ADOLESENCIJA

 POJAVILA SE BRITANSKA SERIJA KOJA PISE O DECI KOJA SU ADOLESCENTI. NEKADASNJE GENERACIJE NISU NI IMALE PUBERTET. TO JEST AKO BI SE POJAVIO RODITELJI BI BATINAMA I KAZNOM RESILI BRZO TAJ PROBLEM. DOBRO, BILO JE  I EKSTREMNIH SLUCAJEVA PA BI DETE POBEGLO OD KUCE ,MEDJUTIM I TAD BI SE VRACALO KUCI I STVAR BI SE BRZO RESILA MALIM POPUSTANJIMA SA OBE STRANE. I DRUSTVO JE BILO DRUGACIJE ,ZNALA SU SE PRAVILA I PRAVE VREDNOSTI. ODNOSI IZMEDJU DVA POLA I KO JE STARIJI! DANAS JE DRUSTVO PRESTALO DA BUDE DOBRO ZA MLADE, A INTERNET JE POSTAO VASPITAC NASE DECE. IZMEDJU RODITELJA I DECE NEPREMOSTIV JAZ, A INTERNET NUDI VISEPOLNOST I BESPOLNOST, NUDI NASILJE  I NEMORAL, DECA PREPUSTENA INTERNETU KREIRAJU SLIKU SEBE I DRUSTVA BEZ IKAKVE KONTROLE. I ONDA SE DESAVAJU ZAISTA STRASNE STVARI. OVA SERIJA JE ZAISTA NEOPHODNA ZA RODITELJE. POGLEDAJTE OBAVEZNO!

 Već nedeljama serija "Adolescence" je prva na trendingu ne samo u Srbiji nego u celom svetu. Serija nije rađena po istinitom događaju, ali je inspirisana pravim zločinima koji su se gotovo u isto vreme dogodili u Evropi kada su dvojica tinejdžera ubili svoje vršnjakinje. Tada je otkriven i ceo novi rečnik mladih koji ukazuje na to koliko je kontaminiran onlajn prostor i kroz šta sve prolaze mladi ljudi.

"Adolscence" je Netfliksova mini-serija od četiri epizode. Specifična je po tome što je svaki od četiri dela snimljen iz jednog tejka, odnosno neprekidnog kadra, od početka do kraja epizode. Ali je zapravo najvažnija tematika. Iz imena se već naslućuje o čemu se radi, a već u prvim minutima serije vidimo kako se život jedne porodice urušava kada policija upadne u njihovu kuću i uhapsi sina, jedva tinejdžera, za ubistvo.

Da ne otkrivamo dalje radnju za one koji možda još nisu gledali seriju koja je prilično uznemirila sve roditelje jer se bavi decom u jednom najranjivijem periodu njihovog života. I to u vreme kada smo svi izloženi društvenim mrežama i beskrajnim komentarima, procenjivanju, osudama, očekivanjima.

U seriji jednu od ključnih uloga igraju izrazi koje većina nas do skoro nije ni čula a koji su poznati mlađima, i to ne samo Z generaciji, već i puno mlađoj deci. Znate li šta je to incel? Ili manosfera? Ako ne, evo objašnjenja

Izraz manosfera prvi put je skovan 2009. godine i opisuje mrežu internet zajednica koje se bave stvarima koje interesuju muškarace. Ove grupe zastupaju različite ideologije - od uverenja da muškarci nemaju institucionalnu moć, do ekstremnijih, mizoginih (mržnja prema ženama) stavova.

Manosfera je predvođena mizoginim influenserima koji konstrušu uverljivu priču, predstavljajući savremene društvene promene kao direktnu pretnju statusu i identitetu mladih muškaraca. Koristeći emocionalno nabijen jezik i slike dizajnirane da izazovu strah, bes i osećaj hitnosti, manosfera nameće stroga pravila, norme i vizuelne znakove. Ona muškarcima govori šta se od njih očekuje kako bi bili uspešni i stekli moć u društvu – često i nad ženama. Taj ekstremni sadržaj promovišu algoritmi društvenih mreža što mu omogućava da dosegne veliki broj korisnika, što ranije nije bilo moguće. Postoji nekoliko oblika muškaraca iz manosfere, oni koji zagovaraju potpuno odvajanje od žena, oni koji su aktivisti i traže konkretne pravene i političke promene, na primer smanjenje ili ukidanje plaćanja alimentacije ali i inceli, koji se spominju u seriji "Adolescencija".

Termin incel je danas prisutan svuda. Ono što je nekada bilo nišni internet žargon sada se pojavljuje u međunarodnim naslovima i često se spominje u diskusijama o rodnim pitanjima, mizoginiji, nasilju i ekstremizmu. Incel je skraćenica od "involuntary celibate" (nedobrovoljni celibat). U svom najosnovnijem obliku, ovaj termin opisuje osobu, obično muškarca, koja je frustrirana svojim nedostatkom seksualnih iskustava. Mnogi incel definišu kao heteroseksualne muškarce koji za svoj neuspeh u ljubavnom životu krive žene i društvo.

Takođe, incel se može koristiti i kao pogrdan izraz za osobu koja izražava mizogine stavove ili ponašanja. Identitet incela se dalje deli na više slojeva, od kojih su neki potencijalno opasni kako za širu javnost, tako i za same pojedince koji ga prihvataju.

Neki inceli traže međusobnu podršku u svojoj zajednici, ali mnogi su izuzetno okrutni jedni prema drugima. Komentari na incel forumima često sadrže lične napade i uvrede. Članovi redovno podstiču jedni druge na samoubistvo. Mnogi postovi i komentari izražavaju želju za osvetom ženama i društvu kroz masovna silovanja i ubistva. Mali broj incela je sproveo ove nasilne ideje u delo ali ipak, od 2014. godine, osobe koje se identifikuju kao inceli ubile su više od 50 ljudi u Kanadi i Sjedinjenim Državama. U Kanadi su zabeležena najmanje četiri incel ubistva, a najsmrtonosniji incident bio je "napad kombijem" u Torontu 2018. godine, u kojem je ubijeno osam žena i dva muškarca. U seriji se spominju i još neki izrazi koji su u scenariju pomogli da se razotkrije zločin iako odrasli nisu ni imali pojma da bi to moglo da znači bilo šta drugo osim njihovog osnovnog značenja. Jedan od tih izraua su "red pill" i "blue pill". Možda i već možete da naslutite da imaju veze sa čuvenom crvenom i plavom pilulom iz Matriksa samo, u svetu incela, one imaju veze sa muškarcima koji se smatraju potlačenim polom u društvu. Bluepilled označava one koji su, kako se veruje, potpali pod mejnstrim uticaj pa ne shvataju da su muškarci marginilizovani, a red pill je za one koji shvataju "pravu stvarnost". Postoji i black pill. U incelu se veruje da je fizički izgled do te mere važan da određuje da li će neko ikad pronaći ljubav ili ne, oni oznaćeni sa black pill su toliko fizički "neprivlačni" da ne mogu ostvariti nikakvu intimnu vezu.

Uz to ide i pravilo 80/20. To je ideja da 80 odsto žena preferira samo 20 odsto muškaraca koji su na vrhu neke imaginarne liste. Na ovaj način se negde opravdava frustracija incela jer sugeriše da muškarci jednostavno nemaju šanse pred ženama koje tobože postavljaju previsoke standarde.

Tu su još skraćenice AWALT all woman are like that (sve žene su takve) i na primer, 2D>3D, odnosno da su dvodemenyionalne devojke poput anima ili četbotova bolje od stvarnih devojaka. I to nije kraj. Otpor rodnoj ravnopravnosti jedan je od zaključaka velikog izveštaja UN Women, agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost, o dosadašnjem napretku u unapređenju prava žena širom sveta. Najnovija verzija ove studije, koja se ažurira svakih pet godina, dolazi u vreme velike neizvesnosti, slabljnja demokratije širom sveta uz širenje štetnog sadržaja na društvenim mrežama, i pokazuje ne samo jačanju otpora jednokosti među polovima već i rastu mizoginih i nazadnih ideja o ulogama muškaraca i žena u društvu. i u sred svega toga su - deca. 

 

Inceli i manosfera

Tokom istrage o tome zašto je Džejmi ubio svog vršnjaka, detektivi moraju da dešifruju značenje internetskih izraza i emotikona, naročito onih koji dolaze iz „incel“ zajednice, u koju je Džejmi upao. „Incel“ je skraćenica za „nehotični celibat“, a članovi ovih mizoginih onlajn zajednica tvrde da ih žene odbijaju i da zbog toga nisu u mogućnosti da uspostave romantične ili seksualne veze.

Crvena pilula

Sin jednog od detektiva objašnjava svom ocu značenje emotikona crvene pilule, povezujući je sa filmom Matriks.

„Crvena pilula znači ‘Vidim istinu’ i predstavlja poziv na akciju u manosferi“, objašnjava on.

Za mnoge gledaoce, Adolescencija će biti prvi pravi uvid u terminologiju i emotikone koje koristi manosfera – zajednica koja pokušava da ubedi dečake i muškarce da su žene inferiorne.

Emotikon „100“

Jedan od emotikona koji se objašnjava u seriji je emotikon „100“, koji se uobičajeno koristi da označi nešto što je „100 posto“ ili „apsolutno tačno“. Međutim, u incel svetu, ovaj emotikon nosi drugačije značenje.

U seriji, lik objašnjava da među incelima emotikon „100“ postavlja „pravilo 80/20“, koje se definiše na sledeći način: „80 procenata žena privlači 20 procenata muškaraca. Žene – morate ih prevariti ili ih nikada nećete dobiti na normalan način.“

Ovo „pravilo“ ima za cilj da objasni kako velika većina žena navodno interesuje samo „top“ 20 procenata muškaraca, što incelima služi kao opravdanje zašto ne mogu da pronađu partnerke. U ovom iskrivljenom incelskom viđenju sveta, žene su krive zbog toga što većina muškaraca nije u mogućnosti da uspostavi veze, jer su navodno previše zahtevne.

Zaista, „pravilo 80/20“ potiče iz ekonomije 19. veka, i odnosi se na to kako je 20 procenata populacije posedovalo 80 procenata bogatstva, ali se u manosferi potpuno izmišlja kako bi opravdalo stavove o ženama.

Ko su inceli

Ukratko, radi se o muškarcima koji žive u „nevoljnom celibatu“ (involuntary celibate), smatraju sebe nesposobnima za romantične ili seksualne odnose sa ženama.

Ono što je započelo kao prostor za deljenje frustracija vremenom se pretvorilo u mizogini pokret ispunjen nasilnom retorikom, a u nekim slučajevima i stvarnim napadima. Ova opasna supkultura do pre nekoliko godina mogla se naći na mnogim delovima interneta. Imali su i svoj sajt „Incels.me“, koji je u međuvremenu ugašen, kao i veliki sabredit na najvećem svetskom forumu „Reditu“, koji je takođe ugašen. To ih, međutim, ne sprečava u tome da se ujedinjuju u raznim delovima interneta gde dele i raspiruju mržnju prema ženama i kuju osvetničke planove. Muškaraca ima iz celog sveta, a svi dele isto mišljenje – žene su krive za to što oni nemaju seks i treba da plate za to.

Termin incel

Zanimljivo je, a javnosti gotovo nepoznato, da je sam termin „nevoljni celibat“ smislila žena po imenu Alana. Bilo je to devedesetih godina, Alana je bila dugo sama i poželela je podršku.

Osnovala je internet grupu i uskoro našla mnogo žena u istoj situaciji. Svoje mesto na internetu koristile su da se međusobno teše i savetuju. Onda su pre nekoliko godina termin preuzeli muškarci. O ženama incelima nikada se nije previše pisalo niti pričalo – doduše, nije ni bilo povoda jer nikada nisu organizovale terorističke napade zbog svog celibata.

Inceli kao brojna supkultura imaju i svoj rečnik, žargon koji neupućenima ne znači ništa, ali nakon serije „Adolescence“ sve veći broj ljudi ih prepoznaje.

OVA CIVILIZACIJA JE I TE KAKO PROPALA. U SVAKOM SMISLU. I NESTACE VRLO BRZO. JER NE ZNA SE STA JE ZAGADJENIJE PRIRODA ILI DRUSTVO. PRETI NESTANAK I JEDNOG I DRUGOG. A NEKO TENDECIOZNO PROMOVISE NESTO STO JE PROTIV PRIRODE, A TO JE DA NORMALAN ODNOS IZMEDJU MUSKARCA I ZENE  NIJE DOBAR. DA JE DOBRO BITI OSOBA KOJA JE GEJ ILI BEZ IKAKVOG POLA ,DA JE DOBRO NEMATI OSOBU RAZLICITOG POLA ZA ROMANTICNU I SEKSUALNU VEZU. AKO JE I CILJ DEPOPULACIJA MNOGO JE STRASNO JER ADOLESCENTI NEMAJU MOGUCNOST DA SE RAZVIJU PRAVILNO NI PSIHICKI NI FIZICKI. 

