KVANTNI RACUNARI

 KVANTNI RACUNARI  SU NESTO NEVEROVATNO KAO STO JE I SAMA PO SEBI KVANTNA FIZIKA. NIJE DA JA TU BILO STA RAZUMEM, ALI SE NEIZMERNO DIVIM. ZATO CU DA PODELIM SA VAMA  SVOJE ODUSEVLJENJE.

Ideja o kvantnim računarima je stvorena još 80-ih godina XX veka i već tada su razne strukture bogatih zemalja uvidele potencijal i ulagale značajan novac u istraživanja, pa su tako na raznim svetskim univerzitetima i u kompanijama nastajali prototipovi, koji beleže veliki razvoj i napredak. Današnji kvantni kompjuteri su izuzetno osetljivi, sačinjeni od svega nekoliko kubita, ali ipak u eksperimentalnom smislu predstavljaju dokaz o praktičnoj mogućnosti izgradnje ovih inovativnih računara.

Većina današnjih kvantnih kompjutera se koristi na temperaturama bliskim apsolutnoj nuli, zbog specifičnih osobina superprovodljivosti, koje se javljaju na tim temperaturama. Veliki napredak se ostvaruje i u kontroli i povezivanju kubita, ali je i dalje problem kvantne dekoherencije sveprisutan. Naime, sposobnost superpozicije se gubi kod kompjutera većih dimenzija od nekoliko kubita kad na sisteme deluje i najmanja sila iz spoljašnje sredine, što znači da oni faktički postaju klasični računari. Do sada nije pronađeno rešenje za ovaj problem u dizajnu kvantnih računara, a mnogi stručnjaci iz ove oblasti, kao što je Ralf Lander (IBM) smatraju da se problem dekoherencije nikada neće u potpunosti rešiti. Moguće rešenje mogli bi biti kvantni kompjuteri bazirani u dijamantima, koji minimalizuju problem dekoherentnosti.

Verovatno i najveći proboj na ovom polju načinjen je 2011. godine kada je kanadska kompanija “D wave systems”Dž konstruisala do sada najveći računar ovog tipa sačinjen od 128 superprovodnih kubita, koji su prespojeni sa preko 24 000 Džozefsonovih spojeva, koji su izrađeni od superprovodnika, tako da čitav ovaj sistem radi u kriogenom okruženju (temperaturama blizu apsolutne nule) i ima dimenzije omanjeg automobila, što podseća na prve digitalne kompjutere u svojim začecima. Postoje kontroverze oko toga da li je ovo zaista kvantni računar ili ne, ali činjenica je da ga je američka svemirska kompanija Lokid Martin, uvidevši njegovu perspektivu, kupila za 10 miliona dolara. Šorov algoritam predstavlja kvantni algoritam koji je razvio američki matemaričar Piter Šor 1994. godine i koji je najbrži postojeći algoritam za faktorizaciju, odnosno razlaganje brojeva na sastavne, proste činioce. On je predstavljao pravu revoluciju u razvoju kvantnih algoritama i omogućio eksponencijalno brže izračunavnje ovog problema od tada najboljih klasičnih algoritama. raktično funkcionisanje ovog principa je demonstrirano 2001. godine u kompaniji IBM kada je broj petnaest u jednom od prvih kvantnih računara razložen na činioce 5 i 3 i na taj način prvi put u istoriji izvršena neka operacija na ovakvom tipu računara. Teorijski, ukoliko bi imali dovoljno veliki broj kubita, mogli bi da uz pomoć njih dekriptujemo savremene kriptografske, asimetrične algoritme, koji koriste upravo činjenicu da je množenje relativno jednostavna operacija, dok je traženje činilaca iz proizvoda, odnosno faktorizacija enormno složenija operacija. Na osnovu toga se uspostavlja veza između privatnih i javnih ključeva, za koju se danas smatra da ne može biti dešifrovana uz postojeći rast kompjuterskih tehnologija u narednih milijardu godina.

Prvi japanski kvantni računar za komercijalnu upotrebu počeo je da radi.

Sistem naredne generacije, koji je razvila američka tehnološka kompanija, a na koji ekskluzivna prava pristupa za korišćenje ima Univerzitet Tokija, postavljen je u poslovnom inkubacionom centru Kavasaki u prefekturi Kanagava, jugozapadno od Tokija, preneo je Kjodo.

