KADA CELA SRBIJA PONOVO PATI ZBOG NESRECE KOJA SE DOGODILA ZBOG ISKLJUCIVO LJUDSKOG FAKTORA KAO U IVEK ZADNJIH GODINA RESILA SAMDA PONOVO PISEM O PRAVDI I SOCIJALNOJ JEDNAKOSTI KAKO JE VIDEO PLATON NEKADA TAKO DAVNO. JER DA LJUDI NISU POSTALI TOLIKO ZLI I POHLEPNI I BAHATI I NEMARNI DO NESRECE U NOVOM SADU NE BI NI DOSLO. LJUDI SU UZELI SVOJ ' DEO KOLACA' MISLECI DA IM PRIPADA ( I TO CAK NI ONAJ DEO KOJI IM PRIPADA NEGO VECI NARAVNO.
Pojmovi pravde i nejednakosti od antike pa do danas predstavljaju neke od ključnih problema koji prožimaju ljudsko društvo. Oko ovih pojmova postoje brojne varijcije u vezi sa značenjem, a samim tim i sporovi,uprkos tome postoji konsenzus da se u suštini ovih pojmova nalaze načela kao što su solidarnost, ljudska prava i dostojanstvo. Sam termin socijalna pravda prvi put je skovan 1840. godine od strane Luiđijia Taperelija na osnovu učenja Tome Akvinskog.[1] Sa njom je usko povezana i socijalna jednakost čije je osnovno obeležje izlazak u susret potrebama svih ljudi na jednak način.
Istorijska svedočanstva, posebno književna dela, a ne samo rasprave filozofa, svedoče o stalnoj potrebi ljudi za pravdom. Svedoče o njihovoj potrebi da svoje odnose sa drugim ljudima, kroz posredovanje dobrima, vrednostima, institucijama, saobraze nekoj meri-božanskoj ili ljudskoj. Čak i kad bi ova potreba za pravdom bila samo izraz oskudnosti zemaljskih dobara kojima ljudi teže- i onda, sve dok traje takvo stanje, pravda bi bila predmet ljudskih težnji [Glintić 1995:16].
Platonovo shvatanje
Prema Platonu( Plátōn424/423 p.n.e.-348/347 p.n.e.), pravda stvara harmoniju u državi. Platonova država se sastoji iz tri staleža: upravljča-filozofi, čuvara, proizvođača-zanatlije, zemljoradnici, radnici. Svaki od staleža je specijalizovan isključivo za navedene poslove, uvek je dobar u njima i na taj način se potrebe države zadovoljavaju. Posao je moguće uvek obavljati dobro upravo zato što svaki stanovnik ove države radi ono za šta je prirodno najsposobniji. Upravo u ovome se ogleda pravednost u Platonovom delu Država (Platon 2005). Važno je da se napomene da u njegovoj državi prve dve klase ne poseduju privatnu svojinu, jer po Platonovom mišljenju ona kvari ljudsko biće. U delu Država isključivo pravičnost proizvodi vrlinu. Znanje o načinu proizvođenja vrline (nepromenljivoj Platonovoj ideji) poseduju filozofi i pošto ih prema Platonu ne zanima vlast već isključivo znanje oni treba da rukovode državom.
[P]ravedna državaje harmonična celina, zajednica koja liči na organizam, čiji delovi učestvuju u sreći celine i svojim učenjem doprinose toj sreći, srazmerno svojim prirodnim sposobnostima, a saglasno opštem dobru zajednice, koje nadilazi dobro bilo kog njenog dela [str. 18].Nejednakost među pripadnicima staleža je posledica različitih prirodnih sposobnosti, odnosno funkcija koju vrše u harmoničnom organizmu-zajednici. Sloboda izbora, lične želje i promene u Platonovom delu se posmatraju kao pretnja harmoničnom poretku. Platon ne shvata kao problematičan odnos jedinka-zajednica. Za njega tu gotovo nema razlike, osim što je jedinka samo deo zajednice čija je jedina svrha doprinos održavanju harmoničnog funkcionisanja. Pitanje koje se nameće pri današnjem čitanju dela Država je šta je to pravedno u ovom totalitarnom uređenju, kako ga Karl Poper(Sir Karl Raimund Popper, 1902-1994) naziva. Poper smatra da u delu Država ne samo što pojedinac nije slobodan u odnosu na državu, već i društvo u celini takođe nije slobodno u odnosu na nju.
Tvrdim da u Državi on koristi termin ‘pravičnost’ kao sinonim za ono što je u interesu najbolje države. Šta je u interesu najbolje države? Zaustaviti promenu održavanjem rigidne klasne podele i klasne vladavine. Ako sam u pravu u ovoj interpretaciji, onda moramo reći da Platonov zahtev za pravičnošću ostavlja njegov politički program na nivou totalitarizma; i moramo zaključiti da se moramo čuvati opasnosti da budemo impresionirani jedino rečima [Poper1962/1993:129].
Prezentizam kao gledište ipak ima izvesna ograničenja kada je u pitanju objektivno razumevanje prošlih događaja.[2] Upravo Maks Veber(Maximilian Karl Emil „Max“ Weber, 1864-1920), predstavnik istorizma, govori da se društvo istinski može samo razumeti i to ukoliko se posmatra u kontekstu svoje epohe.[3] Neki poput Vilhelma Diltaja(Wilhelm Dilthey, 1833-1911) pored razumevanja istorijske epohe smatraju neophodnim i uvid u (auto)biografiju autora. Kada se Država posmatra u sopstvenom istorijskom kontekstu može se videti da je Platonovo razočarenje u atinsku politiku i političare usledilo neposredno posle smrti njegovog učitelja Sokrata i da je ovaj događaj ključan (pored posete Sirakuzi) u formiranju pesimističkog stava prema mogućnosti demokratije. U Platonovoj državi da bi neko pravedno vladao mora da poseduje istinsku ljubav prema znanju o onome šta stvarno jeste (odnosno filozofiji). Ako bi se na osnovu Platonovog dela određivala socijalna pravda ona bi predstavljala vrlinu koja usklađuje odnos pojedinca kao pripadnika određene zajednice i zajednicu vrednujući prirodne osobine pripadnika na osnovu kojih filozofi-kraljevi dodeljuju odgovarajuću obuku svakom pripadniku zajednice posle koje se dobija određeni status na hijerarhijskoj lestvici. Nejednakosti među ljudima su prirodne i na osnovu njih se pripada određenim staležima čije je mešanje zabranjeno, jer na taj način se održava ravnoteža nejednakosti u zajednici. Iako kod Platona znanje igra veliku ulogu kada je u pitanju društveno uređenje apsolutno najbolje države, ono nema status vrline kao kod njegovog učitelja Sokrata(Sōkrátēs, 469 p.n.e.-399 p.n.e.) već se koristi kao sredstvo za njeno dostizanje.
Aristotelovo shvatanje
Za razliku od Platona koji je bio idealista i čije delo Država se bavi idealnim državnim uređenjem Aristotel (Aristotélēs 348 p.n.e.-322 p.n.e.) koji je bio realista, svoje državno uređenje u delu Politika (Aristotel 1988) smatra za relativno najbolje uređenje zasnovano na postojećem stanju.On ostavlja mesta za promene kao jedno od mogućih sredstava za poboljšanje društva. Aristotelovski uređena država se nalazi između komunizma Platonove države i krajnjeg individualizma baziranog na laissez-faire principima.[4] Dok Platon razlikuje u svom uređenju tri staleža, Aristotel razlikuje dva: upravljače i robove. Aristotel razlikuje i dve vrste pravde: distributivnu i korektivnu. Sa aspekta distributivne pravde dobra se dodeljuju srazmerno sa veličinom zasluge. Ljudi različitih političkih preferencija preferiraju različite vrste zasluga.
