STA NAM JE CINITI

POSTAVLJA SE LOGICNO PITANJE: STA NAM JE CINITI U SITUACIJI U KAKVOJ NIKADA NISMO BILI?  I NE ZNAM! ZAISTA NE ZNAM! KAD SE POLITIKA I VIRUS UHVATE RUKU POD RUKU SVE OSTALO NESTAJE! A TO JE STRASNO!

Nestaje prica o drugim bolestima. O gladi. O zagadjenosti vode, zemlje, vazduha. O svim onim problemima sa kojima smo se susretali zadnjih decenija. I onda s punim pravom se pitamo, a sta sad?Zbog cega smo sad u panici? Zbog cega je toliki strah u nama? Da li je taj strah opravdan? I sta ce biti krajnji ishod svega ovoga? Da li je na delu zaista borba dobra i zla? I na kraju krajeva postoji li crta izmedju dobra i zla? Postoji li stvarno zlo i stvarno dobro? I sta je stvarno dobro ,a sta stvarno zlo za ljudski rod?

Suocili smo se sa nemogucom misijom. Sve bolesti su ustuknule pred Covidom 19. Sve dosadasnje brige o zagadjenosti planete i o zagadjaneosti morala drustva nestale su! Zar je moguce ziveti ovako. Kao misevi da se sakrivamo u rupe dok ne prodje opasnost! A ona proci nece! Pa sta onda da radimo? Da prihvatimo zivot koji je 300% drugaciji od zivota na koji smo navikli? Ne znam! Da li je to uopste moguce. Evo kod nas  u Srbiji gde smo se tradicionalno ljubili pri susretu i gde smo druzenje stavljali ispred svega to vise nije moguce. Nije moguce ni planirati nesto za sutra, a tek za mesec, godinu. Nije moguce biti realan jer se desavaju nerealne stvari. nikada u ljudskoj istoriji nije bilo ovako. Znalo se samo za jednu opasnost koja preti i onda se sa njom moglo izaci nekako na kraj. Sada je sve opasno i sve neizvesno. Ne vredi ni da kukam za starim proslim vremenima kad smo ziveli neinformisani,a srecni. Sada smo informisani, ali da li su to istine ili lazi ko zna? Sta bih dala  da se vratim u mrak! Ovako ne mogu dalje. Niti sta mogu da promenim niti mogu da zivim na nacin koji su nam nametnuli. Zar nam je zaista bolje od kad znamo za Duboku drzavu? Da li nam je zaista bolje  od kad znamo za Picagejt aferu? Da li nam je bolje od kad znamo za izrabljivanje dece?

Razmisljam sve vreme sta je u glavama tih mocnika koji upravljaju "SIMSOM"? Jer realno mi smo samo igrica na NEBESKOM KOMPJUTERU! Dobro, oni su dobili moc da sprovode ono sto im se trazi. Civilizacija koja se igra sa nama pronasla je ljude ( ili vanzemaljce) koji nam namecu igru. Jasno je to meni. Kao sto mi je jasno da ljudska vrsta  ne moze protiv toga. Te onda budimo realni ni predsednici drzava nisu bitni likovi, a politika je jes jedan gedzet. Sve bih ja to nekako apsorbovala da me ne muci pitanje: Ako smo mi virtualna igrica zasto smo stvoreni da imamo um i osecanja? Zasto nismo roboti, kiborzi ili sta god?

Jer mi imamo osecanja i um  i to nam ne dozvoljava da zivimo normalno. Pod uslovom da znamo sta je normalno za ljude. Jer ovo svakako nije.

NE MOGU NACI ODGOVORE. SAMO PITANJA. I SVAKIM DANOM SVE JE GORE. I NE ZNAM STA CINITI, ALI ZIVOT MISEVA KOJI SU  DEFINITOVNO PAMETNIJI OD NAS ME UZASAVA!

DA LI JE DOSLO VREME DA SE SVE PREOKRENE? DA ZIVI ZIVE ISPOD ZEMLJE, A MRTVI DA OSTANU NA ZEMLJI?

MALA NEVESTA I GULABI BANDA!

