DIRAKOVA JEDNACINA

 SVI KAZU DA JE OVO NAJLEPSA JEDNACINA U FIZICI. ONA PREDSTAVLJA LJUBAV OBJASNJENU NAUKOM. AKO LJUBAV MOZE NAUCNO DA SE OBJASNI. JER LJUBAV JESTE FIZIKA I HEMIJA ,ALI NAMA OBICNIM LJUDIMA TO JE ZAPRAVO EMOCIJA. A EMOCIJE NE MOZES ZAPISATI, NACRTATI, IZRACUNATI. BEZ OBZIRA OVAJ TEKST JE NAPISAN OPET POD UTICAJEM MOG OMILJENOG 'STREBERA' SELDONA KUPERA.

 

„Rekla mu je: ’Reci mi nešto lepo …’

Odgovorio joj je: ’(∂ + m) ψ = 0’

Ovo je Dirakova jednacina i nalepša je od svih u fizici. Opisuje fenomen kvantne zapletenosti, koji kaže: „Ako dva sistema međusobno deluju tokom određenog vremenskog razdoblja, a zatim se međusobno razdvoje, možemo ih opisati kao dva različita sastava, ali oni već postoje kao drugačiji jedinstveni sastav. Ono što se događa jednom nastavlja uticati na drugo, čak i miljama ili svetlosnim godinama daleko."

Ovo je kvantno preplitanje ili kvantno sprezanje.

Dve čestice koje su se u nekom trenutku povezale uvek su povezane. Uprkos udaljenosti između njih, čak i ako se nalaze na suprotnim krajevima Svemira, veza između njih je trenutna.

Ista stvar događa se između dvoje ljudi kada ih povezuje nešto što samo živa bića mogu doživjeti.

Možda niste znali ... ovo nazivamo LJUBAV!

Post u kome se povezuje „najlepša jednačina u fizici“, Dirakova jednačina, sa kvantnim preplitanjem i ljudskom ljubavlju, ponovo se pojavio na Fejsbuku.

Post prati fotografija tetovaže koja predstavlja Dirakovu jednačinu, koju je otkrio britanski fizičar Pol Dirak i objavljena je 1928.godine.

U članku objavljenom u časopisu Scientific American iz 1963. godine, fizičar Pol Dirak je napisao da je „važnije imati lepotu u svojim jednačinama nego da se one uklapaju u eksperiment“.

Dirakova jednačina se smatra „najlepšom jednačinom u fizici“, ali to ne znači da se njegova čuvena jednačina može koristiti za opisivanje ili razumevanje ljudske ljubavi, uprkos tvrdnjama da postoje paralele između njih, prenosi APP Factcheck

Post iznosi dve glavne tvrdnje: da Dirakova jednačina opisuje fenomen kvantne veze; i ta kvantna veza, ili prepletenost (opisana kao kontinuirani uticaj jednog sistema na drugi čak i nakon razdvajanja) je ono što se dešava između zaljubljenih ljudi.

Isti tekst o Dirakovoj jednačini je i ranije deljen na našem jeziku: na Fejsbuku (1, 2, 3, 4, 5, 6), Tviteru, Instagramu i Jutjubu. Međutim, problem s ovom lepom pričom je taj što Dirakova jednačina ne predstavlja nikakvu formulu ljubavi, o čemu je već pisao i australijski Asošijeted pres. Ovaj portal za utvrđivanje činjenica kontaktirao je s nekolicinom eksperata koji su objasnili zašto je povezivanje kvantne zapletenosti, ljubavi i Dirakove jednačine pogrešno.

Doktor Marten Hogerland, viši predavač fizike na Univerzitetu u Oklandu i stručnjak za kvantna pitanja, objasnio je AP-u da kvantna zapetljanost ne može da se primeni na ljubavne odnose, kao i da Dirakova jednačina ne opisuje kvantnu zapetljanost.

I Tomas Pašbi, docent na Odseku za filozofiju na Univerzitetu u Čikagu, takođe je rekao za ovaj medij da je interpretacija koja prati viralni tekst „u suštini besmislica“. On primećuje i da formuli nedostaje jedan deo (bez kojeg je prepisana i u objavama na srpskom jeziku).

 

Kao što možemo videti, pripovest o Dirakovoj jednačini zasnovana je na više pogrešnih tumačenja. Međutim, ima li prostora da činjenice ostavimo postrani, pa da ovu jednačinu shvatimo kao metaforu? Odgovor na ovo pitanje zavisi od vaše spremnosti da prihvatate analogije koje su poprilično kreativne / nategnute.

Melanija D’Anijelo u svom tekstu o pogrešnom interpretiranju Dirakove jednačine pojašnjava zašto nije moguće primeniti zakone fizike na ljudske emocije i odnose: „To bi bilo kao da pokušavate da objasnite ponašanje automobila psihologijom.”

Uzimajući u obzir da se kvantna zapletenost ne može povezati sa svetom ljudskih odnosa, kao i to da Dirakova jednačina ne objašnjava kvantnu zapletenost, na šta se onda Dirakova jednačina uopšte odnosi?

Reč je o jednačini koju je razvio britanski fizičar Pol Dirak 1928. godine i, kako se navodi, ova relativistička jednačina kretanja za talasnu funkciju elektrona „svrstava se među najviša dostignuća nauke 20. veka.” Za svoj rad Dirak je 1933. godine dobio Nobelovu nagradu za fiziku, zajedno sa jednim drugim fizičarom – Šredingerom „za otkriće novih produktivnih oblika atomske teorije”.

Docent Pašbi je potvrdio da je fotografija tetovaže u postu zaista Dirakova jednačina.

On je rekao da je interpretativni deo teksta „u suštini besmislica“ i da preplitanje nije fenomen koji Dirakova jednačina opisuje „pošto se odnosi na jedan elektron“.

Dr Hugerland je rekao da je pokušaj posta da transponuje kvantno preplitanje na ljudsku ljubav „prilično smešan“.

A SADA STA HEMIJA KAZE ZA LJUBAV

Većina ljudi smatra da ljubav proističe iz srca. Istina je da se prava čarolija u stvari dešava u našem mozgu. Ko je kriv za ubrzan rad srca, besane noći, sjaj u očima, euforiju, leptiriće u stomaku, iracionalno razmišljanje, idelizovanje partnera i ponekad posesivnost? Pa naravno da nismo mi, već hormoni koje naš pametni mozak proizvodi? Šalu na stranu, i mi sami imamo uticaja na sve te hemijske reakcije, jer se one dešavaju u skladu sa našom percepcijom koju razvijamo u odnosu na datu situaciju, naš karakter I emotivno-psihički rast, koji ostvarujemo kao individue.

Pošto postoji više vrsta ljubavi, želim da napomenem da se ovde radi o romantičnoj odnosno partnerskoj. Takođe, želim da naglasim da mnoge stvari još uvek nisu najjasnije, da je ovo samo delić slagalice i da je potrebno još mnogo istraživanja da bismo moglu sa sigurnošču da tvrdimo šta se sve dešava…ali moramo krenuti od nečega, zar ne?

Nauka kaže da se ljubav deli u tri faze:

• Požuda
• Romantična strast
• Povezanost i posvećenost
  

1. 1. Faza

POŽUDA, odnosno inicijalna faza privlačnosti,  proizilazi iz naše evolucione potrebe za reprodukcijom. U ovoj fazi se luče polni hormoni, estrogen i testosteron. Dok se u prošlosti smatralo da je testosteron isključivo muški polni hormon, danas znamo da je on prisutan i kod žena i da je odgovoran za jačanje libida kod oba pola.

Kada smo kod prve faze, hajde da rešimo jednu misteriju. Sigurno ste se nekad zapitali zašto samo sa pojedinim osobama osećamo jaku hemiju?

Da Ii ste nekad čuli za izreku: Ljubav na prvi njuh? Niste? Nisam ni ja, zato što sam je izmislila, ali ima poentu, koju ćete sada čuti… Lepota i ljubav se možda ipak ne nalaze u oku posmatrača, već malo južnije tj. u nosu. Postoje teorije da su feromoni potencijalni X faktor za to neko magnetno, nerealno privlačenje između dvoje ljudi. Pravo značenje reči feromon jeste nosilac uzbuđenja. Kada nas nečiji feromoni privuku, vomeronazalni organ u našem nosu ih registruje. Nakon toga feromoni aktiviraju deo mozga, hipotalamus, koji je između ostalog zadužen za naše emocije i direktno ili indirektno lučenje  većine hormona koji učestvuju u ljubavi.

Ne postoji parfem koji može biti zavodvljiviji od feromona, odnosno prirodnog zavodničkog mirisa. Ljudi koji se previše mackaju, kupaju, stavljaju velike količine parfema zapravo prave veliku grešku, jer ne dozvoljavaju prirodi da odradi svoje. Naravno, ovde ne govorimo o neprijatnom znoju  čiji miris potiče od bakterija. Govorimo o feromonima koji jesu element znoja, ali nemaju nikakav miris, i veoma ih je teško detektovati na svesnom nivou. Iz navedenih razloga nekada osećamo neobjašnjivu privlačnost prema određenoj osobi na podsvenom nivou, dok racionalnim, svesnim razmišljanjem znamo da ta osoba nije za nas. Toliko je jaka ta hemija…

Još uvek nije sasvim jasno koji  element znoja ili bilo kog mirisa koji emitujemo, tako jako privlači drugu osobu. Naučnici veruju da pored feromona, postoji još gomila elemenata koji su odgovorni za jaku privlačnost. Postoji zanimljiva teorija da svako od nas ima jedinstven miris i to zahvaljujući nečemu što se naziva glavni kompleks histokompatibilnosti (MHC-Major Histocompatibility Complex). Da pojednostavimo, MHC predstavlja kolekciju proteina koji regulišu imuni sistem, a po najnovijim istraživanjima moguće je da učestvuju i u izboru partnera. Kako nauka kaže, mi nanjušimo osobu čiji se imuni sistem optimalno razlikuje od našeg. Priroda je to tako udesila kako bi imuni sistem našeg potomstva bio što raznovrsniji I otporniji na različite patogene. Izvinjavam se ako vam svojom interpretacijom ubijam romantiku, ali bićete mi zahvalni kad shvatite suštinu.

2. Faza

ROMANTIČNA STRAST je najintenzivnija faza ljubavi u kojoj se ponašamo kao blesavi, i uglavnom idealizujemo svog partnera. Za detinjasto, iracionalno ponašanje nikako ne bi trebalo da krivimo sebe. Krivac je jedan moćni koktel ljubavnog zanosa u čiji sastav ulaze: noradrenalin, dopamin i feniletilamin (PEA). Ovi molekuli su glavni glumci u drugoj fazi ljubavi, zato hajde da pokušamo da definišemo njihove uloge u ovoj našoj priči.

DOPAMIN je hormon koji se oslobadja kada se osećamo dobro, vodimo ljubav, jedemo nešto što volimo, vežbamo, gledamo omiljenu seriju… Dopamin ima značajne efekte na moždane procese koji kontrolišu emocionalne reakcije i sposobnost izražavanja zadovoljstva. Aktivira 5 različitih vrsta receptora u našem mozgu koji su povezani sa osećajem zadovoljstva. Dopamin se pomoću jedne hemijske reakcije konvertuje u noradrenalin.

NORADRENALIN  je odgovoran za ubrzan rad srca, znojenje, rumene obraze, poletnost i energičnost. Visok nivo noradrenalina u mozgu dovodi do pojačanog užitka. Takođe je moguć gubitak apetita… mada, meni se to nikad nije dogodilo, a vama?

Ne, to nisu leptirići u stomaku, to je FENILETILAMIN.

FENILETILAMIN (PEA) poznat kao molekul ljubavi jeste prirodni stimulans koji ima slično dejstvo na naš mozak kao amfetamini. Ovaj molekul je odgovoran za leptiriće/voziće u našem stomaku. Kada nas neko privuče prvi put, u našem mozgu se oslobađa ogromna količina molekula ljubavi, koji nam stvara onaj predobar osećaj. Sigurna sam da znate o kom osećaju pričam? A za razliku od gubitka apetita, sa leptirićima sam vrlo dobro upoznata.

PEA nije hormon, već neuromodulator koji pojačava efekte gore navedenih hormona. E to se zove sinergizam I renesansa (retki će razumeti foru).  PEA i dopamin nam omogućavaju da celu noć ostanemo budni I pričamo sa voljenom osobom, dok bismo u normalnim okolnostima spavali čvrstim snom.

Veoma je zanimljivo da se u ovoj fazi nivo hormona sreće, SEROTONINA, zapravo smanjuje. Nizak nivo serotonina je registrovan i kod opsesivno kompulsivnog poremećaja, tako da je to jedno kratko objašnjenje zašto nam se nekad kada smo zaljubljeni javljaju opsesivne misli i kompulsivno ponašanje.

Kada vozići odu…ćuuu, ćuuu!

3. Faza

(PO)VEZANOST I POSVEĆENOST

Iako su prve dve faze mnogo uzbudljivije i zabavnije, one sigurno neće trajati večno.  Na kraju nam ostaje treća faza odnosno suština ljubavi. U ovoj fazi dominiraju oksitocin, vazopresin I endorfini.

OKSITOCIN je hormon zagrljaja koji se oslobađa u velikim količinama tokom grljenja, maženja, vođenja ljubavi, dojenja, porodjaja… Oksitocin je odgovoran za povezanost, poverenje I empatiju. Kada pomislite da je ljubav nestala i hemije više nema (!?!), setite se da je na snagu stupio VAZOPRESIN. Vazopresin je antidiuretski hormon, koji radi u tandemu sa oksitocinom. Neželjeni efekat njihove saradnje jeste to što oni remete efekte noradrenalina i dopamina, i tako smanjuju strast. I za sam kraj ovog časa hemije, tu su i čuveni ENDORFINI. Ovi hormoni su jako važni kada pričamo o dugim, ozbiljnim vezama. To su prirodni neuropeptidi koji učestvuju u modulaciji bola. Njihova uloga u ljubavi jeste osećaj sigurnosti, blagostanja, zadovoljstva i nažalost zavisnosti.

Cela ova naša priča o ljubavi je poprilično lepa I ružičasta: oslobađaju se hormoni koji nas voze do univerzuma i nazad. Moramo biti realni, svi gore pomenitu molekuli takođe mogu da nas navedu da se ponašamo i jako ružno. Govorimo o ljubomori, posesivnosti, agresiji…ali o tome ćemo neki drugi put, danas je dan za ružičastu ljubav.

I za kraj…

Ukoliko naša romatična veza propadne, emocionalni krah, nezadovoljstvo i simptomi depresije su slični onome što ljudi osećaju kada prestanu da uzimaju psihoaktivne supstance. U takvim momentima smatramo da smo tužni I nezadovoljni jer smo završili sa dotičnom personom, a zapravo je osećaj nezadovoljstva posledica niskog nivoa gore navedenih molekula. U takvim situacijama ne treba mnogo da brinemo I razmišljamo, jer sigurno u svetu postoji još najmanje jedna osoba čiji će nam MHC geni odgovarati.

