AKO MALO ISTRAZUJEMO ZAKLJUCUJEMO DA JE ATLANTIDA BILA ZAPRAVO KAP U MORU ( CITAJ OKEANU). POSTOJALI SU CITAVI KONTINENTI KOJI SU NESTALI. DA LI TO ZNACI DA CE SE I DALJE TO NASTAVITI? NE ZNAM ODAKLE TACNO DA POCNEM? OD NAJNOVIJEG OTKRICA PA ONDA LAGANO UNAZAD. ZANIMLJIVO JE STVARNO.
ARGOLEND
Naučnici su dugo sumnjali da se pre oko 155 miliona godina dugačak komad kontinenta odlomio od Australije i pomerio ka severozapadu.
Teoriju navodno dokazuje praznina odnosno podvodna ravan Argo koju je ostavio za sobom, a koja se nalazi duboko ispod okeana na obali severozapadne Australije. Tamošnja struktura morskog dna ukazuje da je Argolend verovatno odlutao na severozapad završavajući tamo gde se danas nalaze ostrva jugoistočne Azije.
Argolend se navodno prostirao na oko 5.000 kilometara od zapadne Australije do područja severno od Papue Nove Gvineje. Istraživači su očekivali da će pronaći čvrst kontinent skriven ispod ostrva jugoistočne Azije, ali su u regionu nađeni samo mali fragmenti.
Sumnjalo se da ti fragmenti pripadaju Argolendu, ali su zapravo samo delić izgubljenog kontinenta. Sem toga fragmenti su okruženi ostacima okeanskih basena koji su stari 205 miliona godina odnosno znatno stariji od zapisa stena u okeanskoj kori abisalne ravnice Argo. To ukazuje da su ti fragmenti odlutali od Australije značajno ranije nego što se Argoland navodno odvojio pre oko 155 miliona godina.
Starije doba baca sumnju na verziju da su ti fragmenti uopšte deo Argolenda.
To zatim otvara pitanje da li je Argolend potpuno nestao u procesu poznatom kao subdukcija kad jedna tektonska ploča klizi ispod druge i tone u Zemljin plašt iliti geološki sloj koji leži tik ispod kore.
Da bi to utvrdili geolozi Dav fan Hinsbergen i Eldert Advokat sa Univerziteta Utreht rekonstruisali su istoriju izgubljenog kontinenta radi studije objavljene u žurnalu "Istraživanje Gondvane".
- Naša motivacija da obavimo istraživanje bila je da vidimo kako bismo mogli da pomirimo ove informacije. Zašto su ti fragmenti manji, kako smo izgubili takvu oblast kontinentalne kore bez ikakvog traga i zašto se čini da su fragmenti otišli ranije od onog što znamo iz zapisa u Australiji - rekli su geolozi.
Ako je Argolend nestao u procesu subdukcije to bi, prema geolozima, bila loša vest jer bi predstavljalo veliki naučni problem. To bi ukazalo da su istraživači možda prevideli čitave "izgubljene kontinente" koji su prosto bili potopljeni u plašt.
- Ako kontinenti mogu da zarone u plašt i potpuno nestanu bez ostavljanja geoloških tragova na površini Zemlje ne bismo imali mnogo pojma o tome kako je Zemlja mogla da izgleda u geološkoj prošlosti. Bilo bi skoro nemoguće napraviti pouzdane rekonstrukcije bivših superkontinenata i Zemljine geografije u prošlim epohama - rekao je u saopštenju Hinsbergen.
Geolog je dodao da su te rekonstrukcije ključne za naše razumevanje procesa poput evolucije biodiverziteta i klime ili za pronalazak sirovina.
- Važne su na fundamentalnijem nivou i za razumevanje kako su formirane planine ili shvatanje pokretačkih sila iza tektonike ploča. Ta dva fenomena su blisko povezana - rekao je Hinsbergen.
U poslednjoj studiji naučnici su, međutim, utvrdili da je Argolend i dalje prisutan, iako u fragmentiranom obliku. Advokat i Hinsbergen su za svoje istraživanje upotrebili softver koji im je omogućio da rekonstrušu kretanje tektonskih ploča unazad stotina miliona godina.
Njihov rad otkriva da izgubljeni kontinent Argolend nije bio jedan čvrsti blok kad se odvojio od Australije pre 155 miliona godina već da se dotad verovatno razbio na svojevrsni "arhipelag" od više malih kontinenata i okeanskih basena.
Ovaj proces je sličan istoriji drugih "izgubljenih kontinenata" poput Zelandije kod obale istočne Australije i Velike Adrije u regionu Mediterana.
- Raspad Argolenda na "Argopelag" bio je proces koji je započeo pre više od 200 miliona godina - navode geolozi.
Kontinentalni fragmenti koji su nekad zajedno formirali Argolend sada se nalaze u Mjanmaru i na ostrvima Java, Sulavesi, Borneo i Timor. Svim tim ostrvima upravlja - bar delimično - Indonezija. U slučaju Bornea delovi teritorije takođe pripadaju Maleziji i Bruneju. Timor je podeljen između Indonezije i suverene države Istočni Timor.
Geolozi su takođe obavili terenski rad na nekoliko ostrva da ispitaju modele iz svoje studije.
- Glavna implikacija ovog istraživanja je da nismo izgubili kontinentalnu koru bez traga. Veliko područje Argolenda sastojalo se od okeanske kore čije ostatke smo takođe pronašli u jugoistočnoj Aziji. Ova studija time pomaže našem razumevanju procesa na Zemlji poput subdukcije. Najviše od svega to pokazuje da u našoj rekonstrukciji Zemljine geografije u prošlosti nisu propušteni veliki "izgubljeni kontinenti". Možda ćemo morati malo da potražimo, ali ostaci su i dalje prisutni u geološkom zapisu - dodali su geolozi.
