POTREBE

 ABRAHAM MASLOV JE URADIO PIRAMIDU POTREBA. SLOZIO JE U 5 KATEGORIJA LJUDSKE POTREBE. NIJE LOSE ZNATI PRICU O POTREBAMA JER SVI IMAMO POTREBE. ZANIMLJIVO JE MEDJUTIM, KAKO SE SADA TE LEPO KATEGORIZOVANE POTREBE ZLOUPOTREBLJAVAJU U RAZNIM SEGMENTIMA ZIVOTA. POTPUNO RAZUMLJIVO ZA OVO DOBA U KOME ZIVIMO. ALI MENI JE JAKO ZAO STO JE DO TOGA DOSLO. 

DA POCNEMO OD POCETKA

 Abraham Maslov, poznat po svojoj hijerarhiji potreba, opisao je pet osnovnih ljudskih potreba, poredjanih po važnosti: fiziološke potrebe, potrebe za sigurnošću, potrebe za pripadanjem, potrebe za poštovanjem i potrebe za samoostvarenjem. Zanimljivo je da je Maslov smatrao da osobe koje su se ostvarile kao ličnosti imaju određene karakteristike, poput spontanosti, kreativnosti, i sposobnosti da objektivno sagledaju stvari.

• Hijerarhijski odnos:

  Potrebe su poređane po hijerarhiji, što znači da se niže potrebe moraju donekle zadovoljiti pre nego što se pojedinac može usredsrediti na više potrebe. Međutim, u stvarnom životu, ove potrebe se često prepliću i ne moraju uvek biti striktno ispunjene redom.
• Samoostvarenje kao cilj:

  Maslov je istakao da je samoostvarenje, odnosno ispunjenje sopstvenih potencijala, najviši nivo u hijerarhiji. Ljudi koji su se ostvarili kao ličnosti su često svesni svojih snaga i slabosti, prihvataju sebe i druge, spontani su, kreativni i zainteresovani za rešavanje problema.
• Karakteristike ostvarenih osoba:

  Maslov je detaljno opisao karakteristike osoba koje su se ostvarile, ističući njihovu objektivnost, nezavisnost od tuđeg mišljenja, i fokusiranost na rešavanje problema.
• Dinamičan karakter teorije:

  Iako se hijerarhija potreba često prikazuje kao fiksna struktura, Maslov je naglasio da je ona dinamična i da se može menjati tokom života.
• Uticaj na psihologiju i druge oblasti:

  Maslovljeva teorija je imala veliki uticaj na psihologiju i primenjuje se u mnogim oblastima, uključujući menadžment, marketing i obrazovanje.
• Kritike teorije:

  Iako je Maslovljeva teorija široko prihvaćena, postoje i kritike, uglavnom u vezi sa strogošću hijerarhije i nedostatkom kvantitativnih dokaza.
• Značaj za razvoj ličnosti:

  Razumijevanje Maslovljeve hijerarhije može pomoći pojedincima da bolje razumeju sebe i svoje potrebe, te da rade na svom ličnom razvoju.

   

   

  1. Osnovne, fiziološke potrebe. Čovek pre svega mora da zadovolji osnovne fiziološke potrebe, a u njih se ubrajaju disanje, hrana, voda, seks, spavanje, kao i uopšteno homeostaza.

  Dakle, nešto što bi svaka osoba trebala da ima kao osnovu, da bi mogla dalje da se razvije i bude srećna. 

  2. Nakon zadovoljenja fizioloških potreba, težimo sigurnosti. Jedna od najjačih ljudskih potreba bi svakako bila sigurnost. Džaba nam sva hrana i voda ovoga sveta, ako se ne osećamo sigurno, te ne znamo da li ćemo "dočekati sutra". Ipak, Maslov je ovu grupu potreba rasčlanio na više delova, stoga prepoznajemo pre svega fizičku, pa odmah zatim i radnu, resursnu, moralnu, porodičnu, zdravstvenu te imovinsku sigurnost.

  Ovde vidimo da se uključuje sve veći broj socijalnih faktora, stoga je moguće da dosta ljudi već ne može da zadovolji, odnosno ostvari sve stavke sigurnosti sa druge stepenice Maslovljeve hijerarhije potreba. 

  3. Želimo ljubav i pripadanje... Treća stepenica Maslovljeve hijerahrije potreba se fokusira na ljubavi i osećaju pripadanja zajednici. Tu uključujemo porodicu, prijateljstva, ali i romantične veze. 

  4. Poštovanje i ugled. Ovde dolazimo do težnje za pre svega ostvarenjem samopouzdanja, a zatim i određenih postignuća, bilo ličnih, bilo u društvu. 4. stepenica na hijerarhiji čovekovih potreba govori i o poštovanju od strane drugih, odnosno onih koji nam znače. 

  5. Naša samoaktualizacija. Najviša stepenica u ovoj piramidi predstavlja lično samoostvarenje, a ovde bi se moglo dosta toga reći. Samoaktualizacija može da predstavlja širok spektar stvari, a u svakom slučaju obuhvata razvijanje vlastitih potencijala do maksimuma. Ovde dolazimo i do pitanja - šta ja mogu da postanem? Koje su moje granice? Kakve talente imam? U čemu uživam u životu? Čemu lično težim?

  Najsrećniji ljudi sveta su oni koji su uspeli da stignu do 5. stepenice Maslovljeve hijerarhije potreba koja obuhvata moralnost, kreativnost, spontanost, uspešnost rešavanja svakodnevnih problema, prihvatanje određenih činjenica koje ne mogu da se promene, pa čak i odsustvo predrasuda. 

  Samoaktualizovano biće je ono koje je slobodno, koje sebe lično ne sputava nametnutim ubeđenjima, ali takođe i drugima ne sudi - teži slobodi pojedinca. 
  
  Da li ćete postati humanista, pesnik, muzičar, umetnik, ili pak sjajan advokat - čoveka će uistinu usrećiti samo ono čemu stvarno teži. 

  Koliko je teško preći sve ove stepenice, sigurni smo da znate i sami. U većini slučajeva, može da nam nedostaje neki osećaj sa svake stepenice piramide Maslovljevih potreba, stoga se često osećamo nesrećno i neostvareno.

  Bilo kako bilo, podržavamo vas da se borite za ličnu samoaktualizaciju. Ne zaboravite - taj put često zahteva da se zagledate duboko u sebe. Možda otkrijete neke svoje skrivene talente? Možda se preispitate i shvatite šta zapravo želite da radite u životu? 

  Važno je svakodnevno napredovati kao individua, bez obzira koliko se takve promene mogle činiti kao male... 

  Danas je Maslovljeva hijerarhija potreba gotovo uvek predstavljena kao piramida sa pet nivoa, gde se osnovne potrebe nalaze u bazi, a složenije potrebe na vrhu. Međutim, zanimljivo je da Maslov u svojoj originalnoj studiji iz 1943. godine nikada nije predložio ovu grafičku predstavu. Zapravo, ideja piramide pojavila se tek kasnije kao način da se lakše vizualizuje njegov koncept.

  Maslov je govorio o potrebama kao o dinamičnom procesu, u kojem se ljudi kreću kroz različite nivoe. Piramida je postala popularna jer se smatra da jasno pokazuje ovaj „put“ kroz nivoe potreba, od osnovnih, kao što su fiziološke potrebe za hranom i vodom, do složenijih, kao što su potrebe za samopoštovanjem i samorealizacijom. Ipak, Maslov nije zamislio ovu rigidnu strukturu, već je smatrao da potrebe nisu nužno hijerarhijske u smislu tačno definisanog reda, već da predstavljaju dinamičnu interakciju.

  
  

  Jedna od najvećih zabluda vezanih za Maslovljevu teoriju je da ljudi moraju potpuno zadovoljiti jednu vrstu potreba pre nego što mogu preći na sledeću. Ova interpretacija navodi na zaključak da su potrebe strogo hijerarhijske i da se moraju pratiti određenim redosledom. U praksi, međutim, Maslov je naglašavao da se potrebe često preklapaju i da ljudi mogu težiti višim potrebama, čak i kada osnovne nisu u potpunosti zadovoljene.

  Na primer, osoba može biti motivisana da traži lični rast ili kreativnost (viši nivoi u hijerarhiji), čak i kada živi u neizvesnim uslovima. Maslov je tvrdio da je ljudska motivacija fleksibilna i prilagodljiva te da ne zavisi isključivo od zadovoljenja osnovnih potreba. Ovaj pristup nam omogućava da razumemo zašto ljudi u različitim situacijama, kao što su teški uslovi života ili čak siromaštvo, mogu pokazivati duboku motivaciju za kreativno izražavanje, duhovnost ili društveni aktivizam.

  Maslovljeva teorija bila je jedan od prvih pokušaja u psihologiji da se skrene pažnja sa isključivog proučavanja mentalnih poremećaja na proučavanje onoga što ljude čini srećnim, zadovoljnim i uspešnim. Maslov je verovao da većina tadašnjih istraživanja u psihologiji previše pažnje posvećuje problematičnim aspektima ljudskog ponašanja, kao što su strah, anksioznost i patologija. Njegova teorija, međutim, usmerena je ka istraživanju ljudskog potencijala, samorazvoja i unutrašnjeg ispunjenja.

  Inspirisan ovim optimističkim pristupom, Maslov je uveo pojam samorealizacije kao najvišu potrebu u hijerarhiji, čime je postavio temelje za razvoj pozitivne psihologije. Ova potreba se odnosi na ispunjenje ličnog potencijala, postizanje životnih ciljeva i potpunu realizaciju sebe kao jedinstvene individue. Pojava humanističke psihologije i kasnije pozitivne psihologije dugujemo upravo Maslovu, koji je postavio pitanje šta ljude čini istinski ispunjenima, umesto da se fokusira samo na ono što ih čini bolesnima ili disfunkcionalnim.

  
  

  Iako je dugo smatrano da je „samorealizacija“ vrhunac Maslovljeve hijerarhije potreba, kasnije u svojoj karijeri Maslov je uvideo da postoji još jedan, viši nivo – potreba za „transcendencijom.“ Samorealizacija se odnosi na ispunjenje ličnog potencijala i postizanje ciljeva koji su značajni za pojedinca, kao što su kreativnost, lični rast i samoostvarenje.

  Međutim, transcendencija je nešto što nadilazi samu osobu. To podrazumeva duboku želju za povezivanjem sa celim čovečanstvom i prirodom, težnju za doprinosom nečemu što je veće od pojedinca i altruistički odnos prema svetu. Ljudi koji dođu do ovog nivoa motivisani su, ne samo sopstvenim razvojem, već i pomaganjem drugima da dostignu svoj puni potencijal. Maslov je verovao da je transcendencija najviši oblik ljudske motivacije i da ona može pružiti dublje ispunjenje nego samorealizacija.