Konzorcijum industrijsko-akademske zajednice, pokrenut 2020. godine, uključujući Tojotu motor korp, Soni grup korp. i Mitsubiši Kemikal holdings korp. kao članove, ima pristup računaru radi zajedničkog istraživanja.

On će istraživati praktičnu primenu kvantnog računarstva i negovati ljudske resurse.

IBM kvantum sistem van računarski sistem je drugi te vrste koji je IBM izgradio izvan SAD, posle jednog izgrađenog u Nemačkoj.

Nemačka kancelarka Angela Merkel predstavila je u junu prvi kvantni računar koji je u Nemačkoj instalirao američki računarski gigant IBM, dok je Evropa aktivna na unapređenju te obećavajuće tehnologije.Nemačka je među najboljima u istraživanju kvantne tehnologije i namerava da to i ostane“, rekla je kancelarka koja je tokom studija napisala tezu iz kvantne hemije.

Kompjuter „Q System One“ instaliran je u blizini Štutgarta u saradnji sa nemačkim stručnjacima i već radi od aprila.

To je prvi kvantni kompjuter grupe IBM van SAD.

"Oblasti u kojima se kvantni računari stavljaju u praktičnu upotrebu uveliko se šire. Želim da prenesem postignuća u svet", rekao je predsednik univerziteta Teruo Fudži na svečanosti održanoj u utorak povodom početka rada računara.Kvantni računari koriste kvante, kao što su čestice svetlosti, koje imaju karakteristike i talasa i čestica i mogu izračunati mnoštvo kombinacija odjednom, a ne jednu po jednu kao konvencionalni računari.

Kada su početkom 20-tog veka zavirili u svet elementarnih čestica, molekula i atoma, naučnici su shvatili da tamo vladaju neki drugačiji, kontra-intuitivni zakoni. Tako je nastala kvantna mehanika kao posebna oblast fizike koja opisuje ove zakone. 

Dva osnovna principa koja važe u kvantnoj mehanici su superpozicija i uvezanost čestica. Superpozicija se najčešće objašnjava Šredingerovim paradoksom tj. mačkom koja je istovremeno i živa i mrtva, dok je uvezanost čestica fenomen da dve ili više čestica uvek imaju ista svojstva bez obzira na udaljenost, što je dovelo do ideje da postoje paralelni univerzumi.

Kvantna teorija je toliko kompleksna da je najbolje opisuje izjava Ričarda Fajnaman: "Ako mislite da razumete kvantnu mehaniku, ne razumete kvantnu mehaniku".

Ova dva primera i pretpostavka da je tako nešto moguće vam verovatno zvuče kao naučna fantastika, ali zapravo je više nauka nego fantastika. Ukoliko i stvarno volite fantastiku (naučnu), a hoćete da naučite više i o ovoj oblasti preporučujem da pogledate seriju Devs, navodi Ilija Suša, Chief Data Officer u startup-u Smartocto i član UO Data Science Srbija.

Iako je decenijama kasnije većina Nobelovih nagrada iz Fizike dobijena za pronalaske u ovoj oblasti, čekalo se do 80-ih godina prošlog veka da se pronađe prava primena ovih zakona u svakodnevnom životu.Tada se javlja ideja da bi ovi zakoni mogli da se iskoriste za pravljenje računara baziranog na principima kvantne mehanike. Ponovo je trebalo da prođe skoro dve decenije da se dođe do tehnologija koje će omogućiti da se napravi prototip prvog kvantnog računara.

Kako rade kvantni računari?

Kvantni računari svoj princip rada baziraju na "qubitu" (kjubit) što je pandan jednom bitu kod klasičnih računara. Razlika između bita i qubita je u tome što bit može da ima samo dva stanja, 0 ili 1, dok jedna qubit možda da ima beskonačno mnogo stanja. Zbog ove osobine, sa povećanjem broja qubita brzina kvantnog računara raste eksponencijalno.

To konkretno znači da kvantni računar sa nekoliko desetina qubita može da uradi više operacija od najbržeg postojećeg klasičnog super-kompjutera.Tako dolazimo do pojma "Quantum supremacy" koji je definisan kao momenat ili dostizanje granice kada će jedan kvantni računar moći da reši problem koji najbrži klasični računar ne može da reši u nekom prihvatljivom vremenu za taj domen problema.