POBUNA PRISTOJNIH LJUDI

 ODUVEK ZNAMO DA SACICA LJUDI DRZI CEO SVET U RUCI. TA TAKOZVANA ELITA SVOJIM NOVCEM KUPILA JE SVU MOC I TAKO VLADA LJUDIMA KOJI ZIVE SKROMNO OD SVOG RADA. U BOGATIM ZEMLJAMA I UREDJENOM DRUSTVU TO I NE DOLAZI TOLIKO DO IZRAZAJA,ALI U ZEMLJAMA KAO STO JE NASA TO SE I TE KAKO VIDI I OSECA. SADA NAM JE POSLEDNJA SANSA DA SE IZBORIMO PROTIV ROPSTVA IZ KOG NIKADA NISMO NI IZASLI. ZACUDO I OSTALI SVET JE PREPOZNAO VREME ZA POBUNU PROTIV ELITE. TO ZNACI DA NI MI NE SMEMO DA SPAVAMO NEGO DA SVI KRENEMO U TU BORBU ZA SLOBODU I SVOJA PRAVA!

 

Pobune građanske svesti protiv autoritarnog režima koji je obesmislio sve institucije. Pobune pristojnih ljudi protiv političkog siledžijstva.

Protest podržavam jer ga smatram vapajem za pristojnom državom. Državom u kojoj će biti važnije biti sposoban nego poslušan. Državom u kojoj će biti važnije biti vredan nego naoružan.

Državom u kojoj će Parlament biti kontrolor izvršne vlasti, a ne protočni bojler za odluke diktatora. Državom u kojoj će sudije suditi po pravdi boga istinoga, a ne po partijskom  ocu  ili dobrostojeći

Državom u kojoj će mediji koji lažu biti kažnjeni i kaznom biti dovedeni do bankrotstva. Državom u kojoj konkursi neće biti farsa i predmet sprdnje. Državom sa perspektivom blagostanja, a ne državom sa perspektivom bežanije.

 Poznati i uticajni američki list Foreign Policy – u tekstu o Svetskom ekonomskom forumu u Davosu – objavio je da političke i biznis-elite sveta može „počistiti antielitni bunt“.Upozorio je da će se to dogoditi ako radnicima i onima koji žive od plata vrlo brzo ne budu obezbeđeni „ekonomsko blagostanje“ i pristup „osnovnim dobrima“. Foreign Policy za sve određuje čak i vremenski okvir: „Političke i poslovne elite, koje u Davosu mozgaju o svetskim problemima, moraće, možda već i tokom ove godine, da se pozabave odbojnošću koju mnogi u svetu imaju prema vladajućem (kapitalističkom) poretku. Čuju se i pozivi da se fundamentalno reformiše

 Dok običan čovjek, građanin, još koliko – toliko drži do neke kulturne tradicije, moderne kapitalističke elite koje nemaju aristokratizam u svojim čulima, vrlo su pohlepne za vlašću, statusom, obiljem i komforom. Zapravo, nove su zapadne elite daleko gore od masa – one danas ugrožavaju zapadnu kulturu, europski logos. Istovremeno sve više marginalnih tipova prodire u „novu elitu“ i to iz manjinskih skupina, bilo etničkih, kulturnih, religioznih (često sektaških) i seksualnih, koji postaju dominantni. Prema Laschu, upravo je to izopačena rulja koja predstavlja temelj moderne globalističke elite koja uništava same temelje europske i zapadne civilizacije. Dugin zaključuje da se populizam, uključujući i populizam žutih prsluka, može promatrati kao dio ustanka ljudi protiv elita koje su potpuno izgubile vezu s društvom., izgradile vlastiti svijet u kome vladaju dvostruki standardi, norme političke korektnosti i liberalna demagogija.Pokret žutih prsluka, usmjeren protiv nadnacionalne i globalističke bruxelleske elite, zapravo samozvane aristokracije, napokon je populizam na djelu. Riječ je o stvarnoj pobuni građana protiv autoriteta i europskih, te copy paste nacionalnih institucija koje, hladno, u ime neoliberalne agende i golog profita europsku srednju klasu pretvaraju u prekarijat bez budućnosti. Unatoč očajničkim pokušajima europske liberalne elite da istovremeno uguši i ekonomsko nezadovoljstvo većine stanovnika najmoćnijih, vrlo bogatih i utjecajnih država EU-a, te s druge strane spriječi sve snažniji politički pritisak suverenističkih snaga u borbi protiv nadnacionalnog EU projekta, na europskim prostorima zahuktava se europsko proljeće naroda. Francuski predsjednik Macron, koji je grandiozno najavio projekt nadnacionalnih Sjedinjenih Europskih Država i stvaranje europske vojske, zapravo je bez političke snage ali i političkog prostora za realizaciju svojih globalističkih ideja, zbog čega se morao populistički obratiti vlastitoj naciji s kojom nastoji uspostaviti društveni ugovor ili „novi ugovor za naciju“ (naravno, ako ne odluči posegnuti za daljnjom represijom).

Laš piše o «novim elitama» koje danas vladaju nacionalnim društvima. U njih spadaju «ne samo korporacijski menadžeri već i sve struke koje proizvode i manipulišu informacijama» (str. 10). To je «nova, celebralna aristokratija» (11). Za razliku od pripadnika ranijih vladajućih elita, «njihovi životni prihodi ne oslanjaju se toliko na vlasništvo nad nekretninama koliko na manipulaciju informacijama i profesionalnom ekspertizom» (36). To su pripadnici zanimanja kao što su: «posrednici, bankari, građevinski finansijeri i preduzimači, inženjeri, konsultatni svih vrsta, sistemski analitičari, naučnici, doktori, publicisti, izdavači, urednici, direktori reklamnih agencija, umetnički direktori, filmadžije, zabavljači, novinari, televizijski producenti i reditelji, umetnici, pisci, profesori univerziteta» (37).

Sva ta zanimanja Kristofer Laš zove «simboličkim analitičarima» (37). «To su ljudi koji žive u svetu apstraktnih koncepata i simbola koji se protežu od cena na berzi do vizuelnih prikaza koje stvaraju Holivud i Medison Avenija, i koji se specijalizuju za interpretaciju i upotrebu simboličkih informacija» (39). Pripadnici tih zanimanja obično završavaju najbolje univerzitete, kosmopolitske po sastavu studenata i profesora. Oni se, zatim, zapošljavaju u transnacionanim preduzećima ili ustanovama. Naime, «tržište u kome operišu ove nove elite sada je internacionalnog obima. Njihova bogatstva su vezana za preduzeća koja operišu preko nacionalnih granica. Njihov je interes više u glatkom funkcionisanju sistema kao celine nego bilo kojeg od njegovih delova» (37). Konačno, pripadnici te nove eliote nastanjuju se u «specijalizovanim geografskim džepovima» svetske transnacionalne službene klase (39). U druženju i opštenju upućeni su prvenstveno jedni na druge, pa je jedini njihov dodir sa mesnim stanovništvom onaj preko vojske «ličnih služitelja» - kućnih pomoćnica, čuvara, kuvarica, čistača bazena, spremačica, mehaničara, pralji itd. - koja kolektivno zadovoljava sve veće potrebe cerebralne aristokratije.

Sve to čini da su pripadnici te nove elite «daleko više kosmopolitske» (11) nego što su ikada bile stale nacionalne elite.

«Njihova lojalnost – ako taj izraz u ovom kontekstu već sam po sebi nije anahron – jeste internacionalna, a ne regionalna, nacionalna ili lokalna. Oni imaju više zajedničkog sa svojim parnjacima u Briselu ili Honkongu nego sa masama Amerikanaca koji se još nisu uključili u mrežu globalnih komunikacija» (37). «Patriotizam svakako ne zauzima neko visoko mesto na njihovoj lestvici vrlina(...) Pitanje je da li oni sebe uopšte smatraju Amerikancima» (11).

Oni su rado prigrili «multikulturalizam» baš zato što on nudi jednu «prijatnu sliku globalnog bazara» na kome su ne-globalne, nacionalne kulture svedene na «egzotične kuhinje, egzotično oblačenje, egzotičnu muziku, egzotične plemeske običaje koji se mogu kušati nasumce, bez suvišne zapitanosti i odgovornosti» (11) Ta nova elita je na strani ne sopstvenog društva, već globalnih ekonomskih i političkih sila. “Nove elite su kod kuće samo u tranzitu, na putu za neku konferenciju na visokom nivou, na grandiozno otvranje novog predstavništva, na internacionalni filmski festival ili u neotkriveno letovalište. Njihov pogled na svet je u suštini turistički” (11).

Njihov način školovanja, rada, stanovanja, izoluje ih nacionalnih društava u kojima žive, iako su upravo oni upravljači tih istih nacionalnih društava. To važi čak i za elitu u vodećem društvu današnjice – SAD. «U stvari, oni su se izdvojili iz javnog života. Ne samo da ne vide zbog čega treba da plaćaju za javne usluge koje sami više ne koriste, već mnogi od njih sebe više i ne vide kao Amerikance u nekom značajnijem smislu reči, u smislu da dele sudbinu Amerike. Njihove veze sa internacionalnom kulturom rada i razonode – biznisom, zabavom, informacijama i `sticanjem informacija` - čini mnoge od njih potpuno ravnodušnim prema opasnosti nacionalnog propadanja SAD» (46-7).

Njihovi životi nisu delovi nikakvih stvarnih zajednica, nikakvih nacija, jer su toliko izoliovani bogatstvom i moći da ne moraju da se brinu zbog toga što se dešava bilo gde. Priroda njihovog posla – vezanog za simbole i računarsku hiperrealnost – suštinski ih odvaja od stvarnosti, opipljivih svari, materijalnosti. Ta nova alita, «izgubila je poštovanje pema poštenom manuelnom radu». Ona je razvila svojevrsnu idolatriju «kreativnog rada», ali se on za njih svodi samo na «seriju apstraktnih mentalnih operacija uz pomoć kompjutera, a ne proizvođenje hrane, skrovišta i drugih potrepština». Pripadnici te cerebralne aristokratije

«fatalno su udaljeni od fizičke strane života – odatle njihovi žalostivi pokušaji da ovo nadoknade gladovanjem i napornim telovežbama. Jedina njihova veza sa proizvodnim radom je kroz potrošnju. Oni nemaju nikakvog iskustva u pravljenju bilo čega sadržajnog ili trajnog. Oni žive u svetu apstrakcija i privida, u simulovanom svetu koji se sastoji od računarskih modela stvranosti - `hiperrealnosti`, kako je nazivaju – koja je izdvojena od opipljive, neposredne, telesne stvarnosti nastanjene običnim muškarcima i ženama» (24).

Laš, za koga smo rekli da je i sam bio levičar sa dugogodišnjim stažom, naročito kritikuje ideološko vođstvo te nove elite «koja se poistovećuje sa levicom, mada njeni stavovi malo podsećaju na tradiciju koju ona, prema sopstvenom tvrđenju, brani» (17). Ta ideološka frakcija elite, koja se nalazi uglavnom na univezitetima, svoju fundamenstalističku ideologiju predstavlja kao nauku, dakle kao neupitnu istinu kojoj podučava studente – buduće pripadnike te iste nove elite. Središte njihove ideologije je tvrdnja da je celokupna dosadašnja evropska i američka kultura zasnovana na «mizoginiji», «rasizmu», «seksizmu», «nacionalizmu», «homofobiji», «evropocentrizmu« itd. i da je zadatak društvene nauke da sva ta najstrašnija zla identifikuje i iskoreni.

Usmeravanje pažnje na ova pitanja za Laša znači zapostavljanje onih stvarnih, gorućih problema društva, poput povećanja nejednakosti, bezgranične obesti bogatih i čamotinje siromašnih, raspada porodica, porasta nasilja, smanjenja opšte kulture, propagande bestidnosti, razvrata i neograničenog ličnog zadovoljstva. Sve to se gura u pozadinu, a glavnina akademskog zanimanja usmerava se zapravo na statusne probleme više srednje klase iz koje, pretežno, dolazi akademska elita. Elita je, tako, sebično i nezrelo, usredsređena samo na sebe. «Elite govore isključivo same sebi», «pričaju same sa sobom na sopstvenom dijalektu» (111) i strahovito se razbesne kada neki od retkih pripadnika elite progovori drugačije. Ko ne koristi njihov sleng – «rodna diskriminacija», «homofobija», «seksizam» itsl, ko im se ne prodruži u njihovom zgražavanju nad «sistemskom diskriminacijom rodnih, seksualnih, transseksualnih i ostalih manjina», osetiće sav gnev cerebralne aristokratije.

«Kada naiđu na otpor oni pokažu otrovnu mržnju koja se krije odmah ispod površine nasmešenog lica više-srednjo-klasne blagorodnosti. Opozicija čini da ti `humanisti` zaborave sve liberalne vrline koje tvrde da podržavaju. Postaju zlovoljni, osorni i netrpeljivi» (32)

Time se, međutim, samo ozakonjuje «novi dogmatizam» (21) koji oštro «prokazuje one koji skrenu sa partijske linije» (22) – pre svega u akademskoj sferi. To je «ponovno uvođenje neke vrste svešteničke hegemonije nad umom» (63). Jer, akademski (tj. obrazovni) kadar može biti «isto toliko opasan koliko i sveštenički ili vojni kadar» (65).

