patispanj

среда, 8. мај 2024.

ZIVETI

AKO SHVATIMO DA JE ZIVOT USTVARI VREME OD RODJENJA DO SMRTI ONDA MORAMO DA SHVATIMO DA TO VREME NIJE PREDVIDIVO I DA MORAMO DA GA ISKORISTIMO NA NAJBOLJI MOGUCI NACIN. STA TO ZNACI? BUKVALNO ZIVOT JE SAMO JEDAN I NE TREBA GA ULUDO PROTRACITI. A DA BI BIO SRECAN I ZADOVOLJAN MORAS DA POSEDUJES I BAR MALO MUDROSTI.

Ovih dana bio je Uskrs - najveci Hriscanski praznik uz Bozic.Evo kako bi to trebalo da izgleda, proslava Uskrsa. PORUKA- VERUJ PRE NEGO STO SE MOLIS!

Hrišćani koji poštuju julijanski kalendar proslavljaju najveći hrišćanski praznik - Vaskrs, na kojem se temelji celo hrišćanstvo, a koji slavi to što je Isus Hrist svojim vaskrsenjem pobedio smrt."Svuda bezizlaz, duša opatuljena u ličnim težnjama i željama koje proishode iz samoljublja i samoživosti, što dovodi do duhovne smrti koja ima za posledicu besciljnost i nemarnost za večno spasenje", poručuje se u Vaskršnjoj poslanici SPC.

Svedoci smo, ističe se, sveopšteg otuđenja i razdora, najpre u samoj porodici, gde je zajednica među supružnicima sve nestabilnija, a međusobno nepoštovanje roditeljâ ostavlja neizbrisivu ranu na dečjim dušama.

SPC je pozvala svoju duhovnu decu da poštuju i čuvaju svetinju braka, jer je on, poručuju, temelj zdrave i nerazorive porodice.

"Čuvajte u ljubavi tajnu života koju je osvetio sam Bog. Iskrena vernost i uzajamno praštanje neka krase svaku našu porodicu koja je domaća Crkva", poručio je patrijarh.

"Mi na celom vaskrsenju Hristovom i temeljimo hrišćanstvo, jer ako Isus Hristos nije bio sin Božiji, koji je pobedio smrt i vaskrsao, cela njegova propoved možda bi nam bila samo jedno moralno uputstvo, etički kodeks, moralni imperativ, možda filozofija kako treba živeti, ali ne bi imala spasonosnu delatnost da pobedi smrt", ispričao je za Tanjug protođakon Sava Milin, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Protođakon Milin poručuje da je Vaskrs važan, jer je na taj način Gospod Isus Hristos pobedio smrt, dodaje, međutim, da ljudi umiru i dalje i da je smrt prisutna još na ovom svetu, ali da je konačna pobeda ostvarena onda kada je Hristos vaskrsao, upravo zato što je "savladao vrata groba".

"Vaskrs je važan i da bi čovek postavio prave temelje života. Mi živimo sada u svetu gde smo mnogo smeteni raznim političkim događajima, raznim ekonomskim krizama, problemima u ličnom životu i to nam često porobljava duh i unosi neku tamnu brigu da maltene zagospodari našim bićem", kazao je Milin.

Zato je, smatra, važno makar jednom godišnje podsetiti se da, kako kaže, "ljudi učestvuju u trci i bici koja je već pobeđena", te da je najvažnije da čovek zna da je njemu spasenje dostupno.

"I da je spasenje u Bogu i da Bog želi ljudima dobro. Želi da da raj, a odvojeno je pitanje koliko čovek želi da se raduje zajedno sa Bogom i da učestvuje u toj radosti. Ali, upravo takvu jednu poruku mira, poruku pobede, neophodno je dati čovečanstvu", kazao je.

Naveo je da budući da je Vaskrs crkveni praznik najnormalnije bi bilo ujutru ga proslaviti u Crkvi, a kasnije u toku dana da se cele porodice okupe oko slavljeničke trpeze i na taj način, kako navodi, posvedoče da su "one istinske, tradicionalne, hrišćanske vrednosti, zaista važne u današnjem društvu koje dosta luta".

Govoreći o obeležavanju Vaskrsa, Milin je naveo da je Crkva preporučila da se taj praznik proslavlja najpre ličnom pripremom svakog čoveka - sedmonedeljnim postom koji mu prethodi, a koji je najduži i najstrožiji post u crkvenoj godini i koji za cilj ima da se čovek očisti od spoljašnjih telesnih potreba, da izbegava sve strasti, grešne poroke, da očisti svoje misli.

"Pošto se čovek na taj način približava onda on i može na neki način da se udostoji blagodaću Božijom - da se tajanstveno, mistično sjedini sa Bogom, pričešćem", kazao je.

Nezaobilazan običaj za proslavu Vaskrsa je farbanje jaja, prvenstveno u crvenu boju, a protođakon Milin kaže da se taj običaj zadržao od samih početaka proslave vaskrsenja Isusa Hrista.

"Samo jaje ima jednu tajanstvenu poruku i razlog zašto se farba. Prva poruka je da kao što je Isus Hristos pobedio smrt i razbio okove smrti, razvalio kamen groba i ustao i vaskrsao, tako i pile iz jajeta mora da probije ljusku i onda se pojavljuje jedan novi život", ispričao je Milin.

Naveo je da postoji i drugo predanje, koje govori da je Marija Magdalina propovedajući hrišćanstvo otišla i do rimskog cara Tiberija, kako bi mu ispričala o vaskrsenju i tom prilikom kao dar ponela celu korpu jaja.

"Car nije poverovao u to i rekao je da je vaskrsenje nemoguće isto kao kada bi ta bela jaja sada odjednom pocrvenela. Na to je Marija Magdalina kazala da Hristos jeste vaskrsao i ta jaja postaše u tom momentu crvena", ispričao je Milin.

DRUGA PORUKA ZA SRECAN ZIVOT SLUSAJ PRE NEGO STO TI GOVORIS

Ljudi uglavnom ne slusaju ono sto im pricate. Podjite samo od pozdrava"Zdravo,kako si?" Niko nikadane saceka odgovor . Tako i u razgovoru ljudi sve manje slusaju jedni druge, i pokazuju sve manje empatije. Na prvom mestu im je samo ono sto oni hoce da kazu, sta oni misle i zele. Bilo bi jako lepo kad bi saslusali i druge ljude, tada bi bili ispunjeniji . Radost empatije je ogromna. Probajte da ucinite nesto lepo nekom drugom, a ako nista bar saslusajte ono sto vam ljudi pricaju.

TRECA PORUKA JE PRVO ZARADI PRE NEGO STO POCNES DA TROSIS

Ne znam kako sam uspela materijalno da ubacim u ovu moralno-duhovnu pricu ,medjutim mislim da je poruka jako vazna. Do onog momenta dok ne osetis kako je tesko zaraditi ne mozes da imas osecaj za trosenje novca. Svi znamo kako je lako trositi tudj novac. Za onaj koji smo zaradili mnogo vise vodimo racuna. Na kraju dana ipak budemo zadovoljni sto smo ga pregurali svojom zaslugom i svojim novcem. To se ne moze dogoditi ako ste neciji novac potrosili. Zadovoljstvo mozda jeste trenutno,ali praznina u dusi ne moze se kupiti. Ispunjava je samo tvoj trud u borbi za opstanak.

CETVRTA PORUKA MOZE I NA MENE DA SE ODNOSI - PISI TEK KAD DOSBRO RAZMISLIS STA CES NAPISATI

Brzopletost cesto moze dovesti do sukoba velikih razmera. Rec ubija jace i brze nego bilo koje oruzje. Recima mozete povrediti nekoga toliko da se nikad ne oporavi. Fejsbuk i ostale drustvene mreze dale su mogucnost ljudima da pisu sta god im padne napamet. Svi znate kakvih sve "prica" na drustvenim mrezama ima. Gde je tim ljudima bila pamet ,i sta ih je navelo da to napisu? takodje imam zamerku i medijima, sto stampanim sto ostalim. Novinari danas traze samo senzacije ,nesto SKANDALOZNO u cemu ne retko nema ni mrvica istine. Brzopletost ce nam doci glave. Toliko informacija koje izlecu iz ljudskih glava i iskacu pred nas u pisanoj formi mnogo su opasnije od onih koje cujemo (ili ne) u prolazu. Pisana rec je tu i ne moze se povuci. Najbesmisleniji naslovi privlace najvise paznje. Price najcesce nemaju veze sa naslovom i tu su da nas skandalizuju,uplase i pokolobaju nase misljenje, PAZITE SE I STA CITATE I STA PISETE.

PETA PORUKA JE DA NIKAD NE TREBA ODUSTATI

Ovo je vrlo vredna poruka. Nikad posle pada ne treba odustati. Zivot je skup mnogo padova i uspona. Zato i jeste zanimljiviji od ravne crte. Kome bi se svideli samo padovi ili samo uspesi? I kad nam se cini da nam je zivot upravo takav ili potpuno uspesan ili skroz neuspesan gresimo jer ako nam zivot i bude u nekom periodu ravna linija mora doci do pada ili uspona. Drugacije zivot ne funkcionise. Tako

da ne smemo da budemo iznenadjeni preokretima koji nam se dogadjaju nego da ih spremno prihvatimo i ponasamo se u skladu sa promenom.

AKO USPEMO DA VREME IZMEDJU RODJENJA I SMRTI PROVEDEMO PRIHVATAJUCI GA KAO NEMINOVNOST, AKO ZAISTA ZIVIMO A NE ZIVOTARIMO, AKO SVAKU SVOJU SRECU I NESRECU PRIGRLIMO KAO NESTO STO MORA DA SE DESI ZIVOT CE NAM BITI MNOGO LAGODNIJI,IZBECICEMO GOMILU STRESA ( NE I SAV STRES DANAS JE TO NEMOGUCE) I NA KRAJU ZIVOTA ZNACEMO DA SMO ZAISTA ZIVELI. TO JE POENTA,

недеља, 5. мај 2024.