Ljubav je zapravo rezulatat hemijskih procesa koje se dešavaju u našem organizmu. Zato sledeći put kada osetite  leptiriće u stomaku, ili kad zbog nekoga “izgubite glavu” setite se da upravo iz glave, odnosno mozga, ova jaka osećanja i dolaze. Ona mogu biti lepa ili ružna, prijatna ili neprijatna, ali ne zaboravimo da zbog njih živimo. Zbog njih postojimo, jer smo svi mi upravo nastali iz tog primarnog i najvažnijeg postulata koji se zove ljubav…

BILA LJUBAV OBJASNJENA NAUKOM ( FIZIKA I HEMIJA) BILA OBJASNJENA OD STRANE PSIHOLOGA ONA JE NAJLEPSE OSECANJE KOJE POSTOJI I TREBA JE BRIZNO NEGOVATI. LJUBAV JE NAJVECI POKRETAC U ZIVOTU I NE DOZVOLITE DA PROVEDETE NI JEDAN MINUT BEZ LJUBAVI.

 

INKUBE I SUKUBE

 PROSLA JE NOC VESTICA ,MEDJUTIM ,PRICA JEDNE KOLUMBIJKE PONOVO OTVARA TEMU - VEROVATI U DUHOVE ILI NE?

Jedna žena je tvrdila da je imala noćne trzavice sa duhom „sa očnjacima i licem gargojla“ više od 20 godina. Paola Flores iz Kolumbije rekla je da je njena veza sa duhom počela kada je bila mlada - i da ju je žustri duh posećivao svake noći dok je spavala.

Ona je to izjavila u TV emisiji Sin Carreta, koja se emituje na državnom kanalu Canal 1.

Paola je takođe tvrdila da je on to uvek inicirao i da se na kraju zaljubila i čak  uživala u 20 godina dugoj strastvenoj vezi sa njim.

Gledaocima je rekla: „Jednog dana sam ležala kada sam osetila kako mi se ruka pomera sa stopala na grudi. Bilo je čudno, uplašila sam se. Od tog trenutka počeo je da mi dolazi kao duh da bi imao seks sa mnom", rekla je samouvereno ova žena.

Paola je sebe smatrala ljubavnom partnerkom svom sablasnom ljubavniku 20 godina - dok na kraju nije ugledala njegovo lice.

Objasnila je: „Bio je veoma veliki čovek. Ali onog dana kada sam ga ugledala, imao je očnjake i lice gargojla"

Nakon što je videla zastrašujuće poglede gula, izjavila je da ne želi dalji kontakt s njim jer ju je uplašio.

Žena je nastavila: „Poslednji put sam mu videla lice kada nisam htela da nastavim.“

Psiholog Martiza Montalegre je rekla: „Paulin slučaj nije nimalo uobičajen. U stvari, demonski slučajevi su izuzetno izolovani'.

Međutim, parapsiholog Hairo Urbeks veruje da je njen izveštaj verodostojan, dodajući da je verovatno bila u vezi sa „inkubusom“.

Urbek je objasnio: 'Inkubus je demonski entitet, to je nižeastralni entitet i sve one koji izgledaju kao crvi opisujemo kao "nisko-vibracione", piše DailyMail.

Dodao je: 'Oni su specijalizovani za hvatanje ljudi i oduzimanje njihove energije 

 

PA DA VIDIMO KO SU INKUBE I SUKUBE  . I DA PRICA KOLUMBIJKE PAOLE SE BAS NE UKLAPA U SABLAON ALI NAUCNICI TVRDE DA IMA TU NESTO.

Ova bića se smatraju za demone koji preuzimaju ljudsko obličje kako bi polno opštila sa ljudima u snu, hrane se njihovom energijom i samim tim ih tim delima oslabe ili ubiju. Postoje dve vrste ovih bića ili demona a to su:

• Inkubi – demoni koji preuzimaju obličje lepog muškarca i zavode žene;
• Sukube – demoni koji preuzimaju obličje lepe žene i zavode muškarce.

Ideja o bićima ili demonima koji uzimaju ljudski oblik kako bi seksualno opštili sa ljudima jako je stara. Ovi demoni se ponekad nazivaju i demoni ljubavnici, dok se neki pisci slažu da su Sukube isto što i šumske Nimfe u evropskom folkloru.

Sveti Avgustin je smatrao da su ova bića zaista demonska seksualna bića, i povodom toga je napisao:

“Rašireno je mišljenje a i potkrepljeno, direktno ili indirektno, od osoba koje zavređuju veliko poverenje, da Inkubi često muče žene, zavode ih i imaju odnose sa njima.”

Veruje se da ovi demoni napadaju ili zavode ljude noću dok spavaju, što prigodno objašnjava zašto najposvećeniji monasi, časne sestre i sveštenici imaju erotske snove.

Iako su sami streilni, Inkubi navodno mogu da ženu ostave trudnu tako što uzimaju muško seme od Sukube koja ih uzima od muškaraca. Ovime su mnogi pokušali da objasne trudnoću koju je izazvala njihova međusobna afera. Ovo objašnjenje ne samo što je spasavalo ženu da bude optužena za raskalašnost, već je, zato što je seme uzeto od muškaraca, spasavalo i dete da ne bude pogubljeno kao demonski porod.

Autori Veštičijeg čekića (Malleus Maleficarum, 1486.) su bili opsednuti objašnjavanjem ovog procesa i čak su mu posvetili nekoliko poglavlja u pokušaju da ga objasne:

“Demoni, zaista, sakupljaju ljudsko seme sredstvima kojima mogu da proizvedu telesne efekte; ali ovo ne može biti izvedeno bez nekog lokalnog pokreta, zbog toga demoni mogu da prenesu seme koje su prikupili i ubace ga u tela drugih.”Mislilo se da neki demoni sakupljaju seme od muškaraca tako što preuzmu oblik žene i imaju seksualni odnos sa njima, posle čega se vraćaju u svoj oblik Inkuba i imaju seksualni odnos sa ženom u koju ubacuju seme. A u drugim slučajevima da su radili odvojeno.Autori Veštičijeg čekića su špekulisali da se ova podela posla dešava zato što demoni imaju drugačije zadatke za svakog čoveka – nešto kao dijabolični ekvavilent anđela čuvara: “Možda jedan demon koji treba da oplodi ženu, mora da primi seme od drugog demona, koji treba da oplodi muškarca, kako bi svako od njih ispunio svoj zadatak za princa Tame, baveći se veštičarenjem; budući da je svakome dodeljen njegov anđeo, čak i među onim zlim…

Međutim, ova dva autora špekulišu da se ovo spajanje posla izražava iz neophodnosti zbog “nečistoće ovog dela”.

“Razlog zbog kojeg se demoni preobražavaju u Inkubu ili Sukubu, nije zbog zadovoljstva, pošto ta bića nisu od krvi i mesa; već im je namera da na ovakav način naude čovekovom telu i njegovoj duši, tako da bi se lakše odali porocima. I bez sumnje znaju kada je najpovoljnije vreme da uzmu seme, da bi muškarci zauvek bili začarani njima.”

-Malleus Maleficarum

Drugim rečima, opštenje sa demonima bi iskvarilo ljude do te mere da bi sami na kraju predali svoju dušu Satani.

U srednjovekovnoj tradiciji se verovalo da demoni i ljudi mogu da polno opšte i da dobiju decu. Ovo verovanje o poludemonskoj deci se objašnjavalo time što su neka deca rođena deformisana.

Smrtnici koji su samovoljno odgovarali na zavodljive pokušaje ovih demona bili su osuđeni kao ljubitelji demona i grešnici. Papina bula, koju je izdao papa Inoćentije 1484. godine, je naglašavala: “Mnogi ljudi su, zaboravljajući svoje spasenje, iskorišćavali Inkube i Sukube”. Neki crkveni oci, kao što je Sveti Antonije, su govorili kako ih demoni u obliku zavodljivih golih žena zavode i pokušavaju da ih namame da sa njima zgreše. Ova iskustva su kasnije uzeta kao dokazi za stvarno postojanje Sukuba.

U srednjem veku ljudi su koristili molitve, obrede i ceremonije kako bi se odbranili od njih. Kraljica svih Sukuba bila je Nahemah za koju se verovalo da ljudima krade dušu. Još jedna od poznatih Sukuba bila je i Adamova prva žena Lilit.

 

Sukubus je slatki užas noći, smrtonosno iskušenje, a za ovo stvorenje se mogu odabrati stotine drugih epiteta. Ali ko su zapravo sukubi? Zašto istovremeno privlače i plaše ljude? I kakve veze oni imaju sa seksualnom stranom života?

Značenje pojma

Izraz "succubus" dolazi od latinske riječi "succubare", što znači "ležati ispod", u ovom slučaju znači ležati ispod čovjeka.

Sukubus je demonski ljubavnik koji se predstavnicima jačeg spola pojavljuje u obliku lijepe zavodljive djevojke ili žene čijim seksualnim čarima je nemoguće odoljeti.

Istorija sukuba

Vjerovanje u postojanje sukubija je rašireno od davnina. Dakle, u grčkoj mitologiji susrećemo Lamiju - zlog duha u obliku zmije, sa glavom i prekrasnim ženskim grudima. Nekada je zaista bila žena, a štaviše, Zevsova ljubavnica. Ali nakon što je ljubomorna Hera ubila djecu Lamije, ona je, da bi spasila vlastiti život, bila prisiljena da se sakrije od ljute boginje u pećini, gdje se pretvorila u zlog duha koji je noću oteo ljudsku djecu, a Lamija je također zavodili mladiće, vodili ljubav s njima, isisavajući iz njih sve sokove života.

Ali, možda je najveći procvat vjerovanje u sukube doživjelo u srednjem vijeku, što i nije iznenađujuće, ako se sjetite kakva je seksualna histerija općenito postojala u to vrijeme zbog pritiska kršćanstva i pogleda na fizikalnost i sve njene manifestacije kao oblik greha.

Kako oni postaju sukubi?

Sukubi po pravilu postaju sukubi nakon smrti, obično žene koje iskuse neodoljivu želju za intimnošću sa svojim izabranikom, pa dolaze noću da nastave kopulaciju s njima. Naravno, nije svaka žena postala sukubus, već samo one koje su umrle u najboljim godinama života, nikada nisu dobile puno zadovoljstvo tjelesne strane ljubavi.

Prema nekim vjerovanjima, sukubi zapravo nisu bili sami mrtvi, već je đavo uzeo njihov oblik.

Osobine ponašanja sukubusa

Osim svog nevjerovatnog seksualnog šarma i erotske privlačnosti, sukubus ima sposobnost parenja samo noću, a pri prvim zracima sunca u zoru ili pri prvom zapjevanju pijetla - da nestane.

Sukubus bi mogao zauzeti svoju žrtvu u snu, jednostavno sanjajući muškarca i seksajući se s njim u snu.

Osim toga, za fantastičnu noć i ljubavne igre sa sukubom, čovjek plaća svojim životom, jer ovaj demonski ljubavnik isisava iz čovjeka ne samo njegovo sjeme, već i njegovu životnu snagu. Stoga se često sljedećeg jutra oni koji su imali seks sa sukubusom nađu mrtvi.

Lilit - najpoznatiji sukubus

Možda najpopularniji sukubus u svjetskoj kulturi je Lilith. Njeno ime na hebrejskom znači "noć". Prema jevrejskoj demonologiji, Lilit je ženski zli duh, sukubus.

Njeno ime potiče od tri sumerska demona - Lil, Lilith i Ardat Lili. Lilu je bila inkubus, a Lilitu je bila sukubus.

Prema jednoj legendi, sukuba Lilit bila je prva Adamova žena, pa je često nazivaju i "prvom Evom". Kao i on, ona je izvorno stvorena od gline. Ali odmah nakon stvaranja, između njih je nastao spor, Lilit je tvrdila da je jednaka Adamu, ali je on dokazao suprotno. A onda je, ne uvjeravajući svog muža, Lilit odletjela. Ali iznad Crvenog mora su je sustigli anđeli koje je Bog poslao sa naredbom da se vrati Adamu i bude u njegovoj pokornosti. Ona je to odbila, a onda su se anđeli od nje zakleli da neće ući u kuću u kojoj će vidjeti njih ili njihova imena.

Prema mističnoj knjizi Kabale “Zohar”, Lilit je, nakon što ju je Adam napustio, postala Samaelova žena, pa je prozvana majkom demona.

Druga legenda kaže da je Lilit kasnije živjela sa Adamom, čak i kada je on već imao Evu. Kao rezultat toga, razni duhovi i demoni su rođeni iz njihovog spoja. Lilithin cilj je da zauzme muškarce protiv njihove volje kako bi od njih rodila djecu. Stoga, Talmud preporučuje da muškarci nikada ne provode noć sami kod kuće. No, osim toga, glasine su pripisivale Lilith želju da naudi porodiljama, pokvari djecu, ukrade ih, zamijeni ih ili im siše krv. Pripisivana joj je i bolest kao što je neplodnost.

© Alexey Korneev

Riječ succuba se koristila vrlo rijetko; za imenovanje ove klase stvorenja korištena je riječ sukubus, koja se odnosi na muški rod. To je vjerovatno zbog činjenice da je, prema mišljenju kršćanskih demonologa, sukubus đavo u ženskom obličju. Često se opisuje kao mlada, privlačna ženka, međutim, s kandžastim stopalima i, ponekad, prepletenim krilima.

Razvoj slike

Crkva je sukube doživljavala kao sluge đavola ili čak samog Sotone, koji je preuzeo ženski oblik. Stoga se mogu pronaći mnoge priče u kojima je sukubus prikazana kao ružna vještica ili demona koja polako crpi životne snage svojih ljubavnika žrtava, zbog čega se ponekad netačno poistovjećuju sa vampirima.

Međutim, u ranim izvještajima sukubus se pojavljuje kao poželjno stvorenje, a ne kao strašno. Možda je najzanimljivija od ovih priča legenda koju je Walter Mapes ispričao u De Nugis Curialium (c.) o papi Silvestru II (oko - 12. maja). Prema ovoj legendi, budući tata jednom je upoznao djevojku nevjerovatne ljepote po imenu Meridiana, koja je mladiću obećala bogatstvo i pomoć ako pristane da bude s njom. Mladić se složio. Svaku noć je provodio sa misterioznom ljubavnicom, dok je njegova karijera uzletela: mladić je postao nadbiskup Remsa, kardinal, nadbiskup Ravene i, konačno, papa.

STA RECI. ZANIMLJIVA PRICA. MENI POSEBNO DRAGA JER POMINJE VESTICIJI ZAKON O KOME SAM TOLIKO PUTA PISALA. U STVARI STA JE PRAVA ASOCIJACIJA NA OVE INKUBE I SUKUBE ,DEMONE I VESTICE KOJE CEZNU ZA SEKSOM?  UPRAVO DANASNJE DRUSTVO U KOME SU POSTIGNUTE NENORMALNE SLOBODE DOZVOLIVSI LJUDIMA DA SE SEKSUALNO OPREDELJUJU KAKO IM PADNE NAPAMET. ZATIM TI RIJALITI PROGRAMI U KOJIMA SE SEKS VIDI KAO U NAJTVRDJIM PORNICIMA NEKAD ( KOJE JE UZGRED MOGLO DA GLEDA SAMO PUNOLETNO STANOVNISTVO). ZNACI NEMORAL NA SVE STRANE, STRAH DA LI JE DEVOJKA DEVOJKA ILI MUSKARAC, OTUDJENOST DO INTERNETA PONOVO DOVODI U NASE SNOVE INKUBE I SUKUBE.

