AMISI

AMISI! ZIVE U SVOM SVETU I ONOM VEKU KOJI NJIMA ODGOVARA. TEHNOLOGIJU NE POSEDUJU ( CAK NI TELEFONE) NE SLIKAJU SE JER BOG NE DOZOVLJAVA BILO CIJI LIK? NARAVNO ZATO NE GLEDAJU NI TV ( JER GA NEMAJU) NEMAJU INTERNET, ALI IMAJU JEDNI DRUGE !
AMISI IMAJU OPROST ZA UBICU KOJI JE UBIO 5 AMISKIH DEVOJCICA U PENSILVANIJI, ALI NEMAJU OPROST NI ZA KOGA KOJI ODE IZ ZAJEDNICE ZARAD "BOLJEG' cITAJ DRUGACIJEG ZIVOTA ILI NE DAJ BOZE LJUBAVI SA NEKIM KO NIJE AMIS!
Amiši su pripadnici konzervativne hrišćanske grupe u Severnoj Americi, poznate kao Stari red amiške menonitske crkve. Amiši su se pojavili u periodu 1693. do 1697. kao sledbenici menonitskog starešine Jakoba Amana, a nakon preseljenja u SAD više nema njihovih sledbenika u Evropi. Budući da su vrlo zatvorena zajednica, o njima se malo zna — da žive na tradicionalan način i odbacuju modernu tehnologiju, a upravo zbog toga su za mnoge ljude predmet fascinacije. Kako uspevaju da žive na taj način? Za sve je zaslužan njihov skup pravila koje svako u zajednici mora da poštuje, a poznata su pod nazivom „ordnung“. Ta pravila zadiru u svako područje života, govore o tome kako treba da se odnose prema Bogu i jedni prema drugima. Kazna za nepoštovanje je ekskomunikacija iz zajednice, a ne pomažu nikakva objašnjenja ni posebne okolnosti.  
 Deca se igraju lutkama bez lica
Mora se priznati kako ove lutke izgledaju prilično jezivo, iako po njima nije snimljen nijedan horor. Na lutkama se može videti tradicionalna odeća Amiša i modni dodaci, a razlog zbog kog lutke namerno nemaju lica jeste izbegavanje stvaranja taštine kod dece, piše „Ričest“. Ali umesto tastine ove lutke donose sasvim dobar prihod amisima jer ih ljudi kupuju po vrlo visokoj ceni!
Generalno, deca imaju vrlo malo igračaka i one se prenose s generacije na generaciju. Kad se odeća na nekoj lutki pocepa, lutka se ne baca, već je jednostavno operu i zašiju. Svako dete obično ima samo jednu lutku.Malo igracaka vise kreativnosti i igre napolju!
Nema mogućnosti za visoko obrazovanje
Uopšte, sistem obrazovanja kod Amiša je prilično primitivan — uče u malim privatnim školama u kojima im predaju isključivo Amiši, a posle osmog razreda njihova edukacija je gotova — u dobu od 13 godina. Za završetak učenja tako rano u životu imaju dva glavna razloga. Prvi je praktičan i odnosi se na to da oni više cene učenje kroz rad i praksu, većinom u zanatskim i poljoprivrednim zanimanjima. Drugi razlog oslanja se na to da se brojna znanja kose s njihovim shvatanjem života.
 Prilika za bekstvo
Poenta zajednice je da je u njoj svako svojevoljno, pa Amiši tinejdžerima daju priliku da „provere sami sebe“. To se naziva „rumspringa“ i podrazumeva da tinejdžer u uzrastu od 16 godina odlazi u spoljni svet kako bi ga iskusio. Tada oni smeju da nose modernu odeću, koriste tehnologiju, izlaze… Posle toga, tinejdžer mora da izabere između modernog i sveta Amiša — zauvek. Jezik koji Amisi govore podseca na nemacki, ali Nemci ih ne razumeju! I jeste nemacki, ali Pensilvanijski nemacki?
Bliskost se gradi kroz razgovor, a ne kroz seks
Amiši imaju stroga tradicionalna uverenja koja odbacuju ideju seksa pre braka. Međutim, i oni su svesni da su tinejdžeri pod žestokim udarom hormona i da imaju seksualne i ljubavne potrebe. Zato su osmislili neobičnu praksu — mladić može da prespava kod devojke, gde bi trebalo da celu noć razgovaraju i zbližavaju se — a da se slučajno ne dotaknu. Dodir sprečava daska zabijena na polovini kreveta.
 Život bez muzike
Jedan od glavnih razloga zbog kog Amiši preziru tehnologiju jeste njihovo verovanje da ona podstiče individualizam. Bez tehnologije, oni su prisiljeni da se oslanjaju jedni na druge za sve. U sklopu toga, i muzički instrumenti su strogo zabranjeni — uz izuzetak harmonike, koju sviraju na verskim obredima.Zivot bez muzike po meni je nepodnosljiv. Bez obzira sto ne vole tehnologiju (mada mozda za nesto i imaju prava) muziku nikako nisu smeli da izbace iz svojih zivota jer muzika oplemenjuje i budi osecanja i pomaze da ta osecanja izadju iz nas - sto je vrlo bitno. Zato su oni tako uzdrzani - ne pokazuju uopste osecanja.
Volite se i množite — sa brojnim genetskim defektima
Posle ulaska u brak, od para se očekuje da ima što više dece jer to pomaže širenju i održanju zajednice. Međutim, problem je u tome što njihova zajednica raste isključivo „iznutra“ — zbog čega nema protoka novih gena. Amiši se često rađaju s nekim oblicima urođenih defekata.Rostildi , Rokfeleri ,a nekad plemstvo radili su to zbog novca, amisi to rade zbog ocuvanja amisa. Ipak, radjanje defektne dece ni cemu ne koristi i veliki je greh jer to oni rade svesno! A ovamo pobozni su vise nego iko na svetu.
Zlostavljanje životinja je dozvoljeno
Zajednica Amiša poznata je po svojim pacifističkim stavovima i zato iz verskih razloga njeni pripadnici ne moraju da idu u vojsku. Međutim, dok su prema ljudima miroljubivi, prema životinjama su ekstremno okrutni. Oni životinje doživljavaju na isti način kao i mašine — one su nešto od čega mogu samo da imaju koristi. Zbog toga ih često ekstremno opterećuju, kolju čim se razbole, teraju na rad do iznemoglosti…
 Devojke i žene oblače se u skromne haljine s dugačkim rukavima, preko kojih nose ogrtače i kecelje. Nikada ne seku kosu i vezuju je u punđu. Na glavama imaju belu kapicu ako su udate, a crnu ako nisu. Ne nose nakit i ne koriste velika ogledala.

Muškarci nose tamna odela bez revera, crne čarape, cipele i crni ili slamnati šešir. Nemaju brkove, ali nakon venčanja obavezno puštaju bradu.Jednom kad odeća postane nenosiva, oni će je razrezati na manje komade i koristiti kao krpe, kaže Kraker i dodaje da će svakoj stvari pokušati da pronađu novo mesto pre nego je bace.Budući da većina amiških porodica prehranjuje šestoro do osmoro dece, oni su savladali veštinu kupovine na veliko.

S obzirom da porodice imaju mnogo dece, uobičajno je da kupuju u ‘seknd hend’ prodavanicama i na garažnim prodajama. „Postoji nešto što ja zovem štedljivom porodicom, a što Amiši poseduju“, kaže Kraker. Oni često poklanjaju proizvode koje su sami izradili ili kupili u prodavnicama korišćene robe, što postaje i sve rašireniji trend među drugima.

Ti izuzetno pobozni ljudi koji ne prezaju od incesta, silovanja, pedofilije  i kojima se deca radjaju  sa defektima nepoznatim u medicini istu kaznu- iskljucenje iz crkve na 6 nedelja  -imaju za pijanstvo i za silovanje. To im je isto?! I to im je najveca kazna sem izopstenja iz zajednice!

