VEC ODAVNO PRIMECUJEM DA SE VREME UBRZALO. I NE SAMOSTO SE ONO UBRZALO NEGO JE I NAS NATERALO NA PRETERANU UZURBANOST KOJA NAS DOVODI DO STRESA OGROMNIH KOLICINA. TOLIKA KOLICINA STRESA UTICE NA NAS ZIVOT I PSIHICKI I FIZICKI A MI NE MOZEMA DA SE IZBAVIMO IZ TOGA. NIKAKO! I NEMA OBJASNJENJA GDE ZAPRAVO ZURIMO. I ZASTO ZURIMO? POTPUNO NEOBJASNJIVO ,ALI CE NAS BEZ SVAKE SUMNJE UNISTITI POTPUNO VRLO BRZO !
Cuvajte se jalovosti užurbanog života, rekao je Sokrat u neko veoma davno i veoma drugačije vreme. Pitam se šta bi rekao da nas vidi sad. Ako postoji bolest savremenog doba, onda je to svakako užurbanizam. Ako neko ne krene na prvi sekund zelenog, odmah kreće hor sirena uz refren od psovki. Ne samo da ne zastajemo da pogledamo izloge (ili jedni druge), već sve ređe stajemo i kad sretnemo ljude koje znamo. Koliko im puta samo uz trk i u prolazu viknemo „e ‘de si / kako si” praćeno onim obaveznim „izvini, žurim / kasnim”? Koliko li se često, a da toga nismo ni svesni, pretvaramo u Alisinog zeca koji dok gleda na sat i juri, propada u rupu gubeći se u povelikoj zemlji čuda – zemlji punoj čuda od obaveza.
Stalno negde žurimo i počesto pričamo o vremenu. Ne o onom „britanskom” već o vremenu koje „leti ili juri”, vremenu koje moramo mnogo unapred da planiramo i zakazujemo (čak i kada je druženje u pitanju), vremenu iz one „ma gde da nađem vremena”, vremenu za koje ne znamo kada je prošlo il’ proletelo. Neretko sanjamo (ili sebe zavaravamo tom pričom) o momentu kada ćemo malo usporiti ili vremenu koje ćemo imati i lepo iskoristiti radeći ono što volimo, a za šta nikada nemamo, pogađate, vremena!
Pored bukvalne žurbe i jurbe, stalno prisutne utehe da ćemo usporiti i predahnuti „čim ovo završimo”, tu je i pritisak da stvari obavimo brzo i „što pre”. Često gusto pakujemo raspored, namećemo prekratke rokove, a onda požurujemo i sebe i druge užasavajući se kašnjenja i obilno hraneći i tenziju i nestrpljenje. Osećamo stalan stres i pritisak, a telo živi dobrano zaglavljeno u stanju urgentnosti i opasnosti od katastrofe koja bi usledila ako ne stignemo i zakasnimo. Naravno da tu nema realne katastrofe, ali naš um pogrešno interpretira i katastrofizira, a naše ubrzano i „navijeno telo” ne daje ni prostora ni mogućnosti da zastanemo i preispitamo te potencijalne katastrofe. Pošto srce ubrzano lupa, mišići ostaju stegnuti, a dah ubrzan, ono im čak često daje i za pravo.
Kao jedan od Alisinih zečeva i neko koga je ljudska priroda uvek interesovala, morala sam da se zapitam odakle sve to dolazi, odnosno kako neko „oboli” od užurbanizma. Kako verujem da sve treba posmatrati sistemski, tragala sam za objašnjenjima i faktorima u ličnosti, porodici, lokalnoj zajednici, široj društvenoj pa i globalnoj zajednici. Hajde onda brzo da preletimo kroz te faktore i iskustva iz prakse i istraživanja.