[L]ična sloboda je osnov zasluge za demokrate, bogatstvo za oligarhe, lična vrednost za aristokrate. Zbog ovog kriterijuma zasluge Aristotelova teorija se naziva meritokratskom. Od toga po čemu se određuje zasluga u državi zavisiće i kako će se tumačiti kriterijum da jednakima treba jednako, a nejednakima nejednako [Glintić 1995:20].
Korektivna pravda se postiže kroz izjednačavanje u odnosima među ljudima. „Tu se uspostavlja prosta aritmetička proporcija. Jednako ima značenje sredine između gubitka i dobitka, a pravda ima smisao nadoknađivanja štete“ (str. 20). Aristotel pominje i razmenu dobara kao oblik pravde. Kako bi se uspostavila ova vrsta razmene neophodno je da postoji potreba za raspolaganjem sa određenim dobrom od jedne strane, strana koja raspolaže istim tim dobrom i sredstvo koje posreduje kako bi se vrednosti dobara koja se razmenjuju izjednačila. „Opšta vrlina iz koje treba da proizilaze sve ostale je po našem mišljenju pravednost“ (str.21). Aristotel pravdu svrstava među savršene vrline. Pravedno delanje je postizanje i održavanje ravnoteže, jer svaki manjak ili višak predstavlja nepravdu, upravo iz razloga što Aristotel pravdi pridaje i jednu praktičnu dimenziju što za sobom povlači da višak jedne strane predstavlja manjak druge strane. Posmatra je kao vrlinu uvek u odnosu prema drugome iz čega sledi da pravedno delovati znači održavati ravnotežu između primanja nepravde i vršenja nepravde.
Onaj ko vrši čin je nepravedan, ako taj čin vrši namerno, svesno i bez zablude u pogledu lica koga se radnja tiče, oruđa kojim se služi i cilja s obzirom na to koji to čin vrši, a čin je pri tom suprotan jednakosti i zakonu [str. 21].
Kada govori o pravdi sa aspekta države on pod ovim oblikom pravde smatra težnju države ka opštoj koristi-zajedničkom cilju, a svrha njenog postojanja je vođenje života u zajednici prema moralnim zakonima i takav život prema Aristotelu je pravedan život. Iako deluje kao da je svrha postojanja države zajednički život, zapravo život u zajednici je najbolji način za dostizanje pravednog života. Prema Aristotelu, ropstvo nije nepravedno i robovi baš kao i stranci-radnici zvani metojci i radnici (oni koji moraju da rade da bi egzistencijalne životne potrebe zadovoljili) nisu građani jedne države. Građani su samo oni pojedinci koji mogu da učestvuju u sudskoj i savetodavnoj vlasti. U njegovoj najboljoj mogućoj državi njeni građani se voljno pridržavaju moralnih zakona. Međutim on je svestan i pojedinaca koji nezavisno od morala zajednice vode živote koje odlikuje vrlina i smatra da je nepravda ako bi im se dala ista prava kao i drugim građanima ili ako se i od njih bude očekivalo da se pokoravaju zakonima poput drugih građana iznad kojih oni već jesu. „Kako je pisani zakon ljudska tvorevina onda on treba da bude tvorevina najboljih ili najboljeg među građanima, po obrazovanju i po vrlini-moralu“ ( str. 23). Prema shvatanju ovog filozofa, upravo ovakvi pojedinci treba da determinišu zakon i da budu kraljevi kojima se drugi pokoravaju bez otpora. „Potrebu za zakonom Aristotel objašnjava kao potrebu za razumom bez prohteva, bez strasti-što nijedna ljudska vlast ne može da bude.“ (str. 23) Iz napisanog se može naslutiti pojam nejednakosti i njeno shvatanje u kontekstu Aristotelove države. Aristotel, baš kao i Platon, smatra da ljudi po svojoj prirodi nisu jednaki i da gruba podela na dva staleža ne znači jedakost unutar njih. Kao što je pomenuto on shvata da među građanima postoji i intelektualna manjina koja dokolicu troši baveći se filozofijom i naukom za razliku od građana koje saznanje u tom smislu ne zanima. Građani koje znanje u ovom filozofskom smislu ne zanima, nemaju pravo da upravljaju državom za razliku od intelektualne manjine koja predstavlja zakon za ostatak građana. Život ispunjen umnom aktivnošću osim što predstavlja najveći stepen života ispunjenog vrlinom, on zapravo omogućava i najveću samodovoljnost jedinke kao i najveći stepen slobode i sreće, jer je „život saobrazan umu božanski u poređenju sa običnim ljudskim životom“ (str. 25n1).
Hobsovo shvatanje
Prema čuvenom engleskom filozofu Tomasu Hobsu(Thomas Hobbes, 1588-1679) pravda se zasniva isključivo na prirodnom zakonu koji je treći po redu važnosti među 12 prirodnih zakona, prema kome su ljudi obavezni da ispunjavaju norme nastale sklapanjem sporazuma. Prisustvujući burnim istorijskim događajima Engleske u 17. veku Hobs u svojoj filozofiji daje primat ljudskoj prirodi iz koje slede međuljudski odnosi koje on opisuje kao rat svih protv svih, i to shvata kao prirodno stanje. Posmatrajući ljude u stalnoj borbi za zadovoljenje sebičnih interesa javlja se potreba za sigurnošću i mirom prouzrokovana strahom od smrti, usled surovog i kratkog takmičarskog života, iz čega sledi potreba za sklapanjem sporazuma kao ključne stvari koji će im obezbediti mir i sigurnost, stavljajući zakone u ruke nekolicine ljudi ili jednog čoveka. Za razliku od Platona i Aristotela prema Hobsu su svi ljudi po prirodi jednaki (otuda i rat svih protiv svih) i pomenuta nekolicina ljudi nije povlašćena u odnosu na ostale. Tek sklapanjem ugovora počinje da se pravi razlika između pojma pravdei pojma nepravde, jer pre samog sklapanja ugovora nije postojala svojina zbog činjenice da ni država nije postojala pre tog čina. Kada govori o ispravnosti Hobs ističe da je i ona ustanovljena tek napuštanjem prirodnog stanja. Da bi se norme propisane sporazumom poštovale Hobs smatra neophodnim postojanje izvesne moći i prinude u smislu da su sankcije pri nepoštovanju ugovora veće od koristi koje bi se dobile kršenjem propisanih normi.