STIVEN HOKING I PARALELNI SVETOVI

DEFINITIVNO ZIVIMO U MULTIUNIVERZUMU. PARALELNI SVETOVI SU REALNOST. A AKO JE ISTIVEN HOKING TAKO MISLIO DILEME NEMA. STA ZAPRAVO STOJI IZA TE PRICE O PARALELNIM UNIVERZUMIMA TESKO JE RECI. MENE NAJVISE ASOCIRA NA TO DANEGDE NEKO KAO JA ZIVI U DRUGOM PROSTORU I VREMENU I NA TO DA COVEK KAD UMRENIJE UMRO NEGO ZIVI NEGDE DRUGDE.

Две недеље пре него што је преминуо, чувени енглески физичар, аутор и директор истраживања у Центру за теоријску космологију на Универзитету у Кембриџу Стивен Хокинг, написао је рад о паралелним световима и томе како их је могуће открити.

Прво пре-принт издање студије, објављено пре пет година, под називом ”Глатки излаз из вечите инфлације“ Хокинг је написао са Томасом Хертогом са Универзитета Левен из Белгије.

Студија се бави идејом да живимо у мултиуниверзуму, тако да је наш универзум само један од многих који постоје, а које је могуће детектовати у позадини радијације коју испуштају.

Ова Хокингова студија ослања се на теорију Великог праска, а њен коаутор је написао:

- У питању је верзија оригиналног Хокиновог модела Великог праска „без граница”, који су он и Џејмс Хартл разрађивали 1983. годин.

Ова теорија сугерише да је Велики прасак нашег универзума настао истовремено уз Велике праскове других универзума.

- Временом смо схватили да се описани модел односи на неограничен број универзума. Космолози ово називају мултиуниверзумом - групом универзума који постоје паралелно - објаснио је Хертог.

Према студији Стивена Хокинга, могуће је детектовати остатке Великог праска осталих универзума у гравитационим таласима које је емитовао наш Велики прасак. Док је теорија о мултиуниверзуму често оспоравана, Хокингов и Хертогов модел сугерише да ипак постоје јаки докази да се негде налазе и други универзуми као што је наш.

Рад се и даље проучава, па изношење комплетне анализе није доступно.

Уколико се покаже да је ово истина и уколико се пронађу докази, биће то откриће вредно Нобелове награде

U moru nemanifestovanog božanskog Izvora, postoji potencijal bezkonačnih mogućnosti. Tu vreme ne postoji a mogućnosti postoje sve istovremeno. Šta ćemo manifestovati u svom iskustvu zavisi od nas.

To more bzkrajnih mogućnosti je statično.
To je poput kolekcije bezbrojnih gotovih sličica u moru bezkraja mogućnosti.
One sve već postoje istovremeno i to bez pokreta.

Iluzija kretanja i protoka vremena nastane kada zaplovimo u iskusvo jedne vremenske linije – pa imamo utisak kretanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Mi počinjemo spajati pojedine sličice i stičemo utisak da je to kretanje u vremenu; isto kao kada projektujemo film na platnu iz niza odvojenih, mirnih sličica. Utisak trčanja nastaje kada spajamo sličice osobe koja ima minimalne promene u položaju ekstremiteta.

Svaka sličica već unapred postoji istovremeno, ali pokret trčanja nastaje kao iluzorni utisak, kada ih spojimo u linearnom nizu.

Kada smo u vremenu onda podležemo određenim zakonitostima. Kreacija se odvija na osnovu zamišljenih umnih pravila i odnosa. Na određenoj vremenskoj liniji deluje Zakon uzroka i posledice i unutar te vremenske linije to se ne može izbeći.

Ako uskočimo na drugu vremensku liniju – paralelnu realnost, koja se razlikuje minimalno od sadašnje, onda mi automatski menjamo i svoju prošlost i budućnost.

Pošto je razlika minimalna skok neće biti drastičan i sve će izgledati skoro isto ili slično. Istorija napisana u udžbenicima će ostati ista. U koju liniju ćemo uskočiti zavisi od našeg izbora!

Ako uskočimo u liniju gde smo odlučili da popijemo čašu vode, naše celokupno buduće iskustvo neće drastično biti drukčije, u odnosu na paralelnu realnost u kojoj smo odlučili da ne popijemo tu vodu ili je taj tren nestalo vode u kući.

Svaka odluka i paralelna realnost ima svoj scenario i određeno kretanje u vremenu.

Čudesna isceljenja ili drastične promene u nečijem životu, rezultat su naglijeg skoka u sasvim drukčiju paralelnu realnost. Sve te realnosti i vremenske linije postoje istovremeno.

Tako smo mi koji ovde živimo sada, za vreme Černobilske katastrofe svi zajedno, kolektivno uskočili u vremensku liniju gde nije došlo do nuklearne kataklizme cele planete.

I sada postoji vremenska linija gde je došlo u tom trenu do nuklearne katastrofe i masovnog uništenja na planeti. Neki žive u vremenskoj liniji gde je još živ Prisli (Presly) ili gde još nije pronađen točak itd, itd.
Pošto smo vezani za kolektivno nesvesno i zajedničku kolektivnu vremensku liniju, teže su naše drastičnije individualne promene ili uskakanje na sasvim drukčiju vremensku liniju. Ogromna energija je vezana uz te kolektivne zajedničke programe.

Kažemo da smo zarobljeni u kolektivnom matriksu. Postajemo robovi društvenog sistema i pravila koja tu vladaju. Klatno dualnosti tu snažno deluje i kad god želimo uskočiti na pozitivni pol klatna, onda smo time izazvali još snažnije vraćanje u negativni pol klatna. Vrtimo se u začarnom krugu zatvora i neminovnih cikličkih ponavljanja.

Zato je važno prekinuti svoju vezanost za kolektivnu svest stada i za njegovo odobravanje.

Tako vraćamo sebi svoju energiju i imamo je više za izbore drukčijih vremenskih linija, drukčijih realnost i drukčije scenarije božanske kreacje.To je prvi značajniji korak u evolucijskom duhovnom napredovanju.
Alternativne paralelne realnosti mogu biti neprirodna (izveštačena) kreacija nižeg ja sa suženom vizijom i za njih kažemo da nisu realne odnosno da su iluzorne. Razlog je taj što one nisu povezane sa jednom božanskom voljom i one su samo nepovezan san nižeg ja.

Pri tome se niže ja koristi sličicama iz bezkrajnog mora božanskih mogućnosti, no on ih samo zamišlja i projektuje kao svoju zamišljenu realnost. Te sličice nisu realne, žive ili stvarne, jer nisu ispunjene jedinstvenom i celovitom energijom božanskog.
Ako se nalazimo u vibraciji bezuslovne ljubavi, nećemo izabrati mogućnost hroničnog opijanja i nastaviti tako i u budućnosti. Kreiraćemo neku zdraviju kreaciju.

Ako smo na visokoj vibraciji bezuslovne ljubavi, koju možemo dugo zadržati, onda smo spremni da uskočimo u onu vremensku liniju gde je prosečna kolektivna svesnost na višem nivou. To zovemo dimenzionalni skok ili početak življenja na paralelnoj planeti Zemlji na kojoj postoji naprednije i humanije čovečanstvo.

To možemo posmatrati i ovako. Kada se na planeti nađe dovoljan broj pojedinaca koji su podigli svoju vibraciju, onda cela planeta skače na svoju višu vibraciju, odnosno svi se prebacuju u drugi paralelni svet ili višu dimenziju. Zbog svega toga bezsmislena je ideja aktivističkih borbi za promenu i poboljšanja za spas planete.

Nalazimo se na onakvoj planeti Zemlji, jednoj od bezbroj mogućnosti, kakvo je dominantno stanje naše vibracije.Trenutno, kolektivno živimo na toj vibraciji koja je dovoljno visoka da se izbegne apokaliptična priča o nuklearnom samouništenju i III svetskom ratu.

Naravno, svako od nas bira svojom vibracijom gde će biti. Ne biramo željama i dobrim delima nego visinom vibracije svoje dominantne nsvesnosti.

Poznat nam je stav da je sadašnjost satkana od elemenata prošlosti. Pogledajmo to iz drukčijeg ugla. „Ti, i samo ti, kreiraš svoju PROŠLOST na osnovu vibracije sadašnjosti.

Svaka vremenska linija ima drukčiju prošlost i budućnost.
Mi ništa ne menjamo, samo se prebacujemo u paralelni svet, u realnost gde to već postoji kao drukčija varijanta.

Onu vibraciju koju odaberemo sada, samo je jedna od mogućih paralelnih svetova.
Svaka linija paralelnih realnosti ima svoja sećanja, koja su rezultirala baš takvom sadašnjošću.

Iz materijala prošlosti kreiramo budućnost.

To je drukčije u svakoj vremenskoj liniji paralelne realnosti. U jednoj liniji imamo određena sećanja i ako ostanemo u toj liniji, onda će i naša budućnost biti satkana od istih elemenata odnosno programa i uverenja.

Ako preskočimo u drugu paralelnu realnost, onda ulazimo u područje sa drukčijim sećanjem na prošlost, imamo drukčiju prošlost koja nas je dovela do sadašnjeg ishoda.

Ako su odstupanja između dve paralelne realnosti velika, onda su i prošli događaji drastično drukčiji.

Tako u našem sećanju više nema nekih osoba, jer njih zaista ni nema više u vremenskoj liniji u kojoj smo sada. Ako skok nije drastičan, onda će iste osobe iz naše prošlosti postojati i dalje, samo ćemo imati drukčija sećanja.

Kada se nađemo na godišnjici mature imaćemo sasvim različita sećanja na iste zajedno doživljene situacije. Sada više nismo na istoj vremenskoj liniji i nemamo više istu zajedničku prošlost i ista sećanja.

Svaka odluka u sadašnjem trenutku menja i prošlost i budućnost.

Ako od svojih roditelja u nasleđu nosimo mogućnost da obolimo od dijabetesa, možemo uskočiti u vremensku paralelnu realnost, gde se ta mogućnost nije manifestovala ili u liniju gde naši isti roditelji nemaju dijabetes. Mi smo tada dete zdravih roditelja i u našoj prošlosti nema sećanja da je, na primer, mama bolovala od dijabetesa.

