INFORMACIJE

 VLAST NA CELU SA PREDSEDNIKOM CINI SVE KAKO BI UGUSILA BILO KOJI SLOBODNI MEDIJ ILI BILO KOG NOVINARA, PA I OBICNOG COVEKA KOJI IMA INFORMACIJU. DANAS POSEDOVATI I PLASIRATI INFORMACIJE BUKVALNO JE OPASNO PO ZIVOT. PREDSEDNIK OPTUZUJE N1 I NOVU S DA SU TERORISTI ( STO SU PO NJEMU I STUDENTI ) MA SAV NAROD KOJI SE BUNI PROTIV NJEGA. A NJEGOVI MEDIJI INFORMER, PINK, PRVA, B92 I STOTINE OSTALIH KOJI POSTOJE U SRBIJI POTPUNO OPUSTENO POZIVAJU NA LINC GORE NAVEDENIH MEDIJA,GRADJANA I STUDENATA. STRASNO.

 Astrotravarstvo funkcioniše. Ljudi to gutaju. Niko više nema vremena da proverava ko stoji iza koje inicijative, stranice, pokreta. Svi žele brzu informaciju, lak utisak, gotovu emociju. Ako 100 botova tvrdi da je novi zakon odličan, to se prima kao istina. Ako 50 fejk naloga deli isti snimak s natpisom „Građani protiv opozicije!“, eto vesti na naslovnici prorežimskog tabloida.

AstroTurf je bio popularni američki brend veštačke trave. Ova „AstroTrava“ bila je od plastike (polietilena) i korišćena je mahom za sportske terene, a njen tvorac je bio zloglasni Monsanto još 1965. godine. „Astroturfing“ ili astroturfovanje je već nešto drugo – imitacija građanskih pokreta, „glasa naroda“, pa i čitavih građanskih akcija, demonstracija i pobuna.

Naime, stvarni društveni pokreti su grassroots (stvoreni odozdo naviše) i otuda ova zgodna metafora sa veštačkom travom iz anglosaksonske kulture. Umesto pravih korena, imamo fabrikovanu plastiku koja samo liči na stvarni život. U pitanju je zanimljiv savremeni fenomen – čin lažiranja podrške „odozdo“, odnosno podrške običnih građana nekoj ideji, proizvodu ili politici (i što u Srbiji neretko nazivamo „botovanjem“). Poput veštačke trave po kojoj je dobio ime, na prvi pogled deluje zeleno i zdravo – dok ne zaronimo prste u nju i otkrijemo hladnu, mrtvu i veštačku plastiku, odnosno laž.

Astroturfovanje ili organizovano botovanje je imitacija javnosti. Kako to izgleda? Nekada davno, demokratija i borba za ljudska prava su bile haotične i bučne – opozicija i/ili građani su mahali transparentima i stranačkim zastavama, zviždali u pištaljke, šetali ulicama po cičoj zimi zbog pravednog besa. Ili, na internetu. Stvarni ljudi su se argumentima prepirali sa stvarnim ljudima na internet forumima. To su bili grassroots pokreti ili koreni promena.

Danas su ti koreni zamenjeni plastikom. Astroturfovanje je, u suštini, lažni spontani aktivizam. Kompanije i nosioci političkih interesa osnivaju svoje nevladine organizacije, pokreću Fejsbuk stranice, i formiraju profile (lažnih) ličnosti na društvenim mrežama, pišu pisma urednicima i praktično iskorišćavaju društvene mreže i tradicionalne medije kako bi stvorili lažni utisak da je nekom problemu posvećen samonikli pokret.

Tipični astrotravari su – Ćaciji. Studentske grupe koje „spontano“ podržavaju politiku vlasti jer „žele da uče“ (što im niko ne brani). Ova kvarna ekipa je provaljena od prvog dana, ali se ipak pojavljuje u medijima braneći vlast i napadajući proteste.

Na primer, još devedesetih godina, velike duvanske kompanije (poput Philip Morris) izmislile su i tajno finansirale lažne organizacije za „prava pušača“. Isto su radile i naftne kompanije sa lažnim i šatro nezavisnim „grupama građana“ koje osporavaju klimatske promene i promovišu eksploataciju fosilnih goriva. Na ovaj način, javno mnjenje postaje samo još jedna marketinška strategija, a „revolucija“ stvar agencije za PR.

Ponajbolji „astroturferi“ u ovoj tradiciji i našoj Republici bili su „studentski“ demonstranti koji su onomad upali na Filozofski fakultet u Novom Sadu zahtevajući otkaz za profesora Dinka Gruhonjića. Dok se sa Meseca ili međunarodne stanice „Mir“ („Svet“) videlo da je u pitanju krajnje nespontana i dobrano organizovana grupa odozgo – od strane lokalne vlasti i crkve.

„AstroTravarstvo“ je svuda oko nas. Ako političar (ili starleta) imaju pola miliona strastvenih pratilaca na Tviteru ili Instagramu, bar polovina su botovi iz Bangalora. Razne „spontane“ proteste „zabrinutih građana“ neretko organizuju lobističke grupe, političke partije i/ili kompanije. Možemo ih prepoznati po unapred odštampanim, istovetnim i svetlucavim transparentima bez greške.

