MOJ BEOGRAD

MOJ RODNI GRAD I KAO TAKAV ZAUZIMA OGROMNO MESTO U MOM SRCU. MOZDA CE OVO BITI PRISTRASAN TEKST AL REALNO KOLIKO LJUDI JE ZA MOJ BEOGRAD REKLO TOLIKO LEPIH RECI? MNOGO LJUDI VIDI NJEGOVU LEPOTU. NEKI VIDE I NJEGOVU DUSU. A MENE SAD NAJVISE BOLI STO MOJ BEOGRAD SA SVE LEPOTOM I DUSOM NESTAJE IZ DANA U DAN.MOMA KAPOR JE TO LEPO OPISAO.

Beograd je kroz istoriju preživeo sve i svašta, po pravilu uvek izlazio kao pobednik!

Beograd nije grad, "BeGe" je Gaga Nikolić, Milena Dravić, Prele, Džej, Luis, Cane, Đole Marjanović... Beograd je "FEST", "Demija", "SKC"... Beograd je onaj pogled na Avalu kada od Kalenića kreneš ka Dušanovcu. Beograd je miris čokolade koji jednom u par dana prekrije pola Voždovca. Beograd je šmeker koji ume da iskombinuje starke i šajkaču na nekom džez festivalu. Vesić, Šapić, Dejan Stanković, Aca i braca... Oni nisu Beograd, oni su (po beogradski) džiberi, a Bg džiberima nikada nije praštao i uvek, ali uvek nakon tuče sa džiberima izlazio kao Pobednik, kad tad!

„Beograd nije u Beogradu, jer Beograd, u stvari i nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.“ – Momo Kapor

Sta da se radi?  Moje kukanje ne moze pomoci. A najvise kukam od promene platoa kod "Konja" i izmestanja Zeleznicke stanice za koju sad ne znam gde je. Ovih dana ruse Slaviju koja od "Pevajuce fontane" izgleda mnogo losije nego pre. O seci drveca da ne pricam. Pa ipak bi htela da ovaj tekst bude zabavan i da shvatite zasto je tako lako voleti Beograd - Moj Beograd. 

Beograd je kroz istoriju dobio mnoštvo imena, i to su:

1. Singidun – keltsko ime
2. Singidunum – romanizovano keltsko ime
3. Beograd – slovensko ime
4. Biograd na Dunavu – staro hrvatsko ime
5. Alba Graeca – latinsko ime
6. Alba Bulgarica – latinsko ime grada tokom bugarske vladavine
7. Fehérvár – mađarsko ime
8. Nandoralba – u srednjovekovnoj Mađarskoj do 14. veka
9. Nándorfehérvár, Landorfehérvár – u srednjovekovnoj Mađarskoj
10. Weißenburg i Griechisch-Weißenburg – nemačko ime
11. Castelbianco – italijansko ime
12. Velegrad – vizantijsko ime
13. Dar Al Jihad – osmanlijsko ime koje znači Kuća rata
14. Belgrat – tursko ime
15. Prinz Eugen Stadt – nacističko ime  
16. Obzirom da je Beograd u Evropi i svetu poznat kao grad provoda, jedna od interesantnijih činjenica je da je baš u Beogradu na Dorćolu 1522. godine otvorena prva kafana u Evropi. U njoj se služila samo crna kafa, pa se pretpostavlja da je kafana baš po tome i dobila ime. Smatra se da je ovaj događaj podstaknut nakon što su Turci 1521. godine osvojili grad i doneli sa sobom običaj ispijanja kafe na javnim mestima. Najbolja kafana je, kako kažu, bila Crni Orao.

    Beograd je s početka 20. veka imao ukupno 300 kafana, od kojih se čak 17 nalazilo u Poenkarevoj, današnjoj Makedonskoj, ulici koja je tada imala svega 40 kuća. Na Pozorišnom trgu, današnjem Trgu Republike, nalazilo se čak 16 kafana kao i u Dubrovačkoj ulici. Na Varoš kapiji bilo ih je 12, na Terazijama 11, na Slaviji 9, a u Skadarliji 7. Njihovi počasni gosti bili su Đura Jakšić, Laza Kostić, Vojislav Ilić, Janko Veselinović, Laza Lazarević, Stevan Sremac, Branislav Nušić, Tin Ujević i drugi.

    Najstarija kafana u Beogradu koja i dalje radi zove se Znak Pitanja i nalazi se na Kosančićevom vencu kod Saborne crkve, napravljena u kući koju je podigao Naum Ičko. Ova  kafana poznata je i po činjenici da je njen redovan gost bio Vuk Stefanović Karadžič, zbog čega je kafana postala i prvo čitalište „Srpskih novina“. Još jedna čuvena beogradska kafana zove se Tri Šešira, a nalazi se u boemskoj četvrti Skadarlija. Izgrađena je davne 1864.godine i nosila je nadimak „Vinsko vrelo“. Ime je dobila po radionici šešira pod istim imenom i na istom mestu nalazila pre nje.

    Osim masonske piramide u Knez Mihailovoj ulici, koja je daleko od neprimetne, masonski simboli mogu se videti na fasadama mnogih zgrada u gradu. Što se same piramide tiče smatra se da je to spomenik nauci postavljen u okviru izložbe Svet merenja 1955. godine ispred galerije Sanu. Na njoj se mogu videti koordinate grada, nadmorska visina i sila zemljine teže.

    Drugi pak veruju da je piramida napravljena od strane slobodnih zidara – masona, jedina razlika je što nedostaje svevideće oko koji je zajedno sa piramidom jedan od njihovih glavnih simbola. Jedna od zanimljivijih činjenica je da je grobnica Branislava Nušića izgrađena kao nedovršena masonska piramida, a na grobnici Živojina Mišića možete primetiti granu akacije koja je takođe značajan masonski simbol.

    Hotel Moskva je jedno od najvažnijih zdanja koje se nalazi u centru prestonice. Zgrada hotela podignuta je 1906. godine u ruskom stilu sa elementima antičke grčke, a delo je beogradskog arhitekte Jovana Ilkića. Hotel je svečano je otvoren 1908. godine od strane Kralja Petra I Karađorđevića, i svi najznačajniji ljudi tog doba okupili su se da podrže ovaj događaj.  Od polovine 20. veka ovo kulturno dobro nalazi se pod zaštitom države kao spomenik kulture grada Beograda.

    U istoriji dužoj od jednog veka ovaj hotel i kafeterija ugostili su preko 40 miliona ljudi, a među kojima se pojavljuju i brojna slavna imena kao što su Albert Ajnštajn, Ana Pavlova, Leonid Brežnjev, Indira Gandi, Rej Čarls, Robert de Niro, Bred Pit, Bernardo Bertoluči, Maksim Gorki, Kirk Daglas, Majkl Daglas, Mila Jovović i mnogi drugi. Neki od ovih ljudi odseli su u predsedničkom apartmanu u kome se nalazi originalan nameštaj sa dvora dinastije Obrenović. Poznati nobelovac, Ivo Andrić, u kafeteriji hotela Moskva imao je svoj sto.

    Moskva šnit je najpoznatija beogradska poslatica, a možete je probati upravo u ovom hotelu. Nastala je davne 1974. godine kada je tadašnja kuvarica Anica Džepina napravila nešto novo jer je prethodni meni već postao dosadan. Torta je ubrzo postala hit širom sveta, ali baš na ovom mestu simbol je najlepše poslastice u Beogradu.

    Legedna kaže da su nekada davno živele 3 sestre od kojih je svaka izgradila po crkvu kao zadužbinu i nazvala ga svojim imenom: Ružica, Marica i Cveta. Crkva Ružica nalazi se pored Zindan kapije na Kalemegdanu, a takođe i na listi 10 najinteresantnijih crkava na svetu. U I svetskom ratu vojnici su se ovde poslednji put pričestili i pomolili pre odlaska u rat, a crkva je nakon toga srušena. Kada je obnovljena, statue Cara Dušana i pešadinca pomerene su na mesto gde su se vojnici pričestili. Osim toga na ulazu se nalaze i dve statue napravljene od topovskih čaura, a predstavljaju srpskog vojnika.

    Najzanimljiviji deo je luster unutar crvke sačinjen od puščanih i pištoljskih metaka, oficirskih sablji, topovske municije i delova vojničkih sanduka. On je deo ratne umetnosti, međutim poruka koju on šalje je sasvim drugačija. Ovaj luster je zapravo polilej odnosno kandilo. Poenta je u tome da svaki put kada se upali kandilo svetlost i vosak kao molitvene suze kaplju na oružje da nikada više ne bude takvog rata kao što je bio I svetski rat – ili kako ga nazivaju Veliki rat.

    Da li ste znali da Beograd leži na čak 30 brda? Neka su vam već poznata, ali za neka sigurno čujete prvi put.

    Banovo brdo, Banjičko brdo, Belo brdo, Veliko brdo, Vodičko brdo, Vračarsko brdo, Glumčevo brdo, Golo brdo, Erino brdo, Žuto brdo, Zvezdarsko brdo, Julino brdo, Kalemegdansko brdo, Kanarevo brdo, Labudovo brdo, Lekino brdo (Pašino brdo), Lisasto brdo, Lozovičko brdo, Maleško brdo, Milićevo brdo, Mitrovo brdo, Moračko brdo, Nikino brdo, Orlovo brdo, Petlovo brdo, Stanovačko brdo, Starac-Vasino brdo, Stojčino brdo, Topčidersko brdo, Ćurtovo brdo

    Dok je u Kaliforniji Silikonska dolina poznata kao košnica razvoja visokih tehnologija, u Beogradu je Silikonska dolina naziv dobila po ženama sklonim plastičnoj hirurgiji. Silikonska dolina u Beogradu je ulica Strahinjića Bana na Dorćolu, u čijim se mnogobrojnim restoranima i kafićima skupljaju ljudi koji su na važnim funkcijama. Shodno tome su posle 90ih godina, najsređenije žene ovde dolazile u lov na najbogatije muškarce. Danas kažu da je vreme silikona i lakih lepotica u ovoj ulici davno prošlo.

    Podaci koji se mogu naći i na samom Mekdonalds sajtu su da je upravo na Slaviji u martu 1988. otvoren prvi Mekdonalds restoran u jugoistočnoj i centralnoj Evropi, a taj Mek je na istom mestu i danas, zajedno sa još desetinom istoimenih rastorana svuda po Beogradu.

    Samo godinu dana nakon otvaranja, ovaj Mek uspeo je postao svetski rekorder sa preko dva miliona usluženih gostiju

    .Stari grad, Novi Beograd i Zemun. Dok je Stari grad mesto na kome se utisnula vekovna istorija, Novi Beograd je na sebi nosi pečat socijalističke ere i nepravednu etiketu "velikog hotela". Na trećoj strani nalazi se Zemun kao grad unutar grada čiji žitelji imaju izraženi lokalpatriotizam.

    Osim svojih čuvenih kafana, mnoštva barova, kafića, pabova i klubova, Beograd ima još jedan trik u rukavu kad su u pitanju žurke!Tokom cele godine, Beograđani i njihovi prijatelji iz inostranstva ludo se provode na splavovima. Ove vodene atrakcije garantuju nezaboravan provod.

     

    “Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.”

    Iako rođen u Nišu, Duško Radović bio je i ostao najprepoznatljiviji pesnik Beograda, za decu i odrasle. Stariji sugrađani pamte njegov promukli glas koji ih je budio sa radija Studio B, dok njegove misli o životu u glavnom gradu citiraju čak i oni koji za njega nikada nisu čuli, mada je malo verovatno da takvih uopšte ima.

    Bio je pisac, pesnik, novinar i urednik, a za one najbliže - dobar čovek namrgođenog lica, zbog čega su ga prijatelji zvali Tmuša, katkad strog i odsečan, ali pre svega duhovit, pošten i pravičan.

    Objavio je nekoliko zbirki pesama za decu - „Poštovana deco", „Smešne reči", „Vukova azbuka" – u kojima su i one najpopularnije: Strašan lav, Plavi zec, Da li mi verujete i druge. Mnoge su postale hitovi za decu zahvaljujući Kolibrima, a Zdravica - Sve što raste, htelo bi da raste - predstavlja himnu dečije manifestacije „Radost Evrope" koja se održava u Beogradu od 1969. godine. Njegova radio-drama „Kapetan Džon Piplfoks" iz 1953. ušla je u školsku lektiru, a tekst je adaptiran za pozorišnu predstavu, koja se i danas igra u beogradskom Malom pozorištu, koje je posle njegove smrti nazvano Pozorište Duško Radović.

    Radeći na televiziji, pisao je scenarije za brojne emisije, među kojima su „Na slovo na slovo" i “Obraz uz obraz”.

    Na radio Studio B došao je 1975. godine. U početku je pisao tekstove za reklame, a onda se jednog julskog jutra iz beogradskih tranzistora prestonicom prolomilo „Beograde, dobro jutro". Emisija je počinjala u 7.15 ujutru, ali je Radović dolazio u redakciju već oko pola 5, kako bi pripremio tekstove za program koji je išao uživo.

    Čitav grad je godinama, uz jutarnju kafu, čekao da čuje njegov prepoznatljiv glas i dopadljive dosetke, koje su mnogi nazivali aforizmima što je on odbijao govoreći kako su to zapravo replike, misli o životu, njegova zapažanja i prepoznavanja nas samih.

    Međutim, iako omiljen u narodu, bilo je i onih kojima njegova satira nije prijala, prevashodno predstavnicima partije, od kojih su neki na koncu izdejstvovali i njegovo skidanje sa repertoara Studija B 1983. godine.