  Za razvoj svoje teorije, Maslov nije koristio samo laboratorijske eksperimente ili kliničke studije, već je proučavao biografije i živote poznatih ličnosti koje je smatrao primerima samorealizovanih pojedinaca. Među ovim ličnostima bili su Albert Ajnštajn, Eleanor Roosevelt i Jane Addams – ljudi koji su pokazivali izuzetnu kreativnost, moralnu odgovornost i posvećenost ciljevima koji su nadilazili njihove lične interese.

  Maslov je verovao da ovi pojedinci nude uvid u karakteristike koje omogućavaju ljudima da dostignu najviše potencijale. Oni su, prema njegovim zapažanjima, imali otvorenost prema novim iskustvima, duboko prihvatanje sebe i drugih, spontanost, humor, sposobnost za uživanje u jednostavnim stvarima i veoma izražen osećaj za moralne i etičke vrednosti. Maslovljevo proučavanje ovih ličnosti pomoglo je da oblikuje njegovu teoriju samorealizacije, što je doprinelo razvoju humanističke psihologije.

  Maslovljeva hijerarhija potreba je popularna, ali nije univerzalno prihvaćena među psiholozima i stručnjacima. Kritičari često ukazuju na nedostatak empirijskih dokaza koji bi potvrdili preciznost ove hijerarhije. Istraživanja pokazuju da različite kulture, društveni slojevi i pojedinci imaju različite prioritete i vrednosti, što dovodi u pitanje ideju univerzalnog poretka potreba.

  Na primer, u individualističkim društvima, samopoštovanje i lični uspeh mogu biti istaknute vrednosti, dok u kolektivističkim društvima kao što su Japan ili Kina, društvene veze i doprinos zajednici često zauzimaju važnije mesto. Ovi faktori navode stručnjake na zaključak da Maslovljeva hijerarhija možda ne odgovara svima na isti način i da redosled potreba može biti uslovljen kulturnim i ličnim kontekstom.

  
  

  Maslovljeva teorija, iako razvijena u psihologiji, našla je svoju primenu u oblastima kao što su marketing i menadžment. Kompanije širom sveta koriste hijerarhiju potreba kao osnovu za razumevanje ponašanja potrošača i motivisanje zaposlenih. Na primer, u marketingu, proizvodi i usluge se često reklamiraju tako da odgovaraju određenim nivoima Maslovljeve hijerarhije.

  Proizvodi osnovne namene, kao što su hrana, piće i sklonište, često se oglašavaju na način koji naglašava fiziološke i bezbednosne potrebe. S druge strane, luksuzne i premium usluge teže da apeluju na potrebe višeg reda, kao što su samopoštovanje ili status. U menadžmentu, hijerarhija se koristi za kreiranje motivacionih strategija, gde se trud kompanija usmerava ka ispunjenju različitih potreba zaposlenih. Na primer, kompanije često obezbeđuju stabilna primanja i sigurnost zaposlenima, ali takođe nude mogućnosti za profesionalni razvoj i napredovanje kako bi ispunile potrebe za samopoštovanjem i samorealizacijom.

   

  Kad god posegnemo za nečim sa rafova, kliknemo ‘dodaj u korpu’, odlučimo se za neki proizvod ili uslugu, vođeni smo motivima kojih često nismo svesni. Efikasna komunikacija nas uverava da nam određeni brend pruža baš ono što nam je potrebno, a često i kreira naše potrebe. Abraham Maslov, psiholog čuven po Maslovljevoj hijerarhiji potreba, tvrdio je da ljude ne motiviše želja nego frustracija izazvana nezadovoljenošću neke potrebe.

  Na prvi pogled, takva konceptualizacija motiva nam se može učiniti relevantnom samo za brendove s dominantnim funkcionalnim benefitom za potrošače. Na primer, prosula sam kafu po majici, frustrirana sam i motivisana da kupim sredstvo za skidanje fleka. Šta je s brendovima koji nam obećavaju pre svega emocionalni benefit, jer slične ili iste funkcionalnosti nude i mnogi konkurenti?

  Maslovljeva teorija motivacije bazira se na ideji da postoji pet nivoa potreba, hijerarhijski raspoređenih od nižih ka višim: fiziološke potrebe, potreba za sigurnošću, socijalne potrebe (prijateljstvo, ljubav, pripadanje), potreba za samopouzdanjem (poštovanjem, prestižom) i, konačno, za samoaktualizacijom. Situacija je jednostavna – više potrebe ne mogu biti zadovoljene ukoliko su niže nezadovoljene.

  Kako u knjizi Potrošačko ponašanje (2007.) navode Šifman i Kanuk, prehrambene proizvode kupujemo da bismo zadovoljili fiziološke potrebe, plaćamo osiguranje, alarme i preventivne preglede radi potrebe za sigurnošću, kozmetika, pa i odeća su nam u službi socijalnih potreba, luksuzna roba nam podiže samopouzdanje, dok su nam egzotične avanture ili postdiplomske studije najčešće plasirane kao sredstva za zadovoljenje potrebe najvišeg nivoa – za samoaktualizacijom.

  Hijerarhija potreba može da nam pomogne pri pozicioniranja novog ili repozicioniranja postojećeg brenda. Najvažnije je prepoznati ili, pak, «izmisliti» potrebu koja je kod ljudi nezadovoljena, a naš brend će je zadovoljiti. Gradeći pozicioniranje na osnovu hijerarhije, shvatićemo da skoro svaki brend može da komunicira rešenje za frustraciju na bilo kom od pet Maslovljevih nivoa. Na primer, burger svakako zadovoljava glad, ali može odgovoriti i na socijalnu potrebu (izvesti društvo na večeru), pa i popraviti samopouzdanje («Baš ja znam da izaberem pravi, najkvalitetniji burger.»)

  U svakoj tržišnoj kategoriji možemo naći primere pozicioniranja brendova na različitim nivoima. Volvo je, recimo, stavio šapu na potrebu za sigurnošću. Njihova komunikacija se od pamtiveka fokusira na izuzetnu sigurnost u saobraćaju. Možda je neki drugi automobil funkcionalno još sigurniji, ali Volvo se bolje i duže komunikacijski nameće kao najsigurniji. Kada na bilbordu za Audi vidimo poruku ‘Time to check your luxury badge’ jasno nam je da se ne cilja na bezbednost nego na ego potrebe – za samopouzdanjem i samopoštovanjem.

  U današnjem svetu hiperprodukcije nije lako pronaći potrebu koju neko već nije «zauzeo». Moguće je, međutim, pokazati potrošaču da naš brend bolje razume kompleksnost neke njegove potrebe i da je lakše, brže ili efikasnije zadovoljava.

  
  

  Maslovljeva hijerarhija se često prikazuje kao strogo definisana i čvrsto utvrđena struktura, u kojoj su potrebe organizovane u tačno određenom redosledu. Međutim, istraživanja u psihologiji i srodnim naukama pokazala su da redosled potreba može značajno varirati među ljudima i različitim kulturama. Za neke ljude emocionalne i društvene potrebe mogu biti prioritetnije od fizičkih potreba, čak i u uslovima nesigurnosti.

  Na primer, neko može staviti ljubav i pripadnost (društvene potrebe) ispred sigurnosti i finansijske stabilnosti, što ukazuje na individualne razlike u načinu na koji ljudi vrednuju i ostvaruju svoje potrebe. Pored toga, različite kulture imaju različite norme i prioritete, pa redosled potreba nije univerzalan. Zbog ovih varijacija, mnogi stručnjaci smatraju da je Maslovljeva hijerarhija više fleksibilna i da ne odražava univerzalan poredak potreba, već okvir koji može biti prilagođen individualnim i kulturnim specifičnostima.

  
  

  U želji da bolje razume koncept samorealizacije i transcendencije, Maslov se tokom karijere upustio u istraživanje različitih metoda za postizanje proširenih stanja svesti. On je verovao da ova stanja mogu pomoći ljudima da dožive dublji osećaj povezanosti sa svetom, što je ključ za razumevanje najviših nivoa hijerarhije potreba. Kroz meditaciju, umetničko izražavanje i refleksiju, Maslov je pokušavao da dođe do uvida u transcendentne aspekte ljudske svesti.

  Maslov je posmatrao kako su pojedinci kroz različite tehnike doživljavali osećaj jedinstva, mira i duboke povezanosti, što je povezao sa potrebom za transcendencijom. On je verovao da je transcendencija oblik samoostvarenja koji uključuje i nadilazi lične granice, te omogućava osobama da osete duboku, gotovo spiritualnu povezanost sa čovečanstvom i prirodom. Ova istraživanja su značajno uticala na Maslovljevo razumevanje viših potreba i ostavila trag u pozitivnoj psihologiji.

  
  

  Maslov se često smatra jednim od osnivača humanističke psihologije, pravca koji se fokusira na pozitivne aspekte ljudskog života, kao što su sreća, ispunjenje i lični rast. Pre Maslova, psihologija je uglavnom bila usmerena na razumevanje problema i patologija – depresije, anksioznosti i mentalnih poremećaja. Maslov je, međutim, želeo da pruži uvid u ono što ljude čini srećnim, zdravim i produktivnim.

  Humanistička psihologija usmerava pažnju na ljudsku motivaciju, kreativnost, ljubav i altruizam. Maslovljeva hijerarhija potreba postala je temelj ove grane psihologije, jer prikazuje kako ljudi mogu napredovati kroz različite nivoe motivacije ka stanju ispunjenja. Njegova teorija nije samo proširila opseg psihološkog istraživanja već je inspirisala brojne terapijske pristupe, edukativne modele i načine rada sa pojedincima. Na osnovu Maslovljeve teorije, humanistička psihologija razvila je ideje o terapiji usmerenoj ka ličnom rastu, što i danas predstavlja ključan aspekt mnogih psiholoških i edukativnih praksi.

  Maslovljeva hijerarhija potreba možda je jedna od najčešće interpretiranih teorija u psihologiji, ali iza njenog jednostavnog koncepta kriju se brojni složeni i zanimljivi detalji. Teorija je inspirisala različite discipline, od marketinga do menadžmenta, i pomogla da se razvije pravac humanističke psihologije. Maslovljeva posvećenost pozitivnim aspektima ljudske prirode podstakla je istraživanje tema poput sreće, ličnog razvoja i samorealizacije, koje i danas intrigiraju naučnike. Ova teorija, i dalje aktuelna i inspirativna, podseća nas na beskonačne mogućnosti i složenost ljudske motivacije.