„[P]riroda pravde se sastoji u tome da se sporazumi održe u važnosti i da se svakom čoveku da ono što je njegovo.“ (str. 25). Što se tiče odnosa pravednosti i vrline, prema Hobsu, pravednost je vrlina tek kada čoveka odlikuju osobine kao što su „izvesna plemenitost ili izvesna viteška smelost koje se retko sreću“ (str. 26n1), i koji smatra ispod svoje časti i „dostojanstva da svoja životna zadovoljstva postiže zahvaljujući prevari ili gaženju date reči“ (26n1), što podseća na pomenutog Aristotela koji pravdu izjednačava sa vrlinom. Sa pojavom države pravednost od prirodnog zakona prerasta u građanski zakon, a pod tim Hobs podrazumeva da država putem suverene vlasti obezbeđuje njihovo poštovanje, ali joj ne daje pravo da krši sporazum, jer ga ona nije ni zaključivala, već su to činili ljudi još u prirodnom stanju.[5] Hobs razlikuje dva oblika pravde, a to su komutativna pravda i distributivna pravda. „Suveren predstavlja volju svih i dela u ime zajednice.“ (str. 29). Pod komutativnom on smatra jednakost vrednosti kojima je sklopljn ugovor i to je pravda ugovarača, a distributivna je dodeljivanje jednake koristi ljudima koji imaju podjednake zasluge i to je pravda posrednika. Sam Hobs pravednu vrednost definiše „ prema apetitu ugovarača“, a pod zaslugom ovaj engleski filozof podrazumeva nagradu po milosti, a ne dugovanje po pravdi (vidi: takođe i Capeheart .and Milovanovic, 2007: 15-16).
Milovo shvatanje
Britanski filozof 19. veka Džon Stjuart Mil(John Stuart Mill, 1806-1873) u delu Utilitarizam (Mill 1863) se bavi i dokazivanjem uzajamne povezanosti pojmova kao što su: pravda , međusobna jednakost, opšta korisnost i individualna sloboda. Prema ovom filozofu da bi se utvrdila pravednost neophodno je prethodno utvrditi moral. Mil kao jedan od osnivača utilitarizma sreću vidi kao cilj ljudske radnje i merilo moralnosti, ali pri tom pod tim ne podrazumeva ličnu sreću već samo zajedničku. Za Mila srećni život čine „mali i prolazni bolovi, mnoga i raznovrsna zadovoljstva uz odlučno preovlađivanje aktivnih zadovoljstava nad pasivnim i u kome je osnovno načelo celine da ne treba očekivati od života više nego što on može dati“ (str. 31n1). Njegov pojam pravednosti se sastoji od pravila postupanja i pravila osećanja kojim se prvo pravilo sankcioniše. Pod pravilom postupanja on podrazumeva deo skupa moralnih pravila koji imaju funkciju da štite svakog pojedinca da ga drugi ne oštete. Što se tiče pravila osećanja Mil pod njim podrazumeva postojanje želje za kažnjavanjem osobe koja je počinila štetu. Osećanje pravednosti da bi kao takvo postojalo mora biti povezano sa verovanjem da postoji neki čovek ili nekolicina ljudi kojima je učinjena šteta. Poštovanjem ovih pravila pojedinac stiče pravo da živi u određenoj zajednici sa ostalim njenim pripadnicima. U skladu sa naglašavanjem uzajamne povezanosti moralnih pravila i pravde, Mil govori da je zajednička svest o moralnom pravu koju svaki pojedinac može da zahteva od drugog pojedinca, upravo ono što obezbeđuje poštovanje ovih pravila. Za poštovanje obaveza pravednosti neophodni su nepristrasnost i jednakost. Nepristrasnost podrazumeva objektivnost u svakoj situaciji, a to se postiže rukovođenjem pomenutim pravilima. Pod pojmom jednakost Mil misli na jednaku raspodelu prava i zaštite ostvarenja tih prava. Svako ima pravo na to da se njegova lična sreća i pravo na sredstva za njeno ostvarenje jednako vrednuju kao i kod svih ostalih. Bez obzira na autoritet koji ovaj filozof daje pomenutim maksimama on ipak dopušta njihovo kršenje ukoliko društvena korisnost nadilazi njihovu korisnost.
Moderna shvatanja
„Have you ever noticed
that anybody driving slower than you
is an idiot,
and anyone going faster than you
is a maniac?“ George Carlin
Uviđanje sve većeg značaja proučavanja društvenih i ekonomskih institucija kao ključnih u raspodeli koristi i obaveza dovodi i do porasta interesovanja za sam pojam socijalne pravde. Ovaj znatan skok u vezi sa njenim značajem događa se od 1850. godine. Da bi se pojam socijalne pravde shvatio na adekvatan način javlja se potreba za razlikovanjem između socijalne pravde i pravedne raspodele u odnosu na redistributivnu pravdu.[6]U oblasti socijalne pravde do revolucionarne pojave dela Džona Rolsa(John Bordley Rawls, 1921-2002) Teorija pravde (Rawls 1971/1998) nije bilo sistematske spekulacije o sadržaju ovog pojma, već se akcenat stvaljao na bavljenje kvazitehničko lingvističkim aspektom. Slobade, jednakosti i zajednica su stvari koje Rols u ovom delu posebno naglašava. Ovaj američki filozof u delu Teorija pravde predstavlja pravdu kao najznačajniju vrlinu društvenih institucija. I za ostvarenje drugih ciljeva u društvu smatra neophodnim poštovanje načela sa aspekta pravde.
Adam Svift(Adam Swift, rođen 1961) u delu Politička Filozofija (Swift 2006/2008) predlaže da se pravda zamisli kao posebna sfera moralnosti, jer on smatra da je pogrešno izjednačavati pravdu kao jedan oblik moralnosti sa drugim njenim oblicima. Za njega milosrđe ne podrazumeva pravdu iako spada u jedan od domena moralnosti. Ovaj sociolog i politički filozof kritikuje tendenciju da pravda, sloboda, jednakost i demokratija moraju biti međusobno usklađene. Jasna slika pojmova se može dobiti jedino odupirući se tendenciji da se posmatraju kao nužno nerazdvojni. Ljudi su u zabludi kada sklad među pomenutim pojmovima posmatraju nužnim i jedinim kriterijumom za ocenjivanje nekog društva.
Fridrih August fon Hajek(Friedrich August von Hayek 1899-1992) austrijski liberalni ekonomista i politički filozof, iznosi stav da je ideja o socijalnoj pravdi iluzija brojnih filozofa smatrajući je pogrešnom kategorijom. On je smatrao da donošenje suda o pravednosti i nepravednosti jednog društva nije moguće, jer ovi pojmovi se po njemu vezuju isključivo za domen pojedinačnog delovanja. U svom delu Put u ropstvo (Hayek 1944) Hajek kaže da država nema pravo da upravlja raspodelom resursa pojedinca, jer ona time krši njegovo lično pravo u ime neostvarivog ideala. Ovu vrstu uplitanja države smatra izrazito negativnom i za samo društvo, jer po njemu državna intervencija ograničava razvoj i napredak društva u celini. Pogrešno je na osnovu iznetog zaključiti da je i odgovornost prema Hajeku iluzija, jer on smatra da ona postoji čak i kada posledice nisu nameravane. Činjenica da posledice postoje znači da je neko za njih odgovoran. Kritika njegove filozofije ogleda se u tome da on nije uspeo „da ukine vezu između pojedinaca i skupnih ishoda kada je reč o pravdi.“ (Svift 2006/2008: 31) Zamerka njegovoj teoriji odnosi se na zanemarivanje značaja činjenice da pojedinci utiču jedni na druge i na taj način formiraju i društvo. „Potražnja za socijlanom pravdom najbolje se može posmatrati kao odgovor na nedostatke liberalne pravde“ (Barry 2005: 23).