MALA NEVESTA I GULABI BANDA!  INDIJA ZEMLJA TRADICIJE ,ALI KOJA NE PREZA NI OD FEMINIZMA NA NJIHOV NACIN! UDAVATI MALE DEVOJCICE KOJE TRPE UZASNO NASILJE PRETVARA SE BES ZENA KOJE TRPE TO GODINAMA. KAD SE UDRUZE U  USLOVNO RECENO BANDU – NASILNIK SE PRONALAZI I DOBIJA BATINE KOJE JE ZASLUZIO! PA FENOMENALNO! BOLIVUD JE INDIJSKI HOLIVUD KOJI IMA PRODUKCIJU VECU I OD HOLIVUDA , IZBACUJU I 1000 FILMOVA GODISNJE, A SERIJA MALA NEVESTA IMALA JE 2000 EPIZODA ,A PREKINUTA JE KADA ‘MALA NEVESTA’ IZVRSILA SAMOUBISTVO! I NAJJACA ISTINA – SPANSKE SERIJE IMAJU SRECAN KRAJ, TURSKE TUZAN, A INDIJSKE NEMAJU KRAJ!

Odavno sam htela da pisem o malim nevestama, o tom uzasnom obicaju koji vekovima unazad pa I sad sto je najstrasnije tera devojcice da postaju supruge.

 Radnja je smeštena u ruralnom Radžastanu i prikazuje se, pored ostalih vladajućih društvenih zala, praksa dečjeg braka. Radnja počinje kada se osmogodišnja devojčica Anandi udaje za svog vršnjaka Jagdiša, zbog tradicije. Anandina učiteljica Sandija pokušava da spreči ovaj brak, ali bezuspešno. Anandi je otišla sa osam godina u svoju tazbinu, gde je tugovala za svojim roditeljima, ali je imala veliku podršku svekrve Sumitre i svekra Bajrona. Baba Kaljani pokušavala je mlađu snaju da nauči svim tradicijama i običajima, neobazirajući na to da je Anandi samo dete. Jagdiš i Anandi su se često raspravljali, ali se kasnije među njima rodilo prijateljstvo i ljubav.

To je radnja serije koja je postal svakodnevnica mnogih devojcica u Indiji. Starost Indijske civlizacije se procenjuje na oko 7.000 godina, govori se o Indus  Sarasvati koja je po reci dobila ime, danas više te reke nema nestala je u periodu raznih klimatskih promena. Danas je sveta reka Gang. Tako jedna moćna civilizacija, bogata zlatom, bojama, igrama i pesmama deluje kao da joj nemamo šta zameriti. Ali iza zidina Tadz Mahala znaka ljubavi i poštovanje, sve te raskoši i boja, krije se jedna surova i bizarna slika arhaičnih običaja koji se i danas održavaju i njihov oganj se teško gasi a svest njihovih inicijatora godinama se ne menja već se samo prenosi na mladje generacije.

Svi će se složiti da je najbizarniji običaj u Indijskoj tradiciji venčavanje male dece. Tom običaju se i Gandi protivio. U siromašnim porodicama u kojoj dominiraju ženska deca, otac zbog nedostatka novca kao glava porodice prodaje svoju kćerku, često nekoj porodici koja ima dečaka, ali što je najgore često i muškarcima od preko četrdesetak godina što je najgori oblik pedofilije u svetu. Običaj je danas zakonom zabranjen u gradovima je iskorenjen ali na selu uvek nadje načina da se održi. Da bi podigli svest gradjana o ovom problemu Indijska televizija „ Colors“ počela je emitovanje popularne telenovele „ Mala nevesta“ ali nažalost posle hiljadu emitovanih epizoda ona je u drugi plan sakrila iskorenjivanje običaja a u prvi plan postavila melodramu. Oko 15.000 devojčica je na ovakav morbidni način tajno udato, o tome govore i mnoge fotografije tada devojčica sada zrelih žena koje ne mogu da se oslobode bola i trauma koje im takav život nanosi.