    Nakon toga se povukao iz javnog života, a nedugo zatim i preminuo. Na večni počinak ga je ispratilo 10.000 Beograđana, onih koji su se godinama budili uz njega.
17. BRANKO PESIC Najpopularniji gradonačelnik Beograda postao je kultni lik prestonice koju je vodio ne samo zbog svega što je za nju učinio, već i zbog svog beskompromisnog karaktera i harizme koja ga je krasila. Bio je prgav, ali dobronameran.edan od retkih političara na ovim prostorima koji nije želeo nikakve privilegije, zbog čega je i bio toliko popularan - čovek iz naroda, blizak svojim sugrađanima koji su ga iz milošte zvali „zemunski teča“. Svakog jutra, vozeći se privatnim automobilom na posao, stajao na autobuskim stanicama i kupio nekoliko sugrađana koji su išli u istom smeru kao i on.

    Svako ko je želeo, mogao je u Skupštini grada dobiti kućni broj gradonačelnika kako bi se požalio na neki problem u gradu. Pešić je smatrao da, ako je već gradonačelnik Beograda, Beograđani imaju pravo da mu se u svakom trenutku obrate.

    Voleo je boks, pa mu nije bilo strano ni da se potuče kako bi zaštitio druge. Tako je jednom prilikom izudarao dvojicu siledžija koji su na ulici davili milicionera, a drugi put četvoricu nasilnika koji su maltretirali jednu devojku – trojicu je nokautirao, dok je jedan uspeo da pobegne, a sutradan su pretučeni nasilnici došli u njegov kabinet da se izvinjavaju.

    Mangup u onom pozitivnom smislu, služio se raznim dosetkama kako bi svoje zamisli uspeo da sprovede u delo. Brojne anegdote u kojima je glavni akter i danas se prepričavaju po gradskim kafanama poput one da je uz pomoć poverljivog čoveka iz Elektrodistribucije danima isključivao struju u delu grada u kome je živeo Edvard Kardelj ne bi li od njega dobio zeleno svetlo za popravku dotrajale elektrodistributivne mreže.

    Za vreme njegovog mandata i zahvaljujući njegovom zalaganju, Beograd je od glavnog grada jedne male države na Balkanu, postao metropola svetskih razmera.  Sagrađen je most Gazela, Mostarska petlja, Terazijski tunel, "Beograđanka", hotel "Jugoslavija", Geneks kula, Sportski centar 25. maj, Sportski centar Banjica, Košutnjak, zatvoreni bazen na Tašmajdanu, Hala Pionir, Hala sportova na Novom Beogradu i Hala Pinki u Zemunu, pokrenuti Bitef, Fest, Bemus, dečiji festival Radost Evrope i još mnogo toga.

     

    Najveći šlager pevač u istoriji Beograda, vrhunac popularnosti dostigao je 60-tih i potom svojim pesmama oko sebe okupio čitavu armiju obožavatelja poznatih kao “đokisti”. Bio je i ostao najjači izvozni proizvod jugoslovenske muzičke scene, koji je ogromnu popularnost stekao u Rusiji gde je otvoren i muzej u njegovu čast. Nastupajuči redovno pred ruskom publikom kao jedna od najvećih zvezda u toj zemlji upisao se u istoriju i kao jedini pevač koji je održao koncert šaputajući. Pošto ga je tokom turneje izdao glas, nije želeo da otkaže koncert u Lenjingradu već je publici priredio nesvakidašnji recital svojih pesama koji je publika prihvatila sa oduševljenjem.

    Svojom scenskom i pevačkom pojavom izazvao je revoluciju u zabavnoj muzici.
    Bio prvi pevač na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao za mikrofonom već je u stilu Elvisa Prislija padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku i svojom pojavom nagovestio rokenrol.

    Čuvenu pesmu “Zvižduk u osam” Đorđe Marjanović snimio je 1958. a već sledeće godine je izdao prvu ploču koja je prodata u 11.000 primeraka, što je za to vreme bila ogromna brojka jer je u čitavoj SFRJ postojalo manje od 20.000 gramofonskih aparata.

    1961. dogodilo se nešto što se u Beogradu nije dogodilo nikada ni pre ni posle toga. Nakon što “Đole Nacionale”, kako ga je publika zvala,  na beogradskom Zlatnom mikrofonu koji se održavao u Domu Sindikata nije osvojio ni jednu nagradu, njegovi obožavaoci su na Trgu Nikole Pašića organizovali demonstracije smatrajući da je pokraden. Neredi su uzeli maha, pa je reagovala i policija, a čitavu situaciju je smirio Đole koji se popeo na jedan od automobila i održao mini koncert.

    Beograd ga je neizmerno voleo, a on mu se odužio time što ga je proslavio u svetu i podario jednu od najlepših pesama posvećenih ovom gradu, koja je postala njegova svojevrsna himna:

    “On ima čudesnu moć, da svetlom ispuni noć,
    Belinom osmeha svog razgoni tugu…”

    
    

    Od ranih dana, od pojave crnog talasa i filma “Kada budem mrtav i beo” u kome glumi nezaboravnog Džimija Barku, koji u srpskoj kinematografiji predstavlja ono što je u francuskoj i svetskoj Mišel Poakar koga u filmu Do poslednjeg daha igra Belmondo, pa sve do smrti Dragan Nikolić predstavljao je Beograd u svom punom sjaju.

    
    

    Rođen je i odrastao na Crvenom krstu gde su na njegovo odrastanje presudno uticale dve ustanove – Sportsko društvo “Radnički” gde je trenirao boks i Dom kulture “Božidar Adžija” gde je pravio prve glumačke korake. Akademiju je upisao sa 17 godina, a prvu ulogu dobio 1964. u filmu “Pravo stanje stvari” u kome je potpisan svojim pravim imenom Dragoslav, ali je već u sledećem ostvarenju greškom potpisan kao Dragan i to je ime koje će ostati kao njegovo do kraja života.

    Epitet šarmera koji je prevashodno dobio ulogom Flojda u Nacionalnoj klasi s punim pravom ga je pratio celog života, jer je i privatno bio takav, a profesionalno neprikosnoven u svim ostalim ulogama, a njih je mnogo, kako na filmu i televiziji, tako i u pozorištu. Bio je glumac koji je mogao da glumi sve i bitan deo beogradske avangarde, jer je na moderan način shvatao važnost umetnosti kojom se bavi i uticaja koji ima na druge.

    Dragan Nikolić je prava beogradska urbana legenda, čovek koji je na mnogo načina bio simbol glavnog grada i inkarnacija gradskog duha.

    Bio je jedan od poslednjih boema, a njegovo omiljeno mesto bio je vračarski restoran “Talija” kod Kalenića gde se susretao sa svojim prijateljima i kolegama umetnicima. Voleo je i Savu, na kojoj je imao čamac i na koju je često bežao od gradske buke.

    Zajedno sa suprugom Milenom Dravić činio je najpopularniji glumački par beogradske, srpske i jugoslovenske scene, koji je Beogradu i Beograđanima pružio mnogo radosti i lepih trenutaka, obraz uz obraz.

    
    

    “Hiljadu puta iscrpljen, nikada poražen!”

    Ako bi trebalo među nadimcima onih koji su gazili beogradski asfalt tražiti sinonim za gradskog mangupa velikog srca i duše, beskompromisnog uterivača pravde, onda bi to bio Prele – umetnik, boem, ulični gladijator i poslednji Beograđanin svoje vrste.

    “Dijamant brušen na kaldrmi rodnog Beograda” -  kako ga je okarakterisao Dejan Ćirić - podjednako dobro je umeo da peva, da piše, da popije i da se potuče.

    Dušan Prelević Prele bio je mnogo toga: fudbaler, roker, gluvator, glumac, boem, pisac, scenarista… I u svemu tome jednako uspešan.

    Rođen je i odrastao na Crvenom krstu, a nakon što je napustio gimnaziju, najpre se bavio fudbalom – igrao je za Bulbulder i Crvenu zvezdu – da bi se potom ipak opredelio za muziku. Bez trunke znanja engleskog jezika, “skidao” je strane pesme sa Radio Luksemburga i prepevavao ih u svom maniru sa prepoznatljivim “hrapavim kokerovskim” glasom. Zamenivši školsku klupu za bine u salama mesnih zajednica gde su se održavale beogradske igranke. Kasnije je izdao tri studijska albuma i s obzirom na ponude koje je dobijao, pogotovu nakon što je u Ateljeu 212 zaigrao u legendarnom mjuziklu Kosa, mogao je da postigne svetsku i mnogo veču karijeru, ali on nije bio od tih. Nije se bavio muzikom zarad popularnosti, več iz čiste ljubavi.

    Voleo je i alkohol. Ta ljubav spojena sa britkim jezikom, nemirnom naravi i izrazitim osećajem za (ne)pravdu donela mu je dosta problema. U jednom kafanskom okršaju je ostao bez oka.

    Na pragu četrdesete počeo je da piše i to veoma uspešno, toliko da ga mnogi nazivaju srpskim Bukovskim. Napisao je scenario za kultni film Poslednji krug u Monci, objavio nekoliko knjiga i pisao za brojne renomirane domaće nedeljnike poput Duge, NIN-a, Politikinog zabavnika, Književnih novina i drugih. Njegove priče i citati su inspiracija mnogima, čak i pripadnicima mlađih generacija rođenih pred kraj njegovog burnog života prikazanog u dokumentarcu “U redu, pobedio sam”.

    U njemu je možda i najbolji opis Preletovog života i ličnosti sažetih u jednu rečenicu koju u filmu izgovara njegova majka Anka:

    “Rodila sam genija, on je sve mogao, sve počeo i sve je fantastično uradio i kad dokaže sebi da može, on odustane i ne ide dalje"

    
    

    Iako rođeni Sarajlija, Momo Kapor je postao prava beogradska legenda, koja je na magičan način u svom stvaralaštvu sjedinila slikarstvo i književnost.

    Momo Kapor bio je enciklopedija beogradskog šarma i vajldovski umetnik života.

    Verovatno jedan od najpitkijih pisaca sa ovih prostora, pored romana, pisao je putopise, radio-drame, eseje, kolumne, feljtone za NIN, Mladost, Politiku, Oslobođenje, Književne novine, Vidike…

    Generacijama tinejdžerki ostao je poznat po čuvenoj Ani, koja se prvi put pojavila na stranicama ženskog magazina Bazar. Njeni doživljaju, praćeni ilustracijama koje je sam crtao, zbog svoje pitkosti i aktuelnosti vrlo brzo su našli put do publike, a 1972. prerastaju u knjigu “beleške jedne Ane”.

    
    

    Autor je nekoliko romana u kojima je preneo duh Beograda bolje nego mnoge njegove kolege rođene u glavnom gradu. Una, Od sedam do tri, Beleške jedne Ane, Foliranti ubrajaju se u red tipično beogradskih knjiga i po tome su prepoznatljive.

    
    

    Frontmen jedne od najznačajnijih rok grupa na ovim prostorima i jedan od začetnika potpuno novog muzičkog pravca u bivšoj Jugoslaviji svojim talentom, harizmom, poetičnošću, avangardom i doslednošću upisao se na listu najvećih urbanih legendi grada Beograda.

    Milan Mladenović je pravi rokenrol fajter širokog srca, koji nas je šamarao svojim stihovima i kome je uspelo da ne odstupajući ni najmanje od sopstvenih ljudskih i umetničkih kriterijuma, okupi oko sebe zapanjujuće veliki broj ljudi i sledbenika. Za njega je rokenrol bio način života, a muzika, kako je sam govorio, vazduh koji je udisao.

    Bio je začetnik novog talasa sa bendom Šarlo Akrobata, koji je izdao samo jedan album, ali je i sa nekoliko pesama ostavio neizbrisiv trag na domaćoj rok sceni. Nakon toga osniva Ekatarinu Veliku, po mnogo čemu poseban muzički sastav, drugačiji od svega onoga što se proizvodilo tih godina na muzičkoj sceni, ali i onoga što će se proizvesti nakon toga. U njihovim tekstovima prevladavali su elementi nadrealizma, apstrakcije, mistike i egzistencijalizma. Njihova muzika, pomalo psihodelična, odudarala je od tadašnje scene, ali i od muzike novog talasa koji im je prethodio. To zasigurno nije bio klasičan rok, ali je osvojio mase na ovim prostorima.

    Tokom 1992. dok je na prostoru bivše Jugoslavije besneo rat Milan je vodio žestoku antiratnu kampanju izvlačeći još jednom najbolje od Beograda. Zajedno sa Partibrejkersima i Električnim orgazmom formirao je sastav Rimtutituki, čija je muzička aktivnost koncentrisana na antiratnu propagandu, i sa kojim je snimio singl „Slušaj ‘vamo!“ iz koga je i čuvena krilatica: Mir, brate, mir! Singl je objavio Radio B92, a promovisan je koncertom na kamionu koji je kružio ulicama Beograda.

    Milan Mladenović zadužio je Beograd, ali i ceo ovaj region, svojim radom, muzikom i tekstovima, kao i vrednostima za koje se zalagao.

    Posle prerane smrti u 36. godini, postao je beogradski pandan Džim Morisonu.

    
    

    Sedamdesete su u SFRJ bile mirne godine, samoupravni socijalizam je funkcionisao, mladi su imali studentske kulturne centre za zabavu, policija je kontrolisala kafanski život, a onda se na ulici pojavio džejmsdinovski buntovnik, beogradski fantom, sa samo njemu poznatim razlogom pobune protiv sistema i neobičnim načinom da ga demonstrira. Ukrao je porše i ludom samoubilačkom vožnjom podigao grad na noge, a policiju bacio u očaj.

    Beogradski fantom bio je verovatno najneobičniji disident Titovog doba, i to saobraćajni.

    Bezimeni heroj ulice svake večeri tokom septembra 1979. svojim belim poršeom jurio je krugom Slavije, u inat logici i svim policijskim poterama. Svoje akcije je najavljivao na Studiju B, pa su se Beograđani okupljali da gledaju taj spektakl. Policija je bila nemoćna u svojim “Zastava” automobilima, pa su mu spremili smicalicu. Postavili su autobuse na ulicama, tako da je fantom udario u jedan od njih, nakon čega je uhapšen. Nekoliko godina kasnije, odmah po izlasku iz zatvora, nastradao je u saobraćajnoj nesreći pod misterioznim okolnostima na mestu suvozača. Imao je 32 godine, a njegov policijski dosije nikad nije pronađen.