Knjiga koje je učinila poznatim Džona Rolsa u ovoj oblasti kao autora je Teorija pravde (Rawls 1971). Rols u ovoj knjizi predlaže misaoni eksperiment čije bi sprovođenje po ovom američkom filozofu omogućilo preduslov za nastanak društva koje on vidi „kao društvo koje je oblikovano da unapredi dobro svojih članova koje je delotvorno uređeno javnim shvatanjem pravde. Stoga je to društvo u kome svako prihvata iste principe pravde i zna da ih drugi prihvataju i u kome osnovne društvene ustanove zadovoljavaju ove principe i da se zna da ih zadovoljavaju“ [Rols 1971/1988: 405]. Ključna stavka ovog misaonog eksperimenta jeste prvobitni položaj, čija je osnovna odlika veo neznanja pod kojim se podrazumeva da niko ne zna svoju društvenu poziciju ili društveni status niti svoje bogatstvo u raspodeli prirodnih dobara i nema znanje o mogućnostima, svojoj inteligenciji, snazi itd. Ljudi u ovom misaonom eksperimentu poseduju ipak „sposobnost da uobličavaju, menjaju i dosledno primenjuju pojam dobra“ (Rols, navedeno prema Sviftu: 33). Ljudi su isto tako svesni da su im neophodna i neka opšta dobra koja su po Rolsu primarna, a u njih ubraja: slobodu, mogućnosti, moći, prihode i sredstva, samopoštovanje. Nedostatak svesti o pomenutom položaju i sposobnostima omogućava da se ljudi doživljavaju kao međusobno jednaki. Principi pravde ustanovljeni u Rolsovom misaonom eksperimentu od strane racionalnih aktera kako ih on vidi, predstavljaju prema ovom filozofu zamenu za prirodno stanje. Ovi principi čine princip slobode koji podrazumeva da svaki čovek mora imati jednako pravo na „najširi ukupni sistem osnovnih sloboda, kompatibilan sa sličnim sistemima slobode za sve“ (Rols 1971/1998: 70) i princip jednakosti koji podržava nejednakosti u društvu pod uslovom da su one takve da „najviše idu u korist najmanje privilegovanih“ (str. 70) i da postojanje podjednakih šansi za sve omogućava jednaku dostupnost zvanja i položaja svima. Možda njegova teorija „maksimizacije minimuma“ na prvi pogled deluje kao paradoks, ali on iznosi vrlo smislene argumente.[7] Rols je svestan neohodnosti podsticaja za motivaciju ljudi kako bi radili one poslove koji donose pre svega opštu korist a u manjoj meri lična zadovoljstva. Nejednakost je ta koja podstiče ljude da prednost daju određenom poslu u odnosu na drugi. ,,Zamislite sve one neurohirurge i dinamične preduzetnike koji bi radije bili pesnici“ (Svift 2006/2007:37). Veća zarada jednog neurohirurga u odnosu na pesnika je razlog zašto ljudi nisu uskraćeni za hirurške vrste usluga. Kao primer kako jednaka raspodela dohotka bez obzira na vrstu posla koji se obavlja dovodi do stagnacije u društvu on navodi državni socijalizam u istočnoj Evropi. Ovo opravdanje nejednakosti iako je naišlo na široko prihvatanje, Adam Svift smatra da „kapanje odozgo“ nije dovoljno opravdanje za nejednakost ukoliko položaj najugroženijih nije najbolji mogući, a ne samo bolji nego što je bio. Ukoliko se samo imovinsko stanje uzima u obzir kao kriterijum za procenu najugroženijeg položaja u društvu procena nije adekvatana. Potrebno je i slobodno vreme uvrstiti kao jedan od kriterijuma za procenu pomenutog položaja, jer ne može se smatrati da je nejednakost u položajima neopravdana ako je prouzrokovana neradom. Hipotetični ugovor prema Rolsu ne treba da se poštuje zbog dužnosti ili konvencije, već zato što predstavlja odredbu onoga šta je pravedno. „Najpre možemo da kažemo da je u dobro uređenom društvu biti dobar čovek (posebno imati delotvoran osećaj za pravdu) zaista dobro za tog čoveka; a zatim, da je ovaj oblik društva dobro društvo“ [Rols 1971/1998: 511]. Prema tome jedino njegovim poštovanjem ovo je moguće postići. Učesnici u hipotetičnom ugovoru brinu o sebi tek pošto su lišeni svih informacija koje im pružaju tu mogućnost. Ovo je jedan od ključnih argumenata za značaj prvobitnog položaja prema Rolsu.
Američki filozof Robert Nozik (Robert Nozick 1938-2002) zastupa u odnosu na pomenutog Rolsa suprotno stanovište koje izlaže u svom delu Anarhija, država i utopija (Nozick 1974). Ovo delo u kom je značajan deo posvećen problemu slobodne volje predstavlja i jednu od najznačajinijih kritika Rolsove teorije. Prema Noziku država ne bi trebalo da se meša u raspodelu resursa da bi obezbedila pravednu raspodelu, smatra da je to neopravdano uplitanje u sferu privatnog vlasništva. U odnosu na Rolsa Nozik dobra ne posmatra kao nebeski dar, već kao produkt ljudskog rada, odnosno vlasništvo onih koji su ih proizveli. On takođe smatra da sa onim što poseduju, ljudi imaju pravo da rade šta im je volja, a tu spadaju: sopstveno biće, prirodni svet i stvari koje ljudi prave korišćenjem prirodnog sveta. Sve dok se imovinsko pravo poštuje u smislu da se država ne meša, osim da to pravo zaštiti, svaku raspodelu Nozik smatra pravednom bez obzira na njenu neravnomernost. Ljudi imaju slobodu da sa onim što je njihovo postupaju u skladu sa sopstvenom voljom. „Od svakoga po njegovom nahođenju, svakome po nahođenju drugih“ (Nozik, navedeno prema Sviftu 2006/2008: 46) glasi slogan kojim on opisuje tri načina sticanja legitimnog vlasništva.
1) Prvobitno prisvajanje je načelo koje predstavlja slučaj preuzimanja vlasništva nad do tada neposedovanim.
2) Dobrovoljan prenos vlasništva podrazumeva da čovek ima pravo da dobro koje poseduje daruje, proda, ustupi ili iznajmi, odnosno da radi sa njim šta hoće.
3) Ispravljanje nepravde je pravo na prenos vlasništva sa ciljem njenog ispravljanja.
Ako je ono što ljudi poseduju rezultat dobrovoljne razmene među njima onda je prema Noziku i sama raspodela pravedna. Bez obzira na to što raspodelu prirodnih sposobnosti i ovaj američki filozof smatra lutrijom, on ne vidi u tome nepravdu, jer čak i kada je ona stvar sreće, činjenica je da ljudi uvek poseduju sopstveno biće što je ujedno i jedna od kritika upućenih Rolsu koji smatra da su i prirodne obdarenosti zajednička imovina. Nozik smatra da nema ništa loše u tome da se vlasništvo nad sopstvenim bićem proširi i na proizvode koje to biće stvara.
