MOJ RODNI GRAD I KAO TAKAV ZAUZIMA OGROMNO MESTO U MOM SRCU. MOZDA CE OVO BITI PRISTRASAN TEKST AL REALNO KOLIKO LJUDI JE ZA MOJ BEOGRAD REKLO TOLIKO LEPIH RECI? MNOGO LJUDI VIDI NJEGOVU LEPOTU. NEKI VIDE I NJEGOVU DUSU. A MENE SAD NAJVISE BOLI STO MOJ BEOGRAD SA SVE LEPOTOM I DUSOM NESTAJE IZ DANA U DAN.MOMA KAPOR JE TO LEPO OPISAO.
Beograd je kroz istoriju dobio mnoštvo imena, i to su:
- Singidun – keltsko ime
- Singidunum – romanizovano keltsko ime
- Beograd – slovensko ime
- Biograd na Dunavu – staro hrvatsko ime
- Alba Graeca – latinsko ime
- Alba Bulgarica – latinsko ime grada tokom bugarske vladavine
- Fehérvár – mađarsko ime
- Nandoralba – u srednjovekovnoj Mađarskoj do 14. veka
- Nándorfehérvár, Landorfehérvár – u srednjovekovnoj Mađarskoj
- Weißenburg i Griechisch-Weißenburg – nemačko ime
- Castelbianco – italijansko ime
- Velegrad – vizantijsko ime
- Dar Al Jihad – osmanlijsko ime koje znači Kuća rata
- Belgrat – tursko ime
- Prinz Eugen Stadt – nacističko ime
- Obzirom da je Beograd u Evropi i svetu poznat kao grad provoda, jedna
od interesantnijih činjenica je da je baš u Beogradu na Dorćolu 1522.
godine otvorena prva kafana u Evropi. U njoj se služila samo crna kafa,
pa se pretpostavlja da je kafana baš po tome i dobila ime. Smatra se da
je ovaj događaj podstaknut nakon što su Turci 1521. godine osvojili grad
i doneli sa sobom običaj ispijanja kafe na javnim mestima. Najbolja
kafana je, kako kažu, bila Crni Orao.
Beograd je s početka 20. veka imao ukupno 300 kafana, od kojih se čak 17 nalazilo u Poenkarevoj, današnjoj Makedonskoj, ulici koja je tada imala svega 40 kuća. Na Pozorišnom trgu, današnjem Trgu Republike, nalazilo se čak 16 kafana kao i u Dubrovačkoj ulici. Na Varoš kapiji bilo ih je 12, na Terazijama 11, na Slaviji 9, a u Skadarliji 7. Njihovi počasni gosti bili su Đura Jakšić, Laza Kostić, Vojislav Ilić, Janko Veselinović, Laza Lazarević, Stevan Sremac, Branislav Nušić, Tin Ujević i drugi.
Najstarija kafana u Beogradu koja i dalje radi zove se Znak Pitanja i nalazi se na Kosančićevom vencu kod Saborne crkve, napravljena u kući koju je podigao Naum Ičko. Ova kafana poznata je i po činjenici da je njen redovan gost bio Vuk Stefanović Karadžič, zbog čega je kafana postala i prvo čitalište „Srpskih novina“. Još jedna čuvena beogradska kafana zove se Tri Šešira, a nalazi se u boemskoj četvrti Skadarlija. Izgrađena je davne 1864.godine i nosila je nadimak „Vinsko vrelo“. Ime je dobila po radionici šešira pod istim imenom i na istom mestu nalazila pre nje.
Osim masonske piramide u Knez Mihailovoj ulici, koja je daleko od neprimetne, masonski simboli mogu se videti na fasadama mnogih zgrada u gradu. Što se same piramide tiče smatra se da je to spomenik nauci postavljen u okviru izložbe Svet merenja 1955. godine ispred galerije Sanu. Na njoj se mogu videti koordinate grada, nadmorska visina i sila zemljine teže.
Drugi pak veruju da je piramida napravljena od strane slobodnih zidara – masona, jedina razlika je što nedostaje svevideće oko koji je zajedno sa piramidom jedan od njihovih glavnih simbola. Jedna od zanimljivijih činjenica je da je grobnica Branislava Nušića izgrađena kao nedovršena masonska piramida, a na grobnici Živojina Mišića možete primetiti granu akacije koja je takođe značajan masonski simbol.
Hotel Moskva je jedno od najvažnijih zdanja koje se nalazi u centru prestonice. Zgrada hotela podignuta je 1906. godine u ruskom stilu sa elementima antičke grčke, a delo je beogradskog arhitekte Jovana Ilkića. Hotel je svečano je otvoren 1908. godine od strane Kralja Petra I Karađorđevića, i svi najznačajniji ljudi tog doba okupili su se da podrže ovaj događaj. Od polovine 20. veka ovo kulturno dobro nalazi se pod zaštitom države kao spomenik kulture grada Beograda.
U istoriji dužoj od jednog veka ovaj hotel i kafeterija ugostili su preko 40 miliona ljudi, a među kojima se pojavljuju i brojna slavna imena kao što su Albert Ajnštajn, Ana Pavlova, Leonid Brežnjev, Indira Gandi, Rej Čarls, Robert de Niro, Bred Pit, Bernardo Bertoluči, Maksim Gorki, Kirk Daglas, Majkl Daglas, Mila Jovović i mnogi drugi. Neki od ovih ljudi odseli su u predsedničkom apartmanu u kome se nalazi originalan nameštaj sa dvora dinastije Obrenović. Poznati nobelovac, Ivo Andrić, u kafeteriji hotela Moskva imao je svoj sto.
Moskva šnit je najpoznatija beogradska poslatica, a možete je probati upravo u ovom hotelu. Nastala je davne 1974. godine kada je tadašnja kuvarica Anica Džepina napravila nešto novo jer je prethodni meni već postao dosadan. Torta je ubrzo postala hit širom sveta, ali baš na ovom mestu simbol je najlepše poslastice u Beogradu.
Legedna kaže da su nekada davno živele 3 sestre od kojih je svaka izgradila po crkvu kao zadužbinu i nazvala ga svojim imenom: Ružica, Marica i Cveta. Crkva Ružica nalazi se pored Zindan kapije na Kalemegdanu, a takođe i na listi 10 najinteresantnijih crkava na svetu. U I svetskom ratu vojnici su se ovde poslednji put pričestili i pomolili pre odlaska u rat, a crkva je nakon toga srušena. Kada je obnovljena, statue Cara Dušana i pešadinca pomerene su na mesto gde su se vojnici pričestili. Osim toga na ulazu se nalaze i dve statue napravljene od topovskih čaura, a predstavljaju srpskog vojnika.
Najzanimljiviji deo je luster unutar crvke sačinjen od puščanih i pištoljskih metaka, oficirskih sablji, topovske municije i delova vojničkih sanduka. On je deo ratne umetnosti, međutim poruka koju on šalje je sasvim drugačija. Ovaj luster je zapravo polilej odnosno kandilo. Poenta je u tome da svaki put kada se upali kandilo svetlost i vosak kao molitvene suze kaplju na oružje da nikada više ne bude takvog rata kao što je bio I svetski rat – ili kako ga nazivaju Veliki rat.