Novi dogmatizam, usredsređenost na onu nekolicinu društvenih i psiholoških problema karijerističkih srednjoklasnih profesionalaca, njihovo proglašenje ključnim pitanjima celoga društva, ima svoje korene u sve većoj ekonomskoj i socijalnoj izolovanosti nove elite od ostatka društva.

«Prosperitet koji uživaju stručne i upravne klase, a koje čine većinu onih gornjih 20 procenata strukture prihoda, dolaze velikim delom iz novonastale bračne sheme koja je poznata pod rogobatnim nazivom sparivanje prema podudarnosti – tendencije muškaraca da se žene ženama za koje se mogu pouzdati da će donositi prihode slične njihovim. Nekada su se doktori ženili bolničarkama, pravnici i direktori svojim sekretaricama. Sada se muškarci iz više srednje klase obično žene ženama iz sopstvene klase, poslovnim ili profesionalnim koleginicma koje i same imaju unosne karijere(...) Nije neophodno tragati mnogo dalje da bi se objasnilo šta to profesionalne i menadžerske klase privlači feminizmu. Ženski karijerizam obezbeđuje neophodnu bazu za njihov uspeh, glamurozan, kitnjast, ponekada nepristojno raskošan način života» (35-6)

Stara tradicionalna elita govorila je prvenstveno o obavezama, sebe je videla u službi teških i napornih društvenih ciljeva, a pokazivala je izrazitu odgovornost prema održanju krhke materijalne civilizacije i tanušne («elitne») kulture. Nova, pak, elita, ide isključivo za svojim zadovoljstvima, adolescentski je zaokupljena samo svojim problemima. Ona je dete jedne nove, materijalno bogate civilizacije, i kao svako dete bogatog skorojevića ono je razmaženo, obesno i bestidno.

Uz sve to ide i njena svojevrsna «arogancija moći» - uverenje da je ta nova elita apsolutni nosilac najviših znanja i vrednosti, i da joj kao takvoj pripadaju sve materijalne i statusne povlastice globalnog sistema (41). Ona ne shvata da je samo korisnik rada stotina pokolenja prethodnih učenjaka i proizvođača, i «o sebi misli kao o samoukoj eliti koja za svoj privilegovani status treba da zahvali samo sopstvenim naporima» (42). Pripadnika nove elite lako ćete prepoznati po tome što će vam reći da on precima, otadžbini niti bilo kome drugome ne duguje ama baš ništa. Laš to naziva “pobunom elita” protiv odgovornosti prema bilo kome - sopstvenom društvu, nacionalnoj državi, nacionalnoj kulturi... (48-9). Pripadnici te kosmopolitskle elite ne osećaju nikakvu obavezu ne samo prema svojim precima ili prethodnicima. Oni ne osećaju nikakvu obavetzu ni prema svojim potomcima. Žive u večitoj sadašnjosti u kojoj postoje samo oni, «kao nestareći, mladalački soj« (42). Prošlost za njih nije deo sadašnjosti, već teret kojeg je poželjno što pre otarasiti se. Zato su surovi i ravnodušni prema sopstvenim roditeljima. Budućnost, pak, ne čini neko drugi već opet samo oni. Stoga njima i ne trebaju deca – ona su ionako samo teret (17).

Verujući u svoju večnu mladost, ona, međutim, propušta da vidi demografsku katastrofu u koju gura svoje društvo. Jer, «uživanje bez odgovornosti» nije samo glavna životna lozinka elite. Sa je samo tako, društvo bi se obnavljalo zahvaljujući plodnosti i roditeljstvu nižih klasa. Međutim, elita je parolom «maksimum uživanja, minimum odgovornosti» zarazila i celokuno domaće stanovništvo. I elita i masa, naime, vaspitavaju se da žive u uslovima «slobode», koja se razume kao Markuzeovska «radikalna nezavisnost» od svake obaveze, svake odgovornosti. U doba klasičnog liberalizma, međutim, postojala je moralna i zakonska obaveza da se izdržavaju žene i deca i da se ceo život provede uz njih i starajući se za njih. Danas se, međutim, žena i deca mogu ostaviti kad god se na vidiku pojavi neko mlađe i lepše telo.

«Sve veći broj razvoda(...) odražava sve veću nestrpljivost prema ograničenjima koje nameću dugoročne obaveze. Strast za napredovanjem počela je da podrazumeva i pravo na nove početke kada god prethodno ustanovljene obaveze postanu nepotrebno opterećenje» (91).

Ideologija koja opravdava razvod kod prvog većeg problema možda je dobra za individualizam cerebralne aristokratije. Ali, takva ideologija je pogubna po porodicu i društvo u celini. «Zdrav razum nam govori da su deci potrebna oba roditelja, da razvod na njih pogubno deluje i da u obdaništima baš ne cvetaju» (101). Nažalost, deca iz rasturenih porodica i sama često umeju da ponavljaju obrasce svojih roditelja. Tako je sve manje brakova, sve manje dece i – sve manje budućnosti.

Ali, svu tu «slobodu» bez obaveza, sva ta «prava» bez odgovornosti (18), koje nova elita neprekidno umnožava, na kraju neko mora i da plati. Nju zapravo plaća sve slabija radnička, odnosno niža srednja klasa:

«Iako su puni `milosrđa` prema sirotinji, za njih se ne bi moglo reći da su pretplaćeni na teoriju noblesse oblige ( plemstvo obavezuje), što bi podrazumevalo da su voljni da daju direktan i lični doprinos opštem dobru. Obaveza, kao i sve ostalo, postala je obezličena. Ona se praktikuje jedino preko države, ali teret njenog ispunjavanja ne pada na menadžersku i profesionalnu klasu, već, nesrazmerno, na nižu srednju radničku klasu. Političke mere za koje se zalažu novo-klasni liberali u ime podjarmljenih i ugnjetenih – recimo, rasna integracija javnih škola – zahtevaju žrtve upravo od sirotinje koja sa etničkim manjinama deli unutrašnjost velikih gradova, a nikako ne i od liberala iz predgarđa koji te mere smišljaju i podržavaju» (46).

Uopšte, ova nova globalna elita širi se na račun nacionalnih srednjih klasa (34). To se dešava ne samo u slabije razvijenim zemljama, koje se povijaju pod udarima transnacionalnog kapitala. To se odigrava i u SAD. U njoj je srednja klasa, određena godišnjim prihodom između 15.000 i 50.000 dolara, spala sa 65% stanovništva, koliko je njen udeo bio 1970, na 58%, koliko je njen udeo bio 1987. godine (35). Zajednica se sve više pretvara u društvo velike i bogate gornje klase, slabašne srednje i radničke klase i velike, parazitske potklase. A slabljenje srednjih klasa je opasno baš zato što su na njima počivale dve ključne građanske vrednosti – nacija i demokratija. Zbog toga je «propadanje nacija» prirodna posledica rasta ove nove elite.

Ali, loše vođena od strane globlitičke elite, ne propadaju samo američka nacija i demokratija. Istovetni tokovi postoje i u ostalim delovima sveta.

«Evropski referendumi o ujedinjenju otkrili su dubok i sve širi jaz između političkih klasa i skromnijih krugova društva koji se boje da će Evropskom zajednicom vladati birokarte i tehnokrate lišene svakog osećanja nacionalnog identiteta i odanosti. Evropa kojom se upravlja iz Brisela, po njihovom mišljenju, biće sve manje podložna nadzoru građana. Međunarodni jezik novca govoriće glasnije od lokalnih dijalekata». (47-8).

Zapravo, veća otvorenost nove elite za popunjavanje odozdole uopšte ne znači paredak, ili više demokrtije. Time se samo jača sistem globalne elite, što će društvenu podeljenost na elitu i masu samo još više učvrstiti (74-5). A to će značiti više neodgovornosti prema nacionalnim i mesnim društvima i njihovo dalje suštinsko zapostavljanje u ime imaginarnog globalnog društva i njegove virtuelne kosmopolitske kulture.

Delo Kristofera Laša snažna je opomena otuđenim elitama. Ne samo onim ekonomskim ili tehničkim, već prvenstveno simboličkim – akdemskim, medijskim, kulturnim... To je opomena da njihovo potkopavanje mesnih društava i tanmošnjih vrednosti možda ne vodi u pravcu «opšte sreće i blagostanja». Ono izgleda pre vodi putem koji se može završiti opštim urušavanjem svega što je bilo dobro, a da ništa novo i važano nije napravljeno. Jer , možemo se zajedno sa Lašem upitati - ako je na nivou nacionalnih demokratskih društava bilo tako teško nadzirati elitu, koliko li će tek teže biti nazirati elitu na nivou svetskog, globalnog društva? Nije reč samo o ogromnom riziku da čitav projekat «globalne demokratije» jednostavno ne uspe. Reč je o verovatnoći da ćemo izgubiti nacionalnu demokratiju, a dobiti otuđenu i arogantrnu, globalnu aristokratiju. A upravo to je ono što nas sve treba najozbiljnije da zabrine.

Panarain i «narodi bez elita».

Veoma sličan opis globalne, neodgovorne i antidemokratske elite, kao i Kristofer Laš, daje i A. S. Panarin (19)u svom antologijskom radu «Narod bez elite: između očaja i nade» (20). N ovi, moderni, «globalizovani» svet nije svet naroda, već svet elita. A elite su danas izašle izvan domašaja nacionalne kontrole i donose odluke iza leđa lokalnog stanovništva. Bez obzira da li žive u Madridu, Beogradu ili Moskvi, pripadnici tih elita misle i deluju ne kao nacionalne, nego kao globalne elite. Oni su vezali svoje interese i svoju sudbinu ne sa sopstvenim narodom, već sa globalnim sistemom bogatstva, moći i prestiža, u koji nastoje da uđu tako što će mu kao poslušne rabotnike privesti ceo svoj narod.

Panarin objašnjava da je prva žrtva transnacionalnih elita socijalna država. «U čitavom svetu ekonomska elita je počela da ucenjuje svoje vlade time kako će izvoziti kapital van granica zemlje, ako u zemlji bude opterećivana visokim porezima i socijalnim obavezama». Druga žrtva bila je nacionalna suverenost. «Globalno otvoreno društvo shvata se kao socijal-darvinistička sredina u kojoj resursi i teritorije, sa sve manje prepreka, prelaze iz ruku manje umešnih i prilagođenih, u kojima su se našle voljom istorijske slučajnosti, u ruke prilagođenijih i dostojnih». Treća posledica jeste promena naravi kapitalizma: «prelaz od produktivnog kapitalizma veberovskog tipa ka novom špekulantsko-zelenaškom kapitalizmu, koji je zasnovan na postproduktivnim praksama i procedurama valutnih manipulacija, neekvivalentne razmene i izvlačenja svake vrste rente nezavisno od rada» (21).

Elite su tako, po Panarinu, postale potpuno neodgovorne prema sopstvenim narodima. »Elite su obznanile svoje pravo da slobodno migriraju iz teških u lake – privilegovane prostore, iz sfera, koje zahtevaju napor i odgovornost - u divni novi svet, gde caruju lakoća postojanja i otsustvo svake odgovornosti». Pogotovo su prezrenja dostojne elite u bivšim komunističkim zemljama. Kod zapadnih elita još ima ivesne domišljatosti i kreativnosti. Ali, sva praksa istočnoevropskih elita svela se na imitatorsku i plagijatorsku delatnost – u politici, ekonomiji, nauci i kulturi. Tu se pojavio novi tip elitiste («zapadnjaka», «modernizatora», «evropejca») koji neće da čeka rezultate modernizacije zajedno sa sopstvenim narodom, već hoće odmah da živi u «bogatom civilizacijskom prostoru» kao kooptirani član globalnog elitnog društva.

Pripadnici te elite više ne osećaju nikakvu odgovornost za svoj sopstveni narod, već ga optužuju da je on – zbog svoje «zaostalosti», «tradicionalizma», «nacionalizma» - glavni krivac za nacionalno siromaštvo, zapravo, što elita ne živi još bolje nego što živi. Ta kompradorska elita počinje da se školuje i leči u inostranstvu, da se zabavlja u inostranstvu, da duhovno živi u inostranstvu. Stoga ona koja treba da brine o prosvećenosti i blagostanju naroda više uopšte nije zainteresovana za domaće škole, bolnice ili pozorišta. «Još trideset godina unazad pod industrijskim društvom na Zapadu podrazumevao se socijalno-ekonomski sistem, u čijem se centru nalazilo ne industrijsko preduzeće, nego univerzitet. Ulaganja u nauku, kulturu i obrazovanje smatrana su najrentabilnijom od svih ekonomskih investicija. (...)Međutim poslednjih godina nešto se slomilo u tom mehanizmu formirajućeg stvaralačkog uzdizanja». A domaća kompradorska elita sasvim je ostavila narod da prebiva u neznanju i bolestima, okrenuvši se hedonističkoj raspuštenosti i dokoličarstvu.