Oba filozofa, i Nozok i Rols smatraju da tržišni ishodi ne omogućuju pravednu raspodelu kada je u pitanju zasluga. Često se zastupnici tržišne raspodele koriste spajanjem ne uvek spojivih tvrdnji pokušavajući da ih prikažu kao skladne u cilju opravdanja tržišnih ishoda. Prva tvrdnja govori o tome da je tržište značajno za ličnu slobodu smatrajući uplitanje od strane države pri raspodeli dobara na tržištu ugrožavajućom po nju. Druga tvrdnja glasi da tržište ljudima dodeljuje po zasluzi. Ove dve tvrdnje iako mogu u određenom slučaju biti kompatibilne, mora se imati svest o tome da one to nisu uvek. Uprkos tome što Robert Nozik smatra da ljudi imaju pravo na vlasništvo nad svojim sposobnostima i produktima koji su njima dobijeni, on ne opravdava da je tržište ono koje je relevantno sa aspekta pravde pri vrednovanju njihovih proizvodnih aktivnosti i zasluga. Sa ovim iznetim stavom se i Rols slaže sa Nozikom, ali ono u čemu se njih dvojica po ovom pitanju razilaze jeste što Rols ne smatra opravdanim, za razliku od Nozika, da sreća pri raspodeli prirodnih obdarenosti igra ulogu pri vrednovanju i dodeljivanju određenih zasluga. On se ne slaže da je u redu da „Tajger Vuds zaslužuje da zarađuje više od Džin Mejson, jer je on izuzetno obdaren igrač golfa koji milionima ljudi širom sveta pričinjava veliko zadovoljstvo, te je, stoga u situaciji da svoj rad prodaje po veoma visokoj ceni, dok je Mejsonova samo socijalna radnica“ [Nozik, navedeno prema Sfitu 2006/2008: 53]. Nozik za razliku od Rolsa smatra da Tajger Vuds ne treba da plaća ni porez. Čime se može opravdati stanovište koje ne pravi razlike u dodeli zasluga čak ni na osnovu uloženog truda koji se takođe smatra posledicom sreće? Činjenica je da su „[k]arakter i psihološko ustrojstvo ljudi rezultat i njihovog genetskog sastava i socijalizacije u detinjstvu“ (str. 54). Sve upućuje na to da se treba složiti sa Rolsom da je nepravedno da ljudi samo zahvaljujući sreći koju su imali prilikom raspodele ličnih obdarenosti ili društvenog položaja imaju različita imovna stanja. Adam Svift smatra da Rols ipak greši onda kada tvrdi da ni lični izbori ne bi trebalo da utiču na imovno stanje. Rols sa druge strane smatra da ni uložen trud, ni lične izbore nije moguće u praksi razdvojiti i posmatrati nezavisno od ostalih činilaca kao što je pomenuta sreća pri raspodeli prirodnih ličnih obdarenosti i društvenog položaja. Tržište se ne bavi načinom na koji se određene sposobnosti stiču, već nagrađuje one koji koriste ove sposobnosti da zadovolje potrebe onih koji već imaju novac i ne dovodeći u pitanje opravdanost ovakvih zasluga, već njihovu meru. Mislioci koji smatraju neopravdanim da sreća utiče na sticanje novca predlažu da se ovakva vrsta razlike među ljudima uočava samo u (ne)posedovanju simboličnih nagrada kao zasluga.
Različita shvatanja pojma zasluge
Opravdana očekivanja
Ljudi smatraju opravdanim institucionalno nagrađivanje, ali ne dovode u pitanje ispravnost institucionalnog poretka da dodeljuje zasluge. Ovakvo shvatanje, iako deluje smisleno zapravo je pogrešno, jer su institucije uspostavljene na nepravedan način i ne nagrađuju ljude u skladu sa njihovim stvarnim, sirovim i preinstitucionalnim zaslugama.
Naknada ili izjednačavanje
Stav prema kome su nejednakosti u obavljanju između „teških“ i „lakih“, „neprijatnih“ i „prijatnih“ poslova pravedno kompenzovane različitim stepenom i vrstom zasluga je neispravan. Pomenuta nejednakost zasluga između Tajger Vudsa i Džin Mejson se ne može opravdati većim stepenom „težine“ ili „neprijatnosti“ posla koji Vuds obavlja u odnosu na Mejson.
Loše posledice
Zaslužen je veći stepen vrednovanja posla koji obavlja jedan neurohirurg u odnosu na bolničarku kao kompenzacija za razliku u stepenu odgovornosti, stresa, posledica, dužeg radnog veremena, dužeg obrazovanja itd. Ovo ako bi bilo izostavljeno prilikom nagrađivanja, neurohirurg bi neopravdano bio lošijeg imovinskog stanja.Važno je napomenuti da razlike u shvatanjima socijalne pravde između Rolsa, Hajeka i Nozika ipak prestaju kada je u pitanju opravdanost nagrađivanja na osnovu produktivnosti koju nijedan od njih ne smatra adekvatnom.
Jednakost
Jednakost se sve više posmatra kao utopijska ideja u smislu da su i oni koji su je zagovarali shvatili njene nedostatake dajući primat bogatom društvu i zajednici. Političari danas smatraju da jednakost zanemaruje individualističke vrednosti birača. Politički filozofi se takođe slažu u vezi sa negativnim shvatanjem jednakosti. Pogrešno je smatrati najvažnijim jednaki udeo u raspodeli, a da se pri tom zanemaruje pomoć onima kojima je to najpotrebnije. Postoji razlika između političke i filozofske kritike jednakosti iako im je cilj zajednički, a to je da se položaj najugroženijih učini što je moguće boljim. Filozofi ideju o jednakosti smatraju čudnom u toj meri da je ona za njih nemoguća, jer „svet u kome bi svi imali isto je svet u kome niko ne bi imao ništa“ (str.110). Kritika praktičnih zastupnika je skeptična po pitanju opravdanosti preraspodele kao politike, što ne znači da se ne slaže sa ciljem poboljšanja najnepovoljnijeg položaja.
Pojam egalitaristička ravan se odnosi na načelo da se svi članovi jedne političke zajednice tretiraju kao jednaki u smislu ravnopravnog ophođenja od strane države. Neslaganje se javlja kod definisanja pojma ravnopravan tretman.
Danas se pod ovim pojmom uglavnom podrazumeva da svi građani moraju imati isto pravo da se prema njima postupa s brigom i poštovanjem, a da ta briga i poštovanje zavise isključivo od njihovog statusa kao građana (a ne od rase, pola, religije, nivoa intelektualnog razvoja, imovinskog stanja ili nečeg drugog) [str. 112].
