DA SE NADJE

 EVO LETO JE ,RADE SE VELIKA SPREMANJA, KRECENJA,  BACANJA NEPOTREBNIH STVARI. I TU DOLAZI DO SVADJE MEDJU UKUCANIMA. MADA PRICA  JE REALNIJA TAMO GDE SU KUCE U PITANJU, JER AKO NEGDE IMA STVARI KOJE SU TU AKO MOZDA  ZATREBAJU ONDA SU ONE U DVORISTIMA, SUPAMA, SPAJIZIMA TAVANIMA, PODRUMIMA I RAZNIM MESTIMA ZA TO PREDVIDJENIM. MADA JOS GORE JE AKO SU TA MESTA NAMENJENA NECEM DRUGOM, A PRETRPANA SU. EVO MOZDA  I IMA NEKIH RESENJA.

Bacanje predmeta za starije  ima simboličan značaj, jer je to kao opraštanje od prošlosti i suočavanje sa prolaznošću života.Navika gomilanja prenosi se generacijama, uprkos promenjenim ekonomskim okolnostima i drugačijim vrednostima mlađih ljudi.Soba za goste u koju niko nije kročio dve decenije i garaža prepuna pokvarenih kosilica i pekača za hleb - milenijalcima je prekipelo. Dok mlađe generacije teže minimalizmu, psiholozi objašnjavaju duboke razloge koji stoje iza potrebe njihovih roditelja za gomilanjem predmeta.

Svaki pokušaj organizacije prostora i raščišćavanja haosa po pravilu se završava žestokom svađom. Frustracija raste, a internet su preplavile ispovesti dece "bumera" koja više ne mogu da gledaju beskrajne kolekcije VHS kaseta, nekorišćene sobne bicikle i po četiri identična kuhinjska aparata koja samo skupljaju prašinu.

Danijel Glejzer, klinički psiholog i suosnivač platforme "US Therapy Rooms", objašnjava da su bumeri odrasli u posleratnom svetu nestašica i striktnih mera štednje. U takvim okolnostima, bacanje bilo čega smatralo se ne samo rasipništvom, već i direktnim rizikom po egzistenciju.

"Čuvanje svega nam je pomoglo da preživimo)", tvrdi Glejzer.

Princip "zatrebaće nekada" postao je zlatni standard u domovima gde je zamena pokvarenih ili starih stvari bila teška i izuzetno skupa. Međutim, stručnjaci upozoravaju da nije reč samo o praktičnosti. Predmeti vremenom postaju emotivna sidra koja nas vezuju za važne trenutke, ljude i bivše verzije nas samih."Okruživanje tim stvarima pruža osećaj emotivne sigurnosti", naglašava Glejzer.Psihoterapeutkinja Esin Pinarli ukazuje na još jedan, duboko ljudski aspekt ovog problema: suočavanje sa smrtnošću. Bacanje predmeta može biti simbolično, skoro kao opraštanje od sopstvene prošlosti - navodi Pinarlijeva.Kultura "ponovne upotrebe i popravke" bila je temelj posleratnog života. Za starije generacije i bumere, bacanje funkcionalnih (ili potencijalno popravljivih) stvari bilo je moralno neprihvatljivo. Iako su se ekonomske prilike u svetu drastično promenile, ove navike su opstale kao duboko ukorenjeni obrasci ponašanja koji se decenijama prenose s kolena na koleno

Mislim da je to delimično tačno, ali više iz psiholoških i istorijskih razloga nego zato što su ljudi danas objektivno toliko siromašni da moraju sve da čuvaju.Na Balkanu je dugo važilo pravilo da sistem nije pouzdan:danas ima, sutra nema,delovi se teško nalaze,plata kasni,inflacija pojede ušteđevinu,majstor je skup,“snađi se”.

U takvom okruženju razvija se kultura:“ne bacaj ništa”.Zato ljudi sa kućama često pune:šupe,tavane,podrume,garaže,letnje kuhinje,stare ormane po hodnicima.

Ne zato što im sve realno treba, nego zato što prostor postoji pa se strah od bacanja nikad ne sudari sa ograničenjem. Stan od 45 kvadrata tera selekciju. Kuća sa dvorištem omogućava odlaganje odluke zauvek.Ali zanimljivo je da dosta tih stvari objektivno nikad neće biti iskorišćeno:

• pokvaren televizor “za delove” stoji 17 godina,
• tegla šrafova iz 1989,
• kablovi za uređaje koji više ne postoje,
• garderoba “kad smršam”,
• nameštaj “za decu jednog dana”.

