SENICID

 SENICID NIJE STO I LAPOT A OPET JE ISHOD ISTI. STARIM LJUDIMA KOJIH JE SVE VISE JER SE ZIVOTNI VEK PRODUZIO SVE JE TEZE. UMESTO DA UZIVAJU U STAROSTI NAJCESCE SU U TESKOJ EKONOMSKOJ SITUACIJI ILI SU BOLESNI OD MNOGIH BOLESTI KOJE DANAS POSTOJE. DECA NE MOGU DA IM POMOGNU JER JE I NJIMA JAKO TESKO. A DRUSTVO JE ODAVNO BAS BRIGA ZA SVE. PA EVO NEKE PRICE O SENOCIDU I LAPOTU.ZASTO MI SENOCID ZVUCI KAO GENOCID?

Senicid je novolatinska složenica od senex i od caedere. Ubijanje staraca. Složenica je zamalo ušla u zakone, a u običaj je ušla davno, običaji su jači od zakona, i senicid je kao običaj bio običavan u različitim kulturama.

U mnogim kulturama postoji predaja kako se zajednica u neki ranijim, primitivnijim i surovijim vremenima rješavala starijih, nesposobnih raditi a sposobnih jesti. U susjednoj Srbiji taj se običaj, zvani lapot, održao do, gledano na većoj vremenskoj skali, novijih vremena.

Tako na srpskoj verziji Wikipedije piše: ''Prema pisanjima T. R. Đorđevića iz 1918. godine o običajima brdskih predela okoline Zaječara, ubistvo bi bilo izvršavano sekirom ili motkom, i celo selo bi bilo pozvano da prisustvuje događaju. U nekim mestima bi stavljali kukuruznu kašu na glavu osobe pre ubistva da bi na taj način pokazali kako kukuruz ubija starce, a ne oni sami.'' U srpskoj kulturi kultni status ima reportaža Mihajla Medenice, ustvari literarna rekonstrukcija, o posljednjem slučaju lapota u Srbiji kad je krajem 19. stoljeća u selu Zjapin Mitar Stojnin ubio oca Petka. Damir Karakaš, pisac iz Brinja iako se Brinjani tom činjenicom ne ponose, vođen nepogrješivim instinktom za, kako bi u Srbiji rekli, autošovinistički kič, pokušava taj običaj presaditi u hrvatsku tradiciju.

Senicid iliti ubojstvo staraca pojam je koji posljednjih mjeseci ponovo postaje aktualan. Teoretičari urote nagađaju da je COVID-19 umjetni virus dizajniran upravo tako da ubija stariju čeljad i tako rasterećuje zdravstvo, mirovinske fondove i društvo u cjelini. Lako za teoretičare, na njihove se priče može odmahnuti rukom, pravi problem je u suvremenoj praksi, u suvremenom načinu života. Danas stari ljudi, požive li dovoljno dugo, obično završe u staračkom domu. Vremena su došla takva da tu u domu, okupljeni na hrpu i zatvoreni, nemoćno čekaju da se korona probije u njihov dom. Cijelo društvo navija za njih, osoblje se silno trudi da spriječi proboj korone unutra, u tu svrhu ne pušta starce van niti njihovu rodbinu k njima, ali korona, prije ili kasnije, uvijek nađe načina da se probije unutra i napravi dar-mar. Svi se rastapaju od brige za naše dede i bake, ali korona ih tamani brzinom proporcionalnom rastu te brige. Sve u svemu, građa za solidan horor.

   Kakvi god bili narav i podrijetlo virusa, činjenica je da on prilično efikasno i precizno tamani stariju populaciju, iscrpljuje nacionalne zdravstvene sustave, drastično snižava dostupnu razinu zdravstvene usluge širim slojevima pučanstva te enormno zadužuje nacionalna gospodarstva kod svjetskih centara financijske moći. Koji lebde nad razvodnjenim državama kao Duh Sveti nad vodama i najavljuju Veliki Reset kao novo stvaranje. Iako su svima puna usta zaštite starijih – ono kao čuvali su oni nas, sada čuvajmo mi njih -teško je se oteti dojmu da je, sudeći po filozofiji kojom je prožeta naša kultura, ovaj virus, ubojica starih i nemoćnih, došao kao naručen. Kulturi koja ultimativno cijeni mladost i ljepotu, a užasava se starosti i onoga što ona donosi – ne može biti strana pomisao o uklanjanju izvora nelagode. Uostalom, nije li eutanazija legalizirana u mnogim zapadnim državama!? Ako se ovi trendovi nastave, za desetljeće-dva najdulje bit će legalizirana u svim.