Da li ste znali da Beograd leži na čak 30 brda? Neka su vam već poznata, ali za neka sigurno čujete prvi put.
Banovo brdo, Banjičko brdo, Belo brdo, Veliko brdo, Vodičko brdo, Vračarsko brdo, Glumčevo brdo, Golo brdo, Erino brdo, Žuto brdo, Zvezdarsko brdo, Julino brdo, Kalemegdansko brdo, Kanarevo brdo, Labudovo brdo, Lekino brdo (Pašino brdo), Lisasto brdo, Lozovičko brdo, Maleško brdo, Milićevo brdo, Mitrovo brdo, Moračko brdo, Nikino brdo, Orlovo brdo, Petlovo brdo, Stanovačko brdo, Starac-Vasino brdo, Stojčino brdo, Topčidersko brdo, Ćurtovo brdo
Dok je u Kaliforniji Silikonska dolina poznata kao košnica razvoja visokih tehnologija, u Beogradu je Silikonska dolina naziv dobila po ženama sklonim plastičnoj hirurgiji. Silikonska dolina u Beogradu je ulica Strahinjića Bana na Dorćolu, u čijim se mnogobrojnim restoranima i kafićima skupljaju ljudi koji su na važnim funkcijama. Shodno tome su posle 90ih godina, najsređenije žene ovde dolazile u lov na najbogatije muškarce. Danas kažu da je vreme silikona i lakih lepotica u ovoj ulici davno prošlo.
Podaci koji se mogu naći i na samom Mekdonalds sajtu su da je upravo na Slaviji u martu 1988. otvoren prvi Mekdonalds restoran u jugoistočnoj i centralnoj Evropi, a taj Mek je na istom mestu i danas, zajedno sa još desetinom istoimenih rastorana svuda po Beogradu.
Samo godinu dana nakon otvaranja, ovaj Mek uspeo je postao svetski rekorder sa preko dva miliona usluženih gostiju
.Stari grad, Novi Beograd i Zemun. Dok je Stari grad mesto na kome se utisnula vekovna istorija, Novi Beograd je na sebi nosi pečat socijalističke ere i nepravednu etiketu "velikog hotela". Na trećoj strani nalazi se Zemun kao grad unutar grada čiji žitelji imaju izraženi lokalpatriotizam.
Osim svojih čuvenih kafana, mnoštva barova, kafića, pabova i klubova, Beograd ima još jedan trik u rukavu kad su u pitanju žurke!Tokom cele godine, Beograđani i njihovi prijatelji iz inostranstva ludo se provode na splavovima. Ove vodene atrakcije garantuju nezaboravan provod.
“Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.”
Iako rođen u Nišu, Duško Radović bio je i ostao najprepoznatljiviji pesnik Beograda, za decu i odrasle. Stariji sugrađani pamte njegov promukli glas koji ih je budio sa radija Studio B, dok njegove misli o životu u glavnom gradu citiraju čak i oni koji za njega nikada nisu čuli, mada je malo verovatno da takvih uopšte ima.
Bio je pisac, pesnik, novinar i urednik, a za one najbliže - dobar čovek namrgođenog lica, zbog čega su ga prijatelji zvali Tmuša, katkad strog i odsečan, ali pre svega duhovit, pošten i pravičan.
Objavio je nekoliko zbirki pesama za decu - „Poštovana deco", „Smešne reči", „Vukova azbuka" – u kojima su i one najpopularnije: Strašan lav, Plavi zec, Da li mi verujete i druge. Mnoge su postale hitovi za decu zahvaljujući Kolibrima, a Zdravica - Sve što raste, htelo bi da raste - predstavlja himnu dečije manifestacije „Radost Evrope" koja se održava u Beogradu od 1969. godine. Njegova radio-drama „Kapetan Džon Piplfoks" iz 1953. ušla je u školsku lektiru, a tekst je adaptiran za pozorišnu predstavu, koja se i danas igra u beogradskom Malom pozorištu, koje je posle njegove smrti nazvano Pozorište Duško Radović.
Radeći na televiziji, pisao je scenarije za brojne emisije, među kojima su „Na slovo na slovo" i “Obraz uz obraz”.
Na radio Studio B došao je 1975. godine. U početku je pisao tekstove za reklame, a onda se jednog julskog jutra iz beogradskih tranzistora prestonicom prolomilo „Beograde, dobro jutro". Emisija je počinjala u 7.15 ujutru, ali je Radović dolazio u redakciju već oko pola 5, kako bi pripremio tekstove za program koji je išao uživo.
Čitav grad je godinama, uz jutarnju kafu, čekao da čuje njegov prepoznatljiv glas i dopadljive dosetke, koje su mnogi nazivali aforizmima što je on odbijao govoreći kako su to zapravo replike, misli o životu, njegova zapažanja i prepoznavanja nas samih.
Međutim, iako omiljen u narodu, bilo je i onih kojima njegova satira nije prijala, prevashodno predstavnicima partije, od kojih su neki na koncu izdejstvovali i njegovo skidanje sa repertoara Studija B 1983. godine.
Nakon toga se povukao iz javnog života, a nedugo zatim i preminuo. Na večni počinak ga je ispratilo 10.000 Beograđana, onih koji su se godinama budili uz njega. - BRANKO PESIC Najpopularniji gradonačelnik Beograda
postao je kultni lik prestonice koju je vodio ne samo zbog svega što je
za nju učinio, već i zbog svog beskompromisnog karaktera i harizme koja
ga je krasila. Bio je prgav, ali dobronameran.edan od retkih političara na ovim prostorima koji nije želeo nikakve
privilegije, zbog čega je i bio toliko popularan - čovek iz naroda,
blizak svojim sugrađanima koji su ga iz milošte zvali „zemunski teča“.
Svakog jutra, vozeći se privatnim automobilom na posao, stajao na
autobuskim stanicama i kupio nekoliko sugrađana koji su išli u istom
smeru kao i on.
Svako ko je želeo, mogao je u Skupštini grada dobiti kućni broj gradonačelnika kako bi se požalio na neki problem u gradu. Pešić je smatrao da, ako je već gradonačelnik Beograda, Beograđani imaju pravo da mu se u svakom trenutku obrate.
Voleo je boks, pa mu nije bilo strano ni da se potuče kako bi zaštitio druge. Tako je jednom prilikom izudarao dvojicu siledžija koji su na ulici davili milicionera, a drugi put četvoricu nasilnika koji su maltretirali jednu devojku – trojicu je nokautirao, dok je jedan uspeo da pobegne, a sutradan su pretučeni nasilnici došli u njegov kabinet da se izvinjavaju.
Mangup u onom pozitivnom smislu, služio se raznim dosetkama kako bi svoje zamisli uspeo da sprovede u delo. Brojne anegdote u kojima je glavni akter i danas se prepričavaju po gradskim kafanama poput one da je uz pomoć poverljivog čoveka iz Elektrodistribucije danima isključivao struju u delu grada u kome je živeo Edvard Kardelj ne bi li od njega dobio zeleno svetlo za popravku dotrajale elektrodistributivne mreže.
