ROBOVI SU RADILI SVAKI DAN, CEO DAN BEZ PLATE, A IMALI SU BESPLATNU HRANU,VODU I SKLONISTE. DANAS LJUDI RADE CEO DAN, SKORO SVAKI DAN I DOBIJAJU PLATU. ALI NOVAC KOJI DOBIJU TROSE NA HRANU ,VODU I SKLONISTE. I DALJE SU ROBOVI, ALI IMAJU ILUZIJU SLOBODE.
SAD I NEKAD U SRBIJI
“Sloboda govora” je sveprisutna na našim medijima, ulicama i u kućama. Pravo da se kaže šta se misli, često bez ikakvih ograda i najprimitivnijim rečnikom realnost je u kojoj društvo živi već više godina. Kada se zato postavi pitanje slobode govora, čovek iz naroda će reći da je ima i previše.
Možda je običan čovek u pravu. Preterana sloboda govora nalikuje anarhiji. Svako može da kaže šta misli bez ikakvih posledica. Ali nije sloboda govora užas koji gledamo na Pinku, Hepiju i ostalim režimskim dobošima za pravljenje buke. Prava sloboda na koju mislimo remeti spokoj vlastodržaca, ruši vladajuće konsenzuse, budi usnulu zajednicu. Još su stari Grci priznavali instituciju smelog konfrontiranja volji većine. Zahvaljujući pravu isegorie (ἰσηγορία) građani atinskog polisa bili su jednaki u smislu prava da se pojave za skupštinskom govornicom. Ali postojalo je dodatno i za polje politike važnije pravo – parezija (παρρησία), pravo otvorenog suprotstavljanja vladajućem mišljenju i volji moćnika. Samo najhrabriji su koristili ovo pravo. Atinjani sa predugim jezikom udaljavani su iz skupštine, neki čak izbacivani iz države, a pojedinci plaćali cenu principijelnosti životom, poput Sokrata.
Institucija parezije reflektovala je mučnu istinu zbog koje sloboda govora postoji. Zbog svoje pogrešivosti i ograničenosti ljudsko znanje nije kadro da dosegne apsolutnu istinu, ali zato postoji stalna tendencija u svetu politike da se nešto ustanovi kao takvo i zavlada tiranija. Stari Grci su bili dovoljno mudri da dozvole slobodu istupanja i dovoljno licemerni da je sankcionišu ako za to iskrsne potreba. Kroz istoriju su vladari ovo pravo prećutno prihvatali. Ali nisu svi imali puno živaca. Aleksandar Makedonski ubio je svog prijatelja u naletu besa zbog istine koju je čuo od njega. Ovi nemirni duhovi provejavali su evropskom istorijom, trpeći veće ili manje posledice svog političkog angažmana, ali je tek danas parezija postala opštepriznata politička vrednost i pravo koje se štiti demokratskim ustavima.
Sloboda govora je, dakle, opasna stvar. Senzori koji detektuju njena „prekoračenja“ postaju posebno osetljivi u politički i egzistencijalno „napetim“ situacijama, poput pandemija ali i prelomnih političkih trenutaka. Danas je to više nego očigledno. Cenzura drugačijeg mišljenja na socijalnim mrežama, borba protiv „dezinformacija“ i „poluistina“, „poništavanje“ profesora koji ne poštuju kanone politički korektnog jezika, pretnje stručnjacima koji govore drugačije od prihvaćenog naučnog konsenzusa, kao i mnogi drugi slučajevi svedoče o tome koliko se naše vreme približilo idealu Orvelove distopije.
Problem je u tome što se sloboda govora istovremeno doživljava kao aksiom demokratije. Kaže se da nema demokratije bez slobode govora. Kako onda objasniti uočljive trendove njenog gušenja u demokratijama?Ko i kako može tačno da povuče granicu između slobode govora i njene zloupotrebe? Na primer, ako gej parada remeti mir tradicionalista nije li u pitanju prekršaj? Ali i obratno, ako neonacisti slobodno šetaju ulicama uzvikujući svoje parole nije li i to prekršaj? I u jednom i u drugom slučaju neko se oseća povređenim.