   ZNACI KAKO JE POLITIKA SVE OKO NAS TAKO JE I MARKETING SVE OKO NAS JER ZIVIMO U POTROSACKOM DRUSTVU. PO HIJERARHIJI POTREBA RAZNI BRENDOVI KORISTE NASE OTREBE ZA SVOJ MARKETING KOJI IM DONOSI PROFIT. KAKO I POLITIKA DONOSI PROFIT SAD VAM JE POTPUNO JASNO ZASTO SU  INTERNET I VESTACKA INTELIGENCIJA KOLIKO POTREBA TOLIKO I PROBLEM ZA FUNKCIONISANJE LJUDSKIH ZIVOTA. JER, NAM UPRAVO  ONI RUKOVODE ZIVOTOM UMESTO NAS SAMIH!

   

DOK NE POSTANEMO MASINE

 PISALA SAM O TOME KAKO JE U OVOM VREMENU JAKO VAZNO POSEDOVATI INFORMACIJE, O SPIJUNIRANJUU KOJE JE DOVEDENO DO NESLUCENIH MOGUCNOSTI ILI JE CAK I PRESLO SVE GRANICE. KVANTNA KRIPTOGRAFIJA JE NAJNOVIJA MOGUCNOST SIJUNIRANJA U BORBI ZA INFORMACIJE. NE ZNAM TACNO KOJI JE TO MOMENAT KAD CEMO POSTATI MASINE JER I TAKO ODAVNO ZNAMO DA JE NASE TELO SAMO ODELO ZA DUSU, A MOZAK KORISTIMO SAMO MALI DEOMTE NIJE ZA CUDJENJE STO VECINU NASIH POSLOVA PREUZIMA VESTACKA INTELIGENCIJA. TAKO DA SAMO JE PITANJE DANA KADA CE ONO STO NAZIVAMO LJUDSKA VRSTA POSTATI  SAMO NEKI UREDJAJ ILI SKUP UREDJAJA.

 

Kvantna kriptografija je nauka o eksploataciji kvantnih mehaničkih svojstava za obavljanje kriptografskih zadataka. Najpoznatiji primer kvantne kriptografije je kvantna distribucija ključeva koja nudi teoretski sigurno rešenje problema ključne razmene. Kvantna kriptografija ili kvantna distribucija ključa (QKD) koristi kvantnu mehaniku kako bi omogućila bezbednu komunikaciju. Ona omogućava dvema stranama da kreiraju zajednički nasumični bit string poznat samo njima, koji se može koristiti kao ključ za enkripciju i dekripciju poruka.^[1]

Važno i jedinstveno svojstvo kvantne kriptografije jeste sposobnost dva korisnika koja komuniciraju da uoče prisustvo treće strane koja pokušava da otkrije informacije o ključu. Ovo potiče od osnovnih aspekata kvantne mehanike: proces merenja kvantnog sistema u suštini narušava sam sistem. Treća strana koja pokušava da prisluškuje ključ ga na neki način mora meriti i tako izaziva nepravilnosti koje se mogu primetiti. Koristeći kvantne superpozicije ili kvantne isprepletenosti i prenoseći informacije u kvantnim stanjima može se implementirati sistem komunikacije koji je sposoban da prepozna prisluškivanje. Ako je nivo prisluškivanja ispod određenog praga vrednosti, može se stvoriti ključ koji će sigurno biti bezbedan (tj. prisluškivač neće moći da dođe do informacija o njemu), u suprotnom nije moguće ostvariti bezbedan ključ i komunikacija se prekida.^[2]

Bezbednost kvantne kriptografije se oslanja na osnove kvantne mehanike u poređenju sa tradicionalnom kriptografijom javnog ključa koja se oslanja na računsku težinu pojedinih matematičkih funkcija, i ne može da pruži indikacije o prisluškivanju ili garancije za sigurnost ključa.

Kvantna kriptografija se samo koristi za kreiranje i distribuciju ključa, ne i da prenese poruku sastavljenu od podataka. Ovaj ključ se može koristiti sa bilo kojim algoritmom za enkripciju po izboru, za enkripciju (i dekripciju) poruke koja se može prenositi preko standardnog kanala za komunikaciju. Algoritam koji se najčešće dovodi u vezu sa QKD-om je „one-time pad“ i njegova bezbednost je proverljiva kad se koristi sa tajnim, nasumičnim ključem. 

 

Istraživači u Pekingu postavili su novi svetski redord kvantno šifrovane direktne komunikacije (QSDC) od 102,2 kilometara, oborivši time prethodni rekord od 18 kilometara, objavio je The Eurasian Times.

Brzine prenosa bile su izuzetno spore od svega 0,54 bita u sekundi, ali i dalje dovoljno dobre za šifrovanje tekstualnih poruka i telefonskih poziva na udaljenosti od 30 km, napisao je vođa istraživanja Long Gilu u Nature magazinu.

Rad bi na kraju mogao dovesti do komunikacija koje su otporne na hakovanje, jer svaki pokušaj prisluškivanja na kvantnoj liniji može biti odmah otkriven.

Kvantna kriptografija ili kvantna distribucija ključa (QKD – Quantum Key Distribution) koristi fenomene kvantne mehanike za ostvarenje bezbedne komunikacije.

Ona omogućava kreiranje nasumičnog niza bitova (ključ za enkripciju i dekripciju poruka), poznatog samo stranama koje učestvuju u komunikaciji. Pritom, dva korisnika koja komuniciraju imaju mogućnost da otkriju prisustvo treće strane koja pokušava da “ukrade” informaciju o ključu, jer svojim delovanjem ona narušava sam kvantni sistem izazivajući nepravilnosti u njegovom radu.

Istraživači u Kini su prethodno obavili bezbedan kvantno osigurani video poziv putem satelita.

“Danas, gde se dešava sve više hakerskih napada na kanale komunikacije, ako zamenimo određene delove interneta kvantnim kanalima, ti delovi će imati dodatnu sposobnost da primete i spreče prisluškivanje, čineći komunikaciju još beznednijom”, zaključio je Long.

DA LI COVEK MOZE DA SE MERI SA KVANTNIM RACUNAROM BEZ OBZIRA STO JE TAJ RACUNAR NAPRAVIO COVEK? 

 avremene teorije u najrazličitijim varijantama smatraju da ljudska svest i ljudski um nastaju kao posledice aktivnosti mreže neurona u mozgu. Mnoge koje smo do nedavno smatrali neprikosnovenim istinama pokazuju se nekompletnim ili padaju u zaborav.ačin na koji mozak funkcioniše još je nerešena misterija. Tokom istorije on je upoređivann sa satom, mehaničkom, hidrauličkom ili mašinom za pletenje, fonografom, telegrafom, telefonom ili eletričnim kolom. Poslednjih pola veka popularno je poređenje, pa čak i izjednačavanje mozga za računarom, a od nedavno se javljaju i teorije o mozgu kao socijaloj mreži. Najrazličitije metafore do sada su se svodile uglavnom na dve: kibernetsku – ljudi su biološki roboti, i evolucionu – ljudi su životinje. Procesi u mozgu posmatraju se, uglavnom, kao deterministički, dakle uzročno-posledični, ponekad vođeni slučajnim i statističkim procesima. Početkom dvadesetog veka pojavljuje se teorija koja iz korena menja pogled na svet. Nova teorija, kvantna mehanika, na iznenađujući način objašnjava fundamentalne zakone materije i energije. Nova znanja donose i veliki tehnološki napredak. U decenijama koje slede, tehnologije kao što su elektronika i laseri dovode do pojave računara, interneta i mobilne telefonije vodeći nas pravo u informatičku civilizaciju. Ipak, kvantno mehanički procesi, matematički besprekorno opisani, u suštini ostaju neshvaćeni. Nobelovac fizičar Ričard Fajnman kaže: „Mislim da mirno mogu da kažem da niko ne razume kvantnu fiziku”. Većina jednostavno prihavata savet fizičara Dejvida Mermina: „Ćuti i računaj”. Problem nije samo u fizici. Eksperimenti kvantne mehanike otvaraju i pitanje da li je ljudska svest na neki tajanstveni način povezana s najdubljim zakonima prirode. Pionir kvantne mehanike, nobelovac Eugen Vigner tvrdi: „Nije bilo moguće formulisati zakone kvantne mehanike na dosledan način bez pozivanja na svest”. Bilo je samo pitanje vremena kada će nove terorije o funkcionisanju mozga i svesti početi da uključuju i kvantnu mehaniku. Konačno, od devedesetih počinju da se pojavljuju teorije koje se i formalno oslanjaju na ovu nauku. Jedna od najuspešnijih je teorija pod nazivom „orkestrirana objektivna redukcija”.Objekat u kvantnoj superpoziciji zaista se nalazi na dva mesta istovremeno, zakrivljujući prostor-vreme oko sebe u oba položaja (slika b sredina). U trenutku kada sistem nema više energije da održi superpoziciju spontano nastupa redukcija na samo jedno stanje 

I DA. PRE NEGO STO POSTANEMO MASINE

 

Nemam pojma kako će se ovo na kraju završiti, ali setite se i na samrtničkoj postelji, da ste godine 2024. i 2025, u prevratničkom dobu u kom ljudi delegiraju glas pametnim mašinama, u kom i oni sami počinju da liče na mašine, u kom masovno izvodimo vežbe za konačni izlazak iz ljudske vrste - vi iz jebene rake povikali - živi smo, ne zatrpavajte!

Niste to uradili savršeno, teško je održati ton, estetiku i izraz kad su ti usta puna zemlje, ali imaćete čega da se setite: tog poslednjeg ljudskog nesavršenog momenta u kom pružate ruku otpora iz plitkog groba, jer su ovi što nas zatrpavaju lenji amateri pa ne znaju ni grob iskopati kako valja.

Nikad se nemojte postideti ovoga niti ijedne druge prilike u kojoj ste disali slobodno. Sve će brzo proći, živimo već jučerašnje trenutke. Nikada ne dozvolite ciniku u sebi, naknadnoj pameti da sere onom vama koji je jednom hodao slobodno sa svojima. Bilo je vredno samog tog hoda, tog trenutka, tih minuta tišine u kojima ste se sabirali. Pamtite to i shvatićete koliko ste iz ovoga već dobili.

I naravno, nadajmo se dosadnim stvarima poput prenosa sudskih procesa korumpiranim političarima i njihovim posilnima na drugom kanalu Javnog servisa, da i naš lokalni medijski magnat konačno bude učesnik jednog kvalitetnog rijalitija.