Za vreme njegovog mandata i zahvaljujući njegovom zalaganju, Beograd je od glavnog grada jedne male države na Balkanu, postao metropola svetskih razmera. Sagrađen je most Gazela, Mostarska petlja, Terazijski tunel, "Beograđanka", hotel "Jugoslavija", Geneks kula, Sportski centar 25. maj, Sportski centar Banjica, Košutnjak, zatvoreni bazen na Tašmajdanu, Hala Pionir, Hala sportova na Novom Beogradu i Hala Pinki u Zemunu, pokrenuti Bitef, Fest, Bemus, dečiji festival Radost Evrope i još mnogo toga.
Najveći šlager pevač u istoriji Beograda, vrhunac popularnosti dostigao je 60-tih i potom svojim pesmama oko sebe okupio čitavu armiju obožavatelja poznatih kao “đokisti”. Bio je i ostao najjači izvozni proizvod jugoslovenske muzičke scene, koji je ogromnu popularnost stekao u Rusiji gde je otvoren i muzej u njegovu čast. Nastupajuči redovno pred ruskom publikom kao jedna od najvećih zvezda u toj zemlji upisao se u istoriju i kao jedini pevač koji je održao koncert šaputajući. Pošto ga je tokom turneje izdao glas, nije želeo da otkaže koncert u Lenjingradu već je publici priredio nesvakidašnji recital svojih pesama koji je publika prihvatila sa oduševljenjem.
Svojom scenskom i pevačkom pojavom izazvao je revoluciju u zabavnoj muzici.
Bio prvi pevač na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao za mikrofonom već je u stilu Elvisa Prislija padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku i svojom pojavom nagovestio rokenrol.Čuvenu pesmu “Zvižduk u osam” Đorđe Marjanović snimio je 1958. a već sledeće godine je izdao prvu ploču koja je prodata u 11.000 primeraka, što je za to vreme bila ogromna brojka jer je u čitavoj SFRJ postojalo manje od 20.000 gramofonskih aparata.
1961. dogodilo se nešto što se u Beogradu nije dogodilo nikada ni pre ni posle toga. Nakon što “Đole Nacionale”, kako ga je publika zvala, na beogradskom Zlatnom mikrofonu koji se održavao u Domu Sindikata nije osvojio ni jednu nagradu, njegovi obožavaoci su na Trgu Nikole Pašića organizovali demonstracije smatrajući da je pokraden. Neredi su uzeli maha, pa je reagovala i policija, a čitavu situaciju je smirio Đole koji se popeo na jedan od automobila i održao mini koncert.
Beograd ga je neizmerno voleo, a on mu se odužio time što ga je proslavio u svetu i podario jednu od najlepših pesama posvećenih ovom gradu, koja je postala njegova svojevrsna himna:
“On ima čudesnu moć, da svetlom ispuni noć,
Belinom osmeha svog razgoni tugu…”Od ranih dana, od pojave crnog talasa i filma “Kada budem mrtav i beo” u kome glumi nezaboravnog Džimija Barku, koji u srpskoj kinematografiji predstavlja ono što je u francuskoj i svetskoj Mišel Poakar koga u filmu Do poslednjeg daha igra Belmondo, pa sve do smrti Dragan Nikolić predstavljao je Beograd u svom punom sjaju.
Rođen je i odrastao na Crvenom krstu gde su na njegovo odrastanje presudno uticale dve ustanove – Sportsko društvo “Radnički” gde je trenirao boks i Dom kulture “Božidar Adžija” gde je pravio prve glumačke korake. Akademiju je upisao sa 17 godina, a prvu ulogu dobio 1964. u filmu “Pravo stanje stvari” u kome je potpisan svojim pravim imenom Dragoslav, ali je već u sledećem ostvarenju greškom potpisan kao Dragan i to je ime koje će ostati kao njegovo do kraja života.
Epitet šarmera koji je prevashodno dobio ulogom Flojda u Nacionalnoj klasi s punim pravom ga je pratio celog života, jer je i privatno bio takav, a profesionalno neprikosnoven u svim ostalim ulogama, a njih je mnogo, kako na filmu i televiziji, tako i u pozorištu. Bio je glumac koji je mogao da glumi sve i bitan deo beogradske avangarde, jer je na moderan način shvatao važnost umetnosti kojom se bavi i uticaja koji ima na druge.
Dragan Nikolić je prava beogradska urbana legenda, čovek koji je na mnogo načina bio simbol glavnog grada i inkarnacija gradskog duha.
Bio je jedan od poslednjih boema, a njegovo omiljeno mesto bio je vračarski restoran “Talija” kod Kalenića gde se susretao sa svojim prijateljima i kolegama umetnicima. Voleo je i Savu, na kojoj je imao čamac i na koju je često bežao od gradske buke.
Zajedno sa suprugom Milenom Dravić činio je najpopularniji glumački par beogradske, srpske i jugoslovenske scene, koji je Beogradu i Beograđanima pružio mnogo radosti i lepih trenutaka, obraz uz obraz.
“Hiljadu puta iscrpljen, nikada poražen!”
Ako bi trebalo među nadimcima onih koji su gazili beogradski asfalt tražiti sinonim za gradskog mangupa velikog srca i duše, beskompromisnog uterivača pravde, onda bi to bio Prele – umetnik, boem, ulični gladijator i poslednji Beograđanin svoje vrste.
“Dijamant brušen na kaldrmi rodnog Beograda” - kako ga je okarakterisao Dejan Ćirić - podjednako dobro je umeo da peva, da piše, da popije i da se potuče.
Dušan Prelević Prele bio je mnogo toga: fudbaler, roker, gluvator, glumac, boem, pisac, scenarista… I u svemu tome jednako uspešan.
Rođen je i odrastao na Crvenom krstu, a nakon što je napustio gimnaziju, najpre se bavio fudbalom – igrao je za Bulbulder i Crvenu zvezdu – da bi se potom ipak opredelio za muziku. Bez trunke znanja engleskog jezika, “skidao” je strane pesme sa Radio Luksemburga i prepevavao ih u svom maniru sa prepoznatljivim “hrapavim kokerovskim” glasom. Zamenivši školsku klupu za bine u salama mesnih zajednica gde su se održavale beogradske igranke. Kasnije je izdao tri studijska albuma i s obzirom na ponude koje je dobijao, pogotovu nakon što je u Ateljeu 212 zaigrao u legendarnom mjuziklu Kosa, mogao je da postigne svetsku i mnogo veču karijeru, ali on nije bio od tih. Nije se bavio muzikom zarad popularnosti, več iz čiste ljubavi.
Voleo je i alkohol. Ta ljubav spojena sa britkim jezikom, nemirnom naravi i izrazitim osećajem za (ne)pravdu donela mu je dosta problema. U jednom kafanskom okršaju je ostao bez oka.