A komentari ispod reklame za čudotvorni čaj za mršavljenje? Takođe plaćeni, poput onih Petara Petrovića sa televizijskiih reklama za „pre“ i „posle“ ili za razne kreme, pomade i masti. Vaistinu, izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole? Pa pendrek više i ne mora da se isuče na stvarnom protestu sproću vlasti. Isto kao i kultna botovska rečenica „Svaka čast Vučiću, za samo par meseci je svojim predanim radom i požrtvovanjem…“, koja je odavno postala posprdni i antologijski sinonim za bombardovanje javne sfere naručenim ili masovno proizvedenim komentarima. Samo što je takvo mršavljenje mnogo opasnije – na delu je osiromašenje javnog uma.

U mnogo čemu, ulogu ili društvenu funkciju javne sfere danas je preuzeo ili „ukrao“ internet, tj. internet forumi, internet blogovi, internet komentari i društvene mreže poput Fejsbuka ili Tvitera kao nove forme javne sfere. U praistorijskom dobu sporog i nedostupnog interneta, imali smo čak i – internet kafee. Ova je tehnološka revolucija doprinela dodatnom proširenju granica slobode, jednakosti i bratstva – pre svega zbog lakoće, udobnosti i globalnog karaktera komentarisanja i polemisanja. Usled topline anonimnosti, kao i fotelje doma, slatkog doma. I u ovom slučaju imamo egalitarnost diskutanata – jer, internet nam je svedok, ama baš svako može da ostavi komentar. Sakriven iza „korisničkog imena“ i avatara, bez lica i porekla, isključivo vođen snagom, elegancijom ili bar duhovitošću argumenta. Ili fotkom preslatkih mačića, svejedno.

U Srbiji, zabrinuti građani niču iz agencija za politički PR. Bunt ili gromoglasnu podršku „o-bičnih građana“ vlast naručuje i plaća kao ketering. Sa ili bez toplog obroka, odnosno hlad-nog sendviča.

Ali avaj. Astroturfovanje je postala nova i opasna forma onlajn propagande koja se lažno predstavlja kao nepristrasni glas naroda ili spontano mišljenje internetskih anonimusa. Drugim rečima, „botovi“ ciljano i samosvesno deluju kao nezavisna javna sfera ili nepristrasni komentatori, dok u stvarnosti predstavljaju dobro umrežene grupe sa jasnim marketinško-političkim zadatkom. To što ovo čine jeftino i neuko, pa su lako provaljivi, druga je tema.

Po svojoj suštini, botovi (astroturferi) se ne razlikuju od plaćenih baba-glumica koje u reklamama za kremu protiv reume glumataju da ih kolena više ne bole. Ili lažnih lokalnih stomatologa u belim mantilima, kuvara koji se kunu u setove sitnog posuđa, šatro bivših debeljuca koje su pijući čaj skinule trilion kilograma, naglo progledavših uzornih i modernih porodica koje na novim dušecima konačno udobno spavaju, te brkate gospode koja je za honorar pred kamerom i večni blam u komšiluku regulisala šuljeve.

Reklameri vole da se u svojim reklamama podlo posluže „običnim ljudima“ jer znaju da smo na dotične neobično slabi i potrošački bolećivi. Da stvore iluziju nepristrasnosti i objektivnosti kod nekoga sa kojim možemo da se identifikujemo i zatim okrenemo telefon u narednih 15 minuta i dobijemo set noževa „potpuno besplatno“. Ali ovo je ipak eksplicitna reklama, pa ko nasedne, naseo je – neka tupim i jeftinim nožem seče onaj paradajz i filetira ribu do prekosutra. Ili neka mu sokovnici skupljaju prašinu u špajzu do kraja vremena.

Međutim, nešto je sasvim drugo kada astroturfovanje ili „botovanje“ penetriraju u javnu sferu. U domen koji nije i ne sme da bude (politička) reklama, već slobodna i kritička diskusija. I sad, stotinu mu heštagova, ako gomiletina nekakvih komentatora drobi o tome da je Pepsi bolji od Koka-Kole, a veštačka trava bolja od prirodne, rizik je u tome da ispijamo Pepsi na veštačkoj travi. Iako u ozbiljnim društvima postoje zakoni koji štite potrošače od ovakvog lažnog reklamiranja. Ali se stvari komplikuju ukoliko hiljade plaćenih i lažno spontanih komentatora po internetu stvaraju političku fikciju.

Cilj astroturfovanja je jednostavan: proizvesti iluziju saglasnosti. Više nije dovoljno da imamo mišljenje – moramo izgledati kao da ga i javnost deli. Zašto da trošimo vreme ubeđujući ljude, kad možemo jednostavno simulirati njihovu podršku? Koristile su ga vlade, korporacije ga obožavaju, naftne kompanije finansiraju „građanske koalicije“ koje se zalažu za izgradnju naftovoda i deregulaciju. Tehnološki giganti iz Silicijumske doline sponzorišu „zastupnike otvorenog interneta“ koji, sasvim slučajno, osporavaju zakone o zaštiti privatnosti podataka. Duvanske kompanije su ga usavršile još davno, unajmljujući lekare i „grupe za prava pušača“ kako bi kancer pluća predstavili kao slobodan izbor. Teško je nadmašiti tu marketinšku eleganciju ili alhemiju pretvaranja proizvoda u protest.