GONDVANA
Južni superkontinent Gondvana je uključivao veći deo kopna koje se danas nalazi na južnoj polulopti, uključujući Antarktik, Južnu Ameriku, Afriku, Madagaskar, Australiju-Novu Gvineju i Novi Zeland, kao i Arabiju i Indiju, koje su na severnoj polulopti. Stvaranje Gondvane je bio dugačak proces. Više različitih orogeneza su dovele do njenog konačnog spajanja tokom intervala od 550 do 500 Ma (kambrijum). Ove orogeneze uključuju brazilsku, istočnoafričku i kungan orogenezu. Poslednje faze spajanja Gondvane su se preklopile sa otvaranjem Japet okeana između Kanadskog štita i zapadne Gondvane. Tokom istog ovog vremenskog intervala desila se i kambrijumska eksplozija. Ostale velike kontinentalne mase, uključujući severnoameričku (Kanadski štit), evropsku (Baltički štit) i sibirsku (Sibirski štit), kasnije su dodate kako bi se formirao superkontinent Pangea za vreme perma. Raspadom Pangee (uglavnom za vreme jure), formirale su sve dve velike mase, Gondvana i Severnoatlantsko kopno.
Tokom kasnog paleozoika, Gondvana se protezala od tačke blizu južnog pola pa sve do blizu ekvatora. Na većem delu ovog superkontinenta, klima je bila blaga. Indija sadrži oko 3% svetskih rezervi uglja i dobar deo vađenog uglja je izveden iz sedimentnog dela Gondvane iz kasnog paleozoika. Tokom mezozoika, prosečne globalne temperature bile su znatno veće nego danas. Gondvana je tada posedovala veliku raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta milionima godina. Ipak, postoje jaki dokazi o glacijaciji tokom karbona do perma, posebno u Južnoj Africi.
Ovaj superkontinet je počeo da se raspada sredinom, odnosno krajem jure (pre oko 167 miliona godina) kada je Istočna Gondvana, koja je sastojala od Antarktika, Madagaskara, Indije i Australija, počela da se odvaja od Afrike tokom srednje jure. Južna Amerika je počela polako da se udaljava zapadno od Afrike, dok se južni Atlantski okean otvarao, što se desilo pre oko 130 miliona godina (rana kreda). Sama Istočna Gondvana je počela da se raspada tako što je Indija počela da se kreće severno u ranoj kredi (pre oko 120 miliona godina).
Indija se dalje raspala na madagaskarski blok i uski ostatak mikrokontinenta koga trenutno predstavljaju Sejšelska ostrva; elementi ovog raspada se skoro poklapaju sa velikim izumiranjem u kredi i tercijaru koje je pre 65 miliona godina zbrisalo oko 50% svih živih vrsta na zemlji, od kojih su najpoznatiji dinosaurusi. Odvajanje Indija-Madagaskar-Sejšeli mase se izgleda poklapa sa erupcijom bazalta iz Dekana, što je možda započelo vruću tačku Reiniona. Australija je počela da se odvaja od Antarktika možda čak i pre 80 miliona godina (kasna kreda), ali je širenje morskog dna između njih postalo najaktivnije tek pre oko 40 miliona godina tokom epohe eocen u periodi tercijar. Novi Zeland se verovatno odvojio od Antarktika pre između 130 i 85 miliona godina.
Kada se Pangea rastavila, ponovno formiran kontinent Gondvana nije bio isti kao onaj koji je učestvovao u formiranju Pangee; na primer, stene koje su prvobitno bile deo Gondvane, ali su ostale vezane za Severnu Ameriku kada se Pangea raspala, nalaze se u osnovi većeg dela Floride i južne Džordžije i Alabame.
Kako je doba sisara uzelo zamah, kontinent Australija-Nova Gvineja je počeo polako da se razdvaja i pomera severno (pre 55 miliona godina), rotirajući oko svoje ose i tako zadržavajući neke veze sa ostatkom Gondvane.
Pre oko 45 miliona godina, indijski potkontinent sudario se sa Azijom, što je izazvalo nabiranje kore i formiranje Himalaja. U otprilike isto vreme, najjužniji deo Australije (moderna Tasmanija) konačno se odvojio od onog što je danas Antarktik, što je dozvolilo okeanskim strujama da teku između ova dva kontinenta po prvi put. Ovo je za uzvrat prouzrokovalo hladnije i suvlje klime na ovim kontinentima.
Još jedan bitni svetski klimatski događaj bilo je konačno odvajanje Južne Amerike od Zapadnog Antarktika negde tokom oligocena, moguće pre 30 miliona godina. Sa otvaranjem Drejkovog prolaza, sada više nije postojala barijera koja bi terala hladne vode Južnog okeana severno da se mešaju sa toplijim tropskim vodama. Umesto toga, razvila se hladna cirkumpolarna struja, a Antarktik je postao ono što je danas: hladan kontinent koji zatvara dobar deo svetske sveže vode u vidu leda. Temperature mora su pale skoro 10 stepeni, a globalna klima je postala dosta hladnija. Treba napomenuti da glavne kontinentalne mase Južne Amerike i Istočnog Antarktika nisu bile povezane direktno, ali su mnoge mikroploče antarktičkog poluostrva ostale blizu severnog dela Južne Amerike - možda dovoljno blizu da dozvole biološku razmenu i da stvore barijeru okeanskom kruženju spomenutom gore.