    Beograđani su tek mnogo godina kasnije otkrili njegov identitet i da je reč o Vladi Vasiljeviću u gradu poznatijem kao Vasa Opel ili Vasa Ključ.

    Beogradski fantom je direktno sa ulice otišao u legendu, o kojoj je pre par godina snimljen istoimeni film.

    |

    
    

    
    

    Glavni grad je prepun misterioznih priča i čudnovatih obrta koji su obeležili njegovu gotovo nepoznatu istoriju.

    Mnogi tvrde da grad koji nema svoja mistična mesta i urbane legende, nije prava metropola. Beograd srećom nije u svojoj istoriji imao bizarne zlikovce poput Džeka Trboseka, ali kao i svaki veliki grad ima mnoštvo neobičnih priča, legendi i misterija. Ispod sadašnjeg Beograda leži priča o proteklim vremenima i istoriji ovih prostora, ali ono što je misteriozno i mistično u svemu je da upravo to što se nalazi ispod nas neće moći da bude istraženo u pot

    Nestali grad Žrnov

    Ispod Beograda se nalazi nekoliko naseobina od kojih su neka nastala još u neolitu. Tako se ispod naselja na Banjici nalazi pravi neolitski gradić, Vinča je jedno od najdugovečnijih naselja na prostoru Evrope, a Kelti su nešto kasnije jedno naselje smestili na mestu današnje Karaburme.

    No, ukoliko izuzememo Kalemegdan koji je najveća misterija ovog grada, mesto koje je pod velom tajne je srednjevekovni grad-tvrđava Žrnov (ili Žrnovan) koji se nalazio na mestu gde je danas spomenik Neznanom junaku na vrhu Avale. Pitate se u čemu je misterija ovog mesta od kog danas nije ostao kamen na kamenu kao da ga nikad nije bilo? Dakle, nejasno je zašto je ovu srednjevekovnu tvrđavu, koja je svoj zlatni period imala u doba Srpske despotovine, kralj Aleksandar Karađorđević odlučio da brutalno uništi 1934. godine.

    Naime, ostaci grada su minirani da bi se na tom mestu podigao kompleks spomenika Neznanom junaku po nacrtu Ivana Meštrovića. Koliko je ideja da se sruži Žrnov bila neočekivana vidi se iz tadašnje reakcije beogradske čaršije, koja je bila zatečana kada se pronela informacija da će grad da bude uništen, i sa nevericom je primila vest misleći da je reč o traču ili nekom kraljevom hiru, ali... Apeli javnosti nisu urodili plodom. Dva dana je, kako tvrde mnogi Beograđani, trajao taj nečasni čin miniranja.

    Napokon, posle mnogo truda i dinamita 19. aprila 1934. Žrnov je prestao da postoji, na ruševinama se fotografisao i sam kralj, a ono malo kamenih ostataka bili su preneti u obližnje podavalsko selo Beli Potok. Logičnog odgovora za čin tako temeljnog uništenja Žrnova koje je urađeno po nalogu, inače sujevernog, jugoslovenskog monarha nema, a pristalice teorije zavere pominuju čak i da su masoni upleli svoje prste.

    U prilog tezi da koliko je kralj bio sujeveran govori i urbana legenda da je završetak radova na zgradi Skupštine prolongiran zbog toga što mu je jedna gatara prorekla da će biti ubijen kada se završe radovi (Skupština nije završena za njegovog života), pa tim pre čudi da se odlučio na ovaj u najmanju ruku čudan korak. Neki istorijski izvori, pak, pravdaju kralja činjenicom da nije znao da su grad podigli Srbi, već je mislio da su to učinili Turci, te da zbog toga nije imao dilemu šta da radi.

    Bilo kako bilo, kralj Aleksandar je samo nekoliko meseci posle uništenja Žrnova stradao u atentatu u Marselju od ustaša, a neki stari Beograđani i oni koji pamte njihove priče danas ne idu na Avalu u posetu Meštrovićevom spomeniku iz ličnog protesta.

    Lagumi

    Verovatno su lagumi najintrigantnija i najmisterioznija pojava u Beogradu. Verovali ili ne ispod srpske prestonice postoji na desetine kilometara laguma, pećina, podzemnih prolaza i hodnika. Podzemni objekti su kroz decenije građeni za različite potrebe, a koliko je ta čudnovata priča prisutna kod ovdašnjih ljudi vidi se i po tome da su se na satiričan način njom indirektno bavili Dušan Kovačević i Emir Kusturica u filmu „Podzemlje.

    Deo misterija podzemnih odaja je u tome što su većinom neistražene, i osnovano se pretpostavlja da ih ima još više. Sa druge strane namena nekih od ovih laguma nikad do kraja nije otkrivena, a velika većina Beograđana i ne zna šta se nalazi ispod njihovih stanova i kuća. Najpoznatija beogradska pećina nalazi se ispod Tašmajdana i stara je oko osam miliona godina.

    Ovaj prostor koristili su još Rimljani kao kamenolom, a za vreme turske vladavine Srbi su se tu često krili od odmazde zavojevača. Tokom Drugog svetskog pećine su bile rezervno komandno mesto nemačkog generala Alexandera Löhra (čovek koji je bombardovao Beograd). Löhr je posle hapšenja 1944. jugoslovenskim vlastima pokazao šta se sve nalazi u tašmajdanskim pećinama, pa su čak i naši partizani bili iznenađeni. S

    pletom podzemnih prostora Tašmajdana Nemci su izgleda želeli da spoje najvitalnije objekte u Beogradu, a po svemu sudeći uz pomoć hodika su se delmično povlačili tokom borbi za oslobođenje Beograda. Dobar deo ovih hodnika nije istražen i izgleda da su nastali upravo u periodu nemačke okupacije. Osim Taša beogradsko priobalje, tačnije Karađorđeva ulica je prebogata lagumima. Na savskoj padini postoji nekoliko desetina laguma koji su međusobno povezani, a trenutno može da se vidi samo njih nekoliko. Ispod Prirodno-matematičkog fakulteta nalaze se podzemni prolazi koji vode do obale Dunava, a od Kalemegdana preko Očne klinike u Džordža Vašingtona, pa sve do Višnjičke banje postoji sistem podzemnih hodnika koji su potpuno neiskorišćeni. O funkciji tih objekata se vodila rasprava još 1931. godine, ali ništa nije bilo zaključeno. Kad smo već kod Očne klinike ispod se osim prolaza nalazi pravo malo jezero.

    Zanimljivosti

    |

    Beograd

    5 najvećih misterija Beograda

    / utorak, 25.10.2011. / 09:05 / Zanimljivosti / Beograd / Komentara: 27 Izvor: dominomagazin.com, singidunum weekly

    Podeli

    Glavni grad je prepun misterioznih priča i čudnovatih obrta koji su obeležili njegovu gotovo nepoznatu istoriju.

    Mnogi tvrde da grad koji nema svoja mistična mesta i urbane legende, nije prava metropola. Beograd srećom nije u svojoj istoriji imao bizarne zlikovce poput Džeka Trboseka, ali kao i svaki veliki grad ima mnoštvo neobičnih priča, legendi i misterija. Ispod sadašnjeg Beograda leži priča o proteklim vremenima i istoriji ovih prostora, ali ono što je misteriozno i mistično u svemu je da upravo to što se nalazi ispod nas neće moći da bude istraženo u potpunosti.

    Udarne vesti

    

    "SMRT PREDSEDNIKU SRBIJE" Pro NATO opozicionar iz Vankuvera pozvao na ubistvo Vučića

    

    VUČIĆ SE NACIONALNIH INTERESA NEĆE ODRICATI NI POD PRITISKOM: Srbija u Atini pokazala principijelan stav

    

    PROVERITE DA LI VAM UPLAĆUJU STAŽ U nekoliko jednostavnih koraka, a jedna šifra je obavezna

    Nestali grad Žrnov

    Ispod Beograda se nalazi nekoliko naseobina od kojih su neka nastala još u neolitu. Tako se ispod naselja na Banjici nalazi pravi neolitski gradić, Vinča je jedno od najdugovečnijih naselja na prostoru Evrope, a Kelti su nešto kasnije jedno naselje smestili na mestu današnje Karaburme.

    No, ukoliko izuzememo Kalemegdan koji je najveća misterija ovog grada, mesto koje je pod velom tajne je srednjevekovni grad-tvrđava Žrnov (ili Žrnovan) koji se nalazio na mestu gde je danas spomenik Neznanom junaku na vrhu Avale. Pitate se u čemu je misterija ovog mesta od kog danas nije ostao kamen na kamenu kao da ga nikad nije bilo? Dakle, nejasno je zašto je ovu srednjevekovnu tvrđavu, koja je svoj zlatni period imala u doba Srpske despotovine, kralj Aleksandar Karađorđević odlučio da brutalno uništi 1934. godine.

    Naime, ostaci grada su minirani da bi se na tom mestu podigao kompleks spomenika Neznanom junaku po nacrtu Ivana Meštrovića. Koliko je ideja da se sruži Žrnov bila neočekivana vidi se iz tadašnje reakcije beogradske čaršije, koja je bila zatečana kada se pronela informacija da će grad da bude uništen, i sa nevericom je primila vest misleći da je reč o traču ili nekom kraljevom hiru, ali... Apeli javnosti nisu urodili plodom. Dva dana je, kako tvrde mnogi Beograđani, trajao taj nečasni čin miniranja.

    Napokon, posle mnogo truda i dinamita 19. aprila 1934. Žrnov je prestao da postoji, na ruševinama se fotografisao i sam kralj, a ono malo kamenih ostataka bili su preneti u obližnje podavalsko selo Beli Potok. Logičnog odgovora za čin tako temeljnog uništenja Žrnova koje je urađeno po nalogu, inače sujevernog, jugoslovenskog monarha nema, a pristalice teorije zavere pominuju čak i da su masoni upleli svoje prste.

    U prilog tezi da koliko je kralj bio sujeveran govori i urbana legenda da je završetak radova na zgradi Skupštine prolongiran zbog toga što mu je jedna gatara prorekla da će biti ubijen kada se završe radovi (Skupština nije završena za njegovog života), pa tim pre čudi da se odlučio na ovaj u najmanju ruku čudan korak. Neki istorijski izvori, pak, pravdaju kralja činjenicom da nije znao da su grad podigli Srbi, već je mislio da su to učinili Turci, te da zbog toga nije imao dilemu šta da radi.

    Bilo kako bilo, kralj Aleksandar je samo nekoliko meseci posle uništenja Žrnova stradao u atentatu u Marselju od ustaša, a neki stari Beograđani i oni koji pamte njihove priče danas ne idu na Avalu u posetu Meštrovićevom spomeniku iz ličnog protesta.

    Lagumi

    Verovatno su lagumi najintrigantnija i najmisterioznija pojava u Beogradu. Verovali ili ne ispod srpske prestonice postoji na desetine kilometara laguma, pećina, podzemnih prolaza i hodnika. Podzemni objekti su kroz decenije građeni za različite potrebe, a koliko je ta čudnovata priča prisutna kod ovdašnjih ljudi vidi se i po tome da su se na satiričan način njom indirektno bavili Dušan Kovačević i Emir Kusturica u filmu „Podzemlje.

    Deo misterija podzemnih odaja je u tome što su većinom neistražene, i osnovano se pretpostavlja da ih ima još više. Sa druge strane namena nekih od ovih laguma nikad do kraja nije otkrivena, a velika većina Beograđana i ne zna šta se nalazi ispod njihovih stanova i kuća. Najpoznatija beogradska pećina nalazi se ispod Tašmajdana i stara je oko osam miliona godina.

    Ovaj prostor koristili su još Rimljani kao kamenolom, a za vreme turske vladavine Srbi su se tu često krili od odmazde zavojevača. Tokom Drugog svetskog pećine su bile rezervno komandno mesto nemačkog generala Alexandera Löhra (čovek koji je bombardovao Beograd). Löhr je posle hapšenja 1944. jugoslovenskim vlastima pokazao šta se sve nalazi u tašmajdanskim pećinama, pa su čak i naši partizani bili iznenađeni. S

    pletom podzemnih prostora Tašmajdana Nemci su izgleda želeli da spoje najvitalnije objekte u Beogradu, a po svemu sudeći uz pomoć hodika su se delmično povlačili tokom borbi za oslobođenje Beograda. Dobar deo ovih hodnika nije istražen i izgleda da su nastali upravo u periodu nemačke okupacije. Osim Taša beogradsko priobalje, tačnije Karađorđeva ulica je prebogata lagumima. Na savskoj padini postoji nekoliko desetina laguma koji su međusobno povezani, a trenutno može da se vidi samo njih nekoliko. Ispod Prirodno-matematičkog fakulteta nalaze se podzemni prolazi koji vode do obale Dunava, a od Kalemegdana preko Očne klinike u Džordža Vašingtona, pa sve do Višnjičke banje postoji sistem podzemnih hodnika koji su potpuno neiskorišćeni. O funkciji tih objekata se vodila rasprava još 1931. godine, ali ništa nije bilo zaključeno. Kad smo već kod Očne klinike ispod se osim prolaza nalazi pravo malo jezero.

    Velikih podzemnih prostorija ima i u Skadarskoj na mestu gde se nalazila Bajlonijeva pivara, hodnika i prolaza ima i na Avali na mestu gde se nalazio rudnik, kao i u Zemunu i Bežaniji. No, pitanje svih pitanja i najveća misterija koja je vezana za lagume je: da li je ikada postojao (za sada nije pronađen) prolaz od Kalemegdana do Gardoša i kule Sibinjanin Janka?