"Mi Amiši ne okrenemo se tom načinu života sve do 21. godine života kad donosimo odluku hoćemo li se odreći automobila, seksa i pridružiti se crkvi ili ćemo nastaviti da živimo u nemoralnom svetu engleskih demona" - rekao je jedan mladi Amis.
Amiši su protestanti švajcarskih korena, a poznati su po svom tradicionalnom životu.
Međutim, omladini dopuštaju izlazak iz zajednice kako bi definitivno prihvatili sve što život u amiškoj zajednici nosi sa sobom. Za te Amiše normalno je da se po ceo dan opijaju.Amisi su jedini ljudi koji ne oboljevaju od raka. Pa posle stres savremenog coveka u sprezi sa tehnologijom nema uticaj na nas organizam?Među ostalim ispitivanim faktorima je i količina fizičkog rada. Mnogi Amiši se bave poljoprivredom, građevinom i drugim poslovima koji zahtevaju ogromnu količinu fizičke aktivnosti koja ih čini zdravima.Još jedan važan faktor jeste činjenica da Amiši sami uzgajaju svoju hranu. Oni primenjuju organske metode kojima se dobija zdravo voće i povrće, zdravo mleko i meso i neobrađena hrana kakvu mnogi Amerikanci nikada neće probati.
Jedini Amiš u Srbiji Kristofer Petrović nedavno je dobio srpsko državljanstvo, nakon što se pre gotovo tri godine iz američke savezne države Virdžinije doselio u Nišku Banju. On vredno radi vodi poslovne knjige za jednu američku firmu, piše tekstove za biznis žurnal koji je namenjen uglavnom amiškim zajednicima i za magazin koji se bavi putovanjima, pošto je do sada obišao 65 zemalja. 
Dva puta godišnje piše istraživačke radove za istorijski magazin jer je diplomirao teologiju i istoriju.
Na pitanje da li je rođen u porodici Amiša, Kristofer je oprečno odgovorio i objasnio da je postao Amiš kada je imao 23 godine."Kršten sam u baptističkoj crkvi, ali mi je zasmetao snažan nacionalizam koji sam 2001. godine primetio u njoj. Smatram i da su moralni standardi i disciplina popustili kod hrišćana u Americi i zato sam otišao Amišima. Prihvatio sam sa uživanjem njihovo učenje i način života", kazao je Kristofer Petrović ( koji je inace  kao sto ste vec shvatili srpskog porekla).Procenjuje se da u SAD živi oko 300.000 Amiša, ali je samo 100 konvertita, odnosno ljudi iz drugih religija koje su Amiši prihvatili kao svoje, a Kristofer je jedan od njih.
SAD KAD BI UZELI ONO  STA JE DOBRO OD NJIH  ,A IMA TOGA DOSTA I IZBACILI SVAKAKO TU PRICU SA  RANIM BRAKOVIMA  MEDJU RODJACIMA VEROVATNO BI POPRAVILI  KVALITET NASIH ZIVOTA. ALI KOME SE SAD ZIVI BEZ TEHNOLOGIJE I   NAVIKLI SMO BRATE NA GMO HRANU, TEHNOLOGIJU, KOMPJUTER I MOBILNI. KAO BRINEMO SE ZA ZDRAVLJE A RADIMO SVE PROTIV NJEGA.
A STO SE TICE OPROSTA I TOLIKE BEZGRANICNE VERE U BOGA SAMO MOGU DA KAZEM DA NE BIH MOGLA DA OPROSTIM NEKOM DA MI SAMO POVREDI DETE BEZ RAZLOGA, A KAMOLI DA GA UBIJE!  

HOBOSI

AKO SI MANJINA MOZDA SI SA RAZLOGOM BAS TO!   HOBOSI - SKITNICE, NOMADI, BESKUCNICI - MANJINA!
Mi živimo u svetu gde je sve sređeno i homogenizovano. Gde god da odeš, možeš naći iste radnje, iste trendove, iste navike. Mene zanimaju ljudi koji se protive time, koji traže alternativne načine života, koji osećaju da ovaj sistem ne funkcioniše, ljudi koji putuju da bi pronašli sebe, opirali se kapitalističkoj kulturi ili pobegli iz nasilničkih porodica.
Znaci shvatili ste da ne govorim o onim manjima o kojima se govori ceo septembar (gej) ili o onima  o kojim se govori samo kad se desi nesreca ( Romi) ili manjinske nacije.... Mada i tu ima dosta da se kaze narocito  o onoj prvoj koja trazi prava vecinskog naroda koji su valjda u pravu kad su vecina? A oni su manjina jer su drugaciji, razliciti iz bilo kog razloga  i zato nikako ne mogu da budu vecina!
Pricamo o  ljudima koji su resili da budu  manjina jer zele slobodu  u svakom smislu te reci. U redu ima i ljudi koji su postali beskucnici iz finansijskih razloga ili nekih tragedija. Ni o njima necu.
Kina je najmnogoljudnija država na planeti,  a najverovatnije će to još dugo ostati, s obzirom na to da je nedavno ukinuta „politika jednog deteta“. Uprkos tome, ova zemlja je retko naseljena  –  većina stanovništva živi u velikim centrima poput Pekinga, Hong Konga i Šangaja. Manji deo, što u slučaju Kine znači čak 30 miliona ljudi, stanuje u pećinama , od kojih se većina nalazi na severu zemlje.Ovako neobičan smeštaj u Kini postoji već vekovima, a najviše takvih pećina ima u pokrajini Šansi, gde je tlo jako pogodno za kopanje. Ovakav način života je i više nego povoljan za budžet porodica jer je za iznajmljivanje stana u nekom od kineskih gradova potrebno izdvojiti mnogo novca.Rodio sam se u pećini i u njoj ću i umreti. Ceo život sam proveo u njoj i ne mogu da zamislim da je drugačije. Život je ovde lagan i udoban“, konstatovao je jednom prilikom Ljengšuej, jedan od stanovnika pećina južno od Jenana. „Ovde imam sve što mi je potrebno. Ne moram da se penjem uz stepenice jer mi je sve blizu. Posle kao  ne postoje paralelni svetovi i jedno sveukupno vreme u kome sve postoji????
Stanovnici Gvadiksa na jugu Španije već vekovima žive u kućama u pećinama, a iako na prvi pogled Gvadiks liči na većinu andaluzijskih sela, kad se popnete na okolno brdo možete da se uverite u neobičnu lepotu ovog naselja koje mnoge podseća na površinu Marsa.„Mnogi ljudi misle da su pećine prljava i mračna mesta, ali to nije slučaj kada je Gvadiks u pitanju“, ponosno je objasnio Hoze reporteru BBC-ja.
Hoze priznaje da ne bi mogao da zamisli život van pećine.
„Dopada mi se. Ne bih mogao da zamislim drugačiji život. Moja porodica živi ovde generacijama unazad. Ovde imam sve što mi treba. Ne bih mogao da zamislim život u normalnoj kući. Ovde je veoma toplo leti, a dole u pećinama smo zaštićeni od toplote. Pećine su kao prirodni klima uređaj. Ovde dole je takođe relativno toplo tokom hladnih zima“, kaže Hoze.
Ima jos ljudi koji zive u pecinama, najveci trend je trenutno u Francuskoj gde mnogi ljudi napustaju svoje domove i odlaze da zive u pecine!
Nomadski život povezuje mnogo različitih grupa ljudi - hobose, astronaute, hedoniste na muzičkim festivalima, eRVe - putnike, beduine, takozvane neprekidne turiste, cirkuzante i kamiondžije.
Svako od njih ima svoje razloge za nedostatak stalnog mesta prebivanja, ali za sve njih putovanje je način života.
Hobosi – odnosno lutajući beskućnici su to ime dobili tridesetih godina prošlog veka, za vreme američke Velike depresije.
Bez posla i perspektive kod kuće, mnogi su odlučili da potraže svoju sreću negde drugde i izabrali su život na putu.
Radi lakše komunikacije, hobosi su razvili sistem simbola koje su ispisivali po zidovima kuća, železničkih stanica i na ulazima u gradove. Londonski dizajner Mat Džons (Matt Jones), inspirisan hobo simbolima, predložio je sličnu stvar ali vezanu za internet i radio talase.
Njegov izum je warchalking, odnosno crtanje simbola na javnim mestima gde se može uhvatiti otvorena bežična internet mreža .
Korak dalje otišao je Džona Briker-Koen (Jonah Brucker-Cohen) sa svojim “wi-fi liberatorom” – uređajem koji STVARA otvorene bežične nodove i omogućuje besplatno korišćenje bežičnog interneta koji se na aerodromima obično naplaćuje, ali samo pod uslovom da se ta veza deli sa još nekim korisnikom.Tehnomad je nomad koji ostaje povezan sa medijima komunikacije tokom putovanja.
RV putnici su svi oni koji život provode putujući u svojim rekreativnim vozilima – mobilnim kućama popularnim još od pedesetih godina prošlog veka.
Ovaj polunomadski način života postao je popularan među novom generacijom frilensera koji zarađuju isključivo preko internet servisa.
U Njujorku, beskućnici su skvotovali ( zaposedanje prostora bez dozvole vlasnika) Tunel slobode gde sada žive takozvani ljudi krtice.
Urbana legenda kaže da tu živi oko 5 000 ljudi koji su grupisani u nekoliko plemena.
Umetnica Lusi Orta (Lucy Orta) ruši granicu između arhitekture i mode.
Njene nomadske kreacije se mogu definisati kao građevine koje se nose ili odeća u kojoj se živi.
Svoj rad započela je 1992.godine kao odgovor na ratove i prirodne katastrofe koje izazivaju velike migracije.
Ova odeća namenjena je nomadima, izbeglicama i beskućnicima i pruža zaštitu čak i protiv hemijskog oružja.
Vozilo za beskućnike je delo poljskog umetnika Krištofa Vodička (Krzysztof Wodiczko).
Predstavlja verziju kolica uličnih prodavaca samo sa posebnom pregradom za spavanje
Namenjeno je maloj grupi beskućnika iz Njujorka koja živi od sakupljanja flaša.
U posleratnoj rekonstrukciji Evrope, arhitektonski i urbanistički planovi bili su usmereni na pravljenje mašina za stanovanje namenjene milionima.
Niko nije pitao ljude kako žele da žive, ali na sreću, uloga arhitekata se promenila.
Nomadizam nije samo odlika siromašnih.
Bogati i moćni putuju iz zemlje u zemlju ne bi li izbegli poreze i sačuvali bogatstvo.
Of šor bankovni računi i globalna komunikaciona mreža omogućavaju ovu aktivnost, a nacionalne vlade su nemoćne da bilo šta preduzmu.
Na sajtu ptclub.com jasno se kaže da za nekih 30 000 € možete dobiti drugi pasoš, novi identitet, ofšor kompaniju, lažnu adresu i još mnogo toga.