 I NEKAKO SEKS SA DEMONOM U SVOJOJ SOBI OPET TI JE SVAKAKO SIGURNIJI  OD ONOG U SPOLJNOM SVETU ZAR NE?

ILON MASK I DONALD TRAMP

 AKO SINU DATE IME 'IKS' ONDA TO MNOGO GOVORI O VAMA. ZASTO JE  ILON MASK TOLIKO INVESTIRAO U DONALDA TRAMPA JE TAKODJE JEDNO VELIKO X. NE KAZEM DA MASK I DO SADA NIJE IMAO VRLO CUDNE POTEZE, ALI JE OVO PRVI PUT DA SE BAVI POLITIKOM  I TO BAS UPECATLJIVO. MASK IMA 12-TORO DECE I ZIVOT KOJI JE TOLIKO INTERESANTAN DA SE O NJEMU NE MOZE NAPISATI NI SKRACENA VERZIJA BEZ NEKOLIKO DESETINA BLOGOVA. PA HAJDE DA POKUSAM NESTO OBZIROM DA SE NA T-VU  ZAJEDNO U SIMPSONOVIMA POJAVLJUJU I TRAMP I MASK KOJI SE DRUZE SA LISOM ( KOJA SE TOKOM SERIJE KANDIDUJE ZA PREDCEDNICU AMERIKE I  TOM PRILIKOM NOSI LJUBICASTI KOSTIM KAMALE HARIS), A ZNAMO DA SIMPSONOVI PREDVIDJAJU SVE OD HIGSOVOG BOZOMA KOJI PRONALAZI HOMER SA IQ oko 50 PA DO TOGA KO CE BITI PREDSEDNIK AMERIKE I KO CE IZMISLITI CEV ZA PRVOZ U BUDUCNOSTI (MASK NARAVNO OVO JE VRLO INSPIRATIVNA TEMA.

Necu sada da pisem o njegovim dostignucima jer ih ima previse ,ali cu pomenuti njegovu opsesiju Marsom i pricom da ce ljudska vrsta opstati samo  ako se nastani na Marsu ili cak vise planeta, a onda se vraca na Zemlju da je obnovi!

Mask je najaktivniji od svih milijardera na društvnim mrežama, pa ga zovu prvim influenserom među čelnicima (CEO) velikih korporacija. Njegove objave se pomno prate.

Tako je njegova poruka na Tviteru u maju ove godine "uzmite crvenu pilulu" u smislu da ljudi "progledaju" kako bi saznali istinu, izazvala mnošvo reakcija.

To je fraza iz filma "Matriks" (Matrix) i često je koriste desničari i borci za prava muškaraca.

Na ovu enigmatičnu poruku reagovala je Ivanka Tramp, ćerka američkog predsednika – verujući da Mask time podržava republikance – napisavši da je već uzela tu pilulu. Međutim, koautorka "Matriksa" Lili Vahovski (Lilly Wachowski) – inače transrodna osoba - neočekivano im je veoma oštro odgovorila porukom "J…..e se oboje". lon Mask je svojevremeno izjavio da je stvarnost mnogo više od onoga što opažamo te da je ona kompjuterska simulacija slična onoj iz "Matriksa".

Njegovo obećanje da će jednoga dana "Teslini" automobili sami voziti, sa vratima koja se otvaraju na gore, kao u filmu "Povratak u budućnost" – za mnoge je naučna fantastika ili barem daleka budućnost.

Za Ilona Maska je to očito stvarnost, odnosno budućnost koja je već počela.

Mask je ove godine dobio sina sa pevačicom Grajms (Grimes) kome su dali ime  X Æ A-12 Musk.

Iz prvog braka ima pet sinova, a prvo dete Nevada je preminulo od sindroma iznenadne smrti dojenčeta. Razveo se 2008. i kaže da ga je to finansijski iscrpelo, pa je pozjamljivao od prijatelja da bi održao kompanije.

Kaže da je prilično "dobar otac".

Međutim, Džastin (Justine) je navela u ispovesti za portal "Marie Claire" pre deset godina, da je bila "starter supruga" koja je upoznala Ilona dok je bio student, prateći ga dok se uspinjao u karijeri uz brojne padove. Tvrdi i da je zbog pravne začkoljice u ugovoru, koji je potpisla dva meseca posle venčanja (postnuptial agreement), ostala bez ičega što je stekla zajedno sa Ilonom, verujući da su srodne duše i da se nikada neće rastaviti.

Potpisala je takođe da se ništa iz njihovog privatnog života ne sme pominjati u bilo kom sudskom postupku. Džastin je navela da je Ilon bio sve zahtevniji, govoreći je između ostalog, "otpustio bih te da si zaposlena kod mene".

Ističe da ju je na kraju zamenio "novijim modelom", kao da je telefon, a ne osoba.
Mask se potom dva puta ženio i razvodio sa glumicom Talulom Rajli (Talulah Riley) - definitivno 2016 Ono o čemu se manje govori je njegov privatni, posebno porodični život koji je isto tako pun drame i iznenađujućih obrta. Ono što često propuštaju ljudi koji grade kult njegove ličnosti ili brendova je njegov pristup očinstvu. Mask ima dvanaestoro dece sa tri različite žene. Deo njegove porodične drame isplivao je u medije pre nekoliko nedelja kada je tehnološki mogul dao intervju Džordanu B. Pitersonu, nakon čega ga se jedna ćerka javno drekla, poručivši da Mask "uzme pola starateljstva nad decom, ali zato 100 odsto nije prisutan". Na društvenim mrežama i u medijima postoje fotografije na kojima se vidi kako Mask vodi svoje mnogobrojno potomstvo na izložbe, različite događaje, pa i na posao. Međutim, osim tih slika malo se zna o tome na koji način brine o njima i kakav je njegov odnos sa decom. Ona odrasla, makar, nemaju reči hvale o svom poznatom ocu, pa je tako njegovo javno prepucavanje sa ćerkom otkrilo nesklad u jednoj od najbogatijih porodica na svetu.

Mask je nedavno u podkastu Džordana B. Pitersona izjavio da je jednom od sinova dozvolio da se podvrne proceduri promene pola nakon što je "prevaren", istakavši da je njegovo dete "ubio vouk virus", prenosi Haffington post. To se uklapa u novi Maskov narativ koji je poslednjih meseci, pa i godina, postao pristalica konzervativnih snaga u Americi, da bi, u međuvremenu, postao i jedan od njihovih predvodnika.

Sin o kojem je govorio je Vivijen Vilson, njegovo dete iz provg braka koja je rođena kao Ksavijer, a legalno je promenila ime i pol 2022. godine. Ona je, međutim, demantovala tvrdnje svog oca o tome da je bio prevaren. Kako je rekla, cela Maskova priča o njenom odrastanju je "lažna". U odgovoru na platformi Treds, Vilson je navela da Mask nije ni znao kakva je ona jer često nije bio prisutan u njenom životu tokom odrastanja.

"Rekao je da sam gledala njegove muške jakne i nazivala ih bajkovitim i fantastičnim. Nikad nisam birala jakne koje ću nositi i sasvim sigurno ih nisam nazivala 'bajkovitim'... Nisam koristila reč fantastičan kada sam imala četiri godine i još jednom bih htela da ponovim - imala sam četiri godine. On ne zna kakva sam bila kao dete jer on jednostavno nije bio tu, a ono malo vremena koliko je bio, bila sam nemilosrdno maltretirana zbog svoje ženstvenosti i čudnosti", napisala je Vilson.

Dodala je da, otkako zna za sebe, Mask nije bio otac koji joj je pružao podršku. Prema njenim rečima, on je toliko retko bio prisutan da su o njoj i njenoj braći i sestrama brinuli njihova majka ili dadilje, uprkos tome što je milijarder imao zajedničko starateljstvo. Kada je bio tu, sa druge strane, otac ju je uvek grdio, ističe Vilson.

"Što se tiče toga da nisam žena... Šta god da kažeš, ja sam zakonski priznata kao žena u državi Kalifornija i ne brinem se zbog mišljenja onih koji su ispod mene. Očigledno Ilon ne može da kaže isto jer u izmaglici napajanoj ketaminom, on očajnički traži pažnju i potvrdu od armije degenerisanih privilegovanih belih muškaraca koji mu to brzo daju. Idi popuši malo je*ene trave", poručila je Vivijen ocu i javno rekla da ne želi ništa više da ima sa njim. Ilon Mask ima ukupno dvanaestoro dece, od kojih šestoro sa prvom ženom Džastin Vilson, troje sa bivšom devojkom Grajms i troje sa rukovodiocem Neurolinka Šivon Zils.

Ćerkica Nevada koju je dobio sa prvom ženom umrla je posle samo nekoliko nedelja od iznenadne smrti novorođenčadi. Nakon tog nesrećnog događaja, on i bivša žena su uz pomoć vantelesne oplodne proširili porodicu. Dobili su blizance Grifina i Vivijen (rođena kao Ksavijer) koji su sada u dvadesetim.

Uz pomoć vantelesne oplodnje milijarder je sa prvom ženom dobio i tri sina Kaia, Saksona i Dejmijena u januaru 2006. godine.

Sa pevačicom Grajms ima troje dece, sinove Iks Æ A-Ksii i Tau Tehno Mehanikus i ćerku Eksu Sideræl Dark koju su dobili uz pomoć surogata, a koja uprkos neobičnom imenu koristi još neobičniji nadimak "Y" (Vaj), ali on nije zvanično priznat u dokumentima. Grajms je podnela zahtev sudu da dobije starateljstvo nad decom.

Sa jednom od direktorki Neuralinka, Mask ima blizance Strajdera i Azur, a početkom ove godine dobili su još jedno dete o kojem se još uvek mnogo ne zna.

Milijarder je postao poznat po nestabilnosti svojih odnosa, kako sa Amber Herd, tako i sa svojim partnerkama sa kojima često raskida i miri se, dok se najčešće usmerava na trenutne partnerke i najmlađu decu.

Mnogi korisnici koji su se ulogovali na Tviter 23. jula zatekli su crni iks u uglu prozora pretraživača, na mestu na kom su navikli da viđaju plavu ptičicu.

Ilon Mask, tehnološki preduzetnik i glavni tehnološki direktor ove društvene mreže, iznenadio je skoro svakoga kad je najavio rebrendiranje Tvitera, kog je kupio za „nabudžene" 44 milijarde dolara u oktobru 2022. godine.

Kompanija se sada zove Iks.

A SADA TRAMP I MASK

 Ako je Donald Tramp pobednik na američkim predsedničkim izborima, onda je milijarder Ilon Mask, koji je na republikanskog kandidata uložio sve, odmah do njega.

Najbogatiji čovek na svetu proteklih se nedelja bezglavo bacio u kampanju bivšeg predsednika, pratio ga je na skupovima i izlazio na pozornicu kako bi ga branio, posebno u Pensilvaniji.

Uložio je više od 100 miliona dolara u kampanju i nije se libio da koristi svoju društvenu mrežu Iks kao poligon za Trampove poruke, posebno o migracijama.

Njegov tim organizovao je čak i lutriju i nudio dnevno milion dolara registrovanim biračima u ključnim državama koji su pristali da potpišu konzervativnu peticiju u korist slobode izražavanja i prava na nošenje oružja.

Riskantni potez Ilona Maska odmah je urodio plodom, a u sredu su porasle deonice Tesle, što mu je u jutarnjim satima donelo 15 milijardi dolara, piše Forbes.

Mask bi trebalo da bude nagrađen mestom u budućoj vladi. Novoizabrani predsednik mogao bi ga zadužiti za temeljnu reorganizaciju savezne administracije, koristeći njegov agresivan pristup biznisu.

Mask i Tramp ne skrivaju bliskost. Mask je na Iksu objavio fotografiju s Donaldom Trampom tokom izborne noći na Floridi.

Tramp je Masku u svom pobedničkom govoru odao priznanje i opisao ga kao „supergenija“.

Kako će zajedno raditi ove dve živopisne i često neraspoložene ličnosti, koji su se pre nekoliko meseci jedva poznavali, tek treba videti.

Neki smatraju da je njihov odnos osuđen na propast jer obojica imaju ogroman ego. Drugi veruju da Tramp poštuje bogatstvo i uspeh milijardera rođenog u Južnoj Africi.

„Sjedinjene Države su nacija graditelja. Uskoro ćete moći slobodno da gradite“, obećao je Ilon Mask na Iksu, uz retuširanu fotografiju koja prikazuje kako unosi umivaonik u Belu kuću.

Maks se pojavio u centru Tvitera sa umivaonikom u rukama kako bi simbolizovao svoju odlučnost da radikalno transformiše kompaniju. Čim se akvizicija zaključila, smenio je menadžment, a potom i hiljade zaposlenih.

Očekuje se da će Ilon Mask preuzeti kormilo novog ministarstva „efikasnog upravljanja“, a glavni cilj biće smanjenje saveznog budžeta za 2.000 milijardi dolara, koji sada iznosi 7.000 milijardi dolara.

Njegovo imenovanje u Trampovu vladu moglo bi uticati i na aktivnosti SpaceX i odnose s NASA, kojoj je njegova kompanija postala ključni partner.

Tramp je u pobedničkom govoru hvalio tehnička dostignuća SpaceX-a, posebno spektakularno odvajanje prvog stepena njegove megarakete Starship u septembru, što je otvorilo put za novu upotrebu ovog lansera.

„Spuštala se i spuštala, mogli smo videti kako vatra gori i rekao sam sebi: To mora biti Ilonova (raketa), samo Ilon to može'“, uveravao je novoizabrani predsednik.

Da li će najbogatiji čovjek na svijetu postati i najmoćniji? Njegova bliskost sa budućim 47. predsjednikom SAD-a vjerovatno će dodatno povećati uticaj tehnološkog milijardera. U izbornoj noći, Mask je na svojoj platformi postavio foto-montažu kako ulazi u Ovalnu kancelariju, kancelariju predsjednika SAD. Međutim, ostaje da se vidi da li će preuzeti neku važnu funkciju.

„Ne treba potcjenjivati činjenicu da se za Ilona Maska sada otvorio prozor uticaja", kaže politikolog Ratje. On bi sada mogao da pokuša da smanji državnu regulaciju kako bi ekonomski profitirao. „Posebno u vezi sa njegovim kompanijama SpaceIks, Starlink i Tesla, na primjer, što se tiče prava radnika", kaže Ratje. Mogao bi da se nada i velikim državnim ugovorima. Inače, ovo se ne odnosi samo na Maska i njegove kompanije, dodaje politički analitičar Knipfer. I drugi tehnološki giganti kao što su Amazon i Meta, zainteresovani su za što manje pravila i poreza.