Možda ćemo jednog dana stvarno sesti za pravi kvantni računar i raditi na njemu, ali to se neće desiti uskoro. Za sada, zbog specifičnih uslova koje je potrebno obezbediti, ovakvi računari mogu da postoje samo u strogo kontrolisanim uslovima. Verovatniji model primene ovih računara u skorijoj budućnosti je da samo određene zadatke, kao što je kriptovanje šifre, prepustimo njima i da ih za te operacije pozivamo po potrebi kao servis.

Gde smo trenutno i šta kod nas možemo da uradimo da se što bolje pripremimo za kvantnu revoluciju?

Trenutno smo u procesu prelaska iz sfere teorije u sferu istraživanja i razvoja (R&D). Pitanje kako ovu oblast prebaciti iz akademije u industriju je glavno pitanje kojim se trenutno bave svi veliki univerziteti i tehnološke kompanije. 

Nekoliko velikih kompanija je napravilo kvantne računare sa ozbiljnim brojem qubita koji mogu da se koriste za rešavanje određenih problema i dostupni su svakome ko hoće da istražuje u ovoj oblasti. Imamo najavu da ćemo do 2023. imati 1000 qubitni računar, a za deset godina milion-qubitni, tako da i u ovoj oblasti počinje da važi neki novi Murov zakon.

Investiranje u ovu oblast se značajno povećava svake godine iako još uvek ima jako mali broj kompanija koje se komercijalno bave primenom kvantnih tehnologija, ali sve velike kompanije i fondovi žele da se što bolje pripreme i da postanu "Quantum ready".

Verovatno najznačajniji proces koji se trenutno dešava je edukacija i priprema mladih kadrova koji će u budućnosti predvoditi kvantnu revoluciju. To su pre svega hiljade studenata na različitim univerzitetima. Takođe, ima sve više primera da se edukacije i kursevi spuštaju i u srednje škole, pošto je procena da će tek te generacije moći da razumeju potencijal koji donose ove tehnologije. Ogroman novac se ulažu u edukaciju i mislim da je ovo jedna od konkretnih stvari sa kojom i mi u Srbiji treba da krenemo što pre.

Koje su oblasti primene kvantnih tehnologija?

Iako su nam na prvi pogled nama najbliža i najrazumljivija primena kvantne mehanike upravo kvantni računari i kvantno programiranje, postoji niz drugih oblasti gde će verovatno i mnogo brže moći da se primene zakoni kvantne mehanike. 

Neke od primena kvantnih tehnologija koje su lako razumljive su: 

• komunikacije - gotovo trenutan i siguran prenos informacija koji je nemoguće špijunirati;
• super precizni senzori u industriji;
• kamera koja može da snima iza ugla.

Što se tiče kvantnog programiranja ono će značajno unaprediti mnoge oblasti u narednih deset i više godina. 

Neke od najznačajnijih primena su: 

• proizvodnja lekova - višestruko brža proizvodnja novih antibiotika; 
• finansijski modeli za berze - mnogo brže i preciznije donošenje odluka; 
• veštačka inteligencija (mašinsko učenje) - eksponencijalno unapređenje brzine algoritama; 
• optimizacija saobraćaja - procesiranje velikog broja parametara sa automobila, gps sistema, mapa u realnom vremenu.

Da se vratimo na naslov teksta. Kvantna revolucija, koja je u toku, u nekom trenutku će prerasti u kvantnu ekonomiju. Do tada, desiće se dosta promena u našoj svakodnevnici izazvanih primenom ovih tehnologija.

Neki od poslova koje trenutno obavljamo će pretrpeti velike promene ili će postati suvišni jer će ulogu ljudi preuzeti super brzi algoritmi. Ipak, imamo još uvek dovoljno vremena da se pripremimo i naviknemo na sve te promene. 

I NARAVNO DA CEMO SE I TE KAKO IZNENADITI JER SE SADA PROMENE ZAPRAVO ODIGRAVAJU MUNJEVITO. MOZDA CE VREME KVANTNIH RACUNARA STICI MNOGO RANIJE NEGO STO MISLIMO.

KOROV I LJUDSKA VRSTA

 KOROV NE MOZE DA SE UNISTI, A NI LJUDSKA VRSTA IZGLEDA! STA GOD SE DOGADJA NA PLANETI ZEMLJI LJUDSKA VRSTA NEKAKO USPEVA DA PREZIVI. KAO I KOROV! ZASTO JE KOROV TOLIKO JAK? STA GA CINI TAKVIM? I COVEK?  COVEK KOJI  MOZE DA SE PRILAGODI SVIM MOGUCIM I NEMOGUCIM USLOVIMA ZIVOTA.