Poznat primer nacističke povorke u Čikagu pokazuje da uvređenost ne treba da bude merilo ograničenja slobode govora. Naime, spokoj malenog mestašca Skoki u okolini Čikaga pretio je te davne 1977. da poremeti neonacistički uragan. Užas je bio još veći što je u ovom mestu živela brojna jevrejska zajednica sa mnogo članova koji su preživeli Holokaust. Usledila je velika pravna i politička borba meštana da se skup blokira, ali je on ipak održan, doduše u Čikagu, kao kompromisno rešenje. Odbrana prvog amandmana američkog ustava bila je toliko važna da je na svoje poreklo morao da zaboravi Dejvid Goldberger, Jevrejin i advokat ACLU-a (Američke unije za građanske slobode) koji je predvodio odbranu prava neonacista na skup.
Za evropske oči i uši ovo je ekstremizam. Kako bi neko ko drži do slobode i demokratije mogao da podržava ekstremne političke ideje? Naročito zemlje sa autoritarnom prošlošću imaju problema da shvate ovaj američki radikalizam. Ipak, američki očevi osnivači pravilno su uradili kada su slobodu govora uvrstili u korpus političkih sloboda koje tretira prvi amandman. Oni su smatrali da je ona osnova sveukupne društvene slobode i da se kao takva mora žestoko braniti baš onda kada najviše smeta. Mnogi ni danas ne razumeju Goldbergerov postupak. Oni ne mogu da shvate da Goldberger nije podržavao naciste već princip. Selektivna primena principa otvara vrata za njegovo potpuno napuštanje. Goldberger je to jasno video. Američki ustav je tako ozvaničio svetost parezije, ispravljajući licemerstvo starogrčke demokratije.
Međutim, tek su najradikalniji od slobodoumnih Amerikanca uspeli da objasne gde treba povući granice slobodi govora. Marej Rotbard, čuveni libertarijanac, uočio je da sloboda govora nije nikakvo pravo, kako se to još uvek naširoko smatra. Štaviše, ona je moguća jedino na osnovu temeljnijeg prava:
„Sloboda govora treba da znači pravo svakog da kaže šta hoće. Ali zapostavljeno pitanje je: gde? Gde neko na to ima pravo? Sigurno ne na posedu na koji neovlašćeno upada. Ukratko, to pravo neko može da koristi bilo na svom vlasništvu bilo na tuđem, kao poklon ili ugovor o zakupu za taj prostor. U stvari, ne postoji odvojeno „pravo na slobodan govor“; postoje samo čovekova vlasnička prava: pravo da radi šta hoće sa svojim vlasništvom ili da sklapa dobrovoljne ugovore sa drugim vlasnicima.“ (Power and Market)
Ova koncepcija je intuitivna i dosledna, ali nije primenjiva u savremenom svetu u kome pored privatnog vlasništva postoji i državno vlasništvo i u kome, štaviše, država reguliše i privatno vlasništvo. Drugim rečima, demokratske države ne priznaju apsolutizam vlasništva pa Rotbardovo određenje slobode govora nema praktičan značaj. Ipak, ono vrši posao teorijski, osvetljujući pravac ispravnog pristupa u rešavanju zapaljivih problema slobode javne reči. Stoga Milovo određenje i uopšte pozivanje na mutnu ideju prava treba odbaciti. Kada se pitamo da li treba dozvoliti neki skup ili neki govor, uvek treba da se pitamo – kao što se i Rotbard pitao – „gde se održava taj skup?“.
Zato je bar u slučaju mirnih okupljanja na javnim prostorima jasno da slobodu govora ne treba ograničavati. Zato je takođe jasno da socijalne mreže u privatnom vlasništvu imaju pravo da u skladu sa svojim pravilima „poništavaju“ ili izbacuju nepoćudne članove, pa bili oni i predsednici Sjedinjenih Država.
