAKO!