ADOLESENCIJA

 POJAVILA SE BRITANSKA SERIJA KOJA PISE O DECI KOJA SU ADOLESCENTI. NEKADASNJE GENERACIJE NISU NI IMALE PUBERTET. TO JEST AKO BI SE POJAVIO RODITELJI BI BATINAMA I KAZNOM RESILI BRZO TAJ PROBLEM. DOBRO, BILO JE  I EKSTREMNIH SLUCAJEVA PA BI DETE POBEGLO OD KUCE ,MEDJUTIM I TAD BI SE VRACALO KUCI I STVAR BI SE BRZO RESILA MALIM POPUSTANJIMA SA OBE STRANE. I DRUSTVO JE BILO DRUGACIJE ,ZNALA SU SE PRAVILA I PRAVE VREDNOSTI. ODNOSI IZMEDJU DVA POLA I KO JE STARIJI! DANAS JE DRUSTVO PRESTALO DA BUDE DOBRO ZA MLADE, A INTERNET JE POSTAO VASPITAC NASE DECE. IZMEDJU RODITELJA I DECE NEPREMOSTIV JAZ, A INTERNET NUDI VISEPOLNOST I BESPOLNOST, NUDI NASILJE  I NEMORAL, DECA PREPUSTENA INTERNETU KREIRAJU SLIKU SEBE I DRUSTVA BEZ IKAKVE KONTROLE. I ONDA SE DESAVAJU ZAISTA STRASNE STVARI. OVA SERIJA JE ZAISTA NEOPHODNA ZA RODITELJE. POGLEDAJTE OBAVEZNO!

 Već nedeljama serija "Adolescence" je prva na trendingu ne samo u Srbiji nego u celom svetu. Serija nije rađena po istinitom događaju, ali je inspirisana pravim zločinima koji su se gotovo u isto vreme dogodili u Evropi kada su dvojica tinejdžera ubili svoje vršnjakinje. Tada je otkriven i ceo novi rečnik mladih koji ukazuje na to koliko je kontaminiran onlajn prostor i kroz šta sve prolaze mladi ljudi.

"Adolscence" je Netfliksova mini-serija od četiri epizode. Specifična je po tome što je svaki od četiri dela snimljen iz jednog tejka, odnosno neprekidnog kadra, od početka do kraja epizode. Ali je zapravo najvažnija tematika. Iz imena se već naslućuje o čemu se radi, a već u prvim minutima serije vidimo kako se život jedne porodice urušava kada policija upadne u njihovu kuću i uhapsi sina, jedva tinejdžera, za ubistvo.

Da ne otkrivamo dalje radnju za one koji možda još nisu gledali seriju koja je prilično uznemirila sve roditelje jer se bavi decom u jednom najranjivijem periodu njihovog života. I to u vreme kada smo svi izloženi društvenim mrežama i beskrajnim komentarima, procenjivanju, osudama, očekivanjima.

U seriji jednu od ključnih uloga igraju izrazi koje većina nas do skoro nije ni čula a koji su poznati mlađima, i to ne samo Z generaciji, već i puno mlađoj deci. Znate li šta je to incel? Ili manosfera? Ako ne, evo objašnjenja

Izraz manosfera prvi put je skovan 2009. godine i opisuje mrežu internet zajednica koje se bave stvarima koje interesuju muškarace. Ove grupe zastupaju različite ideologije - od uverenja da muškarci nemaju institucionalnu moć, do ekstremnijih, mizoginih (mržnja prema ženama) stavova.

Manosfera je predvođena mizoginim influenserima koji konstrušu uverljivu priču, predstavljajući savremene društvene promene kao direktnu pretnju statusu i identitetu mladih muškaraca. Koristeći emocionalno nabijen jezik i slike dizajnirane da izazovu strah, bes i osećaj hitnosti, manosfera nameće stroga pravila, norme i vizuelne znakove. Ona muškarcima govori šta se od njih očekuje kako bi bili uspešni i stekli moć u društvu – često i nad ženama. Taj ekstremni sadržaj promovišu algoritmi društvenih mreža što mu omogućava da dosegne veliki broj korisnika, što ranije nije bilo moguće. Postoji nekoliko oblika muškaraca iz manosfere, oni koji zagovaraju potpuno odvajanje od žena, oni koji su aktivisti i traže konkretne pravene i političke promene, na primer smanjenje ili ukidanje plaćanja alimentacije ali i inceli, koji se spominju u seriji "Adolescencija".

Termin incel je danas prisutan svuda. Ono što je nekada bilo nišni internet žargon sada se pojavljuje u međunarodnim naslovima i često se spominje u diskusijama o rodnim pitanjima, mizoginiji, nasilju i ekstremizmu. Incel je skraćenica od "involuntary celibate" (nedobrovoljni celibat). U svom najosnovnijem obliku, ovaj termin opisuje osobu, obično muškarca, koja je frustrirana svojim nedostatkom seksualnih iskustava. Mnogi incel definišu kao heteroseksualne muškarce koji za svoj neuspeh u ljubavnom životu krive žene i društvo.

Takođe, incel se može koristiti i kao pogrdan izraz za osobu koja izražava mizogine stavove ili ponašanja. Identitet incela se dalje deli na više slojeva, od kojih su neki potencijalno opasni kako za širu javnost, tako i za same pojedince koji ga prihvataju.

Neki inceli traže međusobnu podršku u svojoj zajednici, ali mnogi su izuzetno okrutni jedni prema drugima. Komentari na incel forumima često sadrže lične napade i uvrede. Članovi redovno podstiču jedni druge na samoubistvo. Mnogi postovi i komentari izražavaju želju za osvetom ženama i društvu kroz masovna silovanja i ubistva. Mali broj incela je sproveo ove nasilne ideje u delo ali ipak, od 2014. godine, osobe koje se identifikuju kao inceli ubile su više od 50 ljudi u Kanadi i Sjedinjenim Državama. U Kanadi su zabeležena najmanje četiri incel ubistva, a najsmrtonosniji incident bio je "napad kombijem" u Torontu 2018. godine, u kojem je ubijeno osam žena i dva muškarca. U seriji se spominju i još neki izrazi koji su u scenariju pomogli da se razotkrije zločin iako odrasli nisu ni imali pojma da bi to moglo da znači bilo šta drugo osim njihovog osnovnog značenja. Jedan od tih izraua su "red pill" i "blue pill". Možda i već možete da naslutite da imaju veze sa čuvenom crvenom i plavom pilulom iz Matriksa samo, u svetu incela, one imaju veze sa muškarcima koji se smatraju potlačenim polom u društvu. Bluepilled označava one koji su, kako se veruje, potpali pod mejnstrim uticaj pa ne shvataju da su muškarci marginilizovani, a red pill je za one koji shvataju "pravu stvarnost". Postoji i black pill. U incelu se veruje da je fizički izgled do te mere važan da određuje da li će neko ikad pronaći ljubav ili ne, oni oznaćeni sa black pill su toliko fizički "neprivlačni" da ne mogu ostvariti nikakvu intimnu vezu.

Uz to ide i pravilo 80/20. To je ideja da 80 odsto žena preferira samo 20 odsto muškaraca koji su na vrhu neke imaginarne liste. Na ovaj način se negde opravdava frustracija incela jer sugeriše da muškarci jednostavno nemaju šanse pred ženama koje tobože postavljaju previsoke standarde.

Tu su još skraćenice AWALT all woman are like that (sve žene su takve) i na primer, 2D>3D, odnosno da su dvodemenyionalne devojke poput anima ili četbotova bolje od stvarnih devojaka. I to nije kraj. Otpor rodnoj ravnopravnosti jedan je od zaključaka velikog izveštaja UN Women, agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost, o dosadašnjem napretku u unapređenju prava žena širom sveta. Najnovija verzija ove studije, koja se ažurira svakih pet godina, dolazi u vreme velike neizvesnosti, slabljnja demokratije širom sveta uz širenje štetnog sadržaja na društvenim mrežama, i pokazuje ne samo jačanju otpora jednokosti među polovima već i rastu mizoginih i nazadnih ideja o ulogama muškaraca i žena u društvu. i u sred svega toga su - deca. 

 

Inceli i manosfera

Tokom istrage o tome zašto je Džejmi ubio svog vršnjaka, detektivi moraju da dešifruju značenje internetskih izraza i emotikona, naročito onih koji dolaze iz „incel“ zajednice, u koju je Džejmi upao. „Incel“ je skraćenica za „nehotični celibat“, a članovi ovih mizoginih onlajn zajednica tvrde da ih žene odbijaju i da zbog toga nisu u mogućnosti da uspostave romantične ili seksualne veze.

Crvena pilula

Sin jednog od detektiva objašnjava svom ocu značenje emotikona crvene pilule, povezujući je sa filmom Matriks.

„Crvena pilula znači ‘Vidim istinu’ i predstavlja poziv na akciju u manosferi“, objašnjava on.

Za mnoge gledaoce, Adolescencija će biti prvi pravi uvid u terminologiju i emotikone koje koristi manosfera – zajednica koja pokušava da ubedi dečake i muškarce da su žene inferiorne.

Emotikon „100“

Jedan od emotikona koji se objašnjava u seriji je emotikon „100“, koji se uobičajeno koristi da označi nešto što je „100 posto“ ili „apsolutno tačno“. Međutim, u incel svetu, ovaj emotikon nosi drugačije značenje.

U seriji, lik objašnjava da među incelima emotikon „100“ postavlja „pravilo 80/20“, koje se definiše na sledeći način: „80 procenata žena privlači 20 procenata muškaraca. Žene – morate ih prevariti ili ih nikada nećete dobiti na normalan način.“

Ovo „pravilo“ ima za cilj da objasni kako velika većina žena navodno interesuje samo „top“ 20 procenata muškaraca, što incelima služi kao opravdanje zašto ne mogu da pronađu partnerke. U ovom iskrivljenom incelskom viđenju sveta, žene su krive zbog toga što većina muškaraca nije u mogućnosti da uspostavi veze, jer su navodno previše zahtevne.

Zaista, „pravilo 80/20“ potiče iz ekonomije 19. veka, i odnosi se na to kako je 20 procenata populacije posedovalo 80 procenata bogatstva, ali se u manosferi potpuno izmišlja kako bi opravdalo stavove o ženama.

Ko su inceli

Ukratko, radi se o muškarcima koji žive u „nevoljnom celibatu“ (involuntary celibate), smatraju sebe nesposobnima za romantične ili seksualne odnose sa ženama.

Ono što je započelo kao prostor za deljenje frustracija vremenom se pretvorilo u mizogini pokret ispunjen nasilnom retorikom, a u nekim slučajevima i stvarnim napadima. Ova opasna supkultura do pre nekoliko godina mogla se naći na mnogim delovima interneta. Imali su i svoj sajt „Incels.me“, koji je u međuvremenu ugašen, kao i veliki sabredit na najvećem svetskom forumu „Reditu“, koji je takođe ugašen. To ih, međutim, ne sprečava u tome da se ujedinjuju u raznim delovima interneta gde dele i raspiruju mržnju prema ženama i kuju osvetničke planove. Muškaraca ima iz celog sveta, a svi dele isto mišljenje – žene su krive za to što oni nemaju seks i treba da plate za to.

Termin incel

Zanimljivo je, a javnosti gotovo nepoznato, da je sam termin „nevoljni celibat“ smislila žena po imenu Alana. Bilo je to devedesetih godina, Alana je bila dugo sama i poželela je podršku.

Osnovala je internet grupu i uskoro našla mnogo žena u istoj situaciji. Svoje mesto na internetu koristile su da se međusobno teše i savetuju. Onda su pre nekoliko godina termin preuzeli muškarci. O ženama incelima nikada se nije previše pisalo niti pričalo – doduše, nije ni bilo povoda jer nikada nisu organizovale terorističke napade zbog svog celibata.

Inceli kao brojna supkultura imaju i svoj rečnik, žargon koji neupućenima ne znači ništa, ali nakon serije „Adolescence“ sve veći broj ljudi ih prepoznaje.

OVA CIVILIZACIJA JE I TE KAKO PROPALA. U SVAKOM SMISLU. I NESTACE VRLO BRZO. JER NE ZNA SE STA JE ZAGADJENIJE PRIRODA ILI DRUSTVO. PRETI NESTANAK I JEDNOG I DRUGOG. A NEKO TENDECIOZNO PROMOVISE NESTO STO JE PROTIV PRIRODE, A TO JE DA NORMALAN ODNOS IZMEDJU MUSKARCA I ZENE  NIJE DOBAR. DA JE DOBRO BITI OSOBA KOJA JE GEJ ILI BEZ IKAKVOG POLA ,DA JE DOBRO NEMATI OSOBU RAZLICITOG POLA ZA ROMANTICNU I SEKSUALNU VEZU. AKO JE I CILJ DEPOPULACIJA MNOGO JE STRASNO JER ADOLESCENTI NEMAJU MOGUCNOST DA SE RAZVIJU PRAVILNO NI PSIHICKI NI FIZICKI. 

POBUNA PRISTOJNIH LJUDI

 ODUVEK ZNAMO DA SACICA LJUDI DRZI CEO SVET U RUCI. TA TAKOZVANA ELITA SVOJIM NOVCEM KUPILA JE SVU MOC I TAKO VLADA LJUDIMA KOJI ZIVE SKROMNO OD SVOG RADA. U BOGATIM ZEMLJAMA I UREDJENOM DRUSTVU TO I NE DOLAZI TOLIKO DO IZRAZAJA,ALI U ZEMLJAMA KAO STO JE NASA TO SE I TE KAKO VIDI I OSECA. SADA NAM JE POSLEDNJA SANSA DA SE IZBORIMO PROTIV ROPSTVA IZ KOG NIKADA NISMO NI IZASLI. ZACUDO I OSTALI SVET JE PREPOZNAO VREME ZA POBUNU PROTIV ELITE. TO ZNACI DA NI MI NE SMEMO DA SPAVAMO NEGO DA SVI KRENEMO U TU BORBU ZA SLOBODU I SVOJA PRAVA!

 

Pobune građanske svesti protiv autoritarnog režima koji je obesmislio sve institucije. Pobune pristojnih ljudi protiv političkog siledžijstva.

Protest podržavam jer ga smatram vapajem za pristojnom državom. Državom u kojoj će biti važnije biti sposoban nego poslušan. Državom u kojoj će biti važnije biti vredan nego naoružan.

Državom u kojoj će Parlament biti kontrolor izvršne vlasti, a ne protočni bojler za odluke diktatora. Državom u kojoj će sudije suditi po pravdi boga istinoga, a ne po partijskom  ocu  ili dobrostojeći

Državom u kojoj će mediji koji lažu biti kažnjeni i kaznom biti dovedeni do bankrotstva. Državom u kojoj konkursi neće biti farsa i predmet sprdnje. Državom sa perspektivom blagostanja, a ne državom sa perspektivom bežanije.

 Poznati i uticajni američki list Foreign Policy – u tekstu o Svetskom ekonomskom forumu u Davosu – objavio je da političke i biznis-elite sveta može „počistiti antielitni bunt“.Upozorio je da će se to dogoditi ako radnicima i onima koji žive od plata vrlo brzo ne budu obezbeđeni „ekonomsko blagostanje“ i pristup „osnovnim dobrima“. Foreign Policy za sve određuje čak i vremenski okvir: „Političke i poslovne elite, koje u Davosu mozgaju o svetskim problemima, moraće, možda već i tokom ove godine, da se pozabave odbojnošću koju mnogi u svetu imaju prema vladajućem (kapitalističkom) poretku. Čuju se i pozivi da se fundamentalno reformiše

 Dok običan čovjek, građanin, još koliko – toliko drži do neke kulturne tradicije, moderne kapitalističke elite koje nemaju aristokratizam u svojim čulima, vrlo su pohlepne za vlašću, statusom, obiljem i komforom. Zapravo, nove su zapadne elite daleko gore od masa – one danas ugrožavaju zapadnu kulturu, europski logos. Istovremeno sve više marginalnih tipova prodire u „novu elitu“ i to iz manjinskih skupina, bilo etničkih, kulturnih, religioznih (često sektaških) i seksualnih, koji postaju dominantni. Prema Laschu, upravo je to izopačena rulja koja predstavlja temelj moderne globalističke elite koja uništava same temelje europske i zapadne civilizacije. Dugin zaključuje da se populizam, uključujući i populizam žutih prsluka, može promatrati kao dio ustanka ljudi protiv elita koje su potpuno izgubile vezu s društvom., izgradile vlastiti svijet u kome vladaju dvostruki standardi, norme političke korektnosti i liberalna demagogija.Pokret žutih prsluka, usmjeren protiv nadnacionalne i globalističke bruxelleske elite, zapravo samozvane aristokracije, napokon je populizam na djelu. Riječ je o stvarnoj pobuni građana protiv autoriteta i europskih, te copy paste nacionalnih institucija koje, hladno, u ime neoliberalne agende i golog profita europsku srednju klasu pretvaraju u prekarijat bez budućnosti. Unatoč očajničkim pokušajima europske liberalne elite da istovremeno uguši i ekonomsko nezadovoljstvo većine stanovnika najmoćnijih, vrlo bogatih i utjecajnih država EU-a, te s druge strane spriječi sve snažniji politički pritisak suverenističkih snaga u borbi protiv nadnacionalnog EU projekta, na europskim prostorima zahuktava se europsko proljeće naroda. Francuski predsjednik Macron, koji je grandiozno najavio projekt nadnacionalnih Sjedinjenih Europskih Država i stvaranje europske vojske, zapravo je bez političke snage ali i političkog prostora za realizaciju svojih globalističkih ideja, zbog čega se morao populistički obratiti vlastitoj naciji s kojom nastoji uspostaviti društveni ugovor ili „novi ugovor za naciju“ (naravno, ako ne odluči posegnuti za daljnjom represijom).

Laš piše o «novim elitama» koje danas vladaju nacionalnim društvima. U njih spadaju «ne samo korporacijski menadžeri već i sve struke koje proizvode i manipulišu informacijama» (str. 10). To je «nova, celebralna aristokratija» (11). Za razliku od pripadnika ranijih vladajućih elita, «njihovi životni prihodi ne oslanjaju se toliko na vlasništvo nad nekretninama koliko na manipulaciju informacijama i profesionalnom ekspertizom» (36). To su pripadnici zanimanja kao što su: «posrednici, bankari, građevinski finansijeri i preduzimači, inženjeri, konsultatni svih vrsta, sistemski analitičari, naučnici, doktori, publicisti, izdavači, urednici, direktori reklamnih agencija, umetnički direktori, filmadžije, zabavljači, novinari, televizijski producenti i reditelji, umetnici, pisci, profesori univerziteta» (37).

Sva ta zanimanja Kristofer Laš zove «simboličkim analitičarima» (37). «To su ljudi koji žive u svetu apstraktnih koncepata i simbola koji se protežu od cena na berzi do vizuelnih prikaza koje stvaraju Holivud i Medison Avenija, i koji se specijalizuju za interpretaciju i upotrebu simboličkih informacija» (39). Pripadnici tih zanimanja obično završavaju najbolje univerzitete, kosmopolitske po sastavu studenata i profesora. Oni se, zatim, zapošljavaju u transnacionanim preduzećima ili ustanovama. Naime, «tržište u kome operišu ove nove elite sada je internacionalnog obima. Njihova bogatstva su vezana za preduzeća koja operišu preko nacionalnih granica. Njihov je interes više u glatkom funkcionisanju sistema kao celine nego bilo kojeg od njegovih delova» (37). Konačno, pripadnici te nove eliote nastanjuju se u «specijalizovanim geografskim džepovima» svetske transnacionalne službene klase (39). U druženju i opštenju upućeni su prvenstveno jedni na druge, pa je jedini njihov dodir sa mesnim stanovništvom onaj preko vojske «ličnih služitelja» - kućnih pomoćnica, čuvara, kuvarica, čistača bazena, spremačica, mehaničara, pralji itd. - koja kolektivno zadovoljava sve veće potrebe cerebralne aristokratije.

Sve to čini da su pripadnici te nove elite «daleko više kosmopolitske» (11) nego što su ikada bile stale nacionalne elite.

«Njihova lojalnost – ako taj izraz u ovom kontekstu već sam po sebi nije anahron – jeste internacionalna, a ne regionalna, nacionalna ili lokalna. Oni imaju više zajedničkog sa svojim parnjacima u Briselu ili Honkongu nego sa masama Amerikanaca koji se još nisu uključili u mrežu globalnih komunikacija» (37). «Patriotizam svakako ne zauzima neko visoko mesto na njihovoj lestvici vrlina(...) Pitanje je da li oni sebe uopšte smatraju Amerikancima» (11).

Oni su rado prigrili «multikulturalizam» baš zato što on nudi jednu «prijatnu sliku globalnog bazara» na kome su ne-globalne, nacionalne kulture svedene na «egzotične kuhinje, egzotično oblačenje, egzotičnu muziku, egzotične plemeske običaje koji se mogu kušati nasumce, bez suvišne zapitanosti i odgovornosti» (11) Ta nova elita je na strani ne sopstvenog društva, već globalnih ekonomskih i političkih sila. “Nove elite su kod kuće samo u tranzitu, na putu za neku konferenciju na visokom nivou, na grandiozno otvranje novog predstavništva, na internacionalni filmski festival ili u neotkriveno letovalište. Njihov pogled na svet je u suštini turistički” (11).

Njihov način školovanja, rada, stanovanja, izoluje ih nacionalnih društava u kojima žive, iako su upravo oni upravljači tih istih nacionalnih društava. To važi čak i za elitu u vodećem društvu današnjice – SAD. «U stvari, oni su se izdvojili iz javnog života. Ne samo da ne vide zbog čega treba da plaćaju za javne usluge koje sami više ne koriste, već mnogi od njih sebe više i ne vide kao Amerikance u nekom značajnijem smislu reči, u smislu da dele sudbinu Amerike. Njihove veze sa internacionalnom kulturom rada i razonode – biznisom, zabavom, informacijama i `sticanjem informacija` - čini mnoge od njih potpuno ravnodušnim prema opasnosti nacionalnog propadanja SAD» (46-7).

Njihovi životi nisu delovi nikakvih stvarnih zajednica, nikakvih nacija, jer su toliko izoliovani bogatstvom i moći da ne moraju da se brinu zbog toga što se dešava bilo gde. Priroda njihovog posla – vezanog za simbole i računarsku hiperrealnost – suštinski ih odvaja od stvarnosti, opipljivih svari, materijalnosti. Ta nova alita, «izgubila je poštovanje pema poštenom manuelnom radu». Ona je razvila svojevrsnu idolatriju «kreativnog rada», ali se on za njih svodi samo na «seriju apstraktnih mentalnih operacija uz pomoć kompjutera, a ne proizvođenje hrane, skrovišta i drugih potrepština». Pripadnici te cerebralne aristokratije

«fatalno su udaljeni od fizičke strane života – odatle njihovi žalostivi pokušaji da ovo nadoknade gladovanjem i napornim telovežbama. Jedina njihova veza sa proizvodnim radom je kroz potrošnju. Oni nemaju nikakvog iskustva u pravljenju bilo čega sadržajnog ili trajnog. Oni žive u svetu apstrakcija i privida, u simulovanom svetu koji se sastoji od računarskih modela stvranosti - `hiperrealnosti`, kako je nazivaju – koja je izdvojena od opipljive, neposredne, telesne stvarnosti nastanjene običnim muškarcima i ženama» (24).

Laš, za koga smo rekli da je i sam bio levičar sa dugogodišnjim stažom, naročito kritikuje ideološko vođstvo te nove elite «koja se poistovećuje sa levicom, mada njeni stavovi malo podsećaju na tradiciju koju ona, prema sopstvenom tvrđenju, brani» (17). Ta ideološka frakcija elite, koja se nalazi uglavnom na univezitetima, svoju fundamenstalističku ideologiju predstavlja kao nauku, dakle kao neupitnu istinu kojoj podučava studente – buduće pripadnike te iste nove elite. Središte njihove ideologije je tvrdnja da je celokupna dosadašnja evropska i američka kultura zasnovana na «mizoginiji», «rasizmu», «seksizmu», «nacionalizmu», «homofobiji», «evropocentrizmu« itd. i da je zadatak društvene nauke da sva ta najstrašnija zla identifikuje i iskoreni.

Usmeravanje pažnje na ova pitanja za Laša znači zapostavljanje onih stvarnih, gorućih problema društva, poput povećanja nejednakosti, bezgranične obesti bogatih i čamotinje siromašnih, raspada porodica, porasta nasilja, smanjenja opšte kulture, propagande bestidnosti, razvrata i neograničenog ličnog zadovoljstva. Sve to se gura u pozadinu, a glavnina akademskog zanimanja usmerava se zapravo na statusne probleme više srednje klase iz koje, pretežno, dolazi akademska elita. Elita je, tako, sebično i nezrelo, usredsređena samo na sebe. «Elite govore isključivo same sebi», «pričaju same sa sobom na sopstvenom dijalektu» (111) i strahovito se razbesne kada neki od retkih pripadnika elite progovori drugačije. Ko ne koristi njihov sleng – «rodna diskriminacija», «homofobija», «seksizam» itsl, ko im se ne prodruži u njihovom zgražavanju nad «sistemskom diskriminacijom rodnih, seksualnih, transseksualnih i ostalih manjina», osetiće sav gnev cerebralne aristokratije.

«Kada naiđu na otpor oni pokažu otrovnu mržnju koja se krije odmah ispod površine nasmešenog lica više-srednjo-klasne blagorodnosti. Opozicija čini da ti `humanisti` zaborave sve liberalne vrline koje tvrde da podržavaju. Postaju zlovoljni, osorni i netrpeljivi» (32)

Time se, međutim, samo ozakonjuje «novi dogmatizam» (21) koji oštro «prokazuje one koji skrenu sa partijske linije» (22) – pre svega u akademskoj sferi. To je «ponovno uvođenje neke vrste svešteničke hegemonije nad umom» (63). Jer, akademski (tj. obrazovni) kadar može biti «isto toliko opasan koliko i sveštenički ili vojni kadar» (65).

Novi dogmatizam, usredsređenost na onu nekolicinu društvenih i psiholoških problema karijerističkih srednjoklasnih profesionalaca, njihovo proglašenje ključnim pitanjima celoga društva, ima svoje korene u sve većoj ekonomskoj i socijalnoj izolovanosti nove elite od ostatka društva.

«Prosperitet koji uživaju stručne i upravne klase, a koje čine većinu onih gornjih 20 procenata strukture prihoda, dolaze velikim delom iz novonastale bračne sheme koja je poznata pod rogobatnim nazivom sparivanje prema podudarnosti – tendencije muškaraca da se žene ženama za koje se mogu pouzdati da će donositi prihode slične njihovim. Nekada su se doktori ženili bolničarkama, pravnici i direktori svojim sekretaricama. Sada se muškarci iz više srednje klase obično žene ženama iz sopstvene klase, poslovnim ili profesionalnim koleginicma koje i same imaju unosne karijere(...) Nije neophodno tragati mnogo dalje da bi se objasnilo šta to profesionalne i menadžerske klase privlači feminizmu. Ženski karijerizam obezbeđuje neophodnu bazu za njihov uspeh, glamurozan, kitnjast, ponekada nepristojno raskošan način života» (35-6)

Stara tradicionalna elita govorila je prvenstveno o obavezama, sebe je videla u službi teških i napornih društvenih ciljeva, a pokazivala je izrazitu odgovornost prema održanju krhke materijalne civilizacije i tanušne («elitne») kulture. Nova, pak, elita, ide isključivo za svojim zadovoljstvima, adolescentski je zaokupljena samo svojim problemima. Ona je dete jedne nove, materijalno bogate civilizacije, i kao svako dete bogatog skorojevića ono je razmaženo, obesno i bestidno.

Uz sve to ide i njena svojevrsna «arogancija moći» - uverenje da je ta nova elita apsolutni nosilac najviših znanja i vrednosti, i da joj kao takvoj pripadaju sve materijalne i statusne povlastice globalnog sistema (41). Ona ne shvata da je samo korisnik rada stotina pokolenja prethodnih učenjaka i proizvođača, i «o sebi misli kao o samoukoj eliti koja za svoj privilegovani status treba da zahvali samo sopstvenim naporima» (42). Pripadnika nove elite lako ćete prepoznati po tome što će vam reći da on precima, otadžbini niti bilo kome drugome ne duguje ama baš ništa. Laš to naziva “pobunom elita” protiv odgovornosti prema bilo kome - sopstvenom društvu, nacionalnoj državi, nacionalnoj kulturi... (48-9). Pripadnici te kosmopolitskle elite ne osećaju nikakvu obavezu ne samo prema svojim precima ili prethodnicima. Oni ne osećaju nikakvu obavetzu ni prema svojim potomcima. Žive u večitoj sadašnjosti u kojoj postoje samo oni, «kao nestareći, mladalački soj« (42). Prošlost za njih nije deo sadašnjosti, već teret kojeg je poželjno što pre otarasiti se. Zato su surovi i ravnodušni prema sopstvenim roditeljima. Budućnost, pak, ne čini neko drugi već opet samo oni. Stoga njima i ne trebaju deca – ona su ionako samo teret (17).

Verujući u svoju večnu mladost, ona, međutim, propušta da vidi demografsku katastrofu u koju gura svoje društvo. Jer, «uživanje bez odgovornosti» nije samo glavna životna lozinka elite. Sa je samo tako, društvo bi se obnavljalo zahvaljujući plodnosti i roditeljstvu nižih klasa. Međutim, elita je parolom «maksimum uživanja, minimum odgovornosti» zarazila i celokuno domaće stanovništvo. I elita i masa, naime, vaspitavaju se da žive u uslovima «slobode», koja se razume kao Markuzeovska «radikalna nezavisnost» od svake obaveze, svake odgovornosti. U doba klasičnog liberalizma, međutim, postojala je moralna i zakonska obaveza da se izdržavaju žene i deca i da se ceo život provede uz njih i starajući se za njih. Danas se, međutim, žena i deca mogu ostaviti kad god se na vidiku pojavi neko mlađe i lepše telo.

«Sve veći broj razvoda(...) odražava sve veću nestrpljivost prema ograničenjima koje nameću dugoročne obaveze. Strast za napredovanjem počela je da podrazumeva i pravo na nove početke kada god prethodno ustanovljene obaveze postanu nepotrebno opterećenje» (91).

Ideologija koja opravdava razvod kod prvog većeg problema možda je dobra za individualizam cerebralne aristokratije. Ali, takva ideologija je pogubna po porodicu i društvo u celini. «Zdrav razum nam govori da su deci potrebna oba roditelja, da razvod na njih pogubno deluje i da u obdaništima baš ne cvetaju» (101). Nažalost, deca iz rasturenih porodica i sama često umeju da ponavljaju obrasce svojih roditelja. Tako je sve manje brakova, sve manje dece i – sve manje budućnosti.

Ali, svu tu «slobodu» bez obaveza, sva ta «prava» bez odgovornosti (18), koje nova elita neprekidno umnožava, na kraju neko mora i da plati. Nju zapravo plaća sve slabija radnička, odnosno niža srednja klasa:

«Iako su puni `milosrđa` prema sirotinji, za njih se ne bi moglo reći da su pretplaćeni na teoriju noblesse oblige ( plemstvo obavezuje), što bi podrazumevalo da su voljni da daju direktan i lični doprinos opštem dobru. Obaveza, kao i sve ostalo, postala je obezličena. Ona se praktikuje jedino preko države, ali teret njenog ispunjavanja ne pada na menadžersku i profesionalnu klasu, već, nesrazmerno, na nižu srednju radničku klasu. Političke mere za koje se zalažu novo-klasni liberali u ime podjarmljenih i ugnjetenih – recimo, rasna integracija javnih škola – zahtevaju žrtve upravo od sirotinje koja sa etničkim manjinama deli unutrašnjost velikih gradova, a nikako ne i od liberala iz predgarđa koji te mere smišljaju i podržavaju» (46).

Uopšte, ova nova globalna elita širi se na račun nacionalnih srednjih klasa (34). To se dešava ne samo u slabije razvijenim zemljama, koje se povijaju pod udarima transnacionalnog kapitala. To se odigrava i u SAD. U njoj je srednja klasa, određena godišnjim prihodom između 15.000 i 50.000 dolara, spala sa 65% stanovništva, koliko je njen udeo bio 1970, na 58%, koliko je njen udeo bio 1987. godine (35). Zajednica se sve više pretvara u društvo velike i bogate gornje klase, slabašne srednje i radničke klase i velike, parazitske potklase. A slabljenje srednjih klasa je opasno baš zato što su na njima počivale dve ključne građanske vrednosti – nacija i demokratija. Zbog toga je «propadanje nacija» prirodna posledica rasta ove nove elite.

Ali, loše vođena od strane globlitičke elite, ne propadaju samo američka nacija i demokratija. Istovetni tokovi postoje i u ostalim delovima sveta.

«Evropski referendumi o ujedinjenju otkrili su dubok i sve širi jaz između političkih klasa i skromnijih krugova društva koji se boje da će Evropskom zajednicom vladati birokarte i tehnokrate lišene svakog osećanja nacionalnog identiteta i odanosti. Evropa kojom se upravlja iz Brisela, po njihovom mišljenju, biće sve manje podložna nadzoru građana. Međunarodni jezik novca govoriće glasnije od lokalnih dijalekata». (47-8).

Zapravo, veća otvorenost nove elite za popunjavanje odozdole uopšte ne znači paredak, ili više demokrtije. Time se samo jača sistem globalne elite, što će društvenu podeljenost na elitu i masu samo još više učvrstiti (74-5). A to će značiti više neodgovornosti prema nacionalnim i mesnim društvima i njihovo dalje suštinsko zapostavljanje u ime imaginarnog globalnog društva i njegove virtuelne kosmopolitske kulture.

Delo Kristofera Laša snažna je opomena otuđenim elitama. Ne samo onim ekonomskim ili tehničkim, već prvenstveno simboličkim – akdemskim, medijskim, kulturnim... To je opomena da njihovo potkopavanje mesnih društava i tanmošnjih vrednosti možda ne vodi u pravcu «opšte sreće i blagostanja». Ono izgleda pre vodi putem koji se može završiti opštim urušavanjem svega što je bilo dobro, a da ništa novo i važano nije napravljeno. Jer , možemo se zajedno sa Lašem upitati - ako je na nivou nacionalnih demokratskih društava bilo tako teško nadzirati elitu, koliko li će tek teže biti nazirati elitu na nivou svetskog, globalnog društva? Nije reč samo o ogromnom riziku da čitav projekat «globalne demokratije» jednostavno ne uspe. Reč je o verovatnoći da ćemo izgubiti nacionalnu demokratiju, a dobiti otuđenu i arogantrnu, globalnu aristokratiju. A upravo to je ono što nas sve treba najozbiljnije da zabrine.

Panarain i «narodi bez elita».

Veoma sličan opis globalne, neodgovorne i antidemokratske elite, kao i Kristofer Laš, daje i A. S. Panarin (19)u svom antologijskom radu «Narod bez elite: između očaja i nade» (20). N ovi, moderni, «globalizovani» svet nije svet naroda, već svet elita. A elite su danas izašle izvan domašaja nacionalne kontrole i donose odluke iza leđa lokalnog stanovništva. Bez obzira da li žive u Madridu, Beogradu ili Moskvi, pripadnici tih elita misle i deluju ne kao nacionalne, nego kao globalne elite. Oni su vezali svoje interese i svoju sudbinu ne sa sopstvenim narodom, već sa globalnim sistemom bogatstva, moći i prestiža, u koji nastoje da uđu tako što će mu kao poslušne rabotnike privesti ceo svoj narod.

Panarin objašnjava da je prva žrtva transnacionalnih elita socijalna država. «U čitavom svetu ekonomska elita je počela da ucenjuje svoje vlade time kako će izvoziti kapital van granica zemlje, ako u zemlji bude opterećivana visokim porezima i socijalnim obavezama». Druga žrtva bila je nacionalna suverenost. «Globalno otvoreno društvo shvata se kao socijal-darvinistička sredina u kojoj resursi i teritorije, sa sve manje prepreka, prelaze iz ruku manje umešnih i prilagođenih, u kojima su se našle voljom istorijske slučajnosti, u ruke prilagođenijih i dostojnih». Treća posledica jeste promena naravi kapitalizma: «prelaz od produktivnog kapitalizma veberovskog tipa ka novom špekulantsko-zelenaškom kapitalizmu, koji je zasnovan na postproduktivnim praksama i procedurama valutnih manipulacija, neekvivalentne razmene i izvlačenja svake vrste rente nezavisno od rada» (21).

Elite su tako, po Panarinu, postale potpuno neodgovorne prema sopstvenim narodima. »Elite su obznanile svoje pravo da slobodno migriraju iz teških u lake – privilegovane prostore, iz sfera, koje zahtevaju napor i odgovornost - u divni novi svet, gde caruju lakoća postojanja i otsustvo svake odgovornosti». Pogotovo su prezrenja dostojne elite u bivšim komunističkim zemljama. Kod zapadnih elita još ima ivesne domišljatosti i kreativnosti. Ali, sva praksa istočnoevropskih elita svela se na imitatorsku i plagijatorsku delatnost – u politici, ekonomiji, nauci i kulturi. Tu se pojavio novi tip elitiste («zapadnjaka», «modernizatora», «evropejca») koji neće da čeka rezultate modernizacije zajedno sa sopstvenim narodom, već hoće odmah da živi u «bogatom civilizacijskom prostoru» kao kooptirani član globalnog elitnog društva.

Pripadnici te elite više ne osećaju nikakvu odgovornost za svoj sopstveni narod, već ga optužuju da je on – zbog svoje «zaostalosti», «tradicionalizma», «nacionalizma» - glavni krivac za nacionalno siromaštvo, zapravo, što elita ne živi još bolje nego što živi. Ta kompradorska elita počinje da se školuje i leči u inostranstvu, da se zabavlja u inostranstvu, da duhovno živi u inostranstvu. Stoga ona koja treba da brine o prosvećenosti i blagostanju naroda više uopšte nije zainteresovana za domaće škole, bolnice ili pozorišta. «Još trideset godina unazad pod industrijskim društvom na Zapadu podrazumevao se socijalno-ekonomski sistem, u čijem se centru nalazilo ne industrijsko preduzeće, nego univerzitet. Ulaganja u nauku, kulturu i obrazovanje smatrana su najrentabilnijom od svih ekonomskih investicija. (...)Međutim poslednjih godina nešto se slomilo u tom mehanizmu formirajućeg stvaralačkog uzdizanja». A domaća kompradorska elita sasvim je ostavila narod da prebiva u neznanju i bolestima, okrenuvši se hedonističkoj raspuštenosti i dokoličarstvu.

Posledica takve «izdaje elita» je stvaranje «četvrtog sveta» ili «prostora odbačenih». Pošto je elita ne samo napustila svoje mesno stanovništvo, nego ga je prezrela, pa čak i zamrzla, ono se našlo u pravom kolonijalnom getu, iz koga nema izlaza u spoljašnju sredinu i u kome nema budućnosti.

«Kada se priča o globalizaciji kao o novoj pobedi principa komunikacije nad izolacionizmom, zaboravlja se da se precizira da je reč o igri bez dobitka: nova komunikativnost elita plaćena je neviđenom izolacijom mase, zamandaljene u nemi prostor geta. (...)Verovatno su tu ključevi tajne četvrtoga sveta, koji je danas suprotstavljen na samo prvome, zapadnome, nego i trećem, jer je iz trećeg još moguć put naviše, a iz četvrtog – nikad. Stvar je u tome, što su u trećem svetu dejstvovale modernizacione elite u pravom smislu reči: sve ono što su naučile u procesu privremenih migracija – praktičnih ili tekstualnih – u sredini prvoga sveta, one su se trudile da prenesu svojim sunarodnicima, da to učine opštenacionalnom baštinom. Tako su nastale nove industrijske zemlje trećeg sveta – tihookeanski “tigrovi", druga brzonoga fauna progresa.

«U četvrtom svetu, međutim, caruje drugi zakon: život, napušten od elite, koja je uspela da sebi obezbedi lakše i udobnije prostore. U prostoru četvrtog sveta deluju samo centrifugalne sile, koje se više ne uravnotežuju centripetalnim. Što veći broj inicijativnih i talentovanih ode, to postaje nepodnošljiviji život za one koji ostanu, i još više raste verovatnoća, da će u sledećem pokolenju odgovarajući odliv biti još veći».

Umesto progresa , kao ideala starih nacionalnih elita i njihovih društava, u zemljama četvrtog sveta društveni ideal postaje emigracija. Živeti lako, živeti bez napora, živeti odmah komotno i lagodno, i ne pitati za cenu takvog života, to je ideal koji zahvata i elitu i narod. Posledica je – stvaranje parazitskih elita i čitavih parazitskih društava. Ali u starim zemljama Zapada četvrti svet još ne raste tako brzo – tamo kod delova elite još postoje ostaci nacionalnog i profesionalnog identiteta. Ali u Rusiji i ostalim postsovjetskim zemljama, globalistička elita sasvim je istisla nacionalnu. Ono malo nacionalne elite tamo živi pod podozrenjem i stalnim optužbama «komesara modernizacije i misionara vesternizacije» da su «saboteri» i da su oni glavni krivci što i ova «petoletka modernizacije» dalje slabe rezultate. Globalisti se trude ne samo da diskredituju nacionalnu elitu, već i sve druge koji ne dele njihove vrednosti – zapravo, čitav narod.

«Organizatori masivne dezindustrijalizacije, koja je lišila milione ljudi prava na rad, pričaju o nepopravljivoj lenjosti “ovoga” naroda. Likvidatori socijalne države, koji su lišili žene svih socijalnih i profesionalnih garantija protiv prava da prodaju svoje telo, besne protiv propadanja morala. Kulturtregeri vesternizacije, koji su požurili da diskredituju narodnu kulturu i moral, koji su pod podozrenjem da su tradicionalistički, dreče o lumpenskoj psihologiji nižih narodnih slojeva. Jednom rečju, svima progonjenima i sumnjivima da su neadaptirani na svetsko tržište prišiva se da su otpadnici, neprijatelji savremene civilizacije».

Panarin čak predskazuje da je propagandni rat s neadaptiranom većinom svetske i nacionalne periferije samo priprema za fizičko nasilje i genocid koji će uslediti. On smatra da se neviđena socijalna polarizacija i agresivna ideologija globalizma na čitavom prostoru svetske periferije ne može dobro završiti. Danas je siromaštvo zapravo postalo «rasni pojam, koji označava nepopravljivi mentalitet onih, koji su osiromašili, i koji u stvari ništa bolje ni ne zaslužuju. A kako se postupa sa zločestim nepopravljivim ljudima niže vrednosti, već nam je pokazalo iskustvo klasnog i rasnog terora totalitarnih režima dvadesetoga veka». Zato se Panarin i pribojava «nastupajuće totalne katastrofe svetskog građanskog rata».

Propagandni rat protiv sopstvenog naroda i nacionale elite nužan je kao opšte objašnjenje sve većeg siromaštva – i pored «sjajno izvedenih reformi». Naime, ideolozi liberalnih reformi su se, rastakajući nacionalne države, kleli kako će, samo kad se reforme ostvare, nastupiti doba procvata i sveobilja. Ali rezultat je bio samo to da su desetine miliona ljudi, kao posledica dezindustrijalizacije, izbačeni u svet primitivne naturalne privrede i porodičnog potpomaganja (kada starci penzioneri hrane nezaposlenu i vrednosno dezorijentisanu omladinu). Mora se pružiti neko objašnjenje neuspeha reformi i ono se nalazi u «ogromnoj nazadnosti» ruskog, srpskog, ukrajinskog... (dopuni po želji) naroda. Ali, taj lek za siromaštvo, koje nude globalističke elite, jednostavno ne deluje – čak i kada se on uzima u najvećim mogućim količinama. «Što više aviona sa putnicima biznis-klase preleće kontinente», slikovito veli Panarin, «to je manje putnika u vagonima trećeg razreda koji prelaze granice svoga sreza». Zato se za nedelovanje leka mora optužiti sam pacijent.

Štaviše, pacijent je kriv ne samo što je bolestan, već i što je ručak zagoreo. Globalistička elita je danas oklevetala niže slojeve perifernih društava ne samo da su sami krivi što su siromašni, već i da su osnovni krivac za glavno ekonomsko zlo – za inflaciju. Navodno, njihov pritisak na državu obezvređuje sav trud «produktivne elite», stvarajući još više neprilagođenih, tj. onih koji ne znaju da zarađuju ali hoće da troše. Međutim, objašnjava Panarin, galopirajuću inflaciju porađa sama globalistička elita, preorijentacijom sa produktivne na špekulantsku ekonomiju. Ona preferira hazardne igre virtuelne ekonomije, zbog čega danas fiktivni špekulantski kapital na stotine puta premašuje kapital povezan sa realnim investicijama. Upravo taj špekulativni kapital jeste glavni izvor razorne inflacije i glavni izvor svake ekonomske nesigurnosti.

Stoga je prva tačka otpora globalističkoj eliti, po Panarinu, ne samo socijalna, već i moralna rehabilitacija naroda, odbrana dostojanstva i vrednosti svih onih koje je privatizovani progres gurnuo u četvrti svet. To je objašnjenje da biti siromašan ne znači biti kriv, ne znači biti «neprilagođen» i ne znači biti predodređen za istrebljenje. To je razumevanje da tvoja krivica ne dolazi od toga što ne znaš engleski, što pišeš ćirilicom i što slaviš Božić 7. januara, već što se prosto nalaziš na pogrešnom mestu. I sve što uradiš da postaneš «kao oni» neće ti pomoći – jer ti nisi «oni» i treba da nestaneš zato što si se našao na putu, zato što nećeš da poslužiš kao topovsko meso ili zato da bi se prirodni resursi tvoje zemlje koristili «efikasnije» i «produktivnije».

Za ogromnu većinu čovečanstva više nije stvar u tome živeti u demokratiji ili ne, živeti bogato ili siromašno. Sada je pitanje živeti uopšte, ili umreti. I to pitanje se ne postavlja nekolicini ugroženih po Africi i Aziji. To pitanje globalistička elita danas postavlja čitavim narodima, jednako u Evropi kao i u Americi. I samo od naroda i njihove istinske elite zavisi kakav će se odgovor dati.

Umesto zaključka

Iz ovih sjajnih analiza Laša i Panarina može se mnogo toga naučiti. Ali, ono što im je zajedničko, a presudno važno za objašnjenje raslabljenja demokratije u 21. veku, jeste njihovo uviđanje ključnog mesta transnacionalnih, globalnih elita (22).

Transnacionalne elite sistematski rastakaju nacionalne, državne strukture, ali i nacionalne kulture. One ne samo da uništavaju nacionalne ekonomije, već i svako samopoštovanje domaćeg stanovništva. Njihov vrednosni i kulturni imperijalizam i svojevrsni rasizam udarna su ideološka pesnica kojom se obezbeđuje sistem ekonomske dominacije. Ako intelektualci i nisu u stanju da se suprotstave toj ekonomski moćnoj grupi, oni makar mogu i moraju njihovu ideologiju i celokupni sistem manipulacije i iskorišćavanja da razumeju i objasne ih svojim «neprilagođenim» sunarodnicima». Suočavanje sa egoističkim i iskrivljenim sistemom vrednosti koji je nametnula globalistička elita, a koji direktno potkopava čitavo društvo, to je današnji zadatak kritičke inteligencije.