Neki autori koji se bave traumom smatraju da će naš temperament i crte ličnosti značajno (ne i potpuno) odrediti i naš dominantan odgovor na stresna i traumatska iskustva. Interesantno je da neki, poput čuvenog Pita Vokera (Pete Walker), opisuju baš užurbanizam kao mehanizam nošenja sa traumom, odnosno tačnije rečeno kao vid bežanja od nje. Pošto smo fokusirani na stizanje na vreme i u stresu oko obaveza i postignuća, mi i ne stižemo da se bavimo traumom ili teškim emocijama i sećanjima koje ona nosi. Ne stignemo ni da mislimo, vitlamo na automatskom pilotu, jureći od tačke A do tačke B,V i Š na našoj ruti ili „to do” listi. U prilog ovoj tezi jasno govori i čuveni eksperiment, psihologa Timotija Vilsona i saradnika (Timothy Wilson et.al, 2014), koji je pokazao da je 67% muškaraca i 25% žena radije izabralo da pritisnu dugme i prime elektrošok umesto da u laboratorijskoj sobi mirno sede sa svojim mislima. Interesantno je i da su oni pre ulaska u sobu izjavili da bi platili da izbegnu elektrošok. Istraživači su zaključili da im je ipak, kada su ostavljeni sami da sede u miru, to postalo toliko teško za podnošenje, da su šokovima pokušavali da popune prazninu i „ožive”. Dakle, iako užurbanizam donosi stres, on nosi i neko rasterećenje, a pošto tako ubrzani obično sve stignemo, makar nakratko osetimo i zadovoljstvo i umirenje. Nažalost to stvarno kratko traje, jer se mir neretko opet izjednačava sa prazninom koju onda što je brže moguće punimo tim istim tačkama i tim istim obavezama.
Nekada mi baš, baš želimo da zastanemo i usporimo, ali se javi Unutrašnji progonilac koji drvi i riba da gubimo vreme i lista šta smo sve mogli dok se tako vučemo ili mirno sedimo. Time, on hrani osećaj krivice, neuspeha, manje vrednosti ili pak straha od posledica smanjenja brzine. I tako i mi sada prirodno dolazimo do pitanja odakle nam taj unutrašnji kritičar i progonilac. Iskustvo i istraživanja jasno govore da se sa njim nismo rodili, već da smo ga pokupili iz porodice i okruženja, pounutrili i integrisali kao neodvojivi i vrlo „uticajan” deo sebe.
Najkraći odgovor na ovo pitanje je „može”. Ukoliko ste bili supersporo dete ili ste danas superubrzani odrasli, možda ste tokom detinjstva slušali nešto tipa: „požuri; ne vuci se kao creva; samo tebe čekamo; ako ne požuriš i ne kreneš, nećemo ni da idemo; bićeš poslednji, samo će tebe da čekaju i svi će da se naljute” i slično. Ukoliko ste slušali te roditeljske glasove, moguće je da ste ih progutali i pretvorili u svoje.
Možda je deo vaše životne istorije i to da ste dobili batine i psihološki maltretman zato što ste se zaigrali i na primer zakasnili na čas baleta. A možda ste samo učili po modelu ugledajući se na roditelje koji su uvek žurili i bili opsednuti vremenom. Možda ste naučeni da se, poput Alisinog zeca, ne odvajate od sata pa ste ga imali i u toaletu, a u svakoj sobi na jasno vidljivom mestu ili čak mestima. Možda je taj sat uvek navijan da pokazuje ranije vreme kao vid podsticaja ali i opomene.
Možda vas nisu kritikovali ali su vas baš mnogo, mnogo hvalili kada ste tačni i prvi na odredištu. Možda su vas samo tada i primećivali.
Možda sve ovo što sam navela nema veze sa vašim roditeljima već sa vašim učiteljima, nastavnicima, trenerima. Eto, baš u mojoj školi bilo je i onih koji bi zavrtali zulufe ili lupali po glavi ako zakasniš na čas. Nije da nismo nekada i u ćošku poniženi zbog toga stajali.
Možda živimo u zajednici ili sredini koja to podstiče. Što veći urbis, to veći „žurbis”. Većina mojih prijatelja koji nisu iz Beograda odmah primeti kako je Beograd preterano brz grad i kako smo svi mi koji tu živimo užurbaniji i nervozniji. Čula sam komentare kako nas u drugim gradovima prepoznaju po tome što pretrčavamo ulicu na crveno, cupkamo u redu i dobacujemo „je l’ može to malo brže”. Neću da lažem, i sama sam bila jedna od tih i živo pamtim koliko me je iz prve nerviralo kada odem u neke morske gradove gde sve ide „laganini” i gde će čak i kelner da na miru završi kafu pa vas tek onda usluži.
Ima i dalje takvih mesta, mada sve manje. I njima je neka šira zajednica nametnula užurbanost i efikasnost kao vrednost. Danas umesto tih konobara sve više viđamo one koji nose patike kako bi mogli da trče između stolova. Danas je ubrzanost i produktivnost neka vrsta „ordena časti”, pa se i granice i norme sve više i više podižu. Očekuje se na primer da lekar primi mnogo više pacijenata te samim tim i da ubrza i pregled i sve što ide pride. Danas čak i onkološki konzilijumi – oni koji život određuju mogu da traju tri do pet minuta.