Znači, nema više sećanja na bolest majke jer je naša prošlost drukčija sada kada smo u paralelnoj realnosti gde smo zdravi. Ako smo vezani za određena uverenja i programe, onda ćemo teško moći uskočiti u paralelni svet gde nema tih uverenja.

Senke prošlosti će biti zalepljene za nas i one nam onda određuju i budućnost.

Zato nije dovoljna želja da budemo zdravi, da se prebacimo u paralelnu realnost gde smo zdravi. To nije lako dok smo zarobljeni u određenom matriksu uverenja i uslovljenosti.

No, ako možemo prihvatiti sva sećanja iz svoje prošlosti sa bezuslovnom ljubavlju, to znači da smo sada u bezuslovnoj ljubavi.

Kada smo sada u bezuslovnoj ljubavi, onda možemo izabrati bilo koju vremensku liniju i budući ishod i tako smo automatski promenili i iluzornu prošlost i budućnost.

Kada kažemo da duhovnom ili isceliteljskom tehnikom brišemo traumatska sećanja i sve ono što je iluzija, to nije doslovno tako da mi to zaista brišemo. Sve to ostaje i dalje u svom vremenskom nizu u staroj vremenskoj liniji. Mi samo uskačemo u drugu paralelnu realnost gde više nema traumatičnog događaja, pa ni sećanja na njega.Multiverzum prema teoriji nije fizičko mesto, već koegzistira sa našim univerzumom u apstraktnom delu stvarnosti i svakog trenutka stvaraju se višestruke verzije nas, koje žive u bezbrojnim univerzumima, jedni pored drugih.ostoji li još nešto izvan našeg univerzuma je pitanje na koje ne znamo odgovor, ali mnogi fizičari veruju da je to moguće.

Prema nekim istraživačima, ne samo da postoji mogućnost da je "tamo negde" neki drugi svemir, već postoji beskonačan broj drugih kosmosa.

Kako piše BBC, ideja o bezbrojnim univerzumima , odnosno "multiverzumima", nije samo fantazija koju su iz dosade smislili fizičari, već je proizašla iz naučno dobro potkovanih teorija. Skorija otkrića koja podržavaju tu ideju dospela su na naslovne strane.

Pitanje je kako bismo uopšte ikada mogli da proverimo teoriju "multiverzuma"?

- Mislim da je nemoguće naći čvrste dokaze o bilo čemu izvan našeg univerzuma - kaže Entoni Agvajer, fizičar sa Univerziteta Kalifornije u Santa Kruzu.

Ali, to što nijedan naučnik nikad zapravo nije video ili u ruci držao jedan atom, nije sprečilo naučnu potvrdu da atom postoji.

Možda je najverodostojnija vrsta "multiverzuma" prirodna posledica kosmičke inflacije, koja prema teoriji Velikog praska predstavlja prvu fazu u kojoj se svemir širio eksponencijalno.

Svemir se, navodno, brzo proširio posle Velikog praska i to širenje nastavlja se i danas. Prema teoriji kosmičke inflacije, univerzum se eksponencijalno povećao u prvim trenucima svog postojanja brzinom svetlosti.

Fizičar Alan Gut je 1980. godine predstavio tu radikalnu ideju da bi objasnio nekoliko karakteristika svemira, na primer činjenicu da u svim pravcima kosmos izgleda isto. Fizičari su nastavili da razvijaju tu teoriju, koju potkrepljuju i posmatranja mikrotalasne pozadine kosmosa, koja je ostatak Velikog praska koji popunjava nebo.

Pre nekoliko nedelja, naučnici iz Harvarda obelodanili su spektakularno otkriće, dokaze o širenju svemira koje se dogodilo samo delić sekunde nakon Velikog praska pre 13,8 milijardi godina. Dokazi su pronađeni baš u pozadinskom zračenju kosmičkih mikrotalasa.

Gravitacioni talasi, o kojima je govorio i Albert Anštajn u teoriji relativiteta, pre više od 100 godina, veruje se da su potekli od Velikog praska i nakon toga se pojačali zahvaljujući inflaciji svemira.

Pronađen je dokaz prvih gravitacionih talasa, mreškanja u prostoru i vremenu koja su nastala u ranom periodu svemira. Otisak koji su oni ostavili kad je svemir nastao daće nam uvid u to kakav je bio tek nakon Velikog praska.

Koristeći poseban teleskop nazvan Bicep, "Background Imaging of Cosmic Extragalactic Polarizatio", na Južnom polu, naučnici su otkrili i radijaciju i polarizujuće signale koji su puno jači od očekivanih.

KAKVE TO VEZE IMA SA MULTIVERZUMOM?

Niko ne zna sigurno kako je inflacija započela, ali jedna od najjednostavnijih i najrazumnijih ideja sugeriše da su nasumične kvantne fluktuacije, tj. privremene promene u količini energije u jednoj tački svemira, u ranom Univerzumu izazvale da se inflacija u nekim regionima zaustavi, a u drugima ne. To bi značilo da je inflacija, širenje svemira, večna.

Na mestima gde je inflacija prestala, "džepni" univerzumi mogli bi okupiti atome, zvezde, čak i planete. Naš Univerzum bi, prema toj teoriji, bio samo jedan od bezbroj tih "malih" univerzuma.

Iako naučni svet danas široko prihvata teoriju inflacije, upitnija je pretpostavka o večnom širenju svemira.

- Lično sam skeptičan povodom te priče - kaže za BBC Šon Kerol sa Kalifornijskog tehnološkog instituta.

Prema nekim teorijama, svaki "džepni univerzum" mogao bi da ima oblik mehura, a "multiverzum" bi bio nepregledna pena i u svakom "mehuriću" važili bi različiti zakoni fizike.

Ovi mehurići-univerzumi su međusobno povezani, ali između njih je večna inflacija, širenje svemira, koja još uvek rasteže svemirsko vreme brže od brzine svetlosti. Tako da, osim ako ne uspemo da se pokrenemo brže od svetlosti, što je još Ajnštajn tvrdio da je nemoguće, nećemo uspeti da "skoknemo" iz jednog "mehurića" u drugi.

Čak i da možemo, to bi bilo teško putovanje.

- Morali biste da preživite inflaciju u međuprostoru, koja bi težila da raširi svaki atom u vašem telu - kaže Agvajer. To zvuči kao loša ideja.

On smatra da možda najbolji način da vidimo drugi univerzum u mehuriću jeste da nam se univerzumi sudare, što bi ostavilo trag na mikrotalasnoj svemirskoj pozadini. Koliko je to moguće zavisi od prave prirode inflacije, koju još ne znamo izvesno.

Kerol, međutim, misli da je sudar sa drugim univerzumom teško moguć.

Druga zamisao "multiverzuma" proistekla je iz takozvane interpretacije mnogo svetova kvantne fizike. Prema toj teoriji, svaki mogući ishod u Univerzumu postoji istovremeno u drugom univerzumu. Na primer, možete da pogledate i zaključite da je vaša radna lampa uključena. Ali, u isto vreme, postoji posebna, paralelna stvarnost gde pronalazite da je lampa isključena.

Prema toj zastrašujućoj teoriji, multiverzum prema teoriji svakog trenutka stvaraju se višestruke verzije vas, koje žive u bezbrojnim univerzumima, jedni pored drugih.

Kao i multiverzum koji možda postoji zahvaljujući kosmičkoj inflaciji i sadrži naizmenične realnosti. Velika je razlika što multiverzum prema teoriji nije fizičko mesto, već koegzistira sa našim univerzumom u apstraktnom delu stvarnosti.

Teško da ćemo ikad uspeti da proverimo ove teorije, ali koliko zanimljivo zvuči ideja da postojimo "paralelni mi u paralelnim svetovima", i to beskonačnim?

Naučnici su u ledenim oblastima Antartika u nekoliko navrata uspeli da registruju izuzetno čudne čestice čija priroda im je za sada potpuno nepoznata, a koje bi mogle potpuno da uzdrmaju sve postojeće zakone fizike.

Najpre su Nasini stručnjaci još 2006. godine, a zatim i 2014. na Antartiku pomoću balona sa detektorom čestica (Antarctic Impulsive Transient Antenna, ANITA) uočili neobične signale. Vremenom su shvatili da se radi o visokoenergetskim česticama koje su se kretale pod uglom koji pokazuje da su nesmetano jurile kroz našu planetu.

Poslednja analiza tih čudnovatih čestica isključila je sva moguća objašnjenja njihove pojave standardnim modelom, to jest teorijom u fizici elementarnih čestica koja uspešno opisuje tri od četiri fundamentalne interakcije između elementarnih čestica od kojih se sastoji sva poznata materija – elektromagnetizam, jaka i slaba nuklearna interakcija.

Prema dosadašnjim saznanjima, novootkrivene čestice mogu se objasniti jedino izvan principa standardnog modela, što znači da je za njihovo razumevanje potrebna neka sasvim nova fizika.

Da li se radi o neutrinima?

Naučnici su najpre razmatrali ideju da se radi o neutrinima, vrlo neobičnim česticama bez električnog naboja minimalno utiču na materiju, odnosno, za koje se zna da bez problema prolaze kroz druge tvari. Međutim, nove čestice su otkrivene na vrlo visokim frekvencijama, te da se radi o neutrinima, oni bi pri takvim frekvencijama ipak reagovali sa česticama unutar Zemlje, a ne bi tako s lakoćom klizili kroz hiljade kilometara tla.
Pojedini naučnici smatraju da se možda ipak radi o visokoenergetskim neutrinima koji su došli iz svemira, možda iz neke daleke galaksije koja ih je pogurala i ubrzala na putu ka nama.

Zato je grupa naučnika odlučila da proveri ovu hipotezu, a posla su se prihvatili fizičar Aleks Picuto sa Univerziteta u Viskonsinu i njegov kolega koji koji radi u opservatoriji "IceCube Neutrino", posebnom projektu na Antarktiku unutar koga se mogu otkriti široki spektri neutrina, uključujući i one nižih energija.