Na pragu četrdesete počeo je da piše i to veoma uspešno, toliko da ga mnogi nazivaju srpskim Bukovskim. Napisao je scenario za kultni film Poslednji krug u Monci, objavio nekoliko knjiga i pisao za brojne renomirane domaće nedeljnike poput Duge, NIN-a, Politikinog zabavnika, Književnih novina i drugih. Njegove priče i citati su inspiracija mnogima, čak i pripadnicima mlađih generacija rođenih pred kraj njegovog burnog života prikazanog u dokumentarcu “U redu, pobedio sam”.
U njemu je možda i najbolji opis Preletovog života i ličnosti sažetih u jednu rečenicu koju u filmu izgovara njegova majka Anka:
“Rodila sam genija, on je sve mogao, sve počeo i sve je fantastično uradio i kad dokaže sebi da može, on odustane i ne ide dalje"
Iako rođeni Sarajlija, Momo Kapor je postao prava beogradska legenda, koja je na magičan način u svom stvaralaštvu sjedinila slikarstvo i književnost.
Momo Kapor bio je enciklopedija beogradskog šarma i vajldovski umetnik života.
Verovatno jedan od najpitkijih pisaca sa ovih prostora, pored romana, pisao je putopise, radio-drame, eseje, kolumne, feljtone za NIN, Mladost, Politiku, Oslobođenje, Književne novine, Vidike…
Generacijama tinejdžerki ostao je poznat po čuvenoj Ani, koja se prvi put pojavila na stranicama ženskog magazina Bazar. Njeni doživljaju, praćeni ilustracijama koje je sam crtao, zbog svoje pitkosti i aktuelnosti vrlo brzo su našli put do publike, a 1972. prerastaju u knjigu “beleške jedne Ane”.
Autor je nekoliko romana u kojima je preneo duh Beograda bolje nego mnoge njegove kolege rođene u glavnom gradu. Una, Od sedam do tri, Beleške jedne Ane, Foliranti ubrajaju se u red tipično beogradskih knjiga i po tome su prepoznatljive.
Frontmen jedne od najznačajnijih rok grupa na ovim prostorima i jedan od začetnika potpuno novog muzičkog pravca u bivšoj Jugoslaviji svojim talentom, harizmom, poetičnošću, avangardom i doslednošću upisao se na listu najvećih urbanih legendi grada Beograda.
Milan Mladenović je pravi rokenrol fajter širokog srca, koji nas je šamarao svojim stihovima i kome je uspelo da ne odstupajući ni najmanje od sopstvenih ljudskih i umetničkih kriterijuma, okupi oko sebe zapanjujuće veliki broj ljudi i sledbenika. Za njega je rokenrol bio način života, a muzika, kako je sam govorio, vazduh koji je udisao.
Bio je začetnik novog talasa sa bendom Šarlo Akrobata, koji je izdao samo jedan album, ali je i sa nekoliko pesama ostavio neizbrisiv trag na domaćoj rok sceni. Nakon toga osniva Ekatarinu Veliku, po mnogo čemu poseban muzički sastav, drugačiji od svega onoga što se proizvodilo tih godina na muzičkoj sceni, ali i onoga što će se proizvesti nakon toga. U njihovim tekstovima prevladavali su elementi nadrealizma, apstrakcije, mistike i egzistencijalizma. Njihova muzika, pomalo psihodelična, odudarala je od tadašnje scene, ali i od muzike novog talasa koji im je prethodio. To zasigurno nije bio klasičan rok, ali je osvojio mase na ovim prostorima.
Tokom 1992. dok je na prostoru bivše Jugoslavije besneo rat Milan je vodio žestoku antiratnu kampanju izvlačeći još jednom najbolje od Beograda. Zajedno sa Partibrejkersima i Električnim orgazmom formirao je sastav Rimtutituki, čija je muzička aktivnost koncentrisana na antiratnu propagandu, i sa kojim je snimio singl „Slušaj ‘vamo!“ iz koga je i čuvena krilatica: Mir, brate, mir! Singl je objavio Radio B92, a promovisan je koncertom na kamionu koji je kružio ulicama Beograda.
Milan Mladenović zadužio je Beograd, ali i ceo ovaj region, svojim radom, muzikom i tekstovima, kao i vrednostima za koje se zalagao.
Posle prerane smrti u 36. godini, postao je beogradski pandan Džim Morisonu.
Sedamdesete su u SFRJ bile mirne godine, samoupravni socijalizam je funkcionisao, mladi su imali studentske kulturne centre za zabavu, policija je kontrolisala kafanski život, a onda se na ulici pojavio džejmsdinovski buntovnik, beogradski fantom, sa samo njemu poznatim razlogom pobune protiv sistema i neobičnim načinom da ga demonstrira. Ukrao je porše i ludom samoubilačkom vožnjom podigao grad na noge, a policiju bacio u očaj.
Beogradski fantom bio je verovatno najneobičniji disident Titovog doba, i to saobraćajni.
Bezimeni heroj ulice svake večeri tokom septembra 1979. svojim belim poršeom jurio je krugom Slavije, u inat logici i svim policijskim poterama. Svoje akcije je najavljivao na Studiju B, pa su se Beograđani okupljali da gledaju taj spektakl. Policija je bila nemoćna u svojim “Zastava” automobilima, pa su mu spremili smicalicu. Postavili su autobuse na ulicama, tako da je fantom udario u jedan od njih, nakon čega je uhapšen. Nekoliko godina kasnije, odmah po izlasku iz zatvora, nastradao je u saobraćajnoj nesreći pod misterioznim okolnostima na mestu suvozača. Imao je 32 godine, a njegov policijski dosije nikad nije pronađen.
Beograđani su tek mnogo godina kasnije otkrili njegov identitet i da je reč o Vladi Vasiljeviću u gradu poznatijem kao Vasa Opel ili Vasa Ključ.
Beogradski fantom je direktno sa ulice otišao u legendu, o kojoj je pre par godina snimljen istoimeni film.
Glavni grad je prepun misterioznih priča i čudnovatih obrta koji su obeležili njegovu gotovo nepoznatu istoriju.
Mnogi tvrde da grad koji nema svoja mistična mesta i urbane legende, nije prava metropola. Beograd srećom nije u svojoj istoriji imao bizarne zlikovce poput Džeka Trboseka, ali kao i svaki veliki grad ima mnoštvo neobičnih priča, legendi i misterija. Ispod sadašnjeg Beograda leži priča o proteklim vremenima i istoriji ovih prostora, ali ono što je misteriozno i mistično u svemu je da upravo to što se nalazi ispod nas neće moći da bude istraženo u pot
Nestali grad Žrnov
Ispod Beograda se nalazi nekoliko naseobina od kojih su neka nastala još u neolitu. Tako se ispod naselja na Banjici nalazi pravi neolitski gradić, Vinča je jedno od najdugovečnijih naselja na prostoru Evrope, a Kelti su nešto kasnije jedno naselje smestili na mestu današnje Karaburme.