Posledica takve «izdaje elita» je stvaranje «četvrtog sveta» ili «prostora odbačenih». Pošto je elita ne samo napustila svoje mesno stanovništvo, nego ga je prezrela, pa čak i zamrzla, ono se našlo u pravom kolonijalnom getu, iz koga nema izlaza u spoljašnju sredinu i u kome nema budućnosti.

«Kada se priča o globalizaciji kao o novoj pobedi principa komunikacije nad izolacionizmom, zaboravlja se da se precizira da je reč o igri bez dobitka: nova komunikativnost elita plaćena je neviđenom izolacijom mase, zamandaljene u nemi prostor geta. (...)Verovatno su tu ključevi tajne četvrtoga sveta, koji je danas suprotstavljen na samo prvome, zapadnome, nego i trećem, jer je iz trećeg još moguć put naviše, a iz četvrtog – nikad. Stvar je u tome, što su u trećem svetu dejstvovale modernizacione elite u pravom smislu reči: sve ono što su naučile u procesu privremenih migracija – praktičnih ili tekstualnih – u sredini prvoga sveta, one su se trudile da prenesu svojim sunarodnicima, da to učine opštenacionalnom baštinom. Tako su nastale nove industrijske zemlje trećeg sveta – tihookeanski “tigrovi", druga brzonoga fauna progresa.

«U četvrtom svetu, međutim, caruje drugi zakon: život, napušten od elite, koja je uspela da sebi obezbedi lakše i udobnije prostore. U prostoru četvrtog sveta deluju samo centrifugalne sile, koje se više ne uravnotežuju centripetalnim. Što veći broj inicijativnih i talentovanih ode, to postaje nepodnošljiviji život za one koji ostanu, i još više raste verovatnoća, da će u sledećem pokolenju odgovarajući odliv biti još veći».

Umesto progresa , kao ideala starih nacionalnih elita i njihovih društava, u zemljama četvrtog sveta društveni ideal postaje emigracija. Živeti lako, živeti bez napora, živeti odmah komotno i lagodno, i ne pitati za cenu takvog života, to je ideal koji zahvata i elitu i narod. Posledica je – stvaranje parazitskih elita i čitavih parazitskih društava. Ali u starim zemljama Zapada četvrti svet još ne raste tako brzo – tamo kod delova elite još postoje ostaci nacionalnog i profesionalnog identiteta. Ali u Rusiji i ostalim postsovjetskim zemljama, globalistička elita sasvim je istisla nacionalnu. Ono malo nacionalne elite tamo živi pod podozrenjem i stalnim optužbama «komesara modernizacije i misionara vesternizacije» da su «saboteri» i da su oni glavni krivci što i ova «petoletka modernizacije» dalje slabe rezultate. Globalisti se trude ne samo da diskredituju nacionalnu elitu, već i sve druge koji ne dele njihove vrednosti – zapravo, čitav narod.

«Organizatori masivne dezindustrijalizacije, koja je lišila milione ljudi prava na rad, pričaju o nepopravljivoj lenjosti “ovoga” naroda. Likvidatori socijalne države, koji su lišili žene svih socijalnih i profesionalnih garantija protiv prava da prodaju svoje telo, besne protiv propadanja morala. Kulturtregeri vesternizacije, koji su požurili da diskredituju narodnu kulturu i moral, koji su pod podozrenjem da su tradicionalistički, dreče o lumpenskoj psihologiji nižih narodnih slojeva. Jednom rečju, svima progonjenima i sumnjivima da su neadaptirani na svetsko tržište prišiva se da su otpadnici, neprijatelji savremene civilizacije».

Panarin čak predskazuje da je propagandni rat s neadaptiranom većinom svetske i nacionalne periferije samo priprema za fizičko nasilje i genocid koji će uslediti. On smatra da se neviđena socijalna polarizacija i agresivna ideologija globalizma na čitavom prostoru svetske periferije ne može dobro završiti. Danas je siromaštvo zapravo postalo «rasni pojam, koji označava nepopravljivi mentalitet onih, koji su osiromašili, i koji u stvari ništa bolje ni ne zaslužuju. A kako se postupa sa zločestim nepopravljivim ljudima niže vrednosti, već nam je pokazalo iskustvo klasnog i rasnog terora totalitarnih režima dvadesetoga veka». Zato se Panarin i pribojava «nastupajuće totalne katastrofe svetskog građanskog rata».

Propagandni rat protiv sopstvenog naroda i nacionale elite nužan je kao opšte objašnjenje sve većeg siromaštva – i pored «sjajno izvedenih reformi». Naime, ideolozi liberalnih reformi su se, rastakajući nacionalne države, kleli kako će, samo kad se reforme ostvare, nastupiti doba procvata i sveobilja. Ali rezultat je bio samo to da su desetine miliona ljudi, kao posledica dezindustrijalizacije, izbačeni u svet primitivne naturalne privrede i porodičnog potpomaganja (kada starci penzioneri hrane nezaposlenu i vrednosno dezorijentisanu omladinu). Mora se pružiti neko objašnjenje neuspeha reformi i ono se nalazi u «ogromnoj nazadnosti» ruskog, srpskog, ukrajinskog... (dopuni po želji) naroda. Ali, taj lek za siromaštvo, koje nude globalističke elite, jednostavno ne deluje – čak i kada se on uzima u najvećim mogućim količinama. «Što više aviona sa putnicima biznis-klase preleće kontinente», slikovito veli Panarin, «to je manje putnika u vagonima trećeg razreda koji prelaze granice svoga sreza». Zato se za nedelovanje leka mora optužiti sam pacijent.

Štaviše, pacijent je kriv ne samo što je bolestan, već i što je ručak zagoreo. Globalistička elita je danas oklevetala niže slojeve perifernih društava ne samo da su sami krivi što su siromašni, već i da su osnovni krivac za glavno ekonomsko zlo – za inflaciju. Navodno, njihov pritisak na državu obezvređuje sav trud «produktivne elite», stvarajući još više neprilagođenih, tj. onih koji ne znaju da zarađuju ali hoće da troše. Međutim, objašnjava Panarin, galopirajuću inflaciju porađa sama globalistička elita, preorijentacijom sa produktivne na špekulantsku ekonomiju. Ona preferira hazardne igre virtuelne ekonomije, zbog čega danas fiktivni špekulantski kapital na stotine puta premašuje kapital povezan sa realnim investicijama. Upravo taj špekulativni kapital jeste glavni izvor razorne inflacije i glavni izvor svake ekonomske nesigurnosti.

Stoga je prva tačka otpora globalističkoj eliti, po Panarinu, ne samo socijalna, već i moralna rehabilitacija naroda, odbrana dostojanstva i vrednosti svih onih koje je privatizovani progres gurnuo u četvrti svet. To je objašnjenje da biti siromašan ne znači biti kriv, ne znači biti «neprilagođen» i ne znači biti predodređen za istrebljenje. To je razumevanje da tvoja krivica ne dolazi od toga što ne znaš engleski, što pišeš ćirilicom i što slaviš Božić 7. januara, već što se prosto nalaziš na pogrešnom mestu. I sve što uradiš da postaneš «kao oni» neće ti pomoći – jer ti nisi «oni» i treba da nestaneš zato što si se našao na putu, zato što nećeš da poslužiš kao topovsko meso ili zato da bi se prirodni resursi tvoje zemlje koristili «efikasnije» i «produktivnije».

Za ogromnu većinu čovečanstva više nije stvar u tome živeti u demokratiji ili ne, živeti bogato ili siromašno. Sada je pitanje živeti uopšte, ili umreti. I to pitanje se ne postavlja nekolicini ugroženih po Africi i Aziji. To pitanje globalistička elita danas postavlja čitavim narodima, jednako u Evropi kao i u Americi. I samo od naroda i njihove istinske elite zavisi kakav će se odgovor dati.

Umesto zaključka

Iz ovih sjajnih analiza Laša i Panarina može se mnogo toga naučiti. Ali, ono što im je zajedničko, a presudno važno za objašnjenje raslabljenja demokratije u 21. veku, jeste njihovo uviđanje ključnog mesta transnacionalnih, globalnih elita (22).

Transnacionalne elite sistematski rastakaju nacionalne, državne strukture, ali i nacionalne kulture. One ne samo da uništavaju nacionalne ekonomije, već i svako samopoštovanje domaćeg stanovništva. Njihov vrednosni i kulturni imperijalizam i svojevrsni rasizam udarna su ideološka pesnica kojom se obezbeđuje sistem ekonomske dominacije. Ako intelektualci i nisu u stanju da se suprotstave toj ekonomski moćnoj grupi, oni makar mogu i moraju njihovu ideologiju i celokupni sistem manipulacije i iskorišćavanja da razumeju i objasne ih svojim «neprilagođenim» sunarodnicima». Suočavanje sa egoističkim i iskrivljenim sistemom vrednosti koji je nametnula globalistička elita, a koji direktno potkopava čitavo društvo, to je današnji zadatak kritičke inteligencije.

Naša je dužnost, kao slobodnih i mislećih ljudi, da se suočimo sa «komesarima modernizacije i misionarima vesternizacije», kako ih naziva Panarin. Naša je dužnost da se suočimo sa njihovom ideologijom i objasnimo svu njenu pogubnost. Najupadljivija crta te ideologije jeste besprimerni egoizam. Upravo taj egoizam – koji počiva na svojevrsnoj idolatriji individualizma i hedonizma – jeste glavni rušilac ljudskih zajednica, koje su osnova svake demokratije i svakog života u dobrobiti i vrlini.

Do sada, naime, u svetskoj istoriji ni jedna zajednica – pleme, nacija ili država – nije bila moguća ako njeni članovi nisu priznavali preimućstvo zajedničke dobrobiti nad korišću pojedinca. Danas, po prvi put, međutim, dominira kultura (ideologija) koja tvrdi da je pojedinac važniji od zajednice; da je država samo «servis građanina»; da su prava obavezna i neupitna, a dužnosti stvar izbora i podložne nagodbi; da ni najmanja žrtva pojedinca za zajednicu nije opravdana i da svako ko to zahteva ugrožava njegovo pravo i slobodu; da se opšta prijatnost života i sastoji u življenju bez ograničenja, bez dužnosti, bez odgovornosti, u večitoj sadašnjosti (23).

Jer, danas nas globalistička elita uči da je prošlost nevažna, a da budućnost ima značaja samo kao ekstenzija sadašnjeg uživanja. Naš jedini zadatk u vezi budućnosti jeste da je se dočepamo, kako bismo svoje uživanje što više produžili. Sama zajednica za globalističku elitu više zapravo i ne postoji – osim kao opšte i neobavezjuće čovečanstvo. Čovek koji je pored nas sada je tu, ali već sutra naš bližnji biće neko drugi, pa treći itd. «U večno površnom opštenju suseduju ljudi bez prošlosti i budućnosti, osuđeni da se nikada više ne sretnu» (24). Znamenje te nove ideologije «individuuma bez zajednice» jeste proširenje Kantove ideje «nevidljive ruke» ne na tržište, već na celokupno društvo, čak i na državu.

Kant je verovao da postoji svojevrsni «plan Prirode» (25), po kome čovečanstvo, iako razdirano sukobima egoizama, ipak napreduje ka stanju savršenstva (26). Kant, naravno, nije posmatrao zajednice, već čovečanstvo u celini, kao mnoštvenost različitih i međusobno protivstavljenih zajednica. Neke zajednice su uspešnije, neke ne, ali u njihovoj naizgled haotičnoj borbi čovečanstvo, po Kantu, ipak napreduje. Kant, međutim, ne kaže da je borba čistih egoizama recept za napredak, nego da napredak čovečanstva nastupa uprkos dominantnog egoizma.

Sličnu ideju «nevidljive ruke» primeniće i klasični libeali, ali na tržište. Tržište, samo ako je slobodno, uspostaviće najbolje i najbezbolnije zadovoljenje svih pojedinačnih egoizama, sa svim njihovim potrebama i porivima. U ovom uvidu ima dosta toga tačnog. Tržište, kao osobeni deo društva, i jeste najbolji pokazatelj šta ljudima od stvari i usluga treba, i šta su spremni da daju za uzvrat.