 SPIJUNIRAJU NAS ZBOG NAJRAZLICITIJIH STVARI. OD TOGA STA VOLIMO DA KUPUJEMO DO TOGA ZA KOGA SE POLITICKI OPREDELJUJEMO. STO BI SE PROSTO REKLO ULAZE NAM U MOZAK. I TO JE TO. LJUDSKA VRSTA NEMA ODBRANU OD SPIJUNIRANJA PA JEDINO PREOSTAJE DA SVI POSTANEMO MASINE I KORISTIMO KVANTNU KRIPTOGRAFIJU!

 

INFORMACIJE

 VLAST NA CELU SA PREDSEDNIKOM CINI SVE KAKO BI UGUSILA BILO KOJI SLOBODNI MEDIJ ILI BILO KOG NOVINARA, PA I OBICNOG COVEKA KOJI IMA INFORMACIJU. DANAS POSEDOVATI I PLASIRATI INFORMACIJE BUKVALNO JE OPASNO PO ZIVOT. PREDSEDNIK OPTUZUJE N1 I NOVU S DA SU TERORISTI ( STO SU PO NJEMU I STUDENTI ) MA SAV NAROD KOJI SE BUNI PROTIV NJEGA. A NJEGOVI MEDIJI INFORMER, PINK, PRVA, B92 I STOTINE OSTALIH KOJI POSTOJE U SRBIJI POTPUNO OPUSTENO POZIVAJU NA LINC GORE NAVEDENIH MEDIJA,GRADJANA I STUDENATA. STRASNO.

 Astrotravarstvo funkcioniše. Ljudi to gutaju. Niko više nema vremena da proverava ko stoji iza koje inicijative, stranice, pokreta. Svi žele brzu informaciju, lak utisak, gotovu emociju. Ako 100 botova tvrdi da je novi zakon odličan, to se prima kao istina. Ako 50 fejk naloga deli isti snimak s natpisom „Građani protiv opozicije!“, eto vesti na naslovnici prorežimskog tabloida.

AstroTurf je bio popularni američki brend veštačke trave. Ova „AstroTrava“ bila je od plastike (polietilena) i korišćena je mahom za sportske terene, a njen tvorac je bio zloglasni Monsanto još 1965. godine. „Astroturfing“ ili astroturfovanje je već nešto drugo – imitacija građanskih pokreta, „glasa naroda“, pa i čitavih građanskih akcija, demonstracija i pobuna.

Naime, stvarni društveni pokreti su grassroots (stvoreni odozdo naviše) i otuda ova zgodna metafora sa veštačkom travom iz anglosaksonske kulture. Umesto pravih korena, imamo fabrikovanu plastiku koja samo liči na stvarni život. U pitanju je zanimljiv savremeni fenomen – čin lažiranja podrške „odozdo“, odnosno podrške običnih građana nekoj ideji, proizvodu ili politici (i što u Srbiji neretko nazivamo „botovanjem“). Poput veštačke trave po kojoj je dobio ime, na prvi pogled deluje zeleno i zdravo – dok ne zaronimo prste u nju i otkrijemo hladnu, mrtvu i veštačku plastiku, odnosno laž.

Astroturfovanje ili organizovano botovanje je imitacija javnosti. Kako to izgleda? Nekada davno, demokratija i borba za ljudska prava su bile haotične i bučne – opozicija i/ili građani su mahali transparentima i stranačkim zastavama, zviždali u pištaljke, šetali ulicama po cičoj zimi zbog pravednog besa. Ili, na internetu. Stvarni ljudi su se argumentima prepirali sa stvarnim ljudima na internet forumima. To su bili grassroots pokreti ili koreni promena.

Danas su ti koreni zamenjeni plastikom. Astroturfovanje je, u suštini, lažni spontani aktivizam. Kompanije i nosioci političkih interesa osnivaju svoje nevladine organizacije, pokreću Fejsbuk stranice, i formiraju profile (lažnih) ličnosti na društvenim mrežama, pišu pisma urednicima i praktično iskorišćavaju društvene mreže i tradicionalne medije kako bi stvorili lažni utisak da je nekom problemu posvećen samonikli pokret.

Tipični astrotravari su – Ćaciji. Studentske grupe koje „spontano“ podržavaju politiku vlasti jer „žele da uče“ (što im niko ne brani). Ova kvarna ekipa je provaljena od prvog dana, ali se ipak pojavljuje u medijima braneći vlast i napadajući proteste.

Na primer, još devedesetih godina, velike duvanske kompanije (poput Philip Morris) izmislile su i tajno finansirale lažne organizacije za „prava pušača“. Isto su radile i naftne kompanije sa lažnim i šatro nezavisnim „grupama građana“ koje osporavaju klimatske promene i promovišu eksploataciju fosilnih goriva. Na ovaj način, javno mnjenje postaje samo još jedna marketinška strategija, a „revolucija“ stvar agencije za PR.

Ponajbolji „astroturferi“ u ovoj tradiciji i našoj Republici bili su „studentski“ demonstranti koji su onomad upali na Filozofski fakultet u Novom Sadu zahtevajući otkaz za profesora Dinka Gruhonjića. Dok se sa Meseca ili međunarodne stanice „Mir“ („Svet“) videlo da je u pitanju krajnje nespontana i dobrano organizovana grupa odozgo – od strane lokalne vlasti i crkve.

„AstroTravarstvo“ je svuda oko nas. Ako političar (ili starleta) imaju pola miliona strastvenih pratilaca na Tviteru ili Instagramu, bar polovina su botovi iz Bangalora. Razne „spontane“ proteste „zabrinutih građana“ neretko organizuju lobističke grupe, političke partije i/ili kompanije. Možemo ih prepoznati po unapred odštampanim, istovetnim i svetlucavim transparentima bez greške.

A komentari ispod reklame za čudotvorni čaj za mršavljenje? Takođe plaćeni, poput onih Petara Petrovića sa televizijskiih reklama za „pre“ i „posle“ ili za razne kreme, pomade i masti. Vaistinu, izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole? Pa pendrek više i ne mora da se isuče na stvarnom protestu sproću vlasti. Isto kao i kultna botovska rečenica „Svaka čast Vučiću, za samo par meseci je svojim predanim radom i požrtvovanjem…“, koja je odavno postala posprdni i antologijski sinonim za bombardovanje javne sfere naručenim ili masovno proizvedenim komentarima. Samo što je takvo mršavljenje mnogo opasnije – na delu je osiromašenje javnog uma.

U mnogo čemu, ulogu ili društvenu funkciju javne sfere danas je preuzeo ili „ukrao“ internet, tj. internet forumi, internet blogovi, internet komentari i društvene mreže poput Fejsbuka ili Tvitera kao nove forme javne sfere. U praistorijskom dobu sporog i nedostupnog interneta, imali smo čak i – internet kafee. Ova je tehnološka revolucija doprinela dodatnom proširenju granica slobode, jednakosti i bratstva – pre svega zbog lakoće, udobnosti i globalnog karaktera komentarisanja i polemisanja. Usled topline anonimnosti, kao i fotelje doma, slatkog doma. I u ovom slučaju imamo egalitarnost diskutanata – jer, internet nam je svedok, ama baš svako može da ostavi komentar. Sakriven iza „korisničkog imena“ i avatara, bez lica i porekla, isključivo vođen snagom, elegancijom ili bar duhovitošću argumenta. Ili fotkom preslatkih mačića, svejedno.

U Srbiji, zabrinuti građani niču iz agencija za politički PR. Bunt ili gromoglasnu podršku „o-bičnih građana“ vlast naručuje i plaća kao ketering. Sa ili bez toplog obroka, odnosno hlad-nog sendviča.

Ali avaj. Astroturfovanje je postala nova i opasna forma onlajn propagande koja se lažno predstavlja kao nepristrasni glas naroda ili spontano mišljenje internetskih anonimusa. Drugim rečima, „botovi“ ciljano i samosvesno deluju kao nezavisna javna sfera ili nepristrasni komentatori, dok u stvarnosti predstavljaju dobro umrežene grupe sa jasnim marketinško-političkim zadatkom. To što ovo čine jeftino i neuko, pa su lako provaljivi, druga je tema.

Po svojoj suštini, botovi (astroturferi) se ne razlikuju od plaćenih baba-glumica koje u reklamama za kremu protiv reume glumataju da ih kolena više ne bole. Ili lažnih lokalnih stomatologa u belim mantilima, kuvara koji se kunu u setove sitnog posuđa, šatro bivših debeljuca koje su pijući čaj skinule trilion kilograma, naglo progledavših uzornih i modernih porodica koje na novim dušecima konačno udobno spavaju, te brkate gospode koja je za honorar pred kamerom i večni blam u komšiluku regulisala šuljeve.

Reklameri vole da se u svojim reklamama podlo posluže „običnim ljudima“ jer znaju da smo na dotične neobično slabi i potrošački bolećivi. Da stvore iluziju nepristrasnosti i objektivnosti kod nekoga sa kojim možemo da se identifikujemo i zatim okrenemo telefon u narednih 15 minuta i dobijemo set noževa „potpuno besplatno“. Ali ovo je ipak eksplicitna reklama, pa ko nasedne, naseo je – neka tupim i jeftinim nožem seče onaj paradajz i filetira ribu do prekosutra. Ili neka mu sokovnici skupljaju prašinu u špajzu do kraja vremena.

Međutim, nešto je sasvim drugo kada astroturfovanje ili „botovanje“ penetriraju u javnu sferu. U domen koji nije i ne sme da bude (politička) reklama, već slobodna i kritička diskusija. I sad, stotinu mu heštagova, ako gomiletina nekakvih komentatora drobi o tome da je Pepsi bolji od Koka-Kole, a veštačka trava bolja od prirodne, rizik je u tome da ispijamo Pepsi na veštačkoj travi. Iako u ozbiljnim društvima postoje zakoni koji štite potrošače od ovakvog lažnog reklamiranja. Ali se stvari komplikuju ukoliko hiljade plaćenih i lažno spontanih komentatora po internetu stvaraju političku fikciju.

Cilj astroturfovanja je jednostavan: proizvesti iluziju saglasnosti. Više nije dovoljno da imamo mišljenje – moramo izgledati kao da ga i javnost deli. Zašto da trošimo vreme ubeđujući ljude, kad možemo jednostavno simulirati njihovu podršku? Koristile su ga vlade, korporacije ga obožavaju, naftne kompanije finansiraju „građanske koalicije“ koje se zalažu za izgradnju naftovoda i deregulaciju. Tehnološki giganti iz Silicijumske doline sponzorišu „zastupnike otvorenog interneta“ koji, sasvim slučajno, osporavaju zakone o zaštiti privatnosti podataka. Duvanske kompanije su ga usavršile još davno, unajmljujući lekare i „grupe za prava pušača“ kako bi kancer pluća predstavili kao slobodan izbor. Teško je nadmašiti tu marketinšku eleganciju ili alhemiju pretvaranja proizvoda u protest.