    Arheolozi će za ovu priču uvek da kažu da je obična besmislica, i argumentovano će da tvrde nema ostataka takvog prolaza, a bilo bi veoma teško, skoro nemoguće, sa tehnološkim sredstvima kakva su postojala u prošlim vremenima iskopati takav tunel ispode reke. Ali narod o tome priča decenijama, a mnogi kažu „gde ima dima, ima i vatre“!

    Tajna najstarije kuće

    Jedan od najstarijih beogradskih kvartova Dorćol prepun je misterija. Šta se sve tajanstveno događalo u ovom delu grada danas bi mogli da se napišu tomovi knjiga. Od tajne lobanje „beogradskog“ neandertalca koja je nađena u Skadarskoj tridesetih godina prošlog veka, pa je kasnije zauvek misteriozno izgubljena, pa do najstarije beogradske kuće u Dušanovoj 10, Dorćol obiluje pričama.

    Upravo najstarija kuća je mesto oko kog se i danas ispredaju različite priče. Kuća ja zidana od 1724. do 1727. po nacrtima švajcarskog neimara Nicole Doxatta de Moureza, ali nesrećni graditelj je kasnije pogubljen od strane austrijskih vlasti zbog, kako rekoše tada vlastodršci, veleizdaje! Inače, tada se govorkalo da je Švajcarac ubijen da ne bi otkrio tajne prolaze koji su se nalazili ispod kuće i vodili ko zna gde. Upravo su ti prolazi izgleda privlačili mnoge da ovoj kući daju na značaju.

    Misterija koja je do danas okružuje prvi put je u većoj meri zainteresovala Beograđane tokom Drugog svetskog rata. Naime, Nemci su u jednom periodu svakodnevno i u najvećoj diskreciji nešto užurbano tražili i kopali. Pričalo se svašta, i sve verzije su bile vezane za nekakvo blago. Navodno, su tu bile skrivene dragocenosti koje su Nemci, brže-bolje, transportovali za Berlin, ali šta su zaista tražili, i eventualno da li su to našli, Beograđani verovatno
    Zanimljivosti

    |

    Beograd

    5 najvećih misterija Beograda

    / utorak, 25.10.2011. / 09:05 / Zanimljivosti / Beograd / Komentara: 27 Izvor: dominomagazin.com, singidunum weekly

    Podeli

    Glavni grad je prepun misterioznih priča i čudnovatih obrta koji su obeležili njegovu gotovo nepoznatu istoriju.

    Mnogi tvrde da grad koji nema svoja mistična mesta i urbane legende, nije prava metropola. Beograd srećom nije u svojoj istoriji imao bizarne zlikovce poput Džeka Trboseka, ali kao i svaki veliki grad ima mnoštvo neobičnih priča, legendi i misterija. Ispod sadašnjeg Beograda leži priča o proteklim vremenima i istoriji ovih prostora, ali ono što je misteriozno i mistično u svemu je da upravo to što se nalazi ispod nas neće moći da bude istraženo u potpunosti.

    Udarne vesti

    

    "SMRT PREDSEDNIKU SRBIJE" Pro NATO opozicionar iz Vankuvera pozvao na ubistvo Vučića

    

    VUČIĆ SE NACIONALNIH INTERESA NEĆE ODRICATI NI POD PRITISKOM: Srbija u Atini pokazala principijelan stav

    

    PROVERITE DA LI VAM UPLAĆUJU STAŽ U nekoliko jednostavnih koraka, a jedna šifra je obavezna

    Nestali grad Žrnov

    Ispod Beograda se nalazi nekoliko naseobina od kojih su neka nastala još u neolitu. Tako se ispod naselja na Banjici nalazi pravi neolitski gradić, Vinča je jedno od najdugovečnijih naselja na prostoru Evrope, a Kelti su nešto kasnije jedno naselje smestili na mestu današnje Karaburme.

    No, ukoliko izuzememo Kalemegdan koji je najveća misterija ovog grada, mesto koje je pod velom tajne je srednjevekovni grad-tvrđava Žrnov (ili Žrnovan) koji se nalazio na mestu gde je danas spomenik Neznanom junaku na vrhu Avale. Pitate se u čemu je misterija ovog mesta od kog danas nije ostao kamen na kamenu kao da ga nikad nije bilo? Dakle, nejasno je zašto je ovu srednjevekovnu tvrđavu, koja je svoj zlatni period imala u doba Srpske despotovine, kralj Aleksandar Karađorđević odlučio da brutalno uništi 1934. godine.

    Naime, ostaci grada su minirani da bi se na tom mestu podigao kompleks spomenika Neznanom junaku po nacrtu Ivana Meštrovića. Koliko je ideja da se sruži Žrnov bila neočekivana vidi se iz tadašnje reakcije beogradske čaršije, koja je bila zatečana kada se pronela informacija da će grad da bude uništen, i sa nevericom je primila vest misleći da je reč o traču ili nekom kraljevom hiru, ali... Apeli javnosti nisu urodili plodom. Dva dana je, kako tvrde mnogi Beograđani, trajao taj nečasni čin miniranja.

    Napokon, posle mnogo truda i dinamita 19. aprila 1934. Žrnov je prestao da postoji, na ruševinama se fotografisao i sam kralj, a ono malo kamenih ostataka bili su preneti u obližnje podavalsko selo Beli Potok. Logičnog odgovora za čin tako temeljnog uništenja Žrnova koje je urađeno po nalogu, inače sujevernog, jugoslovenskog monarha nema, a pristalice teorije zavere pominuju čak i da su masoni upleli svoje prste.

    U prilog tezi da koliko je kralj bio sujeveran govori i urbana legenda da je završetak radova na zgradi Skupštine prolongiran zbog toga što mu je jedna gatara prorekla da će biti ubijen kada se završe radovi (Skupština nije završena za njegovog života), pa tim pre čudi da se odlučio na ovaj u najmanju ruku čudan korak. Neki istorijski izvori, pak, pravdaju kralja činjenicom da nije znao da su grad podigli Srbi, već je mislio da su to učinili Turci, te da zbog toga nije imao dilemu šta da radi.

    Bilo kako bilo, kralj Aleksandar je samo nekoliko meseci posle uništenja Žrnova stradao u atentatu u Marselju od ustaša, a neki stari Beograđani i oni koji pamte njihove priče danas ne idu na Avalu u posetu Meštrovićevom spomeniku iz ličnog protesta.

    Lagumi

    Verovatno su lagumi najintrigantnija i najmisterioznija pojava u Beogradu. Verovali ili ne ispod srpske prestonice postoji na desetine kilometara laguma, pećina, podzemnih prolaza i hodnika. Podzemni objekti su kroz decenije građeni za različite potrebe, a koliko je ta čudnovata priča prisutna kod ovdašnjih ljudi vidi se i po tome da su se na satiričan način njom indirektno bavili Dušan Kovačević i Emir Kusturica u filmu „Podzemlje.

    Deo misterija podzemnih odaja je u tome što su većinom neistražene, i osnovano se pretpostavlja da ih ima još više. Sa druge strane namena nekih od ovih laguma nikad do kraja nije otkrivena, a velika većina Beograđana i ne zna šta se nalazi ispod njihovih stanova i kuća. Najpoznatija beogradska pećina nalazi se ispod Tašmajdana i stara je oko osam miliona godina.

    Ovaj prostor koristili su još Rimljani kao kamenolom, a za vreme turske vladavine Srbi su se tu često krili od odmazde zavojevača. Tokom Drugog svetskog pećine su bile rezervno komandno mesto nemačkog generala Alexandera Löhra (čovek koji je bombardovao Beograd). Löhr je posle hapšenja 1944. jugoslovenskim vlastima pokazao šta se sve nalazi u tašmajdanskim pećinama, pa su čak i naši partizani bili iznenađeni. S

    pletom podzemnih prostora Tašmajdana Nemci su izgleda želeli da spoje najvitalnije objekte u Beogradu, a po svemu sudeći uz pomoć hodika su se delmično povlačili tokom borbi za oslobođenje Beograda. Dobar deo ovih hodnika nije istražen i izgleda da su nastali upravo u periodu nemačke okupacije. Osim Taša beogradsko priobalje, tačnije Karađorđeva ulica je prebogata lagumima. Na savskoj padini postoji nekoliko desetina laguma koji su međusobno povezani, a trenutno može da se vidi samo njih nekoliko. Ispod Prirodno-matematičkog fakulteta nalaze se podzemni prolazi koji vode do obale Dunava, a od Kalemegdana preko Očne klinike u Džordža Vašingtona, pa sve do Višnjičke banje postoji sistem podzemnih hodnika koji su potpuno neiskorišćeni. O funkciji tih objekata se vodila rasprava još 1931. godine, ali ništa nije bilo zaključeno. Kad smo već kod Očne klinike ispod se osim prolaza nalazi pravo malo jezero.

    Velikih podzemnih prostorija ima i u Skadarskoj na mestu gde se nalazila Bajlonijeva pivara, hodnika i prolaza ima i na Avali na mestu gde se nalazio rudnik, kao i u Zemunu i Bežaniji. No, pitanje svih pitanja i najveća misterija koja je vezana za lagume je: da li je ikada postojao (za sada nije pronađen) prolaz od Kalemegdana do Gardoša i kule Sibinjanin Janka?

    Arheolozi će za ovu priču uvek da kažu da je obična besmislica, i argumentovano će da tvrde nema ostataka takvog prolaza, a bilo bi veoma teško, skoro nemoguće, sa tehnološkim sredstvima kakva su postojala u prošlim vremenima iskopati takav tunel ispode reke. Ali narod o tome priča decenijama, a mnogi kažu „gde ima dima, ima i vatre“!

    Tajna najstarije kuće

    Jedan od najstarijih beogradskih kvartova Dorćol prepun je misterija. Šta se sve tajanstveno događalo u ovom delu grada danas bi mogli da se napišu tomovi knjiga. Od tajne lobanje „beogradskog“ neandertalca koja je nađena u Skadarskoj tridesetih godina prošlog veka, pa je kasnije zauvek misteriozno izgubljena, pa do najstarije beogradske kuće u Dušanovoj 10, Dorćol obiluje pričama.

    Upravo najstarija kuća je mesto oko kog se i danas ispredaju različite priče. Kuća ja zidana od 1724. do 1727. po nacrtima švajcarskog neimara Nicole Doxatta de Moureza, ali nesrećni graditelj je kasnije pogubljen od strane austrijskih vlasti zbog, kako rekoše tada vlastodršci, veleizdaje! Inače, tada se govorkalo da je Švajcarac ubijen da ne bi otkrio tajne prolaze koji su se nalazili ispod kuće i vodili ko zna gde. Upravo su ti prolazi izgleda privlačili mnoge da ovoj kući daju na značaju.

    Misterija koja je do danas okružuje prvi put je u većoj meri zainteresovala Beograđane tokom Drugog svetskog rata. Naime, Nemci su u jednom periodu svakodnevno i u najvećoj diskreciji nešto užurbano tražili i kopali. Pričalo se svašta, i sve verzije su bile vezane za nekakvo blago. Navodno, su tu bile skrivene dragocenosti koje su Nemci, brže-bolje, transportovali za Berlin, ali šta su zaista tražili, i eventualno da li su to našli, Beograđani verovatnonikad neće saznati.

    Potom je odlaska okupatora prošlo nekoliko godina, i sad zamislite iznenađene stanare zgrade u Dušanovoj 10. koji su ispod svoje kuće otkrili početak čudesnog tunela koji je vodio negde dubuko u središte Beograda. Tama koja se našla ispred zaprepašćenih ljudi koji su želeli da uđu nije im dozvolila da krenu dublje i vide gde vodi ova misterija...

    Danas je sve manje-više urušeno i pod vodom. Inače, ova kuća je često menjala namenu, u njoj se nalazila i tekstilna radionica, a stanovnici ovog dela grada pamte de se prva beogradska pekara koja radila non-stop 24 sata nalazila baš u Dušanovoj 10.

    Kalemegdan

    Najveća misterija Beograda je skrivena na Kalemegdanu. Beogradska tvrđava krije dve hiljade godina istorije koje nažalost zbog svega što se nalazi ispod tog mesta neće moći da bude istraženo u potpunosti. Sve što je tokom dva milenujuma bilo poslednji krik tehnike u vojnom smislu nalazilo se na kalemegdanskom rtu, od Rimljana pa do Srba. icentar misterioznih priča je Rimski bunar kog neki nazivaju i pupak sveta tj. mesto odakle je mitski junak Orfej silazio u podzemni svet. No, bunar zapravo nije rimski nego austrijski, (zidan od 1717. do 1731. godine), a daleko je od toga da bude pupak! Put do dna bunara koji je dobok 51 metar, od dvestotinak stepenika i popločan je bizarnim pričama, a u njemu su mnogi lakoverni lovci na blago, ali i neki nesrećnici okončali svoj život. Koliko je ovaj prostor zanimljiv najbolje govore reči čuvenog filmskog majstora „napetosti“ Alfreda Hitchcocka koji je svojevremeno izjavio da takav prostor za njega predstavlja inspiraciju. Malo dalje i niže od bunara je Nebojšina kula ili Kula Nebojša. Naziv je izveden iz negacije glagola „bojati se“ pa je jasno zašto je tako mistična.

    Legenda kaže da je prvobitna NK bila poslednja neosvojiva linija odbrane Beograda za vreme despota Stefana, a nešto kasnije tokom borbi sa Turcima vinula se u vazduh i odletela u Donji grad, tako da je Osmanlije nikada nisu zauzeli. Ukoliko se manemo legendi osnovni podatak je da su Kulu Nebojša sagradili Mađari, a Turci je kasnije artiljerijom srušili.

    Ipak, najveću misteriju NK čini ono što se događalo za vreme turske vladavine gde je smrt našlo mnogo neposlušnih hrišćana iz Osmanskog carstva (grčki revolucionar i pesnik Riga od Fere). Tako je kula postala jedan od najmračnijih simbola Beograda i samim tim velika tajna.