No nije tu samo produktivnost problem, danas je norma i da u svemu moraš da budeš super, da moraš da imaš ispunjen i svestran život i da sve stigneš. Život je kratak i svaki sekund mora da bude ispunjen. Nije dovoljno samo da radiš, moraš i u teretanu ili na jogu, moraš da se družiš, moraš decu da vodiš na brdo časova, moraš zdravo da se hraniš, moraš lepo da izgledaš te da posetiš i frizera, manikira, pedikira, kozmetičara. Moraš i psa da vodiš na tretmane. Moraš da se lepo organizuješ i da multitaskuješ i onda sve lepo stižeš. Moraš, moraš, moraš. Progonilac opet goni i ako krenemo da udovoljavamo, ne preostaje ništa drugo nego da sve to pozakazujemo i da se ubrzamo da sve stignemo. I ne smemo da kasnimo jer je sve povezano, pa ako u bilo kom trenutku zakasnimo pet minuta, kasnićemo i nadalje i ode sva mast u propast. Ipak, koliko god da nam u datom trenutku to deluje ubedljivo, realnost je da to nije realnost. Malo kašnjenja i malo usporavanja neće učiniti da sve(t) stane. Nismo u akcionom filmu i ne demontiramo bombu dok tajmer neumitno odbrojava. Ne trčimo po aerodromu da uhvatimo ljubav svog života pre nego što zauvek odleti od nas. Većina nas ne radi u hitnoj i nema samo par sekundi da spase nečiji život. Zaista je retko šta u našim životima do te mere hitno da ne možemo da zastanemo, udahnemo i predahnemo. A baš je važno da to radimo. Evo i zašto!
Užurbanost košta! Svi znamo da se u brzini prave propusti i greške. Znamo i da se u jurnjavi često propuste neke druge važne stvari i neki važni trenuci. Uzmimo na primer odmore. U jurnjavi da sve stignemo da obiđemo, na kraju u malo čemu stignemo i da uživamo. Ne uspemo da stvarno budemo tu. U stalnoj žurbi, često druge uklapamo u svoj raspored i svojih „pet minuta”, nesvesno šaljući poruku da zapravo nemamo vremena da ih stvarno vidimo i čujemo. Ponekad im jasno i glasno kažemo ili pokažemo da nam oduzimaju vreme, da ima nešto hitnije i bitnije. Koliko često izgovorimo ono „hajde, požuri, reci, vidiš da radim; hajde brzo, moram da stignem kod majstora i sl.”, uterujući tako i druge u naš suludi ritam i stres. Decu umemo da zastrašimo i sa onim: „ako ne požuriš i ne kreneš, ja odoh bez tebe”. I ponekad iz nestrpljenja stvarno odemo od važnih drugih, a ponekad oni odluče da neće da trče za nama, da neće da se uklapaju u tih pet minuta ili planiraju mesecima pre. Nastavimo da trčimo sami, usmereni samo na cilj do koga treba stići, ne gledamo ni levo ni desno ni nazad, protrčavamo kroz traku na cilju, okrenemo se slaveći, pa onda vidimo da iza nema nikoga. Onda osetimo i sav umor i žeđ i sve ono što smo u trku zanemarili i čime smo to prvo mesto platili.
Užurbanost dakle košta, a nekada čak i bukvalno. Neko na primer plaća kazne za prekoračenje brzine ili popravku slupanih kola, a ja ne mogu da prebrojim koliko sam čaša i tanjira razbila žureći da ih što pre operem ili sklonim. Onda to moram da čistim pa me naravno košta i ekstra vremena. Ali ajde, ni po jada tih posuđa i minuta. Problem je što to stvori i dodatni stres, a taj stres, e to je ona prava i najveća cena brzine. Kao što smo rekli, kada žurimo, kada se požurujemo, nerviramo što kasnimo i sl., mi stalno šaljemo mozgu poruku da je neka frka i opasnost te on ulazi u poseban, simpatički, režim rada. Kako frka i strka neprestano traju, tako i lučenje hormona stresa, adrenalina i kortizola biva mnogo izraženije i trajnije od onog normalnog i uobičajenog, a to naravno nije zdravo.
Evo jednog zanimljivog i zabrinjavajućeg primera. Studija Yana i saradnika iz 2003. godine je na uzorku od preko 3.000 odraslih, uzrasta između 18 i 30 godina, ispitivala povezanost psihosocijalnih faktora i rizika od hipertenzije (visokog krvnog pritiska). Rezultati ove studije pokazali su da rizik od hipertenzije ne povećavaju ni kompetitivnost, anksioznost i depresivnost, već samo hostilnost i osećaj hitnosti / nestrpljivost.