Korov je nepoželjan jer gajenim, odnosno kulturnim biljkama oduzima prostor, vodu, minerale iz đubriva, pa i svetlost. Ipak, neke korovske biljke mogu biti veoma dekorativne, neretko lekovite, pa čak i jestive. Bez obzira na to, čovek se trudi da ih odstrani iz agroekosistema. Eto odmah slicnosti  izmedju korova  i ljudi. I ljudi stete prirodi i priroda se bori na sve nacine.Na zalost covek ( korov) pobedjuje uglavnom

.Korovi su pretežno zeljaste biljke, u čijem rasprostranjenju i dinamičnom razvoju presudan uticaj ima antropogeni faktor. To mogu biti autohtone vrste ili sa drugih podneblja, a koje je opet čovek doneo. Njihov uspešan razvoj na obradivim površinama se objašnjava ne samo time što im čovek obezbeđuje sve uslove, mada su oni namenjeni kulturnim biljkama, već i time što su u takvim staništima oslobođene kompeticije kakvu imaju u svojim prirodnim staništima. Ove biljke su bioindikatori zemljišta koje sadrži organski otpad, ali su i akumulatori teških metala i drugih toksičnih jedinjenja koja stvara čovek. Znaci korov je jak zato sto mu covek to omogucava. A kako je i zasto onda covek tako jak?  I da korov se najbolje unistava hemijskim sredstvima. I covek takodje.

• Коров је биљка која самоникло расте где је човек не жели.
• Коров су све биљне врсте које нису циљ узгоја на некој површини.
• Коров је биљка која се сматра непожељном у одређеној ситуацији (биљка на погрешном месту).

Очигледно је да су ово поприлично антропоцентричне дефиниције и као такве могу се примењивати углавном на агроекосистеме. Aко посматрамо поље кукуруза и приметимо да ту расте рецимо маслачак, очигледно је да њему није место ту. У овом случају, маслачак угрожава усеве одузимајући им воду, светлост и хранљиве материје.
Опет, све нас упућује на то да термин коров нема никакву значајност, ни таксономску ни ботаничку. У зависности од локације где би се биљка нашла, у овом случају на којој плантажи или њиви, статус корова би се мењао.

Постоји и апсолутни парадокс где рецимо економски значајне биљке (пшеница, раж, пиринач, овас, кукуруз, јечам), када расту заједно, постају корови. Рецимо, у pлантажи пиринча не бисмо хтели да нам расте кукуруз. Паралела се јавља када се помињу коровске врсте, где се често означавају врсте које су алохтоне и инвазивне, са високим репродуктивним капацитетом, које се брзо шире и угрожавају нативне врсте.ништавајући нативне екосистеме зарад вештачких агроекосистема, човек нарушава природни баланс и ограничења која су прецизно регулисана природним законима. Зато и долази до наглог бујања неких коровских врста, које би иначе биле регулисане на различите начине, било физичким или хемијским факторима, било интеракцијама са другим биљкама и животињама. На исти начин долази и до бујања одређених животињских врста, које наилазе на лагодне услове  у униформним условима агроекосистема те се пренамножавају (истовремено уништавајући те исте усеве).

Морамо и поменути да сам процес људске борбе против ових имагинарних коровских врста носи бројне последице. Коришћењем различитих механичких, хемијских и биолошких мера, не води се само борба против коровских врстa, већ се јавља колатерална штета. То су првенствено земљишни организми, као и можда остаци претходних екосистема који трпе третмане хербицидима и машинама и бивају неповратно искорењене. Иронично је то што се бројним биогеохемијским циклусима, сви ти отпаци и штетне материје опет врате на наше тањире.