Da li će prijateljstvo između dvojice milijardera, Maska i Trampa, potrajati i kada opadne euforija zbog pobjede? „Dva velika ega poput Donalda Trampa i Ilona Maska ne moraju nužno biti u harmoniji", kaže Ratje. On podsjeća na prvi mandat Donalda Trampa. Čovjek koji je postao poznat po rečenici „otpušten si", otpustio je devet od deset svojih ključnih saradnika tokom svog prvog predsjedničkog mandata.

ZAKLJUCAK VAM SIGURNO NECE BITI JASAN. MEDJUTIM MORAM DA NAPISEM ONO STO MISLIM. KORISTIM TO STO SU OVO MOJI BLOGOVI. DAKLE ILON MASK JE MUSKA VERZIJA MARIJE TEREZIJE. ZATO SAM JA TOLIKO OPSEDNUTA NJIMA DVOMA. OBOJE SU BILI VIZIONARI, OBOJE SU IMALI MNOGO DECE  I OBOJE SU HTELI ZAISTA DOBRO LJUDSKOM RODU, OBOJE SU SE BAVILI POLITIKOM NA VRLO BESKOMPROMISAN NACIN. ZATO MISLIM DA CE ILONOVO BAVLJENJE POLITIKOM BITI ILI TOTALNI PROMASAJ KOJI CE GA UNISTITI ILI CE PLANETA ZENLJA ZAISTA POSTATI BOLJE MESTO ZA ZIVOT!

.

ANTIMATERIJA

 UGLAVNOM KAD JE NESTO ANTI ZNACI SUPROTNOST OD NECEGA STO ZNAMO I STO KORISTIMO.ANTI NE MORA DA BUDE NESTO LOSE . ANTI MOZE DA BUDE CAK BOLJE OD ONOG  STO  VEC  IMAMO. OVAJ TEKST BI MOGAO DA BUDE VRLO KORISTAN JER NAS INFORMISE  O NEVEROVATNIM MOGUCNOSTIMA ANTIMATERIJE. UZ VESTACKU INTELIGENCIJU ANTIMAERIJA JE SVAKAKO NESTO STO CE LJUDSKOJ VRSTI U BUDUCNOSTI ILI MNOGO POMOCI ILI CE JE UNISTITI. PA STA SE PRVO ZBIJE.

Kao što kombinacijom čestica nastaje materija tako i kombinacijom odgovarajućih antičestica nastaje antimaterija. Na primer, stabilan atom antivodonika može da nastane vezivanjem pozitrona za antiproton. Njegove osobine bi trebalo da budu identične osobinama običnog vodonika. Zaista, atom antivodonika je proizveden u sudarima antiprotona sa mlazom atoma ksenona. U sudaru antiprotona sa atomskim jezgrom ksenona ponekad dođe do stvaranja para elektron-pozitron. Pri tome, može da se dogodi (mada vrlo retko) da brzina i pravac kretanja novonastalog pozitrona budu bliski brzini i putanji antiprotona. Tada pod uticajem privlačne sile između pozitrona (pozitivne čestice) i antiprotona (negativne čestice) nastaje atom antivodonika. Izolovan atom antivodonika stabilan je koliko i izolovan atom vodonika. Međutim, u sudaru sa običnom materijom dolazi do njegove anihilacije. Pošto se čestice kreću brzinom bliskom brzini svetlosti, vreme života antivodonika u aparaturi reda je veličine 4 × 10^-8 s koliko antiatomu treba da prevali desetak metara i anihilira se u sudaru sa zidom aparature. Danas se ulažu veliki napori da se proizvedeni atomi antivodonika zarobe u električnom i magnetnom polju, dakle, da se izoluju od obične materije i tako im se produži vek u meri koja će dozvoliti detaljnije ispitivanje atomskih osobina. Proizvodnjom prvih atoma antivodonika odškrinuta su vrata sistematskom ispitivanju antisveta. Prema standardnom modelu, fizičkoj teoriji koja opisuje osnovne gradivne elemente i sile u prirodi, antimaterija je supstanca sastavljena od elementarnih antičestica, za razliku od „obične“ materije koja je sastavljena od elementarnih čestica. Svaka elementarna čestica se odlikuje nekim osobinama (masa, naelektrisanje, spin...) koje je razlikuju od ostalih čestica. Za svaku česticu postoji i odgovarajuća antičestica, čije su neke osobine, poput mase ili spina, jednake, a druge osobine, poput naelektrisanja ili magnetnog momenta, suprotne. Najpoznatiji primer čine elektron i pozitron, čiji su naelektrisanje i magnetni moment suprotni, a sve ostale osobine identične. Materija i antimaterija ne mogu postojati jedna pored druge. Kada se nađu zajedno međusobno se poništavaju (anihilicija) uz oslobađanje velike količine energije u obliku gama zračenja ili drugih čestica.

Godinama su se fizičari upinjali da otkriju razlike i sličnosti između njih, da bi objasnili kako je stvoren Univerzum.

Otkriće da se antimaterija diže u reakciji na gravitaciju, umesto da pada, rasturilo bi sve što znamo o fizici.

Oni su sada prvi put potvrdili da atomi antimaterije padaju nadole.

Ali daleko od toga da je ovo sada naučni ćorsokak - to otvara vrata novim eksperimentima i teorijama.

Da li ona pada istom brzinom, na primer?

Tokom Velikog praska, materija i antimaterija je trebalo da se pomešaju i potru jedna drugu, ne ostavivši ništa za sobom sem svetla.

Zašto nisu jedna je od velikih misterija fizike i otkrivanje razlika između njih ključ je za njeno razrešenje.

Materija je u tim prvim trenucima stvaranja nekako uspela da nadvlada antimateriju.

Kako reaguje na gravitaciju moglo da krije rešenje, prema rečima doktorke Danijele Hodžkinson, članice istraživačkog tima iz Cerna u Švajcarskoj, najveće svetske laboratorije za fiziku čestica.

„Ne razumemo kako je našim Univerzumom počela da dominira materija i to motiviše naše eksperimente", rekla mi je ona.

Većina antimaterije postoji samo prolazno u Univerzumu, na deliće sekunde.

I zato, da bi uspeo da izvrši eksperimente, Cernov tim mora da je stvori u stabilnom i dugotrajnom obliku.

Profesor Džefri Hengst proveo je trideset godina gradeći pogon koji će minuciozno praviti hiljade atoma antimaterije od subatomskih čestica, hvatati ih i potom ih ispuštati.

„Antimaterija je naprosto najfascinČestice antimaterije, takozvani pozitroni, prvi put su detektovani u munjama, čime se dodatno razjašnjava nastanak ogromne količine energije koja se oslobađa prilikom te atmosferske pojave, a u perspektivi se možda otvara put za rešavanje energetskih problema čovečanstva.

Većina danas poznatih elementarnih čestica, koje se svrstavaju u "materiju", ima antipode - čestice antimaterije, koje poseduju istu masu i takozvani spin, ali se od njih razlikuju naelektrisanjem.

Pri sudaranju čestice i antičestice dolazi do anihilacije, odnosno njihovog uzajamnog uništenja, uz oslobađanje čudovišne količine energije.

Primena anihilacije u energetici je za sada isključena zbog velikih poteškoća u dobijanju i čuvanju čestica antimaterije.

Elektron i pozitron

Antičestica negativno naelektrisanog elektrona je pozitivno naelektrisan pozitron, čije je stvaranje u munjama zabeležila grupa naučnika pod vođstvom Majkla Brigtsa iz Univerziteta u Alabami pomoću kosmičkog teleskopa "Fermi" koji radi u gama dijapazonu elektromagnetnih talasa.

Naučnici su zabeležili impulsivnu aktivnost gama-zraka, koja se precizno poklopila sa nepogodama na površini Zemlje. Prve rentgenske i gama-impulse iznad Zemlje zabeležile su kosmičke opservatorije još devedesetih godina tokom istraživanja solarnog zračenja, kada je po prvi put utvrđeno da u munjama nastaju antičestice - pozitroni.

Samo par kilograma

Naučnici za sada nemaju objašnjenje za ovu pojavu, ali je sama činjenica da antimaterija prirodno nastaje na Zemlji od izuzetnog značaja.

Pri anihilaciji samo par kilograma materije i antimaterije stvara se energija slična energiji najjače vodonične bombe.

U slučaju pronalaska tehnologije za korišćenje energije anihilacije, energetski problemi čovečanstva bi bili rešeni za sva vremena, 

antnija, najmisterioznija stvar koju možete da zamislite", kaže mi on.

„Koliko mi razumemo, mogli biste da izgradite univerzum baš kao što je naš, sa vama i sa mnom u njemu, samo od antimaterije", rekao mi je profesor Hengst.

„To je prosto inspirativno da se prouči; to je jedno od najfundamentalnijih otvorenih pitanja - šta je ta stvar i kako se ponaša."

 

Kada se govori o najvrednijim supstancama na svetu, većina ljudi zamišlja dijamante, rastopljeno zlato i retke minerale. Ali beskrajno skuplja i mnogo ezoteričnija “stvar“ krije se u knjigama napredne fizike – a to je antimaterija.

Antimaterija je supstanca sastavljena od antičestica. U prirodi svaka čestica ima svoju antičesticu – kada se sudaraju, poništavaju jedna drugu, oslobađajući elektromagnetne talase koji donose energiju.

Iako je potencijal antimaterije ogroman, još nismo u mogućnosti da stvorimo njene složenije oblike u laboratorijama. Stoga ne čudi što se procenjuje da gram ove neuhvatljive supstance vredi oko 62,5 biliona dolara.

O pojavi antičestica prvi je pisao engleski fizičar Pol Dirak, koji je tridesetih godina prošlog veka napravio revolucionarno otkriće pozitrona ili antielektrona – čestice iste mase kao elektron, ali suprotnog naelektrisanja. Po njegovoj logici, antiprotoni i antineutroni su identifikovani kao antiteza protona i neutrona.

Energija koja teoretski proističe iz anihilacije materije i antimaterije zasenjuje čak i nuklearnu eksploziju, pa naučnici sa velikim oprezom, ali i radoznalošću istražuju ovu oblast.

Interstelarno putovanje je nešto što je čovečanstvo postiglo samo u naučnoj fantastici – poput svemirskog broda Enterprajz u Zvezdanim stazama, koji koristi pogon na antimateriju radi putovanja širom zvezdanih sistema.

Međutim, antimaterija nije samo naučnofantastični termin. Antimaterija zaista postoji. Ilon Mask je silu antimaterije nazvao „voznom kartom za međuzvezdana putovanja“.

Antimaterija je sačinjena od čestica skoro isto kao regularna materija, ali sa suprotnim električnim nabojem. To znači da kad antimaterija dođe u kontakt sa regularnom materijom – one se poništavaju i mogu proizvesti ogromne količine energije, piše Science Alert. Anihilacija antimaterije i materije pretvara masu direktno u energiju“, kaže fizičar Rajan Vid, osnivač i izvršni direktor kompanije „Pozitron dajnamiks“, koja razvija sistem antimaterijskog pogona.

Samo jedan gram antimaterije mogao bi proizvesti eksploziju ekvivalentnu nuklearnoj bombi. To je vrsta energije, kažu neki, koja bi nas mogla odvesti tamo gde niko ranije nije bio dosad najvećom brzinom.

Svemirsko putovanje rekordnom brzinom

Sva ta energija se može iskoristiti da ili ubrza ili uspori svemirsku letelicu pri opasnim brzinama.

Uzmimo kao primer putovanje do najbližeg zvezdanog sistema, Proksime, udaljenog oko 4,2 svetlosne godina. Motor na antimateriju mogao bi teorijski ubrzati svemirsku letelicu na 1g (9,8 metara po sekundi na kvadrat), dovodeći nas do Proksime za samo pet godina. To je 8.000 puta brže nego što bi „Vojadžeru 1“, jednoj od najbržih svemirskih letelica u istoriji, trebalo da pređe otprilike polovinu puta.

U našem solarnom sistemu, pak, svemirska letelica sa pogonom na antimateriju mogla bi stići do Plutona za 3,5 nedelja, naspram 9,5 godina koliko je bilo potrebno sondi „Nju horajzons“.

Zašto nemamo motore na antimateriju

Razlog je cena, a ne tehnologija. Fizičari naoružani najmoćnijim akceleratorima čestica napravili su antiprotone i atome antivodonika.

Proizvodnja ove vrste antimaterije je izuzetno skupa. Smatra se najskupljom supstancom na Zemlji.

Fizičar Džerald Džekson kaže da je osmislio asimetrični protonski sudarač koji bi mogao proizvoditi 20 grama antimaterije godišnje. Bilo bi potrebno osam milijardi dolara za izgradnju solarne elektrane koja bi zadovoljavala ogromne energetske potrebe za proizvodnju antimaterije, a 670 miliona dolara godišnje za funkcionisanje.

Međutim, postoje drugi načini za proizvodnju antimaterije. Vidov koncept uključuje pozitrone, antimaterijsku verziju elektronaDrugačija vrsta antimaterijskog motora

Pozitroni su nekoliko hiljada puta lakši od antiprotona i nemaju tako snažan efekat pri anihilaciji. Prednost je što se dešavaju prirodno i nisu potrebni ogromni akcelerator i milijarde dolara za proizvodnju.

Vidov sistem pogona na antimateriju dizajniran je da koristi kripton-79, oblik elementa kriptona koji prirodno emituje pozitrone. Sistem bi prvo sakupio visokoenergetske pozitrone od kriptona-79 i usmerio ih ka sloju regularne materije, proizvodeći energiju anihilacije. Ta energija bi onda izazvala snažnu fuzionu reakciju radi stvaranja potiska za svemirsku letelicu.

Iako su pozitroni možda jeftiniji od moćnijih oblika antimaterije, teško ih je kontrolisati jer su visokoenergični i moraju biti usporeni ili „obuzdani“. Stoga proizvodnja prototipa za testiranje u svemiru još nije izvodljiva, s obzirom na troškove.

Tako je sa svim dizajnima antimaterijske propulzije. Naučnici su proteklih decenija izneli desetine koncepata, od kojih nijedan nije realizovan.

Na primer, austrijski fizičar Ojgen Zenger je 1953. predložio „fotonsku raketu“ koju bi pokretala energija pozitronske anihilacije, a od 80-ih se priča o termalnim antimaterijskim motorima, koji bi koristili antimateriju da zagreju tečnost, gas ili plazmu radi obezbeđivanja potiska.

Da li je izvodljivo?

Reč je o uređaju koji radi sa zaista ogromnim količinama energije, što zahteva izuzetnu stabilnost i kontrolu. Ta enormna energija predstavlja još jednu prepreku jer se radi o velikim eksplozijama ako nešto pođe po zlu tokom testiranja.

Potrebno je testirati sisteme velike energije negde bez ugrožavanja biosfere, kaže fizičar Stiv Hau, koji smatra da bi Mesec bio dobro mesto za testiranje.