   Paradoks zapadnih društava jest u tomu da su to stara društva koja se užasavaju starosti te se pokušavaju pomladiti kroz uvoz migranata, koji pak kao temeljnu značajku vlastitoga identiteta imaju negaciju vrijednosti društva u koje bi se trebali integrirati. Glede konačnog ishoda pouka povijesti je neumoljiva: nadvladat će životniji element, a poražen će biti onaj dekadentniji. Tako je u povijesti uvijek bilo. Tako je pred nama odluka: ili ćemo se mijenjati sami vraćajući se nekim ishodištima vlastitoga identiteta ili će nas mijenjati drugi namećući nam temeljna ishodišta svoga identiteta. Kultura smrti koja je trenutno dominantna u zapadnim društvima u novom koronavirusu dobila je neplaniranog (ili ipak planiranog?) pomoćnika, s potencijalom za dosad neviđeni senicid. Pridoda li se tomu popularizacija eutanazije i sofisticirani infaticid zamaskiran neoliberalnim novogovorom kao ''reproduktivno zdravlje'' – razmjere ataka na život kao takav u našoj kulturi ukazuju se u svojim zastrašujućim razmjerima.

   Tom turobnom dojmu doprinosi i činjenica da su ovu tešku godinu osim virusa i potresa obilježile i brojne smrti, odlasci velikih i važnih ljudi iz oblasti umjetnosti, politike, zabave,sporta… Umrli su, nabrajam nasumice: Božidar Alić, Ivo Banac, Zdravko Tomac, Kićo Slabinac, Tomislav Merčep, Milovan Šibl, Anto Kovačević, Mustafa Nadarević, Vera Zima, Zdenka Vučković, Slaven Letica, Branko Cikatić, Špiro Guberina… Od svjetskih faca: Sean Connery, Kirk Douglas, Jiři Menzel, Ennio Morricone, Diego Maradona… Svijet se nepovratno promijenio. Ili ja samo dramatiziram jer i sam – gle, čuda! - starim?

Senicid ili mogućnost Lapota

„Teško vreme za matore, prijatelju moj“

Džoni Štulić

Ovo naše vreme nije dobro vreme za stare ljude ili kako ih je naša generacija nazivala - za matore - poigravajući se tim nazivom, gotovo šarmantno, sve dok mečka starosti nije počela da igra i pred našim vratima.

Uostalom, ni jedno vreme nije bilo dobro za njih, ali samo u nešem vremenu se ta nebriga, odricanje od starih ljudi, pa i svesno dovođenje istih na rub egzistencije i guranje preko tog ruba, ovoliko zavija u oblande licemerja. Puna su nam usta (i ostale društvene mreže) brige za stara lica, članaka o srećnom starelju, razumevanju, pomoći i akcijama za promenu postojećeg stanja, međutim, realno sve se manje toga čini da se išta zbilja i promeni. Stari ljudi su okrenuti sami sebi, svojoj sudbini i drugim iracionalnim opcijama - kao što su razne predizborne kratkoročne pomoći - kao nikada do sada.

Znate li šta je to zapravo senicid?

A šta je lapot i zašto je on daleko pošteniji i humaniji od senicida.

Senicid je kovanica nastala spajanjem dveju latinskih reči, senex i ceadere, novijeg je porekla i zapravo znači ubistvo staraca. Humanije rečeno - ali samo rečeno - radi se o uklanjanju staraca, kada je njihovo izdržavanje postalo teret za jedno društvo i vrši se izazivanjem smrti, ubistvom, navođenjem na samoubistvo ili napuštanjem starih do smrtnog ishoda.

Lapot je običaj fizičkog lišavanja starijih članova porodice, koji se sprovodio nekada, (nadam se samo nekada), u Srbiji, kada je njihov opstanak dovodio u pitanje opstanak nekih drugih mlađih, gladnih lica.

Stari su na lapot, predanjima i poštovanjem običaja, već bili pripremani, ili su ga i sami počinili te suočekivali isto kada za to dođe vreme. Lapot je u tim delovima predstavljao sastavni, tog teškog života u doba nemaštine i uvek je postojala nada da on neće biti izvršen. To se činilo, zadavanjem samrtnog udarca po glavi, preko pogače, specijalno umešene za tu priliku, jer ono što te hrani i održava u životu, jednom ti dođe i glave.

Odvratno mi je i samo poređenje, ali lapot se čini, ako je to moguće reći na taj način, nekako humaniji od senicida, koji mi danas činimo.

Znate li kakvo je stanje u domovima za stara i nemoćna lica, u domovima za napuštena lica, kakav je odnos prema starima u ustanovama zdrastvene zaštite...Kakav je odnos sistema prema starima i kakoje sistem socijalne zaštite sve to kod nas predvideo...i tako dalje, tako dalje.

Kod nas je gotovo zabranjeno govoriti da problem postoji, jer ne samo da donosiocu loših vesti slede sankcije, nego prikrivanjem problema, zatvaranjem očiju pred realnošću, prividno dovodimo do toga da problema i nema.