Pre oko 15 miliona godina, Nova Gvineja je počela da se sudara sa južnom Azijom, još jednom stvarajući visoke planine, a još skorije, Južna Amerika se spojila sa Severnom Amerikom preko Panamskog zemljouza. Ovo je imalo za posledicu prekidanje kruženja tople vode, što je prouzrokovalo stvaranje Arktika.
Crveno more i istočnoafrički rov su moderni izrazi za nastavak raščlanjivanja Gondvane.
Kontinentu je ime dao Edvard Sus po Gondvani u Indiji, što bukvalno znači "Zemlja Gondova".
PANGEA
Pangea (grčki - “sva zemlja”) je naziv za superkontinent koji je nastao pre 290 miliona godina, okružen ogromnim okeanom nazvanim Pantalasa (grčki - “sva voda”).Prije otprilike 250 miliona godina došlo je do sudaranja tektonskih ploča, što je izazvalo zemljotrese na kopnu i na okeanskom dnu. Prakontinent je napukao, a zatim je more Tetis polako razdvojilo Pangeu na dva kontinenta – Lauraziju (današnja Azija) i Gondvanu. Zatim se, prije oko 163 miliona godina, Gondvana podijelila na Afriku, Antarktidu, Australiju i Južnu Ameriku. Ti kontinenti su se vremenom međusobno udaljili, čime su stvoreni južni deo Atlantskog okeana i Indijski okean. Na kraju, prije oko 60 miliona godina sjeverni dio Atlantskog okeana polako se odvojio, čime su konačno stvorene Evropa i Sjeverna Amerika.
Ime Pangea je skovao Alfred Vegener,
vodeći promoter ideje pomicanja kontinenata iz 1915. godine. Sigruno
vam je palo u oči ispupčenje Južne Amerike koje dosta dobro odgovara
obliku obala zapadne Afrike. To je vjerovatno i navelo geologe da stvore
pretpostavku o nekada jedinstvenom kopnu ova dva kontinenta. Od toga je
zatim nastala teorija pomjeranja kontinenata koja se zove "tektonika
ploča".
S obzirom da se tektonske ploče, na kojima
kontinenti leže, konstantno pomjeraju i do 7,5 cm godišnje, postavlja se
pitanje kako će Zemlja izgledati u budućnosti kroz 65 miliona godina.
Najvjerovatniji
scenario je da će Atlantski okean i dalje širiti dok će se Pacifik
smanjivati. Australija će se i dalje pomjerati ka sjeveru i sudariće se
sa jugoistočnom Azijom i Japanom, usljed čega će tu nastati novi
planinski lanac. U skoro isto vrijeme Azija će se početi razdvajati kroz
Kinu na dva dijela, šireći se dalje u pravcu istok-zapad. Kao rezultat
toga sjeverni Atlantik će početi da se smanjuje i zatvara. Razdvajanje
Kine će ubrzati sudar Sjeverne Amerike i Austalija-jugoistočna Azija
mase što će kao rezultat imati stvaranje od Aljaske i Sibira najvišeg
planinskog masiva na svijetu.
LAURAZIJA
Laurazija je konačno postala nezavisna kontinentalna masa kada se Pangea raspala na Gondvanu i Lauraziju.Laurazija je naziv severnog mezozojskog superkontinenta nastalog cepanjem Pangee u vreme trijasa, kada je započelo i stvaranje i oblikovanje Atlantskog okeana. Ova tektonska aktivnost je takođe rezultirala permsko-trijaskim izumiranjem. Laurazija je bila izgrađena iz budućih kontinenata Severne Amerike, Evrope i većeg dela Azije.[1] Jedinstvo ovog kopna uzrokovalo je i jedinstvo flore i faune današnjih kontinenata, koje se često ujedinjuju u biogeografsko carstvo Holarktik.
Njeno postojanje je utvrdio južnoafrički geolog, Aleksandar Di Tot u njegovoj knjizi pod nazivom „Naši lutajući kontinenti” iz 1937. godine.[2] U ovoj knjizi je reformulisana teorija o kretanju kontinenata, koju je predstavio nemački meteorolog Alfred Vegener. On je tvrdio da postoji jedan super kontinent Pangea, dok je Di Tot smatrao da su postojale dve takve velike kopnene mase: Laurazija na severu i Gondvana na jugu, koje su razdvojene okeanom Tetis.[3]
RODINIJA
U geologiji, Rodinija (rus. Родиния, od rus. родина – rodina – "domovina", "postojbina" ili родить – rodit – "roditi"), je naziv za najstarijiji poznati superkontinent, koji je nastao i raspao se u Neoproterozoiku. Za Rodiniju se smatra da se stvorila prije otprilike 1 milijardu godina te da je sadržavala svu Zemljinu kontinentalna kora. Smatra se da se raspala na osam kontinenata prije 750 miliona godina.
Iako o detaljima ne postoji bitni konsenzus među paleogeografima, kontinentalni kratoni koji su stvorili Rodiniju su se izgleda okupili oko Laurentije (preteče današnje Sjeverne Amerike) u srži Rodinije. Izgleda da je istočna obala Laurentije ležala uz zapadnu obalu Južne Amerike. Australija se spojila s Antarktikom i obje su sležale uz zapadnu obalu drevne Sjeverne Amerike.