Ali, danas globalistička elita proširuje ideju nevidljive ruke na svaku ljudsku zajednicu, na sve ljudske odnose. Ona kaže da svako treba da radi samo ono što mu se sviđa, «sledeći svoje instikte», bez uzdržavanja, ograničavanja ili ustezanja. Ali, iz toga, tvrdi se, ne nasteje nikakav haos, niti se haosa treba bojati. Ne, nekakva tajanstvena «nevidljiva ruka» učiniće da kao rezultat te sume egoizama nastane skladna i napredna društvena zajednica! Čovek može da živi kako mu se prohte - najbolje ako je to bez napora (čak ni da sazna istinu!) - bez dužnosti, bez obaveza, povlađujući svakom svom «instiktu» , svakojoj svojoj «potrebi» (»Brini o sebi!», poručuje jedna reklama; «Jer ti to zaslužujueš!», dodaje druga). Ali taj egoizam neće dati nikakve loše posledice. Pojaviće se «nevidljiva ruka» i pobrinuti za sve: da svako ima posla; da svako ima dom; da deca imaju parkove; da uopšte bude dece (27)... Svako može biti koliko hoće sebičan; ali, odnekuda, opet će biti dovoljno ljubavi za sve; svako može teške i zamorne poslove da prebacuje na druge; ali, biće opet dovoljno hleba i vina za sve: stvoriće ih novi mesija – nevidljiva ruka.

Ali, smešna je i naivna ta ideologija. Jer, nema zajednice ukoliko njeni članovi ne pretpostavljaju opšte pojedinačnom; bez spremnosti njenih članova na samoodricanje; bez samoograničenja zarad drugih; bez požrtvovanosti. A ako nema zajednice, nema ni demokratije; nema ni slobode; nema ni građanina; konačno, nema ni čoveka.

Ukidanje zajednice kao «tradicionalističke, anahrone i represivne tvorevine» i njeno zamenjivanje «slobodno izabranim društvima slobodnih individuuma» jeste svojevrsna ideološka priprema jednog novog totalitarizma. U starim, dvadesetovekovnim totalitarizmima, komunizmu i nacizmu, javna sfera je osvajala privatnu, a država «nacionalizovala» svaku privatnost. Ali, u totalitarizmu dvadesetiprvog veka, u globalicizmu, dešava se pervertirani proces – premda jednako opasan: dolazi do «privatizacije» javne sfere (28), do prisvajanja i uništavanja države od strane globalističkih elita i zarad parcijalnih i egoističnih interesa njihovih transnacionalnih struktura. Oni «oslobađaju čoveka» obaveza i odgovornosti tradicionalnih zajednica – od porodice, do nacije. Ali, ne da bi ga stvarno oslobodili, već da bi ga što lakše podvrgli neograničenom ropstvu i bedi.

Taj novi tolatilatrizam ne znači samo kraj demokratije. To je i kraj društvene odgovornosti elita i, istovremeno, kraj dosadašnjih ljudskih zajednica. A to je, potnecijalno, kraj same ljudskosti. Ko to ne vidi i ne shvata može bitk bilo šta. Ali teško da može i dalje biti - intelektualac. 

SEME ZLA JE NIKLO. ELITA GA BRIZLJIVO NEGUJE. DEMOKRATIJA PROPADA. SLOBODA NESTAJE, DRUSTVO SE RASPADA  JER SE LJUDI POD VLASCU OVE NOVE ELITE DELE U MANJE GRUPE  ZELECI DA OSTVARE SVOJE LICNO PRAVO NA BOLJI ZIVOT. KOLEKTIVNA SVEST JE SPUSTENA NA NAJMANJI NIVO AKO JE VISE UOPSTE IMA. I ZATO OVA POBUNA STUDENATA NIJE SLUCAJNA I NIJE MOGLA NASTATI U NEKO DRUGO VREME NEGO BAS SAD. JER SAD JESTE VREME DA SE KAZE NE ELITI I DA SE VRATI KOLEKTIVNA SVEST I KOMPAKTNO DRUSTVO!

GOLUBOVI I TESLA

OVE GODINE UMESTO O DZIVDZANIMA (VRAPCIMA) O KOJIMA PISEM SVAKOG PROLECA JER MI NEDASTOJE NJIHOVO DZIVDZANJE I JER IH JE SVE MANJE U BEOGRADU CIJI SU ONI SIMBOL PISACU O GOLUBOVIMA.

ZANIMLJIVOSTI O GOLUBOVIMA

 

„Golubovi pamte naša lica, čak i kad nosimo drugu odjeću. Dokazali su to znanstvenici u više eksperimenata tijekom kojih bi im jedna grupa ljudi donosila hranu, a druga ih tjerala. Golubovi su s vremenom počeli izbjegavati ove koji su ih tjerali, a dolazili ovima s hranom – čak i kad bi zamijenili odjeću. Počinjemo dvoumiti jesu li njihovi „poklončići“ s visina znak sreće ili ipak kazna…

Evo još fascinantnijeg podatka. Japanski znanstvenici su dokazali kako golubovi mogu kategorizirati vizualne pojave, i to na neobičan način: pokazujući im slajdove Monetovih i Picassovih slika, uočili su kako golubovi mogu razaznati stilove umjetnosti poput impresionizma i kubizma. Kad su im pokazali slike drugih impresionista, znali su ih povezati s Monetovih portfoliom, a Braqueove slike s Picassovim stilom – čak i kad bi slike bile zamućene ili crno-bijele. A studija iz 2016. godine pokazala je kako mogu razlikovati i pisane riječi.

Nakon svega ovoga, logično dolazi informacija da su se voljeli družiti s genijalcem Nikolom Teslom po parkovima New Yorka, a i on s njima. Veliki umovi slično razmišljaju…“

Golubovi, često smatrani samo dosadnom pojavom u gradovima, zapravo poseduju visok nivo inteligencije. Oni mogu da pamte lica, vide svet u jarkim bojama, navigiraju kompleksnim rutama, prenose vesti, pa čak i spašavaju živote.

U nedavnoj studiji, 24 goluba su bila izložena različitim vizuelnim zadacima, neke su naučili da kategorizuju u roku od nekoliko dana, a druge u roku od nekoliko nedelja. Istraživači su otkrili dokaze da je mehanizam koji golubovi koriste za donošenje tačnih odluka sličan metodi koju veštačka inteligencija koristi za pravilno predviđanje.Ponašanje golubova sugeriše da je priroda stvorila algoritam koji je izuzetno efikasan u učenju veoma zahtevnih zadataka," izjavio je Edvard Vaserman, koautor studije i profesor eksperimentalne psihologije na Univerzitetu u Ajovi. "Ne nužno najvećom brzinom, ali sa velikom doslednošću."

Na ekranu su golubovima prikazivani različiti podsticaji, poput linija različite širine, postavljenih u različitim orijentacijama, kao i sektorski i koncentrični krugovi. Svaka ptica je morala da kljucne dugme desno ili levo da bi odlučila kojoj kategoriji to pripada. Ako bi odabrali tačno, dobili bi hranu; ako bi pogrešili, ne bi dobili ništa.

"Golubovima nije potrebno pravilo," rekao je Brendon Tarner, vodeći autor studije i profesor psihologije na Državnom univerzitetu u Ohaju. Umesto toga, oni uče metodom pokušaja i grešaka. Na primer, kada bi im bio dat vizual za "kategoriju A", sve što izgleda slično tome bi takođe klasifikovali kao "kategoriju A", koristeći svoju sposobnost prepoznavanja sličnosti.

Tokom eksperimenata, golubovi su poboljšali svoju sposobnost da donose tačne odluke sa 55% na 95% vremena kada su u pitanju neki od jednostavnijih zadataka. Kada su se suočili sa kompleksnijim izazovom, njihova tačnost je porasla sa 55% na 68%.

"Koristeći skromnije životinje poput golubova, možemo testirati koliko daleko mogu da idu sa umom koji je [kako mislimo] isključivo ili uglavnom asocijativan," rekao je Onur Gjunturkun, profesor bihevioralne neurologije na Univerzitetu Ruhr u Bohumu koji nije bio uključen u studiju. "Ovaj rad pokazuje koliko su asocijativni sistemi neverovatno snažni, koliko su istinski nalik na kogniciju.

U modelima veštačke inteligencije glavni cilj je prepoznavanje obrazaca i donošenje odluka. Golubovi, kako pokazuje istraživanje, mogu učiniti isto. Učeći iz posledica, kada im nije data hrana, golubovi imaju izvanrednu sposobnost da ispravljaju svoje greške. Funkcija sličnosti takođe igra ulogu za golubove, koristeći njihovu sposobnost da pronađu sličnost između dva objekta.

"Samo sa ta dva mehanizma, možete definisati neuronsku mrežu ili mašinu veštačke inteligencije da u suštini rešava ove probleme kategorizacije," rekao je Tarner. "Stoji razlog da mehanizmi koji su prisutni u AI takođe postoje u golubovima."

Istraživači sada ciljaju na saradnju sa naučnicima koji proučavaju golubove i njihove mozgove. Nadaju se da bi ova otkrića mogla imati praktičnu primenu u boljem razumevanju oštećenja ljudskog mozga.

 

TESLINA LJUBAV PREMA GOLUBOVIMA

 

 

Kod svoje kuće, Tesla je gajio golubove. On im je, svakog dana, donosio hranu i toliko ih pripitomio da su mu golubovi sletali na ramena i jeli hranu iz njegove ruke.

Nikola je znao, ponekad, zajedno sa svojim drugovima, da se penje po drveću, u obližnjoj šumi i da vadi jaja iz ptičijih gnezda, ili da ponese mladunce da bi ih odgajio i kad odrastu pustio da odu, slobodno, u prirodu.

Tako je, jednom, doneo kući mlade orliće koje je držao u svom kavezu za ptice. Nije se ustručavao ni da kradom vadi parčad mesa  iz lonca s ručkom da bi hranio svoje ljubimce.

Teslina velika i nesebična i iskrena i trajna ljubav prema pticama, koju je stekao u detinjstvu, nije, tako, prestajala kroz sav njegov dug život.

Kao odrastao čovek, radeći,  neumorno, do kasno u noć, on bi, pre spavanja, pošao malo da prošeta do obližnjeg parka. Sa sobom je uvek nosio pune kesice zrna kukuruza, pšenice i druge ptičije hrane. Ptice, naročito golubovi, već, naviknuti na njegov dolazak, budile bi se i obletale oko Tesle.

Golubovi bi mu sletali na ramena i jeli hranu iz njegove ruke, onako kako su, to, nekad, činili i njegovi golubovi u Smiljanu i Gospiću. Ukoliko je neki golub bio bolestan, Tesla bi ga nosio u svoj hotelski stan da se ogreje i oporavi. A kad se oporavi, Tesla ga je vraćao njegovom jatu.

Eto, tako se Tesla, kroz sav život, starao, ne samo, o budućnosti čovečanstva, već i o životu tih lepih i dragih bića – ptica Hranio sam golubove, na hiljade njih, već godinama“, rekao je, „Hiljade njih, jer ko bi ih sve zapamtio. Medjutim, bio je jedan golub, divna ptica, čisto beo sa svetlosivim pegama na krilima; on je bio nešto drugo. Bila je to ženka. Mogao sam je prepoznati bilo gde. I ona je mene mogla da pronadje na svakom mestu. Trebalo je samo da pomislim na nju, da je pozovem i ona bi doletela. Ja sam nju razumeo i ona je razumela mene.

Već zašao duboko u godine, živeći sam, kao okoreli neženja, u hotelu, izabrao je sobu 207 (broj je deljiv sa tri), a sobarici poručio da mu svakog dana ostavlja po 18 peškira. Večeravao je tačno u osam časova, a na stolu se nalazilo, kao i obično, 18 platnenih salveta. Za stolom je pomno brisao već blistavo srebrno i kristalno posuđe, koristeći uvek drugu salvetu.

U starijim godinama NIKOLA TESLA je razvio snažnu ljubav prema golubovima. Nikad naročito druželjubiv, bez intimnijih prijatelja u toku života, Tesla je hranio veliki broj golubova, da bi među njima naročito zavoleo jednu golubicu o kojoj je pisao: “Voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu. I ona je volela mene. Kada je bila bolesna osećao sam to, došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi. Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj…

A onda, jedne noći, dok sam u mraku ležao na krevetu i, kao i obično, rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i stala na moj sto. Znao sam da sam joj potreban: htela je da mi saopšti nešto važno, pa sam ustao i otišao do nje. Gledao sam je i znao sam da želi da mi kaže – da će umreti. I onda, kada sam to shvatio, video sam svetlo iz njenih očiju – snažan snop svetlosti. Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, bleštava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratoriji.

“Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, iako sam imao ambiciozan program, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano”.

Kada ne bismo znali da je ovakva divna i potresna priča došla od naučnika svetskog glasa, bili bismo uvereni da ona potiče od nekog umetnika, pesnika ili nesrećnog usamljenika koga su ljudi odbacili, a on je onda svoju ljubav prema njima, u potpunosti, preneo na golubove.

GENIJI NISU OBICNI LJUDI TO NAM JE SVIMA JASNO. NJIHOVA GENIJALNOST ZA NAS JE U NAJMANJU RUKU EKCENTRICNOST, MADA IH OLAKO ZOVEMO CUDACIMA. I MI SMO NJIMA CUDNI JER SE NASE PERCEPCIJE SVETA OKO NAS RAZLIKUJU KAO NEBO I ZEMLJA. TAKO JE I TESLA U GOLUBOVIMA VIDEO NESTO STO MI NARAVNO NISMO. PA JE I NJEGOVA CUDNA OPSEDNUTOST BELOM GOLUBICOM ZA NAS POTPUNO NESHVATLJIVA. I TAKO JE TO. NIKAD OD KAD POSTOJI LJUDSKI ROD NIJE POSTOJALO RAZUMEVANJE PREMA LJUDIMA KOJI IMAJU MOCNIJU PERCEPCIJU OD NAS. 