Ali ovo, nažalost, nije sve. Nastojanja da se pitanje slobode govora dodatno reguliše na nacionalnom i globalnom nivou vrši se paušalnom interpretacijom Milovog principa. U tome prednjače države i vlasnici velikih kompanija, naročito „Big Tek“ kompleksa, ali i velikih globalnih medija koji plasiraju progresivističku agendu novih sloboda i identiteta ugroženih grupa kao narativa koji bi svi trebalo da prihvate. Tako granice slobode govora ne određuje samo privatnici, niti pozitivni zakoni država, već sve više progresivistička elita koja u svojim kandžama drži svet politike i biznisa postavljajući iznova i iznova kriterijume „uvređenosti“. Ova elita je preuzela na sebe civilizacijsku ulogu menjanja sveta bez da joj je iko ovlastio na to. Po sistematičnosti i predanosti kontroli izgovorene reči ona podseća na jakobince i njihovu strast za lomačama i giljotinama. Njenom zagrljaju ne mogu da se otrgnu ni najbogatiji ljudi sveta. Vlasnici Tvitera, Gugla i Fejsbuka, nekada zagriženi slobodari, spremno prihvataju ispruženu ruku države videći u tome priliku za cementiranje monopola i povećanje moći. Ne treba uopšte da čudi kada vlasnik Fejsbuka Mark Zakerberg poziva na veću kontrolu Interneta, on, čija se kompanija najviše okoristila upravo zahvaljujući slobodnom Internetu:
„Pitanje koji je govor treba da bude prihvatljiv a koji štetan treba propisima da definišu promišljene vlade.“
Ova Zakerbergova izjava, koliko god delovala naivno, vodi nas u središte problema slobode govora. Naime, zašto uopšte postoji sloboda govora? Zar nije zamislivo da će nauka i napredak u mnogim sferama dovesti bar do nekih nepobitnih istina kojih bi svi trebalo da se pridržavaju?
U filozofiji nauke odavno je odbačena ideja nepobitnih činjenica i izvesnog znanja. Istorijski, takav stav filozofija nauke izgradila je u otporu prema pozitivističkom i scijentističkom shvatanju sveta. Filozofi poput Karla Popera, Tomasa Kuna i drugih ukazivali su na “ljudski odviše ljudski” karakter znanja i koliko je čak i najegzaktnija nauka sociološki a ne vrednosno neutralni fenomen. Ljudi stalno greše, i istorijski su mnogi čvrsti konsenzusi, bilo u nauci bilo u sferi politike padali kao kule od karata pojavom novog saznanja ili prosto drugačijom interpretacijom istih činjenica. Poper je smatrao da svetom znanja vlada temeljna neizvesnost, i da osim uskog kruga matematičkih istina i logičkih izvođenja, sve ostalo predstavlja hod u tami, ili „bacanje mreža“ (hipoteza) u permanentnom hodu „pokušaja i pogreški“. On je smatrao da je napredak moguć, ali samo kao stalno pobijanje postojećih znanja. Zato su naučni konsenzusi retki i principijelno nemogući.
Štaviše, Poper nije ideju racionalnosti vezivao za utvrđivanje nepobitne istine – jer tako nešto nije moguće, već za ideju kritike. Upravo je kritika nezaobilazni sastojak slobode govora. Ali čak ni posvećenost kritici ne garantuje da se izvesnost u saznanju može dostići:
„Grčko otkriće kritičkog metoda prouzrokovala je u početku lažnu nadu da će on dovesti do rešenja svih velikih starih problema; da će ustanoviti izvesnost; da će pomoći da se naše teorije dokažu, da se opravdaju. Ali ova nada je bila reziduum dogmatskog načina mišljenja; zapravo ništa ne može da bude opravdano ili dokazano (van matematike i logike). Zahtev za racionalnim dokazima u nauci ukazuje na neuspeh da se sačuva prostrano područje racionalnosti kao nešto različito od uskog područja racionalne izvesnosti; to je zahtev koji je neodrživ i nerazuman.“ (Pretpostavke i pobijanja)
Izostanak kritike, po Poperu, čist je znak iracionalnosti. Ljudsko znanje je toliko krhko da čak i najekstremnije teze ne treba apriori odbacivati, još manje zabranjivati. „Problematične“ teze, izdvojena i nepopularna mišljenja imaju barem tu lekovitu ulogu – ako ne i mnogo više od toga – što nas drže budnim i opominju da preispitujemo naše stavove.