Ne postoje pouzdani podaci o pomicanju kontinenata prije stvaranja Rodinije. Međutim, pokreti kontinentalnih masa nakon raspada Rodinije su prilično poznati i nastavljaju biti predmetom istraživanja. Osam kontinenata koji su stvorili Rodiniju su se kasnije ponovno spojili u još jedan superkontinent zvan Panotija, a nakon toga još jedan zvan Pangea
PANOTIJA
Panotija je hipotetički neoproterozojski superkontinent koji je postojao kao pan-afrički orogen pre 600 miliona godina do kraja prekambrijuma pre oko 540 miliona godina. Takođe je poznat pod imenom superkontinent Vendijan. Panotiju je prvi put opisao Ijan V. D. Delzijel (engl. Ian W. D. Dalziel) 1997. godine.
Formiranje Panotije počelo je tokom panafričke orogeneze kada se kontinent Kongo našao između severne i južne polovine prethodnog superkontinenta Rodinije. Formiranje Patonije bio je rezultat okretanja superkontinenta Rodinije naopako. Kada se Panotija formirala, Afrika se nalazila u centru, okružena ostatkom Gondvane, dok je Laurentija zadržala relativno istu poziciju koju je imala tokom postojanja Rodinije.
Panotija je formirana subdukcijom spoljašnjih okeana preko geoidnog niskog nivoa, dok je Pangea nastala subdukcijom unutrašnjih okeana preko geoidnog visokog nivoa.[1]
VAALBARA
Vaalbara bio arhaički superkontinent sastoji od kratona Kaapvaal (sada u istočnoj Južnoj Africi) i kratona Pilbare (sada u sjeverozapadnoj Zapadne Australije ). E.S. Cheney izveo je ime iz posljednja četiri slova imena svakog kratona. Dva kratona sastoje se od kore čija se starost kreće od 2,7 do 3,6 milijardi godina, što bi Vaalbaru učinilo jednim od najranijih Zemljinih superkontinenata. Postojanje Vaalbare potvrđuju neke paleomagnetske rekonstrukcije, ali ne postoje konkretni i materijalni dokazi koji bi svjedočili o njegovoj strukturi ili položaju.[1]
Nije sigurno kada se Vaalbara počela raspadati, ali geokronološke i paleomagnetske studije pokazuju da su dva kratona pokazivala rotacijsko gibanje u širini od 30° između 2,78 Ga i 2,77 Ga, što dovodi do zaključka da već nisu bili spojeni 2,8 Ga.[2]
Kratoni Pilbara i Kaapvaal spadaju u najstarije stijene na svijetu i sadrže dobro očuvane arhaične mikrofosile. Otkriveni su tragovi mikrobiološkog života i fotosinteze koji potječu iz arhaika u Africi i Australiji.[3][4] Najstariji široko prihvaćeni dokazi o ranim životnim oblicima s fotosintezom daju molekularni fosili pronađeni prije 2.7. milijarde godina u kratonu Pilbara. Ti su fosili protumačeni kao tragovi eukariota i cijanobakterija, iako neki znanstvenici tvrde da su ti biomarkeri možda kasnije ušli u ove stijene i datiraju fosile na 2,15–1,68. Ga.[5]Ovaj potonji vremenski interval u skladu je s procjenama na temelju molekularnog sata koji datira posljednjeg zajedničkog eukariotskog pretka na 1.866 - 1.679 milijarda godina. Ako su fosili s Pilbare tragovi drevnih eukariota, mogli bi predstavljati izumrle skupine prije nego što su se pojavile moderne skupine.[6]
KENORLAND
Kенорланд је био један од најранијих познатих суперконтинената на Земљи. Сматра се да је настао током неоархејске ере ц. пре 2,72 милијарде година акрецијом неоархејских кратона и формирањем нове континенталне коре. Обухватала је оно што је касније постало Лаурентија, Балтика, Западна Аустралија и Калахарија.
ZELANDIJA
Naučnicima je trebalo 375 godina da otkriju osmi kontinent sveta, koji se sve vreme skrivao pred njihovim očima. Ali brojne misterije i dalje muče naučnike,. ilo je to 1642. godine i Abel Tasman je bio na novoj misiji. Iskusni holandski moreplovac bio je uveren u postojanje ogromnog kontinenta na južnoj hemisferi i odlučan da ga nađe.
U to vreme, ovaj deo sveta je još bio prilično misteriozan za Evropljane, ali su oni imali nepokolebljivo uverenje da tamo mora postojati velika kopnena masa – nazvana Tera Australis. Ovo uverenje datira još iz vremena starog Rima, ali tek polovinom 17. veka je mogla da bude proverena.
I tako, 14. avgusta, Tasman je isplovio iz baze svoje kompanije u Džakarti (Indonezija), sa dva mala broda i krenuo na zapad, zatim na jug, pa na istok, da bi na kraju završio na Južnom ostrvu Novog Zelanda, piše RTS.
Njegov prvi susret sa lokalnim narodom, Maorima, (za koji se smatra da su se tamo naselili nekoliko vekova ranije) nije prošao dobro. Posle nekoliko dana žustrih obračuna, Tasman je otplovio nazad, a da nije ni kročio na ovu novu zemlju, iako je verovao da je zaista otkrio veliki južni kontinent.
U to vreme za Australiju se već znalo, ali Evropljani su mislili da to nije legendarni kontinent koji su tražili. Kada su se predomislili ipak su ga nazvali Tera Australis.
Godine 2017. grupa geologa dospela je na naslovne strane kada su objavili da su otkrili Zelandiju – Te Riu-a-Maui na jeziku Maori. Ogroman kontinent od 4,9 miliona kvadratnih kilometara, oko šest puta veći od Madagaskara.
