EMOTIKONI 10 GODINA KASNIJE

 NAPISALA SAM TEKST O EMOTIKONIMA, TACNO PRE 10 GODINA. I ONDA SE DESILO DA SE SA UNUCICOM DOPISUJEM TELEFONOM NARAVNO EMOTIKONIMA DOK NE NAUCI DA PISE. I ONDA SAM SE ZAPITALA STA SE PROMENILO ZA OVIH 10 GODINA (24.O2.2016) KAD SU U PITANJU EMOTIKONI. JEDINO STO ZNAM DA ME I SADA KAO I ONDA  CUDI NJIHOVA SUSTINA ILI KAKO SU  I ZASTO ONI USLI U NAS ZIVOT.

Kratak sadrzaj starog teksta o Emotikonima.Tekst  ima satiričan i pomalo ironičan ton – koristi emotikone kao simbol površnih reakcija i licemerja na društvenim mrežama.

EMOTIKONI! KAKVA VREMENA, TAKVE I EMOCIJE!

Ljudi danas „kačenjem“ emotikona reaguju na nečiju sliku, događaj ili životnu situaciju na Fejsbuku. Šta reći? Emotikoni nisu ništa veće zlo od licemerja koje vlada na društvenim mrežama, ali i u društvu u kojem živimo. To nam je što nam je.

Možda bi jedino trebalo još više da uvežbavamo to licemerje, da postane naša suština, naše drugo ja, pa kada jednog dana dođe doba telepatije da ne ostanemo ogoljeni i provaljeni, a samim tim i nepoželjni za društvo.

Zato, navalite na emotikone i vežbajte, vežbajte još više nego u teretani! Jer vam dobro izvajano telo možda jednog dana neće više biti potrebno, ali dobro istreniran mozak i pažljivo uvežbana osećanja – ili bar njihov privid – biće i te kako neophodni.

Završna rečenica posebno pojačava ironiju, jer sugeriše da će u budućnosti važnije biti „trenirati“ način na koji pokazujemo emocije nego same emocije. Problem nisu emotikoni sami po sebi, već kada postanu zamena za iskrena osećanja i stvarnu empatiju. To je poruka koja nije vezana samo za 2016. godinu i zato i danas može da podstakne čitaoce na razmišljanje.

EMOTIKONI 2026.GODINE 

 

Pre deset godina napisala  sam da su emotikoni postali zamena za emocije. Mislila sam da preterujem. Danas vidim da sam bila  skromna..Nekada je čovek morao da pronađe reči da izrazi radost, tugu, divljenje ili saučešće. Danas je dovoljno da pritisne jedno žuto lice, jedno srce ili dve sklopljene ruke i smatra da je svoj ljudski zadatak obavio.

Rođendani se čestitaju torticom, ljubav se meri brojem crvenih srca, prijateljstvo podignutim palcem, a tragedije tužnim smajlićem. Čovek je ostao isti, ali je njegov rečnik postao sve kraći.

Paradoks je da nikada nismo imali više načina da komuniciramo, a nikada manje vremena da jedni druge zaista saslušamo. Emotikoni nisu krivi. Oni su samo ogledalo našeg vremena. Problem nastaje kada simbol postane zamena za osećanje, a reakcija zamena za razmišljanje.

Danas više niko ne pita: „Kako si?“ Dovoljno je da ostavi ❤️ ili 👍 i nastavi dalje, u beskrajnom skrolovanju tuđih života.

A ono što sam nekada napisala o telepatiji, danas više ne zvuči kao šala. Veštačka inteligencija već uči naše navike, algoritmi pogađaju naše želje, a mreže znaju šta ćemo voleti pre nego što to sami shvatimo. Možda telepatija neće doći iz ljudskog mozga, već iz tehnologije koja će nas poznavati bolje nego što poznajemo sami sebe.Zato i danas mogu da ponovim: vežbajte. Ali ne samo prste kojima ostavljate emotikone. Vežbajte reči, razgovor, iskrenost i empatiju. Jer ako jednog dana zaboravimo da kažemo šta osećamo, možda ćemo ostati bogati simbolima, a siromašni emocijama.

---

„Nekada su emotikoni služili da zamene reči. Danas se sve češće čini da zamenjuju i ljude.“

Pre deset godina napisala  sam da su emotikoni postali zamena za emocije. Tada sam mislila da su samo prolazna moda, simpatičan dodatak komunikaciji. Danas shvatam da nisu oni ušli u naš život – mi smo ušli u njihov.

Nekada je čovek, kada želi da pokaže radost, tugu ili zahvalnost, tražio prave reči. Pisao je pisma, razgovarao satima, svađao se, mirio se, ćutao kada nije znao šta da kaže. Danas je dovoljno da izabere između nasmejanog lica, srca, plamena ili aplauza. Za nekoliko sekundi obavio je ono za šta je nekada bila potrebna iskrena ljudska bliskost.

Čitavi životi danas stanu u nekoliko simbola. Rođenje deteta – 👶. Venčanje – 💍. Letovanje – 🌴. Bolest – 🙏. Smrt – 😢. Saučešće traje dve sekunde, koliko je potrebno da se pritisne odgovarajući znak. Posle toga algoritam nas već vodi na snimak mačke koja svira klavir ili recept za savršenu pitu.

