NE ZNAM DA LI ZNATE UOPSTE STA JE EGREGOR? JA NISAM ZNALA. A OD KAD SAM SAZNALA SVE VISE MISLIM O NJEMU. NEKAKO SU MI SE TOTALNO POSLOZILE KOCKICE U VEZI NASE ZAVISNOSTI OD SISTEMA. PA AKO VAS ZANIMA EVO DVE PRICE O ZAVISNOSTI OD SISTEMA I O EGREGORU,
ZAVISNOST OD SISTEMA
Svako društvo ima neki sistem (zakone, ekonomiju, obrazovanje, tehnologiju). Od njega zavisimo jer:koristimo infrastrukturu (novac, zdravstvo, internet),živimo među drugim ljudima koji igraju po tim pravilima,sistem utiče na naše šanse i ograničenja.
Ali ne moramo biti potpuno podređeni sistemu:možemo birati kako učestvujemo (šta radimo, koje vrednosti sledimo),možemo razvijati ličnu autonomiju (znanje, veštine, finansijsku nezavisnost),možemo kritikovati i menjati sistem – pasivno ili aktivno,možemo graditi „paralelne mini-sisteme“ (zajednice, sopstveni način života).Drugim rečima:Sistem utiče na nas, ali ne mora da nas definiše.
Sistem nije neutralan. On je napravljen tako da:favorizuje poslušnost i zavisnost (kredit, plata, birokratija),nagrađuje uklapanje, a kažnjava odstupanje,održava stabilnost čak i kad je nepravedan.Ali:sistem opstaje samo dok ljudi učestvuju,promene dolaze kad se pojavi kritična masa (protesti, alternative, pritisak),nijedan sistem nije večan (istorija to stalno pokazuje).
Bitno: sistem se ne menja iznutra bez pritiska spolja, a pritisak dolazi od ljudi koji više nisu potpuno zavisni Zato vlasti, korporacije i elite ne vole:samostalne ljude,paralelne ekonomije,nezavisne izvore informacija.
Suština
Potpuna zavisnost = lako upravljiv čovek .Delimična nezavisnost = težak za kontrolu, ali funkcionalan u svetu Izolacija počinje tamo gde prekidaš veze koje ti daju snagu .Izolacija izgleda ovako:„Ne treba mi niko“,odbacivanje svih institucija bez alternativesumnja u sve → poverenje ni u kogaosećaj moralne ili intelektualne nadmoći,život u stalnom otporu i besu.Rezultat: usamljenost, slabiji uticaj, lakše slamanje Paradoks: izolovan čovek je lakša meta od umreženog.
Slobodan čovek ima izbore.Izolovan čovek ima samo odbijanje.Zapitaj se:Ako sutra ostanem bez sistem imam li ljude? Ako se sistem promeni —mogu li se prilagoditi bez gubitka sebe?Da li biram povlačenje iz snage ili iz razočaranja/straha?
Zdrava pozicija, kritičan, ali ne ciničan,nezavisan, ali povezan svestan sistema, ali ne opsednut njime To je najteža pozicija — ali i jedina održiva dugoročno.
Radiš u sistemu, ali ne gradiš identitet samo na tome.Imaš makar jednu dodatnu veštinu ili prihod sa strane. Ne uzimaš obavez koje te čine zarobljenim (preveliki kredit, status po svaku cenu).Ako posao pukne — ti ne pucaš.
Ljudi. Održavaš odnose i sa „sistemskim“ i sa „antisistemskim“ ljudima.Ne prekidaš veze samo zato što neko „ne vidi kao ti“.Znaš kome možeš da se obratiš kad zagusti.
Tehnologija.Koristiš mreže, ali ne meriš sebe lajkovima.Znaš kad da se isključiš bez osećaja krivice.Ne deliš sve, ne reaguješ na sve.Ti koristiš alat — alat ne koristi tebe.
Unutrašnji život .Imaš rutinu koja ne zavisi od sistema (šetnja, čitanje, trening).Ne definiše te stalno „protiv čega si“.Imaš nešto što te puni, ne samo ono što te nervira.
Kako znaš da si na dobroj strani granice ?Nisi ogorčen.Nisi uplašen.Možeš da se smeješ sistemu bez da ti on upravlja emocijama.Ako treba — umeš da igraš po pravilima
Najslobodniji ljudi ne viču da su slobodni — prepoznaješ ih po tome što mogu da biraju.
Jedan običan, slobodan dan
Čovek koji je ostao slobodan
Jutro je počelo tiho. Ne zato što je svet bio miran, nego zato što on nije žurio da ga pusti unutra. Telefon je zazvonio jednom. Pogledao je poruku kasnije. Znao je da ništa važno neće pobeći ako sačeka deset minuta.Kafa je imala isti ukus kao juče. To mu se dopadalo. Rutine su bile njegove, ne nametnute. Dok je pio, razmišljao je o poslu koji ga čeka — ne sa oduševljenjem, ali ni sa otporom. Posao je bio sredstvo, ne identitet.U prevozu je slušao ljude. Nije ih prezirao. Video je strah, potrebu, naviku. Video je i sebe među njima. Razlika je bila samo u tome što je znao gde su mu granice.Na poslu je rekao „da“ jednoj stvari i „ne“ drugoj. Obe bez objašnjenja. Imao je luksuz tog izbora jer nije sve u životu držao u jednoj ruci.Popodne je nazvao majku. Nisu pričali o velikim temama. Pričali su o vremenu, o hrani, o sitnicama. Znao je da se sloboda ne vidi spolja, ali se održava iznutra — vezama koje nisu uslovljene.Uveče je radio na nečemu što niko nije tražio od njega. Nešto malo, njegovo. Bez publike. Bez aplauza. Samo trag koji ostavlja sebi.Kad je legao, nije razmišljao o sistemu. Razmišljao je o sutra.Ne sa strahom. Sa prostorom.
Čovek koji je prešao u izolaciju
Probudio se ljut. Ne na nešto konkretno — nego na sve. Telefon je već bio u ruci. Vesti, komentari, teorije. Sve je potvrđivalo ono što je već znao: svet je glup, ljudi slepi, sistem truo.Nije pio kafu zbog ukusa, nego zbog nervoze. Svaki zvuk ga je smetao. Svaki čovek napolju bio je dokaz da je u pravu.Nije išao na posao redovno. Govorio je da ne želi da „hrani sistem“. U stvari, sistem mu više nije bio potreban — bar je tako govorio sebi — ali mu je sve više falilo nešto drugo: osećaj da pripada i da ima uticaj.Ljudi su prestali da ga zovu. Ne zato što su bili neprijatelji, nego zato što je svaka priča s njim postajala presuda. Ili si „svestan“, ili si izgubljen.Popodne je proveo sam, skrolujući. Svaka nova informacija bila je još jedan zid. Bio je pun znanja, ali prazan od dodira.Uveče je rekao sebi da mu niko ne treba.Ali soba je bila tiša nego što je planirao.Ležeći u mraku, pomislio je da je slobodan jer nikome ne odgovara.Nije primetio da više nema kome ni da se obrati.
Prvi je video sistem kao okolnost.Drugi kao neprijatelja.Prvi je čuvao veze i zato imao snagu.Drugi je čuvao stav i zato ostao sam.Egregor (kako ga ja razumem, bez mistifikacije) je:
kolektivna mentalno-emocionalna struktura
koja nastaje kada veliki broj ljudi dugo vremena
deli ista uverenja, strahove, rituale i pažnju.
On nije biće, ali se ponaša kao da jeste.
Kako egregor zapravo nastaje? Ljudi veruju u nešto (naciju, novac, bogove, ideologiju, tržište).To verovanje se ponavlja (mediji, simboli, rituali, jezik).Emocije se vezuju za to (strah, ponos, krivica, nada).Vremenom nastaje samoodrživa dinamika.Posle toga: ljudi više ne održavaju egregor, nego egregor koristi ljude da bi opstao.
Kako egregor deluje na čoveka ?,nagrađuje uklapanje (pripadnost, sigurnost),kažnjava odstupanje (sram, strah, isključenje) živi od pažnje i emocionalne reakcije. Zato:ravnodušnost ga slabi,slepa borba ga često hrani,svesno učestvovanje ga drži pod kontrolom.
Slobodan čovek :vidi egregor,koristi ga kad mora, ne identifikuje se potpuno s njim. Zarobljen čovek:misli da je egregor,brani ga kao lični identitet,
Najmoćniji egregori danas nisu religiozni.Oni su:strah, hitnost, identitet,„budi u pravu“.
On je to osetio.Ne kao bol, nego kao pad pritiska. Kao kada se publika raziđe, a svetla ostanu upaljena. Nije mu smetalo ćutanje — smetala mu je
Čovek je i dalje koristio sistem.Radio je. Plaćao. Pričao sa ljudima.Nije postao pustinjak.Razlika je bila suptilna: više ništa nije radio da bi pripadao.Egregor je i dalje postojao.Ali više nije imao njegov glas.Niti njegovo vreme.Niti njegov strah.I to je bila granica koju je prešao —ne između sistema i slobode,nego između nesvesnog hranjenja i svesnog učestvovanja.
Egregori ne nestaju kad ih napadneš.
Nestaju kad ih prestaneš da doživljavaš kao sebe.A čovek ne postaje slobodan kad ode.
Postaje slobodan kad ostane — ali ne pripada po automatizmu.Dugo je verovao da je problem u sistemu.Ne zato što mu je neko to rekao, nego zato što je to imalo smisla. Sve
je bilo ubrzano, bučno, zahtevno. Kao da stalno kasni, čak i kad stoji u
mestu.Učio je pravila igre rano. Škola,
posao, mišljenja. Naučio je i kako se govori, a da se ništa ne kaže.
Kako se klima glavom, a da ostaneš unutra. Kako se buniš, a da nikog
stvarno ne ugroziš.Ipak, nešto je stalno vuklo pažnju.Kao magnet.Vesti. Rasprave. Stavovi. Hitnost.Uvek je postojalo nešto na šta mora da reaguje.U početku je mislio da je to savest.Kasnije je shvatio da je to navika.Prvi lom nije bio spoljašnji. Nije
dao otkaz, nije nestao, nije zapalio mostove. Samo je jedne večeri
shvatio da je umorniji posle „informisanja“ nego posle rada.
Telefon mu je bio topao u ruci.Glava puna, ali prazna.Počeo je da primećuje obrazac:šta god da pogleda — traži reakciju.Bes. Strah. Identitet.Kao da nešto govori kroz sve to, ali nikad direktno.Nije to zvao imenom.Ali ime je postojalo.
Egregor nije imao oblik.Imao je ritam.Živeo je u ponavljanju, u sloganu, u podeli.U „mi“ i „oni“.U osećaju da si važan samo ako reaguješ.Nije mu smetalo što ga ljudi kritikuju.Kritika je bila energija.Borba je bila potvrda postojanja.Najviše je voleo kad se čovek poistoveti.Kad kaže: ovo sam ja.Čovek nije izašao iz toga odjednom.Samo je počeo da pravi pauze.Nije odgovorio odmah.Nije podelio sve što ga je pogodilo.Nije objašnjavao svoje ćutanje.U pauzama se pojavljivala tišina.Ne prazna — nego neiskorišćena.Počeo je da radi stvari koje nisu imale publiku.Da razgovara bez namere da ubedi.Da ostane u kontaktu s ljudima koji nisu mislili isto.
Egregor je slao signale:„Postaješ nebitan.“„Izdaćeš istinu.“„Bićeš sam.“Ali te poruke su gubile oštrinu.
Kao reklame koje vidiš, ali ne pamtiš.Najveća promena nije bila u mišljenju, nego u identitetu.Prestao je da govori „ja sam protiv“.Počeo je da živi „ja biram“.Sistem je i dalje bio tu.Radio je u njemu.Koristio ga.Ponekad se i nervirao.Ali više nije davao sebe u celosti.
Egregor to nije mogao da spreči.Bez drame, bez sukoba, bez odlaska —ostajao je bez goriva.Ne zato što je nestajao.Nego zato što je ovaj čovek prestao da bude njegov produžetak.
Jedne večeri, sedeo je sam, ali ne usamljen.Grad je bio isti.Svet je bio isti.Buka je bila ista.Razlika je bila unutra.Shvatio je nešto jednostavno:Sloboda nije odsustvo sistema.Sloboda je odsustvo automatskog pripadanja.Egregori će uvek postojati.Sistemi će se menjati, ali neće nestati.Ali čovek koji zna gde prestaje on,a gde počinje ono što traži njegovu pažnju —takvog je teško povući nazad.I u toj tišini, koja nije bila beg nego izbor,počeo je njegov stvarni život.
Нема коментара:
Постави коментар