Iako su svetske enciklopedije, mape i pretraživači već neko vreme bili nepokolebljivi da postoji samo sedam kontinenata, tim je samouvereno obavestio svet da je to pogrešno. Ipak ih ima osam – a on je najmanji, najtanji i najmlađi na svetu.
Kvaka je u tome što se 94 odsto njegove površine nalazi pod vodom, sa samo nekoliko ostrva, kao što je Novi Zeland, koja izviru iz okeanskih dubina. Sve vreme se skrivao pred našim očima.
„Ovo je primer koliko može da potraje da otkrijete nešto tako očigledno“, kaže Endi Tulok, geolog sa Novozelandskog kraljevskog istraživačkog instituta „GNS Science“, koji je bio deo tima koji je otkrio Zelandiju.
Više od jednog veka nakon što je Tasman otkrio Novi Zeland, britanski moreplovac Džejms Kuk poslat je u istraživačku misiju na južnu hemisferu. Njegova zvanična uputstva su bila da posmatra prolazak Venere između Zemlje i Sunca, kako bi izračunao koliko je Sunce udaljeno.
Ali sa sobom je nosio i zapečaćenu kovertu, koju je trebalo da otvori kada izvrši prvi zadatak. Koverat je sadržao tajnu misiju da otkrije južni kontinent – preko koga je verovatno plovio, pre nego što je stigao do Novog Zelanda.
Prve prave tragove o postojanju Zelandije prikupio je škotski prirodnjak ser Džejms Hektor, koji je bio deo istraživačkog pohoda koji je plovio oko južne obale Novog Zelanda 1895. godine. Nakon proučavanja njihove geologije, zaključio je da je Novi Zeland „ostatak planinskog lanca koji je činio greben velike kontinentalne oblasti koja se prostirala daleko na jug i istok, a koja je sada potopljena…“.
Uprkos ovom ranom pomaku, saznanje o mogućoj Zelandiji ostalo je nejasno i vrlo malo se bilo ko time bavio sve do šezdesetih godina.
U to vreme geolozi su se konačno složili oko definicije šta je kontinent – generalno, geološka oblast sa velikom nadmorskom visinom, širokim spektrom stena i debelom korom. Takođe mora biti velika. Ovo je geolozima dalo nešto sa čime bi mogli da rade – ako bi mogli da prikupe dokaze, mogli bi da dokažu da osmi kontinent postoji.
Ipak, misija je zaustavljena – otkrivanje kontinenta je komplikovano i skupo. Zatim je 1995. američki geofizičar Brus Lujendik ponovo opisao region kao kontinent i predložio da se nazove Zelandija.
Otprilike u isto vreme, „Konvencija Ujedinjenih nacija o pomorskom pravu“ stupila je na snagu i konačno dala ozbiljnu motivaciju za istraživanje. U njoj se navodi da zemlje mogu da prošire svoje teritorije izvan svoje ekskluzivne ekonomske zone, koja se proteže na 200 nautičkih milja (370 kilometara) od njihovih obala, da bi zatražile svoj „prošireni kontinentalni pojas“ – sa svim mineralnim bogatstvima i naftom koje ovo obuhvata.
Ako bi Novi Zeland mogao da dokaže da je deo većeg kontinenta, mogao bi povećati svoju teritoriju šest puta. Odjednom je došlo do obilja sredstava za putovanja da se istraži područje, a dokazi su se postepeno prikupljali. Sa svakim prikupljenim uzorkom stene, slučaj Zelandije je napredovao.
Konačni procvat došao je od satelitskih snimaka, koji se mogu koristiti za praćenje malih varijacija u Zemljinoj gravitaciji u različitim delovima kore za mapiranje morskog dna. Sa ovom tehnologijom, Zelandija je jasno vidljiva kao deformisana masa velika skoro kao Australija.
Zelandija je prvobitno bila deo drevnog južnog superkontinenta Gondvane, koji je nastao pre oko 550 miliona godina i koji je u suštini sakupio svu zemlju na južnoj hemisferi. Zauzimao je ugao na istočnoj strani, gde se graničio sa nekoliko drugih, uključujući polovinu Zapadnog Antarktika i celu istočnu Australiju.
Onda je pre oko 105 miliona godina, „zbog procesa koji još ne razumemo u potpunosti, Zelandija počela da se povlači“, kaže Tulok.
Kontinentalna kora je obično oko 40 kilometara – znatno deblja od okeanske kore, koja obično iznosi oko 10 kilometara. Pošto je bila napregnuta, Zelandija je na kraju toliko rastegla da se njena kora sada proteže na samo 20 kilometara. Konačno, kontinent tanak kao talasi potonuo je – iako ne sasvim do nivoa normalne okeanske kore – i nestao pod morem.
Uprkos tome što je tanka i potopljena, geolozi znaju da je Zelandija kontinent zbog vrsta stena koje se tamo nalaze. Kontinentalna kora obično se sastoji od magmatskih, metamorfnih i sedimentnih stena – poput granita, škriljaca i krečnjaka, dok je dno okeana obično samo od magmatskih, kao što je bazalt.
Ali ima još mnogo nepoznanica. Neobično poreklo osmog kontinenta čini ga posebno intrigantnim za geologe i više nego zbunjujućim. Na primer, još nije jasno kako je Zelandija uspela da ostane zajedno kada je tako tanka i da se ne raspadne na male mikrokontinente.
Još jedna misterija je i to kada je tačno Zelandija završila pod vodom – i da li je ikada, u stvari, bila iznad mora. Delovi koji su trenutno iznad nivoa mora su grebeni koji su nastali kada su se pacifička i australijska tektonska ploča zgužvale zajedno. Tulok kaže da su podeljena mišljenja o tome da li je uvek bila potopljena osim nekoliko malih ostrva ili je nekada bila potpuno suva.