Pogrešno je jednakost shvatati kao ideal raspodele. Primećeno je da se nejednakost u međuljudskim odnosima zanemaruje u znatnoj meri u odnosu na nejednakost pri raspodeli dobara. Ovo zanemarivanje ima ozbiljne posledice jer gubi iz vida da ova vrsta nejednakosti dovodi do ugnjetavanja, marginalizacije, eksploatacije, dominacije i slično što uzrokuje i nejednakost u raspodeli dobara. U prilog tome da je bitnija jednakost u odnosima, pokazuje i činjenica da se danas grupe poput homoseksualaca, osoba sa invaliditetom, etničke manjine bore za jednak tretman i položaj, a ne za podjednaku raspodelu dobara. Adam Svift, iako takođe svestan prioriteta ove jednakosti u svakodnevnom životu, ipak pri bavljenju fenomenom jednakosti zainteresovaniji je za pravilnu raspodelu dobara jer on nju smatra nerazdvojivom od neravnopravnih odnosa. Postoje pretpostavke da je jednakost pred zakonom ostvariva tek kada se obezbedi jednaka mogućnost predstavljanja pojedinaca pred istim. Pod tim se podrazumeva jednaka količina sredstava koja se troši za to predstavljanje. Građansko pravo podrazumeva da svi imaju pravo glasa, pravo konkurisanja, ali i minumum dobara koji je neophodan za ispunjavanje njihovih građanskih obaveza. Jednaka građanska prava ostvariva su jedino ukoliko imovinsko stanje ni na koji način ne utiče na njihov politički uticaj. Majkl Volceruvodi pojam složene jednakosti, kojim opravdava nejednaku raspodelu novca u određenoj sferi, ukoliko iza nje stoje pravi razlozi kao što je sposobnost pojedinca, i sve dok pomenute razlike u toj sferi ne utiču na raspodelu dobara u drugim sferama kao što su:zdravlje, obrazovanje, politika.[8]
Jednake šanse
Često čini da se i suprotstavljeni mislioci i političari slažu u neophodnosti postojanja jednakih šansi u društvu, ipak treba biti oprezan, jer navedeni pojam dobija različito značenje u zavisnosti od grupe ili pojedinaca koji se njime služe.
1) Minimalno poimanje jednakih mogućnosti predstavlja zalaganje da nečija rasna, religijska, polna pripadnost ne utiče na mogućnosti za obrazovanje, zaposlenje i slično.
2) Konvencionalno shvatanje jednakih mogućnosti ide korak dalje od prethodnog shvatanja i zahteva da mogućnosti za ostvarenje želja i ciljeva u životu zavise isključivo od sposobnosti i uloženog truda, a ne od društvenog položaja. Ipak realnost nam pruža drugačiju sliku.
Činjenica da deca iz srednje klase imaju oko tri puta veće šanse da dobiju posao u okviru te klase nego deca iz radničke klase, a istovremeno tri puta manje šanse od njih za posao u okviru radničke klase, govori u prilog zaključka da klasna pripadnost utiče na izglede za zapošljavanje [str. 119].
3) Radikalno shvatanje zagovara da pored društvenog položaja treba imati u vidu i prirodne obdarenosti, jer su i to stvari na koje pojedinac ne može da utiče. Oni opravdavaju nejednake nagrade kao posledicu nejednake raspodele ovih obdarenosti, ali kritikuju uticaj ove raspodele na mogućnosti pri zapošljavanju.
Jednake mogućnosti jednostavnije od jednakih ishoda?
Gotovo zdravorazumski, jednakost mogućnosti se prihvata kao društveno opravdana što nije slučaj sa jednakosti ishoda, a pri tome se zanemaruje činjenica da su ova dva pojma često nužno povezana. Pokušaj ostvarenja jednakih društvenih šansi podrazumeva i izjednačavanje u određenim ishodima. Kako bismo deci iz ugroženijih društvenih slojeva pružili jednake šanse koje imaju deca iz povlašćenih društvenih slojeva, neophodno je da se dozvoli uzimanje novca od povlašćenih slojeva radi izjednačavanja resursa, a samim tim i mogućnosti za napredovanje među njima. Pored ovog postoji i stanovište koje jednake ishode i šanse izjednačava. Sve dok je mogućnost izbora i jednake obaveštenosti o njihovim posledicama prisutna, jednake šanse je ispravno izjednačavati sa jednakim ishodima. Treba biti svestan činjenice da postoje razlike među ljudima po pitanju preferencija različitih životnih izbora, u smislu da će neko između bolje zarade i više slobodnog vremena izabrati prvu stvar, a neko drugu. Nejednakost u ovim ishodima samo je prividna, jer višak novca predstavlja kompenzaciju za manjak slobodnog vremena i obrnuto. „Mnogi ljudi govore da žele ‘jednake mogućnosti’, a u stvari kada se sve uzme u obzir žele samo manje nejednake mogućnosti“ (str. 120-121).
Jednakost i odnosi između bogatih i siromašnih
Da li jaz između bogatih i siromašnih predstavlja nešto što bi opravdano trebalo da smeta društvu? Oni koji veruju u potpunu jednakost u njoj vide sredstvo, a ne cilj. Pitanje koje se često ne postavlja, a važno je, tiče se da li je jednakost baš u svakom smislu bolja od nejednakosti? Između društva u kome niko nema ništa i svi su jednaki po tom pitanju, i društva gde svi imaju nešto, ali sa malim razlikama u količini, ne može se reći da je jednakost u prvom društvu u ovom slučaju, bolji izbor od nejednakosti u drugom društvu. Razlog zašto se nejednakost izbegava je što ona položaj najugroženijih čini još gorim. Jaz u društvu je problematičan u smislu da se razlike u blagostanju posmatraju u odnosu sa blagostanjem drugih. Samopoštovanje zavisi od ugleda pojedinca koje on ima u očima drugih, a to se često odnosi na ono šta on može da uradi u odnosu na druge. Veći porez za najproduktivnije dovodi do smanjenja njihove produktivnosti i na taj način i položaj najugroženijih ne biva bolji, već gori nego što je bio. Pojam siromaštva ne treba posmatrati u apsolutnim okvirima već relativnim.
Bitno je i to da ono što ljudi poseduju bude, u odnosu na ono što imaju drugi, dovoljno za učešće u zajedničkom životu u društvu, da ih drugi smatraju svojim sugrađanima, te da, zahvaljujući tome, budu članovi društva koji imaju samopoštovanje [str. 132].
Dakle, iako potpuna jednakost nije neophodan uslov za samopoštovanje, ipak veliki jaz često ima veliki uticaj.
Zdravlje
Ekonomski položaj i zdravlje su povezani. Sa povećanjem siromaštva raste i verovatnoća da se pojednac razboli i umre mlad čime se ujedno povećeva šansa za sličan ishod kod njegovih potomaka. Ovo ipak ne znači da je nužno nejednakost ta koja je odgovorna za nečije zdravlje. Bez obzira na jednakost, u društvu u kome svi gladuju zdravlje njegovih pripadnika je narušeno.
Bratstvo ili zajednica
Prema ovom stanovištu pomenuti jaz potkopava osećaj solidarnosti i zajedništva među članovima određenog društva, i iz tog razloga se ekonomska nejednakost smatra lošom po društvo u celini. Značaj solidarnosti i zajedništva među pripadnicima određenog društva uočio je i čuveni francuski filozof i jedan od utemeljivača sociologije Emil Dirkem(Emil Durkheim, 1858-1917) dajući u svojoj teoriji solidarnosti i osećaju integracije njegovih pripadnika presudan značaj za poredak u njemu. „Dok je svaki građanin prijatelj nekom građaninu, nijedan građanin nije prijatelj svima. Međutim njihova zajednička privrženost pravdi omogućava jedinstveno gledište“ (Rols 1971/1998: 422-423). Nejednakost uzrokujući nejednake životne šanse za napredak može da utiče i na stvaranje nejednakih životnih stilova, što smanjuje pomenuti osećaj solidarnosti i zajedništva. Ovaj nedostatak jednako pogađa i bogate i siromašne pripadnike istog društva. Da li je opravdano zalagati se za društvo u kome se ekonomska nejednakost veštački ograničava radi postizanja bratstva, ako bi rezultat toga bilo društvo u kome bi najsiromašniji bili siromašniji nego što bi inače bili? Rols se ne slaže sa tim da ekonomska nejednakost nužno narušava osećaj bratstva u kome je na snazi princip razlike. U ovakvom društvu svi članovi vide svrhu ekonomske nejednakosti upravo u poboljšanju položaja najsiromašnijih. Svift smatra da prema Rolsu ,,niko ne želi da bude imućniji od drugih, osim ako to ne ide u korist najsiromašnijih!“ (Svift 2006/2008: 135 ).