A život pokazuje sasvim drugačiju sliku.

U domovima za stare ljude, korisnike nema ko da pazi, hrane se veoma slabo, jednolično, primera radi gotovo svakodnevno za večeru dobijaju komad hleba, parizera i jedno bareno jaje, koje nema ko da im oljušti i da ih nahrani, tako nemoćne, nesposobne da jedu samostalno, te se tako svako veče ta oskudna hrana i baci, a ljudi ostaju gladni. Isto je i sa drugim obrocima. O redovnom presvlačenju, održevanju higijene i lekarskim pregledima da i ne govorim. Tako se ustanove te vrste pretvaraju, od mesta gde će živeti stari ljud,i u mesta gde će umirati i to ako je moguće što pre.

O zdravstvenoj zaštiti koja nije odgovarajuća ni za koga kod nas, ne treba puno ni pričati. Lekari, kada su teške bolesti u pitanju, prvo pogledaju koliko godina ima pacijent, pa onda odluče da ga ne treba lečiti, ni operisati, jer mesta i sredstava nema ni za mlađe. Stari i bolesni su predviđeni da umru.

Socijalna davanja za stare su gora nego u Dikensovim romanima, a penzije su obezvređene, nenormalnim poskupljenjima i inflacijom.

Moćnici koji u ovoj zemlji raspolažu ogromnim novcem, nemaju potrebnu vrstu empatije usmereneka starima: oni ne misle na starost, smatrajući da sami nikada neće ostariti ili da će se obezbediti materijalno, pa to neće biti problem. Svoje stare ili su lično zbrinuli ili ih baš briga za njih, jer se radi o novokomponovanoj eliti, koja u mladosti nije imala pomoć finansijski nemoćnih roditelja, pa i oni tako...

Da skratim, rešenje je da nikada ne ostarimo i ne zanemoćamo.

E, budući da to nije moguće, problem mora da se rešava sistemski, mnogo ranije nego što on nastaje, tačnije generacijama ranije. Kao što se problem gužve u saobraćaju, recimo, ne rešava kada ona nastane, već mnogo ranije, kao što se, recimo problem podmlađivanja fudbalske repezentacije (eto primera koji je svima jasan) rešava ulaganjem u sport i formiranjem mladih sportista, tako i o starosti i starima moramo misliti mnogo ranije. Zakasnili smo više decenija sa pravilnim postavljanjem sistema u ovoj oblasti. Za neke ljude i cele generacije jeste kasno, ali ne znači da se ne treba prionuti na posao.

Naše društvo, uostalom kao i svako drugo, sastavljeno je od raznih segmenata. Stari ljudi svakako čine naše društvo. I o njima moramo voditi računa, da bi sistem bio uspešno zaokružen.

Za naše društvo se često kaže da sve više stari, ali na žalost ne zbog toga jer stari ljudi dugo i kvalitetno žive, već zato što ga mladi napuštaju, želeći da svoju starost provedu na nekom drugom organizovanijem mestu. Možda je ulaganje u dostojanstven život starih, jedno od rešenje i za ostanak mladih ovde.

Zaustavimo senicid.

Sam Bora Stanković je opisivao razne situacije koje pamti naša istorija, a koje se tiču kulture i načina na koji su živeli ljudi u tadašnjoj Srbiji

Običaj je pravilo nastalo dugim ponavljanjem u jednom društvu, opšte prihvaćeno u okviru određene zajednice, podložan je promenama, ali i zaboravu kako godine odmiču, pa tako naš narod pamti mnoštvo običaja koji su bili živi deo društva. Mnogi su opstali i danas, a neki su, srećom, zaboravljeni i ostavljeni u davnim vremenima.

Naša tradicija je bogata mnoštvom lepih, poučnih, korisnih stvari koje nam daju razloge da budemo i više nego ponosni. Međutim, uvek postoji i jedna druga strana koja nas navede da shvatimo da uvek postoji i nešto što bi trebalo da menjamo i što ne bi smelo da se ponovi.

Sam Bora Stanković je opisivao razne situacije koje pamti naša istorija, a koje se tiču kulture i načina na koji su živeli ljudi u tadašnjoj Srbiji koja je bila pod vlašću Turaka, a danas imamo ekranizovan uvid u mnoga dešavanja, zahvaljujući upravo bezvremenim delima jednog od naših najboljih pisaca, ali i interesovanju domaće kinomatografije da se bavi ovim temama, budi se tako interesovanje našeg naroda za tradiciju, običaje i mnoge nepoznanice tog doba koje ne bi trebalo da ostanu zaboravljene.

I dok su mnogi običaji lepi i vredni čuvanja, ipak postoje i oni koji nikada ne smeju ponovo da ožive, a jedan od njih je svakako LAPOT.