Na neki način, astroturfovanje je duhovni rođak lažnih vesti — ali ovde nije reč samo o širenju dezinformacija, već o imitiranju glasa naroda. Kao i otmica estetike aktivizma, odnosno pozajmljivanje stvarne moći demokratije, da bi se potom prodala najboljem ponuđaču. I ono najstrašnije: astrotravarstvo funkcioniše. Ljudi to gutaju. Niko više nema vremena da proverava ko stoji iza koje inicijative, stranice, pokreta. Svi žele brzu informaciju, lak utisak, gotovu emociju. Ako 100 botova tvrdi da je novi zakon odličan, to se prima kao istina. Ako 50 fejk naloga deli isti snimak s natpisom „Građani protiv opozicije!“, eto vesti na naslovnici prorežimskog tabloida.

Ako 100 botova tvrdi da je novi zakon odličan, to se prima kao istina. Ako 50 fejk naloga deli isti snimak s natpisom „Građani protiv opozicije!“, eto vesti na naslovnici prorežimskog tabloida.

Ili, kada građani čuju da se „hiljade zabrinutih roditelja“ protive nekoj novoj školskoj politici ili nastavnoj jedinici, oni slušaju – čak i ako se ispostavi da su ti „roditelji“ zapravo nekoliko lažnih Fejsbuk naloga koje je napravio politički trust mozgova. Javno mnjenje je moćna valuta, a astroturfovanje je njegova falsifikovana verzija.

Kao i koješta drugo, astrotravarenje je u Srbiji i nekako jeftino, ali i krajnje usavršeno u isto vreme. U Srbiji, zabrinuti građani niču iz agencija za politički PR. Pa na (kontra)mitinzima vlasti imamo proteste sa savršenom grafikom, koordinisanim temama, motivima i narativima, te banerima koji izgledaju kao da su ih pravili art direktori sa fakulteta primenjenih umetnosti. Bunt ili gromoglasnu podršku „običnih građana“ vlast naručuje i plaća kao ketering. Sa ili bez toplog obroka, odnosno hladnog sendviča. Imamo botovske armije SNS na društvenim mrežama kao hiljade koordinisanih naloga, često anonimnih ili sa lažnim imenima, kako preplavljuju Tviter/Iks ili Fejsbuk pohvalama za Aleksandra Vučića, napadima na opoziciju i ponavljanjem najnovijih narativa vlasti. Time se stvara iluzija masovne podrške ili gneva, iako oni verovatno – ne postoje.

Zatim, tokom protesta protiv Rio Tinta i rudarenja litijuma, pojavile su se prorežimske grupe koje tvrde da podržavaju kompaniju i „ekonomski napredak“. Ove grupe su bile dobro organizovane, pripremljene za medije i sumnjivo dobro finansirane za „lokalne meštane“. Takođe, imamo i „astrotravarske“ „nevladine“ organizacije – poput „Centra za društvenu stabilnost“ i nebrojenih drugih. One se predstavljaju kao nezavisna tela, ali često funkcionišu kao ideološki produžeci vlasti, pojavljujući se u medijima kao „stručnjaci“ koji ponavljaju poličko-ideološki mejnstrim.

Najzad, tipični astrotravari su – Ćaciji. Studentske grupe koje „spontano“ podržavaju politiku vlasti jer „žele da uče“ (što im niko ne brani). Ova kvarna ekipa je provaljena od prvog dana, ali se ipak pojavljuje u medijima braneći vlast i napadajući proteste, iako niti imaju stvarnu aktivnost među studentima, niti su mahom studenti. Čista veštačka trava.

Šta to znači za odistinski aktivizam? Za stvarne pokrete odozdo koje vode obični ljudi, puni strasti, ali bez para? To znači da bivaju ugušeni, ismejani ili do kraja imitirani. „Jer svi su isti“, zar ne? Igra više nije samo nepoštena – postala je sintetička i nameštena. I šta običan čovek da radi? Odgovor nije u paranoji prema kojoj je svaki protest „plaćen“ „od nekoga“, već u zdravoj sumnji. Protivotrov za astroturfovanje nisu očaj, cinizam i nihilizam, već zdrava doza skepticizma. Postavljajmo pitanja. Ko finansira ovu grupu? Zašto se ovaj hešteg pojavio niotkuda uz savršeno koordinisanu podršku? Zašto svi „građani“ u komentarima pišu kao da čitaju isti scenario ili „mesidžboks“? U dobu kada je granica između autentičnosti i fabrikacije sve tanja, obratimo pažnju na detalje. Iskrenost se prepoznaje i probija. Astroturf ili veštačka trava je uredna, zelena i pod potpunom kontrolom. Prava trava? Ona raste gde ne očekujemo, probija beton i kvari uredni pejzaž. I upravo zato – znamo da je stvarna i autentična.