Dobra koja utiču na položaj u društvu
U društvu postoje određena dobra čijom nejednakom raspodelom se ne doprinosi povećanju ukupne količine kolača. Samo težnja ka jednakosti u ovom slučaju može dovesti da položaj najugroženijih bude najbolji mogući u slučaju kada dobra utiču na mogućnosti ostvarivanja položaja u društvu. Isto tako postoje i ona dobra koja osim društvene koristi imaju i lični interes, nezavisno od mesta koje obezbeđuju u raspodeli. Jedno od ovakvih dobara je i obrazovanje. Svift piše: „Sposobnost da razumem Šekspirova dela ili rešavam kvadratne jednačine od koristi je meni lično, bez obzira na to koliko drugih može to da uradi podjednako dobro ili bolje“ (str. 137). Isto tako, ovo pomenuto dobro je od presudnog značaja kada su u pitanju bolje ili lošije plaćeni poslovi. On o obrazovanju govori i u primeru privatnih škola, gde zapaža da ljudi koji poseduju sredstva za ovu vrstu školovanja nemaju nameru da nanesu štetu onima koji ta sredstva nemaju. Ovo školovanje posmatrano sa aspekta društvene korisnosti ipak kao ishod daje veću prednost onima sa diplomama privatnih škola što utiče i na tržišnu raspodelu.
Prividna egalitarnost
Utilitarizam
Utilitarizam je teorija koja princip korisnosti definisan kao najveća sreća za najveći broj ljudi, ističe kao glavni princip u ljudskom ponašanju u odnosu na moralne ili neke druge vrline. Prema ovom stanovištu korist najvećeg broja ljudi nadilazi pojedinačnu, a sa njom i moral u smislu da je u redu ubiti jednog pojedinca ako on ugrožava bezbednost više njih. Ovoj teoriji zastupa da se jednakost može postići izjednačavanjem korisnosti što dovodi samo do prividnog egalitarizma, jer je sam princip korisnosti vrlo relativan.„Nije moja greška što su me mama i tata razmazili te su mi potrebni šampanjac i kavijar da bih bio sretan“ ( str. 141). Stvar ukusa takođe može biti stvar sreće na koju pojedinac ne može da utiče. Kritika utilitarizma ogleda se i u problematizaciji mogućnosti usaglašavanja interesa pripadnika grupe ili određene zajednice u maksimizaciji sebičnih interesa. Ukoliko su drugi ljudi samo sredstva za ostvarenje interesa nekog pojedinca, onda je i on sam samo sredstvo, a ne svrha za sebe. Tako se i Kantov kategorički imperativ suprotstavlja utilitarizmu.[9] „[F]aktor u kome se ogleda suština pravde; on nije u korisnim posledicama za sebe nego u očekivanju koristi za svaku osobu“ (Boecher and Kelly 1998: 27).
Načelo umanjenja
Džozef Raz (Joseph Raz, rođen 1939) u knjizi Moralnost slobode (Raz 1986) izraelsko-britanski filozof zastupa ovo načelo podrazumevajući pod njim da što pojedinac više ima smanjuju se razlozi da dobije još. On zastupanje ovog načela opravdava na sledeći način:
Razlog što se zalažemo za razne nejednakosti nije sama nejednakost, već onima šta ukazuje temeljno načelo. To je glad onih koji su gladni, to su potrebe onih koji nemaju dovoljno, patnje bolesnih, itd. činjenica da su oni u lošijem položaju od svojih suseda značajna je, ali ne kao nejednakost u smislu posebnog zla. Njen značaj je u tome što pokazuje da je njihova glad veća, njihove potrebe hitnije, njihove patnje bolnije, i zato je naša briga za gladne, siromašne i bolesne, a ne zalaganje za jednakost ono što nas navodi da im dajemo prednost. [Svift 2006/2008: 142-143].
Dovoljnost
(Ne)jednakost u društvu gubi značaj ukoliko svi u njemu imaju dovoljno. Dovoljnost kao takva utiče na jednakost u raspodeli. Mnogi će se složiti sa principom dovoljnosti, ali ne i sa onim šta se pod „dovoljnim“ podrazumeva. Ostvarenje ovog principa može zahtevati oduzimanje od onih koji imaju iznad definisanog dovoljnog nivoa. Ovaj problem se najbolje može videti na iskarikiranom primeru da će se svako ili većina složiti sa tim da svaki čovek ima pravo na par očiju, ali gotovo niko ne bi pristao da se odrekne svojih očiju zarad drugog.
Da li jednakost uzvraća udarac?
Iz svega izloženog o Rolsovom shvatanju pravde može se steći pogrešan utisak da je on egalitarista. On nejednakost opravdava ukoliko je u pitanju „maksimizacija minimuma“, a ne pridaje vrednost jednakosti samoj po sebi. Ukoliko je tretman svih građana od strane države jednak, bez obzira na razlike u međusobnoj obdarenosti i društvenom položaju, građani će jedni o drugima razmišljati i postupati kao sa ravnopravnima. Prema Rolsu samo jednak tretman, a ne jednakost u smislu zanemarivanja međusobnih razlika među ljudima, može obezbediti da položaj najugroženijih bude najbolji mogući. „Svako treba da dobije ono za šta principi pravde kažu da je ovlašćen da dobije,a to ne zahteva jednakost“ (Rols 1971/1988: 288). Bitno je i da se jednakost ne može posmatrati u određenom vremenskom periodu. Neophodno je da se poznaje proces njenog nastajanja. Samo u tom slučaju ishode je moguće izjednačiti sa šansama. Na pitanje onih na koji način jednakost može da doprinese poboljšanju položaja najugroženijih može se odgovoriti pitanjem na koji način onda nejednakost može doprineti poboljšanju ovog položaja? Najveći argument u odbrani nejednakosti je motivacija. Što je veći kolač, svačije parče će biti veće. Tržišne cene čak i kada ne bi imale vezu za sticanjem novca bile bi bitne, jer obavljaju signalnu funkciju.[10] Sama priroda čoveka posmatrana sa aspekta nekih mislilaca kao sebična i sklona samo ličnoj maksimizaciji je argument u korist zašto je nejednakost neizbežna u poboljšanju položaja najugroženijih. Da li je prihvatanje ljudske prirode kao sebične dovoljno opravdanje za nejednakost u društvu? Škotski filozof i istoričar Dejvid Hjum(David Hume, 1711-1776) smatra da je pogrešno iz istinitih sudova donositi moralne. Po njemu ne postoje racionalna verovanja, a moral je zasnovan upravo na njima, za razliku od istine koja se zasniva na objektivnom znanju. Prema tome ako je istina da su ljudi po prirodi sebični to nije opravdanje za održanje i podsticanje nejednakosti u društvu. To onnaziva naturalističkom greškom (Boecher and Kelly, 1998).