Sa svojom blagom klimom i rasponom od 101 milion kvadratnih kilometara, drevni superkontinent Gondvana je bio prekriven bujnom florom i faunom, uključujući prve četvoronožne kopnene životinje, a kasnije i stanište titanosaurusa. Dakle, da li u stenama Zelandije ima njihovih fosilnih ostataka?
Fosili kopnenih životinja su veoma retko otkrivani na
južnoj hemisferi, ali nekolicina ostataka je pronađena na Novom Zelandu
devedesetih, uključujući rebro džinovskog dugorepa, dugovratog
dinosaurusa (sauropoda), kljunastog biljojeda (hipsilofodonta) i
dinosaurusa sa oklopom (ankilosaurusa). Zatim je 2006. na ostrvima
Čatam, oko 800 kilometara istočno od Južnog ostrva, otkrivena kost
stopala velikog mesoždera, verovatno neke vrste alosaurusa.
Ono što je najvažnije, svi fosili datiraju iz perioda pošto se kontinent Zelandija odvojio od Gondvane.
Međutim, to ne znači nužno da su dinosaurusi lutali celom Zelandijom – ova ostrva su možda bila utočište dok je ostatak bio potopljen, kao što je i sada.
„Već dugo traje debata na ovu temu da li je moguće da neko područje nastanjuju kopnene životinje, a da nema neprekinute kopnene veze – i da li bi bez toga one izumrle“, navodi Rupert Saterlend, profesor geofizike i tektonike na Univerzitetu Viktorija u Velingtonu.
Debata postaje još komplikovanija kada se u celu priču ubaci jedan od najčudnijih i najomiljenijih stanovnika Novog Zelanda – kivi – neobična ptica koja ne leti, ima brkove i perje nalik na kosu. Čudno, smatra se da njegov najbliži srodnik nije moa, koji je deo istog roda – ratita – i koji je živeo na istom ostrvu do svog izumiranja pre 500 godina, već još džinovskija ptica-slon, koja je vrebala po šumama Madagaskara do pre skoro 800 godina.
Ovo otkriće navelo je naučnike da veruju da su obe ptice evoluirale od zajedničkog pretka koji je živeo na Gondvani. Bilo je potrebno 130 miliona godina da se superkontinent potpuno raspadne, ali kada se to dogodilo, delovi su se rasuli širom sveta, formirajući Južnu Ameriku, Afriku, Madagaskar, Antarktik, Australiju, Arabijsko poluostrvo, Indijski potkontinent i Zelandiju.
Ovo, zauzvrat, sugeriše da je barem deo sada potopljene Zelandije bio iznad nivoa mora sve vreme. Osim pre oko 25 miliona godina, smatra se da je ceo kontinent – čak i ceo Novi Zeland – bio potopljen.
Iako nije moguće sakupiti fosile sa morskog dna Zelandije direktno, naučnici su istraživali njegove dubine bušenjem.
„Zapravo najkorisniji i najizrazitiji fosili su oni koji se formiraju u veoma plitkim morima“, kaže Saterlend. „Zato što ostavljaju zapis “ postoji bezbroj, zilioni sićušnih, sićušnih fosila koji su veoma karakteristični.
U 2017. godini, tim je preduzeo najopsežnija istraživanja u regionu do sada i izbušio više od 1.250 metara morsko dno na šest različitih lokacija. Jezgra koja su sakupili sadržavala su polen kopnenih biljaka, kao i spore i školjke organizama koji su živeli u toplim, plitkim morima.
„Ako imate vodu, koju samo vi znate, duboku 10 metara ili nešto slično, onda postoji velika šansa da je bilo i zemlje u blizini“, kaže Saterlend, koji objašnjava da polen i spore takođe nagoveštavaju mogućnost da Zelandija nije bila toliko potopljena kao što se mislilo.oš jedna misterija leži i u obliku Zelandije.
„Ako pogledate geološku kartu Novog Zelanda, postoje dve stvari koje zaista upadaju u oči“, kaže Saterlend. „Jedan od njih je Alpski rased, granica ploče koja se proteže duž Južnog ostrva i toliko je uočljiva da se može videti iz svemira“.
Drugi je da je geologija Novog Zelanda – kao i šireg kontinenta – neobično uvijena. Obe su podeljene na dva dela horizontalnom linijom, gde se susreću pacifička i australijska tektonska ploča. Tačno na ovom mestu, izgleda kao da je neko uzeo donju polovinu i izokrenuo je, tako da ne samo da se prethodno neprekinute trake stene više ne slažu, već su gotovo pod pravim uglom.
Jednostavno objašnjenje za ovo je da su se tektonske ploče pomerile i nekako ih deformisale. Ali kako se to tačno i kada dogodilo, i dalje je potpuno nejasno.
„Postoje različita tumačenja, ali ovo je prilično velika nepoznanica“, tvrdi profesor Tulok.
Saterlend objašnjava da je malo verovatno da će kontinent uskoro odati sve svoje tajne.
„Prilično je teško praviti otkrića, kada je sve dva kilometra ispod vode, a slojevi koje treba da uzorkujete su i 500 metara ispod morskog dna“, napominje profesor. „Zaista je izazovno izaći i istražiti takav kontinent. Dakle, jednostavno je potrebno mnogo vremena, novca i truda.“
Ako ništa drugo, osmi kontinent sveta sigurno pokazuje da – skoro 400 godina nakon Tasmanovog potrage – i dalje mnogo toga skriva.oš jedna misterija leži i u obliku Zelandije.