Na neki način, astroturfovanje je duhovni rođak lažnih vesti — ali ovde nije reč samo o širenju dezinformacija, već o imitiranju glasa naroda. Kao i otmica estetike aktivizma, odnosno pozajmljivanje stvarne moći demokratije, da bi se potom prodala najboljem ponuđaču. I ono najstrašnije: astrotravarstvo funkcioniše. Ljudi to gutaju. Niko više nema vremena da proverava ko stoji iza koje inicijative, stranice, pokreta. Svi žele brzu informaciju, lak utisak, gotovu emociju. Ako 100 botova tvrdi da je novi zakon odličan, to se prima kao istina. Ako 50 fejk naloga deli isti snimak s natpisom „Građani protiv opozicije!“, eto vesti na naslovnici prorežimskog tabloida.

Ako 100 botova tvrdi da je novi zakon odličan, to se prima kao istina. Ako 50 fejk naloga deli isti snimak s natpisom „Građani protiv opozicije!“, eto vesti na naslovnici prorežimskog tabloida.

Ili, kada građani čuju da se „hiljade zabrinutih roditelja“ protive nekoj novoj školskoj politici ili nastavnoj jedinici, oni slušaju – čak i ako se ispostavi da su ti „roditelji“ zapravo nekoliko lažnih Fejsbuk naloga koje je napravio politički trust mozgova. Javno mnjenje je moćna valuta, a astroturfovanje je njegova falsifikovana verzija.

Kao i koješta drugo, astrotravarenje je u Srbiji i nekako jeftino, ali i krajnje usavršeno u isto vreme. U Srbiji, zabrinuti građani niču iz agencija za politički PR. Pa na (kontra)mitinzima vlasti imamo proteste sa savršenom grafikom, koordinisanim temama, motivima i narativima, te banerima koji izgledaju kao da su ih pravili art direktori sa fakulteta primenjenih umetnosti. Bunt ili gromoglasnu podršku „običnih građana“ vlast naručuje i plaća kao ketering. Sa ili bez toplog obroka, odnosno hladnog sendviča. Imamo botovske armije SNS na društvenim mrežama kao hiljade koordinisanih naloga, često anonimnih ili sa lažnim imenima, kako preplavljuju Tviter/Iks ili Fejsbuk pohvalama za Aleksandra Vučića, napadima na opoziciju i ponavljanjem najnovijih narativa vlasti. Time se stvara iluzija masovne podrške ili gneva, iako oni verovatno – ne postoje.

Zatim, tokom protesta protiv Rio Tinta i rudarenja litijuma, pojavile su se prorežimske grupe koje tvrde da podržavaju kompaniju i „ekonomski napredak“. Ove grupe su bile dobro organizovane, pripremljene za medije i sumnjivo dobro finansirane za „lokalne meštane“. Takođe, imamo i „astrotravarske“ „nevladine“ organizacije – poput „Centra za društvenu stabilnost“ i nebrojenih drugih. One se predstavljaju kao nezavisna tela, ali često funkcionišu kao ideološki produžeci vlasti, pojavljujući se u medijima kao „stručnjaci“ koji ponavljaju poličko-ideološki mejnstrim.

Najzad, tipični astrotravari su – Ćaciji. Studentske grupe koje „spontano“ podržavaju politiku vlasti jer „žele da uče“ (što im niko ne brani). Ova kvarna ekipa je provaljena od prvog dana, ali se ipak pojavljuje u medijima braneći vlast i napadajući proteste, iako niti imaju stvarnu aktivnost među studentima, niti su mahom studenti. Čista veštačka trava.

Šta to znači za odistinski aktivizam? Za stvarne pokrete odozdo koje vode obični ljudi, puni strasti, ali bez para? To znači da bivaju ugušeni, ismejani ili do kraja imitirani. „Jer svi su isti“, zar ne? Igra više nije samo nepoštena – postala je sintetička i nameštena. I šta običan čovek da radi? Odgovor nije u paranoji prema kojoj je svaki protest „plaćen“ „od nekoga“, već u zdravoj sumnji. Protivotrov za astroturfovanje nisu očaj, cinizam i nihilizam, već zdrava doza skepticizma. Postavljajmo pitanja. Ko finansira ovu grupu? Zašto se ovaj hešteg pojavio niotkuda uz savršeno koordinisanu podršku? Zašto svi „građani“ u komentarima pišu kao da čitaju isti scenario ili „mesidžboks“? U dobu kada je granica između autentičnosti i fabrikacije sve tanja, obratimo pažnju na detalje. Iskrenost se prepoznaje i probija. Astroturf ili veštačka trava je uredna, zelena i pod potpunom kontrolom. Prava trava? Ona raste gde ne očekujemo, probija beton i kvari uredni pejzaž. I upravo zato – znamo da je stvarna i autentična.

Povezane vesti

 

Naša redakcija ponovo se prethodnih dana našla na udaru vlasti. Napad je došao direktno sa Andrićevog venca od predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je juče iz Sevilje „terorizmom“ nazvao ono što rade redakcije N1.

To nije samo neosnovana i opasna kleveta, već signal da se iza tih zapaljivih izjava možda krije mnogo mračnija namera – pokušaj da se N1 zauvek utiša.

I drugo obraćanje srpskim medijima iz Španije predsednik je iskoristio za obračun sa N1.

U međuvremnu u komentarima na našem portalu, poslate su nam veoma ozbiljne pretenje i uvrede. Ovo su samo neke od njih:

– Sve vas treba pobiti, mamu vam j… fašističku.

– Visićete kad tad na Terazijama.

– N1, za ovo indirektno pozivanje na građanski rat platićete. Verujte mi kad tad. Tada ćemo se smejati vama kao što se vi smejete naivnom narodu Srbije.

– Sve u stroj i streljanje prokleti bili srbomrsci.

– Ustaški N1, treba vas zabraniti trujete narod. Milicijo, lomi tu gamad imate pravu podršku naroda. Živeo Vučić.

– Vi ćete uskoro biti spaljeni.

Sa ovakvim komentarima i pretnjama se naša redakcija susreće svakodnevno.

Podsećamo i da se sredinom marta okupila grupa ljudi, najvećim delom iz Vulinovog Pokreta socijalista, ispred naših prostorija, ne dozvoljavajući zaposlenima da uđu na posao.

 

Građani se okreću N1 i Novoj zato što znaju da je to jedini način da saznaju šta se zaista dešava na terenu. Sve ostalo je zamena teza i pokušaj da se zamagli stvarnost

Učesnici protesta zajedno sa studentima dobili su novo, sada ustaljeno, zvanje od strane Srpske napredne stranke i njima naklonjenih medija – „blokaderi teroristi“. Ovaj diskurs traje već par nedelja, a uzeo je maha nakon vidovdanskog protesta. Pored toga, režimski tabloidi nisu uspeli da ne propuste priliku da teroristima nazovu novinare United Media.

 

 Desetak novinara, kamermana i tehničara u Euronews Srbija juče je dobilo otkaz, dok su drugi nezvanično od kolega obavešteni da ih takav epilog uskoro čeka, saznaje Raskrikavanje. Nekima, koji juče nisu bili u prilici da prime otkaze, na račune su legle nepoznate uplate novca „koje liče na otpremnine”. Njih niko nije kontaktirao, a kako kažu pojedini među njima – ugašeni su im i poslovni mejlovi. Posle Marije Šehić koja je dobila otkaz sredinom juna, otpušten je i Milan Šarić, još jedno poznato TV lice. On za Raskrikavanje kaže da misli da čitava sistematizacija ima veze sa dešavanjima iz aprila, a da su zaposleni saznali o njoj s plutene table koja se odjednom pojavila u hodniku zgrade u kojoj radi. Zvaničnog obaveštenja Euronews-a o novim otkazima i dalje nema, a urednica Dragana Pejović nije odgovorila na poziv i poruku Raskrikavanja.

 Dežurni novinari sa dežurnim sagovornicima sinoć su na televizijama naklonjenim vlasti, ponovo, „otkrili terorističke planove blokadera“ za predstojeći vidovdanski protest. Scenario već viđen pred protest 15. marta ponovo budi nedoumice – otkud Informeru, Pinku i Hepiju snimci privatnih razgovora privedenih građana i studentskih plenuma?

 

Primeri pseudonauke su brojni: astrologija, NLO, „alternativna medicina“ (nadrilekarstvo) poput homeopatije, akupunkture ili kiropraktike, kreacionizam, teorije zavere, antivakserski pokret, razni Jetiji i čudovišta iz Loh Nesa (kriptozoologija) i tome slično. I sad, kao što postoji pseudonauka, postoji i – pseudonovinarstvo. Ono ima razne oblike i forme, od ličnih mišljenja prerušenih u činjenice, preko golih reklama koje se izdaju za vesti, pa sve do ogoljenih plagijata, izmišljotina ili propagande (ne)vešto maskiranih u pravo novinarstvo.

U suštini, pseudonovinarstvo je svaki medijski sadržaj kojim se krši medijska etika, ali se predstavlja kao legitimna vest. U pitanju je sadržaj koji oponaša izgled ili imitira strukturu novinarstva (vest u dnevnoj štampi, ili jutarnji program i dnevnik na televiziji), ali mu nedostaju njegove suštinske vrednosti – istinitost, etički standardi, provera činjenica i, pre svega, uređivačka nezavisnost. Često prikriva ili maskira političke i ideološke stavove, propagandu ili dezinformacije kao prave vesti. Pseudonovinarstvo je lažno novinarstvo, šatro-novinarstvo ili kobajagi-novinarstvo koje je indiferentno prema istini, te se stručno može nazvati i proseravanjem, odnosno kenjažom (bullshit).

I sad, da bismo skeptično konzumirali vesti, i razlučili novinarstvo od pseudonovinarstva, prvo moramo biti u stanju da procenimo kvalitet i verodostojnost svakog izvora informacija na koji se oslanjamo. Svaku vest valja ispratiti do izvora, a zatim unakrsno proveriti u nekoliko drugih izvora kako bi se neobjektivnosti što više potrle. To podrazumeva i prepoznavanje određenih obrazaca novinarskog ponašanja, zamki i znakova da se nekoj informaciji ne sme verovati. A ko ima vremena, volje, pa i znanja za sve to? I onda, kako prepoznati pseudonovinarstvo? Koje su crvene zastavice, recimo to na srpskohrvatskom?