NOVINARI

 BITI NOVINAR U SRBIJI JE NESTO ZA STA MORATE IMATI MNOGO VISE OD SKOLE. MORAL, OTVOREN UM, STRPLJENJE, KULTURU ,OBJEKTIVNOST,POSTENJE DO MAKSIMUMA. MEDJUTIM, U SRBIJI SU NOVINARI POSTALI ORUDJE U RUKAMA VLASTI TE SU SE OSLOBODILI SVIH VRLINA KOJE SU GORE NAVEDENE. ZARAD NOVCA, BOLJEG POLOZAJA PRISTAJU DA RADE SVE SUPROTNO OD ONOG STO IM PROFESIJA NALAZE. TAKO DA DANAS U MEDIJIMA IMAMO VISE VRSTA NOVINARA, STO NE BI SMELO DA BUDE NIKAKO. IMAMO NOVINARE KOJI SU JOS UVEK OBJEKTIVNI I PISU SKORO PA REALNO IZNOSECI INFORMACIJE DISTANCIRANO (NE DOZVOLJAVAJUCI UTICAJ DRUGIH, A I SVOG INDIVIDUALNOG MISLJENJA, SHVATANJA INFORMACIJE). ONDA IMAMO NOVINARE KOJI SU POLA, POLA, NISU UVEK OBJEKTIVNI ,ALI NE PRELAZE GRANICE ,SEM SPORADICNIH SLUCAJEVA. I NA KRAJU IMAMO NOVINARE KOJI SU POTPUNO POD UTICAJEM MOCNIKA TE SU SPREMNI DA U MEDIJIMA IZNOSE NAJVECE UVREDE I LAZI .

ZABORAVILA SAM I DA MNOGO LJUDI KOJI SU DANAS NA MEDIJIMA I NISU NOVINARI .TO BI MOGLO DA SE TOLERISE  DA ONI PRATE KODEKS NOVINARSTVA, ALI NA ZALOST  U SRBIJI SVAKO MOZE DA BUDE NA MEDIJIMA, BEZ OBZIRA DA LI JE TO TV, TABLOID ILI DRUSTVENA MREZA!

STA JE UOPSTE NOVINAR?

 Novinar ili žurnalist (ž. novinarka ili žurnalistkinja; francuski: journaliste, od francuski: journal – žurnal = "novine"), osoba je koja se bavi novinarstvom ili žurnalistikom, tj. prikupljanjem informacija o tekućim događajima, aktualnim temama i osobama te piše ili priprema tekstove za dnevnu ili periodičnu štampu, radio, televiziju ili elektroničkim / elektronske medije.

STA JE NOVINARSTVO?

 

Novinarstvo je oblast komunikacionih nauka, profesija i vještina sakupljanja, pripreme, uređivanja i distribucije vijesti i medija u vezi, preko pamfleta, novina, časopisa, knjiga, radija, televizije, a u novije vrijeme i preko savremenih digitalnih komunikacija kao što je internet.

Novinarstvo je također proizvodnja i distribucija izvještaja o interakciji događaja, činjenica, ideja i ljudi koji su "vijesti dana" i koji obavještavaju društvo u barem određenoj mjeri. Riječ, imenica, odnosi se na zanimanje (profesionalno ili ne), metode prikupljanja informacija i organiziranje književnih stilova.

Pojam novinarstvo se u početku odnosio na prenošenje aktuelnih događaja široj publici, preko štampanih medija kao što su novine, ali sa razvojem novijih tehnologija, kao što su radio, televizija i internet, značenje pojma proširilo i danas podrazumjeva sve štampane, elektronske i digitalne medije preko kojih se prenose aktuelna dešavanja.

Odgovarajuća uloga novinarstva varira od zemlje do zemlje, kao i percepcije profesije i statusa koji iz toga proizilazi. U nekim zemljama, mediji su pod kontrolom vlade i nisu nezavisni.^[1] U drugim slučajevima, mediji su nezavisni od vlade i rade kao privatna industrija. Osim toga, zemlje mogu imati različite primjene zakona koji se bave slobodom govora, slobodom štampe, kao i slučajevima klevete i klevete.

Proliferacija interneta i pametnih telefona donijela je značajne promjene u medijskom okruženju od početka 21. vijeka. Ovo je stvorilo pomak u potrošnji kanala štampanih medija, jer ljudi sve više konzumiraju vijesti putem e-čitača, pametnih telefona i drugih osobnih elektroničkih uređaja, za razliku od tradicionalnijih formata novina, časopisa ili televizijskih vijesti. Novinske organizacije imaju izazov da u potpunosti monetizuju svoje digitalno krilo, kao i da improvizuju u kontekstu u kojem objavljuju u štampi. Novine se suočavaju s tim da prihodi od štampe opadaju bržim tempom od stope rasta digitalnih prihoda.^[2]

 

Novinari rade u redakcijama novina, radio i televizijskih stanica i raznih agencija. Oni prikupljaju i obrađuju najnovije informacije, a potom ih – putem listova, radio i televizijskih odašiljača te raznih kompjuterskih mreža – odašilju do publike. Novinari tako nastoje da obaveste svoju publiku o lokalnim, državnim i međunarodnim političkim zbivanjima, o akcijama istaknutih i zaslužnih ljudi, raznim kompanijama, kulturnim i sportskim događajima, kriminalu, nesrećama, prirodnim katastrofama, ratovima. Svoju publiku, ukratko, izveštavaju o svemu što misle da bi ona želela ili morala znati.

Novinari se najčešće dele na novinare pisce i na novinare urednike. Prvi obično prikupljaju i pišu informacije u obliku teksta. Na radiju ga ponekad sami i čitaju, a na televiziji ga često sami, u montaži, povezuju s videozapisom. Novinari urednici obično vode računa o fazama koje prethode radu novinara pisca ili se na njega nastavljaju.

Odgovornosti novinara:

• Određivanje značaja informacija
• Prikupljanje informacija u što kraćem roku
• Obrada informacija u skladu sa potrebama publike
• Organizacija rada

  Veštine i osobine koje bi trebalo da ima novinar:

• Interdisciplinarno obrazovanje
• Dobra fizička kondicija
• Dobar vid i sluh
• Lakoća kretanja
• Visok nivo koncentracije na više situacija odjednom
• Objektivnost
• Znatiželjnost i spretnost pri traganju za informacijama
• Komunikativnost i upornost pri postavljanju pitanja
• Nenametljivost
• Predvidivost
• Odlična sposobnost pismenog i usmenog izražavanja
• Poznavanje najmanje jednog stranog jezika
• Vladanje programima za komjutersku obradu teksta
• Poznavanje osnova elektronskog prenosa ingormacija
• Određivanje prioriteta između različitih vesti
•  
• Novinarstvo je profesija, ali nisu svi objavljeni tekstovi novinarski

Danas ljudi svaki objavljeni tekst smatraju novinarskim, no u realnosti to nije tako. Internet je svima pružio jednaku mogućnost javnog izražavanja, bilo komentiranjem bilo objavljivanjem vlastitog teksta na blogu ili stranici. No važno je znati da nisu svi objavljeni tekstovi zapravo novinarski. Danas postoje čak i portali koje ne vode novinari i koji ne prate novinarska načela, a o broju drugih oblika internetskog izražavanja, može se samo nagađati. Novinarstvo je s druge strane i dalje profesija s ustaljenim načelima i pisanim pravilima. Postoji i Zakon o medijima kojim se novinarstvu dodatno potvrđuje status profesije. Novinarstvo je dakle struka pomoću koje se profesionalno izvještava i prenose informacije. Između bloga i pravog portala razlika je golema, ali novinarstvo nudi istinite, točne i istražene podatke kojima se može vjerovati.

2. Novinarstvom se može baviti svatko uz trud i praksu
2.  

   Jedna je to od onih profesija koje se lako nauče. Uz dobru praksu i mentorstvo moguće je lako svladati potrebne vještine. No treba dobro otvoriti oči i uši jer novinari imaju sposobnost da ono što vide pretvore u čitljiv i lako razumljiv tekst ili prilog. Potrebno je imati osjećaj za pisanje, ustrajati u svom naumu i željeti prenositi istinu, a sve će ostalo doći usput. Za ozbiljno novinarstvo potrebna su mnoga znanja, ali sve se da naučiti uz dobrog mentora i malo dobre volje. Novinarstvo nije samo „napiši pa objavi", iako ga mnogi takvim smatraju. Skriveno je tu još mnogo toga veselog i neveselog.

3. Ako želiš biti novinar, ne moraš studirati novinarstvo

Jedna je od super stvari za ostale struke i loša za studente novinarstva ta što se novinari ne stvaraju samo na studiju novinarstva ili komunikologije. Oni će uvijek imati prednost zbog boljeg poznavanja struke, poznavanja medijskog sustava, politike i samih tehnika pisanja, no ono što njima kronično nedostaje je specijalizacija. Stoga svatko tko je stručnjak u nekom području, ili se takvim voli nazivati, te ima smisla za pisanje, a voljan je naučiti neke osnove, već ima predispozicije za dobrog novinara.

4. Novinarski etički kodeks stvarno postoji

Ne, to nije mit. Postoje pravila ponašanja za novinare. Novinarstvo se kao i svaka druga profesija razvijalo kroz povijest. Od prvih pisanih tekstova do tiskanih knjiga prošlo je puno vremena, a pritom se razvijala i pismenost. A od prvih novinarskih redakcija do danas skupio se pozamašan broj pravila o tome što je dopušteno, a što zabranjeno. Naravno, postoje i nepisana pravila od kojih neka vrijede za sve redakcije, a neka si je novinar sam zadao definirajući njima svoj stil pisanja ili izvještavanja. Najvažnije je nepisano pravilo humanost. Novinarstvo nije djelatnost protiv čovjeka. Dapače, ono i postoji radi ljudi kako bi ih se informiralo i kako bi im se pružio glas. Ključna su riječ u svakoj priči ljudi. Od ljudi za ljude – koliko god to zvučalo kao reklama za tenisice, istina je. Novinari su samo ljudi koji se trude što bolje obaviti svoj posao.

     5. Uloga novinara važnija je nego što se čini

Novinarstvo je jedna od središnjih struka koja mora postojati da bi država funkcionirala. Tijekom povijesti sva su otkrića vodila do stvaranja medija, a sve borbe do potrebe za zagovaranjem onih koji se ne mogu izraziti. Iako mnogi vjeruju da je novinarstvo dosta nebitno, zamislite samo svijet bez medija. To znači: bez radija, televizije, tiskanih medija (tj. i novina, i stripova, i magazina, i knjiga) te, posljednje, bez portala. Vratili bismo se u gluho i slijepo doba, za nevrijeme bismo saznali tek kada bi došlo do nas ili za rat nakon što bi završio. Uloga informiranja nije mala. Novinari obavljaju prilično važan posao, sakupljaju informacije i nude ih velikom broju ljudi. U tome je teret – svakodnevni problemi uzimaju svoj danak, ali na kraju dana, kada novinari pogledaju priču koju su napravili, kada vide za koga to rade i zašto, težina nestane i ostane samo zadovoljstvo.

6. Uloga novinarstva u internetskom dobu važnija je nego ikad

Lažne vijesti, manipulacije i dezinformacije sve se više šire. Internet je postao ogromna mreža nekontroliranog sadržaja. Većini sadržaja autori su anonimni, a onima koji su potpisani, nemoguće je zapravo provjeriti identitet autora. Dok se online umnožava neprovjereni sadržaj, novinarstvo ostaje jedini izvor točnih i provjerenih informacija. Osobe koje pišu za službene portale javne su i njihov je profil lako provjeriti kao i postignutu razinu školovanja ili prijašnje radove. Korisnicima interneta zaštita od dezinformacija trebala bi biti najvažnija odmah nakon zaštite osobnih podataka. U tom kontekstu ključna je edukacija iz područja medijske pismenosti. 

7. Novinarstvo nije PR

Odnosi s javnošću i novinarstvo kolegijalne su struke, rade zajedno – PR-ovci prenose poruku koju novinari primaju da bi napravili priču. No sama im je zadaća i uloga potpuno drugačija. Ključna je razlika u načinu prenošenja informacije. PR-ovcima je zadaća uvjeriti druge da je njihov klijent najbolji i predstaviti ga u najboljem svjetlu, dok je novinarima jedina motivacija istinost i uravnoteženost priče. Novinari moraju saznati i onu lošiju stranu priče te pustiti čitatelje da sami odluče na kojoj će strani biti.