Parazit ili para sajt skloništa Majkla Rakovica (Michael Rakowitz) se izrađuju od plastičnih torbi i traka koje koštaju manje od 5$, a nastali su u Njujorku kao odgovor na kampanju gradskih vlasti usmerenu protiv beskućnika.
Ova privremena skloništa se lako montiraju na izduvne ventilacione otvore na postojećim građevinama i inače neiskorišcenu energiju koriste istovremeno za naduvavanje i za grejanje
Call Earth je projekat iranca Nadera Khalilia (Nader Khalili).
Potrebno je dosta kopanja da bi se izradila ova skloništa koja se sastoje od platnenih vreća ispunjenih peskom.
Iz Irana potiče stari metod slaganja cigle, koji je ovde modifikovan i pojednostavljen.
Ovaj koncept je bio zanimljiv i NASA-i koja je tražila da otkupi patent za izgradnju staništa na Mesecu.
Vreće bi u ovom slučaju bile punjene mesečevom prašinom i povezivane čičak trakom.
Svemirski turizam je novi oblik putovanja.
Od 2007.godine dostupan je samo vrlo bogatim pojedincima i korporacijama, a ruski svemirski programo obezbeđuje transport.
Ideja je vrlo brzo postala toliko popularna medju milionerima - da su sva mesta popunjena do 2009. godine.
Po ceni od 200 000 $ za kartu, svemirska turistička agencija Virgin Galactic namerava da put u svemir omogući i pripadnicima više srednje klase.
Čovek 21. veka je nomad.
Njegova misija je osvajanje novih prostora.
Današnji nomad nikad više ne bi trebalo da pakuje svoje stvari, jer njegov kofer je ujedno i njegova kuća.
Bez obzira gde ide, moderni nomad svuda pronalazi svoj dom.
Hobosi  imaju svoje simbole, postoje emotikoni kao nekad hijeroglifi ,znaci li to da je vreme za novu  Kulu Vavilonsku ( jedan jezik na celoj planeti)?
I PUZ OSTAVI NEKAD KUCU. A MI SMO SE TOLIKO VEZALI ZA KUCU DA NIJEDAN DRUGI NACIN ZIVOTA ZA NAS VISE NIJE PRIHVATLJIV. NE MORA PECINA, NEMORA DZUNGLA, NE MORA ZABACENA KUCA NA PLANINI  ILI OAZA U NEPREGLEDNOJ PUSTINJI - MOZDA KAMPER ILI SEOSKA KUCICA??? I DA NE MORA NEPRESTANO PUTOVANJE, NEGO DOZIRANA KOMBINACIJA PUTOVANJA I ODMORA - PREDIVNO!