To više nije racionalna ekonomija nego emotivni odnos prema sigurnosti, identitetu i prošlosti.

S druge strane, mlađe generacije su odrasle uz:online kupovinu,dostupnije proizvode,manje prostora,češće selidbe,i drugačiji odnos prema posedovanju.Njima je stres upravo višak stvari.

Ipak, mislim da Balkan jeste specifičan po tome što je kod nas dugo važilo:
“vredan čovek ništa ne baca”.To je skoro moralna kategorija. Bacanje se nekad doživljava kao:razmaženost,nezahvalnost,ili čak uvreda prema trudu prethodne generacije.

Zato se ovde rasprava o neredu često pretvori u mnogo dublju priču o:siromaštvu,dostojanstvu,radu,strahu,i iskustvu nestabilnosti.

EVO POUCNE PRICE KOJA MOZDA POMOGNE PRE SVADJE UKUCANA.

Porodična kuća u kojoj je živela baka Mira imala je sve: dve šupe, podrum, tavan i garažu u koju automobil više nije mogao da uđe još od 2008. godine. Unutra su bile stare stolice, četiri neispravna usisivača, kutije kablova, teglice sa šrafovima i jedan pekač za hleb koji “radi samo grejač”.

Njen unuk Luka, koji je živeo u garsonjeri, svaki put bi se iznervirao.“Bako, ovo nikome ne treba.”

A baka bi odmah odgovorila:“Ti si mlad, ti ne znaš šta znači kad nema.”Jednog vikenda nestane struja u kraju skoro ceo dan. Luka dođe da proveri kako je. Mira bez panike pali staru plinsku ringlu iz podruma, nalazi lampe, produžne kablove, čak i mali radio na baterije.“Vidiš”, kaže ona mirno, “nije sve đubre.”Luka prvi put ne odgovori odmah.Ali kad su kasnije tražili bakin lek, trebalo im je četrdeset minuta da pronađu kutiju među gomilom stvari. Tada i Mira sedne na stolicu i prvi put kaže:

“Dobro… možda ni ovo nije normalno.”Narednih meseci nisu pravili “generalno čišćenje”. Nisu bacili pola kuće u jednom danu. Umesto toga napravili su tri pravila:Ako nešto nije korišćeno deset godina i niko ne zna čemu služi — odlazi.Ako predmet izaziva stres više nego korist — odlazi.Ako nešto stvarno može pomoći nekome — poklanja se odmah, ne “jednog dana”.

Najvažnije je bilo što Luka nije govorio:“Bako, ti si zatrpana.”A Mira nije govorila:“Vi mladi ništa ne cenite.”Počeli su da pričaju o razlogu iza stvari.Zašto čuva 18 praznih tegli?Jer je odrasla kad se zimnica pravila za preživljavanje.Zašto Luka želi prazan prostor?Jer mu posle celog dana buke i posla treba mir.Posle godinu dana kuća nije postala minimalistička iz reklame. I dalje je imala alat, stare fotografije, zimnicu i poneku “možda zatreba” kutiju.Ali garaža je ponovo mogla da primi auto.
Lekovi su imali svoje mesto.A baka je prvi put sela u sređeno dvorište i rekla:“Lepše se diše.”I možda je baš to realno rešenje:ne rat između generacija i ne potpuno odricanje od stvari, nego da ljudi zadrže ono što služi životu — a ne ono zbog čega život stoji zatrpan.

Baš  mi je zanimljiva tema jer na površini deluje kao priča o stvarima, a zapravo je često priča o strahu, sigurnosti, sećanjima i načinu na koji su ljudi učili da prežive. A opet, i mlađe generacije imaju sasvim realnu potrebu za prostorom i mirom.

Zato su mi ovakve “male porodične priče” često najrealnije — niko nije potpuno u krivu, samo dolaze iz različitih iskustava.

TAKO LJUDI MOJI .SPADAM U BUMERE, U SUPAMA, TAVANU I OSTALIM NAMENSKIM I NENAMENSKIM MESTIMA NALAZE SE STVARI JOS OD MOG BABE I DEDE.IMAM PEGLU KOJA SE PUNILA VRELIM UGLJEM I TAKO. DECA SVAKO LETO BACE GOMILE I GOMILE NEPOTREBNIH STVARI . DO SLEDECEG LETA NEKAKO SE OPET STVORI GOMILA NEPOTREBNIH STVARI. TOTALNO  MISTERIOZNO!