    Tašmajdanska misterija

    Sigurno se pitate šta je tašmajdanska misterija. Da li znate da većina Srba danas ne zna gde su zapravo spaljene mošti Svetog Save. Iako je mnogi misle da su mošti prvog srpskog prosvetitelja spaljene na Vračaru neki dokazi govore u prilog tome da se događaj odigrao na Tašmajdanu, približnije na mestu gde se danas nalazi restoran „Poslednja šansa“ a koji je u to doba nazivan Čupina umka.

    Po svemu sudeći ova istorijska misterija je nastala zbog terminološke zbrke zbog pitanja gde je u 16. veku bio Vračar, ali i danas izaziva polemike. Pretpostavki i dokaza za ovu tezu ima mnogo, a pitanje gde se zapravo odvijao događaj koji su Srbi zapamtili pokrenuo je osamedsetih godina 19. veka pravnik i erudita Sreten Popović. Popović je tada sakupio mnogo podataka koji govore u prilog pretpostavci da spaljivanje nije dogodilo na Vračaru.

    Popović je, među ostalim, došao o i do predanja izvesnog Slepog Laze koji je pamtio predanje predaka i ispričao mu sledeće: „Od oltara hrama Svetog Marka (koji je podigao knez Miloš), odbroj, na istok, sedamdeset koraka. Doći ćeš do jednog uzvišenja. Pogledaj odatle levo i desno! Vidiš li Beograd, Savu i Dunav? E, tu, na tom vidikovcu, spaljen je Sveti Sava. Taj brežuljak zove se Čupina umka“.

    Na Tašmajdanu se kasnije nalazilo groblje, ali mnogi ne znaju da je bio mistično mesto koga su i Turci i Austrijanci koristili pre toga i da su se tu nalazile ciganske čerge gde bi se stare gatare okupljale da vračaju beogradskim radozalncima, te otuda izraz Vračar koji je kasnije, izvesno, promenio lokaciju ka jugu.

    Dokaz više da se na tom mestu dogodilo spaljivanje je činjenica da je tu prolazio najvažniji put tog vremena Carigradski drum (sadašnji Bulevar kralja Aleksandra) kojim je prošao Sinan paša sa moštima kako bi ga Srbi videli i gledali kako spaljuje mošti Svetog Save. A kako je sadašnji Vračar dobio ime, e to je već neka druga priča! 

    CINI VAM SE DA JE TEKST PREDUGACAK. NAPROTIV OVO JE NAJSKRACENIJA VERZIJA PRICE O BEOGRADU. CUDESAN GRAD NA SVAKI MOGUCI NACIN. MOJ GRAD.
    

    
    

NEBESKI KOMPJUTER II

 UVEK SE VRACAM OVOJ TEMI JER SVE VISE DOKAZA PRONALAZIM DA ON POSTOJI I DA MI 'ZIVIMO' U NJEMU POPUT MATRIKSA. SAD TO JE I DOBRA I LOSA VEST. DONRO JE STO SVE OVO STO SE SADA DOGADJA NIJE STVARNO (KAKVO OLAKSANJE) A LOSE JE TO STO MI MISLIMO DA SE STVARNO SVE SADA DOGADJA I MNOGO SMO NESRECNI ZBOG ONOG STO PREZIVLJAVAMO SVAKI DAN. NASLA SAM FANTASTICAN TEKST I MORAM DA GA PRENESEM OVDE I SACUVAM OD ZABORAVA. OBJASNJAVA MNOGO TOGA. POTPISUJEM SVAKU REC.

Логика је збир информација у људском уму, на основу које мозак, анализира одређене ствари и појаве, током живота.

Може ли се логика разликовати од човека до човека?

Апсолутно!

У зависности какве информације, има један човек, у односу на другог.

Можемо те информације и назвати знањем.

Међутим, знање је много више од информација.

Људски ум, је тако пројектован, да ће он искључиво на основу својих информација које има, створити представу о нечему.

Уколико се појаве, супротности у уму, а сам човек није у стању да их реши, људски ум ће једноставно једну од супротности одбацити.

Овде конкретно говорим о тешкој и мучној теми за све Православне.

А то су ванземаљци.

Свети Оци, су казали да су то пали духови и демони.

И тако и јесте.

Могу да се матерализују, што ђаво и чини, узима разне облике, животиња, људи и чудовишта.

То је већини јасно и разумљиво.

Међутим, ту се завршава прича о ванземаљцима, барем већини верујућим Православнима.

У недостатку више информација, људски ум једноставно одбацује, оно што не разуме.

Али, оно што нема везе са људским умом, су грађевине широм планете, које и данас постоје, за које нема објашњења како су грађене.

Наравно, најчувенији пример су пирамиде у Египту.

Али, далеко далеко више је чуднијих грађевина у свету, чак и од пирамида.

Рецимо постоји град у Индији, који је од камена, и налази се на врху планине.

Ништа чудно, колико је градова од камена, јел тако?

Видите овај град је из једног комада!

Није зидан камењем, већ је уклесан у планини!!!

Дакле, није реч о кући, о згради, о дворцу, већ о читавом граду, уклесаном у планину!

Ко је тај човек, који ће без компијутера, направити план за клесање планине, да би настао град, са кућама, дворцима, раскошним терасама, двориштима и улицама???

Пазите, не говорим о самој финализацији, односно о клесању, већ о плану за тај подухват!

А онда се тек поставља питање, како забога цео град уклесати у стене?

И на крају, ко је живео у том граду?

Дакле, такве и многе чудне ствари, налазимо широм планете.

Људском уму је најлакше ово одбацити, и приписати глупостима, док се ум и сам не увери и добије информације о томе. Е онда једноставно блокира!

Морајући да призна да је нешто лаж, што је до малочас била једна и неприкосновена Истина.

Ако одбаци ванземаљце, онда му остаје да размишља, како су неки људи из бронзаног доба, или било ког таквог доба, успели нешто, што данас ми не можемо, а сматрамо себе напреднијим од оних из прошлости.

И?

Опет блокада!

Нема информација, нема знања, нема логике!!!

Ако узме варијанту да су ванземаљци то градили, онда је аутоматски искључен из заједнице Православних, јер је у прелести или је заведен, тако други гледају на те људе.

И?

Опет блокада!

Ћути, одбаци, и иди даље, тако је најбоље!

Јер како спојити да је Бог створио људе на земљи, а постоје неки ванземаљци у исто ВРЕМЕ!!!

Наполеон је рекао да је историја гомила лажи, са којом смо се ми сложили.

Дакле, нешто ту није логично.

Пре нас су постојале развијеније људске цивилизације, или су то били ванземаљци?

Спаде књига, на два слова. Односно, или је једно или друго. Треће је лаж у коју верујете, да су то неки дивљаци, градили, како нас историја и учи.

Али, пазите у оба случајева, то се опет коси са логиком, и са Православљем. Јер нема примера у Светом Писму, да су раније људи били толико напредни у грађевинарству.

Нема?

А шта му дође онда Вавилонска кула?

Дакле, има примера о таквим грађевинама!

А Свето Писмо сигурно није евиденција, свих грађевина из прошлости, нити се оно могло бавити тиме.

Дакле, било би нездраво да не употребим другу реч, мислити да је само оно што је у Светом Писму записано, ЈЕДИНА Истина. Није једина, већ је много тога, што није записано.

Е сада, се враћамо на грађевинаре из прошлости.

Ко су, зашто су, и како?

Међутим, најпре морамо решити логику!

Дакле, информације и знање које ум користи за анализу!

Најпре морамо увидети где је проблем.

То је уједно и најтеже људском уму, јер нема одакле да крене.

Али, ево открићу једну од највећих тајни читавог човечанства, и проблем који требамо најпре открити.

То је ХРОНОЛОГИЈА!!!

Да видимо дефиницију хронологије!

Хронологија је наука која се бави смештањем догађаја у времену. Хронологија може бити упоредна - она се бави смештањем одређеног догађаја у односу на неки други, са којим је повезан - или апсолутна - смештање догађаја у тачно одређене датуме у Хронолошкој ери. Распоред догађаја, са тачно одређеним датумима, од најранијег ка најкаснијем или обрнутог, такође се назива хронологија или списак догађаја на временској линији.

ТО ЈЕ БИЛА ДЕФИНИЦИЈА!

Рекао сам и открио највећу тајну проблема у људском уму, а то је хронологија!

Сада када знамо где је проблем, можемо покушати да га решимо.

Али, опет је ту људски фактор, који не види проблем! Шта има ту да се решава?

Видите, има и то много!

СПИСАК ДОГАЂАЈА НА ВРЕМЕНСКОЈ ЛИНИЈИ!!!

ВРЕМЕНСКОЈ ЛИНИЈИ!!!

ЛИНИЈИ!!!

Временска линија је прошлост, па сви догађаји до данас.

И ВРЕМЕ, НЕ МОЖЕ ДА ТЕЧЕ УНАЗАД, ВЕЋ САМО УНАПРЕД!!!

И ТУ ЈЕ ПРОБЛЕМ ЛОГИКЕ!

А ШТА БИ БИЛО, КАДА БИ ВРЕМЕ МОГЛО ДА СЕ ПРЕСКОЧИ? КАДА БИ СЕ ПО ТОЈ ИСТОЈ ВРЕМЕНСКОЈ ЛИНИЈИ, МОГЛО ШЕТАТИ?

Али, али, то је немогуће!!!

А зашто?

Јер људски ум нема знања о томе!

Ето зато, и само зато!

То што неко незна, не значи да се нешто није десило! Или да нешто не постоји, већ значи само једно!

ЧИМ НЕМА ЗНАЊА О ТОМЕ, ЉУДСКИ УМ ТО ОДБАЦУЈЕ!!! ЈЕР НЕ МОЖЕ ЛОГИЧКИ ОБРАДИТИ И РАЗУМЕТИ!!!

САДА СЕ ДОБРО ФОКУСИРАЈТЕ, ЈЕР ЋУ ОБЈАСНИТИ МНОГЕ МИСТЕРИЈЕ И ТАЈНЕ ВЕЗАНО ЗА ОВУ ПЛАНЕТУ!!!

Видите Бог је створио Адама и Еву на земљи, коју је предходно створио.

Али, од тада до данас, ми имамо хронолошке рупе у историји. Имамо случај напреднијих цивилизација пре нас!

Држимо се временске линије, која нам казује да смо ми у будућности у односу на грађевине, које су старе 20.000 и више година. А које су напредније од наше цивилизације.

И то нема логике!

Међутим, има, уколико има и знања и мудрости!

Шта је то времеплов?

То је измишљени уређај, који је у употреби у научнофантастичним филмовима и романима.

Ајде да се претварамо да је неко некада направио такав уређај.

Дакле, није битно када.

Време не игра никакву улогу, јер тај уређај путује временом, као брод по мору.

Ту се онда отварају неограничене могућности.

Јер би одмах тај неко отишао у будућност, да баци поглед. Узмимо примера ради, да га они ухвате, и присвоје времеплов. И сами овладају том технологијом. И њих занима прошлост људска.

Шта би се онда десило, шта мислите?

Пример други.

Земља је једина насељена јер је Бог створио живот само на земљи.

Неко некада на земљи, направи времеплов али и телепорт, летелицу која пролази и кроз време али и кроз простор.

Еволуција људска је тиме одпочела!

Зашто?

Зато што није битно када је неко направио такву летелицу, већ ако јесте, путовање свемиром је тада не само могуће, већ је и реалност.

И тај неко, оде са женом на другу планету или више њих, више људи оде и створи колонију.

И од тада прође милион година земаљских.

И они се такође врате таквим летелицама на земљу, у прошлост нашу, и буду богови!!!

И свиђа им се то што их исти ти људи обожавају, јер су од њих настали. И направе им градове, пирамиде, и друга чудеса широм планете.

Јесу ли то ванземаљци?

Јесу, јер нису са земље!

Или су то путници кроз ходнике времена и простора?

Добро, сада се налазимо на делу, где ће ваш ум, ово кроз смех одбацити, јер рекох да замислимо све ово, или ће бити стрпљив па можда и сачекати.

Тај неко који је некада направио такву летелицу постојао је на земљи.

И носи назив НИКОЛА ТЕСЛА!

ЧЕКАЈТЕ!

МОГУ ЈА ДА ИЗМИСЛИМ БИЛО ШТА, УКЉУЧУЈУЋИ И ОВО.

АЛИ, НЕ МОГУ ДЕМАНТОВАТИ ОНО ШТО СЕ ЗАИСТА ДОГОДИЛО, ГДЕ СУ ДОКАЗИ, ГДЕ ИМА ОЧЕВИДАЦА.

ДОБРОДОШЛИ У ФИЛАДЕЛФИЈСКИ ЕКСПЕРИМЕНТ!

Многи не знају, да је главни инжињер био Тесла, и водећи у том пројекту.

Требало је брод учинити невидљивим за радаре.

Тесла је поставио два висконапонска калема на броду, којима је управљао даљинским путем.

Брод је заиста нестао! Али, се и појавио више километра одатле!!!

Дакле, није га сакрио од радара, већ га је пренео на другу тачку.

Онда га је и вратио у луку.

Проблем је настао, јер Тесла није решио путовање људи, односно посаде. И тражио је одлагање.

НИСУ МУ ДАЛИ!!

ОНДА СЕ ОН ПОВУКАО, И САБОТИРАО ПРОЈЕКАТ ЈЕР ЈЕ ЗНАО ДА ЈЕ ТО ОПАСНО ПО ЉУДЕ.

АЛИ, ПРОЈЕКАТ ЈЕ НАСТАВЉЕН БЕЗ ТЕСЛЕ, И ИМАМО ОНЕ ПРИЧЕ ДА СУ ЉУДИ БИЛИ СТОПЉЕНИ СА БРОДОМ!!! ТО СЕ И ДЕСИЛО, СВИ СУ БИЛИ МРТВИ, ОСИМ НЕКОЛИКО ЊИХ, КОЈИ СУ СЕ ВРАТИЛИ ЛУДИ, И КАО ТАКВИ И УМРЛИ.