NAJGORE I NAJTEZE ZANIMANJE NA SVETU

 Najgori poziv na svetu je novinarstvo, pokazalo je nedavno istraživanje čiji su rezultati objavljeni na američkom sajtu Careercast.

Lista je sastavljena na osnovu nekoliko faktora kao što su dohodak, fizički napor, stres, radno okruženje i profesionalne perspektive.

Ustanovljeno je da je posao novinara ubedljivo najgori i to po svim kriterijumima - sve duže radno vreme, stresno okruženje i plata koja ne odgovara traženom požrtvovanju.Na listi od 200 zanimanja, posao novinara je tako zauzeo poslednje mesto, iza glumaca i drvoseča koji se smatraju nešto "boljim".

NA NOVINARIMA JE VELIKA ODGOVORNOST. SVAKA NJIHOVA REC MOZE DA IZAZOVE, PANIKU, STRAH, MRZNJU. ZATO NOVINARI NE BI SMELI SAMO DA JURE REJTING DA BI DOBILI NEKI DINAR VISE. NAZIVI SENZACIONALNO I SKANDALOZNO NE BI SMELI DA POSTOJE. NAROD NIJE ZASLUZIO DA BUDE UPLASEN I DEZINFORMISAN. ALI SRECOM KAO STO REKOH POSTOJE I PRAVI NOVINAR ,A I INTERNET I DRUSTVENE MREZE. OVO JE IPAK XXI VEK. KO HOCE MOZE SASVIM DOBRO DA SE INFORMISE!

PROLECE

 DOBRO STIGLO JE PROLECE. TO JE U REDU. PREGURASMO JEDNU TESKU ZIMU. STUDENTI SU NAM KAO I PROLECE  DONELI NADU I RADOST. OVAJ PERIOD GODINE IZMEDJU PROLECA I LETA JE NAJINTEZIVNIJI DEO GODINE. KAO STO JE I MLADOST. PROLECE JEDNAKO MLADOST. MLADOST JEDNAKO ZIVOT.

Samo mladost moze biti buntovna, puna zivota, nada , ciljeva, snova. I prolece nas budi iz zimskog sna. I ma koliko godina imamo moramo se probuditi i uciniti sve da nam zivot ovog proleca bude bolji. 

ZANIMLJIVE CINJENICE  O PROLECU

 

Ovo godišnje doba zvanično počinje prolećnom ravnodnevicom, koja se obično događa oko 20. ili 21. marta na severnoj Zemljinoj hemisferi. Ovaj dan, kada su obdanica i noć gotovo jednaki, označava prelaz iz zime u proleće​​.

U Japanu se početak proleća obeležava festivalom „Hanami”, posmatranjem cvetanja trešnje, dok u Kini proleće počinje proslavom kineske Nove godine​​​​ (Festival proleća).

Prvi dan proleća takođe označava početak Nowruza, persijske Nove godine. Ova proslava traje 13 dana i ukorenjena je u 3000 godina staroj tradiciji zoroastrizma. Simbolizuje obnovu prirode i novi životni ciklus, pružajući priliku za novi početak, čišćenje domova i duše, te ponovno povezivanje sa prirodom i zajednicom.

Proleće je ključno vreme za migraciju ptica. Kako temperature postaju više, a izvori hrane obilniji, ptice kreću u svoja dugotrajna putovanja od zimskih staništa na južnoj hemisferi prema mestima na severnoj, gde će se razmnožavati.

Prvi prolećni cvetovi koji označavaju buđenje prirode jesu maslačak, narcis, ljiljan i lala​​​​ i uživamo kada vidimo ove prelepe vesnike mnogima omiljenog godišnjeg doba.

Prolećna groznica (ne alergija) više nije samo fraza koja opisuje naše nestrpljenje za početak proleća. Naučna istraživanja su pokazala da duži dani i povećanje temperature direktno utiču na naše fizičko i mentalno zdravlje.

Kako dani postaju duži, naše telo doživljava promene nivoa serotonina, poznatog kao hormon sreće, što poboljšava raspoloženje i povećava energiju.

Takođe, izloženost većoj količini sunčeve svetlosti stimuliše proizvodnju vitamina D, koji igra ključnu ulogu u očuvanju našeg imunog sistema i kostiju.

Sve ove promene podstiču osećaj vitalnosti i obnavljanja, što može objasniti zašto se mnogi od nas osećaju poletnije i spremnije za nove početke tokom ovog godišnjeg doba.

Proleće, nažalost, donosi i povećanje polena u vazduhu, što može izazvati sezonske alergije kod mnogih ljudi. Ove prolećne sezonske alergije poznate su kao groznica sena ili alergijski rinitis, a jedan od glavnih okidača je polen.

Biljke poput drveća, trava i korova oslobađaju sitna zrna polena za oprašivanje u vazduh, a kada osobe sa alergijama udahnu ovaj polen, njihov imunološki sistem reaguje, stvarajući simptome poput kijanja, svraba nosa i očiju, curenja nosa, otežanog disanja i suzenja očiju​​.

 

Postoji popularni mit da možete izbalansirati jaje na njegovom vrhu tokom prolećne ravnodnevice.

Međutim, to je samo mit i nema nikakve veze sa stvarnošću. Zapravo, mogućnost balansiranja jajeta nije povezana sa položajem Zemlje u odnosu na Sunce, već sa strpljenjem i vašom veštinomNeverovatno je šta malo sunca može učiniti za biljke, travu i drveće. Putem procesa fotosinteze biljke pretvaraju sunčevu svetlost, ugljen-dioksid i vodu u hranu, a oslobađaju kiseonik u ovom procesu. Time dobijamo i više kiseonika i bistriji um.

edno istraživanje Univerziteta u Mičiganu otkrilo je da boravak napolju tokom sunčanog dana u proleće ne utiče samo na poboljšanje raspoloženja već zapravo može promeniti način na koji ljudi razmišljaju.

Istraživači su otkrili da boravak napolju poboljšava način razmišljanja učesnika, čineći ih otvorenijima za nove informacije i kreativne misli​​.

Dok uživamo u prolećnim lepotama i aktivnostima na otvorenom, ne smemo zaboraviti da ovo godišnje doba nosi i određene zdravstvene rizike, kao što su alergije, stomačni problemi i pojačanje autoimunih oboljenja. Stoga je važno razmišljati unapred i o značaju kvalitetnog zdravstvenog osiguranja.

Upravo zato je bitno donošenje mudrih odluka o zdravlju baš u doba kada se priroda budi. Dobrovoljno zdravstveno osiguranje donosi vam sigurnost i mir, čineći proleće još lepšim i bezbrižnijim doživljajem zahvaljujući zdravstvenoj zaštiti koja vam uvek stoji na raspolaganju.

Pružite sebi i svojim najmilijima bezbrižnost u svakom trenutku i istražite kako Wiener Städtische osiguranje može zaštititi vas i vašu porodicu, ne samo tokom proleća već i u svim godišnjim dobima, pomažući vam da se nosite sa svim nepredviđenim zdravstvenim izazovima.

 

 

JOS ZANIMLJIVOSTI O PROLECU

1. Prolećna „groznica i ludilo“je pravi sindrom. Kada temperatura raste, dolazi do širenja krvnih sudova kako bi krv efikasno bila preneta do površine tela i time došlo do povećanog hlađenja organizma. Ljudi zbog ovog dešavanja osećaju više energije.
2. Bendžamin Frenklin bio je prvi koji je predložio dnevno računanje vremena 1784. godine. To nije sprovedeno do kraja Drugog svetskog rata
3. Prvi prolećni dan naziva se ravnodnevnicom. To je vreme kada dan i noć isto traju.
4. Prvi prolećni cvetovi su obično visibabe, narcisi, maslačak, ljiljan, tulipan, iris i jorgovan.
5. Ptice bebe uče da pevaju tokom proleća. Iako su rođeni sa sposobnošću da pevaju, moraju da nauče specifične pesme svoje vrste. Često nauče svoje pesme u roku od dva meseca od rođenja.
6. Arizona i Havaji ne prate „uštedu dana“. Već imaju dovoljno sunčeve svetlosti i toplog vremena, tako da nema smisla da menjaju satove na letnje računanje.
7. Pomeranje sata za jedan čas unapred – sa 2h na 3h – kojim počinje letnje računanje vremena treba obaviti u nedelju 26. marta 2023. godine.
8. Životinje se bude iz hibernacije i viđaju se sve češće. One koje su bile u dubokom zimskom snu su: veverice, ježevi, medvedi, šišmiši, ali i neke vrste ptica.
9. Vraćaju se laste!
   
10. Leptiri sakupljaju prve nektare sa prolećnog cveća, a i pčele se bude iz zimskog sna. Do kraja proleća stiže i prvi med.

 MIKA ANTIĆ

PROLEĆE

"Ne, ljudi moji, pa vi grešite!
Proleće nije ono što vi mislite.
Proleće nije kad cvetaju ljubičice
niti kada rastu visibabe bele...
Proleće nije ni kada se sneg topi
niti kada sunce malo toplije greje...
Proleće nije ni kada pupoljci ploda izviru sa grana
niti kada se ptice vraćaju sa juga...

Proleće je, ljudi moji, nešto sasvim drugo...
Ono nije godišnje doba...
Proleće je nešto u nama...
Proleće u meni probudi se i zimi, čak i na leto..
Proleće je kad mi njena ljubav srce greje.
Proleće je kad se ona sa mnom smeje.
Proleće je kad od njenog poljupca utonem u san.
Proleće je kad sa njom ja dočekam dan.
Proleće je i kada mi njen osmeh osvetli put.
Proleće je kada me ona umiri kada sam ljut.
Proleće je kada ja nju volim...
Proleće je kada se za ljubav borim.
Proleće je nešto što u meni nikad umreti neće.
Proleće je doba od preostala tri veće.
Ko ovakvom mom proleću nije odoleo
taj u životu nije iskreno voleo.

Na kojim delovima planete Zemlje je 365 dana godišnje proleće

 Da, čak i u EU postoje mesta u kojima je večito proleće. Zahvaljujući golfskim strujama i maloj količini vetrova pasata, Kanarska ostrva se mogu pohvaliti prijatnom i izbalansiranom klimom. Prosečna temperatura u januaru je 17 stepeni, a u avgustu 24.

Kanarska ostrva bi se mogla uporediti sa Zelenortskim, jer je i ovde svako ostrvo na svoj način jedinstveno.

 U gradu Dalat je za razliku od ostatka zemlje uvek proleće. Provincijski planinski gradić u južnom Vijetnamu nekada je bio totalni hit među Francuzima koji i dalje dolaze u hordama u ovu izolovanu sredinu.

Nimalo čudno s obzirom da je prosečna temperatura oko 20 stepeni, a sve to zahvaljujući položaju na 1500 m visine. 

Uzmimo grad Medeljin (Medellín) sa prosečnom temperaturom od 23 stepena, koji s pravom možemo zvati La Ciudad de la Eterna Primavera (grad večnog proleća).

Medeljin ima pregršt lepih i čistih parkova kao što je Park bosih nogu, u sred centra. Ali i izvan grada čeka vas nekoliko neverovatnih prirodnih oblasti, od kojih posebno treba izdvojiti Arví-park kao najposećeniji.
U periodu od 5 godina, od 2005. do danas, broj stanovnika u gradu Kunming na jugu Kine, gotovo se udvostručio i iznosi oko 8 miliona. Može biti da je to više prouzrokovano prilivom seoskog stanovništva u grad, nego prijatnim vremenskim prilikama. U ovoj zemlji gigantskih razmera strašno je malo gradova koji se mogu pohvaliti takvom klimom.

Moreplovac Marko Polo bio je naročito privržen kineskoj provinciji Junan (Yunnan) čija je prestonica Kunming. I dan-danas taj grad je među putnicima sinonim za autentičnu destinaciju.

Kunming je veliki izvoznik cveća i svaki ćošak u gradu obasut je cvetnim bojama. Iako se grad nalazi u oblasti Himalaja na skoro 2000 m visine, sneg retko pada. 

 Santo Antao odiše svežinom i zelenilom i prilično je neistražen. Ovo najzapadnije ostrvo predstavlja pravi raj za pešačenje.

Nedeljama možete hodati a da ne prođete istom stazom. Sve što vam treba jesu udobne cipele i kompas da biste se orijentisali na brdovitom ostrvu.

Na ostrvu je prosečna temperatura 24 stepena. 

Meksički grad Kuernavaka (Cuernavaca) poznat je kao grad večitog proleća, s obzirom na to da je tokom čitave godine prosečna temperatura 27.

Sve je počelo dolaskom Asteka, nakon kojih su stigli Španci, a današnji stanovnici prestonice tamo pronalaze oazu svežeg vazduha i rashlađenja. Česti su i penzioneri iz Amerike. 

PRASKO PROLECE JE TRAJALO OD 21 JANUARA DO 20 AVGUSTA 1968.