Povezane vesti

 

Naša redakcija ponovo se prethodnih dana našla na udaru vlasti. Napad je došao direktno sa Andrićevog venca od predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je juče iz Sevilje „terorizmom“ nazvao ono što rade redakcije N1.

To nije samo neosnovana i opasna kleveta, već signal da se iza tih zapaljivih izjava možda krije mnogo mračnija namera – pokušaj da se N1 zauvek utiša.

I drugo obraćanje srpskim medijima iz Španije predsednik je iskoristio za obračun sa N1.

U međuvremnu u komentarima na našem portalu, poslate su nam veoma ozbiljne pretenje i uvrede. Ovo su samo neke od njih:

– Sve vas treba pobiti, mamu vam j… fašističku.

– Visićete kad tad na Terazijama.

– N1, za ovo indirektno pozivanje na građanski rat platićete. Verujte mi kad tad. Tada ćemo se smejati vama kao što se vi smejete naivnom narodu Srbije.

– Sve u stroj i streljanje prokleti bili srbomrsci.

– Ustaški N1, treba vas zabraniti trujete narod. Milicijo, lomi tu gamad imate pravu podršku naroda. Živeo Vučić.

– Vi ćete uskoro biti spaljeni.

Sa ovakvim komentarima i pretnjama se naša redakcija susreće svakodnevno.

Podsećamo i da se sredinom marta okupila grupa ljudi, najvećim delom iz Vulinovog Pokreta socijalista, ispred naših prostorija, ne dozvoljavajući zaposlenima da uđu na posao.

 

Građani se okreću N1 i Novoj zato što znaju da je to jedini način da saznaju šta se zaista dešava na terenu. Sve ostalo je zamena teza i pokušaj da se zamagli stvarnost

Učesnici protesta zajedno sa studentima dobili su novo, sada ustaljeno, zvanje od strane Srpske napredne stranke i njima naklonjenih medija – „blokaderi teroristi“. Ovaj diskurs traje već par nedelja, a uzeo je maha nakon vidovdanskog protesta. Pored toga, režimski tabloidi nisu uspeli da ne propuste priliku da teroristima nazovu novinare United Media.

 

 Desetak novinara, kamermana i tehničara u Euronews Srbija juče je dobilo otkaz, dok su drugi nezvanično od kolega obavešteni da ih takav epilog uskoro čeka, saznaje Raskrikavanje. Nekima, koji juče nisu bili u prilici da prime otkaze, na račune su legle nepoznate uplate novca „koje liče na otpremnine”. Njih niko nije kontaktirao, a kako kažu pojedini među njima – ugašeni su im i poslovni mejlovi. Posle Marije Šehić koja je dobila otkaz sredinom juna, otpušten je i Milan Šarić, još jedno poznato TV lice. On za Raskrikavanje kaže da misli da čitava sistematizacija ima veze sa dešavanjima iz aprila, a da su zaposleni saznali o njoj s plutene table koja se odjednom pojavila u hodniku zgrade u kojoj radi. Zvaničnog obaveštenja Euronews-a o novim otkazima i dalje nema, a urednica Dragana Pejović nije odgovorila na poziv i poruku Raskrikavanja.

 Dežurni novinari sa dežurnim sagovornicima sinoć su na televizijama naklonjenim vlasti, ponovo, „otkrili terorističke planove blokadera“ za predstojeći vidovdanski protest. Scenario već viđen pred protest 15. marta ponovo budi nedoumice – otkud Informeru, Pinku i Hepiju snimci privatnih razgovora privedenih građana i studentskih plenuma?

 

Primeri pseudonauke su brojni: astrologija, NLO, „alternativna medicina“ (nadrilekarstvo) poput homeopatije, akupunkture ili kiropraktike, kreacionizam, teorije zavere, antivakserski pokret, razni Jetiji i čudovišta iz Loh Nesa (kriptozoologija) i tome slično. I sad, kao što postoji pseudonauka, postoji i – pseudonovinarstvo. Ono ima razne oblike i forme, od ličnih mišljenja prerušenih u činjenice, preko golih reklama koje se izdaju za vesti, pa sve do ogoljenih plagijata, izmišljotina ili propagande (ne)vešto maskiranih u pravo novinarstvo.

U suštini, pseudonovinarstvo je svaki medijski sadržaj kojim se krši medijska etika, ali se predstavlja kao legitimna vest. U pitanju je sadržaj koji oponaša izgled ili imitira strukturu novinarstva (vest u dnevnoj štampi, ili jutarnji program i dnevnik na televiziji), ali mu nedostaju njegove suštinske vrednosti – istinitost, etički standardi, provera činjenica i, pre svega, uređivačka nezavisnost. Često prikriva ili maskira političke i ideološke stavove, propagandu ili dezinformacije kao prave vesti. Pseudonovinarstvo je lažno novinarstvo, šatro-novinarstvo ili kobajagi-novinarstvo koje je indiferentno prema istini, te se stručno može nazvati i proseravanjem, odnosno kenjažom (bullshit).