ОВДЕ ЋУ СТАТИ СА ТИМ ПРОЈЕКТОМ И ДЕТАЉИМА.

ЈЕР САМ ЈАСНО И НЕДВОСМИСЛЕНО ПОКАЗАО УПОТРЕБУ ВРЕМЕНА И ПРОТОРА, КОЈУ ЈЕ ТЕСЛА РЕШИО!

КАСНИЈЕ ТЕСЛИН УЧЕНИК, ЈЕ НАПРАВИО ЛЕТЕЋИ ДИСК, СА СВОЈИМ НАУЧНИЦИМА, КОЈИ СЕ КРЕТАО КРОЗ ВРЕМЕ И ПРОСТОР.

ИМА И СЛИКА О ТОМЕ, КАО И ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ ОД ИНЖИЊЕРА. СВЕ ЈЕ АМЕРИЧКА ВЛАДА ЗАПЛЕНИЛА, И ЗАТВОРИЛА ЦЕЛУ ОБЛАСТ.

ДАКЛЕ, ДОКАЗИ ПОСТОЈЕ О ТАКВОЈ ЛЕТЕЛИЦИ.

Ако узмемо да они и нису толико морални, и добри, замислите времеплов и телепорт у рукама лудака!

Прича да је земља равна је тотална будалаштина, која има за циљ, држати људе покорене у свом знању.

Трагично је да се већина Православних, упецала у те будалаштине, и да верују, јер има и верски карактер та лаж и обмана.

Јадници не разумеју да су сами преварени од ђавола, и ако сматрају да су они паметнији од других.

Уосталом, чињенице су чињенице!

Ко од Светих Отаца је рекао да је земља равна?

НИКО НИГДЕ!!!

СВЕТИ ДУХ У ЊИМА, НИЈЕ ВИДЕО ДА ЈЕ ЗЕМЉА РАВНА??? ИЛИ СУ ОСТАВИЛИ ЉУДИМА ЗАДЊЕГ ВРЕМЕНА, КАДА ЈЕ ЛАЖ И ОБМАНА СВУДА ОКО НАС, ДА СЕ БАВЕ ТИМЕ???

КАКО ДА НЕ!!!

И ДРУГА ЧИЊЕНИЦА ЈЕ ОВА!

ТАЧНО ЈЕ ДА СЕ ОДРЕЂЕНА ГРУПА ЉУДИ БАВИЛА ТИМЕ, КАО ШТО ЈЕ ТАЧНО ДА ОНИ СЕБЕ ЗОВУ ЦРКВОМ А НИСУ!

А ТО ЈЕ ПРЉАВА И ПОКВАРЕНА ЛАТИНСКА ЈЕРЕС, И КАТОЛИЧКА ЦРКВА КАКО СЕБЕ НАЗИВАЈУ.

ПА ОНИ СУ СПАЉИВАЛИ И УБИЈАЛИ ЉУДЕ ЗБОГ РАВНЕ ЗЕМЉЕ, ЈЕР СУ НАМЕТАЛИ ЉУДИМА ТУ ПРИЧУ!

ИСКЉУЧИВО СЕ ЛАТИНСКА ЈЕРЕС ТИМЕ БАВИЛА, НИКАДА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА!

Али, сада Православни се бију у груди и вичу, црква говори да је равна!

ЈЕСТЕ, АЛИ ВАТИКАНСКА!!!

О ОВЧИЦЕ ИЗГУБЉЕНЕ И ПРЕВАРЕНЕ!!!

НИТИ ЈЕ РАВНА, НИТИ СМО МИ САМИ У СВЕМИРУ!

БОГ ЈЕСТЕ СТВОРИО ЖИВОТ НА ЗЕМЉИ, АЛИ ЈЕ ДОЗВОЛИО ДА СЕ И НАСЕЛИ НА ДРУГИМ ПЛАНЕТАМА, ЈЕР СУ ЗЕМЉАНИ НАПРАВИЛИ ВРЕМЕПЛОВ И ТЕЛЕПОРТ.

ТАКО ДА ТЕ ПРИЧЕ ДАЛЕКО СУ ДРУГИ СВЕТОВИ, ГОВОРЕ ОНИ КОЈИ НЕ МОГУ ДА РАЗУМЕЈУ, ДА ОНИ КАДА КРЕНУ ПРЕМА ЗЕМЉИ, НЕ ИДУ САМО КРОЗ ПРОСТОР, ВЕЋ И КРОЗ ВРЕМЕ.

ЗАШТО САМ ЈА САДА СЕБЕ ОСУДИО ОВОМ ПРИЧОМ, И ПРЕПУСТИО СЕ КАЗНИ ДЕМОКРАТИЈЕ?

А демократија је када сви који ово прочитају и нису истомишљеници, и не прихвате реалност, дођу и осуде ме да сам будала и лудак.

Већина против мене једног, резултат демократски је да сам будала.

Ево зашто.

Зато што постоји технологија која се зове плави зрак, то је холограм на небу, која је повезана са доласком антихриста.

И том технологијом ће бити биоскоп на небу, али толико стваран, да ће готово сви поверовати.

И ту ће бити филм, дакле лаж и обмана, да нас нападају ванземаљци.

И гле чуда, антихрист ће након тога се појавити, победити ванземаљце, и постати цар на земљи који доноси мир...

Е зато требате да знате, да нас нико неће напасти, већ јесу и то одавно!

И они се налазе у нашем уму, исто тако као и ван њега. И то је ђаво, и то су зле мисли, и то су они који контролишу људе изнутра!

И то су ти демони, интердимензијска бића, која су дошла ко зна одакле, ратовали са Архангелом Михајлом, и били поражени и бачени на земљу.

Сам луцифер је био најлепши анђео, који је отпао од Бога. Ако се анђели крећу кроз простор и време, и они су интердимензиона бића, хтели ми да признамо или не.

Дакле, на земљи су биле цивилизације и цивилизације пре нас, јер имају технологију да путују кроз време и простор.

Шта је овде супротно од Православља?

Господ неће доћи?

ХОЋЕ!!!

ПОБЕДИЋЕ антихриста и целу ту тамну ванземаљску колонију, која се вековима множи са људима, владајући њима. Плава крв је заиста ПЛАВА!!! ЈЕР НИЈЕ ЧИСТО ЉУДСКА!

ШТА КАЖЕ ГОСПОД?

КОРИСТИ ИЗРАЗ СИНОВИ ЉУДСКИ!!!

ПА ЧЕМУ ТАЈ ИЗРАЗ АКО СУ СВИ ЉУДИ НА ПЛАНЕТИ РОЂЕНИ ОД ЉУДИ?

ПА НИСУ!!!

Данас, имамо изјаву од ове године да ће Јапан кренути са укрштањем гена људи и животиња.

То је садашњост!

А прошлост?

Е па ту су Минотаур, па његов друг Кентауер, и други другари настали генетским укрштањем, које су или летелицама донели и оставили.

Или су их створили рецимо на Атлантиди.

Па су преживели потоп, и историја их је забележила.

НЕМОЈТЕ ХРОНОЛОШКИ РАЗМИШЉАТИ, ЈЕР ХРОНОЛОГИЈА ЈЕ И ПРОБЛЕМ, ВЕЋ РАЗМИШЉАЈТЕ АКО ЈЕ НЕШТО ПОСТОЈАЛО, ОНО ПОСТОЈИ И ПОСТОЈАЋЕ!

ЈЕР КО СЕ ВРАТИ У ПРОШЛОСТ 10.000 ГОДИНА, ВРАЋА СЕ У ВРЕМЕНУ, КОЈЕ НИЈЕ ПРОШЛОСТ ВЕЋ САДАШЊОСТ, И АКО ОСТАНЕ УМРЕЋЕ, А МИ ГА МОЖЕМО ИСКОПАТИ НАКОН 10.000 ГОДИНА ОД ТАДА КАДА ЈЕ ЖИВЕО, И РЕЋИ КАКО ОВАЈ ИМА ПРОТЕЗУ? И ТАКО МИЛИОН РАЗНИХ ЧУДНИХ СТВАРИ ШИРОМ ЗЕМЉЕ.

ЈЕДНОМ ПРОНАЂЕН ВРЕМЕПЛОВ, БИЛО КАДА,

ЈЕ ПАНДОРИНА КУТИЈА, У КОЈОЈ МИ ЖИВИМО.

Sad realno vreme jeste beskonacno kao i prostor i sve uvek postoji. Problem je u nasoj percepciji jer smo nesposobni da to spoznamo. Film u kome zivimo retko ima srecan kraj. Zapravo svi na kraju umiremo Ali ako zaista postojimo sve vreme onda je to ok jer valjda nismo usvakom zivotu nesrecni?

KAKO GOD. ODAVNO SHVATAM DA SAM AVATAR NEKE MENI NEPOZNATE IGRICE. DA SVAKA MOJA ODLUKA NIJE ZAPRAVO MOJA. I DA OVAKAV ZIVOT NISAM SAMA SEBI UNEREDILA STO JE VELIKO OLAKSANJE. TAKO DA SADA MNOGO LAKSE PODNOSIM SVA SRANJA KOJA SE DESAVAJU. NIJE DA IH RAZUMEM ALI IH RIHVATAM. STA DRUGO?

KONCEPT '5.0" DRUSTVA

 

IZUZETNO SU TESKA VREMENA. SVE TEZE JE NOSITI SE SA PROBLEMIMA U OVOM I OVAKVOM DRUSTVU.  POMOCI SEBI I DRUGIMA POSTALO JE GOTOVO NEMOGUCE.SVE VISE LJUDI RAZMISLJA - STA JA SAM MOGU DA UCINIM PROTIV TOGA? IMA ISTINE U TOME, ALI DA SVAKO TAKO RAZMISLJA DESAVALE BI SE TEKTONSKE PROMENE. NAZALOST EMPATIJA JE SPALA NANISKE GRANE TE SE LJUDI SVE VISE OKRECU SAMO SEBI I SVOJIM PROBLEMIMA.  MEDJUTIM , JOS POSTOJE HUMANITARNA DRUSTVA, HUMANI LJUDI  KOJI POKUSAVAJU DA POMOGNU DRUGIMA. MADA SU I ONI CESTO KOMPROMITOVANI NA ZALOST KRIMINALCI SU NEKADA VELIKI HUMANI LJUDI  IPAK VERUJEM I  U ONE IDEALISTE KOJI ZAISTA CINE DOBRO BEZ SVOJE KORISTI.

Društveni identitet predstavlja način kako osoba vidi sebe u društvu, s jedne strane, a s druge, načinom kako je vide drugi članovi društva. Strukturna dvostrukost načina kako osoba vidi sebe u društvu očituje se, s jedne strane, u formiranju sopstvene slike-u-ogledalu, sagledavanja sebe očima drugih članova društva, a s druge, izgradnjom svog ličnog integriteta i individualiteta, koji je relativno nezavisan od te slike.

U tradicionalnim društvima, pojedinac je imao ograničen i fiksiran broj društvenih identiteta koji su manje ili više bili integrisani u strukturu ličnosti, dok u savremenim, idnustrijskim i postindustrijskim društvima jedna osoba može imati više različitih društvenih identiteta koji su fragmentovani i često uzajamno suproststavljeni. Zato je društveni idenititet u savremenom društvu u većoj meri instrumentalizovan i položan promeni ( najpoznatiji uticaj koji doprinosi naglašavanju važnosti predstavljanja i samopredstavljanja u drušstvu jeste uticaj medija ) Društveni identitet može biti rodni, etnički, religijski, klasni, odeređen posebnim životnim stlom. U svakom od ovih slučajeva identitet u različitoj meri zavisi od ličnog izbora pojedinca. On se može ispoljiti i kao društvena stigma, kroz obezvređivanje i nipodaštavanje. Na primer, u starom Rimu hrišćani su bili najstigmatizovanija društvena grupa; u nacističkoj Nemačkoj, to su bili Jevreji. U kastinskom sistemu Indije, kasta nedodirljivih je u toj meri bila ponižena da njihova senka nije smela pasti na bramna, predstavnika najviše kaste. Rasizam takođe predstavlja način društvenog stigmatizovanja ljudi usled boje njihove kože. Društveno stigmatizovanje povezano je s društvenim predrasudama i društvenim nasiljem. Kao što se pojedinci u različitom stepenu mogu definisati i informisati od strane svojih društvenih identiteta izvodi se da, prema društvenoj teoriji identiteta, "pojedinci nastoje da postignu ili održe pozitivan društveni idetitet". Kako pomoći sebi, društvu, u ovom vremenu i na ovom prostoru, uz sve efekte kumulativne lične i kolektivne traume koje gotovo svaki pojedinac na ovom podneblju nosi u sebi? Kako pomoći svojoj zajednici onda kada mnogi osećaju da jedva "nose" i sebe i svoje terete, probleme, kovitlac doživljaja i osećanja koja uzrokuju vrlo kompleksna kombinacija okolnosti i nasleđa...? Da li prvo rešavati individualne ili kolektivne probleme...? 

Zasto sam pisala o drustvenom identitetu? Zato sto smo svi povezani hteli to ili ne. Ako recimo uspemo da unasoj ulici unesemo red, smanjimo zagadjenje i poboljsamo odnose medju ljudima uradili smo veliku stvar. Mozda je to samo "kap u moru" ali mozda posluzi kao primer da to i neki drugi ljudi urade

. Društvo 5.0 je koncept koji su prvo osmislili u Japanu pre nekih četiri do 5 godina, i predstavlja viziju društva budućnosti gde se balansira ekonomski napredak sa rešavanjem društvenih problema kroz sistem koji integriše virtuelni i fizički prostor. Možemo reći da je to društvo koje će biti super inteligentno, super povezano i super efikasno, ali pre svega to treba da bude super održivo društvo koje se gradi oko čoveka i osnovne potrebe da se život pojedinca učini srećnijim, zadovoljnijim, kreativnijim i uspešnijim. 