Naša je dužnost, kao slobodnih i mislećih ljudi, da se suočimo sa «komesarima modernizacije i misionarima vesternizacije», kako ih naziva Panarin. Naša je dužnost da se suočimo sa njihovom ideologijom i objasnimo svu njenu pogubnost. Najupadljivija crta te ideologije jeste besprimerni egoizam. Upravo taj egoizam – koji počiva na svojevrsnoj idolatriji individualizma i hedonizma – jeste glavni rušilac ljudskih zajednica, koje su osnova svake demokratije i svakog života u dobrobiti i vrlini.

Do sada, naime, u svetskoj istoriji ni jedna zajednica – pleme, nacija ili država – nije bila moguća ako njeni članovi nisu priznavali preimućstvo zajedničke dobrobiti nad korišću pojedinca. Danas, po prvi put, međutim, dominira kultura (ideologija) koja tvrdi da je pojedinac važniji od zajednice; da je država samo «servis građanina»; da su prava obavezna i neupitna, a dužnosti stvar izbora i podložne nagodbi; da ni najmanja žrtva pojedinca za zajednicu nije opravdana i da svako ko to zahteva ugrožava njegovo pravo i slobodu; da se opšta prijatnost života i sastoji u življenju bez ograničenja, bez dužnosti, bez odgovornosti, u večitoj sadašnjosti (23).

Jer, danas nas globalistička elita uči da je prošlost nevažna, a da budućnost ima značaja samo kao ekstenzija sadašnjeg uživanja. Naš jedini zadatk u vezi budućnosti jeste da je se dočepamo, kako bismo svoje uživanje što više produžili. Sama zajednica za globalističku elitu više zapravo i ne postoji – osim kao opšte i neobavezjuće čovečanstvo. Čovek koji je pored nas sada je tu, ali već sutra naš bližnji biće neko drugi, pa treći itd. «U večno površnom opštenju suseduju ljudi bez prošlosti i budućnosti, osuđeni da se nikada više ne sretnu» (24). Znamenje te nove ideologije «individuuma bez zajednice» jeste proširenje Kantove ideje «nevidljive ruke» ne na tržište, već na celokupno društvo, čak i na državu.

Kant je verovao da postoji svojevrsni «plan Prirode» (25), po kome čovečanstvo, iako razdirano sukobima egoizama, ipak napreduje ka stanju savršenstva (26). Kant, naravno, nije posmatrao zajednice, već čovečanstvo u celini, kao mnoštvenost različitih i međusobno protivstavljenih zajednica. Neke zajednice su uspešnije, neke ne, ali u njihovoj naizgled haotičnoj borbi čovečanstvo, po Kantu, ipak napreduje. Kant, međutim, ne kaže da je borba čistih egoizama recept za napredak, nego da napredak čovečanstva nastupa uprkos dominantnog egoizma.

Sličnu ideju «nevidljive ruke» primeniće i klasični libeali, ali na tržište. Tržište, samo ako je slobodno, uspostaviće najbolje i najbezbolnije zadovoljenje svih pojedinačnih egoizama, sa svim njihovim potrebama i porivima. U ovom uvidu ima dosta toga tačnog. Tržište, kao osobeni deo društva, i jeste najbolji pokazatelj šta ljudima od stvari i usluga treba, i šta su spremni da daju za uzvrat.

Ali, danas globalistička elita proširuje ideju nevidljive ruke na svaku ljudsku zajednicu, na sve ljudske odnose. Ona kaže da svako treba da radi samo ono što mu se sviđa, «sledeći svoje instikte», bez uzdržavanja, ograničavanja ili ustezanja. Ali, iz toga, tvrdi se, ne nasteje nikakav haos, niti se haosa treba bojati. Ne, nekakva tajanstvena «nevidljiva ruka» učiniće da kao rezultat te sume egoizama nastane skladna i napredna društvena zajednica! Čovek može da živi kako mu se prohte - najbolje ako je to bez napora (čak ni da sazna istinu!) - bez dužnosti, bez obaveza, povlađujući svakom svom «instiktu» , svakojoj svojoj «potrebi» (»Brini o sebi!», poručuje jedna reklama; «Jer ti to zaslužujueš!», dodaje druga). Ali taj egoizam neće dati nikakve loše posledice. Pojaviće se «nevidljiva ruka» i pobrinuti za sve: da svako ima posla; da svako ima dom; da deca imaju parkove; da uopšte bude dece (27)... Svako može biti koliko hoće sebičan; ali, odnekuda, opet će biti dovoljno ljubavi za sve; svako može teške i zamorne poslove da prebacuje na druge; ali, biće opet dovoljno hleba i vina za sve: stvoriće ih novi mesija – nevidljiva ruka.

Ali, smešna je i naivna ta ideologija. Jer, nema zajednice ukoliko njeni članovi ne pretpostavljaju opšte pojedinačnom; bez spremnosti njenih članova na samoodricanje; bez samoograničenja zarad drugih; bez požrtvovanosti. A ako nema zajednice, nema ni demokratije; nema ni slobode; nema ni građanina; konačno, nema ni čoveka.

Ukidanje zajednice kao «tradicionalističke, anahrone i represivne tvorevine» i njeno zamenjivanje «slobodno izabranim društvima slobodnih individuuma» jeste svojevrsna ideološka priprema jednog novog totalitarizma. U starim, dvadesetovekovnim totalitarizmima, komunizmu i nacizmu, javna sfera je osvajala privatnu, a država «nacionalizovala» svaku privatnost. Ali, u totalitarizmu dvadesetiprvog veka, u globalicizmu, dešava se pervertirani proces – premda jednako opasan: dolazi do «privatizacije» javne sfere (28), do prisvajanja i uništavanja države od strane globalističkih elita i zarad parcijalnih i egoističnih interesa njihovih transnacionalnih struktura. Oni «oslobađaju čoveka» obaveza i odgovornosti tradicionalnih zajednica – od porodice, do nacije. Ali, ne da bi ga stvarno oslobodili, već da bi ga što lakše podvrgli neograničenom ropstvu i bedi.

Taj novi tolatilatrizam ne znači samo kraj demokratije. To je i kraj društvene odgovornosti elita i, istovremeno, kraj dosadašnjih ljudskih zajednica. A to je, potnecijalno, kraj same ljudskosti. Ko to ne vidi i ne shvata može bitk bilo šta. Ali teško da može i dalje biti - intelektualac. 

SEME ZLA JE NIKLO. ELITA GA BRIZLJIVO NEGUJE. DEMOKRATIJA PROPADA. SLOBODA NESTAJE, DRUSTVO SE RASPADA  JER SE LJUDI POD VLASCU OVE NOVE ELITE DELE U MANJE GRUPE  ZELECI DA OSTVARE SVOJE LICNO PRAVO NA BOLJI ZIVOT. KOLEKTIVNA SVEST JE SPUSTENA NA NAJMANJI NIVO AKO JE VISE UOPSTE IMA. I ZATO OVA POBUNA STUDENATA NIJE SLUCAJNA I NIJE MOGLA NASTATI U NEKO DRUGO VREME NEGO BAS SAD. JER SAD JESTE VREME DA SE KAZE NE ELITI I DA SE VRATI KOLEKTIVNA SVEST I KOMPAKTNO DRUSTVO!