NAJGORI DAN U ZIVOTU

 ZANIMLJIVO JE TO STO IMA PUNO TIH NAJGORIH DANA U ZIVOTU. MADA... KAD GOD IMAMO TAJ LOS DAN MISLIMO DA JE ON ZAPRAVO NAJGORI DAN U NASEM ZIVOTU. E PA NIJE. NAZALOST UVEK IMA I GORI. NAJSTRASNIJE JE U ZIVOTU AKO SHVATIS DA SVE MOZES SAM

Kad ti je najgore, obično osećaš da si sama u tome – jer tako i jeste. Svako mora sam da prođe kroz situacije koje ga najviše bole, obeshrabruju, izazivaju očajanje i beznađe. Koliku god podršku, razumevanje i ljubav dobijali, ono što se dešava nama ne može niko da preuzme i ublaži. Kad se desi nešto strašno, bolest, gubitak, kriza, mi podnosimo udarce i ne možemo da se izmaknemo. Ono što možemo jeste da u svojoj ranjivosti, bespomoćnosti i tuzi, razvijemo filozofiju prihvatanja. Možemo da razmišljamo o tome da ćemo proći kroz to, da ćemo ugledati svetlo na kraju tunela, iako nam to sada izgleda nemoguće – sada je tako, dok ne bude drugačije, a biće, jer to je dinamika života. Od naše mentalne stabilnosti zavisi da li ćemo se od nekih životnih udaraca oporaviti i stati na noge, ili ćemo dozvoliti da nas obore i trajno savladaju.

U beznadežnim trenucima teško je zapitati se “zašto je to dobro” ili čak i razmišljati o tome da nešto grozno što nam se dešava ima svojih dobrih strana, iako smo se u prethodnim iskustvima uverili da to jeste tako. Krize su lekcije, a ljudski put je učenje kroz bol. Možda nečim lošim “plaćamo” nešto još gore, od čega nas je Univerzum sačuvao, šaljući nam ono što ćemo preživeti i podneti. Možda je dobro što smo se razboleli, jer nam je bolest skrenula pažnju i preusmerila nas da se fokusiramo na sebe, da promenimo prioritete i da shvatimo šta nam je važno (da ne uzimamo život i zdravlje zdravo za gotovo, već da naučimo da ga cenimo). Možda smo doživeli tešku nesreću i oporavljamo se potpuno “izbačeni iz stroja”, jer je put u stroju vodio u sigurnu smrt, koju smo izbegli na ovaj način (a to ne možemo da znamo). Postoji još hiljadu mogućih scenarija, zbog kojih je nešto loše bolje od nečeg još goreg, ali mi ne treba da tražimo odgovor – dovoljno je da se setimo pitanja “ko zna zašto je to dobro” i da svoj duh podesimo na tu frekvenciju. To je teško ako smo besni, ogorčeni i slomljeni, ali je moguće. Sve se događa sa razlogom – jeste kliše, ali je istina.

Bol ne možemo da izbegnemo, ali od nas zavisi koliko dugo ćemo patiti, da li ćemo prihvatiti bol, ili ćemo pokušavati da se odupremo. Otpor će produžiti vreme patnje i stvoriti u nama čvorove ogorčenja, koji će nam suziti perspektivu, zatrovati duh i zamagliti razum.

Zato je lekcija kojoj nas uči bol, prihvatanje svojih osećanja, svoje ranjivosti, nemoći, besmisla. Boravak na strašnom mestu u nama, na onom u kome nikako nismo hteli da se nađemo, ali ne možemo da se izmaknemo, jer se dešava u sadašnjem trenutku, jer je naša realnost. Disati i živeti kroz bol, dopuštati sebi patnju koja nam kida srce i rastapa mozak, hrabro je i autentično ponašanje, koje bol zahteva od nas. To nije prkos, to nije borba, to je prihvatanje da je sada baš tako kako jeste – strašno i nepodnošljivo – i da će tako biti još neko vreme, a naše je da preživimo.

