NEIZVESNOST I STRAH

 KAKO MOZEMO DA DEFINISEMO NAS ZIVOT? ZIVOT SAVREMENOG COVEKA? SAMO DVE RECI - NEIZVESNOST I STRAH. ZBOG TOGA TOLIKI PRITISAK KOJI NAM STVARA UZASAN STRES. A STRES NAS ONDA 'NAGRADI' BOLESTIMA. JER REALNO STRES UTICE I NA NASU PSIHU I NA NASE TELO. POKUSACU DA DAM NEKE ODGOVRE I MOZDA I SAVETE, KAKO PREZIVETI U OVIM VREMENIMA, POTPUNO DRUGACIJIM OD SVIH PRETHODNIH!

DA LI JE NEIZVESNOST UZ STRAH POSTALA REALNOST NASIH ZIVOTA? 

 

Prema jednom istraživanju, 63% odraslih navelo je da ih neizvesnost u vezi sa narednim mesecima opterećuje. Istovremeno, 36% je reklo da im je donošenje svakodnevnih odluka postalo teže, a 35% da im je teže da donose velike životne odluke.

To pokazuje da neizvesnost nije samo pitanje okolnosti. Ona utiče na kapacitet da mislimo jasno, procenjujemo smirenije i napravimo sledeći korak bez osećaja da moramo imati potpunu sigurnost.

Da, može se reći da je neizvesnost, zajedno sa strahom, postala jedno od obeležja savremenog života. Međutim, nije nova pojava – ljudi su oduvek živeli sa neizvesnošću. Razlika je u tome što danas o njoj znamo više i izloženi smo neprekidnom toku informacija o krizama, ratovima, ekonomiji, klimatskim promenama i ličnim uspesima ili neuspesima drugih. To može pojačati osećaj da je budućnost stalno ugrožena.

Strah ima svoju funkciju: upozorava nas na opasnost i pomaže da se zaštitimo. Problem nastaje kada se neizvesnost doživljava kao trajno stanje u kome očekujemo najgori mogući ishod. Tada strah prestaje da bude koristan i počinje da ograničava svakodnevni život.

Istovremeno, neizvesnost nije samo izvor straha. Ona znači i da budućnost nije unapred određena – u njoj postoje mogućnosti za promenu, učenje i prilagođavanje. Mnogi važni životni događaji, poput novih poznanstava, poslova ili stvaralačkih ideja, nastaju upravo iz neizvesnih okolnosti.

Zato bih rekao da je neizvesnost postala realnost naših života, ali ne mora nužno da znači da je i strah naša trajna sudbina. Način na koji tumačimo neizvesnost i kako se sa njom nosimo često određuje da li će ona biti izvor paralize ili podsticaj za razvoj.Ako ovo pitanje postavljaš u filozofskom smislu, moglo bi se sažeti jednom mišlju: savremeni čovek ne živi bez neizvesnosti – već uči da živi sa njom.

KAKO I KOLIKO NEIZVESNOST VRSI PRITISAK NA NAS?

 

Neizvesnost sama po sebi često nije ono što nas najviše opterećuje – pritisak nastaje iz potrebe da imamo kontrolu nad onim što je po prirodi nepredvidivo.

Kada čovek dugo živi u osećaju da ne zna šta ga čeka, javlja se nekoliko vrsta pritiska:

• Psihološki pritisak – stalno razmišljanje o mogućim negativnim ishodima troši energiju i otežava donošenje odluka.
• Društveni pritisak – od nas se očekuje da budemo uspešni, sigurni u sebe i da imamo plan za budućnost, čak i kada su okolnosti nestabilne.
• Ekonomski pritisak – briga za posao, prihode i egzistenciju čini neizvesnost veoma konkretnom.
• Informacioni pritisak – svakodnevni tok loših vesti stvara utisak da je svet opasniji nego što zaista jeste.

Kako se boriti protiv tog pritiska?

Ne možemo ukloniti neizvesnost, ali možemo promeniti odnos prema njoj.

1. Razdvojiti ono što možemo od onoga što ne možemo da kontrolišemo.
Na primer, ne možemo uticati na globalne događaje, ali možemo na svoje odluke, navike i način reagovanja.

2. Ograničiti stalnu izloženost negativnim informacijama.
Informisanost je korisna, ali neprekidno praćenje vesti često povećava osećaj bespomoćnosti bez stvarne koristi.

3. Prihvatiti da apsolutna sigurnost ne postoji.
Mnogi ljudi čekaju trenutak kada će "sve biti sigurno" da bi doneli odluku. Takav trenutak retko dolazi. Život se uglavnom odvija u uslovima delimične neizvesnosti.

4. Osloniti se na zajednicu.
Razgovor sa porodicom, prijateljima ili kolegama često smanjuje osećaj da čovek sam nosi teret. Ljudi lakše podnose neizvesnost kada osećaju pripadnost i podršku.

5. Negovati male svakodnevne rutine.
One stvaraju osećaj stabilnosti čak i kada su spoljne okolnosti promenljive.

Jedna zanimljiva misao

Filozofi su vekovima ukazivali da čoveka ne uznemiravaju samo događaji, već i njegovo tumačenje tih događaja. Neizvesnost tada postaje prostor koji naš um često ispunjava pretpostavkama i najgorim scenarijima. Što smo svesniji tog mehanizma, lakše je da ne dozvolimo da nas on potpuno preplavi.