No, ukoliko izuzememo Kalemegdan koji je najveća misterija ovog grada, mesto koje je pod velom tajne je srednjevekovni grad-tvrđava Žrnov (ili Žrnovan) koji se nalazio na mestu gde je danas spomenik Neznanom junaku na vrhu Avale. Pitate se u čemu je misterija ovog mesta od kog danas nije ostao kamen na kamenu kao da ga nikad nije bilo? Dakle, nejasno je zašto je ovu srednjevekovnu tvrđavu, koja je svoj zlatni period imala u doba Srpske despotovine, kralj Aleksandar Karađorđević odlučio da brutalno uništi 1934. godine.
Naime, ostaci grada su minirani da bi se na tom mestu podigao kompleks spomenika Neznanom junaku po nacrtu Ivana Meštrovića. Koliko je ideja da se sruži Žrnov bila neočekivana vidi se iz tadašnje reakcije beogradske čaršije, koja je bila zatečana kada se pronela informacija da će grad da bude uništen, i sa nevericom je primila vest misleći da je reč o traču ili nekom kraljevom hiru, ali... Apeli javnosti nisu urodili plodom. Dva dana je, kako tvrde mnogi Beograđani, trajao taj nečasni čin miniranja.
Napokon, posle mnogo truda i dinamita 19. aprila 1934. Žrnov je prestao da postoji, na ruševinama se fotografisao i sam kralj, a ono malo kamenih ostataka bili su preneti u obližnje podavalsko selo Beli Potok. Logičnog odgovora za čin tako temeljnog uništenja Žrnova koje je urađeno po nalogu, inače sujevernog, jugoslovenskog monarha nema, a pristalice teorije zavere pominuju čak i da su masoni upleli svoje prste.
U prilog tezi da koliko je kralj bio sujeveran govori i urbana legenda da je završetak radova na zgradi Skupštine prolongiran zbog toga što mu je jedna gatara prorekla da će biti ubijen kada se završe radovi (Skupština nije završena za njegovog života), pa tim pre čudi da se odlučio na ovaj u najmanju ruku čudan korak. Neki istorijski izvori, pak, pravdaju kralja činjenicom da nije znao da su grad podigli Srbi, već je mislio da su to učinili Turci, te da zbog toga nije imao dilemu šta da radi.
Bilo kako bilo, kralj Aleksandar je samo nekoliko meseci posle uništenja Žrnova stradao u atentatu u Marselju od ustaša, a neki stari Beograđani i oni koji pamte njihove priče danas ne idu na Avalu u posetu Meštrovićevom spomeniku iz ličnog protesta.
Lagumi
Verovatno su lagumi najintrigantnija i najmisterioznija pojava u Beogradu. Verovali ili ne ispod srpske prestonice postoji na desetine kilometara laguma, pećina, podzemnih prolaza i hodnika. Podzemni objekti su kroz decenije građeni za različite potrebe, a koliko je ta čudnovata priča prisutna kod ovdašnjih ljudi vidi se i po tome da su se na satiričan način njom indirektno bavili Dušan Kovačević i Emir Kusturica u filmu „Podzemlje.
Deo misterija podzemnih odaja je u tome što su većinom neistražene, i osnovano se pretpostavlja da ih ima još više. Sa druge strane namena nekih od ovih laguma nikad do kraja nije otkrivena, a velika većina Beograđana i ne zna šta se nalazi ispod njihovih stanova i kuća. Najpoznatija beogradska pećina nalazi se ispod Tašmajdana i stara je oko osam miliona godina.Ovaj prostor koristili su još Rimljani kao kamenolom, a za vreme turske vladavine Srbi su se tu često krili od odmazde zavojevača. Tokom Drugog svetskog pećine su bile rezervno komandno mesto nemačkog generala Alexandera Löhra (čovek koji je bombardovao Beograd). Löhr je posle hapšenja 1944. jugoslovenskim vlastima pokazao šta se sve nalazi u tašmajdanskim pećinama, pa su čak i naši partizani bili iznenađeni. S
pletom podzemnih prostora Tašmajdana Nemci su izgleda želeli da spoje najvitalnije objekte u Beogradu, a po svemu sudeći uz pomoć hodika su se delmično povlačili tokom borbi za oslobođenje Beograda. Dobar deo ovih hodnika nije istražen i izgleda da su nastali upravo u periodu nemačke okupacije. Osim Taša beogradsko priobalje, tačnije Karađorđeva ulica je prebogata lagumima. Na savskoj padini postoji nekoliko desetina laguma koji su međusobno povezani, a trenutno može da se vidi samo njih nekoliko. Ispod Prirodno-matematičkog fakulteta nalaze se podzemni prolazi koji vode do obale Dunava, a od Kalemegdana preko Očne klinike u Džordža Vašingtona, pa sve do Višnjičke banje postoji sistem podzemnih hodnika koji su potpuno neiskorišćeni. O funkciji tih objekata se vodila rasprava još 1931. godine, ali ništa nije bilo zaključeno. Kad smo već kod Očne klinike ispod se osim prolaza nalazi pravo malo jezero.
Glavni grad je prepun misterioznih priča i čudnovatih obrta koji su obeležili njegovu gotovo nepoznatu istoriju.
Mnogi tvrde da grad koji nema svoja mistična mesta i urbane legende, nije prava metropola. Beograd srećom nije u svojoj istoriji imao bizarne zlikovce poput Džeka Trboseka, ali kao i svaki veliki grad ima mnoštvo neobičnih priča, legendi i misterija. Ispod sadašnjeg Beograda leži priča o proteklim vremenima i istoriji ovih prostora, ali ono što je misteriozno i mistično u svemu je da upravo to što se nalazi ispod nas neće moći da bude istraženo u potpunosti.
Udarne vesti
"SMRT PREDSEDNIKU SRBIJE" Pro NATO opozicionar iz Vankuvera pozvao na ubistvo Vučića
VUČIĆ SE NACIONALNIH INTERESA NEĆE ODRICATI NI POD PRITISKOM: Srbija u Atini pokazala principijelan stav
PROVERITE DA LI VAM UPLAĆUJU STAŽ U nekoliko jednostavnih koraka, a jedna šifra je obavezna
Nestali grad Žrnov
Ispod Beograda se nalazi nekoliko naseobina od kojih su neka nastala još u neolitu. Tako se ispod naselja na Banjici nalazi pravi neolitski gradić, Vinča je jedno od najdugovečnijih naselja na prostoru Evrope, a Kelti su nešto kasnije jedno naselje smestili na mestu današnje Karaburme.
No, ukoliko izuzememo Kalemegdan koji je najveća misterija ovog grada, mesto koje je pod velom tajne je srednjevekovni grad-tvrđava Žrnov (ili Žrnovan) koji se nalazio na mestu gde je danas spomenik Neznanom junaku na vrhu Avale. Pitate se u čemu je misterija ovog mesta od kog danas nije ostao kamen na kamenu kao da ga nikad nije bilo? Dakle, nejasno je zašto je ovu srednjevekovnu tvrđavu, koja je svoj zlatni period imala u doba Srpske despotovine, kralj Aleksandar Karađorđević odlučio da brutalno uništi 1934. godine.