Kad nam se dešava nešto što nas užasava, remeti nas, plaši i destabilizuje i kad to ne možemo da promenimo – ono što možemo, jeste da preispitamo i promenimo svoj stav, svoje mišljenje o tome. Misli su povezane sa osećanjima i kad razjasnimo stvari u svojoj glavi, onda prihvatamo odgovornost za svoja osećanja i – osećamo se drugačije. Možda se ne osećamo objektivno bolje, ali ako promenom stava dođemo do toga da nismo ničija žrtva, da nam niko nije kriv i da ni sami nismo krivi (do prihvatanja), tada smo već na zdravijem tlu, kojim možemo lagano da bauljamo, ako baš ne možemo da koračamo – a možemo i da mirujemo, dok ne skupimo snagu da krenemo.

MOZDA JE NAJGORE TO STO U GLAVI ZAMISLJAE STA TO NAJGORE MOZE DA VAM SE DESI

 

Čovek se oseti loše, postidi se, izduva se kao balon i oseti kako mu entuzijazam napušta telo. Snovi izleću iz glave i kao da se još rugaju. A najgore što se desi je što

posumnja u sebe.

I stane… Zakopa se. Uproseči se. Ne ističe se.
Pomisli „Možda stvarno tražim previše od života…“ ili „Možda stvarno idem prebrzo…“, „Možda stvarno treba i neko drugi da….“
I tako se povuče zamišljena granica, postave se zidovi, napravi svoje malo dvorištance i tu se kreće. Tu je sigurno, tu svi kažu da je najbolje. Tu je dovoljno…

A u stvari….

Niste sebični ako brinete o sebi.
Niste pohlepni ako želite više.
Niste uobraženi ako verujete u sebe.
Niste drski ako imate velike ciljeve.
Niste nezahvalni ako želite više od onoga što vam je dato i borite se za to.

Ponekad su to naši najbliži koji nam žele najbolje. Problem je što je to njihovo najbolje, a ne naše. Ko najbolje zna šta je za mene najbolje? Ko se u stvari boji, ja ili moja mama? Ko se plaši šta će sa mnom biti ako ne uspem? Treba li meni takva zaštita, zbog koje neću ni da probam ili neću probati više puta i biti uporna dok ne uspem?

Podeliću sa vama moj primer… Promena posla iz državne firme u korporaciju, a onda iz korporacije u sopstveni biznis dočekana je sa ogromnim strahom mojih najbližih.

„Jao što sada hleba preko pogače…“

Počela su sva ona “šta ako” pitanja i programiranja raznoraznih loših posledica takve odluke. Zaista, svašta bi moglo poći naopako. Sve bi moglo propasti. Mogla bih ostati bez novca. Bez sigurnosti.
Ljudi su reagovali strahom. Strahom od neuspeha. Međutim taj strah – nije bio moj.

Kada sam to spoznala mogla sam da imam drugačiji odgovor na to – a šta ako uspem?

I uspela sam. Tu sam gde želim da budem. Moj uspeh nisu milioni, nego sreća što radim posao koji volim i od kojeg mogu lepo da živim, a upoznajem divne, kvalitetne ljude čiji uspesi me pune pozitivnom energijom.

Bilo je tu i onih zluradih koji su nastavili da svojim pitanjima izazovu sumnju u meni, koji su se držali svog straha toliko jako da nisu mogli da se raduju zbog uspeha nekog drugog. Oni sada nisu deo moje priče. I to je u redu.
Ljudi se menjaju, život se dešava i ponekad se udaljimo. Ne mislimo više isto, ne delimo iste vrednosti, imamo drugačije stavove. I to je u redu. Svaka ptica svome jatu i nek požive svi zdravo i veselo. Živela različitost.