Druga istraživanja pokazuju da stres povezan sa užurbanošću može da utiče i na probleme sa spavanjem, promene u apetitu, pojavu hroničnog umora, glavobolje, probleme sa stomakom i slabije funkcionisanje imunološkog sistema. Telo trpi i od povreda koje nastanu zato što „srljamo ko muve bez glave”. U trku se izvrne noga, spotakne se ili udari u stub jer dok hodaš žuriš i da pre narednog sastanka pročitaš i mejlove na telefonu. Interesantno je da to obično budu baš povrede koje te nateraju da usporiš. Pošto noga boli, ti ili ležiš dok ne prođe ili šepaš i „vučeš” se, pa ne možeš brzo i da hoćeš. Telo je procenilo da je bilo dosta, da ulazimo u ozbiljno „crveno” i da je vreme da se stane. Nateralo nas je i da uradimo to što nam je bilo istinski potrebno, pokazalo je ono što se u terapiji zove „mudrost tela”.
Jedna mudrost u vezi sa telom kaže „slušaj telo kada šapuće, da ga ne bi slušao kako vrišti”. To svakako možemo da primenimo i na užurbanizam. Treba da zastanemo i oslušnemo kako smo dok tako „zečje” trčimo. Postoje li momenti kada mišići nisu napeti i „u radu”, kada srce malo sporije kuca, kada nismo na narednom koraku nego lagano pravimo ovaj ovde i sada? Imamo li trenutke sporog pijenja kafe, mirovanja i osećaja da nas neko jeste stavio na „slow motion”? Imamo li trenutke sporih misli i laganih planova? Trenutke kada „mjutujemo” kritičara i umesto toga sebi uputimo neko „okej je… stani… polako… neće pobeći… udahni… opusti se”.
Ukoliko su odgovori na ova pitanja „ne”, onda treba da krenemo u male pomake ka tom finalnom „da” jer prirodne pojave, pa i naši životi, traže neki balans i ritam. Traže oscilacije koje su prirodne i zdrave – delanje i nedelanje, noć i dan, plimu i oseku, i galop i kas. Okej, znam da ima onih, pardon znam da ima nas koji ćemo pomisliti „ali ne mogu ja da usporim, ja sam prosto takva” ili „ne mogu jer moram da…”, i okej, ne moramo da budemo ni pužići, a ni asovi strpljenja i meditacije. Dovoljno je da makar malo usporimo. Ako ne može sporo, neka bude onako kako nas uči Oktavijan Avgust (i čuveni sarajevski most) – neka bude festina lente; neka bude „požuri polako”.
PROVERITE DA LI BOLUJETE OD UZURBANOSTI
Užurbano štiklirate urađene zadatke sa liste, rešavate više zadataka odjednom i konstantno osećate da nećete uspeti sve postići? Užurbanost je bolest ponašanja koja se manifestuje konstantnom žurbom, strepnjom i ako se prepoznate u narednih šest tačaka, tada morate nešto učiniti.
Sve shvatate kao takmičenje
Postoje trenuci kada vas vreme pritiska i tada žurite, ali ako svakodnevne poslove izvršujete u istom tom tempu, kao što je nabavka ili vožnja automobila, to je znak koji opominje.
Odjednom niste sposobni da se bavite samo jednim problemom
Dok perete zube već podgrevate kafu, skupljate veš za pranje dok bacate pogled na vesti na televizoru, da li vam je ovo poznato? Sve započnete al’ ništa ne privedete kraju.
Ako neko kasni, to doživljavate vrlo lično
Čekanje u redu, zastoj u saobraćaju, sve vas to nervira, niste u mogućnosti da stojite na jednom mestu. Tipični znak je i kad besomučno pritiskate dugme od lifta ako ne krene odjednom.
Želite da prestignete sami sebe
Nije vam bitno koliko stvari ste uradili, imate osećaj da kasnite. Niste sposobni da dosegnete zadate ciljeve, iako diktirate sebi adrenalinski tempo.
Druge osobe često prekidate u govoru
Vaše nestrpljenje dolazi do izražaja i u društvenom životu. Ne želite biti netolerantni, ali ako neko sporo govori, ne zanima vas šta ta osoba želi reći, i tada je bez pardona prekidate.
Stalno gledate na spisak zadatih ciljeva
Volite da pravite spisak ciljeva ali sa još većom radošću ih volite štiklirati kad ih ostvarite. Ova hiperaktivnost vrlo često dovodi do zaboravnosti i grešaka.