Naime, ostaci grada su minirani da bi se na tom mestu podigao kompleks spomenika Neznanom junaku po nacrtu Ivana Meštrovića. Koliko je ideja da se sruži Žrnov bila neočekivana vidi se iz tadašnje reakcije beogradske čaršije, koja je bila zatečana kada se pronela informacija da će grad da bude uništen, i sa nevericom je primila vest misleći da je reč o traču ili nekom kraljevom hiru, ali... Apeli javnosti nisu urodili plodom. Dva dana je, kako tvrde mnogi Beograđani, trajao taj nečasni čin miniranja.
Napokon, posle mnogo truda i dinamita 19. aprila 1934. Žrnov je prestao da postoji, na ruševinama se fotografisao i sam kralj, a ono malo kamenih ostataka bili su preneti u obližnje podavalsko selo Beli Potok. Logičnog odgovora za čin tako temeljnog uništenja Žrnova koje je urađeno po nalogu, inače sujevernog, jugoslovenskog monarha nema, a pristalice teorije zavere pominuju čak i da su masoni upleli svoje prste.
U prilog tezi da koliko je kralj bio sujeveran govori i urbana legenda da je završetak radova na zgradi Skupštine prolongiran zbog toga što mu je jedna gatara prorekla da će biti ubijen kada se završe radovi (Skupština nije završena za njegovog života), pa tim pre čudi da se odlučio na ovaj u najmanju ruku čudan korak. Neki istorijski izvori, pak, pravdaju kralja činjenicom da nije znao da su grad podigli Srbi, već je mislio da su to učinili Turci, te da zbog toga nije imao dilemu šta da radi.
Bilo kako bilo, kralj Aleksandar je samo nekoliko meseci posle uništenja Žrnova stradao u atentatu u Marselju od ustaša, a neki stari Beograđani i oni koji pamte njihove priče danas ne idu na Avalu u posetu Meštrovićevom spomeniku iz ličnog protesta.
Lagumi
Verovatno su lagumi najintrigantnija i najmisterioznija pojava u Beogradu. Verovali ili ne ispod srpske prestonice postoji na desetine kilometara laguma, pećina, podzemnih prolaza i hodnika. Podzemni objekti su kroz decenije građeni za različite potrebe, a koliko je ta čudnovata priča prisutna kod ovdašnjih ljudi vidi se i po tome da su se na satiričan način njom indirektno bavili Dušan Kovačević i Emir Kusturica u filmu „Podzemlje.
Deo misterija podzemnih odaja je u tome što su većinom neistražene, i osnovano se pretpostavlja da ih ima još više. Sa druge strane namena nekih od ovih laguma nikad do kraja nije otkrivena, a velika većina Beograđana i ne zna šta se nalazi ispod njihovih stanova i kuća. Najpoznatija beogradska pećina nalazi se ispod Tašmajdana i stara je oko osam miliona godina.
Ovaj prostor koristili su još Rimljani kao kamenolom, a za vreme turske vladavine Srbi su se tu često krili od odmazde zavojevača. Tokom Drugog svetskog pećine su bile rezervno komandno mesto nemačkog generala Alexandera Löhra (čovek koji je bombardovao Beograd). Löhr je posle hapšenja 1944. jugoslovenskim vlastima pokazao šta se sve nalazi u tašmajdanskim pećinama, pa su čak i naši partizani bili iznenađeni. S
pletom podzemnih prostora Tašmajdana Nemci su izgleda želeli da spoje najvitalnije objekte u Beogradu, a po svemu sudeći uz pomoć hodika su se delmično povlačili tokom borbi za oslobođenje Beograda. Dobar deo ovih hodnika nije istražen i izgleda da su nastali upravo u periodu nemačke okupacije. Osim Taša beogradsko priobalje, tačnije Karađorđeva ulica je prebogata lagumima. Na savskoj padini postoji nekoliko desetina laguma koji su međusobno povezani, a trenutno može da se vidi samo njih nekoliko. Ispod Prirodno-matematičkog fakulteta nalaze se podzemni prolazi koji vode do obale Dunava, a od Kalemegdana preko Očne klinike u Džordža Vašingtona, pa sve do Višnjičke banje postoji sistem podzemnih hodnika koji su potpuno neiskorišćeni. O funkciji tih objekata se vodila rasprava još 1931. godine, ali ništa nije bilo zaključeno. Kad smo već kod Očne klinike ispod se osim prolaza nalazi pravo malo jezero.
Velikih podzemnih prostorija ima i u Skadarskoj na mestu gde se nalazila Bajlonijeva pivara, hodnika i prolaza ima i na Avali na mestu gde se nalazio rudnik, kao i u Zemunu i Bežaniji. No, pitanje svih pitanja i najveća misterija koja je vezana za lagume je: da li je ikada postojao (za sada nije pronađen) prolaz od Kalemegdana do Gardoša i kule Sibinjanin Janka?
Arheolozi će za ovu priču uvek da kažu da je obična besmislica, i argumentovano će da tvrde nema ostataka takvog prolaza, a bilo bi veoma teško, skoro nemoguće, sa tehnološkim sredstvima kakva su postojala u prošlim vremenima iskopati takav tunel ispode reke. Ali narod o tome priča decenijama, a mnogi kažu „gde ima dima, ima i vatre“!
Tajna najstarije kuće
Jedan od najstarijih beogradskih kvartova Dorćol prepun je misterija. Šta se sve tajanstveno događalo u ovom delu grada danas bi mogli da se napišu tomovi knjiga. Od tajne lobanje „beogradskog“ neandertalca koja je nađena u Skadarskoj tridesetih godina prošlog veka, pa je kasnije zauvek misteriozno izgubljena, pa do najstarije beogradske kuće u Dušanovoj 10, Dorćol obiluje pričama.
Upravo najstarija kuća je mesto oko kog se i danas ispredaju različite priče. Kuća ja zidana od 1724. do 1727. po nacrtima švajcarskog neimara Nicole Doxatta de Moureza, ali nesrećni graditelj je kasnije pogubljen od strane austrijskih vlasti zbog, kako rekoše tada vlastodršci, veleizdaje! Inače, tada se govorkalo da je Švajcarac ubijen da ne bi otkrio tajne prolaze koji su se nalazili ispod kuće i vodili ko zna gde. Upravo su ti prolazi izgleda privlačili mnoge da ovoj kući daju na značaju.
Misterija koja je do danas okružuje prvi put je u većoj meri zainteresovala Beograđane tokom Drugog svetskog rata. Naime, Nemci su u jednom periodu svakodnevno i u najvećoj diskreciji nešto užurbano tražili i kopali. Pričalo se svašta, i sve verzije su bile vezane za nekakvo blago. Navodno, su tu bile skrivene dragocenosti koje su Nemci, brže-bolje, transportovali za Berlin, ali šta su zaista tražili, i eventualno da li su to našli, Beograđani verovatnoGlavni grad je prepun misterioznih priča i čudnovatih obrta koji su obeležili njegovu gotovo nepoznatu istoriju.