I sad, da bismo skeptično konzumirali vesti, i razlučili novinarstvo od pseudonovinarstva, prvo moramo biti u stanju da procenimo kvalitet i verodostojnost svakog izvora informacija na koji se oslanjamo. Svaku vest valja ispratiti do izvora, a zatim unakrsno proveriti u nekoliko drugih izvora kako bi se neobjektivnosti što više potrle. To podrazumeva i prepoznavanje određenih obrazaca novinarskog ponašanja, zamki i znakova da se nekoj informaciji ne sme verovati. A ko ima vremena, volje, pa i znanja za sve to? I onda, kako prepoznati pseudonovinarstvo? Koje su crvene zastavice, recimo to na srpskohrvatskom?

Kako u izvrsnoj studiji „Vodič kroz vasionu za skeptike“ (2018) ističe publicista i komunikator nauke u javnosti Stiven Novela, uobičajene karakteristike pseudonovinarstva su sledeće: pristrasnost i guranje agende (koristi se politička, komercijalna ili ideološka agenda umesto objektivnog informisanja javnosti), senzacionalizam (prednost se daje emocionalnom uticaju ili šok-efektu, a ne tačnosti informacija), klikbejt naslovi (koriste se obmanjujući ili preuveličani naslovi kako bi se privukla pažnja), lažni stručnjaci ili anonimni izvori (oslonac o neproverene ili sporne autoritete), nedostatak provere činjenica (iznose se tvrdnje bez prethodne provere ili navođenja izvora), i nedostatak odgovornosti (često nema transparentnosti u vezi sa uređivačkim standardima ili novinarskom etikom). A umemo li da prepoznamo i o(t)pišemo ove komponente i karakteristike pseudonovinarstva ili jok? Jer pisalo je u novinama ili rekli su na televiziji?

Savremeno doba se neretko naziva informacijskim dobom, ali se jednako tako može nazvati i erom dezinformacija. Naravno, iskrivljene, lažne ili rđave informacije postojale su od kada postoji i razmena informacija. Čuveni primer je opaska „Neka jedu kolače“ Marije Antoanete, što ona nikada nije izjavila, a što je kao lažnu vest propagandno izmislio veliki društveni mislilac Žan-Žak Ruso. Međutim, tehnologija je pospešila prenošenje svih informacija, poput plime koja podjednako podiže i dobre i loše čamce. Umesto slobodne razmene informacija na tržištu ideja, internet i društvene mreže su postali stecište obmana, laži, dezinformacija i manipulacija. Kako navodi Stiven Novela, „ne igra svako pošteno, a oni nepošteni kvare igru svima“.

Živimo u postistinitoj eri, ili dobu bašmebrigizma za istinu. Na delu je prava, pravcijata zbrka. A jedino rešenje je u medijskom opismenjavanju, odnosno potrebi da svako za sebe bude pronicljiv i skeptičan konzument vesti

Uzgred, o samoj nauci je vraški teško komunicirati u javnosti, pa naučne informacije često skliznu u poluinformacije, zabavu i razonodu, ili čak otvoreno pseudonovinarstvo. Uostalom, šta su „vesti iz nauke“ u (našim) medijima? Grupa neimenovanih „naučnika sa univerziteta tog-i-tog“ otkrila je nešto naučno i javno popularno i to je to. A to je da konzumacija crvenog vina produžava život (jupi!), da je otkrivena nova planeta na kojoj je moguć život, da je taj život ukinut za još jednu živu vrstu koja je izumrla, i – popularna psihologija koja pojeftinjuje naučnu psihologiju.

Pa i na famoznom BBC na srpskom jeziku, vesti iz nauke su sledeći infotainment naslovi: „Naučnici napravili najmanju violinu na svetu“, „Ugroženi puževi veličine graška spašeni od izumiranja“, „Kako mačke prepoznaju vlasnika“ i „Kolagen: Tajna savršene kože ili marketinška fama?“.

Iako stotine hiljada naučnika svakodnevno krckaju tu nauku otkrivajući tajne kosmosa, deder mačke, kolagen i male violine za narod i sve koji se tako osećaju.

Zatim, u udarnom terminu (nedelja, 20h) na rahmetli TV B92, emisiju „Teorije zavera“ već vodi problematični Saša Borojević gde se bavi „misterioznim događajima“ i „kontroverznim temama“. I gde najčešće plaši roditelje sveprisutnim pedofilima, ljudima-gušterima i ostalim pederima. Slično je i sa emisijama poput „Posle ručka“ (TV Happy) i „Ni 5 ni 6“ (TV Kurir) Jovane Grgurević i nebrojenim drugim.

Ipak, mnogo veći izazov od malih violina i „misterije“ sletanja na Mesec, satanista ili ukradenih beba, jeste pseudonovinarstvo koje proizvodi – lažne vesti iz politike. Politički šarlatani ili nadrilekari su posebno opasna sorta. Najrazornije oblike političkih lažnih vesti nije teško uočiti, pošto se u njima protura upadljiva agenda. Ili jeste? Ako se na TV Happy, na primer, kao vojno-bezbednosna analiza svako prokleto veče gura – ruska strana u ratu u Ukrajini? Ovakva agenda tipično potiče od izvora na lošem glasu ili služi za to da bi se nešto prodavalo – ali spomenuta pseudotelevizija ima nacionalnu frekvenciju u nas?