Koren i značenje reči lapot („lap“) je staroslovenskog porekla, a označava gubljenje, iščezavanje, nestajanje. Sličnost sa ovom rečju kada je u pitanju oblik i značenje imaju: lapoti, lapara, izlapeo…

Šta je lapot?

Lapot spada u najstrašnije običaje civilizacije, jer je reč je o ubijanju starih, a najbližih članova porodice. On nije samo vezan za naše krajeve, već je bio prisutan i kod naroda Severne Evrope, ali i kod američkih Indijanaca i Japanaca. Postavlja se pitanje da li je lapot bio vrsta drevne eutanazije, a prikazuje odnose deteta i roditelja, čije je izvorište Edip, mitološki junak Grčke.

Latop u Srbiji i regionu

Lapot je mitski običaj senicida u Srbiji, odnosno ubijanje roditelja ili starijih članova porodice, onda kada njihovo izdržavanje postane preveliki teret za porodicu.

Prema pisanjima T. R. Đorđevića iz 1918. godine o običajima brdskih predela okoline Zaječara, ubistvo bi bilo izvršavano sekirom ili motkom, i celo selo bi bilo pozvano da prisustvuje događaju. U nekim mestima bi stavljali kukuruznu kašu na glavu osobe pre ubistva da bi na taj način pokazali kako kukuruz ubija starce, a ne oni sami.

Ova legenda ima svoj koren u narodnim pričama o rimskoj vlasti i lokalnim tvrđavama kojima su gospodarili, a antropolog Senka Kovač u jednoj studiji o starenju pominje da se u Istočnoj Srbiji imenom „lapot“ naziva običaj ubijanja starih.

Ovaj običaj je bio zastupljen u Istočnij Srbiji, makedonskom Torbešiju (oblast Skoplja), delu Crne Gore (pleme Pješivac npr.) i zapadni deo Bosne i Hercegovine. Ubijanje su najčešće vršili njihovi sinovi i rođaci uz prisustvo celoga sela. Seoski telal bi išao od kuće do kuće i vikao: „Lapot je u toj i toj kući, dođite na podušje.“

Na različite načine su ubijali starce, pa se tako u Homolju praktikovalo odrubljivanje glave sekirom ili plugom, u Timoku ubijanje motkom, u Makedoniji su klali, u Crnoj Gori udarali sekirom u potiljak, dok su u Bosni trovali.

S obzirom da su verovali da ih posle smrti čeka bolji život, starci su se pokoravali ovom drevnom običaju, pa sinove čak i blagosiljali: „Sine moj, da si živ i zdrav mnogo godina i da dočekaš starost, pa i tebe sin ovako da isprati na onaj svet.“

Mit ili stvarnost

U studiji objavljenoj 1999. godine Bojan Jovanović tvrdi da su prethodni antropolozi poput Trojanovića, Đorđevića i Čajkanovića pomešali mit sa stvarnošću i da je dobro poznata priča o unuku koji je sakrio svog dedu da bi ga zaštitio od lapota posle loše žetve, vraćajući ga potom u selo gde je mudrost starog čoveka pomogla da se preživi, služila upravo kao osnova za utemeljenje mišljenja da stari ljudi treba da budu poštovani zbog svog znanja i zbog mudrih saveta

 U DANASNJEM SVETU NE BI TREBALA DA POSTOJI RECENICA " STA CEMO SAD -JOS JEDNA GLADNA USTA". NA ZALOST SVE JE VISE GLADNIH USTA,  A ZIVOTNI VEK SVE DUZI. NA SKORO UNISTENOJ PLANETI ZIVI VISE OD 8 MILIJARDI LJUDI.SVE MI JE TO JASNO. GLAD VREBA CELOKUPNU LJUDSKU VRSTU. MEDJUTIM, DA LI MORAJU BAS STARI LJUDI DA PLATE ZIVOTOM NECIJI DRUGI ZIVOT? DA LI JE MOGUCE DA SMRT NA TAKO JEZIV NACIN DONOSI NECIJI SRECAN ZIVOT? UBITI RODITELJE ONDA KAD VISE NISU POTREBNI ZAISTA JE VELIKI GREH.  ZAR NE POSTOJI NEKAKVA ZAKONSKA ZASTITA KOJA BI STARE LJUDE STITILA KAO DELFINE IBELE MEDVEDE? A OPET STA STAR I NEMOCAN COVEK DA URADI KAD NEMA CIME DA ZADOVOLJI OSNOVNE POTREBE.?

SENOCID JESTE GENOCID. PO MENI ISTO JE NATERATI STARU  OSOBU DA SE UBIJE KAO DA JE LICNO UBIJES I TO ZATO STO TI VISE NE KORISTI! JEZIVO!