Mnogi tvrde da grad koji nema svoja mistična mesta i urbane legende, nije prava metropola. Beograd srećom nije u svojoj istoriji imao bizarne zlikovce poput Džeka Trboseka, ali kao i svaki veliki grad ima mnoštvo neobičnih priča, legendi i misterija. Ispod sadašnjeg Beograda leži priča o proteklim vremenima i istoriji ovih prostora, ali ono što je misteriozno i mistično u svemu je da upravo to što se nalazi ispod nas neće moći da bude istraženo u potpunosti.
Udarne vesti
"SMRT PREDSEDNIKU SRBIJE" Pro NATO opozicionar iz Vankuvera pozvao na ubistvo Vučića
VUČIĆ SE NACIONALNIH INTERESA NEĆE ODRICATI NI POD PRITISKOM: Srbija u Atini pokazala principijelan stav
PROVERITE DA LI VAM UPLAĆUJU STAŽ U nekoliko jednostavnih koraka, a jedna šifra je obavezna
Nestali grad Žrnov
Ispod Beograda se nalazi nekoliko naseobina od kojih su neka nastala još u neolitu. Tako se ispod naselja na Banjici nalazi pravi neolitski gradić, Vinča je jedno od najdugovečnijih naselja na prostoru Evrope, a Kelti su nešto kasnije jedno naselje smestili na mestu današnje Karaburme.
No, ukoliko izuzememo Kalemegdan koji je najveća misterija ovog grada, mesto koje je pod velom tajne je srednjevekovni grad-tvrđava Žrnov (ili Žrnovan) koji se nalazio na mestu gde je danas spomenik Neznanom junaku na vrhu Avale. Pitate se u čemu je misterija ovog mesta od kog danas nije ostao kamen na kamenu kao da ga nikad nije bilo? Dakle, nejasno je zašto je ovu srednjevekovnu tvrđavu, koja je svoj zlatni period imala u doba Srpske despotovine, kralj Aleksandar Karađorđević odlučio da brutalno uništi 1934. godine.
Naime, ostaci grada su minirani da bi se na tom mestu podigao kompleks spomenika Neznanom junaku po nacrtu Ivana Meštrovića. Koliko je ideja da se sruži Žrnov bila neočekivana vidi se iz tadašnje reakcije beogradske čaršije, koja je bila zatečana kada se pronela informacija da će grad da bude uništen, i sa nevericom je primila vest misleći da je reč o traču ili nekom kraljevom hiru, ali... Apeli javnosti nisu urodili plodom. Dva dana je, kako tvrde mnogi Beograđani, trajao taj nečasni čin miniranja.
Napokon, posle mnogo truda i dinamita 19. aprila 1934. Žrnov je prestao da postoji, na ruševinama se fotografisao i sam kralj, a ono malo kamenih ostataka bili su preneti u obližnje podavalsko selo Beli Potok. Logičnog odgovora za čin tako temeljnog uništenja Žrnova koje je urađeno po nalogu, inače sujevernog, jugoslovenskog monarha nema, a pristalice teorije zavere pominuju čak i da su masoni upleli svoje prste.
U prilog tezi da koliko je kralj bio sujeveran govori i urbana legenda da je završetak radova na zgradi Skupštine prolongiran zbog toga što mu je jedna gatara prorekla da će biti ubijen kada se završe radovi (Skupština nije završena za njegovog života), pa tim pre čudi da se odlučio na ovaj u najmanju ruku čudan korak. Neki istorijski izvori, pak, pravdaju kralja činjenicom da nije znao da su grad podigli Srbi, već je mislio da su to učinili Turci, te da zbog toga nije imao dilemu šta da radi.
Bilo kako bilo, kralj Aleksandar je samo nekoliko meseci posle uništenja Žrnova stradao u atentatu u Marselju od ustaša, a neki stari Beograđani i oni koji pamte njihove priče danas ne idu na Avalu u posetu Meštrovićevom spomeniku iz ličnog protesta.
Lagumi
Verovatno su lagumi najintrigantnija i najmisterioznija pojava u Beogradu. Verovali ili ne ispod srpske prestonice postoji na desetine kilometara laguma, pećina, podzemnih prolaza i hodnika. Podzemni objekti su kroz decenije građeni za različite potrebe, a koliko je ta čudnovata priča prisutna kod ovdašnjih ljudi vidi se i po tome da su se na satiričan način njom indirektno bavili Dušan Kovačević i Emir Kusturica u filmu „Podzemlje.
Deo misterija podzemnih odaja je u tome što su većinom neistražene, i osnovano se pretpostavlja da ih ima još više. Sa druge strane namena nekih od ovih laguma nikad do kraja nije otkrivena, a velika većina Beograđana i ne zna šta se nalazi ispod njihovih stanova i kuća. Najpoznatija beogradska pećina nalazi se ispod Tašmajdana i stara je oko osam miliona godina.
Ovaj prostor koristili su još Rimljani kao kamenolom, a za vreme turske vladavine Srbi su se tu često krili od odmazde zavojevača. Tokom Drugog svetskog pećine su bile rezervno komandno mesto nemačkog generala Alexandera Löhra (čovek koji je bombardovao Beograd). Löhr je posle hapšenja 1944. jugoslovenskim vlastima pokazao šta se sve nalazi u tašmajdanskim pećinama, pa su čak i naši partizani bili iznenađeni. S
pletom podzemnih prostora Tašmajdana Nemci su izgleda želeli da spoje najvitalnije objekte u Beogradu, a po svemu sudeći uz pomoć hodika su se delmično povlačili tokom borbi za oslobođenje Beograda. Dobar deo ovih hodnika nije istražen i izgleda da su nastali upravo u periodu nemačke okupacije. Osim Taša beogradsko priobalje, tačnije Karađorđeva ulica je prebogata lagumima. Na savskoj padini postoji nekoliko desetina laguma koji su međusobno povezani, a trenutno može da se vidi samo njih nekoliko. Ispod Prirodno-matematičkog fakulteta nalaze se podzemni prolazi koji vode do obale Dunava, a od Kalemegdana preko Očne klinike u Džordža Vašingtona, pa sve do Višnjičke banje postoji sistem podzemnih hodnika koji su potpuno neiskorišćeni. O funkciji tih objekata se vodila rasprava još 1931. godine, ali ništa nije bilo zaključeno. Kad smo već kod Očne klinike ispod se osim prolaza nalazi pravo malo jezero.
Velikih podzemnih prostorija ima i u Skadarskoj na mestu gde se nalazila Bajlonijeva pivara, hodnika i prolaza ima i na Avali na mestu gde se nalazio rudnik, kao i u Zemunu i Bežaniji. No, pitanje svih pitanja i najveća misterija koja je vezana za lagume je: da li je ikada postojao (za sada nije pronađen) prolaz od Kalemegdana do Gardoša i kule Sibinjanin Janka?
Arheolozi će za ovu priču uvek da kažu da je obična besmislica, i argumentovano će da tvrde nema ostataka takvog prolaza, a bilo bi veoma teško, skoro nemoguće, sa tehnološkim sredstvima kakva su postojala u prošlim vremenima iskopati takav tunel ispode reke. Ali narod o tome priča decenijama, a mnogi kažu „gde ima dima, ima i vatre“!