Nije naučna fantastika, ali neće biti napretka dok ne bude bitne potrebe za nekom misijom. Dok ne bude jakog razloga za vrlo brz dolazak do Kojperovog pojasa, solarnog gravitacionog sočiva ili Alfa Kentaurija – ili su nam možda potrebni veliki asteroidi zbog rudarenja – napredak će i dalje biti spor u ovoj oblasti, kaže Vid.

KAO STO SMO VIDELI IZ OVE PRICE  ,A ZNALI SMO ODUVEK DA POSTOJE RAZNE VRSTE ENERGIJE. ONDA ZNALI SMO DA CITAV NAS UNIVERZUM POTPADA POD TEORIJU RELATIVITETA  I DA SVE POSTOJI I NE POSTOJI. ZATO SAM SIGURNA DA ANTIMATERIJA ZAISTA POSTOJI, I DA JE BUDUCNOST ODAVNO STIGLA, A DA MI OBICNI SMRTNICI NISMO NI SVESNI TOGA. KAKO NE PRATIMO RAD FIZICARA I OSTALIH NAUCNIKA I KAD NAM PREDSTAVE NEKA OTKRICA PREDJEMO PREKO TOGA LAGANO JER UGLAVNOM NE RAZUMEMO O CEMU PRICAJU. 

I TAKO CEMO BITI SUOCENI VRLO BRZO SA REZULTATIMA KOJI SAMO CEKAJU DA BUDU OBELODANJENI JAVNOSTI. A TADA CEMO SE JAKO JAKO ZACUDITI I KAO STO REKOH IL CEMO ZIVETI MNOGO BOLJE ILI NAS NECE BITI.

NA FIZICI KAKO JOJ I SAMO IME KAZE (ZIVOT) ZAVISI OPSTANAK SVIH NAS..

 

PRAVDA NIJE ARITMETICKA NEGO GEOMETRIJSKA

 KADA CELA SRBIJA PONOVO PATI ZBOG NESRECE KOJA SE DOGODILA ZBOG ISKLJUCIVO LJUDSKOG FAKTORA KAO U  IVEK ZADNJIH GODINA RESILA SAMDA PONOVO PISEM O PRAVDI I SOCIJALNOJ JEDNAKOSTI KAKO JE VIDEO PLATON NEKADA TAKO DAVNO. JER DA LJUDI NISU POSTALI TOLIKO ZLI I POHLEPNI I BAHATI I NEMARNI DO NESRECE U NOVOM SADU NE BI NI DOSLO. LJUDI SU UZELI SVOJ ' DEO KOLACA' MISLECI DA IM PRIPADA ( I TO CAK NI ONAJ DEO KOJI IM  PRIPADA NEGO VECI NARAVNO.

Neko je sebi slobodno isekao parče kolača koje mu pripada.

I kao što se na fotografiji da videti parče koje je isekao je tačno veličine koliko mu pripada. Dakle nije uzeo ni više a ni manje, nego tačno koliko mu pripada.

Međutim kada je uzimao ono što mu pripada otežao je da drugi takođe uzmu ono parče koje njima pripada. Može se čak i reći da je stvorio nepravdu.

Dakle... kada koristimo svoje pojedinačno pravo na slobodu ako stvaramo nepravdu i drugima pravimo štetu to od tog momenta, kao što sam već na početku naveo, postaje (namerno ili nenamerno) loše korišćenja prava slobode pojedinca koju svi imamo.

A ova fotografija sa kolačem odlično pokazuje kako to izgleda.

Što bi Platon rekao:

"Pravda nije aritmetička već geometrijska."

Trudite se da budete pravedni. Jer velike pravde ili nepravde u jednom društvu kreću od onih malih, pojedinačnih!!!

Pojmovi pravde i nejednakosti od antike pa do danas predstavljaju neke od ključnih problema koji prožimaju ljudsko društvo. Oko ovih pojmova postoje brojne varijcije u vezi sa značenjem, a samim tim i sporovi,uprkos tome postoji konsenzus da se u suštini ovih pojmova nalaze načela kao što su solidarnost, ljudska prava i dostojanstvo. Sam termin socijalna pravda prvi put je skovan 1840. godine od strane Luiđijia Taperelija na osnovu učenja Tome Akvinskog.[1] Sa njom je usko povezana i socijalna jednakost čije je osnovno obeležje izlazak u susret potrebama svih ljudi na jednak način.

Istorijska svedočanstva, posebno književna dela, a ne samo rasprave filozofa, svedoče o stalnoj potrebi ljudi za pravdom. Svedoče o njihovoj potrebi da svoje odnose sa drugim ljudima, kroz posredovanje dobrima, vrednostima, institucijama, saobraze nekoj meri-božanskoj ili ljudskoj. Čak i kad bi ova potreba za pravdom bila samo izraz oskudnosti zemaljskih dobara kojima ljudi teže- i onda, sve dok traje takvo stanje, pravda bi bila predmet ljudskih težnji [Glintić 1995:16].

Platonovo shvatanje

Prema Platonu( Plátōn424/423 p.n.e.-348/347 p.n.e.), pravda stvara harmoniju u državi. Platonova država se sastoji iz tri staleža: upravljča-filozofi, čuvara, proizvođača-zanatlije, zemljoradnici, radnici. Svaki od staleža je specijalizovan isključivo za navedene poslove, uvek je dobar u njima i na taj način se potrebe države zadovoljavaju. Posao je moguće uvek obavljati dobro upravo zato što svaki stanovnik ove države radi ono za šta je prirodno najsposobniji. Upravo u ovome se ogleda pravednost u Platonovom delu Država (Platon 2005). Važno je da se napomene da u njegovoj državi prve dve klase ne poseduju privatnu svojinu, jer po Platonovom mišljenju ona kvari ljudsko biće. U delu Država isključivo pravičnost proizvodi vrlinu. Znanje o načinu proizvođenja vrline (nepromenljivoj Platonovoj ideji) poseduju filozofi i pošto ih prema Platonu ne zanima vlast već isključivo znanje oni treba da rukovode državom.

[P]ravedna državaje harmonična celina, zajednica koja liči na organizam, čiji delovi učestvuju u sreći celine i svojim učenjem doprinose toj sreći, srazmerno svojim prirodnim sposobnostima, a saglasno opštem dobru zajednice, koje nadilazi dobro bilo kog njenog dela [str. 18].

Nejednakost među pripadnicima staleža je posledica različitih prirodnih sposobnosti, odnosno funkcija koju vrše u harmoničnom organizmu-zajednici. Sloboda izbora, lične želje i promene u Platonovom delu se posmatraju kao pretnja harmoničnom poretku. Platon ne shvata kao problematičan odnos jedinka-zajednica. Za njega tu gotovo nema razlike, osim što je jedinka samo deo zajednice čija je jedina svrha doprinos održavanju harmoničnog funkcionisanja. Pitanje koje se nameće pri današnjem čitanju dela Država je šta je to pravedno u ovom totalitarnom uređenju, kako ga Karl Poper(Sir Karl Raimund Popper, 1902-1994) naziva. Poper smatra da u delu Država ne samo što pojedinac nije slobodan u odnosu na državu, već i društvo u celini takođe nije slobodno u odnosu na nju.

Tvrdim da u Državi on koristi termin ‘pravičnost’ kao sinonim za ono što je u interesu najbolje države. Šta je u interesu najbolje države? Zaustaviti promenu održavanjem rigidne klasne podele i klasne vladavine. Ako sam u pravu u ovoj interpretaciji, onda moramo reći da Platonov zahtev za pravičnošću ostavlja njegov politički program na nivou totalitarizma; i moramo zaključiti da se moramo čuvati opasnosti da budemo impresionirani jedino rečima [Poper1962/1993:129].

Prezentizam kao gledište ipak ima izvesna ograničenja kada je u pitanju objektivno razumevanje prošlih događaja.[2] Upravo Maks Veber(Maximilian Karl Emil „Max“ Weber, 1864-1920), predstavnik istorizma, govori da se društvo istinski može samo razumeti i to ukoliko se posmatra u kontekstu svoje epohe.[3] Neki poput Vilhelma Diltaja(Wilhelm Dilthey, 1833-1911) pored razumevanja istorijske epohe smatraju neophodnim i uvid u (auto)biografiju autora. Kada se Država posmatra u sopstvenom istorijskom kontekstu može se videti da je Platonovo razočarenje u atinsku politiku i političare usledilo neposredno posle smrti njegovog učitelja Sokrata i da je ovaj događaj ključan (pored posete Sirakuzi) u formiranju pesimističkog stava prema mogućnosti demokratije. U Platonovoj državi da bi neko pravedno vladao mora da poseduje istinsku ljubav prema znanju o onome šta stvarno jeste (odnosno filozofiji). Ako bi se na osnovu Platonovog dela određivala socijalna pravda ona bi predstavljala vrlinu koja usklađuje odnos pojedinca kao pripadnika određene zajednice i zajednicu vrednujući prirodne osobine pripadnika na osnovu kojih filozofi-kraljevi dodeljuju odgovarajuću obuku svakom pripadniku zajednice posle koje se dobija određeni status na hijerarhijskoj lestvici. Nejednakosti među ljudima su prirodne i na osnovu njih se pripada određenim staležima čije je mešanje zabranjeno, jer na taj način se održava ravnoteža nejednakosti u zajednici. Iako kod Platona znanje igra veliku ulogu kada je u pitanju društveno uređenje apsolutno najbolje države, ono nema status vrline kao kod njegovog učitelja Sokrata(Sōkrátēs, 469 p.n.e.-399 p.n.e.) već se koristi kao sredstvo za njeno dostizanje.

Aristotelovo shvatanje

Za razliku od Platona koji je bio idealista i čije delo Država se bavi idealnim državnim uređenjem Aristotel (Aristotélēs 348 p.n.e.-322 p.n.e.) koji je bio realista, svoje državno uređenje u delu Politika (Aristotel 1988) smatra za relativno najbolje uređenje zasnovano na postojećem stanju.On ostavlja mesta za promene kao jedno od mogućih sredstava za poboljšanje društva. Aristotelovski uređena država se nalazi između komunizma Platonove države i krajnjeg individualizma baziranog na laissez-faire principima.[4] Dok Platon razlikuje u svom uređenju tri staleža, Aristotel razlikuje dva: upravljače i robove. Aristotel razlikuje i dve vrste pravde: distributivnu i korektivnu. Sa aspekta distributivne pravde dobra se dodeljuju srazmerno sa veličinom zasluge. Ljudi različitih političkih preferencija preferiraju različite vrste zasluga.

[L]ična sloboda je osnov zasluge za demokrate, bogatstvo za oligarhe, lična vrednost za aristokrate. Zbog ovog kriterijuma zasluge Aristotelova teorija se naziva meritokratskom. Od toga po čemu se određuje zasluga u državi zavisiće i kako će se tumačiti kriterijum da jednakima treba jednako, a nejednakima nejednako [Glintić 1995:20].

Korektivna pravda se postiže kroz izjednačavanje u odnosima među ljudima. „Tu se uspostavlja prosta aritmetička proporcija. Jednako ima značenje sredine između gubitka i dobitka, a pravda ima smisao nadoknađivanja štete“ (str. 20). Aristotel pominje i razmenu dobara kao oblik pravde. Kako bi se uspostavila ova vrsta razmene neophodno je da postoji potreba za raspolaganjem sa određenim dobrom od jedne strane, strana koja raspolaže istim tim dobrom i sredstvo koje posreduje kako bi se vrednosti dobara koja se razmenjuju izjednačila. „Opšta vrlina iz koje treba da proizilaze sve ostale je po našem mišljenju pravednost“ (str.21). Aristotel pravdu svrstava među savršene vrline. Pravedno delanje je postizanje i održavanje ravnoteže, jer svaki manjak ili višak predstavlja nepravdu, upravo iz razloga što Aristotel pravdi pridaje i jednu praktičnu dimenziju što za sobom povlači da višak jedne strane predstavlja manjak druge strane. Posmatra je kao vrlinu uvek u odnosu prema drugome iz čega sledi da pravedno delovati znači održavati ravnotežu između primanja nepravde i vršenja nepravde.

Onaj ko vrši čin je nepravedan, ako taj čin vrši namerno, svesno i bez zablude u pogledu lica koga se radnja tiče, oruđa kojim se služi i cilja s obzirom na to koji to čin vrši, a čin je pri tom suprotan jednakosti i zakonu [str. 21].

Kada govori o pravdi sa aspekta države on pod ovim oblikom pravde smatra težnju države ka opštoj koristi-zajedničkom cilju, a svrha njenog postojanja je vođenje života u zajednici prema moralnim zakonima i takav život prema Aristotelu je pravedan život. Iako deluje kao da je svrha postojanja države zajednički život, zapravo život u zajednici je najbolji način za dostizanje pravednog života. Prema Aristotelu, ropstvo nije nepravedno i robovi baš kao i stranci-radnici zvani metojci i radnici (oni koji moraju da rade da bi egzistencijalne životne potrebe zadovoljili) nisu građani jedne države. Građani su samo oni pojedinci koji mogu da učestvuju u sudskoj i savetodavnoj vlasti. U njegovoj najboljoj mogućoj državi njeni građani se voljno pridržavaju moralnih zakona. Međutim on je svestan i pojedinaca koji nezavisno od morala zajednice vode živote koje odlikuje vrlina i smatra da je nepravda ako bi im se dala ista prava kao i drugim građanima ili ako se i od njih bude očekivalo da se pokoravaju zakonima poput drugih građana iznad kojih oni već jesu. „Kako je pisani zakon ljudska tvorevina onda on treba da bude tvorevina najboljih ili najboljeg među građanima, po obrazovanju i po vrlini-moralu“ ( str. 23). Prema shvatanju ovog filozofa, upravo ovakvi pojedinci treba da determinišu zakon i da budu kraljevi kojima se drugi pokoravaju bez otpora. „Potrebu za zakonom Aristotel objašnjava kao potrebu za razumom bez prohteva, bez strasti-što nijedna ljudska vlast ne može da bude.“ (str. 23) Iz napisanog se može naslutiti pojam nejednakosti i njeno shvatanje u kontekstu Aristotelove države. Aristotel, baš kao i Platon, smatra da ljudi po svojoj prirodi nisu jednaki i da gruba podela na dva staleža ne znači jedakost unutar njih. Kao što je pomenuto on shvata da među građanima postoji i intelektualna manjina koja dokolicu troši baveći se filozofijom i naukom za razliku od građana koje saznanje u tom smislu ne zanima. Građani koje znanje u ovom filozofskom smislu ne zanima, nemaju pravo da upravljaju državom za razliku od intelektualne manjine koja predstavlja zakon za ostatak građana. Život ispunjen umnom aktivnošću osim što predstavlja najveći stepen života ispunjenog vrlinom, on zapravo omogućava i najveću samodovoljnost jedinke kao i najveći stepen slobode i sreće, jer je „život saobrazan umu božanski u poređenju sa običnim ljudskim životom“ (str. 25n1).