Ne tvrdim da su emotikoni krivi. Nož može da iseče hleb ili da povredi čoveka – zavisi od ruke koja ga drži. Tako i emotikon može da bude topao dodatak iskrenoj poruci ili jeftina zamena za nju. Problem nastaje kada simbol postane važniji od osećanja koje bi trebalo da predstavlja.

A koliko smo se navikli na njih, najbolje govori to što danas analiziramo tuđe emotikone kao nekada književni kritičari stihove pesnika. Zašto je poslao samo palac? Zašto nije srce? Zašto jedno srce, a ne tri? Zašto je stavio smajli koji plače od smeha, a ne onaj koji se samo smeje? Čitava nauka nastala je oko tumačenja nekoliko žutih lica.

Nekada su ljudi krili osećanja iza ozbiljnog izraza lica. Danas ih kriju iza emotikona. Paradoks je što nikada nismo imali više mogućnosti da pokažemo emocije, a nikada manje hrabrosti da ih zaista izgovorimo.

Sećam se da sam pre deset godina napisao kako bi trebalo da vežbamo licemerje da nam postane drugo ja, kako nas jednog dana telepatija ne bi razotkrila. Danas ta misao više ne zvuči kao šala. Veštačka inteligencija uči naše navike, algoritmi prate naše reakcije, telefoni znaju gde smo bili, šta volimo i šta ćemo verovatno kupiti. Ostalo je još samo da pogode šta zaista osećamo – a možda će i to uskoro uspeti.

I dok mi verujemo da upravljamo tehnologijom, sve češće izgleda da ona upravlja nama. Nekada smo birali prijatelje, danas nam ih predlažu. Nekada smo sami odlučivali šta ćemo pročitati, danas nam algoritam servira ono što će nas zadržati još pet minuta pred ekranom. Čak i emocije dobijaju svoju tržišnu vrednost – što više reakcija, to više pažnje; što više pažnje, to više profita.

Zanimljivo je da nikada nismo imali više „prijatelja“, a manje ljudi kojima možemo da pozvonimo na vrata bez najave. Nikada više „srca“, a manje topline. Nikada više „podrške“, a manje vremena da nekoga saslušamo.

Možda će buduće generacije učiti istoriju i čuditi se našem vremenu. Pitaće se kako je moguće da su milioni ljudi poverovali da se ljubav može izmeriti brojem lajkova, da se prijateljstvo potvrđuje emotikonom, a saučešće završava pritiskom na ekran.

Zato i danas kažem: vežbajte. Ali ne samo prste koji ostavljaju reakcije. Vežbajte reči koje ne staju u oblačić za poruke. Vežbajte pogled u oči, razgovor bez ekrana, tišinu koja nije neprijatna i zagrljaj koji nema dugme za „pošalji“.

Jer dobro izvajano telo možda zaista neće biti najvažnije. Dobro istreniran mozak biće dragocen. Ali iznad svega biće dragoceno srce koje još ume da oseća bez pomoći emotikona.

Možda najveća ironija našeg vremena nije to što komuniciramo emotikonima. Nego što smo počeli da verujemo da su oni dokaz emocija, umesto njihovog skromnog simbola.

Saučešće traje dve sekunde, koliko je potrebno da se pritisne odgovarajući znak. Posle toga algoritam nas već vodi na snimak mačke koja svira klavir."

tu je već rečeno mnogo više nego u deset direktnih kritika društvenih mreža.

Takođe mislim da bi bilo lepo da tekst počne jednom rečenicom koja odmah privlači pažnju, na primer:

"Pre deset godina plašio sam se da će emotikoni zameniti emocije. Danas se plašim da su počeli da menjaju i ljude.""Civilizacija koja je uspela da svede ljubav na ❤️, podršku na 👍 i tugu na 😢 možda nije osiromašila jezik. Možda je počela da osiromašuje čoveka."

MOZE EMOTIKON  U OVOM ISUVISE BRZOM VREMENU DA POSLOZI KAO TRENUTNA ILI BAS BRZA REAKCIJA. IMA IH ZA SVE SITUACIJE I SVA OSECANJA. DECA DANAS EMOTIKONE RAZMENJUJU I KAD NEMA POTREBE ZA BRZU REAKCIJU. OBZIROM DA DECA DANAS GOVORE NEKI ENGLESKI PRILAGODJEN NASEM JEZIKU I  TO U SKRACENOM OBLIKU ONDA EMOTIKONI NI NE CUDE. DECA SE RAZUMEJU STO JESTE NAJBITNIJE. ZATO ONDA I NE TREBA DA BUDEM KRITICAR.IPAK IMALA SAM POTREBU  DA JOS UVEK INSISTIRAM NA LJUDSKOSTI, NA PRAVIM RECIMA, NA PRAVIM EMOCIJAMA, NA BLISKOM KONTAKTU UZIVO JER ZAMENA NIKAD NIJE ORIGINAL!