Možda je zato najvažnija veština savremenog čoveka ne da pobedi neizvesnost, već da razvije otpornost – sposobnost da deluje i onda kada nema sve odgovore. To ne znači odsustvo straha, već spremnost da se uprkos njemu nastavi dalje.

POUCNA PRICA

Svetionik u magli

Na obali jednog mora stajao je stari svetionik. Njegov čuvar, starac po imenu Miloš, svake večeri palio je svetlo i posmatrao pučinu. Godinama je radio isti posao i verovao da poznaje more bolje nego sopstvene misli.

Jednog jutra spustila se gusta magla. Toliko gusta da se nije video ni kamen udaljen deset koraka od obale. Ribari su ostali u luci, trgovci su odložili putovanja, a ljudi su počeli da govore kako će magla trajati zauvek.

Mlad momak, koji je tek počeo da radi u svetioniku, prišao je Milošu i zabrinuto rekao:

– Kako znaš da svetlo ima smisla kada niko ne može da ga vidi?

Starac se nasmešio.

– Ne znam.

– Pa zašto ga onda pališ?

– Zato što moj posao nije da rasteram maglu. Moj posao je da svetlo postoji kada nekome zatreba.

Mladić nije bio zadovoljan odgovorom. Dani su prolazili, magla je ostajala, a njemu se činilo da sav trud nema nikakvu vrednost.

Jedne noći začuo se zvuk brodskog zvona. Iz beline se polako pojavila mala ribarska lađa. Kapetan je pristao uz obalu i zahvalio se:

– Da nije bilo vašeg svetla, izgubili bismo pravac.

Mladić je iznenađeno pogledao u starca.

– Ali mi ih nismo ni videli.

– Tačno – odgovori Miloš. – Ne moraš da vidiš rezultat svog truda da bi on imao smisla.

Sutradan je magla počela da se razilazi. Sunce je obasjalo more, a ljudi su izašli iz kuća kao da se ništa nije dogodilo. Samo je mladić ostao zamišljen.

Shvatio je da ga nije plašila magla, već to što nije mogao da vidi njen kraj. A magla je, kao i svaka druga, imala svoju prirodu – da dođe i da prođe.

Starac mu je tada rekao rečenicu koju će pamtiti celog života:

– Čovek ne strada zato što ne vidi daleki horizont. Strada kada ugasi svetlo koje ima pod nogama.

Od tog dana mladić više nije pitao koliko će magla trajati. Svake večeri palio je svetionik, znajući da se život ne gradi na izvesnosti, već na malim delima koja biramo da činimo uprkos neizvesnosti.Možda je upravo to najveća pouka: neizvesnost je poput magle – skriva put, ali ga ne briše. Strah nam govori da stanemo, dok nas nada podseća da napravimo sledeći korak. A često je upravo taj jedan korak dovoljan da se pojavi svetlo koje ranije nismo mogli da vidimo.

Ah to svetlo na kraju tunela uvek vidimo na kraju zivota

Razumem zašto to kažeš. Ta misao nosi dozu gorčine: kao da čovek tek na kraju shvati šta je bilo važno, a da je veći deo života proveo tražeći odgovore koje nikada nije dobio.

Ali možda postoji i drugačije tumačenje. Svetlo na kraju tunela ne mora biti poslednji trenutak života. Nekada ga prepoznamo tek kada prođe neka teška etapa. Tek tada vidimo da smo bili jači nego što smo mislili i da nas je iskustvo promenilo.

Postoji jedna kratka priča koja mi pada na pamet.

---

Jedan stari klesar je ceo život obrađivao kamen. Njegov unuk ga je jednog dana pitao:

– Deda, kada znaš da je skulptura završena?

Starac je odgovorio:

– Nikada potpuno. Samo dođe trenutak kada shvatim da više ne treba da skidam kamen, već da sačuvam ono što je ostalo.

– A kada čovek razume svoj život?

Starac je ćutao, pa rekao:

– Ako čeka kraj da bi ga razumeo, kasno je. Zato svakog dana pokušavam da pronađem jedan mali razlog da kažem: "Ovaj dan je imao smisla." Od takvih dana nastane život.

---

Čini mi se da nas često vara predstava da će jednog dana doći veliko otkrovenje koje će objasniti sve naše patnje. A život je možda skromniji od toga. Svetlo se ne pojavljuje samo na kraju tunela; nekad je to osmeh deteta, razgovor sa prijateljem, miris kafe ujutru ili osećaj da smo nekome pomogli. Ta svetla su mala i lako ih previdimo, ali upravo ona osvetljavaju put.

Na kraju, setio sam se jedne misli koja bi mogla da bude odgovor na tvoju rečenicu:

„Čovek ne živi od velikog svetla koje ga čeka na kraju, već od malih svetiljki koje uspe da upali usput. Kada ih ima dovoljno, shvati da tunel možda i nije bio tako mračan kao što je izgledao.“

NE TREBA ZIVETI U STRAHU MA KOLIKO NAM TAJ STRAH NAMECU KAO NACIN DA NAS KONTROLISU I VLADAJU NAMA. I TA NEIZVESNOST I PRITISAK KOJI NAM STVARA STRES SVE JE TO NACIN DA NAS DRZE U MAGLI. MEDJUTIM, RESENJE JE DA ZIVIMO DAN PO DAN I DA TU MAGLU SKLANJAMO NADAJUCI SE I VERUJUCI DA NAS NE CEKA SVETLO SAMO NA KRAJU TUNELA! 

 

---