Princip razlike i iznuđivanje
Mi smo obdareni pojedinci. Tržište nam stavlja do znanja da je ono što mi možemo proizvesti ili učiniti veoma značajno vama ostalima. Da li želite da našu obdarenost upotrebimo. U redu, to ćemo učiniti, ali samo ako nam platite više nego što drugi ljudi dobijaju. U suprotnom, nema pogodbe [str 149-150].
Ovde se izostavlja aspekat poboljšanja položaja najsiromašnijih, te je zato ovo ucena , a ne primena principa razlike.
Uravnotežujući element
Pomenuto je da razlika u zaradama neurohirurga i pesnika nije opravdanje nejednakosti, već nastojanje da se svi činioci uzmu u obzir. Njena funkcija je u izjednačavanju podsticaja, u smislu da je veća zarada hirurga kompenzacija za veću odgovornost, manje slobodnog vremena, stres i dužinu obrazovanja. Ovo predstavlja uravnotežujući element.
Zašto jednakost i poboljšanje položaja najsiromašnijih ne idu zajedno?
Najčešći odgovor glasi da ljudi ne veruju u ostvarivanje najboljeg mogućeg položaja najugroženijih, već u ostvarivanje najboljih rezultata na osnovu vlastitih sposobnosti. Jedna od kritika Rolsove teorije glasi da je nerealno očekivati od pojedinca koji ima pravo da svoju obdarenost prema pravilima Rolsovog sistema maksimalno koristi za sopstveni napredak, a da pri tom bude objektivan. Adam Svift se slaže sa tim da država svoje građane treba da tretira kao ravnopravne bez obzira na razlike koje su među njima neminovne. Ovakav stav se zasniva na egalitarističkoj podlozi na koju se danas političari često oslanjaju u svojim govorima. Neretko dolazi do zabune u vezi sa jednakosti u smislu jednake raspodele i jednakosti u ravnomernom tretmanu od strane države. Sa građanskom jednakošću se gotovo svi slažu, dok je situacija sa raspodelom dobara kompleksnija. Najčešći izbor između jednakosti i poboljšanja položaja najugroženijih kod onih koji se bave ovim problemom, gotovo uvek je poboljšanje. Nejednakost u raspodeli dobara većina prihvata kao opravdanu ukoliko doprinosi poboljšanju položaja najsiromašnijih. Medjutim ona nije uvek adekvatno sredstvo za to. Ponekad je jednakost u raspodeli pomenutih dobara jedini način za ostvarenje cilja principa razlike. Prema tome koliko god zalaganje za jednakost u nekim situacijama deluje čudno ili čak i nastrano, treba biti svestan da pomenuta nejednakost u raspolaganju dobrima postoji samo zbog ljudske sebičnosti, kako kaže Adam Svift.
INACE PRAVDA JE
Pravda predstavlja vrednosno načelo raspodele koje određuje koliko dobara i koliko tereta (odn. prava i obaveza) treba dati subjektima društvenih odnosa. S obzirom na to da raspodelu, preko zakona vrši država, evidentno je da između pravde i prava postoji neraskidiva veza.
Pravda je takođe i koncept pravičnog i moralnog postupanja prema svim osobama (vidi fizičko lice i pravno lice, posebno u zakonu. Na pravdu se često gleda kao na stalni napor da se čini ono što je „ispravno“. U najvećem broju slučajeva ispravnim se smatra ono što misli i oseća većina, ono što je logično, ili što zalazi u natprirodno, mistično.
Međutim neki pisci (npr. Kelzen) pravdi ne pridaje neki veći značaj (iako priznaje da je ona neophodni pokretač ljudskog delovanja), zato što u modernom društvu postoje samo interesi različitih društvenih grupa i njihov sukob. Taj se sukob može, od strane poretka, rešiti na dva načina - ili će se zadovoljiti interesi jedne grupe, nauštrb druge; ili će se naći kompromis gde nijedna od strana neće dobiti, ali ni mnogo izgubiti. Koje je od ova dva rešenja „pravedno“ u datom trenutku, nemoguće je odrediti, jer pravda nije racionalna kategorija, odn. ne postoji način da se ona precizno utvrdi ili izmeri. oš je Aristotel dao podelu pravde. Po njemu, postoje dve vrste pravde - komutativna (ili korektivna) i distributivna.
Korektivna počiva na principu aritmetičke jednakosti - za izvršenu radnju, sledi odgovarajuće protivčinjenje; dok se distributivna oslanja na geometrijsku jednakost - postoji jedan viši subjekt (npr. država) koji potčinjenim subjektima, prema unapred utvrđenim kriterijumima, raspodeljuje prava i obaveze. Socijalna pravda obuhvata pravedan odnos između pojedinaca i njihovog društva, često uzimajući u obzir kako privilegije, mogućnosti i bogatstvo treba raspodijeliti među pojedincima.[2] Socijalna pravda je takođe povezana sa društvenom mobilnošću, posebno lakoćom sa kojom se pojedinci i porodice mogu kretati između društvenih slojeva.[3] Socijalna pravda se razlikuje od kosmopolitizma, što je ideja da svi ljudi pripadaju jednoj globalnoj zajednici sa zajedničkim moralom.[4] Socijalna pravda se takođe razlikuje od egalitarizma, što je ideja da su svi ljudi jednaki u pogledu statusa, vrednosti ili prava, jer sve teorije socijalne pravde ne zahtevaju jednakost.[5] Na primer, sociolog Džordž K. Homans je sugerisao da je koren koncepta pravde u tome da svaka osoba treba da dobije nagrade koje su srazmerne njenim doprinosima.[6][7] Ekonomista Fridrih Hajek je izjavio da je koncept socijalne pravde besmislen, tvrdeći da je pravda rezultat ponašanja pojedinca i nepredvidivih tržišnih sila.[8] Socijalna pravda je blisko povezana sa konceptom relacione pravde, koja se odnosi na pravedan odnos sa pojedincima koji imaju zajedničke osobine, poput nacionalnosti, ili koji su uključeni u saradnju ili pregovore.
ZNACI PITANJE PRAVDE I SLOBODE DA IMAS PRAVO NA SVOJ DEO KOLACA POSTOJI ODUVEK. GODINAMA SE MENJALO NA SVE GORA I GORA RESENJA I POSTUPKE KOJI SU DOVODILI DO NAJSVIREPIJIH ZLOCINA JER SE NEKO 'ZAIGRAO'. PRAVDU NIKO NE MOZE DA VAM OSPORI. PRAVDA IDE U Z SLOBODU I TO JE ONO STO NAS CINI LJUDSKOM VRSTOM. IMAMO PRAVO NA SLOBODU I NA PRAVDU. RETKO KO OD NAS KORISTI TA PRAVA, A ONA MANJINA KAO STO REKOH TA SVOJA PRAVA ZLOUPOTREBLJAVA CINECI KRIMINAL OD NAJMANJEG DO ONOG NAJVECEG, NAJTEZEG KAD JE KRAJNJI REZULTAT TE NJIHOVE SLOBODE I PRAVDE GUBITAK LJUDSKIH ZIVOTA.
KAKO ONDA DA SE MI OBICNI LJUDI NE ZAPITAMO GDE TO ZIVIMO? KAKVO JE OVO DRUSTVO?