Ako ste ovakva uverenja ikada izgovarila sami sebi, stanite! Od sebe se ne možemo udaljiti ili ignorisati, niti treba. Umesto toga, možete da probate da sebi postavljate drugačija pitanja.
Znate, postoji jedna skoro magična veza govora i onoga što se dešava u nama. Svaki put kada se nešto zapitamo naš um se postara da nam na to pitanje odgovori. Iako ne postoje glupa pitanja, itekako postoje ona nekorisna. I na takva pitanja možete dobiti samo još nekorisniji odgovor i lažnu potvrdu da vam taj san uopšte i ne treba i da je bolje da to neko drugi uradi.

Tako ako se zapitate šta sve može poći po zlu, ima li neko bolji od vas za to, da li je to za vas preveliko i zašto hoćete više ,a neko nema ni ovoliko – dobićete odgovor koji će tevas zaustaviti u tim suludim namerama.

Kad god kažete sebi “Pa dobro…ok je i ovako…ne možeš imati sve u životu…” možda vas to i umiri i uteši za trenutak. Možda vam i pomogne da prebrodite gorčinu zbog neuspeha. Možda se osetite skromno i mirno. Sigurno vam se to bar nekad dogodilo.

Koliko je to potrajalo?

Baš dobar izgovor da se ne pokuša ponovo, zar ne? A ono klupko u stomaku i dalje radi. Vrti i vrti i daje nam do znanja da ne treba da odustanemo, da nam je to što želimo ipak važno i da je možda baš za nas…

Zamislite da su veliki ljudi sebi postavljali ovako granice? Možete li da zamislite da Tesla kaže da ne može više da se bavi kojekakvim novotarijama. Ili Džordana koji poveruje treneru kad mu kaže da on nije talentovan za košarku. Ili Diznija koji nakon isključenja radi nedostatka kreativnosti postaje poštar?

Mi smo radoznala bića koja stalno uče nove stvari i pomeraju svoje granice. Samo mi znamo koliko je možemo pomeriti u nekom trenutku.
I ako misliš da možeš i ako misliš da ne možeš u pravu si. Ti stavljaš granice.

Evo jedne sjajne vežbe za vas koja vam može koristiti da spoznate svoje granice malo bolje i možda ih gurnete na razdaljinu koja vam više prija. Sa ovom vežbom možete da razmrdate to uverenje koje tevas koči tako što ćete otkriti da ono u stvari nikada nije bilo vaše. Za sebe možete da izaberete novo uverenje koje će vas podržati u vašim snovima – jer oni vrede. Kao i vi.
Bilo bi dobro da zapišete svoje odgovore onako kako vam dolaze.

 

Svaka promena počinje tako što osvestimo da je potrebna, šta je ono što treba da se promeni i kako. Osvestite svoja uverenja i zamenite ih ako vas ograničavaju onima koje će vas podržati na vašem putu promene. Zapišite svoja podržavajuća uverenja, zapamtite ih kao sliku, uramite i pogledajte u svom umu ili na papiriću ispred ekrana kad god se „zaglavite“. Osvestite osećaj koji u vama to uverenje izaziva, slika cilja koji postižete kada ovo uverenje „radi“. Uzmite energiju iz tog osećaja i dajte je sebi za još jedan korak napred.

Budite istrajni, verujući u sebe na tom putu!

NE TREBA KROZ ZIVOT DA IDETE VERUJUCI SAMO U DVE STVARI: STRAH OD NEPOZNATOG I KAKO UGODITI SEBI. STRAH JE NAJVECI NEPRIJATELJ NASIH ZIVOTA. NASE STALNO RAZMISLJANJE STA BI BILO KAD BI BILO NAS VRACA U ZACARANI KRUG. ZA ZIVOT JE POTREBNA VELIKA KOLICINA HRABROSTI I VELIKA KOLICINA ODRICANJA. A NAJGORIH DANA JE BILO IBICE. TO JE ZIVOT.