Takvi niskoenergetski neutrini bi trebalo da su iz istog izvora stigli na Zemlju i u isto vreme kao i visokoenergetski koje je registrovala ANITA, ukoliko je početna hipoteza tačna.
Istraživački tim je u januaru završio višegodišnje analize svih prikupljenih podataka tražeći dokaze o postojanju takvih signala, no nisu uspeli da otkriju nikakve tragove.

„Šta god da je uzrok tim česticama, bilo da je reč o novoj fizici ili nekom procesu koji nam je za sada nepoznat, ovo je izuzetno zanimljivo razdoblje“, kaže fizičar Stefan Soldner-Rembold sa Univerziteta u Mančesteru.

Dokaz supersimetrije

U naučnoj zajednici pojavile su se nove teorije o tome šta bi moge biti ove zagonetne čestice, ako zaista dovode u pitanje standardni model.

Astrofizičar Derek Foks sa Državnog univerziteta u Pensilvaniji smatra da se možda radi o „stau“ neutrinima, odnosno težem obliku „tau“ neutrina. Takav scenario bi odgovarao teoriji supersimetrije – teoriji da sve elementarne čestice imaju svoje mnogo masivnije supersimetrične partnere.

Problem je u tome što drugi eksperimenti osmišljeni za otkrivanje supersimetričnih čestica, poput Velikog hadronskog sudarača čestica u Cernu nisu uspeli da uoče takve čestice.

Važna je SRT simetrija

Za naučnu disciplinu koja se bavi proučavanjem razdoblja neposredno posle velikog praska, veoma je važan pojam simertije, ideja da fizički zakoni opstaju uprkos nekoj transformaciji u fizičkom sistemu. Takve se transformacije nazivaju simetričnim i na primer, rezultati eksperimenata ne bi smeli da zavise od pozicije laboratorije ili o trenutku u vremenu u kome se izvode.

Ove simetrije se označavaju znacima – S je oznaka za promenu koja menja česticu antičesticom, a da pri tom ne utiče na njeno ponašanje. P označava simetriju transformacije pariteta, pri čemu se fizika u jednom scenariju ne razlikuje od one u odrazu, odnosno u prostornom odrazu. T predstavlja simetriju preokreta vremena, što znači da postupak izveden unazad u vremenu ne kriši nikakve fizičke zakone.

Poznato je samo nekoliko procesa u koje su uključene standardne čestice koje krše S, R ili T simetriju. No u svim slučajevima kao kompenzacija krše se i ostale dve simetrije, tako da u celini gledajući, nikada se ne narušava SRT simetrija, piše New Scientist.

Nil Turk sa Instituta za teorijsku fiziku u Kanadi i njegovi saradnici Latam Bojl i Kiran Fin pokušali su još 2018. godine da otkriju kako bi izgledala SRT simetrija u prvim trenucima našeg svemira. Po njihovom proračunu u Velikom prasku je postojao strogo ograničen broj i vrsta čestica. Među njima se našla hipotetska čestica desnog neutrina koja je bila kandidat za tamnu materijutojeće zakone fizike.

Постоје ли два паралелна универзума

Prema dosadašnjim saznanjima, novootkrivene čestice mogu se objasniti jedino izvan principa standardnog modela, što znači da je za njihovo razumevanje potrebna neka sasvim nova fizika.

Da li se radi o neutrinima?

Dokaz supersimetrije

U naučnoj zajednici pojavile su se nove teorije o tome šta bi moge biti ove zagonetne čestice, ako zaista dovode u pitanje standardni model.

Основна претпоставка теорије струна је да електрони и кваркови у атому нису бездимензионе честице

Problem je u tome što drugi eksperimenti osmišljeni za otkrivanje supersimetričnih čestica, poput Velikog hadronskog sudarača čestica u Cernu nisu uspeli da uoče takve čestice.

Važna je SRT simetrija

Kandidata za tamnu materiju ima dosta, međutim, ovaj desni neutrino imao je masu od 500 miliona milijardi elektrovolta, odnosno, ono što Turk u to vreme nije znao, istu masu kao čestice koje je zabeležio balon ANITA.

Paralelni svemir

Ako je ova pretpostavka istinita i ako se u prvim trenucima stvaranja svemira održala SRT simetrija, onda je naš svemir sadržavao jednake količine materije i antimaterije. Ove dve tvari se međusobno ne podnose i kada bi se sudarile, odmah bi se uništile ostavljajući za sobom samo energiju.

S obzirom na to da u današnjem svemiru ima mnogo više materije nego antimaterije, mnogi kosmolozi smatraju da simetrija SRT nije u potopunosti postojala na početku stvaranja svemira.

Zato su se Turk i njegove kolege ponovo zapitali – kako to da uopšte postoji naš svemir? A odgovor izgleda opet leži u pomenutoj simetriji. Tako Turk pretpostavlja da su se tokom Velikog praska stvorila dva paralelna svemira, s tim da je većina završila u našem svemiru, a većina antimaterije u drugom, paralelnom svemiru.

U tom drugom svemiru sve bi trebalo da se odvija u suprotnom smeru, a zvezde ili planete bile bi sačinjene od antimaterije, a ne od materije. Što je još zanimljivije, ovaj bi se svemir vremenom vratio unazad ka Velikom prasku, a ne bi se širio od njega kao naš svemir.

Potrebni su dodatni dokazi

Ideja o ovakvom paralelnom svemiru radakalan je pomak od važeće kosmologije, ali Turk veruje da će on i kolege uspeti da razreše sve poteškoće bez uvođenja još jedne nove čestice.

Ako je ANITA zaista uhvatila desni neutrino koji pretpostavlja teorija anti-svemira, onda bi morale da ga otkriju i druge neutrinske opservatorije.

S druge strane, teorijski fizičar Luj Ančordagi sa Univerziteta u Njujorku smatra da se visokoenergetski „tau“ neutrino može zameniti s „muon“ neutrinima niže energije, koji je uočen u "IceCube" opservatoriji, što bi značilo da su na oba mesta otkriveni dokazi o postojanju paralelnog svemira. Ideja o paralelnim univerzumima, nekada svrstavana u oblast naučne fantastike, danas je sve prihvaćenija među naučnicima, naročito fizičarima, koji su skloni da svoje ideje pomeraju do granica zamisliv

Fizičari su predložili nekoliko oblika “multiverzuma”, a svaki od njih omogućava neki drugi aspekt zakona fizike.

Nevolja je u tome što praktično po definiciji ne možemo da posetimo bilo koji od njih kako bismo potvrdili da zaista postoje. Prema tome, postavlja se pitanje ima li drugih načina da proverimo postojanje čitavih univerzuma koje ne možemo da vidimo ili dodirnemo?

Pačvork univerzum

Najjednostavniji multiverzum je posledica neograničenih dimenzija našeg univerzuma. Mi zapravo ne znamo da li je univerzum beskonačan, ali ne možemo isključiti tu mogućnost. Ukoliko jeste, onda mora biti podeljen na pačvork oblasti koje ne mogu da vide jedna drugu.

Fizičari su predložili nekoliko oblika “multiverzuma”, a svaki od njih omogućava neki drugi aspekt zakona fizike.

Naučnici su postulisali više načina na koje bi multiverzumi mogli da postoje, a ovo su neki od nj

Pačvork univerzum

Razlog je u tome što su te oblasti previše udaljene jedna od drugih da bi svetlost mogla da pređe tu razdaljinu. Naš univerzum je star svega 13,8 milijardi godina, prema tome svaka oblast udaljenija od 13,8 milijardi godina potpuno je odsečena od nas.

Sve u svemu, te oblasti su odvojeni univerzumi, ali neće tako i ostati: na kraju će svetlost premostiti jaz i univerzumi će se spojiti.

Ako naša vasiona zaista sadrži beskonačan broj “vasiona-ostrva” poput našeg, s materijom, zvezdama i planetama, negde u njoj moraju postojati i svetovi identični Zemlji, a tako i bića identična nama.

Po istoj logici, još dalje postoji čitav jedan univerzum identičan našem.

Moguće je da uopšte nije tako. Možda univerzum nije beskonačan ili, čak i ako jeste, možda je sva materija koncentrisana u delu u kome smo mi, a u tom slučaju bi drugi univerzumi mogli da budu i prazni. Međutim, ne postoj očigledan razlog zašto bi bilo tako i do sada nema znakova da se materija smanjuje što dalje gledamo.

Naučnici su postulisali više načina na koje bi multiverzumi mogli da postoje, a ovo su neki od njih.

Fizičari su predložili nekoliko oblika “multiverzuma”, a svaki od njih omogućava neki drugi aspekt zakona fizike.

Naučnici su postulisali više načina na koje bi multiverzumi mogli da postoje, a ovo su neki od njih.

Pačvork univerzum

Sve u svemu, te oblasti su odvojeni univerzumi, ali neće tako i ostati: na kraju će svetlost premostiti jaz i univerzumi će se spojiti.

Po istoj logici, još dalje postoji čitav jedan univerzum identičan našem.

Druga teorija multiverzuma zasnovana je na najboljim teorijama o nastanku našeg univerzuma.

Prema preovladavajućoj teoriji o Velikom prasku, univerzum je počeo da se stvara u sićušnoj tački da bi se zatim neverovatno brzo proširio u supervrelu vatrenu loptu. U deliću sekunde nakon što je širenje počelo, ono se ubrzavalo munjevitom brzinom, mnogo većom od brzine svetlosti. Ta ekstremno brza ekspanzija univerzuma, za koju se veruje da se odigrala neposredno nakon Velikog praska naziva se “inflacija”.

Teorija o inflaciji svemira objašnjava zašto je svemir relativno jednako raspoređen kuda god da pogledamo. Inflacija je razbila vatrenu loptu do kosmičkih razmera, onemogućivši joj da se previše “zgrudva”.