ZIVOT SA DECOM

NEMOJTE ZIVETI ZA DECU NEGO SA DECOM! STO JE MNOGO LAKSE RECI NEGO UCINITI. NAS RODITELJSKI EGO NAM NE DOZVOLJAVA DA U DECI VIDIMO LJUDSKA BICA KOJA SU NESAVRSENA KAO I MI SAMI. NAPROTIV, IDEMO IZ KRAJNOSTI U KRAJNOST. ILI IH DIZEMO NA PIJEDESTAL PA TIME IZAZIVAMO RAZNE POREMECAJE LICNOSTI ILI MISLIMO DA NISTA NE ZNAJU I DA MORAMO DA IH MI VODIMO KROZ CITAV ZIVOT. ZLATNA SREDINA JE ONO STO JE NEOPHODNO ,ALI KAO STO REKOH RODITELJSKI EGO JE CUDO!
Pocnimo od prve recenice teksta. jasno vam je sta ona znaci? Stalno slusam roditelje u svojoj okolini ( a i meni se omakne vise puta) - Zivim za svoju decu! Sto je u redu, svi bi dali zivot za svoju decu. Medjutim, od nas roditelja se uglavnom ne ocekuje da bukvalno damo svoj zivot. naravno da smo mi ti koji smo samim tim sto postali roditelji uz svu ljubav i srecu dobili i obavezu. Dete cemo paziti, maziti, savetovati, podrzavati... Tako cemo davati svoj zivot svaki dan prenoseci na njih nasa iskustva. Ali jednog dana ta mala slatka bica vise nece cutke prihvatati nase nametanje i smaranje i iznece svoje misljenje. Tada nastaje pakao za nas roditelje jer nemamo poverenja u svoju decu. U fazonu, sta oni znaju, mi znamo sve. Poenta pomenute recenice je potpuno suprotna od ove posesivnosti gde se na silu namecemo deci pametujuci. A onda im "nabijaju na nos" da su im dali zivot a oni tako?!
Primer prvi: Roditelji narcisi naravno prave takvu decu. Trka roditelja  u roditeljstvu postala je nasa svakodnevnica.Narcisoidni roditelji svoju decu koriste kao sredstvo za napredovanje. Uspeh deteta je razlog da se oni osećaju dobro, pa takvo dete zapravo postaje njihov “trofej".Roditelji narcisi imaju visoka očekivanja od dece – pritiskaju ih da budu uspešna u sportovima, da pohađaju vrhunske fakultete i ostvare karijere koje obezbeđuju visoki status. Oni veruju da su njihova deca posebna i da zaslužuju vanredne prilike i privilegije. Ne prihvataju ništa osim savršenstva. Na decu gledaju kao na deo sebe, a kada im očekivanja ne budu ispunjena, uskraćuju pažnju i otuđuju se.Deca nisu u stanju da izađu na kraj sa hladnim i uzdržanim stavom roditelja. Potrebno im je da osete bezuslovnu ljubav kako bi se osećala sigurnom. Od toga zavisi da li će u životu moći da uspostavljaju zdrave odnose sa drugima, kako će gledati na sebe i reagovati na stres. Kada se u detinjstvu ne uspostavi vezanost između roditelja i deteta, posledice su doživotne. Deca narcisa pate od niza psiholoških problema. Sklonija su depresiji, anksioznosti, nedostatku samokontrole, poremećajima u ishrani, niskom samopouzdanju, poremećenom identitetu, zloupotrebi hemijskih supstanci i perfekcionizmu.
Budući da ne živimo u vakumu, narcizam drugih roditelja utiče i na način kako svi podižemo decu. Njihova opsednutost dečjim potignućima stvara takmičarski odnos i među decom i među roditeljima.
Većina ljudi koji upadnu u zamku takmičarskog roditeljstva nisu narcisi, već žrtve takmičarske kuture u kojoj se uspeh meri ocenama, ugledom škola, bogatstvom i statusom.
“Stvorili smo svet u kome je praktično nemoguće uspeti ako niste narcis ” .
Čak i najdobronamerniji roditelji bivaju uvučeni u ovu igru, a time izlažu svoju decu riziku da i sama postanu narcisi, jer od tolike jurnjave za uspehom ne ostaje vremena da se kod dece razviju osobine kao što su saosećajnost i briga za druge.
Roditelji narcisi podižu lestvicu za sve, kupujući svojoj deci skupe telefone i organizujući im raskošne rođendanske proslave, zbog čega i ostala deca počinju da žele iste stvari. Onda i ostali roditelji popuštaju pa društvo u celini postaje sve više materijalstičko i opsednuto statusom. Uskoro, postaje nenormalno da svako dete nema preskup telefon, pa narcisoidni roditelji moraju da traže neke još bizarnije načine da dokažu da su njihova čeda bolja od ostalih.
Narcizam nije od juče – naučnici njegove korene nalaze još u individualizmu 19. veka. Međutim, tehnologija je učinila da individualizam danas postane vladar. Sada, kupci očekuju da svaki proizvod bude prilagođen njihovom ukusu, a televizijski program njihovim interesovanjima. Svaki aspekt onlajn sveta je u znaku individualizma. Svako ima priliku da se oseća posebnim, a to je plodno tle za razvoj narcisoidnosti. Kada roditelj svojoj deci pridaje preveliku važnost, deca usvajaju isto gledište. I NA KRAJU USPRKOS SVOJ POPUSTLJIVOSTI I NEREALNOSTI OVAKAV RODITELJ PRVI KAZE: KAKAV SI BRE ISPAO A SVE SAM TI DAO ( I ZIVOT).
Zato i ne treba ziveti za decu i kroz decu nego ih prihvatiti kao licnosti sa svim manama i vrlinama i biti veoma oprezan na relaciji ljubav i disciplina. samo da znate deca  ustvari vole disciplinu jer ako im dopustate da rade sve sto hoce ona znaju da ste potpuno nezainteresovani za njih samim tim i da ih ne volite dovoljno. Takodje, ih ne smete gusiti disciplinom i ljubavlju  ,a odnos  pun poverenja i  postovanja sa obe strane je neprocenjiv!
Kada im ne iskazujemo poverenje i kada ih ne podrzavamo  stvaramo jaz koji nikada ne moze da se premosti usprkos ljubavi koja svakako postoji. Dete nikada nece doci kod vas i reci vam svoja miljenja, svoje strahove i zelje ako  zna da  ce umesto saveta dobiti kritiku. Deca uvek treba da dolaze kod vas i da vam pricaju sve svoje uspehe, neuspehe ,probleme cak i kad odrastu i stvore svoju porodicu jer ce onda tako vaspitati i svoje dete. Ovih dana je bila Gej parada i samo sam pomislila kako dete kad shvati da je gej kaze to roditelju?
Ovih meseci i u mojoj kuci ima problema sa roditeljskim egom moga supruga koji ne prihvata cerkinog partnera i samim tim je "tera" sve dalje od nas u svakom smislu. I garantujem da tu nije u pitanju zabrinutost sto njen partner ne odgovara njegovim kriterijumima nego je u pitanju bukvalno ego i zabrinutost sta ce drugi misliti o tome!
Tako smo dosli do dela - ziveti sa decom. Od najranijeg detinjstva prihvatiti da je dete osoba koja ima licnost bez obzira sto jos nema iskustva, i ne zna pravila. Dete ce to upamtiti!!!!
Ako uvazavate njegovo misljenje od malena kada poraste dolazice uvek kod vas da mu pomognete. Pricom se sve resava. Kaznom  u nekim situacijama ali uz objasnjenje zasto je u kazni. Batine nikad! Dopustite svom detetu da iskaze svoje sposobnosti i pohvalite ga kad uspe i podrzite kad ne uspe. Ne govorite mu da je bolje od drugih i da samim tim zasluzije sve bolje. Ali mu isto tako ne govorite da je smotano, povuceno, neuspesno...pa iako jeste pomognite mu da to prevazidje.
BITI RODITELJ U DANASNJE VREME JE IZUZETNO TESKA STVAR. ONAKVO DETE KAKVO ODGAJIMO BICE I KADA BUDE ODRASTAO COVEK, A I DALJE NASE DETE. 
I TAKO TREBA I  DA  SE PONASAMO. ZIVECI SA NJIM A NE ZA NJEGA. BITI TU ,SASLUSATI, POSAVETOVATI,ALI MU DOPUSTITI DA SVOJ ZIVOT ZIVI ONAKO KAKO ZELI. U SUPROTNOM RIZIKUJETE DA NASTAVI DA ZIVI BEZ VAS!!!!



 
 