Pseudonovinarstvo i pseudonovinare u Srbiji odlikuje kilavo maskiranje. Jer nam često i otvoreno govore – za koga treba da glasamo. I kako se valja diviti mudroj politici predsednika Aleksandra Vučića. I kako političku opoziciju i studentski pokret čine ustaše, teroristi, strani plaćenici i domaći izdajnici.

Ali, ovo je već gola propaganda (na koju dobar deo javnosti nije imun, naprotiv). Postoje sve ređi prostori visokog nivoa novinarskih i akademskih veština – a postoje i prostori satkani od čiste prevare, propagande ili „mamaca za kliktanje“ poput čudotvornih pilula za mršavljenje.

Međutim, podjednako su česti i oni suptilniji oblici dezinformisanja poput pseudonovinarstva. Reč je o izvorima koji imaju format tradicionalnog novinarstva, ali i jasnu ideološku naklonost ili program. Stepen ideološke pristrasnosti tada je fin, suptilan, neupadljiv i neočigledan. Ponekad se iskreno trude da budu politički i ideološki neutralni – ili bar uravnoteženi. Ali, naginju određenom političkom stanovištu, lažno pokušavajući da zauzdaju svoju pristrasnost. Ili, imaju jasno i otvoreno političko opredeljenje – prorežimsko – ali ulažu nekakve napore da rade u okvirima razumnog novinarskog kvaliteta, time prikrivajući svoju agendu i propagandni karakter. Ipak, politički program tada se stavlja iznad novinarskog kvaliteta. Bezobzirno se odabiraju vesti koje im odgovaraju i slobodno ih izvrću da bi se uklopile u političku narativčinu kojoj služe. U nekoj tački, oni prestaju da budu novinari i postaju pseudonovinari – ne prodaju vesti, već narativ koji nazivaju vestima. I to je odistinsko pseudonovinarstvo. Zvuči poznato? Kao srpski „javni servis“ možda?

Lažne vesti su stvarna pojava. Danas je poznato i dokazano da postoje internet-lokacije gde se iz najrazličitijih pobuda izmišljaju neistinite novinarske priče. Kod njih nema autentičnog novinarskog procesa niti mehanizma kontrole kvaliteta, već samo proseravanja sa agendom. Njihove priče su izmišljotine pod krinkom vesti, optimizovane i plaćene da privuku „klikove“, kao i glasače. Namenjene su emocionalnom podražaju kojim se ljudima privlači pažnja, a deluju zaveraški tajno i misteriozno. Uz to, u džungli ili šumi informacija, šumovi su neminovnost. Većina ljudi i onako čita samo naslove vesti na društvenim mrežama.

Na kraju, Tomas Džeferson je vrhunski poručio: „Na vašu molbu da kažem svoje mišljenje o tome kako bi trebalo uređivati novine da bi nam one donele najveću korist, odgovor bi glasio: Tako što ćete ih ograničiti na istinite činjenice i zdrave principe. Bojim se, doduše, da bi takve novine pronašle malo pretplatnika. Gorka je istina da čak ni gušenje slobode štampe ne bi moglo potpunije lišiti naciju njenog korisnog učinka nego nekontrolisano prepuštanje prostituisanju u službi laži“.

Dakle, malo je i do nas. Savremeni mediji su i blagoslov i prokletstvo za nauku, ali i istinito informisanje. S jedne strane, naučna otkrića ovako pristižu do šire javnosti, čime se podižu naučna informisanost i naučna pismenost među građanima. S druge strane, tu je izazov pseudonovinarstva i drugih sila poput – senzacionalizma, obične novinarske lenjosti, ideološki motivisanih dezinformacija, pa i ogoljenih obmana. Za sve to nema prostog rešenja.

Živimo u postistinitoj eri, ili dobu bašmebrigizma za istinu. Na delu je prava, pravcijata zbrka. A jedino rešenje je u medijskom opismenjavanju, odnosno potrebi da svako za sebe bude (postane) pronicljiv i skeptičan konzument vesti. Mnogi od nas su vremenom naučili da, među onim sitnim slovima na ambalaži, provere udeo šećera u slatkišu ili hrani koju kupujemo. Zašto ne učinimo isto sa „zašećerenim“ pseudovestima?

KAKO PREPOZNATI LAZNE INFORMACIJE?

 

„Ako su i Kurir i Alo i Blic to napisali, pa valjda je tačno. Valjda je bar neko proverio“… bio je jedan u nizu komentara čitalaca, navijača Zvezde, koji su se prošle nedelje upecali na „vest“ da je bivši sudija Pjerluiđi Kolina izjavio da bi i on priznao gol crveno-belih na 158. večitom derbiju. Oni koji su prvi posumnjali u istinitost bili su, razume se, navijači Partizana.

I kako se ubrzo ispostavilo – niko zapravo nije proverio. Čitava stvar je izmišljena.