„Ako pogledate geološku kartu Novog Zelanda, postoje dve stvari koje zaista upadaju u oči“, kaže Saterlend. „Jedan od njih je Alpski rased, granica ploče koja se proteže duž Južnog ostrva i toliko je uočljiva da se može videti iz svemira“.
Drugi je da je geologija Novog Zelanda – kao i šireg kontinenta – neobično uvijena. Obe su podeljene na dva dela horizontalnom linijom, gde se susreću pacifička i australijska tektonska ploča. Tačno na ovom mestu, izgleda kao da je neko uzeo donju polovinu i izokrenuo je, tako da ne samo da se prethodno neprekinute trake stene više ne slažu, već su gotovo pod pravim uglom.
Jednostavno objašnjenje za ovo je da su se tektonske ploče pomerile i nekako ih deformisale. Ali kako se to tačno i kada dogodilo, i dalje je potpuno nejasno.
„Postoje različita tumačenja, ali ovo je prilično velika nepoznanica“, tvrdi profesor Tulok.
Saterlend objašnjava da je malo verovatno da će kontinent uskoro odati sve svoje tajne.
„Prilično je teško praviti otkrića, kada je sve dva kilometra ispod vode, a slojevi koje treba da uzorkujete su i 500 metara ispod morskog dna“, napominje profesor. „Zaista je izazovno izaći i istražiti takav kontinent. Dakle, jednostavno je potrebno mnogo vremena, novca i truda.“
Ako ništa drugo, osmi kontinent sveta sigurno pokazuje da – skoro 400 godina nakon Tasmanovog potrage – i dalje mnogo toga skriva.
ATLANTIDA
Ipak, nikada se o Atlantidi nije mislilo široko. To je bilo zamišljeno mesto pomenuto u priči drevnog grčkog filozofa. Ideja o tome da je Atlantida zapravo postojala je tekovina novijeg doba.
Mnogi naučnici pokušavali su da dokažu da li je misterija vezana za izgubljeni grad stvarana ili je samo plod mašte. Ima onih koji su u njeno postojanje sigurni, ali i onih koji smatraju da je potonula civilizacija samo urbana legenda.
Mi smo se "bacili" u istraživanje, uključili kefalo iiii... Pronašli Atlantidu!
Espreso je dokučio ono što ni ultra mega giga pametni naučnici nisu! Samo smo povezali neke stvari i pronašli izgubljni grad!
Evo i kako.
Naime, Mapa Atlantide
Atanasijusa Kiršera iz 17. veka pokazaje Ameriku i Afriku na pogrešnim
stranama. Atlantida je na toj mapi ucrtana između njih u Atlantskom
okeanu. Međutim, kada mapu okrenete naopačke, Afrika i Amerika se nalaze na stranama na kojima i jesu, a izgubljni grad između. Naime, na mapi Google Earth na sred Atlantskog okena nalazi se ispupčenje koje neverovatno podseća na Atlantidu!
Novi snimak drevnog izgubljenog grada usred Pacifika podstakla je još jednom teorije da bi mitološka Atlantida mogla da bude stvarna.
Zahvaljujući tehnološkom napretku, arheolozi će u potpunosti moći da istraže uništeni grad Nan Madol, piše Jutarnji list. Poslednja epizoda serije "Šta na Zemlji?" (What on Earth), koja se prikazuje na Naučnom kanalu, prikazuje snimke iz vazduha otkrivenog područja.rad je prošaran kanalima pod uticajem plime i oseke i smatra se "Venecijom Tihog okeana".
- Čini se da Nan Madol predstavlja prvo naselje u ostrvskoj istoriji Pacifika. Ako mene pitate, Nan Madol je na vrhuncu moći bio glavni grad, sedište političke moći, centar najvažnijih verskih običaja i mesto gde su se pokapali najvažniji vođe - rekao je vođa istraživanja Mark Mekoj.
Nan Madol je bio glavni grad ostrvske dinastije Saudeleur koja je kroz nekoliko vekova izgradila kamene strukture i zidove. Nan Madol bio je sedište dinastije Saudeleur sve do 1628. godine te se smatra građevinskim i arhitektonskim čudom.
Ime grada doslovce znači "prostor između", a odnosi se na kanale kojima su prošarane koralne platforme. Kako piše na stranicama Smitsonijana, građevine sadrže oko 750.000 tona crnog kamena te je potpuni misterija kako su pomerali tolike komade.
Grad je otkriven 1928. godine i uveliko je uticao na književnika H. P. Lavkrafta koji je priznao da je svoj fiktivni grad R'lyeh iz priče "Zov Ktulua" temeljio na njemu.
Iako čak 70 odsto površine Zemlje čine okeani, koji utiču na vreme, temperaturu i održavaju život svih organizama na planeti, oni su još uvek velika misterija za naučnike.
Za razliku od mapiranja kopna, piše dr Džon Kopli, profesor pomorske biologije na Univerzitetu u Sautemptonu i prvi Britanac koji je zaronio dublje od pet kilometara, za Scientific American, ne možemo proceniti karakteristike dna okeana pomoću satelita i radara jer voda blokira radio-talase. Međutim, radari su se pokazali kao veoma precizni u merenju nivoa mora, a ako postoje alati dovoljni da se utvrde efekti talasa, plime i oseke, onda bi sateliti mogli da izmere ispupčenja i udubljenja u površini okeana koji su rezultat neravnog pejzaža dna okeana.