Tajna najstarije kuće
Jedan od najstarijih beogradskih kvartova Dorćol prepun je misterija. Šta se sve tajanstveno događalo u ovom delu grada danas bi mogli da se napišu tomovi knjiga. Od tajne lobanje „beogradskog“ neandertalca koja je nađena u Skadarskoj tridesetih godina prošlog veka, pa je kasnije zauvek misteriozno izgubljena, pa do najstarije beogradske kuće u Dušanovoj 10, Dorćol obiluje pričama.
Upravo najstarija kuća je mesto oko kog se i danas ispredaju različite priče. Kuća ja zidana od 1724. do 1727. po nacrtima švajcarskog neimara Nicole Doxatta de Moureza, ali nesrećni graditelj je kasnije pogubljen od strane austrijskih vlasti zbog, kako rekoše tada vlastodršci, veleizdaje! Inače, tada se govorkalo da je Švajcarac ubijen da ne bi otkrio tajne prolaze koji su se nalazili ispod kuće i vodili ko zna gde. Upravo su ti prolazi izgleda privlačili mnoge da ovoj kući daju na značaju.
Misterija koja je do danas okružuje prvi put je u većoj meri zainteresovala Beograđane tokom Drugog svetskog rata. Naime, Nemci su u jednom periodu svakodnevno i u najvećoj diskreciji nešto užurbano tražili i kopali. Pričalo se svašta, i sve verzije su bile vezane za nekakvo blago. Navodno, su tu bile skrivene dragocenosti koje su Nemci, brže-bolje, transportovali za Berlin, ali šta su zaista tražili, i eventualno da li su to našli, Beograđani verovatnonikad neće saznati.Potom je odlaska okupatora prošlo nekoliko godina, i sad zamislite iznenađene stanare zgrade u Dušanovoj 10. koji su ispod svoje kuće otkrili početak čudesnog tunela koji je vodio negde dubuko u središte Beograda. Tama koja se našla ispred zaprepašćenih ljudi koji su želeli da uđu nije im dozvolila da krenu dublje i vide gde vodi ova misterija...
Danas je sve manje-više urušeno i pod vodom. Inače, ova kuća je često menjala namenu, u njoj se nalazila i tekstilna radionica, a stanovnici ovog dela grada pamte de se prva beogradska pekara koja radila non-stop 24 sata nalazila baš u Dušanovoj 10.
Kalemegdan
Najveća misterija Beograda je skrivena na Kalemegdanu. Beogradska tvrđava krije dve hiljade godina istorije koje nažalost zbog svega što se nalazi ispod tog mesta neće moći da bude istraženo u potpunosti. Sve što je tokom dva milenujuma bilo poslednji krik tehnike u vojnom smislu nalazilo se na kalemegdanskom rtu, od Rimljana pa do Srba. icentar misterioznih priča je Rimski bunar kog neki nazivaju i pupak sveta tj. mesto odakle je mitski junak Orfej silazio u podzemni svet. No, bunar zapravo nije rimski nego austrijski, (zidan od 1717. do 1731. godine), a daleko je od toga da bude pupak! Put do dna bunara koji je dobok 51 metar, od dvestotinak stepenika i popločan je bizarnim pričama, a u njemu su mnogi lakoverni lovci na blago, ali i neki nesrećnici okončali svoj život. Koliko je ovaj prostor zanimljiv najbolje govore reči čuvenog filmskog majstora „napetosti“ Alfreda Hitchcocka koji je svojevremeno izjavio da takav prostor za njega predstavlja inspiraciju. Malo dalje i niže od bunara je Nebojšina kula ili Kula Nebojša. Naziv je izveden iz negacije glagola „bojati se“ pa je jasno zašto je tako mistična.
Legenda kaže da je prvobitna NK bila poslednja neosvojiva linija odbrane Beograda za vreme despota Stefana, a nešto kasnije tokom borbi sa Turcima vinula se u vazduh i odletela u Donji grad, tako da je Osmanlije nikada nisu zauzeli. Ukoliko se manemo legendi osnovni podatak je da su Kulu Nebojša sagradili Mađari, a Turci je kasnije artiljerijom srušili.
Ipak, najveću misteriju NK čini ono što se događalo za vreme turske vladavine gde je smrt našlo mnogo neposlušnih hrišćana iz Osmanskog carstva (grčki revolucionar i pesnik Riga od Fere). Tako je kula postala jedan od najmračnijih simbola Beograda i samim tim velika tajna.
Tašmajdanska misterija
Sigurno se pitate šta je tašmajdanska misterija. Da li znate da većina Srba danas ne zna gde su zapravo spaljene mošti Svetog Save. Iako je mnogi misle da su mošti prvog srpskog prosvetitelja spaljene na Vračaru neki dokazi govore u prilog tome da se događaj odigrao na Tašmajdanu, približnije na mestu gde se danas nalazi restoran „Poslednja šansa“ a koji je u to doba nazivan Čupina umka.
Po svemu sudeći ova istorijska misterija je nastala zbog terminološke zbrke zbog pitanja gde je u 16. veku bio Vračar, ali i danas izaziva polemike. Pretpostavki i dokaza za ovu tezu ima mnogo, a pitanje gde se zapravo odvijao događaj koji su Srbi zapamtili pokrenuo je osamedsetih godina 19. veka pravnik i erudita Sreten Popović. Popović je tada sakupio mnogo podataka koji govore u prilog pretpostavci da spaljivanje nije dogodilo na Vračaru.
Popović je, među ostalim, došao o i do predanja izvesnog Slepog Laze koji je pamtio predanje predaka i ispričao mu sledeće: „Od oltara hrama Svetog Marka (koji je podigao knez Miloš), odbroj, na istok, sedamdeset koraka. Doći ćeš do jednog uzvišenja. Pogledaj odatle levo i desno! Vidiš li Beograd, Savu i Dunav? E, tu, na tom vidikovcu, spaljen je Sveti Sava. Taj brežuljak zove se Čupina umka“.
Na Tašmajdanu se kasnije nalazilo groblje, ali mnogi ne znaju da je bio mistično mesto koga su i Turci i Austrijanci koristili pre toga i da su se tu nalazile ciganske čerge gde bi se stare gatare okupljale da vračaju beogradskim radozalncima, te otuda izraz Vračar koji je kasnije, izvesno, promenio lokaciju ka jugu.
Dokaz više da se na tom mestu dogodilo spaljivanje je činjenica da je tu prolazio najvažniji put tog vremena Carigradski drum (sadašnji Bulevar kralja Aleksandra) kojim je prošao Sinan paša sa moštima kako bi ga Srbi videli i gledali kako spaljuje mošti Svetog Save. A kako je sadašnji Vračar dobio ime, e to je već neka druga priča!
CINI VAM SE DA JE TEKST PREDUGACAK. NAPROTIV OVO JE NAJSKRACENIJA VERZIJA PRICE O BEOGRADU. CUDESAN GRAD NA SVAKI MOGUCI NACIN. MOJ GRAD.