Prema aktuelnim tumačenjima, Veliki prasak se dogodio kada se deo običnog prostora, koji nije sadržao materiju, ali je bio ispunjen energijom, pojavio unutar druge vrste prostora nazvanog “lažni vakuum” i počeo da raste poput mehura.

Međutim, prema toj teoriji, lažni vakkum bi takođe trebalo da iskusi neku vrstu inflacije, zbog čega bi se širio neverovatnom brzinom. Za to vreme, unutar njega mogli bi da se pojave drugi univerzumi “pravog vakuma”, i to ne samo pre 13,8 milijardi godina, kao naš univerzum, već neprekidno.

Takav scenario je poznat kao “večna inflacija” i tvrdi da sve vreme nastaje beskrajno mnoštvo univerzuma koji se šire. Međutim, mi nikada ne možemo stići do njih, čak i ako budemo putovali brzinom svetlosti zato što oni prebrzo uzmiču.

Prirodna kosmička selekcija

Ovu teoriju je formulisao Li Smolin sa Perimeter instituta za teorijsku fiziku u Voterlou (Kanada). Godine 1992. on je izneo hipotezu da se univerzumi razmnožavaju i razvijaju poput živih bića.

On veruje da “majka univerzum” rađa “bebe univerzume”, koje se formiraju u njenoj utrobi. Majka univerzum sposobna je za tako nešto ako sadrži crni rupe.

Crna rupa nastaje kada džinovska zvezda kolabira usled sopstvene sile gravitacije, pri čemu se svi atomi sudaraju sve dok ne dostignu beskonačnu gustinu.

Stiven Hoking i Rodžer Penrouz uporedili su 1960-tih godina kolabiranje zvezda s malim Velikim praskom u obrnutom smeru. Na osnovu toga Smolin je zaključio da bi crna rupa mogla da preraste u Veliki prasak, u kome bi nastao čitav jedan novi univerzum.

Ako je tako, onda bi novi univerzum mogao da ima malo drugačije fizičke osobine od onoga koji je stvorio crnu rupu, što se može uporediti sa slučajnim genetskim mutacijama zbog kojih se novi organizmi razlikuju od svojih roditelja.

Ako “beba univerzum” ima fizičke zakone koji dozvoljavaju stvaranje atoma, zvezda i života, ona će sasvim sigurno sadržati i crne rupe. To bi značilo da može imati više sopstvenih “beba univerzuma”. Tokom vremena, univerzumi poput ovih postaće češći od onih bez crnih rupa, koji ne mogudimenziji”, koju je Ajnštajn navodno prelagao. Šta se zapravo nalazi u njoj? Možda skriveni univerzum? da se reprodukuju.

Branski multiverzum

Kada je Opšta teorija relativiteta Alberta Ajnštajna dvadesetih godina prošlog veka počela da privlači pažnju, mnogi ljudi su spekulisali o “četvrtoj dimenziji”, koju je Ajnštajn navodno prelagao. Šta se zapravo nalazi u njoj? Možda skriveni univerzum?

Ajnštajn zapravo nije predlagao novu dimenziju, već je ukazivao na to da je i vreme dimenzija, na sličan način kao i tri prostorne dimenzije. Sve četiri su utkane u tvorevinu nazvanu “prostor-vreme”, koja se zakrivljuje pod uticajem gravitacije.

Uprkos tome, drugi fizičari su već počeli da spekulišu o potpuno novim dimenzijama u prostoru.

Kada je 1980-tih godina razvijena Teorija struna, ispostavilo se da ona može da funkcioniše jedino ako postoje dodatne dimenzije. U savremenoj verziji Teorije struna, poznatoj kao M-teorija, postoji čak sedam skrivenih dimenzija.

Štaviše, te dimenzije uopšte ne moraju da budu kompaktne. One mogu biti proširena područja - zagovornici teorije ih nazivaju “branama” (“brana” je skraćeni oblik reči “membrana”), koja mogu da budu multidimenzionalna.

“Brana” bi mogla biti savršeno mesto da se u njemu sakrije ceo jedan univerzum. M-teorija polazi od pretpostavke o multiverzumu brana različitih dimenzija, koje koegzistiraju nalik na listove hartije na gomili.

Te brane trebalo bi da budu prilično različite i odvojene jedna od drugih, zato što sile kao što je gravitacija ne prolaze između njih. Ali, ako se brane sudare, rezultati mogu biti monumentalni. Takva kolizija je mogla da izazove i naš Veliki prasak.

Kvantni multiverzum

Teorija kvantne mehanike objašnjava ponašanje malih objekata, poput atoma i njihovih sastavnih čestica. Ona može da predvidi sve vrste fenomena, od oblika molekula do načina na koji svetlost i materija dolaze u interakciju, sa začuđujućom preciznošću.

Kvantna mehanika posmatra čestice kao talase i opisuje ih matematičkim pojmom “talasna funkcija”.

Možda najneobičnija karakteristika talasne funkcije je što omogućava kvantnoj čestici da postoji u nekoliko stanja istovremeno. Tu osobinu nazivamo superpozicijom.

Međutim, superpozicija se po pravilu uništava kada pokušavamo da izmerimo objekat na bilo koji način. Posmatranje “prisiljava” objekat da se “odluči” za jedno stanje.

Ovaj prelazak iz superpozicije u jedno stanje, izazvano merenjem, nazivamo “kolapsom talasne funkcije”.

U svojoj doktorskoj tezi 1957. godine, američki fizičar Hju Everet tvrdio je, međutim, da objekti ne prelaze iz više stanja u pojedinačno stanje kade se mere ili posmatraju. Umesto toga, sve skrivene mogućnosti u talasnoj funkciji su jednako stvarne. Prilikom merenja mi samo vidimo jednu od tih stvarnosti, ali i ostale postoje.

Ova interpretacija je poznata kao interpretacija “mnogo svetova” interpretacija kvantne mehanike.

U STVARI AKO NE VERUJETE STIVENU HOKINGU, AJNSTAJNU I OSTALIM NAUCNICIMA, VERUJTE SELDONU KUPERU!

четвртак, 2. мај 2024.

ILUZIJA

DOBRA STARA ILUZIJA. VERUJEMO U NESTO STO NE POSTOJI, ODBIJAMO DA VERUJEMO U NESTO STO POSTOJI.ILUZIJA JE VRLO BITNA STVAR U NASIM ZIVOTIMA. NAJCESCE I NISMO SVESNI DA SVE OKO NAS JE ILUZIJA. I DA JE SVE STVAR PERCEPCIJE SVAKOG COVEKA. PODSTICAJ ZA OVAJ TEKST DALO MI JE VEROVANJE LJUDI DA SE MACKA SA SIVO CRNIM PRUGAMA ZOVE 'ZELENA \' MACKA. zELENA? TAKO JE IMOJ POKOJNI MUZ ZVAO. KAKO TO MOZE BITI ZELENA MACKA. I SADA POSLE TOLIKO GODINA ISMEJAVANJA OBJAVA NA FEJSBUKU U KOJOJ 2000 LJUDI TRAZI UPRAVO ZELENU MACKU KOJA JE NESTALA. SLIKA NARAVNO SIVO CRNE TIGRASTE MACKE?????

Илузија (лат. illūsio - чулна обмана, самообмана, варка, уображење, обмана, привид, опсена^[1]) погрешан је, изобличен опажај извесних објеката или појава у стварности, условљен неким објективним или субјективним чиниоцима. Перцептивне илузије могу се срести у оквиру сваког чулног модалитета. Зато разликујемо: слушне, тактилне, густативне, олфакторне и сл. Код илузије, увек је реч о опажању (само искривљеном, нетачном) неког реално постојећег предмета или догађаја, за разлику од халуцинације, где не постоји реални објекат.

Илузије могу настати услед непажње (када се током читања не примети словна грешка) или под дејством афекта (када се у мраку шета улицом, неки потпуно безопасни предмет може се учинити као нешто застрашујуће). Посебна врста илузија су пареидолије, када се под утицајем маште у разним стварима препознају облици, фигуре или чак читаве сцене. Тако ће се десити да особа препозна неки облик у облацима, мрљама итд. Сазвежђа су такође добар пример пареидолија. Слична се ствар дешава и код „гледања” у талог кафе у сврху прорицања будућности.

Илузије се срећу код психички здравих особа, али и код особа са акутним, интоксикационим стањима, код људи који су под стресом и код психотичних пацијената.^[2]

Amerikanac Kurt Vener važi za pionira trodimenzionalne ulične umetnosti. Veštinu vizuelne manipulacije doveo je do perfekcije i stvara iluzije koje deluju zastrašujuće stvarno. Nemac Edgar Miler prati ga u stopu.

Ulična umetnost, u kojoj se umesto platna koristi ulica, trotoar, zidovi ili druge javne površine, zahvaljujući majstorskoj manipulaciji perspektive koja stvara iluziju trodimenzionalnosti sve je popularnija.

Iako danas postoji veliki broj umetnika koji prave sjajne iluzije, svi su proučavali Venerov rad. Treba naglasiti i da većina njih danas koristi kompjuterske programe kako bi stvorili iluzije koje je Vener radio slobodnom rukom.

Edgar Miler je jedan od umetnika za kog se sa pravom može reći da je Venerov naslednik.ti ga u stopu.

Курт Венер

Uprkos tome što Amerikanac Kurt Vener važi za pionira trodimenzionalne ulične umetnosti osamdesetih godina prošlog veka, ovaj umetnički izraz vuče korene još iz renesanse.

Crtanje po javnim površinama praktikovali su još italijanski umetnici poznati i kao Madonari.

Putovali su od festivala do festivala, stvarajući religiozne crteže i druga dela pomoću cigle, obojenog kamenja i krede.

Madonari su istrajali sve do Drugog svetskog rata, nakon kojeg je veoma mali broj pojedinaca nastavio da se bavi ovim tipom umetnosti.

Pionir trodimenzionalne umetnosti Kurt Vener kombinuje mogućnosti tradicionalne ulične umetnosti Madonara sa veštinama stečenim na studijama arhitekture i besprekornom manipulacijom perspektive.