Recimo, na mestu na kom postoji podvodna planina ili planinski venac gravitacija je malo jača, a vode je više iznad ovog ispupčenja. S druge strane, na mestu ispod kojeg je okeanski rov gravitacija je slabija, pa se na površini vidi blago udupljenje, piše dr Kopli. Ovi podaci su, u kombinaciji s naprednim satelitima, veoma korisni: najnovija mapa, napravljena na osnovu podataka satelita Kriosat-2 i Jason-1, pokazuje karakteristike okeana koje nismo imali priliku da vidimo na nekim ranijim mapama. Iz toga dr Džon Kopli izvlači zaključak da smo, zapravo, mapirali 100 odsto Zemlje.
Ipak, pitanje o tome koliko smo okeana istražili zavisi od toga šta, zapravo, podrazumevamo pod time. Ukoliko pitanje glasi „Kako dno okeana na svakoj tački Zemlje izgleda?“ ili „Šta se tamo dole događa?“, onda nam je poznato i manje od pet odsto okeana. Zato ostaje činjenica da je dno okeana nešto što nam je veća misterija nego, recimo, površina Marsa, Meseca i Venere. Razlog je jednostavan: sva ta voda.
Dr Kopli postavlja pitanje kako, kada je reč o istraživanju našeg dinamičnog sveta, znamo da je nešto istraženo. Da li se nešto smatra istraženim kada vidimo tu lokaciju? On napominje da to ne možee biti slučaj jer, recimo, šuma u njegovom komšiluku u različito doba godine izgleda drugačije i u njoj cvetaju različite vrste. Treba li da je smatra istraženom nakon što ju je posetio tokom samo jednog godišnjeg doba, pita se on.
„Istraživanje našeg sveta počinje mapiranje, ali možda ne mora tako i da se završi“, zaključuje dr Kopli.
Ambiciozni projekat japanske kompanije Nippon Foundation u saradnji sa neprofitnom organizacijom GEBCO pod nazivom Seabed 2030 ima za cilj mapiranje dna svih svetskih okeana do 2030. godine. Lansiran je 2017. godine i od tada je ispitana gotovo petina ukupnog dna.
Prema vođama projekta, celokupna mapa svetskih okeana treba da doprinese boljem razumevanju osnovnih procesa koji se odvijaju ispod površine. Tu spadaju okeanske struje, porast nivoa, širenje cunamija, plima i oseka, ali i uticaj klimatskih promena. Takođe bi moglo pomoći u postizanju ciljeva održivog razvoja koje su postavile Ujedinjene nacije, a koji takođe uključuju zaštitu i održivu upotrebu okeana. Porast podataka o mapiranju okeanskog dna omogućiće morskom dnu 2030. da igra ključnu ulogu u pružanju merodavnih informacija koje su slobodno dostupne svima“, rekao je u isto vreme Džejmi Mekmikel-Filips, direktor projekta Seabed 2030, da podstakne glavne političke odluke o upotrebi i održivosti okeana, kao i za pomoć u naučnim istraživanjima “.Prema Euronevs-u, Helen Govans, glasnogovornica Trusta za zaštitu okeana, rekla je: „Vest da je petina dna okeana već mapirana je fantastična. Kako okeani pokrivaju 71% Zemljine površine, vrlo je važno saznati kako izgledaju na dnu. Ove nove mape mogu nam pomoći da shvatimo kako, na primer, na morske struje često utiču podmorski vulkani i kanjoni.“
Morske struje su takođe usko povezane sa vremenom i klimom.
„Mapiranje dna okeana je mnogo komplikovanije od mapiranja kopna, jer se ne može koristiti uobičajeni satelit. Takođe je vrlo teško doći do nekih mesta samog dna. Ne samo zato što su izuzetno mračni, već i zbog visokog pritiska koji zahteva posebnu podmornicu. Srećom, pojavila se posebna tehnologija koja je olakšala mapiranje dna, ali proći će mnogo vremena pre nego što bude moguće zabeležiti u celosti “, dodaje Govans.
Okeani značajno utiču na Zemljinu klimu, proizvode više od polovine kiseonika, hvataju većinu toplote koju je stvorio čovek i najveći su ponor ugljenika. Razumevanje kako izgleda ispod površine okeana i koji se procesi odvijaju ispod njega takođe nam može pomoći da bolje razumemo procese na kopnu. A da se i ne spominje da još uvek nismo otkrili većinu od procenjenih do deset miliona vrsta organizama koji žive u svetskim okeanima.
ETO KAKVA JE SITUACIJA MAPIRANO JE 100% KOPNA MADA I TO NE VERUJEM STO CINI TEK 30% NASE PLANETE. ONIH 70% STO CINE OKEANI OSTACE ZEMLJANIMA ZAUVEK MISTERIJA. KAKVA 2030. DA LI TO IMA VEZE SA AGENDOM 2030 KADA CE NESTATI ZIVOT NA NASOJ PLANETI? KAKO GOD BILO ZAR VAM NIJE CUDNO DA NE MOZEMO DA ISPITAMO I SVE DELOVE NASE PLANETE A KAO ISPITUJEMO SVEMIR. KOLIKA JE MISTERIJA UOPSTE ZIVOT NA NASOJ PLANETI. DA LI JE RAVNA ILI OKRUGLA? KAKO SU SE RASCEPALI KONTINENTI PA OPET SPOJILI? STA SE NALAZI U OKEANIMA ( VANZEMALJCI SVAKAKO) I AKO VEC ZIVIMO U TOM MATRIXU ODAKLE NAM ONDA SAMO TAKO MALI UVID U SVET OKO NAS?
Нема коментара :
Постави коментар