I kada pomislimo da smo izašli iz sfere mračnih običaja, stiže jedan veoma crn „ Sati“ čuveni običaj samospaljivanja udovica na lomačama njihovih supruga. Država je još 4.12.1829. iskorenila ovaj običaj ali on se i danas zadržao po selima. Smatra se da potiče  još iz starih hinduskih knjiga da se supruga jednog Boga splalila na njegovoj lomači. Udovice koje imaju sreću i ne budu spaljene, žive odvojeno od porodice, nose belu odeću, moraju da odbace sav nakit, kolorističnu odeću i radost života i da se posvete pevanju himni. Indijsko društvo je najsurovije kada su udovice u pitanju, ljudi su sujeverni. va u društvu. Doktorka Mohini Giri je u Indiji pokrenula organizaciju koja pomaže udovicama i njihovoj deci, kako bi mogle da se zaštite od surovosti tradicije. Mnoge žene nakon smrti supruga ostaju u domu svoje dece, ali često ih deca odbacuju jer imaju novu porodicu. Zato udovice skrhane od bola i nezaštićene odlaze u Virindav mesto gde udovice nalaze još surovije utočište jer su izložene smrti, moraju da prose za hleb. Ali organizacija doktorke Giri se pobrinula da jedan mali deo te grupe udovica bude smešten u izbegličkom centru „ Moj dom“ i nada se da će još centara biti izgradjeno. Jer u Indiji ima četrdeset miliona udovica, od toga 15. 000 žive na ulici.

Surove tradicije nisu poštedjeni ni fetusi a ni mala deca. U Indiji su ženske bebe neželjene jer se roditelji plaše da ako nemaju muškog potomka da neće imati ko da ih nasledi. Tako da u selima Indije mnoge žene moraju da abortiraju, a to se dešava nekoliko puta dok doktor ne konstantuje da je fetus muškog pola. U toku jedne godine u Indiji se izvrši pet miliona nelegalnih abortusa.

Takodje 2009. godine „Rts“ televizija je izvestila da se u jednom indijskom selu održava stari običaj bacanja nage muške dece sa džamije u raširenu prostirku. Roditelji objašnjavaju da je to bezopasan običaj i da treba da se nastavi jer su im deca snažnija i zdravija. Dok sa druge strane društvo za zaštitu dece zahteva prekidanje sa ovim zločinima prema deci.

Koliko surova tradicija . Zato je pravi dasak svezine pobuna ovih zena, napacenih I ponizenih na hiljade nacina. To sto su uzele pravdu u svoje ruke ne osudjujem uopste. Sta nase zene dobijaju – nista. Nasilnik bude blago kaznjen ili uopste nekaznjen  I nastavlja da radi to sto radi. Neretko na kraju I ubija zenu.

Sampat Devi Pal je moć štapa otkrila još osamdesetih godina kada je njen susjed zlostavljao svoju suprugu. Ona se s njim potom suočila i pretukla ga svojim štapom.Nakon toga je osnovala Gulabi Gang, odnosno Ružičastu bandu. Radi se o skupini žena koje se, naoružane samo štapovima, suočavaju sa silovateljima i premlaćuju ih kako im više nikada ne bi palo na pamet nauditi nekoj ženi. No ne bore se samo protiv nasilja nad ženama. One sprječavaju brakove među djecom, organiziraju vjenčanja parova koji se vole, ali se zbog obiteljskih razloga ne mogu vjenčati., te se zalažu za dostupnost osnovnih prava najsiromašnijima.

Njihova je vizija - zaštititi nemoćne od zlostavljanja i boriti se protiv korupcije. Muskarac koji oseti strah od batina I uopste nasilja I posledica pa I kazne koju je on dosada koristio prema zeni dobro ce razmisliti pre nego sto opet krene da je maltretira na bilo koji nacin.

JEDINA RUZICASTA BOJA KOJA DONOSI RADOST KAKO BI ITREBALO. ZENE KOJE SE BORE PROTIV NASILJA I STITE SIROMASNE JE NESTO STO BI TREBALO DA POSTOJI SVUGDE JER IAKO TO NISAM NAPOMENULA MORAM SAD DA NE BI POMISLILI DA SU TO SAMO LUDE AGRESIVNE ZENE. ONE PRVO OBAVESTE POLICIJU I INSTITUCIJE O SLUCAJU NASILJA! DAAAAA! AKO ONI NISTA NE UCINE ONDA ONE UCINE SVE STO TREBA! BRAVO ZA GULABI GANG!