Danas se, u eri demokratizacije sredstava komunikacije, gašenje slobode govora pravda civilizacijskim napretkom u usvajanju novih standarda političke korektnosti. Na taj način moderni cenzori kao da hoće da simuliraju Habermasovu ideju javne deliberacije, kao prostora u kome svi učesnici dele iste vrednosti na osnovu kojih tumače stvarnost (kao ilustraciju, zamislimo samo da u Americi postoje samo članovi demokratske stranke). Kao da se više niko ne seća najznačajnijih pouka filozofije nauke razvijanih više od veka kao odgovor na krah paradigme bezrezervnog poverenja u ljudski razum i tehnologiju. Ne treba smeti s uma koliko su totalitarni sistemi nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza bili opsednuti „naučnom“ vizijom sveta.
Pojava Internet „fekt čekera“ pokazuje da su scijentizam i pozitivističko shvatanje sveta ponovo u modi. Pandemija je dala snažan vetar u leđa ovoj pojavi. Države su sve jače, ustavi se krše svaki dan a ispod cenzorske prese izlaze listovi i listovi presuda. Ovaj najnoviji instrument ideološko-političke podobnosti pokazuje koliko je ugroženo nasleđe slobode govora. Institucija fekt čekera je principijelno nespojiva ne samo sa duhom postojećih zakona koji tretiraju slobodu govora, već i sa suštinom ljudskog znanja. Sama ideja je totalitarna do srži jer pretpostavlja da su ljudi nesposobni da sami istražuju i tragaju za istinom. Ona je totalitarna jer ne dozvoljava ljudima da plate cenu za svoje greške i uberu plodove svojeg uspeha. Ona je totalitarna jer smatra da mora da postoji neko telo koje treba da utvrđuje šta je istina. U stvarnosti, ovaj farsični ali opasni instrument političke kontrole funkcioniše onako kako jedino može, po principu – „kadija te tuži kadija ti sudi“. Njegova jedina svrha je odstranjivanje disidentskog mišljenja.
Sloboda govora, ukratko, garancija je da je čovek još uvek čovek. Onoga trenutka kad se ta institucija uguši ljudi se pretvaraju u robove, bilo dobrovoljno bilo nasiljem. Sloboda govora svedoči o principijelnoj pogrešivosti i ograničenosti ljudi i njihovog znanja. Ona je proizvod ove „sistemske greške“ čoveka kao biološke vrste. Samo savršena bića sa savršenim znanjem – nešto što je u punom smislu zamislivo jedino za Boga – mogu biti u posedu Istine. Zato je svako gušenje slobode govora jasan znak puta u ropstvo. Ne dozvolimo da nas pod bilo kakvim izgovorom prevare da je to za naše dobro.
FROJD JE REKAO:
Dobro je kad čovjek ima mogućnost odabrati između različitih mogućnosti. No najuzvišeniji i najplodniji oblik služenja slobodom znači i pristati na nešto što nismo odabrali, s pouzdanjem prihvatiti situacije koje nas nadilaze.
Ponekad smo skloni poistovjećivati slobodu sa širokom lepezom mogućnosti među kojima možemo birati. To bi značilo da je sloboda razmjerna količini ponuđenih mogućnosti. Danas bi čovjek htio birati sve vidove svojega postojanja, sve do vlastite spolnosti (s blagoslovom zagovaratelja rodne teorije…).
To je, mogli bismo reći, „sloboda supermarketa“. Što je veća prodavaonica, što više proizvoda nudi, to je čovjek slobodniji!