CUNDOKU

HTELA SAM OVAJ TEKST DA OSTAVIM ZA OKTOBAR I ZA SAJAM KNJIGA, ALI ONDA SAM NASLA DVA TEKSTA: STA OSTAJE IZA PISCA I ZASTO LJUDI KUPIJU VISE KNJIGA NEGO STO IKAD MOGU DA PROCITAJU. A ONDA SAM SE SETILA  I KAKO SU KAD SU SE POJAVILI REGALI KNJIGE KUPOVANE NA METAR  U ODGOVARAJUCOJ  BOJI! TAKO DA SAM RESILA VECERAS DA PISEM O OVOME, A DO OKTOBRA BICE JOS TEKSTOVA O KNJIGAMA.
Znate li sta je CUNDOKU? Lici na SUDOKU ,ali  nema veze sa tim. Želja za kupovinom više knjiga nego što možete fizički da pročitate za vreme ljudskog života je prilično univerzalna, postoji i određena reč za to: cundoku. Definiše se kao gomilanje knjiga koje nikada nećete pročitati, termin je ustvari japanska kovanica, koja kombinuje reči „cunde“ (što znači „gomilati“), „oku“ (što znači „ostaviti da odleži“) i „doku“ („čitati“) .Cin nečitanja knjige nakon što ste je kupili, tipično gomilajući je sa drugim nepročitanim knjigama ili osoba koja kupuje knjige i ne čita ih i onda ih pušta da se gomilaju na podu, policama i ostalim komadima nameštaja.Iako u našem jeziku ne postoji podjednako lep ekvivalent, niko vas ne sprečava da koristite ovu japansku reč u svakodnevnom rečniku (kao karaoke i cunami - takodje japanske reci).
Prema sajtu „Quartz“ cundoku ima popriličnu istoriju. Pojavio se kao igra reči krajem devetnaestog veka, tokom Meiji ere u Japanu. Na početku se „oku“ u „tsunde oku“ transformisalo u „doku“, što znači „čitati“, ali zato što je „tsunde doku“ malo teško za izgovaranje, fraza se na kraju svela na „tsundoku“. I tako se rodila reč za zavisnike od čitanja.Kada govorimo o zavisnostima – termin „bibliomanija“ se pojavio skoro u isto vreme kao i „cundoku“.  Tomas Fronal Dibdin, engleski sveštenik i bibliograf, napisao je „Bibliomania“ ili „Book Madness: A Bibliographical Romance“ u devetnaestom veku,  naglašavajući fiktivnu „neurozu“ koja tera one koji pate od nje da opsesivno sakupljaju knjige svih vrsta.
Bibliomanija ima mračnu prošlost, dokumentovana je uglavnom kao pseudobolest koja je inspirisala stvaran strah, a ne kao bezopasna veština nabavke više knjiga nego što imamo vremena da ih pročitamo. „Neki kolekcionari su trošili čitava bogatstva da naprave lične biblioteke“, napisala je Loren Jong za Atlas Obscura. „I dok nikada nije medicinski klasifikovana, ljudi u devetnaestom veku su se stvarno plašili bibliomanije.“
 Kada se u jednoj porodici rodi pisac, izjavio je jednom prilikom poljski pesnik Česlav Miloš, ta porodica je u velikom problemu. Da, ali kada taj pisac umre, problemi te porodice su zapravo tek počeli. Testamenti su često protivrečni, a uputstva zaduženima za književnu zaostavštinu mogu biti zbunjujuća. Status dela ostavljenih na računaru ili u fiokama radnog stola je neizvestan: da li su bila predviđena za objavljivanje ili ne? A ukoliko je pisac bio iole poznat, pojaviće se i biografi: može li im se verovati da će oslikati veran portret? Za života pisci imaju kakvu-takvu kontrolu. Jednom kada odu sa ovoga sveta, na drugima je da brinu o njihovoj reputaciji. Opreznost mora biti na najvišem nivou, a imenovani staratelji (bilo da su to supružnici, deca, advokati, agenti, urednici ili prijatelji) više podsećaju na zmajeve zadužene za čuvanje pećine nego na čuvare nečijeg lika i dela. Nove generacije retko pokazuju razumevanje prema njima: šta god radili, biće optuženi da nisu dobro postupili. Ukoliko se ogluše o piščeve želje, kao što su, na primer, zastupnici francuskog filozofa Mišela Fukoa dozvolili objavljivanje knjige koja nije bila završena i koju Fuko nije želeo da objavi, proglasiće ih za izdajnike. A ukoliko su previše lojalni, pa unište delo kojeg se autor odrekao, a koje je trebalo sačuvati, proglasiće ih za neznalice i glupake. U svakom slučaju, ne mogu da izbegnu ulogu koja im je namenjena.  Na njima je da upravljaju imanjem: nepreglednim bogatstvom reči.Najgore upravljanje zaostavštinom u istoriji književnosti odnosi se na Bajronove neobjavljene memoare, koji su postali problem istog trenutka kad je vest o njegovoj smrti u Misolongiju stigla do Londona. Tri ključne ličnosti – zlikovca – bili su njegov prijatelj Džon Hobhaus (političar i pisac pamfleta), njegov izdavač Džon Murej (u čijoj su se kući u ulici Ejblmarl i okupljali) i irski pesnik Tomas Mur (kojem je Bajron poverio svoje memoare nekoliko godina ranije). Hobhaus je bio za to da se memoari odmah unište. Bio je veoma uvređen činjenicom da ih je Bajron poverio na čuvanje Muru, a ne njemu, i čuo je da su bili bestidni: da bi se sačuvala Bajronova reputacija, i poštedela osećanja njegove polusestre Avguste i otuđene supruge Anabele, memoari nikada ne bi trebalo da ugledaju svetlost dana. Mur se sa tim nije slagao. Ne samo da ih je pročitao, već je uredio da se napravi još jedan primerak (budući da je original bio dosta pohaban jer je išao iz ruke u ruku); bili su neuporedivo manje uvredljivi nego što se pričalo, rekao je. Murej je stao na Hobhausovu stranu: iako je bio dobro zaradio objavivši Bajronovu poeziju, to mu je donelo i dosta neprilika (pretnje, tužbe, reklamacije), stoga se pribojavao da bi mu memoari doneli još više problema. Raspravljali su o kompromisnom rešenju – da sačuvaju rukopis, ali da ga stave pod ključ do daljeg. Ali kada je to odbačeno, nadglasani Mur izgubio je hrabrost. A onda se pojavio i Murejev sin, sa kojim je ranije dogovoreno da pomogne prilikom spaljivanja rukopisa – Murovi protesti bili su uzaludni. Za samo nekoliko trenutaka, original, kao i nova, lepa kopija bili su pretvoreni u pepeo  Ako spaljivanje knjiga, kao jedan od najupečatljivijih vidova orkestrirane manipulacije, potiče iz besa, spaljivanje rukopisa je posledica straha. Bolje uništiti dokaze njego dozvoliti da dospeju u „pogrešne“ ruke. Čak i danas, u doba navodne otvorenosti, potencijal za opšte zgražavanje je ogroman; jedino što se promenilo je shvatanje toga šta je uvredljivo. Dok su nekada vanbračna deca, alkoholizam, nizak društveni status ili istorija duševnih bolesti bili razlozi za sramotu, danas su to rasizam, mizoginija, politički ekstremizam i seksualno zlostavljanje. Mnoge knjige mozda nikada  ne bi ugledale "svetlost dana" za zivota svojih autora. I zaista je potpuna i nemoguce teska misija naslednika pisca. kako god, meni je jedino papir sredstvo i nacin za ostavljanje poruka za buducnost, pisanje knjiga, dnevnika.... Sva ova sad tehnologija nije postojala pre samo 100 godina, a i danas imamo knjige stare i milenijum. Zato, naslednici dobro promislite pre nego sto raspremite sto na kome su nastale neki tekstovi za buducnost. I samo  uslucaju da ce taj tekst potpuno osramotiti pisca ili cak celu porodicu - onda ga treba unistiti. Ili u slucaju da je pisac to pisao pod uticajem neke psihicke bolesti. A ako je pisao o nekim temama koje su i danas TABU u drustvu ( kao Nabokov- vidi blog o Loliti)  onda ih svakako treba objaviti.
Na kraju vratila bih se na srecna vremena kada smo dobijali stanove od drustva i drzave pa srecni isli da kupujemo regale  i ostali namestaj. I kako se neko prvi dosetio da police na regalu popuni knjigama,a ne nekim kicerajem to je postalo opste pravilo. I to bi bilo super knjige protiv kiceraja da se nisu desile realne okolnosti. Vecina dobitnika stana i regala bili su ljudi koji nisu u zivotu procitali ni jednu knjigu. Tako da kopiranje modnog trenda ( koji to nije bio) ipak ode u kiceraj jer su se knjige bukvalno kupovale na metar u boji koji se slaze ili sa regalom ili sa tepihom!. Uzas. Vecina nas ipak koji smo ostali u starim kucama sa ormanima od hrastovine i bez vidljivih polica cuvali smo knjige  kao neprocenjivo blago prenoseci sa generacije na generaciju knjige za koje smo bili sigurni da svako treba da ih procita. Jesu se one nalazile na cudnim mestima ( u spajizu, podrumu, tavanu, i tim ormanima) daleko od ociju posetioca, ali to nikako nije bilo lose u smislu ne pracenja "trendinga'  nego cak i dobro jer se slican ,slicnome raduje. Pa, su u nas dom dolazili ljudi koji su knjizevne veceri pod rukovodstvom moje bake dozivljavali kao oazu duhovnosti i kulture. I tako su ljudi napunili regale i ostale police kao da ih je pogodio cundoku jer su te knjige ostale zauvek neprocitane, skupljajuci paucinu i prasinu.
NA SVAKI SAJAM KNJIGA VODIM SVE MANJE DECE ( PRVO SU ISLI SVO CETVORO) NEGDE DO LUDILA SA HARI POTEROM. ONDA SMO ISLI STARIJI SIN I NAJMLADJA CERKA I JA,  TRAGAJUCI ZA PISCIMA POPUT DENA BRAUNA. SADA SAMO SIN I JA PONEKAD ODEMO (ZADNJIH DVE -TRI GODINE) VRACAJUCI SE SVE VISE KLASICIMA.
ELEKTRONSKE KNJIGE KOJE CITAJU MILENIJALCI SU ZAMORNE, A KAKO NE CITAJU LEKTIRU ,PA CAK NI NA KOMPJUTERU ILI MOBILNOM SASTAVE PISU IZ SKRACENIH VERZIJA SA SAJTOVA.
ETO DOKLE SMO STIGLI. OD NASTANKA PAPIRA LJUDI SU SE TRUDILI DA OSTAVE PISANI TRAG SVOG VREMENA, DA NAM KAZU SVOJE MISLI I DOGADJAJE.  I SVE JE TO FUNKCIONISALO DOK TEHNOLOGIJA NIJE DOSLA I SVE OBESMISLILA. KAO I ONE "CITACE" SA REGALA. I DA ODMAH BUDE JASNO JA SAM 100% ZA CUNDOKU. OD VISKA GLAVA NE BOLI - POGOTOVU KAD SU KNJIGE U PITANJU.
A PISCI AKO NISU OSTAVILI STRIKTNA UPUTSTVA NEMOJTE DA DOZVOLITE DA SE "PREVRCU U GROBU" ZBOG VASIH ODLUKA! ONI TO NIKAKO NISU ZASLUZILI!
HAJDE SVI-KNJIGU U RUKE I NA CITANJE!