Vener je nakon završetka studija otišao da proučava italijansku umetnosti 1982. godine.

Prvi put je napravio trodimenzionalnu iluziju u Muzeju „Santa Barbara“, koju je predstavio na prvom festivalu ulične umetnosti, koji je osnovao 1980. godine.

Prema sopstvenom svedočenju, Vener je tri-de izraz osmislio kako bi naglasio koliko je važno poznavati klasičnu umetnost pri razumevanju moderne.

Edgar Miler je jedan od umetnika za kog se sa pravom može reći da je Venerov naslednik.

Sjajni nemački umetnik postao je popularan nakon svog prvog velikog (u pravom smislu te reči) dela, kada je 270 metara dugačku ulicu u Kanadi pretvorio u reku koja se završava vodopadoM

Miler je takođe poznat i po prvoj trodimenzionalnoj iluziji koja se menjala iz dana u noć, zavisno od ugla gledanja.

Osim toga, drži i rekord u Ginisovoj knjizi rekorda za najveći trodimenzionalni crtež.

Ovaj koncept, poznat i kao fenomen Bader-Majnhof, povezan je sa pamćenjem.

Ime „fenomen Bader-Majnhof" počeo je da upotrebljava 1994. godine korisnik nemačkog foruma na kom je opisao kako je, nakon što je jednom pomenuo ime nemačke terorističke grupe iz sedamdesetih Frakcija crvene armije (RAF) - poznate i kao Bader-Majnhof, po prezimenima dva glavna lidera - počeo svuda da ga primećuje.

Ovo je navelo druge čitaoce da počnu da navode vlastita iskustva sa istim fenomenom, tako da je on prepoznat i na kraju postao poznat po tom imenu.

Ali to nije bio nov fenomen.

To je nešto što je oduvek bilo povezano sa tim kako funkcioniše mozak kod svakog od nas pojedi

„Sad kad znate za nešto, čini vam se da se to češće pojavljuje", objašnjava doktorka Neha Patak, diplomka sa Harvarda iz psihologije i biologije, u članku objavljenom na zdravstvenoj internet stranici WebMD.

„Prvo, vi poverujete da je to nešto počelo češće da se pojavljuje. Potom, ubedite sebe da se reč, koncept ili nešto drugo ranije nije pojavljivalo toliko često kao sada, što se zove pristrasnost potvrđivanja.

„Učestalost nije zapravo porasla, ali vas je vaš mozak ubedio da jeste", dodaje ona.

Ovaj fenomen je rezultat dva dobro poznata psihološka procesa, smatra Arnold Zvicki, profesor lingvistike sa Univerziteta Stenford koji je 2005. godine prvi skovao izraz „iluzija učestalosti".

Sa jedne strane, na delu je selektivna pažnja, koja nas navodi da se usredsredimo na ono što nam je važno u datom trenutku i odbacimo sve ostalo, što je proces koji je ključan za naše učenje.

I, sa druge strane, pristrasnost potvrđivanja, koja nas navodi da tražimo stvari koje potvrđuju ono što mislimo u datom trenutku: time što vidimo više plavih kola, počinjemo da verujemo da su ona češća, a što dodatno učvršćuje naše verovanje da zaista ima više auta te boje.

Pristrasnost potvrđivanja može takođe da pojača ono što zovemo kognitivnim pristrasnostima uopšte, budući da su ljudska bića uslovljena da traže objašnjenja kako svet funkcioniše i prilagođavaju se onome što otkriju.

Na taj način, ova iluzija je povezana sa time kako funkcioniše naš mozak kod svakog od nas pojedinačno.

„Iluzija učestalosti, iako se ne dešava svakome - ili se možda ne sećamo da nam se desila zato što ne moramo da budemo svesni da nam se ta iluzija učestalosti dešava - ima svoju evolucijsku važnost", kaže za BBC Džoana Riera, doktorka socijalne psihologije i klinička psihološkinja.

„Normalno je da se dešava velikom delu opšte populacije jer poseduje evolucijske faktore povezane sa opstankom vrste. Druga stvar je što smo svesni", objašnjava direktorka za obuku sa specijalističke internet stranice Psihologija i um.

Što će reći, imamo kapacitet za percepciju, a to znači da naš mozak ne obraća pažnju podjednako na sve stimulanse zato što možemo da se usredsredimo samo na ograničen broj elemenata, inače ne bismo mogli da se prilagodimo na okruženje.

Na osnovu ovog procesa - zvanog percepcija - registrujemo neke elemente putem naših čula i obrađujemo ih.

„Kad se snažno usredsredimo na neki konkretan stimulans, to je zato što smo ili nedavno bili izloženi njemu i bio nam je zanimljiv, ili smo bili pogođeni nekom živopisnom bojom ili nečim što nas emocionalno aktivira, ili smo skorije bili iznova izloženi nečemu; to našu percepciju čini otvorenijom za taj tip stimulansa", objašnjava ekspertkinja za evolucijske procese.

To je zato što u tom trenutku naš mozak verovatno registruje da je to ono što nam je važno.

I pošto nam je to važno, kad ponovo vidimo sličan stimulans, naš mozak će mu posvetiti pažnju, bilo da su to crvena kola, plava kola određene marke ili bilo koji drugi tip stimulansa.

„Iluzija učestalosti stoga povezuje različite oblasti mozga kao što je obrađivanje percepcije povezane sa prostorom, koja je u parijetalnom režnju, ali bi izvesnu ulogu mogli da igraju i svi elementi povezani sa limbičkim sistemom; hipokampusne formacije, koje imaju veze sa pamćenjem, ili amigdala, koja je povezana sa, na primer, strahom", kaže španska ekspertkinja.

Na ovaj način, emocionalni elementi mogu biti povezani u datom trenutku sa iluzijom učestalosti posvećivanjem više pažnje tom konkretnom stimulansu, što objašnjava zašto ne reaguje svako na isti način na iste stimulanse i predmete.

Na primer, ako ja vidim trudnicu i potom nastavim da srećem trudnice, to je verovatno zato što mi je u tom određenom trenutku u životu to nešto što mi je veoma važno.

„Povezano je sa emocionalnim aspektima, ali i sa kognitivnim. Možda sam izgubila dete ili možda želim da budem trudna ili sam možda i sama trudna. I tako, u tom određenom trenutku to je nešto što mi je veoma važno", kaže Riera.

Dakle, različite oblasti mozga igraju ulogu u iluziji učestalosti u zavisnosti od tipa stimulansa sa kojim se srećemo i to dovodi do toga da svako od nas ima različitu reakciju.

„To je nešto veoma osnovno u psihologiji: predmet ili element koji srećemo ne određuje sam po sebi našu kognitivnu reakciju, u ovom slučaju učestalost.

„Postoje kognitivne pristrasnosti ili iracionalna verovanja koja se pojavljuju sa predmetom, ali predmet ne pruža to verovanje. Mi smo ti, kroz naš čitav emocionalni sistem, kroz način na koji doživljavamo stvari, koji izazivamo stvari kao što je iluzija učestalosti", objašnjava ona.ema negativnih posledica po mozak

„Ako viđam mnogo plavih automobila, recimo da uradim neku hipotetičku dedukciju i pomislim, da, zaista svuda ima plavih automobila. To je osnova za mnoge slučajeve pristrasnosti koji izazivaju određene perceptualne modifikacije, kao što je slučaj iluzije učestalosti", objašnjava Riera, dok ističe važnost adaptivnog dela ovog fenomena.

„Ako sam, na primer, nedavno pojela voće koje je bilo trulo i osećam se loše, najverovatnije ću provesti najmanje nekoliko dana primećujući da se to češće dešava ili pričajući sa ljudima koji su isto doživeli. Moj mozak se prilagođava opasnoj situaciji, otud važnost toga."

„Pristrasnost ne mora uvek da bude loša. Ponekad su pristrasnosti tu da nam pomognu da se prilagodimo i preživimo u vlastitom okruženju", dodaje ona.

To obično nema negativan efekat, sem ukoliko nije povezano sa, možda, traumatičnim elementima, kao što je doživljavanje saobraćajne nesreće, na primer.

U tom slučaju, prema ovoj ekspertkinji, to bi moglo da se javi kao simptom poremećaja povezanog sa postRANSTVOM.

Ako sebe smatrate prilično inteligentnom i obrazovanom osobom, mogli biste da pretpostavite da posedujete znanje o suštinama na osnovu kojih ovaj svet funkcioniše - znanje o poznatim izumima i prirodnim fenomenima koji nas okruž E sad, zamislite samo sledeća pitanja: Kako nastaje duga? Zašto su sunčani dani nekad hladniji od oblačnih? Kako leti helikopter? Kako se povlači voda u ve-ce šolji?

A zatim se zapitajte: možete li da pružite detaljne odgovore na sva ta pitanja? Ili imate samo okvirnu sliku o tome šta se dešava u svakom od navedenih slučajeva?

Ako ste kao mnogi učesnici u psihološkim studijama, možda ste ispočetka očekivali da postignete dobar rezultat.

Međutim, kad se od njih zatražilo da daju slojevit odgovor na svako od pitanja, većina njih se potpuno zakočila - baš kao što biste mogli i vi.

Ova pristrasnost naziva se „iluzija znanja".

Možda mislite da su konkretno navedeni primeri trivijalni - oni su baš ona vrsta pitanja, na kraju kajeva, koje bi moglo da vam postavi radoznalo dete, gde bi najgora posledica mogla da bude da pocrvenite pred vlastitom porodicom.

Ali iluzija znanja može da utiče na naš sud u mnogim domenima.

Na radnom mestu, na primer, može da dovede do tvrdnje da znate više nego što zaista znate na razgovoru za posao, da prenebregnete doprinose vaših kolega i da prihvatite posao koji uopšte niste spremni da izvršite.

Mnogi od nas prolaze kroz život potpuno nesvesni ove intelektualne arogancije i njenih posledica.

Dobra vest je da neki psiholozi sugerišu da postoje prosti i efikasni načini da se izbegne ova sveprisutna klopka u razmišljanju.