Bilo bi sumanuto verovati da su lažne vesti novi fenomen, ali možemo da pretpostavimo da ih je zahvaljujući internetu sada u opticaju više nego ikada ranije. Dobra vest za čitaoce je, međutim, što istovremeno nikad nije bilo lakše da ih i sami provere. Opet – zahvaljujući internetu.

Raskrikavanje svakodnevno „lovi“ lažne tvrdnje, secirajući ih što je detaljnije moguće u procesu dekonstrukcije. Na neki način, naš posao je da saniramo štetu koju plasiranjem lažnih vesti naprave mediji, a koja je utoliko veća što se više ljudi „primi“ na njih.

Da biste naučili da se ne „primate“, ne morate da ovladate tehnikama dubinske provere i radite novinarski posao. Dovoljno je da je proverite makar toliko da možete da je okarakterišete kao osnovano sumnjivu, kako je ne biste delili dalje.

Kritički iščitavajte sve tekstove i TV priloge razmišljajući o sledećem:

1. Koji su dokazi za ove tvrdnje?

Ozbiljni medij će uvek dati dokaze i argumente, dokumentaciju, statistiku, ukrstiti više izjava relevantnih aktera. Ukoliko tvrdnje u tekstu počivaju isključivo na izjavama jedne strane, bez ikakvih drugih dokaza ili uglova, njihova utemeljenost i istinitost je upitna. Budite posebno oprezni kada se radi o anonimnim izvorima, naročito ako ih medij često koristi. Njihove „izjave” su zapravo često samo paravan za novinarske izmišljotine.

2. Da li su mi rekli sve?

Informišite se iz više izvora – pročitajte šta i kako o istoj temi ili događaju izveštavaju drugi. Iako dobar novinarski tekst treba da ima najmanje dve strane i da se drži principa objektivnosti i nepristrasnosti, prilozi i tekstovi domaćih medija često daju samo jedan ugao. A istina najčešće leži negde u sredini.

Ako je u tekstu reč o tome kako su predstavnici vlasti otvorili neku fabriku najavljujući ekonomski bum, pogledajte da li tu postoji glas onih koji bi to mogli da kritikuju i osvetle događaj iz drugog ugla, drugačijim podacima ili pogledom na stvari (opozicija, ekonomski stručnjaci, radnici, građani tog mesta). Da li je data pozadina priče, npr. informacije o investitoru, razlozi njegovog dolaska, iznos subvencija koje mu država daje za ta radna mesta, plate za koje će ljudi raditi… Razmišljajte da li je priča stavljena u kontekst ili se radi o političkom pamfletu.

3. Koji je ton teksta ili TV priloga?

Koliko ste puta čuli „propali dosovski kandidat“, „žuta ološ elita“, „kupus koalicija“, „izrežirani kvazi-studentski protesti“? Tekst ili prilog koji sadrži vrednosne kvalifikacije i epitete kojima se „čašćavaju“ određeni akteri (najčešće opozicioni političari, drugi novinari ili aktivisti), ili veličaju drugi, upitne je istinitosti. Novinarstvo nije obračun sa neistomišljenicima niti hvalospev vlastima. Jezik dobrog novinarskog teksta je civilizovan i izbalansiran, ne nužno hladan, ali bez uvreda, diskriminacije, psovki, usklika, i ostalih zapaljivih konstatacija koje će u čitaocu probuditi bilo mržnju bilo oduševljenje. Zapaljivost je karakteristika senzacionalizma, a laž je ta koja nosi senzacionalistički potencijal. Istina je mnogo manje seksi.

4. Da li tekst potkrepljuje tvrdnju u naslovu?

Najčešće se lažne vesti kriju u naslovnom bloku i prvoj rečenici, pri čemu ostatak teksta ili ne potkrepljuje te tvrdnje ili ih čak demantuje. Pažljivo čitajte i razmišljajte da li su tvrdnje iznete u tekstu dovoljno utemeljene da dokazuju naslov. Obratite pažnju i na naslovne strane – na njima se često iznose bombastične tvrdnje (kako bi bolje prodali novine), a unutar novina čitaoca sačeka ublažena verzija.

5. Da li je ovo logično?

Ne suspendujte zdrav razum i uvek se pitajte: OK, da li je logično da novinari tabloida X opet imaju informacije sa tajnog sastanka velikih sila ili poverljivu dokumentaciju obaveštajnih službi? Da li je logično da bi političar Y, šta god mislili o njemu, zaista izjavio da su Srbi narod ludaka? Da li je logično da bi se italijanski radio i Kolina bavili golom u srpskoj ligi? Ono što nije sasvim logično ne znači i da nije i istinito, ali jeste prvi signal da treba da se proveri.

Razmišljajte kao navijač suprotnog tabora, čak i ako (i naročito ako) najviše na svetu volite svoj klub.

 

6. Da li je medij kredibilan?

Nepotpisani ili tekstovi potpisani pseudonimima (tipa Kim Džong) treba da upale crvenu lampicu. Proverite da li sajt koji objavljuje vest ima impresum, ili deo „O nama“ gde bi trebalo da se nalaze podaci o glavnom uredniku i redakciji. Fantomski sajtovi su često mašinerije za proizvodnju lažnih vesti.