EMODZI

OPET  O EMOTIKONIMA! STA DA SE RADI , KAD SU NAM ONI POSTALI TOLIKO VAZNI U KOMUNIKACIJI! U REDU JE KAD JE JEZIK BARIJERA, ALI MI SMO STVORILI EMODZIJE KOJI RAZUMEJU SAMO NAMA BLISKE OSOBE! DA, NEMOJTE SE CUDITI - SUNCE RECIMO  NIJE SAMO SUNCE?!
Secam se kada je moja najmladja cerka posla u prvi razred. Domaci zadatak joj je bio da nacrta linije. I to linije sa osecanjima, dakle ljuta linija, srecna linija, uplasena i tako dalje. Nismo znali kako to da uradimo, niko od ukucana.Onda je cerka sa nepunih 7 godina uradila i svi smo ostali zapanjeni jer je ona te linije pretvorila u svojevrsne emotikone! 
Budući da je putem teksta često teško preneti emociju, nameru ili ton, rani korisnici Interneta osmislili su emotikone (kombinacija reči „emocija“ i „ikona“)—nizove znakova na tastaturi koji predstavljaju izraze lica. Na primer,:) izgleda kao nasmejano lice ako ga pogledate iskosa.
Još u stara, prastara vremena, ljudi su koristili razne načine da prenesu poruke, već prema mogućnostima, koje su imali na raspolaganju.
Ostavljali su oznake na kamenju, urezivali su znakove na drveću. Zatim su počeli postepeno da crtaju neke sličice.
Hijeroglifi bi mogli da posluže kao odličan primer. Neki naučnici ih definišu kao umetničku prezentaciju neke ideje. Takva vrsta pisma se obično naziva piktografija. To znači vidimo sličicu i odmah nam se u glavi stvori ideja, šta ta sličica predstavlja.U današnje vreme pisanja emaila, sms poruka, facebooka, da pomenem samo neke, drastično se smanjuje upotreba reči i sve više se prelazi na upotrebu simbola.
Emotikoni su samo prva faza, prvi korak u tome.Možda je sa internetom započela gradnja nove Vavilonske kule, koja će dovesti do stvaranja novog univerzalnog jezika za komunikaciju – to niko ne zna u ovom trenutku.
Mnogo je protivnika interneta i tog novog vida komunikacije sa simbolima, koje on donosi? Mnogi misle da će doći do drastičnog smanjivanja operativnog fonda reči. Međutim, postoji i drugo tumačenje, koje glasi otprilike ovako:
– to nije civilizacijski korak unazad, već unapred, ako opisanu problematiku razmatramo u svetlu pomeranja centra moždane aktivnosti iz leve hemisfere u desnu.Leva moždana hemisfera zadužena je za logičke operacije, klasifikacije i diferencijacije, red i poredak stvari, linearno zaključivanje… Kolokvijano govoreći, leva hemisfera je naš unutrašnji matematičar. Ona proračunava, kalkuliše, analizira.
Desna hemisfera više je poput unutrašnjeg umetnika. Tamo gde racio prestaje, počinje čudesna zemlja slika, mašte, boja, oblika, snova, imaginacije i intuicije. Istraživanja pokazuju da savremeni čovek u mnogo većoj meri koristi levu moždanu hemisferu, dok su funkcije desne neretko zakržljale.
Ako ste dosad mislili da emotikoni dodaju dozu šaljivosti i neozbiljnosti, nova studija u ovom području pokazala je kako se pomoću njih bolje shvata poruka.
Istraživači sa univerziteta Binghamptonu u Njujorku sugerišu da takve dodatke u tekstualnim porukama ne treba da shvatamo  neozbiljno, već kao imitaciju stvarnog, "face-to-face" života. Čak i upotreba slenga nam može približiti nečije trenutne emocije.
Za razliku od komuniciranja licem-u-lice, ljudi koji se dopisuju ne mogu da se oslone na neverbalnu komunikaciju kao što su ton glasa, izrazi lica i gestikulacije, objasnila je profesorka Selija Klin, glavna autorka istraživanja. Upravo neverbalna komunikacija odaje puno o samoj izrečenoj poruci, a ta ključna informacija gubi se u dopisivanju.Ono što vidimo putem elektronske komunikacije su nove jezične konstrukcije koje će popuniti prazninu između onoga što ljudi žele da izraze i alata koje imaju da ih izraze.
Jezik emotikona je jezik digitalnih komunikacija, dostupan je u svim aplikacijama. Na svim uređajima se može instalirati kao dodatni jezik, a društvene mreže su preplavljene raznim ikonicama i znacima, u toj meri, da je gotovo nemoguće utvrditi njihov tačan broj. Zvanično postoji 722 simbola. Toliko ih dobijate u paketu, prilikom instalacije na Androidu. Među ikonicama ima svega: od dobro poznatih smajlija, do animiranih skijaša i čaša sa šampanjcem, pa čak i gej smajlija i ikonica!
Stručnjaci imaju razne teze o unapređivanju digitalnih simbola, koje u komunikaciji koristi sve veći broj ljudi. Neki veruju da se ovaj trend negativno odražava na razvoj normalnih jezika, pre svega u pisanoj formi, piše DW na srpskom. Ljudi kojima je "digitalni jezik" maternji, zapravo su lenji da se precizno izraze rečima.
Tina Ganster je nemački stručnjak za društvenu psihologiju tvrdi da su emotikoni "kreativan način izražavanja pri suočavanju sa ograničenjima u digitalnoj komunikaciji". Ona emotikone poredi sa svakodnevnom neverbalnom komunikacijom u stvarnosti. Mimika, govor tela, intonacija u govoru, obično se ne prenose u tekstualnim porukama. U kratkim onlajn porukama, te ikonice su jedini način u izražavanju emocija.Drugim rečima, ako komunicirate sa ljudima na drugom kraju sveta, budite pažljivi pri upotrebi emotikona. Ikonice koje dočaravaju određene pokrete, mogu imati potpuno drugačije značenje u sredini, koja vam nije toliko bliska. Najjednostavniji primer je smajli koji sa podignutim palcem ukazuje na to da je nešto "OK". Međutim, u Brazilu se takav gest smatra uvredom. Dakle, baš kao i u stvarnom životu, uprkos brojnim ikonicama, do nesporazuma može lako doći i u svetu digitalnih komunikacija ;-)
Vratimo se sada na  mesovite porodice gde se govori dva ili cak tri ili cetiri jezika (bake i deke). U slucajevima zivog razgovora izuzetno pomazu gestovi i izrazi lica kad ne mozes da se setis kako se neka rec kaze na drugom jeziku, ali kad pises poruku i pritom zuris? Tada odgovarajuci emodzi pomaze zaista!
Sleng i emodzi takodje mogu da povecaju povezanost izmedju porodice, partnera i bliskih prijatelja. Sami stvarate svoju komunikaciju koju samo vi razumete. Neprocenjivo!
Mi i danas  cuvamo emotikone koje je nacrtalo  "prvace" i na osnovu njih na mobilnom biramo emodjije koji lice na njih! I preplavi nas totalna radost i bliskost  kad ih vidimo u porukama!
SVE VISE UVIDJAM DA EMOTIKONI PREDSTAVLJAJU KULU VAVILONSKU HTELI MI TO ILI NE. OD SLICICA U PECINAMA DA EMODZIJA COVEK  NAJVISE RAZUME VIZUELNE ZNAKOVE!  SVAKA DRUGA KOMUNIKACIJA BILA VERBALNA ILI NEVERBALBANA KADA PREDJE U PISANU FORMU MNOGO GUBI JER NE VIDIMO SAGOVORNIKA. ZATO KORISTITE EMOTIKONE ( I PAZITE KAKO IH KORISTITE NARAVNO) ,UCINICETE  SRECNIM SVOJE BLIZNJE!