Nije loše imati mogućnost izbora; sigurno je ugodnije ići u kupovinu u dobro opskrbljen supermarket nego u otužne trgovine istočne Europe u vremenu komunizma kada je ponuda bila veoma ograničena, ako nije vladala čak posvemašnja nestašica. Pa ipak, takav pogled na stvari brzo će nas dovesti u slijepu ulicu. Velik izbor na policama s jogurtima ili televizorima u velikim trgovinama može izazvati osjećaj tjeskobe (što uzeti?) ili frustracije (odabrati jedan proizvod znači odreći se svih ostalih, a više je onih privlačnih kojih se moram odreći nego onih koje mi moj novčanik dopušta kupiti!). Preobilna ponuda ne daje osjećaj punine i slobode, daleko od toga. Ona u početku može djelovati opojno, ali ubrzo dolazi razočaranje.
U ljudskom smislu jasno je da odabir znači odricanje: ako se vjenčam s jednom
enom, odrekao sam se svih drugih. Znači li to da je moja sloboda manja? Što smo stariji, to smo donijeli više odluka, to nam manje mogućnosti ostaje. Jesmo li zato manje slobodni? Šteta ako tako mislimo; sloboda je nešto što bi s godinama trebalo rasti, a ne umanjivati se!
Takvo shvaćanje slobode može imati zlokobne posljedice. To se dobro vidi u današnje vrijeme kad se mnogi ljudi, pod izlikom da žele sačuvati svoju slobodu, ne angažiraju ni u čemu ili na neodređeno vrijeme odgađaju bitne životne odluke (kao što je stupanje u brak) i tako promašuju one najplodnije stvari u životu. Tako shvaćena sloboda negira samu sebe: postaje neodlučnost, a trebala bi značiti čovjekovu slobodu da se za nešto odluči.
Dobro je kad čovjek ima mogućnost odabrati između različitih mogućnosti. No najuzvišeniji i najplodniji oblik služenja slobodom znači i pristati na nešto što nismo odabrali, s pouzdanjem prihvatiti situacije koje nas nadilaze.
Naša istinska tamnica smo mi sami sebi: naša ograničena percepcija stvarnosti te uskoća naših misli i našega srca. Iskustvo pokazuje da upravo prihvaćanje situacija koje nismo odabrali često ruši zidove i otvara nove obzore, daje nam otkriti onu dublju, bogatiju, ljepšu dimenziju stvarnosti.
Ljudska sloboda nije toliko mogućnost mijenjanja koliko sposobnost prihvaćanja. Najplodniji čin slobode što ga je ikada neko ljudsko biće iskusilo je Marijin fiat, njezin da pun pouzdanja i ljubavi.
Napomenimo još i to da glavno pitanje nije imamo li veću ili manju mogućnost izbora (takva sloboda u konačnici sama po sebi i nema toliko smisla), nego iz kojih razloga biram ovo ili ono. Što upravlja mojim odlukama? Nagon, ćudljivost? Ili moda, želja da budem kao i svi drugi? Ili moji strahovi, osjećaj krivnje, obrambeni mehanizmi?
Jedan od paradoksa modernoga života jesu osobe koje se drže slobodnima („Ja sam slobodan čovjek“, riječi su koje često čujemo u televizijskim emisijama) dok zapravo samo slijede modu ili vlastite mušice. Mnogi misle da su originalni dok zapravo samo ponavljaju stare sheme.
Postavlja se, dakle, pravo pitanje: koje vrednote usmjeravaju i vode moju slobodu? Jesu li to utvare, opsjene i laži ili nešto što me vodi prema istinskoj osobnoj životnoj punini?
Jasno je isto tako da sloboda prestaje postojati ako nije usmjerena prema stvarnom dobru, ako se ne vodi objektivnim vrednotama. Sloboda postoji samo ako je vezana uz istinu koja je vodi i usmjerava. Samo istina oslobađa, kaže Ivanovo Evanđelje (usp. Iv 8,32). Bez istine, bez smjerokaza, bez kriterija, bez „zakona“, sloboda se pretvara u bezumlje. Nema slobode bez poslušnosti istini koja nas nadilazi.