Iluzija znanja - koja se još naziva i „iluzija dubine objašnjenja"- prvi put je izbila na videlo 2002. godine.

U nizu studija, Leonid Rozenblit i Frenk Kajl sa Univerziteta Jejl prvo su dali učesnicima objašnjenja sa primerima za naučne fenomene i tehnološke mehanizme, koje su oni morali da ocene na skali od 1 (vrlo neodređena) do 7 (veoma temeljna).

To je osiguralo da svi učesnici budu na ravnoj nozi kad je u pitanju procenjivanje onoga šta čini „neodređeno" ili „temeljno" razumevanje neke teme.

A onda je usledio i sam test.

Kad su dobili nova naučna i tehnološka pitanja, učesnici su morali da ocene koliko dobro misle da će moći da odgovore na svako od njih, uz pomoć iste te skale, pre nego što zapišu vlastite objašnjenje u što većim detaljima.

Rozenblit i Kajl su ustanovili da su prvobitne procene učesnika vlastitog razumevanja često bile drastično preuveličane.

Oni su pretpostavili da mogu da ispišu čitave pasuse na zadatu temu, ali često nisu uspevali da napišu ni više od najosnovnije suštine kao odgovor - a nakon toga, mnogi su bili iznenađeni koliko malo zapravo znaju.

Istraživači su pretpostavili da je preterano samopouzdanje poteklo od sposobnosti učesnika da vizualizuju zadati koncept; nije, naime, teško zamisliti let helikoptera, a lakoća sa kojom se taj mentalni film javio u glavama učesnika naveo ih je da osete veće samopouzdanje prilikom opisivanja mehanike njegovog kretanja.

Posle ove revolucionarne studije, psiholozi su razotkrili iluziju znanja u mnogim različitim kontekstima.

Na primer, Metju Fišer, vanredni profesor iz marketinga na Južnom metodističkom univerzitetu u Teksasu, otkrio je da mnogi diplomci u ogromnoj meri precenjuju vlastito vladanje glavnim predmetom na kom su diplomirali jednom kad napuste studije.

U velikoj meri kao i u prvom eksperimentu, od učesnika je traženo da ocene razumevanje različitih koncepata pre nego što pruže detaljno objašnjenje na šta su tačno mislili.

Ovaj put, međutim, pitanja su poticala iz teme koju su oni studirali godinama pre toga. (Diplomac iz fizike je, na primer, pokušao da objasni zakone termodinamike.)

Zahvaljujući prirodnom osipanju njihovog sećanja, izgledalo je kao da su učesnici zaboravili mnoge važne detalje, ali usput nisu primetili koliko su znanja izgubili - što je dovelo do toga da budu preterano ubeđeni u svoja prvobitna predviđanja.

Kad su ocenjivali vlastito znanje, oni su pretpostavili da znaju onoliko koliko su znali i dok su bili potpuni uronjeni u svoju temu.

Mnogi od nas precenjuju koliko možemo da naučimo posmatrajući druge - što vodi do „iluzije o sticanju veština"

Dalje istraživanje pokazalo je da to što imamo internet resurse nadohvat ruke može da podstakne našu preteranu samouverenost, jer mešamo obilje znanja sa interneta sa vlastitim sećanjem.

Fišer je od jedne grupe učesnika tražio da odgovore na pitanja - kao što su „kako funkcioniše patent zatvarač" - uz pomoć pretraživača, dok je druga grupa bila prosto zamoljena da oceni vlastito razumevanje date teme bez korišćenja dodatnih izvora.

Nakon toga, obe grupe su prošle kroz originalni test iluzije znanja sa četiri dodatna pitanja - kao što su „kako nastaju tornada?" i „zašto su oblačne noći toplije?"

On je otkrio da su ljudi koji su koristili internet na prvobitnim pitanjima demonstrirali preteranije samopouzdanje kod naknadnog zadatka.

Možda najozbiljnije od svega, mnogi od nas precenjuju koliko možemo da naučimo na osnovu posmatranja drugih - što dovodi do „iluzije o sticanju veština".

Majkl Kardas, post-doktorski saradnik iz menadžmenta i marketinga sa Univerziteta Nortvestern u SAD, tražio je od učesnika da iznova gledaju video snimke o različitim veštinama, kao što su bacanje pikada ili „ples mesečevog hoda", i do 20 puta.

Onda su oni morali da procene vlastitu veštinu, pre nego što se i sami oprobaju u zadatku.

Većina učesnika pretpostavila je da im je prosto gledanje snimaka pomoglo da potpuno savladaju datu veštinu.

I što su više gledali te filmiće, veće je bilo njihovo prvobitno samopouzdanje.

Realnost je bila, međutim, izrazito razočaravajuća.

„Ljudi su mislili da će osvojiti više poena ako gledaju video snimak 20 puta, za razliku od samo jednom", kaže Kardas.

„Ali njihov učinak nije doneo nikakve dokaze o napredovanju."

Prilično zapanjujuće, pasivno posmatranje može čak da poveća samopouzdanje ljudi u njihovu vlastitu sposobnost da izvrše složene zadatke koji predstavljaju pitanje života i smrti, kao što je prizemljenje aviona.

Kejla Džordan, doktorantkinja sa Univerziteta Vaikato, na Novom Zelandu, koja je vodila ovu studiju, direktno je bila inspirisana Kardasovim istraživanjem.

„Želeli smo da testiramo granice ovog fenomena - da li on može da se primeni i na izričito ekspertske veštine."

Ona ističe da pilotiranje aviona zahteva stotine sati obuke i duboko razumevanje fizike, meteorologije i inženjerstva, što ljudi prosto ne mogu da steknu gledanjem običnog video snimka.

Učesnicima je prvo rečeno da „zamisle da su u malom putničkom avionu".

Zbog vanredne situacije, pilot je onesposobljen i oni su jedina osoba koja je preostala da prizemlji avion.

Polovini je potom prikazan četvorominutni video snimak pilota koji aterira avion, dok ostatak nije video taj snimak.

Ključno, na snimku se nije čak ni videlo šta pilotove ruke tačno rade tokom tog postupka - on, dakle, nije mogao da bude ni od kakve koristi u smislu prenošenja uputstva.

Mnogi ljudi koji su pogledali ovaj snimak, međutim, postali su mnogo veći optimisti po pitanju vlastite sposobnosti da sami bezbedno spuste avion.

Ove iluzije znanja mogu da imaju ozbiljne posledice.

Preterana vera u vlastito znanje može da dovede do toga da se pripremate manje za razgovor za posao ili prezentaciju, na primer, zbog čega ćete se na kraju obrukati kad se od vas zatraži da demonstrirate vlastitu ekspertizu.

Preterana samouverenost može da bude posebno krupan problem kad vam je cilj da dobijete unapređenje.

Kad posmatrate ljude iz daleka, mogli biste da pomislite da znate sve što je potrebno da bi se obavljao taj posao i da ste već usvojili tražene veštine.

Jednom kad započnete da radite taj posao, međutim, možete da otkrijete da je uloga zahtevala mnogo više nego što je na prvi pogled izgledalo.

To može da dovede do toga i da potcenjujete kolege.

Na isti način na koji pobrkamo znanje sa Gugla sa vlastitim, mi možda nismo svesni u kolikoj meri se oslanjamo na veštine i sposobnosti ljudi oko nas.

„Kad vide osnovu veština i znanja kod drugih - ljudi ponekad mogu da pomisle da je to samo produžetak onoga što već i sami znaju", kaže Džordan.

Ako počnemo da prisvajamo znanje kolega kao vlastito, možda ćemo se ređe setiti da iskažemo zahvalnost za njihov doprinos - što je oblik arogancije koji je čest bauk u kancelarijama.

Precenjivanje našeg vlastitog znanja i zaboravljanje na podršku koju smo dobili od drugih može da stvori ozbiljne probleme i kad pokušamo to da uradimo sami na samostalnom projektu.

Šta ljudi mogu da urade da bi izbegli ove zamke?

Jedno rešenje je prosto: testirajte sami sebe.

Ako procenjujete vlastitu sposobnost da izvršite neki nepoznat zadatak, na primer, ne oslanjajte se samo na neodređenu osnovnu ideju šta bi to moglo da podrazumeva.

Umeto toga, izdvojite malo više vremena da pažljivo promislite o konkretnim koracima koje ćete morati da preduzmete da biste postigli cilj.

Mogli biste da otkrijete da posedujete ogromne rupe u znanju koje morate da popunite pre nego što istrčite pred rudu.

Još bolje, mogli biste da se obratite direktno ekspertu i pitate ga šta on tačno radi - taj razgovor bi trebalo da otkloni sve vaše moguće arogantne pretpostavke.

Imajući u vidu potencijal tehnoloških pomagala da uvećaju veru u vaše znanje, možete i da obratite malo više pažnje na vlastite internet navike.

Fišer predlaže da zastanete na čas i date sve od sebe da se prisetite činjenice pre nego što se oslonite na neku internet pretragu.

Svesno prihvativši vlastite mentalne praznine, možda ćete početi da formirate realističniju procenu vašeg sećanja i njegovih ograničenja.

„To traži spremnost da budete šokirani", kaže on.

„Morate da budete spremni da prihvatite vlastito neznanje, što ume da bude veoma neprijatno."Fascinantni svet iluzija, koji ovaj muzej pruža, osmišljen je kako bi poljuljao poverenje u čula posetilaca i namenjen je svim generacijama, od najmlađih do najstarijih sugrađana uz mnoštvo didaktičkih igara, slagalica i mozgalica.To je interaktivan koncept, a cilj je da posetioci sami istražuju neobične prostorije i u svakoj od njih se nalaze još neobičnije iluzije. Posetilac prestaje tu da bude samo posmatrač i postaje učesnik i kreator tih iluzija“, naglašava Dejana Dimov.Deci je, prema njenim rečima, najzanimljiviji „vorteks tunel“ sa rotirajućim cilindrom kroz koji se roditelji retko usuđuju da prođu, jer se unutra poremeti ravnoteža.