Hobsovo shvatanje

Prema čuvenom engleskom filozofu Tomasu Hobsu(Thomas Hobbes, 1588-1679) pravda se zasniva isključivo na prirodnom zakonu koji je treći po redu važnosti među 12 prirodnih zakona, prema kome su ljudi obavezni da ispunjavaju norme nastale sklapanjem sporazuma. Prisustvujući burnim istorijskim događajima Engleske u 17. veku Hobs u svojoj filozofiji daje primat ljudskoj prirodi iz koje slede međuljudski odnosi koje on opisuje kao rat svih protv svih, i to shvata kao prirodno stanje. Posmatrajući ljude u stalnoj borbi za zadovoljenje sebičnih interesa javlja se potreba za sigurnošću i mirom prouzrokovana strahom od smrti, usled surovog i kratkog takmičarskog života, iz čega sledi potreba za sklapanjem sporazuma kao ključne stvari koji će im obezbediti mir i sigurnost, stavljajući zakone u ruke nekolicine ljudi ili jednog čoveka. Za razliku od Platona i Aristotela prema Hobsu su svi ljudi po prirodi jednaki (otuda i rat svih protiv svih) i pomenuta nekolicina ljudi nije povlašćena u odnosu na ostale. Tek sklapanjem ugovora počinje da se pravi razlika između pojma pravdei pojma nepravde, jer pre samog sklapanja ugovora nije postojala svojina zbog činjenice da ni država nije postojala pre tog čina. Kada govori o ispravnosti Hobs ističe da je i ona ustanovljena tek napuštanjem prirodnog stanja. Da bi se norme propisane sporazumom poštovale Hobs smatra neophodnim postojanje izvesne moći i prinude u smislu da su sankcije pri nepoštovanju ugovora veće od koristi koje bi se dobile kršenjem propisanih normi.

„[P]riroda pravde se sastoji u tome da se sporazumi održe u važnosti i da se svakom čoveku da ono što je njegovo.“ (str. 25). Što se tiče odnosa pravednosti i vrline, prema Hobsu, pravednost je vrlina tek kada čoveka odlikuju osobine kao što su „izvesna plemenitost ili izvesna viteška smelost koje se retko sreću“ (str. 26n1), i koji smatra ispod svoje časti i „dostojanstva da svoja životna zadovoljstva postiže zahvaljujući prevari ili gaženju date reči“ (26n1), što podseća na pomenutog Aristotela koji pravdu izjednačava sa vrlinom. Sa pojavom države pravednost od prirodnog zakona prerasta u građanski zakon, a pod tim Hobs podrazumeva da država putem suverene vlasti obezbeđuje njihovo poštovanje, ali joj ne daje pravo da krši sporazum, jer ga ona nije ni zaključivala, već su to činili ljudi još u prirodnom stanju.[5] Hobs razlikuje dva oblika pravde, a to su komutativna pravda i distributivna pravda. „Suveren predstavlja volju svih i dela u ime zajednice.“ (str. 29). Pod komutativnom on smatra jednakost vrednosti kojima je sklopljn ugovor i to je pravda ugovarača, a distributivna je dodeljivanje jednake koristi ljudima koji imaju podjednake zasluge i to je pravda posrednika. Sam Hobs pravednu vrednost definiše „ prema apetitu ugovarača“, a pod zaslugom ovaj engleski filozof podrazumeva nagradu po milosti, a ne dugovanje po pravdi (vidi: takođe i Capeheart .and Milovanovic, 2007: 15-16).

Milovo shvatanje

Britanski filozof 19. veka Džon Stjuart Mil(John Stuart Mill, 1806-1873) u delu Utilitarizam (Mill 1863) se bavi i dokazivanjem uzajamne povezanosti pojmova kao što su: pravda , međusobna jednakost, opšta korisnost i individualna sloboda. Prema ovom filozofu da bi se utvrdila pravednost neophodno je prethodno utvrditi moral. Mil kao jedan od osnivača utilitarizma sreću vidi kao cilj ljudske radnje i merilo moralnosti, ali pri tom pod tim ne podrazumeva ličnu sreću već samo zajedničku. Za Mila srećni život čine „mali i prolazni bolovi, mnoga i raznovrsna zadovoljstva uz odlučno preovlađivanje aktivnih zadovoljstava nad pasivnim i u kome je osnovno načelo celine da ne treba očekivati od života više nego što on može dati“ (str. 31n1). Njegov pojam pravednosti se sastoji od pravila postupanja i pravila osećanja kojim se prvo pravilo sankcioniše. Pod pravilom postupanja on podrazumeva deo skupa moralnih pravila koji imaju funkciju da štite svakog pojedinca da ga drugi ne oštete. Što se tiče pravila osećanja Mil pod njim podrazumeva postojanje želje za kažnjavanjem osobe koja je počinila štetu. Osećanje pravednosti da bi kao takvo postojalo mora biti povezano sa verovanjem da postoji neki čovek ili nekolicina ljudi kojima je učinjena šteta. Poštovanjem ovih pravila pojedinac stiče pravo da živi u određenoj zajednici sa ostalim njenim pripadnicima. U skladu sa naglašavanjem uzajamne povezanosti moralnih pravila i pravde, Mil govori da je zajednička svest o moralnom pravu koju svaki pojedinac može da zahteva od drugog pojedinca, upravo ono što obezbeđuje poštovanje ovih pravila. Za poštovanje obaveza pravednosti neophodni su nepristrasnost i jednakost. Nepristrasnost podrazumeva objektivnost u svakoj situaciji, a to se postiže rukovođenjem pomenutim pravilima. Pod pojmom jednakost Mil misli na jednaku raspodelu prava i zaštite ostvarenja tih prava. Svako ima pravo na to da se njegova lična sreća i pravo na sredstva za njeno ostvarenje jednako vrednuju kao i kod svih ostalih. Bez obzira na autoritet koji ovaj filozof daje pomenutim maksimama on ipak dopušta njihovo kršenje ukoliko društvena korisnost nadilazi njihovu korisnost.

Moderna shvatanja

„Have  you ever noticed
that anybody driving slower than you
is an idiot,
and anyone going faster than you
is a maniac?“ George Carlin

Uviđanje sve većeg značaja proučavanja društvenih i ekonomskih institucija kao ključnih u raspodeli koristi i obaveza dovodi i do porasta interesovanja za sam pojam socijalne pravde. Ovaj znatan skok u vezi sa njenim značajem događa se od 1850. godine. Da bi se pojam socijalne pravde shvatio na adekvatan način javlja se potreba za razlikovanjem između socijalne pravde i pravedne raspodele u odnosu na redistributivnu pravdu.[6]U oblasti socijalne pravde do revolucionarne pojave dela Džona Rolsa(John Bordley Rawls, 1921-2002) Teorija pravde (Rawls 1971/1998) nije bilo sistematske spekulacije o sadržaju ovog pojma, već se akcenat stvaljao na bavljenje kvazitehničko lingvističkim aspektom. Slobade, jednakosti i zajednica su stvari koje Rols u ovom delu posebno naglašava. Ovaj američki filozof u delu Teorija pravde predstavlja pravdu kao najznačajniju vrlinu društvenih institucija. I za ostvarenje drugih ciljeva u društvu smatra neophodnim poštovanje načela sa aspekta pravde.

Adam Svift(Adam Swift, rođen 1961) u delu Politička Filozofija (Swift 2006/2008) predlaže da se pravda zamisli kao posebna sfera moralnosti, jer on smatra da je pogrešno izjednačavati pravdu kao jedan oblik moralnosti sa drugim njenim oblicima. Za njega milosrđe ne podrazumeva pravdu iako spada u jedan od domena moralnosti. Ovaj sociolog i politički filozof kritikuje tendenciju da pravda, sloboda, jednakost i demokratija moraju biti međusobno usklađene. Jasna slika pojmova se može dobiti jedino odupirući se tendenciji da se posmatraju kao nužno nerazdvojni. Ljudi su u zabludi kada sklad među pomenutim pojmovima posmatraju nužnim i jedinim kriterijumom za ocenjivanje nekog društva.

Fridrih August fon Hajek(Friedrich August von Hayek 1899-1992) austrijski liberalni ekonomista i politički filozof, iznosi stav da je ideja o socijalnoj pravdi iluzija brojnih filozofa smatrajući je pogrešnom kategorijom. On je smatrao da donošenje suda o pravednosti i nepravednosti jednog društva nije moguće, jer ovi pojmovi se po njemu vezuju isključivo za domen pojedinačnog delovanja. U svom delu Put u ropstvo (Hayek 1944) Hajek kaže da država nema pravo da upravlja raspodelom resursa pojedinca, jer ona time krši njegovo lično pravo u ime neostvarivog ideala. Ovu vrstu uplitanja države smatra izrazito negativnom i za samo društvo, jer po njemu državna intervencija ograničava razvoj i napredak društva u celini. Pogrešno je na osnovu iznetog zaključiti da je i odgovornost prema Hajeku iluzija, jer on smatra da ona postoji čak i kada posledice nisu nameravane. Činjenica da posledice postoje znači da je neko za njih odgovoran. Kritika njegove filozofije ogleda se u tome da on nije uspeo „da ukine vezu između pojedinaca i skupnih ishoda kada je reč o pravdi.“ (Svift 2006/2008: 31) Zamerka njegovoj teoriji odnosi se na zanemarivanje značaja činjenice da pojedinci utiču jedni na druge i na taj način formiraju i društvo. „Potražnja za socijlanom pravdom najbolje se može posmatrati kao odgovor na nedostatke liberalne pravde“ (Barry 2005: 23).

Knjiga koje je učinila poznatim Džona Rolsa u ovoj oblasti kao autora je Teorija pravde (Rawls 1971). Rols u ovoj knjizi predlaže misaoni eksperiment čije bi sprovođenje po ovom američkom filozofu omogućilo preduslov za nastanak društva koje on vidi „kao društvo koje je oblikovano da unapredi dobro svojih članova koje je delotvorno uređeno javnim shvatanjem pravde. Stoga je to društvo u kome svako prihvata iste principe pravde i zna da ih drugi prihvataju i u kome osnovne društvene ustanove zadovoljavaju ove principe i da se zna da ih zadovoljavaju“ [Rols 1971/1988: 405]. Ključna stavka ovog misaonog eksperimenta jeste prvobitni položaj, čija je osnovna odlika veo neznanja pod kojim se podrazumeva da niko ne zna svoju društvenu poziciju ili društveni status niti svoje bogatstvo u raspodeli prirodnih dobara i nema znanje o mogućnostima, svojoj inteligenciji, snazi itd. Ljudi u ovom misaonom eksperimentu poseduju ipak „sposobnost da uobličavaju, menjaju i dosledno primenjuju pojam dobra“ (Rols, navedeno prema Sviftu: 33). Ljudi su isto tako svesni da su im neophodna i neka opšta dobra koja su po Rolsu primarna, a u njih ubraja: slobodu, mogućnosti, moći, prihode i sredstva, samopoštovanje. Nedostatak svesti o pomenutom položaju i sposobnostima omogućava da se ljudi doživljavaju kao međusobno jednaki. Principi pravde ustanovljeni u Rolsovom misaonom eksperimentu od strane racionalnih aktera kako ih on vidi, predstavljaju prema ovom filozofu zamenu za prirodno stanje. Ovi principi čine princip slobode koji podrazumeva da svaki čovek mora imati jednako pravo na „najširi ukupni sistem osnovnih sloboda, kompatibilan sa sličnim sistemima slobode za sve“ (Rols 1971/1998: 70) i princip jednakosti koji podržava nejednakosti u društvu pod uslovom da su one takve da „najviše idu u korist najmanje privilegovanih“ (str. 70) i da postojanje podjednakih šansi za sve omogućava jednaku dostupnost zvanja i položaja svima. Možda njegova teorija „maksimizacije minimuma“ na prvi pogled deluje kao paradoks, ali on iznosi vrlo smislene argumente.[7] Rols je svestan neohodnosti podsticaja za motivaciju ljudi kako bi radili one poslove koji donose pre svega opštu korist a u manjoj meri lična zadovoljstva. Nejednakost je ta koja podstiče ljude da prednost daju određenom poslu u odnosu na drugi. ,,Zamislite sve one neurohirurge i dinamične preduzetnike koji bi radije bili pesnici“ (Svift 2006/2007:37). Veća zarada jednog neurohirurga u odnosu na pesnika je razlog zašto ljudi nisu uskraćeni za hirurške vrste usluga. Kao primer kako jednaka raspodela dohotka bez obzira na vrstu posla koji se obavlja dovodi do stagnacije u društvu on navodi državni socijalizam u istočnoj Evropi. Ovo opravdanje nejednakosti iako je naišlo na široko prihvatanje, Adam Svift smatra da „kapanje odozgo“ nije dovoljno opravdanje za nejednakost ukoliko položaj najugroženijih nije najbolji mogući, a ne samo bolji nego što je bio. Ukoliko se samo imovinsko stanje uzima u obzir kao kriterijum za procenu najugroženijeg položaja u društvu procena nije adekvatana. Potrebno je i slobodno vreme uvrstiti kao jedan od kriterijuma za procenu pomenutog položaja, jer ne može se smatrati da je nejednakost u položajima neopravdana ako je prouzrokovana neradom. Hipotetični ugovor prema Rolsu ne treba da se poštuje zbog dužnosti ili konvencije, već zato što predstavlja odredbu onoga šta je pravedno. „Najpre možemo da kažemo da je u dobro uređenom društvu biti dobar čovek (posebno imati delotvoran osećaj za pravdu) zaista dobro za tog čoveka; a zatim, da je ovaj oblik društva dobro društvo“ [Rols 1971/1998: 511]. Prema tome jedino njegovim poštovanjem ovo je moguće postići. Učesnici u hipotetičnom ugovoru brinu o sebi tek pošto su lišeni svih informacija koje im pružaju tu mogućnost. Ovo je jedan od ključnih argumenata za značaj prvobitnog položaja prema Rolsu.

Američki filozof Robert Nozik (Robert Nozick 1938-2002) zastupa u odnosu na pomenutog Rolsa suprotno stanovište koje izlaže u svom delu Anarhija, država i utopija (Nozick 1974). Ovo delo u kom je značajan deo posvećen problemu slobodne volje predstavlja i jednu od najznačajinijih kritika Rolsove teorije. Prema Noziku država ne bi trebalo da se meša u raspodelu resursa da bi obezbedila pravednu raspodelu, smatra da je to neopravdano uplitanje u sferu privatnog vlasništva. U odnosu na Rolsa Nozik dobra ne posmatra kao nebeski dar, već kao produkt ljudskog rada, odnosno vlasništvo onih koji su ih proizveli. On takođe smatra da sa onim što poseduju, ljudi imaju pravo da rade šta im je volja, a tu spadaju: sopstveno biće, prirodni svet i stvari koje ljudi prave korišćenjem prirodnog sveta. Sve dok se imovinsko pravo poštuje u smislu da se država ne meša, osim da to pravo zaštiti, svaku raspodelu Nozik smatra pravednom bez obzira na njenu neravnomernost. Ljudi imaju slobodu da sa onim što je njihovo postupaju u skladu sa sopstvenom voljom. „Od svakoga po njegovom nahođenju, svakome po nahođenju drugih“ (Nozik, navedeno prema Sviftu 2006/2008: 46) glasi slogan kojim on opisuje tri načina sticanja legitimnog vlasništva.