Kako u izvrsnoj studiji „Vodič kroz vasionu za skeptike“ (2018) ističe publicista i komunikator nauke u javnosti Stiven Novela, uobičajene karakteristike pseudonovinarstva su sledeće: pristrasnost i guranje agende (koristi se politička, komercijalna ili ideološka agenda umesto objektivnog informisanja javnosti), senzacionalizam (prednost se daje emocionalnom uticaju ili šok-efektu, a ne tačnosti informacija), klikbejt naslovi (koriste se obmanjujući ili preuveličani naslovi kako bi se privukla pažnja), lažni stručnjaci ili anonimni izvori (oslonac o neproverene ili sporne autoritete), nedostatak provere činjenica (iznose se tvrdnje bez prethodne provere ili navođenja izvora), i nedostatak odgovornosti (često nema transparentnosti u vezi sa uređivačkim standardima ili novinarskom etikom). A umemo li da prepoznamo i o(t)pišemo ove komponente i karakteristike pseudonovinarstva ili jok? Jer pisalo je u novinama ili rekli su na televiziji?

Savremeno doba se neretko naziva informacijskim dobom, ali se jednako tako može nazvati i erom dezinformacija. Naravno, iskrivljene, lažne ili rđave informacije postojale su od kada postoji i razmena informacija. Čuveni primer je opaska „Neka jedu kolače“ Marije Antoanete, što ona nikada nije izjavila, a što je kao lažnu vest propagandno izmislio veliki društveni mislilac Žan-Žak Ruso. Međutim, tehnologija je pospešila prenošenje svih informacija, poput plime koja podjednako podiže i dobre i loše čamce. Umesto slobodne razmene informacija na tržištu ideja, internet i društvene mreže su postali stecište obmana, laži, dezinformacija i manipulacija. Kako navodi Stiven Novela, „ne igra svako pošteno, a oni nepošteni kvare igru svima“.

Živimo u postistinitoj eri, ili dobu bašmebrigizma za istinu. Na delu je prava, pravcijata zbrka. A jedino rešenje je u medijskom opismenjavanju, odnosno potrebi da svako za sebe bude pronicljiv i skeptičan konzument vesti

Uzgred, o samoj nauci je vraški teško komunicirati u javnosti, pa naučne informacije često skliznu u poluinformacije, zabavu i razonodu, ili čak otvoreno pseudonovinarstvo. Uostalom, šta su „vesti iz nauke“ u (našim) medijima? Grupa neimenovanih „naučnika sa univerziteta tog-i-tog“ otkrila je nešto naučno i javno popularno i to je to. A to je da konzumacija crvenog vina produžava život (jupi!), da je otkrivena nova planeta na kojoj je moguć život, da je taj život ukinut za još jednu živu vrstu koja je izumrla, i – popularna psihologija koja pojeftinjuje naučnu psihologiju.

Pa i na famoznom BBC na srpskom jeziku, vesti iz nauke su sledeći infotainment naslovi: „Naučnici napravili najmanju violinu na svetu“, „Ugroženi puževi veličine graška spašeni od izumiranja“, „Kako mačke prepoznaju vlasnika“ i „Kolagen: Tajna savršene kože ili marketinška fama?“.

Iako stotine hiljada naučnika svakodnevno krckaju tu nauku otkrivajući tajne kosmosa, deder mačke, kolagen i male violine za narod i sve koji se tako osećaju.

Zatim, u udarnom terminu (nedelja, 20h) na rahmetli TV B92, emisiju „Teorije zavera“ već vodi problematični Saša Borojević gde se bavi „misterioznim događajima“ i „kontroverznim temama“. I gde najčešće plaši roditelje sveprisutnim pedofilima, ljudima-gušterima i ostalim pederima. Slično je i sa emisijama poput „Posle ručka“ (TV Happy) i „Ni 5 ni 6“ (TV Kurir) Jovane Grgurević i nebrojenim drugim.

Ipak, mnogo veći izazov od malih violina i „misterije“ sletanja na Mesec, satanista ili ukradenih beba, jeste pseudonovinarstvo koje proizvodi – lažne vesti iz politike. Politički šarlatani ili nadrilekari su posebno opasna sorta. Najrazornije oblike političkih lažnih vesti nije teško uočiti, pošto se u njima protura upadljiva agenda. Ili jeste? Ako se na TV Happy, na primer, kao vojno-bezbednosna analiza svako prokleto veče gura – ruska strana u ratu u Ukrajini? Ovakva agenda tipično potiče od izvora na lošem glasu ili služi za to da bi se nešto prodavalo – ali spomenuta pseudotelevizija ima nacionalnu frekvenciju u nas?

Pseudonovinarstvo i pseudonovinare u Srbiji odlikuje kilavo maskiranje. Jer nam često i otvoreno govore – za koga treba da glasamo. I kako se valja diviti mudroj politici predsednika Aleksandra Vučića. I kako političku opoziciju i studentski pokret čine ustaše, teroristi, strani plaćenici i domaći izdajnici.

Ali, ovo je već gola propaganda (na koju dobar deo javnosti nije imun, naprotiv). Postoje sve ređi prostori visokog nivoa novinarskih i akademskih veština – a postoje i prostori satkani od čiste prevare, propagande ili „mamaca za kliktanje“ poput čudotvornih pilula za mršavljenje.

Međutim, podjednako su česti i oni suptilniji oblici dezinformisanja poput pseudonovinarstva. Reč je o izvorima koji imaju format tradicionalnog novinarstva, ali i jasnu ideološku naklonost ili program. Stepen ideološke pristrasnosti tada je fin, suptilan, neupadljiv i neočigledan. Ponekad se iskreno trude da budu politički i ideološki neutralni – ili bar uravnoteženi. Ali, naginju određenom političkom stanovištu, lažno pokušavajući da zauzdaju svoju pristrasnost. Ili, imaju jasno i otvoreno političko opredeljenje – prorežimsko – ali ulažu nekakve napore da rade u okvirima razumnog novinarskog kvaliteta, time prikrivajući svoju agendu i propagandni karakter. Ipak, politički program tada se stavlja iznad novinarskog kvaliteta. Bezobzirno se odabiraju vesti koje im odgovaraju i slobodno ih izvrću da bi se uklopile u političku narativčinu kojoj služe. U nekoj tački, oni prestaju da budu novinari i postaju pseudonovinari – ne prodaju vesti, već narativ koji nazivaju vestima. I to je odistinsko pseudonovinarstvo. Zvuči poznato? Kao srpski „javni servis“ možda?

Lažne vesti su stvarna pojava. Danas je poznato i dokazano da postoje internet-lokacije gde se iz najrazličitijih pobuda izmišljaju neistinite novinarske priče. Kod njih nema autentičnog novinarskog procesa niti mehanizma kontrole kvaliteta, već samo proseravanja sa agendom. Njihove priče su izmišljotine pod krinkom vesti, optimizovane i plaćene da privuku „klikove“, kao i glasače. Namenjene su emocionalnom podražaju kojim se ljudima privlači pažnja, a deluju zaveraški tajno i misteriozno. Uz to, u džungli ili šumi informacija, šumovi su neminovnost. Većina ljudi i onako čita samo naslove vesti na društvenim mrežama.

Na kraju, Tomas Džeferson je vrhunski poručio: „Na vašu molbu da kažem svoje mišljenje o tome kako bi trebalo uređivati novine da bi nam one donele najveću korist, odgovor bi glasio: Tako što ćete ih ograničiti na istinite činjenice i zdrave principe. Bojim se, doduše, da bi takve novine pronašle malo pretplatnika. Gorka je istina da čak ni gušenje slobode štampe ne bi moglo potpunije lišiti naciju njenog korisnog učinka nego nekontrolisano prepuštanje prostituisanju u službi laži“.

Dakle, malo je i do nas. Savremeni mediji su i blagoslov i prokletstvo za nauku, ali i istinito informisanje. S jedne strane, naučna otkrića ovako pristižu do šire javnosti, čime se podižu naučna informisanost i naučna pismenost među građanima. S druge strane, tu je izazov pseudonovinarstva i drugih sila poput – senzacionalizma, obične novinarske lenjosti, ideološki motivisanih dezinformacija, pa i ogoljenih obmana. Za sve to nema prostog rešenja.

Živimo u postistinitoj eri, ili dobu bašmebrigizma za istinu. Na delu je prava, pravcijata zbrka. A jedino rešenje je u medijskom opismenjavanju, odnosno potrebi da svako za sebe bude (postane) pronicljiv i skeptičan konzument vesti. Mnogi od nas su vremenom naučili da, među onim sitnim slovima na ambalaži, provere udeo šećera u slatkišu ili hrani koju kupujemo. Zašto ne učinimo isto sa „zašećerenim“ pseudovestima?

KAKO PREPOZNATI LAZNE INFORMACIJE?

 

„Ako su i Kurir i Alo i Blic to napisali, pa valjda je tačno. Valjda je bar neko proverio“… bio je jedan u nizu komentara čitalaca, navijača Zvezde, koji su se prošle nedelje upecali na „vest“ da je bivši sudija Pjerluiđi Kolina izjavio da bi i on priznao gol crveno-belih na 158. večitom derbiju. Oni koji su prvi posumnjali u istinitost bili su, razume se, navijači Partizana.

I kako se ubrzo ispostavilo – niko zapravo nije proverio. Čitava stvar je izmišljena.

Bilo bi sumanuto verovati da su lažne vesti novi fenomen, ali možemo da pretpostavimo da ih je zahvaljujući internetu sada u opticaju više nego ikada ranije. Dobra vest za čitaoce je, međutim, što istovremeno nikad nije bilo lakše da ih i sami provere. Opet – zahvaljujući internetu.

Raskrikavanje svakodnevno „lovi“ lažne tvrdnje, secirajući ih što je detaljnije moguće u procesu dekonstrukcije. Na neki način, naš posao je da saniramo štetu koju plasiranjem lažnih vesti naprave mediji, a koja je utoliko veća što se više ljudi „primi“ na njih.

Da biste naučili da se ne „primate“, ne morate da ovladate tehnikama dubinske provere i radite novinarski posao. Dovoljno je da je proverite makar toliko da možete da je okarakterišete kao osnovano sumnjivu, kako je ne biste delili dalje.

Kritički iščitavajte sve tekstove i TV priloge razmišljajući o sledećem:

1. Koji su dokazi za ove tvrdnje?

Ozbiljni medij će uvek dati dokaze i argumente, dokumentaciju, statistiku, ukrstiti više izjava relevantnih aktera. Ukoliko tvrdnje u tekstu počivaju isključivo na izjavama jedne strane, bez ikakvih drugih dokaza ili uglova, njihova utemeljenost i istinitost je upitna. Budite posebno oprezni kada se radi o anonimnim izvorima, naročito ako ih medij često koristi. Njihove „izjave” su zapravo često samo paravan za novinarske izmišljotine.