ISS I PARALIZA SNA

IZNENADNA SMRT BEBA I MALE DECE ( SIDS), IZNENADNA SMRT UOPSTE (ISS). IZNENADNA SMRT SPORTISTA! SPORTISTA! PARALIZA SNA!
 Iznenadna srčana smrt (ISS) (lat. Mors cardiaca subita) je prirodna, ali neočekivana smrt uzrokovana srčanim oboljenjem, a u odsustvu drugih potencijalno smrtonosnih uzroka, koja se manifestuje gubitkom svesti i drugim simptomima, nastalim unutar jednog sata od početka akutnih promena u fukciji srčanosudovnog (kardiovaskularnog) sistema. Sindroma ISS je prirodna, brza i neočekivana reakcija srca, bez obzira na to da li je neko oboljenje postojalo ranije.
Najpoznatiji naučnici širom sveta rade na tome da bolje razumeju SIDS (sindrom iznenadne smrti novorođenčeta), ali doktori još uvek nisu otkrili pravi uzrok, kao ni lek protiv ove "tihe" smrti. Međutim, oni su identifikovali nekoliko faktora koji mogu biti uzrok SIDS-a.
Naučnici poput onih sa Američke pedijatrijske akademije (AAP), tvrde da ukoliko se izbegnu neki obrasci ponašanja, moguće je smanjiti rizik od ovog sindroma.
Kada postanete majka, često dobijate savete, a jedan od njih je i da će beba imati lepši san ukoliko bude spavala uz vas. Bez sumnje, to je tačno, ali činjenica je ta da ova navika povećava rizik od iznenadne smrti.
U studiji koja je objavljena u časopisu Pediatrics, naučnici koji su učestvovali u osmogodišnjem projektu, nalaze da je u 75 odsto smrtnih slučajeva (kod beba starih do četiri meseca), uzrok upravo bio taj što su delile krevet sa roditeljima.
Međutim, nisu sve bebe iznenadno umrle, naprotiv, neke su su se ugušile. Ali kako god, stvar je u tome da deljenje kreveta može biti kobno.
Iako deluju udobno, mekano ćebence, jastuk i plšane igračke, mogu biti opasne po vašu bebu.
Posteljina i drugi labavi objekti mogu se naći preko bebine glave što može dovesti do toga da beba ne odreaguje na vreme i da ostane bez kiseonika. Doktori veruju da ovo može biti jedan od faktora koji dovodi do iznenandne smrti.
Takođe, ova oprema u bebinom krevecu može biti uzrok gušenja, u zavisnosti od pozicije u kojoj beba spava.
Prema istraživanjima iz Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, pušenje tokom trudnoće povećava rizik od SIDS-a. Veruje se da hemikalije koje se nalaze u dimu cigarete utiču štetno na bebin mozak na taj način što remete ritam disanja.
Nacionalni institut za zdravlje iznosi da su doktori otkrili visok nivo nikotina u plućima onih beba koje su iznenadno umrle.ebe bi trebalo da se oblače prikladno i u skladi sa vremenom, ali svako ne bi trebalo da budu previše obučene dok spavaju, kao i da budu pokrivene debljim ćebetom. Visoka temperatura tela dovodi se u vezu sa dubljim snom iz koga se teže budi.
Štaviše, veruje se da je veći rizik od iznenadne smrti kada je hladnije vreme, jer su bebe tada previše i obučene. Naime, doktori nisu sigurni u to koliki uticaj temparatura ima na iznenadnu smrt kod beba, ali svakako preporučuju laganu odeću za spavanje.
Uprkos obaveznim lekarskim pregledima, koje deca prolaze pre nego što počnu da se bave sportom, i dalje se događa da mali sportisti usled zdravstvenih tegoba izdahnu na terenu, kao što se to u ponedeljak desilo maloj Miji Milošević (13) iz Subotice, koja je preminula posle prvog treninga odbojke.Tvrdnje porodice i trenera da je Mija bila zdravo i snažno dete, i da je kao višegodišnji sportista uspešno prolazila sve lekarske preglede, otvorile su pitanje adekvatnosti tih pregleda, za koje i sami stručnjaci iz sportske medicine smatraju da nisu dovoljno detaljni i sveobuhvatni, jer bi to bilo skupo.Novim Zakonom o sportu iz 2016. jesu uvedeni obavezni zdravstveni pregledi za decu kao uslov za upis u sportski klub ili na takmičenje. Ali ti osnovni pregledi nisu dovoljno detaljni i naša sugestija je da, pored antropometrije, EKG srca i osnovne krvne slike, u njih bude obavezno uključena i detaljna hemijska i biohemijska analiza krvi i test opterećenja. Tek nakon toga sigurno bi se znalo kome treba dopunsko ispitivanje i kod koga postoji genetski rizik od nastanka infekcija i bolesti specifičnih za sportiste. Prošle godine predložili smo ovakve promene u pravilniku i čekamo odgovor već više od godinu dana - kaže dr Obrenović, koji pretpostavlja da su razlog tome finansije: To bi poskupelo medicinske procedure, koje su obavezne i pokrivene osiguranjem.
Iako ove smrti nastale u snu ili iznenada nisu povezane meni se ipak cini da imaju veze, kao i prica o paralizi sna.  
Paraliza sna je paraliza koja je povezana sa snom. Ona može nastati kod normalnih ispitanika, ili može biti povezana sa narkolepsijom, katapleksijom i hipnagognim halucinacijama. Patofiziologija ovog stanja je usko povezana sa normalnom hipotonijom koja se javlja tokom REM faze sna.Od kada se smatra bolešću, izolovana paraliza sna je klasifikovana kao MeSH D020188.Neki dokazi sugerišu da takođe u nekim retkim slučajevima može da bude simptom migrene. Mozda ovo moze da nam izazove paralizu sna:
Spavanjem u ležećem položaju na leđima,
Neredovno spavanje : dremanje, spavanje kasno, lišavanje sna,
Povećan stres,
Lucidni san (odnosno svesni san) je san tokom kojeg osoba svesna da sanja,
Prekomerno konzumiranje alkohola u kombinaciji sa nedostatkom adekvatnog sna
U medicinskom smislu, paraliza sna se odnosi na kratak period na početku spavanja, ili na kraju, tokom kojeg osoba nije u stanju da se pomera ili govori, dok je sve vreme budna i svesna svog okruženja.
Laički rečeno, paraliza sna je stanje u kom se osoba probudi iz sna, ali je privremeno paralizovana. Paraliza sna može trajati od nekoliko sekundi do nekoliko minuta ili čak i duže, i obično se dešava pri buđenju ili odmah nakon što se zaspi.Šta izaziva paralizu sna? Šta se dešava tokom paralize sna? Zašto paralizu sna prate najčudnije senzacije? Da li je paraliza sna duhovni fenomen ili neurološko stanje? Može li vas demon napasti u snu i izazvati paralizu sna? Tokom većine faza sna koje su ispunjene snovima, naši mišiću postaju paralizovani, sprečavajući telo da radi ono što se dešava u mozgu. Moždane hemikalije kreću u akciju tokom brzog pomeranja očiju (REM) faze, koja obično počinje oko 90. minuta noćnog odmora.Tokom REM faze, mozak je veoma aktivan, a snovi su najintenzivniji. Ali dobrovoljni mišići tela - ruke, noge, prsti, sve što je pod svesnom kontrolom su paralizovani. Ova paraliza drži ljude mirnima čak i njihovi mozgovi prolaze kroz fantastične scenarije; to je takođe razlog zašto ljudi ponekad doživljavaju paralizu sna, ili iskustvo buđenja dok su mišići još uvek zamrznuti.
Ova senzacija je bila osnova za mitove kao što su sukuba i inkubus, demoni za koje se kaže da zavode ljude u snu kako bi imali seks sa njima"
Paraliza sna je široko rasprostranjena u opštoj populaciji i često je praćena raznim i živopisnim halucinacijama.
Halucinacije povezane sa paralizom sna verovatno značajno doprinose raznim paranormalnim verovanjima i natprirodnim predanjima. Mnogi ljudi su prijavili da imaju osećaj straha kada osete sablasno "prisustvo" (često opisano kao zlonamerno, preteće ili zlo), propraćeno čudnim zvukovima i mirisima.
Neki su čak prijavili jedinstvena iskustva kao osećaj plutanja ili da se nalaze izvan tela. U medicinskom smislu, ova iskustva su definisana kao hipnagogne i hipnopompne halucinacije.
  "Paraliza sna može ponekad da izazove jezive senzacije plutanja izvan tela ili gledanja na sebe sa plafona spavaće sobe. U nekim kulturama se takva vantelesna iskustva pripisuju duši, kao neka vrsta astralnog putovanja. Ali, vantelesna iskustva potiču iz mozga. U stvari, ona se pouzdano mogu proizvesti u laboratoriji. Mi jednostavno moramo da poremetimo aktivnost dela mozga pod nazivom temporoparetalni spoj", piše Brain Decoder.
Međutim, studija Univerziteta Kalifornije i Medicinske škole Harvard iz 2015. godine je ispitala kulturna objašnjenja paralize sna ili Pandafeche napad u Italji i otkrila da ogroman procenat učesnika smatra da je njihovu paralizu sna verovatno izazvalo natprirodno stvorenje, Pandafeche, često nazivano i zlom vešticom, ponekad kao duh ili zastrašujuća humanoidna mačka.
  Dr Dejvid Haford, profesor i direktor u centru za humanističku medicinu, je istražio veliki broj tumačenja po pitanju paralize sna koja ukazuju da čak i zastrašujuće paralize sna mogu imati pozitivan duhovni efekat za osobu koja je doživljava.
"Voleo bih da mogu da učinim da ove epizode nestanu i često se molim da se to i desi. Mislim da mi je paraliza sna otvorila oči ka duhovnom svetu i zbog toga sam u Bibliji potražio kako se pripremiti za takve stvari. Iako želim da paraliza sna nestane, ona je ironično ojačala moj odnos sa Bogom", kaže Haford.
Da li su ova iskustva koja je javljaju tokom paralize sna realna ili se to vaša psiha poigrava sa vama? Da li je paraliza sna duhovno stanje svesti ili je to posledica stresa i nedostatka sna? Da li se duhovi pojavljuju tokom paralize sna ili oni predstavljaju vaše strahove i skrivene želje?Mnogo pitanja na koja nema odgovora ( ili ipak ima?)
PISUCI OVAJ TEKST POMISLILA SAM DA NEKO MOZDA UMRE U SNU I OD STRAHA. PARALIZU SNA DOZIVI SVAKI COVEK BAR JEDNOM U ZIVOTU A DA NIJE NI SVESTAN TOGA. STO SE TICE IZNENADNIH SMRTI NAROCITO ( BEBA, MALE DECE  I SPORTISTA KOJI VAZE ZA OLICENJE ZDRAVLJA). NEKAKO SAM UBEDJENA DA BAS IMA VEZE SA PARALIZOM SNA JER IAKO SU  MOZDA BUDNI U  MOMENTU SMRTI ,IPAK U NEKOM MOMENTU STRAH DODJE PO SVOJE, PA POSLE DA VERUJEMO DA  I DEMONI NISU DOSLI PO SVOJE?!KAKO GOD OVO JE JOS JEDNA TEMA GDE TREBA POTPUNO OTVORITI UM!