1) Prvobitno prisvajanje je načelo koje predstavlja slučaj preuzimanja vlasništva nad do tada neposedovanim.

2) Dobrovoljan prenos vlasništva podrazumeva da čovek ima pravo da dobro koje poseduje daruje, proda, ustupi ili iznajmi, odnosno da radi sa njim šta hoće.

3) Ispravljanje nepravde je pravo na prenos vlasništva sa ciljem njenog ispravljanja.

Ako je ono što ljudi poseduju rezultat dobrovoljne razmene među njima onda je prema Noziku i sama raspodela pravedna. Bez obzira na to što raspodelu prirodnih sposobnosti i ovaj američki filozof smatra lutrijom, on ne vidi u tome nepravdu, jer čak i kada je ona stvar sreće, činjenica je da ljudi uvek poseduju sopstveno biće što je ujedno i jedna od kritika upućenih Rolsu koji smatra da su i prirodne obdarenosti zajednička imovina. Nozik smatra da nema ništa loše u tome da se vlasništvo nad sopstvenim bićem proširi i na proizvode koje to biće stvara.

Oba filozofa, i Nozok i Rols smatraju da tržišni ishodi ne omogućuju pravednu raspodelu kada je u pitanju zasluga. Često se zastupnici tržišne raspodele koriste spajanjem ne uvek spojivih tvrdnji pokušavajući da ih prikažu kao skladne u cilju opravdanja tržišnih ishoda. Prva tvrdnja govori o tome da je tržište značajno za ličnu slobodu smatrajući uplitanje od strane države pri raspodeli dobara na tržištu ugrožavajućom po nju. Druga tvrdnja glasi da tržište ljudima dodeljuje po zasluzi. Ove dve tvrdnje iako mogu u određenom slučaju biti kompatibilne, mora se imati svest o tome da one to nisu uvek. Uprkos tome što Robert Nozik smatra da ljudi imaju pravo na vlasništvo nad svojim sposobnostima i produktima koji su njima dobijeni, on ne opravdava da je tržište ono koje je relevantno sa aspekta pravde pri vrednovanju njihovih proizvodnih aktivnosti i zasluga. Sa ovim iznetim stavom se i Rols slaže sa Nozikom, ali ono u čemu se njih dvojica po ovom pitanju razilaze jeste što Rols ne smatra opravdanim, za razliku od Nozika, da sreća pri raspodeli prirodnih obdarenosti igra ulogu pri vrednovanju i dodeljivanju određenih zasluga. On se ne slaže da je u redu da „Tajger Vuds zaslužuje da zarađuje više od Džin Mejson, jer je on izuzetno obdaren igrač golfa koji milionima ljudi širom sveta pričinjava veliko zadovoljstvo, te je, stoga u situaciji da svoj rad prodaje po veoma visokoj ceni, dok je Mejsonova samo socijalna radnica“ [Nozik, navedeno prema Sfitu 2006/2008: 53]. Nozik za razliku od Rolsa smatra da Tajger Vuds ne treba da plaća ni porez. Čime se može opravdati stanovište koje ne pravi razlike u dodeli zasluga čak ni na osnovu uloženog truda koji se takođe smatra posledicom sreće? Činjenica je da su „[k]arakter i psihološko ustrojstvo ljudi rezultat i njihovog genetskog sastava i socijalizacije u detinjstvu“ (str. 54). Sve upućuje na to da se treba složiti sa Rolsom da je nepravedno da ljudi samo zahvaljujući sreći koju su imali prilikom raspodele ličnih obdarenosti ili društvenog položaja imaju različita imovna stanja. Adam Svift smatra da Rols ipak greši onda kada tvrdi da ni lični izbori ne bi trebalo da utiču na imovno stanje. Rols sa druge strane smatra da ni uložen trud, ni lične izbore nije moguće u praksi razdvojiti i posmatrati nezavisno od ostalih činilaca kao što je pomenuta sreća pri raspodeli prirodnih ličnih obdarenosti i društvenog položaja. Tržište se ne bavi načinom na koji se određene sposobnosti stiču, već nagrađuje one koji koriste ove sposobnosti da zadovolje potrebe onih koji već imaju novac i ne dovodeći u pitanje opravdanost ovakvih zasluga, već njihovu meru. Mislioci koji smatraju neopravdanim da sreća utiče na sticanje novca predlažu da se ovakva vrsta razlike među ljudima uočava samo u (ne)posedovanju simboličnih nagrada kao zasluga.

Različita shvatanja pojma zasluge

Opravdana očekivanja

Ljudi smatraju opravdanim institucionalno nagrađivanje, ali ne dovode u pitanje ispravnost institucionalnog poretka da dodeljuje zasluge. Ovakvo shvatanje, iako deluje smisleno zapravo je pogrešno, jer su institucije uspostavljene na nepravedan način i ne nagrađuju ljude u skladu sa njihovim stvarnim, sirovim i preinstitucionalnim zaslugama.

Naknada ili izjednačavanje

Stav prema kome su nejednakosti u obavljanju između „teških“ i „lakih“, „neprijatnih“ i „prijatnih“ poslova pravedno kompenzovane različitim stepenom i vrstom zasluga je neispravan. Pomenuta nejednakost zasluga između Tajger Vudsa i Džin Mejson se ne može opravdati većim stepenom „težine“ ili „neprijatnosti“ posla koji Vuds obavlja u odnosu na Mejson.

Loše posledice

Zaslužen je veći stepen vrednovanja posla koji obavlja jedan neurohirurg u odnosu na bolničarku kao kompenzacija za razliku u stepenu odgovornosti, stresa, posledica, dužeg radnog veremena, dužeg obrazovanja itd. Ovo ako bi bilo izostavljeno prilikom nagrađivanja, neurohirurg bi neopravdano bio lošijeg imovinskog stanja.Važno je napomenuti da razlike u shvatanjima socijalne pravde između Rolsa, Hajeka i Nozika ipak prestaju kada je u pitanju opravdanost nagrađivanja na osnovu produktivnosti koju nijedan od njih ne smatra adekvatnom.

Jednakost

Jednakost se sve više posmatra kao utopijska ideja u smislu da su i oni koji su je zagovarali shvatili njene nedostatake dajući primat bogatom društvu i zajednici. Političari danas smatraju da jednakost zanemaruje individualističke vrednosti birača. Politički filozofi se takođe slažu u vezi sa negativnim shvatanjem jednakosti. Pogrešno je smatrati najvažnijim jednaki udeo u raspodeli, a da se pri tom zanemaruje pomoć onima kojima je to najpotrebnije. Postoji razlika između političke i filozofske kritike jednakosti iako im je cilj zajednički, a to je da se položaj najugroženijih učini što je moguće boljim. Filozofi ideju o jednakosti smatraju čudnom u toj meri da je ona za njih nemoguća, jer „svet u kome bi svi imali isto je svet u kome niko ne bi imao ništa“ (str.110). Kritika praktičnih zastupnika je skeptična po pitanju opravdanosti preraspodele kao politike, što ne znači da se ne slaže sa ciljem poboljšanja najnepovoljnijeg položaja.

Pojam egalitaristička ravan se odnosi na načelo da se svi članovi jedne političke zajednice tretiraju kao jednaki u smislu ravnopravnog ophođenja od strane države. Neslaganje se javlja kod definisanja pojma ravnopravan tretman.

Danas se pod ovim pojmom uglavnom podrazumeva da svi građani moraju imati isto pravo da se prema njima postupa s brigom i poštovanjem, a da ta briga i poštovanje zavise isključivo od njihovog statusa kao građana (a ne od rase, pola, religije, nivoa intelektualnog razvoja, imovinskog stanja ili nečeg drugog) [str. 112].

Pogrešno je jednakost shvatati kao ideal raspodele. Primećeno je da se nejednakost u međuljudskim odnosima zanemaruje u znatnoj meri u odnosu na nejednakost pri raspodeli dobara. Ovo zanemarivanje ima ozbiljne posledice jer gubi iz vida da ova vrsta nejednakosti dovodi do ugnjetavanja, marginalizacije, eksploatacije, dominacije i slično što uzrokuje i nejednakost u raspodeli dobara. U prilog tome da je bitnija jednakost u odnosima, pokazuje i činjenica da se danas grupe poput homoseksualaca, osoba sa invaliditetom, etničke manjine bore za jednak tretman i položaj, a ne za podjednaku raspodelu dobara. Adam Svift, iako takođe svestan prioriteta ove jednakosti u svakodnevnom životu, ipak pri bavljenju fenomenom jednakosti zainteresovaniji je za pravilnu raspodelu dobara jer on nju smatra nerazdvojivom od neravnopravnih odnosa. Postoje pretpostavke da je jednakost pred zakonom ostvariva tek kada se obezbedi jednaka mogućnost predstavljanja pojedinaca pred istim. Pod tim se podrazumeva jednaka količina sredstava koja se troši za to predstavljanje. Građansko pravo podrazumeva da svi imaju pravo glasa, pravo konkurisanja, ali i minumum dobara koji je neophodan za ispunjavanje njihovih građanskih obaveza. Jednaka građanska prava ostvariva su jedino ukoliko imovinsko stanje ni na koji način ne utiče na njihov politički uticaj. Majkl Volceruvodi pojam složene jednakosti, kojim opravdava nejednaku raspodelu novca u određenoj sferi, ukoliko iza nje stoje pravi razlozi kao što je sposobnost pojedinca, i sve dok pomenute razlike u toj sferi ne utiču na raspodelu dobara u drugim sferama kao što su:zdravlje, obrazovanje, politika.[8]

Jednake šanse

Često čini da se i suprotstavljeni mislioci i političari slažu u neophodnosti postojanja jednakih šansi u društvu, ipak treba biti oprezan, jer navedeni pojam dobija različito značenje u zavisnosti od grupe ili pojedinaca koji se njime služe.

1) Minimalno poimanje jednakih mogućnosti predstavlja zalaganje da nečija rasna, religijska, polna pripadnost ne utiče na mogućnosti za obrazovanje, zaposlenje i slično.

2) Konvencionalno shvatanje jednakih mogućnosti ide korak dalje od prethodnog shvatanja i zahteva da mogućnosti za ostvarenje želja i ciljeva u životu zavise isključivo od sposobnosti i uloženog truda, a ne od društvenog položaja. Ipak realnost nam pruža drugačiju sliku.

Činjenica da deca iz srednje klase imaju oko tri puta veće šanse da dobiju posao u okviru te klase nego deca iz radničke klase, a istovremeno tri puta manje šanse od njih za posao u okviru radničke klase, govori u prilog zaključka da klasna pripadnost utiče na izglede za zapošljavanje [str. 119].

3) Radikalno shvatanje zagovara da pored društvenog položaja treba imati u vidu i prirodne obdarenosti, jer su i to stvari na koje pojedinac ne može da utiče. Oni opravdavaju nejednake nagrade kao posledicu nejednake raspodele ovih obdarenosti, ali kritikuju uticaj ove raspodele na mogućnosti pri zapošljavanju.

Jednake mogućnosti jednostavnije od jednakih ishoda?

Gotovo zdravorazumski, jednakost mogućnosti se prihvata kao društveno opravdana što nije slučaj sa jednakosti ishoda, a pri tome se zanemaruje činjenica da su ova dva pojma često nužno povezana. Pokušaj ostvarenja jednakih društvenih šansi podrazumeva i izjednačavanje u određenim ishodima. Kako bismo deci iz ugroženijih društvenih slojeva pružili jednake šanse koje imaju deca iz povlašćenih društvenih slojeva, neophodno je da se dozvoli uzimanje novca od povlašćenih slojeva radi izjednačavanja resursa, a samim tim i mogućnosti za napredovanje među njima. Pored ovog postoji i stanovište koje jednake ishode i šanse izjednačava. Sve dok je mogućnost izbora i jednake obaveštenosti o njihovim posledicama prisutna, jednake šanse je ispravno izjednačavati sa jednakim ishodima. Treba biti svestan činjenice da postoje razlike među ljudima po pitanju preferencija različitih životnih izbora, u smislu da će neko između bolje zarade i više slobodnog vremena izabrati prvu stvar, a neko drugu. Nejednakost u ovim ishodima samo je prividna, jer višak novca predstavlja kompenzaciju za manjak slobodnog vremena i obrnuto. „Mnogi ljudi govore da žele ‘jednake mogućnosti’, a u stvari kada se sve uzme u obzir žele samo manje nejednake mogućnosti“ (str. 120-121).

Jednakost i odnosi između bogatih i siromašnih

Da li jaz između bogatih i siromašnih predstavlja nešto što bi opravdano trebalo da smeta društvu? Oni koji veruju u potpunu jednakost u njoj vide sredstvo, a ne cilj. Pitanje koje se često ne postavlja, a važno je, tiče se da li je jednakost baš u svakom smislu bolja od nejednakosti? Između društva u kome niko nema ništa i svi su jednaki po tom pitanju, i društva gde svi imaju nešto, ali sa malim razlikama u količini, ne može se reći da je jednakost u prvom društvu u ovom slučaju, bolji izbor od nejednakosti u drugom društvu. Razlog zašto se nejednakost izbegava je što ona položaj najugroženijih čini još gorim. Jaz u društvu je problematičan u smislu da se razlike u blagostanju posmatraju u odnosu sa blagostanjem drugih. Samopoštovanje zavisi od ugleda pojedinca koje on ima u očima drugih, a to se često odnosi na ono šta on može da uradi u odnosu na druge. Veći porez za najproduktivnije dovodi do smanjenja njihove produktivnosti i na taj način i položaj najugroženijih ne biva bolji, već gori nego što je bio. Pojam siromaštva ne treba posmatrati u apsolutnim okvirima već relativnim.

Bitno je i to da ono što ljudi poseduju bude, u odnosu na ono što imaju drugi, dovoljno za učešće u zajedničkom životu u društvu, da ih drugi smatraju svojim sugrađanima, te da, zahvaljujući tome, budu članovi društva koji imaju samopoštovanje [str. 132].

Dakle, iako potpuna jednakost nije neophodan uslov za samopoštovanje, ipak veliki jaz često ima veliki uticaj.

Zdravlje

Ekonomski položaj i zdravlje su povezani. Sa povećanjem siromaštva raste i verovatnoća da se pojednac razboli i umre mlad čime se ujedno povećeva šansa za sličan ishod kod njegovih potomaka. Ovo ipak ne znači da je nužno nejednakost ta koja je odgovorna za nečije zdravlje. Bez obzira na jednakost, u društvu u kome svi gladuju zdravlje njegovih pripadnika je narušeno.