Pogledajte kakvi su im drugi tekstovi. Po tonu teksta ili TV priloga procenite da li su na nečijoj strani ili su objektivni, da li se bave ozbiljnim novinarstvom ili šire propagandu i teorije zavere. Ako se radi o vesti objavljenoj u poznatijem mediju, razmislite da li je kredibilitet tog medija nekada doveden u pitanje. Tu mogu pomoći i liste rizičnih medija na sajtu Raskrikavanje.rs.

7. Odakle je potekla informacija?

Pretražite sumnjive tvrdnje i pogledajte gde se sve pojavljuju. Bombastični napisi u medijima često potiču sa sumnjivih portala ili sa nečijeg naloga na društvenim mrežama. Dešava se takođe i da vest deluje verodostojno jer su je preneli i ugledniji mediji, ali im je izvor, međutim, jedna ista agencija koja je objavila lažnu vest. Probajte da proguglate ili pretražite na društvenim mrežama (kucajte ključne reči u Search polje) ko je bio prvi, početni izvor neke informacije.

Ako prenose istraživanja, tražite originalno istraživanje. Ako prenose analize iz stranih medija, idite na sajtove tih medija.

Čak i ako prenose izjavu nekog kome navedu ime i prezime i funkciju, ne znači da je taj neko stvarno uopšte dao izjavu, a ne znači nužno ni da čovek uopšte postoji. Proguglajte, iznenadićete se šta ćete sve otkriti. Mi idemo korak dalje – kontaktiramo citirane „sagovornike“ i pitamo da li su izjavili to što piše. I mi se iznenadimo šta sve otkrijemo.

  8. Zvuči novinarski, a u stvari je reklama? Nemoguće!

Mediji često u formi novinarskog sadržaja podmeću reklame – izgleda kao novinarski tekst, ali to nije. Prema zakonu, svaki plaćeni tekst mora da bude jasno označen kao reklama, da čitalac ne bi bio u zabludi da su tvrdnje novinarski proverene, odnosno da iza teksta stoji novinar i njegovo istraživanje. Obratite pažnju na to da li negde piše „reklama“, „promo“, „p.o“ (plaćeni oglas) ili mala brojčana šifra. Ako tekst u jako pozitivnom svetlu predstavlja neku privatnu ili državnu firmu, ili čak funkcionera ili biznismena, imajte na umu da se možda radi o reklami, koja je plaćena, a uprkos zakonu nije obeležena kao takva.

9. Da li je vest ovako glasila od starta ili su je menjali?

Dešava se da medij objavi lažnu vest pa je, u pokušaju da prikrije propust, povuče ili izmeni bez objašnjenja i izvinjenja čitaocima. Takođe, dešava se i da medij objavi vest pa je izbriše jer je „nezgodna“. Takve slučajeve ocenjujemo ocenom „Cenzura“. Ipak, čak i ako je obrisana ili izmenjena, originalna verzija vesti ponekad ostane zabeležena u tzv. keš-memoriji. U Gugl ukucajte naslov ili deo citata iz vesti koju proveravate. Kada pretraživač izbaci listu sajtova na kojima se taj citat pojavljuje, odaberite sajt koji vas zanima. Klikom na zelenu strelicu pored URL-a prikazaće se vest onako kako je prvobitno objavljena.

10. Da li je fotografija autentična?

Pre nekoliko meseci domaći portali su objavili priču o Nataši iz Subotice koja je rodila petorke, prilažući uz tekst fotografiju žene sa njenim bebama. U nekoliko klikova, međutim, moguće je saznati da se zapravo radi o majci petorki iz Ohaja i više puta recikliranoj, bajatoj vesti iz 2010. godine. Sličan je i slučaj starice iz Španije.

Najjednostavniji način je da izguglate fotografiju: desni klik – Search Google for image, i pogledajte od kada se ona „vrti“ po internetu i gde je sve objavljivana. Za to takođe može poslužiti i servis tineye.com.

Ne verujte ni printskrinovima – svako može u par jednostavnih koraka da izmeni prikaz sadržaja neke stranice na svom računaru (naravno, ne i sam sadržaj), da to printskrinuje i „podmetne“ kao dokaz za neku tvrdnju.

***

U novinarstvu postoji jedna lepa metafora – ako pocepate perjani jastuk i pustite perje da se razleti sa prozora, nema šanse da ga posle u potpunosti pokupite. Uvek će neko pero ostati. Isto je i sa informacijama – nikada demanti neće videti onoliko ljudi koliko je videlo prvu vest. Nikada naknadna istina neće doći do onog broja ljudi do kog je došla prvobitna laž.

Zato sačekajte sa šerovanjem, dok se ne uverite da je informacija tačna.

Proverite sve u šta ne verujete.

A ako poverujete – tek tad proverite. 

STA DA KAZEM VISE? NIKADA NIJE BILO TEZE DOCI DO ISTINE! SA TV-A STIZU POTPUNO SUPROTNE INFORMACIJE O ISTOJ VESTI. KAKO CEMO JE MI 'OBRADITI ZAVISI SAMO OD NASE PERCEPCIJE!