2. Da li su mi rekli sve?

Informišite se iz više izvora – pročitajte šta i kako o istoj temi ili događaju izveštavaju drugi. Iako dobar novinarski tekst treba da ima najmanje dve strane i da se drži principa objektivnosti i nepristrasnosti, prilozi i tekstovi domaćih medija često daju samo jedan ugao. A istina najčešće leži negde u sredini.

Ako je u tekstu reč o tome kako su predstavnici vlasti otvorili neku fabriku najavljujući ekonomski bum, pogledajte da li tu postoji glas onih koji bi to mogli da kritikuju i osvetle događaj iz drugog ugla, drugačijim podacima ili pogledom na stvari (opozicija, ekonomski stručnjaci, radnici, građani tog mesta). Da li je data pozadina priče, npr. informacije o investitoru, razlozi njegovog dolaska, iznos subvencija koje mu država daje za ta radna mesta, plate za koje će ljudi raditi… Razmišljajte da li je priča stavljena u kontekst ili se radi o političkom pamfletu.

3. Koji je ton teksta ili TV priloga?

Koliko ste puta čuli „propali dosovski kandidat“, „žuta ološ elita“, „kupus koalicija“, „izrežirani kvazi-studentski protesti“? Tekst ili prilog koji sadrži vrednosne kvalifikacije i epitete kojima se „čašćavaju“ određeni akteri (najčešće opozicioni političari, drugi novinari ili aktivisti), ili veličaju drugi, upitne je istinitosti. Novinarstvo nije obračun sa neistomišljenicima niti hvalospev vlastima. Jezik dobrog novinarskog teksta je civilizovan i izbalansiran, ne nužno hladan, ali bez uvreda, diskriminacije, psovki, usklika, i ostalih zapaljivih konstatacija koje će u čitaocu probuditi bilo mržnju bilo oduševljenje. Zapaljivost je karakteristika senzacionalizma, a laž je ta koja nosi senzacionalistički potencijal. Istina je mnogo manje seksi.

4. Da li tekst potkrepljuje tvrdnju u naslovu?

Najčešće se lažne vesti kriju u naslovnom bloku i prvoj rečenici, pri čemu ostatak teksta ili ne potkrepljuje te tvrdnje ili ih čak demantuje. Pažljivo čitajte i razmišljajte da li su tvrdnje iznete u tekstu dovoljno utemeljene da dokazuju naslov. Obratite pažnju i na naslovne strane – na njima se često iznose bombastične tvrdnje (kako bi bolje prodali novine), a unutar novina čitaoca sačeka ublažena verzija.

5. Da li je ovo logično?

Ne suspendujte zdrav razum i uvek se pitajte: OK, da li je logično da novinari tabloida X opet imaju informacije sa tajnog sastanka velikih sila ili poverljivu dokumentaciju obaveštajnih službi? Da li je logično da bi političar Y, šta god mislili o njemu, zaista izjavio da su Srbi narod ludaka? Da li je logično da bi se italijanski radio i Kolina bavili golom u srpskoj ligi? Ono što nije sasvim logično ne znači i da nije i istinito, ali jeste prvi signal da treba da se proveri.

Razmišljajte kao navijač suprotnog tabora, čak i ako (i naročito ako) najviše na svetu volite svoj klub.

 

6. Da li je medij kredibilan?

Nepotpisani ili tekstovi potpisani pseudonimima (tipa Kim Džong) treba da upale crvenu lampicu. Proverite da li sajt koji objavljuje vest ima impresum, ili deo „O nama“ gde bi trebalo da se nalaze podaci o glavnom uredniku i redakciji. Fantomski sajtovi su često mašinerije za proizvodnju lažnih vesti.

Pogledajte kakvi su im drugi tekstovi. Po tonu teksta ili TV priloga procenite da li su na nečijoj strani ili su objektivni, da li se bave ozbiljnim novinarstvom ili šire propagandu i teorije zavere. Ako se radi o vesti objavljenoj u poznatijem mediju, razmislite da li je kredibilitet tog medija nekada doveden u pitanje. Tu mogu pomoći i liste rizičnih medija na sajtu Raskrikavanje.rs.

7. Odakle je potekla informacija?

Pretražite sumnjive tvrdnje i pogledajte gde se sve pojavljuju. Bombastični napisi u medijima često potiču sa sumnjivih portala ili sa nečijeg naloga na društvenim mrežama. Dešava se takođe i da vest deluje verodostojno jer su je preneli i ugledniji mediji, ali im je izvor, međutim, jedna ista agencija koja je objavila lažnu vest. Probajte da proguglate ili pretražite na društvenim mrežama (kucajte ključne reči u Search polje) ko je bio prvi, početni izvor neke informacije.

Ako prenose istraživanja, tražite originalno istraživanje. Ako prenose analize iz stranih medija, idite na sajtove tih medija.

Čak i ako prenose izjavu nekog kome navedu ime i prezime i funkciju, ne znači da je taj neko stvarno uopšte dao izjavu, a ne znači nužno ni da čovek uopšte postoji. Proguglajte, iznenadićete se šta ćete sve otkriti. Mi idemo korak dalje – kontaktiramo citirane „sagovornike“ i pitamo da li su izjavili to što piše. I mi se iznenadimo šta sve otkrijemo.

  8. Zvuči novinarski, a u stvari je reklama? Nemoguće!

Mediji često u formi novinarskog sadržaja podmeću reklame – izgleda kao novinarski tekst, ali to nije. Prema zakonu, svaki plaćeni tekst mora da bude jasno označen kao reklama, da čitalac ne bi bio u zabludi da su tvrdnje novinarski proverene, odnosno da iza teksta stoji novinar i njegovo istraživanje. Obratite pažnju na to da li negde piše „reklama“, „promo“, „p.o“ (plaćeni oglas) ili mala brojčana šifra. Ako tekst u jako pozitivnom svetlu predstavlja neku privatnu ili državnu firmu, ili čak funkcionera ili biznismena, imajte na umu da se možda radi o reklami, koja je plaćena, a uprkos zakonu nije obeležena kao takva.

9. Da li je vest ovako glasila od starta ili su je menjali?

Dešava se da medij objavi lažnu vest pa je, u pokušaju da prikrije propust, povuče ili izmeni bez objašnjenja i izvinjenja čitaocima. Takođe, dešava se i da medij objavi vest pa je izbriše jer je „nezgodna“. Takve slučajeve ocenjujemo ocenom „Cenzura“. Ipak, čak i ako je obrisana ili izmenjena, originalna verzija vesti ponekad ostane zabeležena u tzv. keš-memoriji. U Gugl ukucajte naslov ili deo citata iz vesti koju proveravate. Kada pretraživač izbaci listu sajtova na kojima se taj citat pojavljuje, odaberite sajt koji vas zanima. Klikom na zelenu strelicu pored URL-a prikazaće se vest onako kako je prvobitno objavljena.

10. Da li je fotografija autentična?

Pre nekoliko meseci domaći portali su objavili priču o Nataši iz Subotice koja je rodila petorke, prilažući uz tekst fotografiju žene sa njenim bebama. U nekoliko klikova, međutim, moguće je saznati da se zapravo radi o majci petorki iz Ohaja i više puta recikliranoj, bajatoj vesti iz 2010. godine. Sličan je i slučaj starice iz Španije.

Najjednostavniji način je da izguglate fotografiju: desni klik – Search Google for image, i pogledajte od kada se ona „vrti“ po internetu i gde je sve objavljivana. Za to takođe može poslužiti i servis tineye.com.

Ne verujte ni printskrinovima – svako može u par jednostavnih koraka da izmeni prikaz sadržaja neke stranice na svom računaru (naravno, ne i sam sadržaj), da to printskrinuje i „podmetne“ kao dokaz za neku tvrdnju.

***

U novinarstvu postoji jedna lepa metafora – ako pocepate perjani jastuk i pustite perje da se razleti sa prozora, nema šanse da ga posle u potpunosti pokupite. Uvek će neko pero ostati. Isto je i sa informacijama – nikada demanti neće videti onoliko ljudi koliko je videlo prvu vest. Nikada naknadna istina neće doći do onog broja ljudi do kog je došla prvobitna laž.

Zato sačekajte sa šerovanjem, dok se ne uverite da je informacija tačna.

Proverite sve u šta ne verujete.

A ako poverujete – tek tad proverite. 

STA DA KAZEM VISE? NIKADA NIJE BILO TEZE DOCI DO ISTINE! SA TV-A STIZU POTPUNO SUPROTNE INFORMACIJE O ISTOJ VESTI. KAKO CEMO JE MI 'OBRADITI ZAVISI SAMO OD NASE PERCEPCIJE! 

SVE JE POLITIKA

 NISTE ZNALI DA JE SVE OKO NAS POLITIKA? JESTE! I PORODICNI ODNOSI, VEROVALI ILI NE! PA HAJDE MALO DA PRICAMO O POLITICI. SVE DO 2000 I NEKOG BLOGA SAM SE TRUDILA DA SE U MOJIM BLOGOVIMA NE POJAVLJUJE POLITIKA ,KRAJEM PROSLE I VECINOM OVE GODINE, MOJI BLOGOVI SU POSTALI PUNI POLITIKE.JEDNOSTAVNO TO SE NIJE MOGLO IZBECI.

EVO PROSAO JE I TAJ VIDOVDAN, NAJVECI PROTEST OD 15-TOG MARTA OVE GODINE. SVE VEC VIDJENO, SEM KRAJA U KOME SU STUDENTI DALI ZELENO SVETLO GRADJANIMA, A I ONI SU SKIDANJEM PRSLUKA POSTALI GRADJANI DA RADE STA GOD ZELE. NARAVNO OVAJ PREDSEDNIK KOJI TO NE TREBA DA BUDE ISKORISTIO JE I OVAJ SKUP DA NAPADA STO VERBALNO STO FIZICKI. STRASNO.

Građani pristigli iz svih krajeva Srbije, naročito onih kojima preti opasnost da zarad prelaska iz zlatnog u platinasto doba, njihov vazduh, reke i šume budu zanavek otrovane.

A samim ti i oni sami. Dobra vest je da su ljudi shvatili – veći standard ne znači ništa ako će cenu za to platiti bolestima izazvanim razaranjem životne sredine.

Loša je što se veliki broj njih, sudeći po komentarima na društvenim mrežama, i dalje drži apolitičnosti, kao kakvog moralnog čistunstva, koje baš ni u čemu nema utemeljenje.