Bratstvo ili zajednica

Prema ovom stanovištu pomenuti jaz potkopava osećaj solidarnosti i zajedništva među članovima određenog društva, i iz tog razloga se ekonomska nejednakost smatra lošom po društvo u celini. Značaj solidarnosti i zajedništva među pripadnicima određenog društva uočio je i čuveni francuski filozof i jedan od utemeljivača sociologije Emil Dirkem(Emil Durkheim, 1858-1917) dajući u svojoj teoriji solidarnosti i osećaju integracije njegovih pripadnika presudan značaj za poredak u njemu. „Dok je svaki građanin prijatelj nekom građaninu, nijedan građanin nije prijatelj svima. Međutim njihova zajednička privrženost pravdi omogućava jedinstveno gledište“ (Rols 1971/1998: 422-423). Nejednakost uzrokujući nejednake životne šanse za napredak može da utiče i na stvaranje nejednakih životnih stilova, što smanjuje pomenuti osećaj solidarnosti i zajedništva. Ovaj nedostatak jednako pogađa i bogate i siromašne pripadnike istog društva. Da li je opravdano zalagati se za društvo u kome se ekonomska nejednakost veštački ograničava radi postizanja bratstva, ako bi rezultat toga bilo društvo u kome bi najsiromašniji bili siromašniji nego što bi inače bili? Rols se ne slaže sa tim da ekonomska nejednakost nužno narušava osećaj bratstva u kome je na snazi princip razlike. U ovakvom društvu svi članovi vide svrhu ekonomske nejednakosti upravo u poboljšanju položaja najsiromašnijih. Svift smatra da prema Rolsu ,,niko ne želi da bude imućniji od drugih, osim ako to ne ide u korist najsiromašnijih!“ (Svift 2006/2008: 135 ).

Dobra koja utiču na položaj u društvu

U društvu postoje određena dobra čijom nejednakom raspodelom se ne doprinosi povećanju ukupne količine kolača. Samo težnja ka jednakosti u ovom slučaju može dovesti da položaj najugroženijih bude najbolji mogući u slučaju kada dobra utiču na mogućnosti ostvarivanja položaja u društvu. Isto tako postoje i ona dobra koja osim društvene koristi imaju i lični interes, nezavisno od mesta koje obezbeđuju u raspodeli. Jedno od ovakvih dobara je i obrazovanje. Svift piše: „Sposobnost da razumem Šekspirova dela ili rešavam kvadratne jednačine od koristi je meni lično, bez obzira na to koliko drugih može to da uradi podjednako dobro ili bolje“ (str. 137). Isto tako, ovo pomenuto dobro je od presudnog značaja kada su u pitanju bolje ili lošije plaćeni poslovi. On o obrazovanju govori i u primeru privatnih škola, gde zapaža da ljudi koji poseduju sredstva za ovu vrstu školovanja nemaju nameru da nanesu štetu onima koji ta sredstva nemaju. Ovo školovanje posmatrano sa aspekta društvene korisnosti ipak kao ishod daje veću prednost onima sa diplomama privatnih škola što utiče i na tržišnu raspodelu.

Prividna egalitarnost

Utilitarizam

Utilitarizam je teorija koja princip korisnosti definisan kao najveća sreća za najveći broj ljudi, ističe kao glavni princip u ljudskom ponašanju u odnosu na moralne ili neke druge vrline. Prema ovom stanovištu korist najvećeg broja ljudi nadilazi pojedinačnu, a sa njom i moral u smislu da je u redu ubiti jednog pojedinca ako on ugrožava bezbednost više njih. Ovoj teoriji zastupa da se jednakost može postići izjednačavanjem korisnosti što dovodi samo do prividnog egalitarizma, jer je sam princip korisnosti vrlo relativan.„Nije moja greška što su me mama i tata razmazili te su mi potrebni šampanjac i kavijar da bih bio sretan“ ( str. 141). Stvar ukusa takođe može biti stvar sreće na koju pojedinac ne može da utiče. Kritika utilitarizma ogleda se i u problematizaciji mogućnosti usaglašavanja interesa pripadnika grupe ili određene zajednice u maksimizaciji sebičnih interesa. Ukoliko su drugi ljudi samo sredstva za ostvarenje interesa nekog pojedinca, onda je i on sam samo sredstvo, a ne svrha za sebe. Tako se i Kantov kategorički imperativ suprotstavlja utilitarizmu.[9] „[F]aktor u kome se ogleda suština pravde; on nije u korisnim posledicama za sebe nego u očekivanju koristi za svaku osobu“ (Boecher and Kelly 1998: 27).

Načelo umanjenja

Džozef Raz (Joseph Raz, rođen 1939) u knjizi Moralnost slobode (Raz 1986) izraelsko-britanski filozof zastupa ovo načelo podrazumevajući pod njim da što pojedinac više ima smanjuju se razlozi da dobije još. On zastupanje ovog načela opravdava na sledeći način:

Razlog što se zalažemo za razne nejednakosti nije sama nejednakost, već onima šta ukazuje temeljno načelo. To je glad onih koji su gladni, to su potrebe onih koji nemaju dovoljno, patnje bolesnih, itd. činjenica da su oni u lošijem položaju od svojih suseda značajna je, ali ne kao nejednakost u smislu posebnog zla. Njen značaj je u tome što pokazuje da je njihova glad veća, njihove potrebe hitnije, njihove patnje bolnije, i zato je naša briga za gladne, siromašne i bolesne, a ne zalaganje za jednakost ono što nas navodi da im dajemo prednost. [Svift 2006/2008: 142-143].

Dovoljnost

(Ne)jednakost u društvu gubi značaj ukoliko svi u njemu imaju dovoljno. Dovoljnost kao takva utiče na jednakost u raspodeli. Mnogi će se složiti sa principom dovoljnosti, ali ne i sa onim šta se pod „dovoljnim“ podrazumeva. Ostvarenje ovog principa može zahtevati oduzimanje od onih koji imaju iznad definisanog dovoljnog nivoa. Ovaj problem se najbolje može videti na iskarikiranom primeru da će se svako ili većina složiti sa tim da svaki čovek ima pravo na par očiju, ali gotovo niko ne bi pristao da se odrekne svojih očiju zarad drugog.

Da li jednakost uzvraća udarac?

Iz svega izloženog o Rolsovom shvatanju pravde može se steći pogrešan utisak da je on egalitarista. On nejednakost opravdava ukoliko je u pitanju „maksimizacija minimuma“, a ne pridaje vrednost jednakosti samoj po sebi. Ukoliko je tretman svih građana od strane države jednak, bez obzira na razlike u međusobnoj obdarenosti i društvenom položaju, građani će jedni o drugima razmišljati i postupati kao sa ravnopravnima. Prema Rolsu samo jednak tretman, a ne jednakost u smislu zanemarivanja međusobnih razlika među ljudima, može obezbediti da položaj najugroženijih bude najbolji mogući. „Svako treba da dobije ono za šta principi pravde kažu da je ovlašćen da dobije,a to ne zahteva jednakost“ (Rols 1971/1988: 288). Bitno je i da se jednakost ne može posmatrati u određenom vremenskom periodu. Neophodno je da se poznaje proces njenog nastajanja. Samo u tom slučaju ishode je moguće izjednačiti sa šansama. Na pitanje onih na koji način jednakost može da doprinese poboljšanju položaja najugroženijih može se odgovoriti pitanjem na koji način onda nejednakost može doprineti poboljšanju ovog položaja? Najveći argument u odbrani nejednakosti je motivacija. Što je veći kolač, svačije parče će biti veće. Tržišne cene čak i kada ne bi imale vezu za sticanjem novca bile bi bitne, jer obavljaju signalnu funkciju.[10] Sama priroda čoveka posmatrana sa aspekta nekih mislilaca kao sebična i sklona samo ličnoj maksimizaciji je argument u korist zašto je nejednakost neizbežna u poboljšanju položaja najugroženijih. Da li je prihvatanje ljudske prirode kao sebične dovoljno opravdanje za nejednakost u društvu? Škotski filozof i istoričar Dejvid Hjum(David Hume, 1711-1776) smatra da je pogrešno iz istinitih sudova donositi moralne. Po njemu ne postoje racionalna verovanja, a moral je zasnovan upravo na njima, za razliku od istine koja se zasniva na objektivnom znanju. Prema tome ako je istina da su ljudi po prirodi sebični to nije opravdanje za održanje i podsticanje nejednakosti u društvu. To onnaziva naturalističkom greškom (Boecher and Kelly, 1998).

Princip razlike i iznuđivanje

Mi smo obdareni pojedinci. Tržište nam stavlja do znanja da je ono što mi možemo proizvesti ili učiniti veoma značajno vama ostalima. Da li želite da našu obdarenost upotrebimo. U redu, to ćemo učiniti, ali samo ako nam platite više nego što drugi ljudi dobijaju. U suprotnom, nema pogodbe [str 149-150].

Ovde se izostavlja aspekat poboljšanja položaja najsiromašnijih, te je zato ovo ucena , a ne primena principa razlike.

Uravnotežujući element

Pomenuto je da razlika u zaradama neurohirurga i pesnika nije opravdanje nejednakosti, već nastojanje da se svi činioci uzmu u obzir. Njena funkcija je u izjednačavanju podsticaja, u smislu da je veća zarada hirurga kompenzacija za veću odgovornost, manje slobodnog vremena, stres i dužinu obrazovanja. Ovo predstavlja uravnotežujući element.

Zašto jednakost i poboljšanje položaja najsiromašnijih ne idu zajedno?

Najčešći odgovor glasi da ljudi ne veruju u ostvarivanje najboljeg mogućeg položaja najugroženijih, već u ostvarivanje najboljih rezultata na osnovu vlastitih sposobnosti. Jedna od kritika Rolsove teorije glasi da je nerealno očekivati od pojedinca koji ima pravo da svoju obdarenost prema pravilima Rolsovog sistema maksimalno koristi za sopstveni napredak, a da pri tom bude objektivan. Adam Svift se slaže sa tim da država svoje građane treba da tretira kao ravnopravne bez obzira na razlike koje su među njima neminovne. Ovakav stav se zasniva na egalitarističkoj podlozi na koju se danas političari često oslanjaju u svojim govorima. Neretko dolazi do zabune u vezi sa jednakosti u smislu jednake raspodele i jednakosti u ravnomernom tretmanu od strane države. Sa građanskom jednakošću se gotovo svi slažu, dok je situacija sa raspodelom dobara kompleksnija. Najčešći izbor između jednakosti i poboljšanja položaja najugroženijih kod onih koji se bave ovim problemom, gotovo uvek je poboljšanje. Nejednakost u raspodeli dobara većina prihvata kao opravdanu ukoliko doprinosi poboljšanju položaja najsiromašnijih. Medjutim ona nije uvek adekvatno sredstvo za to. Ponekad je jednakost u raspodeli pomenutih dobara jedini način za ostvarenje cilja principa razlike. Prema tome koliko god zalaganje za jednakost u nekim situacijama deluje čudno ili čak i nastrano, treba biti svestan da pomenuta nejednakost u raspolaganju dobrima postoji samo zbog ljudske sebičnosti, kako kaže Adam Svift.

INACE PRAVDA JE

 

Pravda predstavlja vrednosno načelo raspodele koje određuje koliko dobara i koliko tereta (odn. prava i obaveza) treba dati subjektima društvenih odnosa. S obzirom na to da raspodelu, preko zakona vrši država, evidentno je da između pravde i prava postoji neraskidiva veza.

Pravda je takođe i koncept pravičnog i moralnog postupanja prema svim osobama (vidi fizičko lice i pravno lice, posebno u zakonu. Na pravdu se često gleda kao na stalni napor da se čini ono što je „ispravno“. U najvećem broju slučajeva ispravnim se smatra ono što misli i oseća većina, ono što je logično, ili što zalazi u natprirodno, mistično.

Međutim neki pisci (npr. Kelzen) pravdi ne pridaje neki veći značaj (iako priznaje da je ona neophodni pokretač ljudskog delovanja), zato što u modernom društvu postoje samo interesi različitih društvenih grupa i njihov sukob. Taj se sukob može, od strane poretka, rešiti na dva načina - ili će se zadovoljiti interesi jedne grupe, nauštrb druge; ili će se naći kompromis gde nijedna od strana neće dobiti, ali ni mnogo izgubiti. Koje je od ova dva rešenja „pravedno“ u datom trenutku, nemoguće je odrediti, jer pravda nije racionalna kategorija, odn. ne postoji način da se ona precizno utvrdi ili izmeri. oš je Aristotel dao podelu pravde. Po njemu, postoje dve vrste pravde - komutativna (ili korektivna) i distributivna.

Korektivna počiva na principu aritmetičke jednakosti - za izvršenu radnju, sledi odgovarajuće protivčinjenje; dok se distributivna oslanja na geometrijsku jednakost - postoji jedan viši subjekt (npr. država) koji potčinjenim subjektima, prema unapred utvrđenim kriterijumima, raspodeljuje prava i obaveze. Socijalna pravda obuhvata pravedan odnos između pojedinaca i njihovog društva, često uzimajući u obzir kako privilegije, mogućnosti i bogatstvo treba raspodijeliti među pojedincima.^[2] Socijalna pravda je takođe povezana sa društvenom mobilnošću, posebno lakoćom sa kojom se pojedinci i porodice mogu kretati između društvenih slojeva.^[3] Socijalna pravda se razlikuje od kosmopolitizma, što je ideja da svi ljudi pripadaju jednoj globalnoj zajednici sa zajedničkim moralom.^[4] Socijalna pravda se takođe razlikuje od egalitarizma, što je ideja da su svi ljudi jednaki u pogledu statusa, vrednosti ili prava, jer sve teorije socijalne pravde ne zahtevaju jednakost.^[5] Na primer, sociolog Džordž K. Homans je sugerisao da je koren koncepta pravde u tome da svaka osoba treba da dobije nagrade koje su srazmerne njenim doprinosima.^[6][7] Ekonomista Fridrih Hajek je izjavio da je koncept socijalne pravde besmislen, tvrdeći da je pravda rezultat ponašanja pojedinca i nepredvidivih tržišnih sila.^[8] Socijalna pravda je blisko povezana sa konceptom relacione pravde, koja se odnosi na pravedan odnos sa pojedincima koji imaju zajedničke osobine, poput nacionalnosti, ili koji su uključeni u saradnju ili pregovore.

ZNACI PITANJE PRAVDE I SLOBODE DA IMAS PRAVO NA SVOJ DEO KOLACA POSTOJI ODUVEK. GODINAMA SE MENJALO NA SVE GORA I GORA RESENJA I POSTUPKE KOJI SU DOVODILI DO NAJSVIREPIJIH ZLOCINA JER SE NEKO 'ZAIGRAO'. PRAVDU NIKO NE MOZE DA VAM OSPORI. PRAVDA IDE U Z SLOBODU  I TO JE ONO STO NAS CINI LJUDSKOM VRSTOM. IMAMO PRAVO NA SLOBODU I NA PRAVDU. RETKO KO OD NAS KORISTI TA PRAVA, A ONA MANJINA KAO STO REKOH TA SVOJA PRAVA ZLOUPOTREBLJAVA CINECI KRIMINAL OD NAJMANJEG DO ONOG NAJVECEG, NAJTEZEG KAD JE KRAJNJI REZULTAT TE NJIHOVE SLOBODE I PRAVDE GUBITAK LJUDSKIH ZIVOTA.

 

KAKO ONDA DA SE MI OBICNI LJUDI NE ZAPITAMO GDE TO ZIVIMO? KAKVO JE OVO DRUSTVO?

[3