Zašto je sve ovo pogrešno i šta možete učiniti?
Možda mislite da je ovakvo ponašanje produktivno, međutim na duže staze može učiniti više štete nego koriti. Osoba koja užurbano živi svaki svoj dan, svoje mentalno zdravlje, svoj posao kao i odnose dovodi u opasnost. Imuni sistem slabi, produkuje loš san, dovodi do lošeg opšteg stanja organizma, ali sledeći predlozi mogu umnogome pomoći:
- Selektujte šta je ono što je bitno a šta može pričekati
Nije dobro ako svaki posao ima prioritet, pokušajte selektovati posao. Užurbanost je bolest i jedan problem u razmišljanju, kojem se razumno mora pristupiti a prvi korak je izvršiti dobru selekciju. Ako je za vas svaki problem gorući, tada samo sami sebi stvarate nepotrebni stres.
- Odvojte vreme za sebe, postepeno sve više
Kada ste se poslednji put relaksirali? Ako se ne možete setiti kad ste poslednji put bili na miru, opušteni, tada je vreme da napravite malu pauzu. Možda nemate svi mogućnost da otputujete na sedmicu dana, zato svakog dana odvojte vreme za odmor. Možda petnaest minuta, zatim pola sata, sat. Šta ćete raditi za to vreme, odlučite sami, važno je opustiti se. Za to vreme se možete opustiti u kadi punoj vode, čitajući dobru knjigu, slušajući dobru muziku, bitno je isključiti se.
- Praktikujte večernju rutinu
Ako vas pritiskaju poslovi i u krevetu vam mozak radi sto na sat, uvedite neku rutinu, koja će vam pomoći da se oslobodite stresa. Pre spavanja popijte šolju čaja od kantariona ili nekog drugog koji će vas opustiti, meditirajte ili vodite dnevnik.
- Dajte sebi vreme
Ako žurite sa jednog zadatka na drugi, izgubićete ono što je najbitnije. S vremena na vreme, zastanite i fokusirajte se na cilj, jer život se ne sastoji od toga da sa spiska zadataka samo štikliramo ono što je urađeno.Tema sve ubrzanijeg tempa života i lamentiranje nad destruktivnim efektima te pojave nije nova. Ona se javlja još u XIX veku, sa izumom železnice i telegrafa. Savremeni čovek je u doba industrijalizacije počeo da doživljava korenitu promenu odnosa prema vremenu. Sa globalizacijom, koja je došla na talasu novih informacionih tehnologija, ustoličili su se imperativi brzine, hitnosti, 'instantizma', simultanosti i kratkoročizma, kao novih mernih jedinica vremena. Na izvoru akceleracije vremena nalaze se moderne tehnologije, ali je internet doveo taj proces do vrhunca. Pritisak ubrzanja i usitnjavanja vremena, prelivajući se iz ekonomsko-tehnološke sfere, ima tendenciju da kolonizuje celokupan psihološki i društveni prostor. U ovom radu se ne bavimo vrednosnom procenom tehnološke brzine per se, niti nostalgičnim žalom za starim, dobrim, 'sporijim' vremenima. Zanima nas način na koji brzina, kao vrednosno neutralan, štaviše i pozitivno konotiran pojam, prelamajući se kroz psihološku prizmu, konkretno kroz percepciju vremena, postaje užurbanost (urgentnost, hitnost) kao dominantan modus individualne i društvene egzistencije. U cilju što boljeg razumevanja i analize odnosa između brzine i žurbe, kao i njegovih posledica na psihosocijalno zdravlje, razlikujemo tri vrste vremenosti: fiziopsihološku, sociopsihološku i tehnopsihološku.
KOLIKO NAS TEHNOLOGIJA UBACUJE 'U BRZINU' KOLIKO SAMI SEBI NAMECEMO TEMPO A KOLIKO NAM JE NAMETNUT TESKO JE RAZGRANICITI. ALI I JEDNO IDRUGO JE U OPTICAJU. TESKO JE PROCI KROZ ZIVOT MIMO SVIH OVIH IZAZOVA. KOLIKO TESKO JE IZBALANSIRATI SVOJ DAN ( DA NE IDEMO NA NEDELJE, MESECE I GODINE). I KOLIKO LOSE NA NAS UTICE UBRZANJE VREMENA. JAKO MI JE ZAO STO NEMAM ODGOVOR KAKO DA SE ZASTITIMO OD TOGA!
Нема коментара :
Постави коментар