Derivat demokratije u kome danas živimo, svidelo se to nekome ili ne, podrazumeva političko organizovanje i izlazak na izbore, ukoliko želite da menjate stvari

Kako, voleo bih da čujem kako, oni koji se gnušaju izbora, misle da nešto promene u sistemu (trenutno ukinute) parlamentarne republike? Tvitovanjem?

Zapamtite: SNS vlada i vladaće jer vas je neko ubedio da su stranke ogavne i da ste mnogo bolji ljudi ako vas politika „ne zanima“.

ALI HAJDE SADA DA VIDIMO STA ZNACI DA JE SVE POLITIKA. 

 

Bertolt Breht, jedan od najznačajnijih nemačkih dramskih pisaca dvadesetog veka.

– Najgora od svih vrsta nepismenosti jeste politička nepismenost. Politički nepismena osoba ne čuje, ne govori, ne učestvuje u političkim dešavanjima. Ona ne zna da troškovi života, cena pasulja, ribe, brašna, stanarine, cipela, lekova, zavise od političkih odluka. Politički nepismena osoba je toliko glupa da je ponosna i busa se u grudi govoreći kako mrzi politiku. Taj imbecil ne zna da se iz njegovog političkog neznanja rađa prostitucija, napuštena deca, i najgori od svih lopova: loši političari, korumpirani i potkupljeni od strane lokalnih i multinacionalnih kompanija – objasnio je Breht.

 

Sve je politika. Ako vas ne zanima politika, ne zanima vas ništa. Samo je pitanje da li ste toga svesni ili ne.

 

Politika na ovim našim, srpskim prostorima, je najunosniji biznis već duže vreme. I umesto da se od toga odvikavamo, i politiku uvodimo u realne okvire normalnog sveta, mi politiku kao biznis iz dana u dan razrađujemo, usavršavamo i počinjemo i sami da verujemo da je ona najbolji put ka uspehu. Realno gledano i jeste. U političke vode mogu da uplove i obrazovani i neobrazovani, i sposobni i nesposobni, i radnici neradnici ……..važno je da su uporni u nastojanju da postanu neko i nešto. I što je najgore u priči – u velikom broju se provlače oni, koji bez politike ni za leba ne bi mogli da zarade. Taman tolike su im sposobnosti.

A kada su već debelo zagazili u politiku, dobiju želju da – ukoliko nisu obrazovani – preko noći to postanu. Nekako mu dođe glupo da političar na visokoj poziciji nema makar fakultet. Onda se kreće u “instant obrazovanje”, što će reći na privatni fakultet koji se ponekad I ne poseti makar reda radi, i u kupovinu diploma. Čovek ostane to što je i bio, ali na papiru piše da je diplomirani ovaj ili onaj. Oni lakomiji na sticanje znanja preko noći i posedovanja diploma za pokazivanje i dokazivanje pred svetom, bogami postanu i magistri, doktori nauka, a najlakomiji i oni sa dubljim džepom, kupe sebi i po dva doktorata. Kad je bal, nek je bal. Najlakše se prepoznaju po isticanju i naglašavanju svoje titule ispred imena, po svaku cenu i u svakoj prilici. Smrtno će ih uvrediti svako, ko ispred imena ne naglasi i njihovu titulu. Ko da su je genetski nasledili, pa se bez nje osećaju falično.

A takvi ljudi nam uče decu jer su profesori, vode nam firme jer su menadzeri, i što-šta drugo važno za građane rade, jer na papiru piše da umeju da rade. I niko im ništa ne može, jer su povrh svega i političari.

 

Vlast može sve, politika.

I onda vidiš scenu gde čovek, koji nije pročitao nijednu knjigu,

daje sebi za pravo da uči onoga

ko je pročitao nekoliko hiljada knjiga.

Samo u politici, neko ko nije ušao u pozorište,

daje sebi za pravo da odlučuje šta je umetnost, a šta ne.

Samo u politici, neko ko nije zasadio nijednu biljku

daje sebi za pravo da podučava onoga

ko je čitav život proveo na zemlji.

Politika ima tu moć

da o svemu odlučuje, i onome što nema pojma.

Tako neko ko ne voli knjige, može da radi u biblioteci,

neko ko ne zna ništa o pedagogiji, da radi u obrazovanju,

neko ko ne voli prirodu, da uređuje parkove,

neko ko ne zna ništa o zdravlju, da vodi bolnicu

ili da kaže šta je i ko je najbolji za nešto.

Samo u politici.

Za sve ostalo potrebno je znanje, posvećenost, ljubav.

Jedino ti politika otvara sva vrata

za šta god poželiš.

I da neko ko ne zna ništa, ili malo,

ima taj stav da zna sve, pred nekim ko je stručnjak za nešto.

Politika daje tu moć

da i oni koji znaju mnogo, ponašaju kao da znaju malo,

da ne bi izgubili posao i povijaju se.

Kada je politika iznad svega,

dođemo do čega dođemo.

I onda se ćuti.

Neki od sramote, neki iz straha

da ne izgube i ono što imaju.

E sad, šta bi bilo kada ostali bez političke moći,

šta bi onda radili,

od čega živeli?

Ko zna.

Politika je, izgleda, najbolji posao.

Ostali su budale što rade i stvaraju.

Zašto?

Kada neko sve to dobije na izvol'te.

Nema ništa, ali ima dozvolu da prisvojia tuđe.

I to je ta nesreća u kojoj živimo,

gde se pamet povija pred bahatošću,

drži predavanja o svemu

i silom osvaja ono

za šta su nekome bile potrebne godine i decenije.

Zašto?

Zato što se nekome može.

 

Dovoljno je da se ode na bilo koju društvenu mrežu, uključi televizija ili pusti podkast i lako je pronaći primere licemerja i užasnog ponašanja u političkom diskursu. Istraživači Univerziteta Nebraske u Linkolnu (UNL) misle da su otkrili zašto je tako, saopštio je UNL.

Rezultati studije sa neobičnim naslovom „Politika nas pretvara u kopilad: Zašto moralno rasuđivanje zavisi od političke situacije“ objavljeni su u Political Phychology, demonstriraju spremnost ljudi da krše sopstvena moralna pravila, pa i da se ponašaju nemoralno, kada su uključeni u političku sferu. Istraživanje su radili Kajl Hal, Kevin Smit i Klarisa Voren.

Rezultati, navode oni, sugerišu da je neprijateljstvo prema drugoj grupi, na primer suprotstavljenoj partiji, pokretač moralne fluidnosti kada se pređe iz lične u političku arenu.

I nikad nije kriva samo jedna strana.

- Ljudi, bez obzira na starost i ideologiju, spremniji su da se ponašaju nemoralno i da sude drugima ako se to dešava u političkoj sferi. I to u velikoj meri pokreće iskreno unutrašnje neprijateljstvo ka drugoj strani – rekao je Hal, profesor političkih nauka.

Istraživači su razvili upitnik i ispitali četiri različite grupe odraslih, ukupno 2.472 ljudi. U njemu je bilo mereno nepolitičko i političko ponašanje u odnosu na moralna pravila i nepolitička i politička tolerancija prema drugima.

- U suštini, uzimali smo istu osobu i postavljali joj ista pitanja. Jedina razlika je bila što smo menjali termin osoba u političar. I to je bilo dovoljno da promeni moralni sud osoba. Promenilo se dovoljno da moralne procene odjednom postanu fleksibilne – rekao je Smit, profesor političkih nauka.

U to je bilo uključeno i ocenjivanje lošeg ponašanja samih političara. Autori su otkrili da su ljudi moralno tolerantniji prema političarima koji im se sviđaju, slično kao što su spremni da vise toga tolerisu  od  prijatelja.

U sve više polarizovanom, često i toksičnom političkom okruženju, istraživači kažu da rezultati naglašavaju štetu ogorčenosti u politici.

- Postoji razlog za zabrinutost. Dokle god oseća neko unutrašnje neprijateljstvo prema drugoj grupi, postoji rizik jer su ljudi spremni da se ponašaju nemoralno. Politika nas tera da radimo stvari koje normalno ne bismo radili i da tolerišemo stvari koje normalno ne tolerišemo. Ona povremeno budi ono najgore u nama. Način na koji neki političari i mediji govore o drugoj partiji ili strani podgreva tu vatru. Što se više uključujemo u tome da vidimo ovu ili onu stranku kao loše momke, to se više osećamo spremnim da zanemarimo soptveni moral – rekao je Hal.

Istraživanje je nastavak Smitovog rada na proučavanju kako politička aktivnost i ideologija utiču na moralne vrednosti i izbore, a ne obrnuto.

- Ako je to istina, onda ljudi imaju različite moralne standardne u ličnom i u političkom životu. A to je ono što smo otkrili. Nije da nas politika pretvara u kopilad ako smo levo ili desno, ako smo mladi ili stari, ako smo bogati i siromašni, već jednostavno pretvara u kopilad sve nas – rekao je Smit.

Kad podvučeš crtu, vidiš da si dobio lošeg radnika i lošeg političara, i sve lose u čoveku kojem je politika pomogla da postane plagijat.

Bezbroj je takvih danas, na žalost. Koji su ukvarili sve što je moglo da se ukvari, koje je zbog “nepodnošljive lakoće postojanja”, što reče Kundera, sistem uzdigao do vrha, a oni se zaboravili i zamislili da su “bogovi na zemlji”. Pa pored svega ugrabljenog od druištva, pored svega nezasluženog što su od njega dobili, zidaju neke nove kule i gradove, podižući sebi spomenike za života na smešan i čudan način, kojim kvare društvo u celini. Govore u prvom licu, ko da su bogovi, dodeljuju sebi raznorazna priznanja, sliku svoju ljube i misle da ih svi vole, ko što sami sebe vole.E, takvi će nas dokrajčiti, lagano i sistematski urušavajući sve segmente društva i sve dobro i kvalitetno što se u njemu zbiva. A mudri i pametni su, kako reče Andrić, zaćutali, jer ih je “nepodnošljiva lakoća postojanja” bezvrednih nadjačala i pobedila.

NADAM SE DA STE SHVATILI DA POCEV OD TOGA KAKVU POLITIKU VODITE U SVOJOJ PORODICI ( I DA OD TOGA ZAVISI DA LI CETE BITI SRECNI),TAKO JE I SVE OKO NAS POLITIKA. I DA NE ZAVARAVAJTE SE DA JE BOLJE BITI APOLITICAN. APOLITICAN NIJE NIKO. A KO GOD MISLI DA NE UCESTVUJE U KREIRANJU POLITIKE KOJA JE OSNOV SVAKOG DRUSTVA JE U NAJMANJU RUKU NEZNALICA!