 Praško proleće, period od januara do avgusta 1968. godine, predstavlja jedno od najvažnijih i najdramatičnijih poglavlja u istoriji Čehoslovačke. Tokom ovog kratkog, ali intenzivnog perioda, zemlja je doživela talas političkih, društvenih i ekonomskih reformi koje su obećavale veće slobode i demokratizaciju društva. Ove promene, koje su predvodili reformistički lideri poput Aleksandra Dubčeka naišle su na snažan otpor sovjetskog režima i završile su brutalnom invazijom trupa Varšavskog pakta.

U januaru 1968. godine, studenti u Čehoslovačkoj su počeli da izražavaju svoje nezadovoljstvo trenutnim stanjem u zemlji organizujući masovne proteste. Glavni zahtevi studenata bili su veća sloboda govora, reforme u obrazovnom sistemu i šira politička prava.

Ovi protesti su se održavali uglavnom u Pragu, ali su se brzo proširili i na druge gradove. Studenti su koristili svoja okupljanja da skrenu pažnju na potrebu za promenama i da podrže reformističke snage unutar Komunističke partije.

Jedan od ključnih trenutaka bio je kada su studenti marširali kroz centar Praga, noseći transparente i uzvikujući parole koje su pozivale na kraj represije i uvođenje slobodnijeg društva. Ovi protesti su označili početak širokog pokreta za reforme koji je postao poznat kao Praško proleće.

U januaru 1968. godine, došlo je do značajnih promena u vrhu Komunističke partije Čehoslovačke, što je označilo početak Praškog proleća. Aleksandar Dubček je preuzeo mesto prvog sekretara partije, zamenivši Antonína Novotného, koji je bio poznat po svojoj tvrdolinijaškoj politici.

Dubček je imao viziju “socijalizma sa ljudskim licem”, koja je podrazumevala uvođenje političkih i ekonomskih reformi, veću slobodu govora i okupljanja, kao i decentralizaciju vlasti. Njegov dolazak na čelo partije bio je dočekan s entuzijazmom među građanima i reformističkim krugovima, koji su videli priliku za stvaranje pravednijeg i slobodnijeg društva.

Ove promene u vrhu partije bile su ključne jer su otvorile vrata za niz reformi koje su usledile i stvorile nadu za demokratizaciju i liberalizaciju čehoslovačkog društva.

 

U februaru 1968. godine, nova čehoslovačka vlada pod vođstvom Dubčeka započela je sprovodjenje ekonomskih reformi koje su imale za cilj modernizaciju i povećanje efikasnosti ekonomije. Ove reforme su uključivale veću decentralizaciju ekonomskog upravljanja i uvođenje tržišnih elemenata u plansku ekonomiju.

Jedan od glavnih ciljeva ovih reformi bio je povećanje produktivnosti i inovativnosti u čehoslovačkoj ekonomiji, koja je do tada bila sputana strogim centralizovanim planiranjem. Reforme su omogućavale više prostora za privatne inicijative i smanjenje birokratske kontrole nad preduzećima.

Ove ekonomske promene nisu samo imale za cilj poboljšanje standarda života građana, već su takođe bile deo šire strategije za stvaranje otvorenijeg i dinamičnijeg društva koje bi moglo bolje odgovarati na potrebe svojih građana.

U martu 1968. godine, jedan od najvažnijih koraka u okviru Praškog proleća bio je ukidanje cenzure i uvođenje slobode štampe. Pre toga, svi mediji u Čehoslovačkoj bili su pod strogom kontrolom države, a svaka kritika režima bila je zabranjena.

Odluka o ukidanju cenzure omogućila je novinarima, piscima i umetnicima da slobodno izražavaju svoja mišljenja i kritikuju vlast. Mediji su počeli da izveštavaju o korupciji, zloupotrebama moći i drugim problemima u društvu, što je dodatno podstaklo javnu debatu i osnažilo reformski pokret.

Takođe, sloboda medija omogućila je građanima da budu bolje informisani o dešavanjima u zemlji i svetu, što je doprinelo rastu svesti o potrebi za daljim reformama. Ovaj period otvorenosti bio je kratak, ali je ostavio dubok trag na čehoslovačko društvo i postao simbol borbe za slobodu izražavanja.

U aprilu 1968. godine, Komunistička partija Čehoslovačke usvojila je “Program Akcije”, dokument koji je predviđao dalekosežne političke i ekonomske reforme. Ovaj program bio je rezultat rada reformističkih snaga unutar partije i odražavao je viziju Aleksandra Dubčeka o “socijalizmu sa ljudskim licem”.

“Program Akcije” je uključivao niz ključnih reformi kao što su uvođenje slobodnih izbora, veća građanska prava, sloboda okupljanja, reforme u obrazovnom sistemu i decentralizacija vlasti. Takođe, program je predviđao veću autonomiju za Slovačku, što je bilo od posebne važnosti za slovački deo stanovništva.

Usvajanje ovog programa izazvalo je oduševljenje među građanima, ali i zabrinutost među tvrdolinijašima u zemlji i Sovjetskom Savezu. Iako su ove reforme obećavale svetliju budućnost, suočile su se sa sve većim pritiskom spolja i iznutra kako bi bile zaustavljene.

(maj 1968.)

Kako su reforme napredovale, sovjetsko rukovodstvo postajalo je sve zabrinutije zbog dešavanja u Čehoslovačkoj. U maju 1968. godine, lideri Sovjetskog Saveza počeli su da vrše pritisak na Aleksandra Dubčeka i druge čehoslovačke lidere da obustave reforme.

Sovjeti su strahovali da bi liberalizacija u Čehoslovačkoj mogla da se proširi na druge zemlje Istočnog bloka i da ugrozi stabilnost socijalističkog sistema. Pritisak je uključivao diplomatske sastanke, pretnje vojnim intervencijama i politički pritisak kroz medije i propagandu.

Dubček i njegovi saradnici pokušavali su da balansiraju između svojih reformističkih ciljeva i zahteva Moskve, ali je postajalo sve jasnije da će biti teško održati reforme bez ozbiljnih posledica. Sovjetski pritisak je sve više otežavao sprovođenje planiranih reformi i postajao je ključni faktor u razvoju događaja koji su usledili.

(jun 1968.)

U junu 1968. godine, vojne vežbe zemalja Varšavskog pakta na teritoriji Čehoslovačke dodatno su pojačale tenzije u zemlji. Ove vežbe, poznate kao manevari “Šumava”, bile su nominalno prikazane kao rutinske vojne aktivnosti, ali je njihov stvarni cilj bio da zastraše čehoslovačke reformiste i da pošalju jasnu poruku o odlučnosti Sovjetskog Saveza da zadrži kontrolu nad zemljom.

Manevri su uključivali velike vojne jedinice iz Sovjetskog Saveza, Poljske, Istočne Nemačke, Mađarske i Bugarske. Vojska je demonstrirala svoju snagu kroz razne operacije i manevre, što je izazvalo osećaj nesigurnosti među građanima i političarima u Čehoslovačkoj.

Iako su čehoslovački lideri pokušavali da uvere sovjetske saveznike da su reforme pod kontrolom i da neće narušiti socijalistički poredak, prisustvo stranih trupa na njihovoj teritoriji bilo je jasan znak da Sovjetski Savez nije spreman da dopusti dalju liberalizaciju.

(jul 1968.)

U julu 1968. godine, grupa čehoslovačkih intelektualaca, umetnika i pisaca objavila je manifest podrške reformama koje su donete tokom Praškog proleća. Ovaj dokument, poznat kao “Dve hiljade reči”, napisao je pisac Ludvík Vaculík i potpisalo ga je više od 70 istaknutih ličnosti, uključujući Milana Kunderu i Vaclava Havela.

Manifest je pozvao građane da podrže reformističke lidere i nastave borbu za slobodu i demokratske promene. U njemu se izražavala nada da će Čehoslovačka postati slobodnije i pravednije društvo, u kojem će biti poštovana prava svih građana.

Ovaj apel intelektualaca imao je veliki odjek u javnosti i dodatno je mobilisao podršku za reformski pokret. Međutim, izazvao je i snažnu reakciju konzervativnih snaga unutar partije i među sovjetskim liderima, koji su ga videli kao otvoreni izazov postojećem poretku.

(20-21. avgust 1968.)

Najdramatičniji događaj Praškog proleća bila je invazija trupa Varšavskog pakta, predvođenih Sovjetskim Savezom, u noći između 20. i 21. avgusta 1968. godine. Oko 200.000 vojnika i 5.000 tenkova prešlo je granice Čehoslovačke kako bi zaustavili reforme i vratili zemlju pod čvrstu kontrolu Moskve.

Invazija je izazvala šok i užas među građanima Čehoslovačke. Na ulicama Praga i drugih gradova došlo je do spontanih protesta i sukoba između građana i okupacionih snaga. Građani su pokušavali da zaustave tenkove barikadama i mirnim otporom, ali su se suočili sa nadmoćnom vojnom silom.

Lideri Praškog proleća, uključujući Dubčeka, bili su uhapšeni i odvedeni u Sovjetski Savez. Invazija je efikasno okončala reformski pokret i uvela period represije koji je postao poznat kao “normalizacija”.

(septembar 1968. i nadalje)

Nakon invazije, Čehoslovačka se suočila s teškim posledicama. Reformisti su bili smenjeni sa svojih položaja, a mnogi su bili uhapšeni ili primorani na egzil. Aleksandar Dubček je bio prisiljen da potpiše Moskovski protokol, kojim su poništene sve reforme Praškog proleća.

Svi mediji su ponovo bili podvrgnuti strogom nadzoru i cenzuri. Politička prava i slobode koje su kratko bile uživane tokom Praškog proleća bile su brzo ukinute, a zemlja je ušla u period strogog autoritarizma poznatog kao “normalizacija”. Tokom ovog perioda, svaka opozicija režimu bila je suzbijana, a pokušaji oživljavanja reformi bili su strogo kažnjavani.

Invazija i njene posledice ostavile su dubok trag na čehoslovačko društvo. Ipak, duh Praškog proleća nastavio je da inspiriše borce za slobodu i demokratske promene, ne samo u Čehoslovačkoj, već i širom Istočnog bloka, sve do pada komunizma 1989. godine.

Praško proleće 1968. godine ostaje jedan od najznačajnijih trenutaka u istoriji Čehoslovačke i celog Istočnog bloka. Ovaj period hrabrih reformi, koje su bile usmerene ka demokratizaciji i liberalizaciji društva, pokazao je duboku želju građana za slobodom i boljim životom. Iako su reforme nasilno prekinute invazijom Varšavskog pakta, duh Praškog proleća nije ugušen. Ostavio je trajni utisak na generacije koje su sledile, inspirisane borbom za slobodu i ljudska prava. Konačno, događaji iz 1968. godine pripremili su teren za mirne revolucije 1989. godine, koje su dovele do pada komunističkih režima širom Istočne Evrope i omogućile Čehoslovačkoj da konačno ostvari svoje težnje ka slobodi i demokraciji.

(septembar 1968. i nadalje)

Nakon invazije, Čehoslovačka se suočila s teškim posledicama. Reformisti su bili smenjeni sa svojih položaja, a mnogi su bili uhapšeni ili primorani na egzil. Aleksandar Dubček je bio prisiljen da potpiše Moskovski protokol, kojim su poništene sve reforme Praškog proleća.

Svi mediji su ponovo bili podvrgnuti strogom nadzoru i cenzuri. Politička prava i slobode koje su kratko bile uživane tokom Praškog proleća bile su brzo ukinute, a zemlja je ušla u period strogog autoritarizma poznatog kao “normalizacija”. Tokom ovog perioda, svaka opozicija režimu bila je suzbijana, a pokušaji oživljavanja reformi bili su strogo kažnjavani.

Invazija i njene posledice ostavile su dubok trag na čehoslovačko društvo. Ipak, duh Praškog proleća nastavio je da inspiriše borce za slobodu i demokratske promene, ne samo u Čehoslovačkoj, već i širom Istočnog bloka, sve do pada komunizma 1989. godine.

Praško proleće 1968. godine ostaje jedan od najznačajnijih trenutaka u istoriji Čehoslovačke i celog Istočnog bloka. Ovaj period hrabrih reformi, koje su bile usmerene ka demokratizaciji i liberalizaciji društva, pokazao je duboku želju građana za slobodom i boljim životom. Iako su reforme nasilno prekinute invazijom Varšavskog pakta, duh Praškog proleća nije ugušen. Ostavio je trajni utisak na generacije koje su sledile, inspirisane borbom za slobodu i ljudska prava. Konačno, događaji iz 1968. godine pripremili su teren za mirne revolucije 1989. godine, koje su dovele do pada komunističkih režima širom Istočne Evrope i omogućile Čehoslovačkoj da konačno ostvari svoje težnje ka slobodi i demokraciji.

ISKRENO SE NADAM DA NASE BEOGRADSKO PROLECE KOJE JE POCELO KRAJEM NOVEMBRA NECE ZAVRSITI KAO PRASKO PROLECE. NASI STUDENTI SU MNOGO PAMETNIJI, A MI SMO SE UZ NJIH PODMLADILI TAKO DA SE NADAM NAJBOLJEM!