Između ostalog, pokušava da ponudi odgovor na razna pitanja održivosti. Ono čega svi trebamo da budemo svesni – to nije društvo koje će doći samo po sebi, to je društvo koje treba zajedno da stvorimo. 

To je jedna vizija sveta u kome bismo mi i naši potomci mogli da živimo, ali to zahteva tehnološku, ekonomsku i socijalnu reformu, i mnogo veći angažman svakog pojedinca u stvaranju takvog društva.

Taman smo se navikli na termin Četvrta industrijska revolucija a počela je priča o Društvu 5.0. Otkud to?

Ovo su dva pojma koja se prepliću i koja govore iz različitih uglova o napretku civilizacije kroz istoriju.  Kroz istoriju čovečanstvo je prošlo kroz četiri bazična tipa društva: Društvo 1.0 bilo je Lovačko društvo koje je nastalo pre više desetina hiljada godina sa pojavom prvih ljudi. Zatim se razvija Društvo 2.0 koje je bilo poljoprivredno društvo koje nastaje u Mesopotamiji pre nekih 5000 godina.

Polovinom 18. veka sa razvojem parne mašine i napretka u hemijskoj proizvodnji, pojavom mašinske obrade i razvojem prerade gvožđa kreće Industrijsko društvo odnosno Društvo 3.0. 

Sa razvojem kompjutera i digitalizacijom, gde informacija i način na koji se ona koristi u stvari određuje ekonomsku snagu kreće doba Informacijskog društva krajem 20. i početkom 21. Veka. To je Društvo 4.0 u kome se mi sada nalazimo.

Ako posmatramo sam tehnološki napredak, industrijsko društvo je krenulo polovinom 18. veka zahvaljujući otkriću parne mašine i začetku mehanizacije. 

Već krajem 19. veka ulazi se u drugu industrijsku revoluciju koju karakterišu upotreba električne struje, goriva, razvoj automobilske i avio industrije, masovna proizvodnja u fabrikama. Treća industrijska revolucija kreće sa otkrićem poluprovodnika i kompjutera što dovodi do razvoja telekomunikacija i Interneta polovinom 20. veka. Ovo doba zove se često i digitalna revolucija.

Četvrta industrijska revolucija krenula je u zadnjoj deceniji i predstavlja nove načine na koje je tehnologija uključena u društvo i pre svega odlikuje je uspon fizičko-virtuelnog sveta, gde dolazi do povezivanja ljudi i mašina. U tehnološkom smislu oslanja se na tehnologije iz treće industrijske revolucije, ali ovde se sve više priča o veštačkoj inteligenciji, robotima, novim materijalima, 3D printingu, blockchain tehnologijama itd. što dovodi do pojave novih profesija, novih zanimanja i promene postojećih zanimanja, ali takođe otvara još veće mogućnosti za inoviranje i za nove poslovne modele.

Industrija 4.0 je upravo ta koja stvara preduslove i mogućnosti da kao čovečanstvo evoluiramo iz Informacionog društva koje je Društvo 4.0 u Društvo 5.0.

Dakle ovde se radi o jednom dosta širem pojmu od same tehnologije, odnosno o skupu tehnologija, podataka, novih poslovnih modela i praksi koji su deo Industrije 4.0 koje zajedno mogu imati veliki uticaj na čitavo ustrojstvo društva budućnosti. To je zanimljivo, jer mi se čini da danas kada govorimo o najnovijim tehnologijama, uglavnom se fokusiramo na same uređaje, softver, tehničku stranu, a bez da govorimo o njenom sveobuhvatnom uticaju. Koliko je tehnologija bitna za Društvo 5.0, da li uopšte možemo da ga zamislimo bez nje?

Upravo su nove tehnologije te koje omogućavaju balans između ekonomskog napretka i rešavanja ozbiljnih društvenih pitanja. 

Tehnologija je jedan od stubova razvoja društva, ali ona nije cilj sama sebi, već predstavlja osnovi gradivni element novog društva jer daje mogućnost da izgradimo pravednije društvo, da podržimo održivost u svemu što radimo, da podržimo veću jednakost i transparentnost.

Evo nekoliko primera. Ekonomski napredak zahteva sve veću potrebu za energijom, sve je veća potreba za hranom jer čovečanstvo raste, a sa druge strane to izaziva i društvene probleme gde imamo preveliku emisiju štetnih gasova u atmosferu i klimatske promene izazvane time i imamo neumereno trošenje resursa na planeti za proizvodnju hrane i stvaramo velike kolličine otpada. 

Kroz tehnološka rešenja i napredak nauke mi upravo možemo i trebamo da rešimo ova pitanja. Pre svega, vidim kombinaciju IoT mreža i veštačke inteligencije, uz korišćenje edge, fog i cloud infrastrukture i ultra pouzdanih komunikacionih tehnologija, kao sredstvo za rešavanje izazova sa kojima se čovečanstvo suočava.

Dakle, dostizanje višeg stepena društvene organizacije je nerazdvojivo od novih tehnologija. Koliko je Internet stvari bitan činilac u Društvu 5.0?

Internet stvari ili još bolje da kažem servisi bazirani na IoT mrežama predstavljaju most koji će povezati fizički i virtuelni svet i omogućiti da iz informacionog društva počnemo da gradimo Društvo 5.0 koje inače u poslednje vreme zovu Imagination society – ja to razumem kao društvo u kome možemo stvarno realizovati svoje ideje i ispoljiti svoju kreativnost do maksimuma. 

Šta to u praksi u stvari znači? U sadašnjem društvu mi pristupama bazama u cloudu preko Interneta, pretražujemo sadržaj, povlačimo ga lokalno, analiziramo informacije i podatke. U novom društvu upravo IoT uređaji preko senzora prikupljaju informacije iz fizičkog sveta i akumuliraju ih u cyber prostoru, te podatke onda analiziraju razni algoritmi veštačke inteligencije i vraćaju u realnom vremenu ponovo u fizički prostor direktno ljudima ili IoT uređajima koji preko aktuatora vrše neke akcije. Tako će se suštinski pojačati trenutne fizičke i kognitivne sposobnosti ljudi, i na taj način poboljšati i kvalitet njihovog života.

Još uvek smo relativno udaljeni od ovog novog nivoa društva, ali već sada možemo osećati neke od koristi. Primer je odgovor tehnologije na trenutnu pandemiju a kako će tehnologija u budućnosti uticati na zdravstvene sisteme?

Pandemija je pokazala koliko je komunikaciona infrastruktura kritična i da svet mora mnogo bolje da se spremi za potencijalne slične pandemijske događaje u budućnosti. Jedan od preduslova je da infrastruktura ima još veće brzine, da podrži povezivanje većeg broja uređaja pre svega zbog IoT servisa i robota, da se dodatno smanji kašnjenje i poveća pouzdanost kako bi mogli da se razviju servisi koji će smanjiti uticaj fizičke distance i omogućiti nesmetanu medicinsku negu, obrazovanje i poslovanje za sve. Time će se smanjiti nejednakost različitih socijalnih grupa, što pre svega možemo kroz robotiku, virtuelnu i proširenu realnost da postignemo. 

Kada pričamo o budućim zdravstvenim sistemima ja tu vidim nekoliko glavnih IoT primena:

Pre svega razvoj personalizovane zdravstvene nege gde ćemo imati senzore za ličnu upotrebu koji će pratiti u realnom vremenu naše biometrijske podatke, slati ih u neko naše lično big data skladište gde će AI algoritmi analizirati naše opšte zdravstveno stanje i raditi na preporukama za preventivne akcije. 

Nije poenta u tome da kada nastane problem probamo da ga saniramo kroz zdravstvenu negu, već da se uoče prvi znaci potencijalnih problema i ti zdravstveni problemi spreče. Uz to direktno možemo povezati i lične i udaljene konsultacije sa doktorima i dijagnostiku na daljinu, ali uz odgovarajuće robote od toga nije udaljena ni terapija i operacije na daljinu. Tu naročito vidim kombinaciju raznih senzora, veštačke inteligencije i sistema virtuelne i proširene realnosti. 

Dodatna bitna sfera je sfera razvoja pomoćnih sredstava za pomoć bilo ljudima koji imaju neke probleme poput problema sa kretanjem ili pomoći starijim ljudima, gde uz pomoć specijalizovanih uređaja opremljenim raznim senzorima možete pomoći nepokretnima da se ponovo kreću, ili možete pomoći prilikom podizanja pacijenata sestrama sa posebno dizajniranim odelima koja omogućavaju veću snagu a senzorima hvataju signale koji se mišići naprežu. 

A da ne pričamo o robotima i dronovima koji mogu da se koriste za isporuku medicinskog materijala i opreme ili hrane pacijentima ili ugroženom stanovništvu u situacijama kada zbog pandemije postoji opasnost od fizičkog kontakta. To je već primenjivano u raznim bolnicama širom sveta u toku ove pandemije. Znači tehnologija je tu i možemo je koristiti.

Koliko nam IoT može pomoći u kontekstu budućeg održivijeg Društva 5.0?

Kada pričamo o energetskoj održivosti, Svetski Ekonomski Forum je još 2018. godine IoT preporuke za održivost gde je utvrđeno da čak 84% IoT aplikacija može ili će adresirati barem neki od 17 ciljeva održivosti koje su Ujedinjene Nacije definisale. To znači da je uloga IoTa suštinska za ostvarivanje energetske održivosti. To se može postići tako što će se preko raznih senzora prikupljali različiti izvori podataka kao što su meteorološki podaci, operativni podaci elektrana, statusi električnih vozila kao i uslovi i potrošnja pojedinačnih domaćinstava.

Podaci bi se smeštali u Big Data, sve to bi veštačka inteligencija obrađivala i nalazila optimalne načine za proizvodnju i potrošnju energije, uz minimizaciju emisije štetnih gasova u atmosferu. Možda zvuči kao naučna fantastika, ali do takve vizije ide se korak po korak. Evo nekoliko primera koji podstiču održivost.

Pametna brojila predstavljaju oblast jedne od najranijih i najrasprostranjenijih primena IoT tehnologija i filozofija iza takvih brojila je da podstaknu korisnike da promene svoje navike i da smanje svoju potrošnju i smanje emisiju ugljen dioksida. Dodatno ovakva brojila energetske kompanije ili vodovodne ili gas kompanije mogu daljinski pratiti i unaprediti održavanje i efikasnost kroz prediktivno održavanje, a sa takvim sistemom smanjuju se i sami troškovi održavanja cele mreže kao i gorivo i vreme potrebno da se brojila očitaju.

Pametna energetska mreža koja će znati gde i kada je energija potrebna i na taj način će pomoći odlučivanju u kompanijama kako bi bile efikasnije, kako bi znale kako da sačuvaju energiju kada je potražnja manja i da proizvode i dostavljaju energiju kada je potražnja velika. Te pametne energetske mreže će upravo preko povezanih IOT uređaja i njihovih senzora moći da prate ponudu i potražnju energije, skupljaju podatke, analiziraju ih i direktno utiču na način na koji se energija proizvodi i distribuira. Bitan faktor u tome je i da se kombinuju različiti izvori podataka i proizvođači električne energije. Ali dodatno ako posmatramo nivo pojedinačnih domaćinstava, zahvaljujući raznim senzorima i IoTu moćiće da se promoviše optimizacija potrošnje energije i da se prave pametnije kuće koje će čuvati energiju. 

Upravo je proizvodna industrija često uzročnik zagađenja, kreiranja otpada i neefikasne potrošnje energije. Da li tehnološki napredak, a naročito IoT, može da pomogne u tome da se adresiraju ovi problemi?

Što više informacija dobijemo o proizvodima, servisima, sistemima i njihovom načinu rada kroz IoT mreže i primenu raznih digitalnih tehnologija, što više podataka imamo vezanih za ponudu i potražnju, o zalihama i mogućnostima da se one popune, o načinima isporuke- bolje ćemo moći da odgovorimo na specifične potrebe, u određenom trenutku na određenom mestu. 

Ono što mora da nam bude cilj je da sačuvamo resurse, da smanjimo upotrebu goriva, da pratimo nivoe potražnje i uočimo potencijalne probleme u okruženju-tako štitimo planetu- a sa druge strane na taj način i organizacije postaju efikasnije, smanjuju nepotrebne troškove i postaju dugoročno održive. Pre svega u proizvodnji se može omogućiti

● fleksibilno planiranje proizvodnje i upravljanje zalihama

● AI i roboti sa mnogo senzora moćiće da rade koordinaciju nekih zadataka u fabrikama i da podignu efikasnost samog procesa rada

● Distribucija proizvoda može da bude efikasnija ako se radi kolaboracija različitih proizvođača pa se optimalno koriste transportni kapaciteti 

● Može da se obezbedi mnogo više proizvodnja i distribucija bez posrednika, naročito kada je u pitanju proizvodnja hrane u lokalnim zajednicama

Za proizvodnju naročito su dva digitalna slučaja korišćenja korisna:

● Digitalni blizanci daju mogućnosti da nešto istestirate pre nego što ga izgradite jer su to digitalne replike fizičkog sveta. To može pomoći u poljoprivredi korišćenjem IoTa da se dobiju svi potrebni podaci od stanja zemljišta do performansa mašina koje se koriste, ali i performansa i veština ljudi koji upravljaju celim procesom proizvodnje i prodaje. Sa digitalnim blizancima kompanije mogu bolje da predvide prinose, da obezbede veću finansijsku sigurnost ali i efikasniju proizvodnju što omogućava veću dugoročnu održivost.

● Prediktivno održavanje je jedan od segmenata koji se može primeniti na sve proizvodne i servisne industrije, a neophodni su IoT da prikuplja podatke iz okruženja i napredna analitika koja će te podatke obraditi. To se postiže tako što se u realnom vremenu prati preko senzora stanje mašina i umesto da radite redovno održavanje u skladu sa očekivanim životnim vekom komponenti, AI i IoT kombinacija rade predikciju otkazivanja na osnovu istorijskih trendova i podataka u realnom vremenu. Takav način rada može drastično da smanji vozni park, da smanji potrošnju goriva zbog izlazaka ekipa na teren i na taj način se dodatno doprinosi održivosti i u smislu manjeg zagađenja i u smislu manje potrošnje energije i drugih resursa.