RODNA OPREDELJENOST

RODNA OPREDELJENOST ( NE ZNAM KOJI DEO)! DA LI IGRACKE FORMIRAJU RODNU PRIPADNOST? IDEMO JOS DALJE : DA LI  SABLON OBLACENJE (ROZE-PLAVO) MOZE DA "POKVARI"  "ROD" KOJI JE STVORILA GENETIKA? DANAS NA FEJSU CITAVA DEBATA DA LI JE NORMALNO STO JE NEKA MAJKA KUPILA SINU IGRACKU PEGLU???I DA! DA LI MI KAO RODITELJI TREBAMO DA: NAMECEMO DETETU RODNU PRIPADNOST ( NA NACINE OPISANE U MNOGIM VODICIMA,DA LI TREBA DA PODRZAVAMO AKO DETE KAO STO KAZU ZNA VEC DO PUBERTETA DA LI JE GEJ BEZ OBZIRA STA MISLIMO O TOME ( ILI NASA OKOLINA) ILI DA POKUSAMO DA STVORIMO BESPOLNO BICE STO JE MOZDA NAJLAKSE IZABRANI PUT!OD  MILENIJALACA SE TO ZAPROVO I OCEKUJE.TEHNOLOGIJA JE ZA SVE ISTA - CEMU ONDA DVA POLA?

Ustvari sve je mnogo gore nego sto izgleda!

Trebate da ostanete trudni: uzimate vodic kako napraviti sina (ili cerku)!

Onda ako je uspela oplodnja odmah sledeci vodic: sta vam se dogadja svaki mesec u stomaku ,a sta na vasem telu!

Sledece :izgurali ste trudnocu, super kupili vodic za porodjaj, prosli i to uz pomoc svemocnih vodica!

I evo bebac pred vama, a novi vodic vam nudi bukvalno sve,sta beba da rucki, kako da je dojite, pojite, presvlacite, uspavljujete, kad da je mazite i koliko i slicno isto po mesecima!

A onda bebac prodje prvu godinu i vreme je za edukaciju

dosad ste dopustali sebi i rodbini da kupuju bebi sta hoce za igranje i oblacenje, ali novi vodic za drugu godinu pola od toga ne odobrava!

Pa treca stresna godina kad dete krece u vrtic - brzo po vodic da se ne obrukate pred ostalim roditeljima!

Pa predskolsko, pa skola, pa pubertet, pa prvo zaljubljivanje, cigareta, pice,seks....

Koliko toga jedan roditelj moze da podnese?

Kako je nekad sve bilo jednostavnije,ali nova vremena donose nove radikalne promene za nase milenijalce,valjda za njih nisu dovoljni obicni roditelji koji roditeljsku duznost obavljaju tek 2000 godina?!

Ma nova tehnologija trazi savrseno obucne super roditelje!

 "Zamislite da Marko i Filip mogu da se zagrle, a da ih niko ne zadirkuje. Zamislite da Filip može da plače na isti način kao Andrijana. Zamislite da Luka može da se igra lutkama… "Ovako počinje uvodna priča u knjizi "Pružite detetu sto mogućnosti umesto dve", priručnika za koji izdavač "Kreativni centar" kaže da je namenjen roditeljima, vaspitačima i drugima koji žele da decu odgajaju bez rodnih stereotipa.Komentari na savete iz knjige u kojima se recimo roditelji ohrabruju da puste dečake da svoje emocije ispoljavaju kroz suze, da je u redu ako se dečak igra svetlucavim krilima, a devojčica "prdež-jastukom" ili da garderobu za dečake biraju i na odeljenju za devojčice i obrnuto... idu od zgražavanja do odobravanja."Ko dozvoli da se ovo štampa?!", "Užasno, bolesno...", "Još malo pa će heteroseksulaci biti manjina"... samo su neki od komentara koji prate ovaj priručnik, a koji mnogi karakterišu i kao "vodič za roditelje - kako da vam dete postane gej".

Kod odgajanja svoje dece ( a i moje je bilo takvo) dopustala sam igracke koje je dete zelelo. Posto imam dva sina i dve cerke bilo je normalno da se igraju  i lutkama i auticima . Rodna pripadnost je ostala netaknuta. O oblacenju da ne pricam. Nosilo se ono sto je ostalo od prethodne bebe - pa sta?

Dakle, moj stav je izricit - rodna opredeljenost ni u kom slucaju ne zavisi od igracaka i oblacenja. Ali zato zavisi od nametanja preko medija!!!!! Znate o cemu pricam, da se ne ponavljam.Bas danas u Telegrafu jedan od ucesnika ovih bezveznih rijalitija trazi "decka". Sto bi mnogi ljudi rekli pa i ja - nisam homofobicna, svako ima pravo da uredi svoj seksualni zivot kako zeli, medjutim i dalje sam za to da to ne bude javno jer tako se deci namece model ponasanja. A ne igrackama. A ta sporna pegla nikome nece doneti nista lose. Zasto ves ne bi peglali i bata  i seka? Zar nije najvaznije nauciti  decu urednosti? I danas kad se sve raspada  pocev od porodice, sve vise ce biti samaca pa zato mislim da osnovne poslove koji podrazumevaju pravljenje hrane, odrzavanje cistoce tela i stana mora svako da zna bez obzira kog je pola. Takodje, ako se vec zivi u braku gde su oba partnera zaposlena  ( a znamo koliko danas traje radno vreme) pa jos ako su tu deca ne bi trebalo da se prave podele na muske i zenske poslove u kuci. Nego ko kako stigne.
OVAJ TEKST IMA DVE POTPUNO JASNE PORUKE:
RODITELJSTVO NE TREBA DA SE UCI IZ PRIRUCNIKA, DOVOLJNO JE OSLONITI SE NA SVOJU LJUBAV  I OSECAJ.
DETE NIJE IGRACKA, NI UCESNIK  U EKSPERIMENTU, DETE JE LICNOST KOJA SE FORMIRA UGLEDAJUCI SE NA RODITELJE.
I ZATO SVEJEDNO JE CIME SE DETE IGRA, CIME SE UCI KREATIVNOSTI I BUDUCEM SNALAZENJU U DRUSTVU I OKOLINI, NIJE VAZNO DA LI JE OBUCENO U ROZE ILI PLAVO, A NADASVE NE VERUJTE SLEPO "VODICIMA" ZA ODGAJANJE DETETA. ONI SU KAO LAJF KOUCI SAMO GORI JER TAMO KAO CINITE SEBI DOBRO, A OVDE DETETU STO JE MNOGO  OPASNIJE VERUJTE MI.
PA IAKO SU MILENIJALCI MNOGO DRUGACIJI NEGO SVE GENERACIJE PRE NJIH, IPAK SU PRE SVEGA DECA KOJOJ TREBA LJUBAV  I PAZNJA. TUTORIJALA IMAJU I PREVISE ,A PRAVE LJUBAVI I PAZNJE PREMALO. I NE BRINITE SE STA GOD DA SE DESI  U BUDUCNOSTI ONI SU SPREMNI!!!!