Tinejdžere najviše privlači soba sa ogledalima, koja je idealna za selfije zahvaljujući različitim oblicima i ćoškovima reflektovanja, a najstariji vole da rešavaju mozgalice.

Novost u beogradskom Muzeju iluzija je stolica koja pokazuje koliko je zapravo neverovatna percepcija veličine osobe koju gledamo, zavisno o kontekstu koji nam sugerišu predmeti oko nje, pa se tako osoba koja je na stolici čini izuzetno malom u poređenju na druge ljude u prostoriji.

Mnoge će u detinjstvo vratiti kaleidoskop, čije zaigrane uzorke, umesto šarenih papirića i perli, čine sami posetioci.

Tu je i kriva soba, zainteresovani posetilac može videti kako izgleda igrati karte sam sa sobom zahvaljujući iluziji koju stvaraju ogledala, deca se rado zaustavljaju kod beskonačnog ogledala, a mogu i da vide kako je to biti viši od roditelja.

Termalni gril je najstarija iluzija i potiče još iz 19. veka, kada je utvrđeno da je rezultat miksa hladnog i toplog zapravo žarenje.

Ono po čemu se srpski muzej razlikuje od sličnih u svetu jeste, prema rečima Dejane Dimov, to što je dozvoljeno smejanje, skakanje, zabava i fotografisanje, što je čak i poželjno jer neke iluzije dobijaju pun smisao tek kada se ovekoveče foto-aparatom, kao što je slučaj sa obrnutom sobom.

NAJVISE ILUZIJA SU ZAPRAVO OPTICKE. VIDIMO STO NE VIDIMO I OBRNUTO. MISLIM DA ONE NISU TAKO OPASNE. OPASNIJE ILUZIJE SU ILUZIJE ZNANJA, ILUZIJE NECEGA STO IMAMO A NEMAMO, ILUZIJE O DRUGIM LJUDIMA I SLICNO. CUVAJTE SE ILUZIJA.

понедељак, 29. април 2024.

KAD UCITELJICA POZOVE

OVO SE NE ODNOSI NA NASE STARO PREDIVNO SKOLSKO DOBA KAD NAS JE UCITELJICA ZVALA ZBOG NESTASLUKA NASE DECE. DA NE ULAZIM U TU PRICU, ALI SU TO ZAISTA BILI DECIJI NESTASLUCI ,A TIH UCITELJICINIH POIZIVA SMO SE PLASILI VISE OD SVEGA. EVO DANAS POTPUNO DRUGACIJE PRICE ZASTO UCITELJICA ZOVE. I DA LITREBA DECI UKINUTI MOBILNE DO 16-TE GODINE (AMERIKA) ILI KAO NORVESKA STO JE PROTERALA TEHNOLOGIJU IZ SKOLE.

Читајући и што треба и што не треба, случајно налетех на статус једне маме на Фејсбуку у коме хвали учитељицу своје кћерке.

Цитираћу је.

„В. Има дивну учитељицу, деца радо иду у школу… то је најважније… Она се досетила да направи Вибер групу за све родитеље, те ту да нам јавља све што нам је важно, кад су контролне вежбе, шта деца имају за домаћи… Родитељи углавном одушевљени…“.

Искрено, мене је само одушевила ова констатација да дјеца радо иду у школу, а све даље ми је понижавање дјечје интелигенције и свјесно гурање властитог дјетета у категорију неспособних.

Не спадам у оне људе који зазиру од модерне технологије. Напротив, у великој мјери користим и у току сам са чарима интернета и свих могућих апликација које данас имамо за све и свашта, али исто тако се сјећам да сам о томе кад имам контролни, и шта ми је важно у школи водила рачуна ја, а не моја мајка или отац. О томе да сам противник прераног и претјераног везивања дјеце за технологију и све те справице, не желим да говорим, јер сви ми знамо шта је за нашу дјецу најбоље. Друге бриге мене брину…

Свједоци смо колективне апатије, која из дана у дан све више маха узима код младих људи. Чињенично стање је да све више одраслих, а младих особа (од двадесет година па на више) живи са родитељима и на њихов рачун. Без воље да заврну рукаве, узму судбину у своје руке и започну борбу звану живот. Родитељи једни другима кришом препричавају муке, како им у кући до подне спава син мезимац, бранећи га да није крив он, већ је проблем у систему, у власти, друштву, данашњици. Мајке пуне разумјевања бране своје њежне дјевојчице – па шта ако има 28 година, а не зна ручак да спреми, има времена научиће, за сада ће мајка да јој спреми и однесе ручак у собу, да се она не мучи. Уз обавезно – није дијете криво, таква су времена.

Да, из најбоље намјере радите ужасне ствари! Уништавате своју дјецу, гурате их у пропаст! Чуј, молим те, да учитељица јавља родитељима на Вибер када дијете има контролни и које су му обавезе! Сама чињеница да је некад неко, ко је вјероватно био довољно стручан за то, одредио да је дијете и физички и психички способно у тој доби да крене у школу, да у тој школи добија одређене обавезе, испуњава одређене задатке и усваја одређена знања, довољан је показатељ да је ваше дијете зрело и одговорно за те активности.

Пустите га. Јер, то је једини начин да његова мала главица мисли, расте, учи и сазријева. То што ћете ви мислити за своје дијете, знам радите из најбоље намјере, али му пружате медвјеђу услугу. Стварате му представу у глави да је то тако нормално, да тако треба да буде, да живот тако функционише. И, шта? Године пролетиле, а ви се питате зашто ваше дијете има тридесет година и урла по кући, јер побогу ви немате новац за баш онај аутомобил који се њему свиђа, или баш за оно путовање на које иду сви његови пријатељи.

Знам, ваше дијете је ваш анђео, вјероватно највећи извор ваше среће, и да бисте обе своје руке дали да њима ништа не фали. Али, колико год вам сурово звучало, колико год да сте га чекали и да сте му се радовали (и да му се и дан данас радујете), вјерујте ми, неће му круна с главе спасти, ако му задате одређене обавезе. Можда вас у том моменту неће разумјети, биће љуто на вас, али кроз десет, петнаест година ће вам захваљивати на том. Сваки пут кад се самостално избори за нешто, сјетиће се вас који сте га научили да мисли, реагује, наилиази на проблеме и проналази рјешења.

Учите дјецу да буду самостална, стварајте им обавезе сходне њиховим годинама, учите их да се за већину ствари које желимо, морамо сами потрудити и изборити. Да иза сваке награде и сваког успјеха стоји рад, труд и залагање, а не мама или тата. Дебили се не рађају, ми их стварамо!

POTPUNO ISTINITO NA ZALOST. A SADA PRICA O MOBILNIM TELEFONIMA KOJI SU SVE PAMETNIJI A DECA SVE GLUPLJA.

58% roditelja dece školskog uzrasta smatra da bi pametni telefoni trebalo da budu zabranjeni za mlađe od 16 godina

Britanski premijer Riši Sunak razmatra uvođenje novih pravila koja bi mogla da ograniče pristup društvenim mrežama za decu mlađu od 16 godina i da im zabrani kupovinu pametnih telefona u Velikoj Britaniji. Očekuje se da će zvanični predlozi biti uskoro objavljeni, piše The Mirror.

Trenutno, deca mogu da kreiraju naloge na većini platformi sa 13 godina, ali će roditelji biti pozvani da daju svoje mišljenje o tome da li bi granica trebalo da bude podignuta na 16 godina. Osim toga, razmatra se i mogućnost zabrane kupovine pametnih telefona na dopunu za mlade ispod 16 godina, mada roditelji i dalje neće biti sprečeni da ih kupe za svoju decu.

Prema nedavnoj anketi fondacije Parentkind, 58% roditelja dece školskog uzrasta smatra da bi pametni telefoni trebalo da budu zabranjeni za mlađe od 16 godina. Ministarstvo će takođe istražiti mogućnost uvođenja sigurnosnih mehanizama koji bi omogućili roditeljima nadzor nad korišćenjem društvenih mreža svoje dece do određene starosti.

Ovi predlozi dolaze nakon što je Ester Gej, majka ubijene tinejdžerke Briane Gej, izrazila zabrinutost zbog uticaja "tamne mreže" na jednog od ubica svoje ćerke. Ona se zalaže za zabranu pristupa društvenim mrežama za decu mlađu od 16 godina, kao i za kreiranje specijalizovanih telefona prilagođenih deci.

"Deca starija od 16 godina mogla bi da koriste telefone za odrasle, dok bi mlađi imali telefone prilagođene deci, koji ne bi imali instalirane aplikacije društvenih mreža koje su sada dostupne", rekla je ona za BBC.

U martu, Florida je usvojila zakon koji će od sledeće godine zabraniti deci mlađoj od 14 godina da se pridruže društvenim mrežama, dok će oni između 14 i 15 godina morati da uimaju saglasnost roditelja.

Iz tamošnjeg Ministarstva za nauku, inovacije i tehnologiju poručuju: "Ne komentarišemo spekulacije. Naša posvećenost činjenju Velike Britanije najbezbednijim mestom za decu na internetu je nepokolebljiva, što potvrđuje naš svetski priznat Zakon o online sigurnosti."

U CELOJ PRICI CINI MI SE DA JE GLAVNO PITANJE STA SMO TO MI ODRASLI URADILI SVOJOJ DECI? PRVO IM OD UZRASTA PAR MESECI DAJEMO SMARTFON DA IH SMIRIMO, PA DA BI LEPO RUCKALI, ONDA IM KUPUJEMO NAJNOVIJE MODELE JOS OD OSNOVNE SKOLE DA SE NE OSECAJU ODBACENO OD DRUSTVA. ZNACI PROSTO RECENO MI SMO IH 'NAVUKLI' NA MOBILNE TELEFONE I INTERNET. SADA KADA SMO U PROBLEMU ZBOG TOGA (PRIZNAJEM DA JE PROBLEM VELIKI) SAD CEMO IM ODUZETI TELEFONE S KOJIMA SU VEZANI VISE NEGO SA NAMA! PA DA VIDIM KAKO CE TO DA USPE?

Пријавите се на: Постови ( Atom )