Kad spomenemo zagađenje, uvek je neodvojivo i od saobraćaja. Koliku ulogu IoT ima ovde?

Lično mislim da će jedan od prvih pozitivnih uticaja IoTa biti upravo kroz pametne saobraćajnice i parkiranje u gradovima, gde će se smanjiti emisija izduvnih gasova ali i smanjiti vreme čekanja, gužve ili vreme potrošeno tražeći parking mesta.

Na tome mnogi gradovi već rade, tehnologija je zrela za primenu. Napredniji servisi koji će nakon toga doći a gde će IoT imati takođe svoju ulogu, vezani su za senzore u automobilima koji će omogućavati sve od preventivnog i optimalnog održavanja do autonomne vožnje. Autonomna vozila kao neka ultimativna vizija treba da doprinesu drastičnom smanjenju nesreća ali i da omoguće da vreme provedeno u vožnji bude mnogo korisnije potrošeno – za odmor, zabavu, učenje, razgledanje novih lokacija.

Svakako će to dovesti i do proliferacije novih poslovnih modela i sve više bićemo svedoci da se koriste modeli deljenja prevoznih sredstava a sve manje će biti ličnih automobila…naravno pričam o nekoj malo daljoj budućnosti. Ali zar ne bi bilo divno da kada krenemo na posao naš kućni digitalni asistent obezbedi da nas vozilo čeka ispred kuće, na putu do posla pročitamo sve vesti ili par desetina stranica knjige ili pokupimo još par kolega pa zajedno napravimo jutarnji brifing uz jutarnju kafu dok se vozimo? To bi moglo da uštedi vreme i oslobodi ga za kreativno razmišljanje.

Ovih dana 5G je veoma aktuelna tema – kako su IoT i 5G povezani, odnosno koliko će 5G uticati na brži razvoj IoT-a i mogućnosti koje nam on pruža, a time nas dovesti bliže konceptu Društva 5.0?

Suština Društva 5.0 je u povezivanju fizičkog i virtuelnog sveta ali u realnom vremenu. To znači da u realnom vremenu podatke iz fizičkog sveta možemo da prebacimo u virtuelni, da ih tamo obradimo u realnom vremenu, i da vratimo rezultat u fizički svet kako bi se preduzela neka akcija. Već sada to možemo postići u ograničenom obimu za pojedine primene jer već imamo IoT tehnologiju, imamo BigData, imamo razvijenu edge, fog i cloud IT infrastrukturu imamo AI algoritme, imamo optiku ili 4G mrežu kao komunikacionu infrastrukturu. Mnogi zbog toga misle da nam 5G u stvari nije potreban. 

Ali većina IoT uređaja ne može da se poveže preko optičke mreže, znači moramo da se fokusiramo na neke bežične tehnologije. Iako sada postoji puno različitih standarda koji omogućavaju pravljenje IoT mreža, servisi koje sam pominjala i njihova masovnost zahtevaće neke bežične tehnologije koje omogućavaju više stotina hiljada uređaja po kvadratnom kilometru, zahtevaće dvosmernu komunikaciju od i ka IoT uređajima, zahtevaće raličite dužine podataka koji se prenose, neki servisi koji koriste IoT biće kritični i zahtevaće garantovani kvalitet prenosa, sigurnost i pouzdanost koja se ne može obezbediti kroz trenutne bežične tehnologije.

To nameće odgovor da nam je potrebna neka nova bežična tehnologija da bismo izgradili ovako napredno društvo, koja će omogućiti ultra brzu, ultra pouzdanu komunikaciju sa malim kašnjenjem i koja će omogućiti omasovljenje IoT uređaja – računajte stotine uređaja po jednom čoveku a možda i više.

Prva bežična tehnologija koja će pokušati da odgovori na taj tehnološki izazov je upravo 5G tehnologija. Tako da je odgovor na tvoje pitanje da će za mnoge IoT primene biti neophodna najmanje 5G mreža, ako ne i neke nove generacije koje još uvek nisu osmišljene.

 Šta znače volonteri i koliko humanost na delu može nekome da bude od životne pomoći najbolje se vidi tokom nesreća, nepogoda, vanrednih situacija poput ove sa pandemijom virusa korona kada su neimenovani heroji omogućili najstarijim sugrađanima da lakše prebrode “zaključavanje” u Srbiji tokom prethodne godine. Neki su se organizovali spontano, neki preko Crvenog krsta, drugi su samoinicijativno pomagali najbližim komšijama.

Čak 70 odsto globalnog volonterskog rada ne uključuje nikakvu organizaciju, već se odvija neformalno između ljudi u njihovim zajednicama, ukazuju Ujedinjene nacije povodom Svetskog dana volontera koji se obeležava svakog 5. decembra kao podsećanje na dan kada je 1970. godine stvoren Program UN za volontere.

Volonteri su aktivni u raznim oblastima - od zaštite životne sredine do socijalnih pitanja.

Koliko ih tačno ima u Srbiji - precizan podatak ne postoji. Procene UN kazuju da u svetu volontira oko milijardu građana.

Prema podacima iz dokumenata koje prate izveštaj Ujedinjenih nacija “The 2018 State of the World’s volunteerism report: The thread that binds” u Srbiji je bilo 223.009 volontera, od kojih je preko organizacija volonitiralo nešto više od 24.000, dok je ostatak - velika većina - 198.987 volontirala direktno

Najveća i najstarija volonterska organizacija u Srbiji je Crveni krst. Ona okuplja 60.000 volontera, među kojima je najviše mladih. Oko petine volontera Crvenog krsta su ljudi srednjeg životnog doba, a isto toliko ima i starijih.

Prema podacima Crvenog krsta Srbije, u svetu danas u organizacijama Crvenog krsta i Crvenog polumeseca volontira preko 17 miliona ljudi.

Volonteri, kako ukazuju u Crvenom krstu, mogu biti osobe iz svih društvenih grupa, svih uzrasta i imovinskih stanja, a aktivnosti na kojima se angažuju takođe variraju od učestvovanja u periodičnim akcijama do stalnih programa.

- Volontiranje osnažuje pojedinca i povećava samopouzdanje, suzbija depresiju i pomaže ljudima da ostanu fizički zdravi. Kroz volontiranje pomažemo drugima, ali i ukazujemo na probleme i potrebe oko nas, a takođe izgrađujemo i osećaj solidarnosti. Volonteri omogućavaju da oni koji imaju otežane životne okolnosti postanu ravnopravni članovi društva, a kroz svoje angažovanje štite ranjive ugrožene grupe od ekonomske i političke marginalizacije. Volontiranje ima potencijal jačanja kohezije društva, a može da doprinese stvaranju pozitivnih promena u društvu - ukazuju u Crvenom krstu napominjući da svako ko želi da volontira može da se javi svojoj organizaciji Crvenog krsta u mestu u kome živi.

Glavni rezultati istraživanja “Volontiranje mladih u Vojvodini - Motivi, dobiti i izazovi”, nastalog kao rezultat dugoročnog volonterskog projekta “Volontiranje u solidarnosti, sociološkinje Helene Hagauer iz Austrije, ukazuju na postojanje velikog jaza u društvu kada je volontiranje u pitanju: S jedne strane je veliki deo društva za koje volontiranje predstavlja rad bez nadoknade, bez ikakve koristi za volontere ili volonterke. Sa druge strane su osobe koje se bave volontiranjem, koje su mnogo toga dobile kroz to iskustvo i kojima je to donekle čak i postao način života.

- Za jednog sagovornika u istraživanju, volontiranje je „genijalna stvar“ koju preporučuje svima, drugoj volonterki je volontiranje dalo „jedan veliki vetar u leđa“, a treći je rekao da želi da mu „bude način života“ da iskoristi odmor za volontiranje. A još jedna volonterka je čak i rekla da „taj osećaj ne može da se kupi“, jer ona smatra da je volontiranje „hrani iznutra“. O volontiranju kaže: „Meni je taj volonterski rad lekovit… Ne gleda se kroz tu materijalnu dobit. Stvarno odlaziš tamo sa emocijama i sa srcem daješ, to nešto, odnosno deo svog slobodnog vremena, i neverovatno koliko dobiješ mnogo za uzvrat više. Ali, to je fora što je to što dobiješ nazad, nije materijalno, nego samo neki pogon za dalje i za smisao u životu u kome živimo… Uglavnom su mi ti volonterski angažmani bili kao neki beg od stvarnosti. Neko valjda traga za tim nekim utopijama životnim - navodi se u istraživanju.

Mladi koji su intervjuisani u ovom istraživanju su često počeli svoju „volontersku karijeru” donekle slučajno, preko svojih poznanstava.

- Drugi su se zainteresovali posle gledanja TV emisije ili posle radionice ili kampa organizovanih od strane organizacije. Motivi za volontiranje su im bili razni: novo iskustvo, doprinos zajednici, zanimljive aktivnosti, nova poznanstva, profesionalno usavršavanje ilidobar provod. Među stvarima koje su intervjuisani dobili kroz svoje volontiranje su sve upravo spomenute, i još nekoliko: Neki su preko volontiranja prevazišli strahove i znatno poboljšali svoje komunikacijske sposobnosti, puno njih je povećalo samopouzdanje kroz volontiranje, a nekolicina njih je podvukla da im se sviđa to što im je tokom volonterskog angažmana dat prostor za izražavanje. Povrh svega, volontiranje je nekim mladima promenilo pogled na svet i svest o društvenim problemima, a osobe koje su možda već bile svesne tih problema su se preko volontiranja osnažile da preduzmu konkretnije akcije povodom toga. Zbog svega navedenog intervjuisani su bili veoma zadovoljni svojim volontiranjem i rekli su da nameravaju i dalje da se time bave - navodi se u istraživanju.

Takođe, u tom istraživanju se ukazuje i da se nekolicina intervjua završila na tome da su ispitanici preporučili svima da bar probaju ovo iskustvo.

Navode se i preporuke u cilju smanjenja jaza između oduševljenih volontera, i stava društva o volontiranju koji je, ocenjuje se - prilično negativan. Prvo i možda najbitnije, treba raditi na tome da se u javnom diskursu razbiju pogrešna shvatanja o volontiranju. Mora da bude jasno da volontiranje nije iskorišćavanje i da nije „rad za džabe”. Volontiranje nije alternativa plaćenom poslu, nego je dobrovoljna aktivnost koju pojedinci rade u svom slobodnom vremenu. Nije dakle alternativa poslu, nego je alternativa gledanju serija i igranju igrica na telefonu i slično. Zatim, organizacije koje primaju volontere i volonterke treba da se drže dobre prakse u radu sa njima: pored poštovanja opšte prirode volontiranja, to obuhvata iskrenu, otvorenu komunikaciju i aktivno bavljenje svojim volonterima i volonterkama. Između ostalog, organizacije mogu da nude razne obuke, da organizuju druženje, da redovno sprovode evaluacije…

Ukoliko se organizacija drži dobre prakse u radu sa volonterima i volonterkama, bilo bi dobro da, kako se ukazuje - teži ka tome da se o tom dobrom primeru čuje.

 - Druga mogućnost obaveštavanja javnosti o volontiranju jeste preko srednjih škola.

Pošto u društvu vlada stav da od volontiranja nema dobiti, valjalo bi, kako se ističe u istraživanju “Volontiranje mladih u Vojvodini - Motivi, dobiti i izazovi”, naglašavati benefite volontiranja.

- Kako bi osobe koje nemaju iskustvo sa volontiranjem dobile bolju predstavu o tome, organizacije mogu da prave video snimke sa svojim volonterima i volonterkama ili da nude mogućnosti da se javnost upoznaje sa njima. Da bi se povećala pristupačnost volontiranja, organizacije koje primaju volontere i volonterke bi trebale da o toj mogućnosti na što jasniji način obaveste javnost, npr.preko opisa volonterskih aktivnosti na svom sajtu. Konačno, država treba da teži ka tome da obezbedi svim mladima uslove života koji im omogućavaju materijalnu stabilnost kako bi svi mladi koji žele mogli svoje slobodno vreme da koriste za volontiranje, U istraživanju se citira i definicija volontiranja: To je, u najširem smislu, aktivnost koju pojedinac poduzima dobrovoljno kako bi doprineo dobrobiti druge osobe, grupe, ili organizacije. Po pojednostavljenoj definiciji UN, tri ključna kriterijuma za volonterske aktivnosti jesu da se ne preduzimaju zbog finansijske dobiti, da se pojedinac slobodnom voljom odluči na volontiranje i da koriste nekoj trećoj osobi, ali i samom volonteru.

ZAKLJUCAK OVOG TEKSTA JE POTPUNO KONTRADIKTORAN. POCNIMO REDOM. DRUSTVO 5.0 JE NOVO MODERNO DRUSTVO. SVAKO DRUSTVO IMA SVOJ IDENTITET (KAO I SVAKI POJEDINAC). SVAKO OD NAS MOZE DA MENJA SVET AKO ZELI. NIJE LAKO BITI HUMAN I EMPATICAN. DAKLE AKO PORADIMO NA SVOM IDENTITETU A ON ZNACAJNO STRCI OD KOLEKTIVNOG ( DANASNJE DRUSTVO JE BOLESNO) IPAK MOZEMO DA NESTO UCINIMO IAKO NAM SE TO CINI BESMISLENIM. AKO STE HRABRI I HUMANI MOZETE BITI DON KIHOT I BORITI SE SA VETRENJACAMA ( MEDIJIMA). ISHOD JE NARAVNO NEIZVESTAN AL STE BAREM PROBALI. PA SRECNO NAM BILO SA DRUSTVOM 5.0.