Позитивно је то што  баш ти бројни корови добијају на значају. Постоје бројне биљке, раније сматране коровима (мада технички и даље то јесу ако се нађу на погрешном месту), постају препознатљиве по неким другим особинама. Бројне биљке из фамилије Solanaceae разбијају тврдо земљиште и омогућавају коренима других биљака да продиру дубље, иако су већином пењачице/пијавице и буквално гуше засађене биљке.Такође, биљке као што су Taraxacum officinale, познатији као маслачак, Stellaria media, мишјакиња, и бројне биљке рода Urtica и Lamium (у народу познате као коприве и мртве коприве) су јестиве. Примећено је да постоје интеракције између различитих коровских биљака, те ако једна лучи хемијска једињења  може да се деси да нај тај начин онемогућава другим коровских врстама да расте.И да закључимо, реч коров је један продукт људске маште. Човек у свом себичном походу да потлачи све што може, доводи себе у слободу да означава где је чему место у природи. Са друге стране, може се колоквијално примењивати израз „коров” и „коровске врсте” на све врсте са израженим репродуктивним потенцијалом и отпорношћу на услове животне средине, које угрожавају друге. Остаје питање, како гледати онда на човека? Као коровску врсту планете Земље, која се брзо размножава, ограничава друге или као нешто друго? Само још једна тема за размишљање.

ZNACI KOROV I LJUDSKA VRSTA SU SE 'PRIMILI' NA PLANETI ZEMLJI BOLJE OD SVIH OSTALIH ZIVIH BICA. STO ZNACI DA MOGU TAKO DA SE 'PRIME' BILO GDE  U SVEMIRU.KOROV I COVEK U PAKETU. KAO NEODVOJIVA CELINA. I VRATIMO SE NA PRETHODNA DVA BLOGA KOJA CE VAM POTPUNO DOKAZATI ZASTO COVEK UVEK PREZIVLJAVA.

CEDJENJE

SAD SE MISLITE KAKVO CEDJENJE . PA NEKAKO PO MOM NACINU RAZMISLJANJA DA JE SVE NA SVETU POVEZANO  DOSLA SAM I DO OVE PRICE. VRLO POUCNE.  OVAJ  BLOG  I SLEDECI BICE VEOMA POVEZANI ,ZATO PROCITAJTE OBA . MADA  I PRICA O KAFANAMA INDIJANCIMA I  ZIVOTNOJ FILOZOFIJI ZAPRAVO CINI TRILOGIJU. MOJ OMILJEN NACIN PISANJA.

Priznati stručnjak držao je predavanje na Univerzitetu.

Nakon uvodnog izlaganja, on uze narandžu u ruke i upita:

Ako stisnem iz sve snage ovu narandžu, što će izaći iz nje?

Jedna devojka iz prvog reda dobaci: Glupog li pitanja!

Ako stisnete narandžu iz nje će izaći sok od narandže.

Predavač reče: Tačno. Iz narandže će izaći narandžin sok jer je samo to unutra!

Tako je i sa ljudima: Kad nas stisnu problemi, brige, strahovi, kad nas ogovaraju, kad nas neko uvredi, kad nam nanese bol… iz nas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba…

Rekli bismo da je to izašlo iz nas zato što nam je neko rekao ovo ili učinio ono, ali istina je da iz nas može izaći samo ono što imamo u sebi.

Zapamtite, ako vas nešto optereti, iz vas će uvek izaći samo ono što je već u vama.

Iz narandže nikad neće izaći sok od jabuke.

Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već ne nosite u sebi, ono što već nije u vama. 

Za realno sagledavanje sebe je potrebna hrabrost. Ipak, na kraju ljudi bolje prihvataju i slede hrabre. Ljudi se trude da se predstave u najboljem svetlu. Mi u većini slučajeva možemo da vidimo kada neko nije dovoljno siguran u sebe. Međutim, postoje i oni koji tu nesigurnost veoma vešto kriju.

Za mnoge, samopoštovanje ili svest o sopstvenoj vrednosti, često se sagledava kao funkcija onoga što neko postigne, nagomila ili izvuče od sveta u formi materijalnih dobara, titula, trofeja ili priznanja. Potreba za spoljašnjim izvorima samopoštovanja može da uvede čoveka u zavisnost. Kod tinejdžera ta potreba za poštovanjem od strane vršnjaka može da dovede do raznih oblika delikventnog ponašanja. Problem je u tome što ono spoljašnje nikako da zadovolji tu potrebu, pa ljudi grčevito nastoje da spoljašnjim potkrepljenjima ispune potrebu koja može da se ispuni samo iznutra.

Kao što sama reč kaže, radi se o samo-poštovanju, poštovanju sebe koje potiče iznutra, a ne iz spoljašnjih izvora. Što vam u većoj meri nedostaje iznutra definisano samopoštovanje, to ste podložniji spoljašnjem uticaju. Ako niste “načisto” sa sobom, oni spolja mogu da dopru do vas i ugroze vaše samopoštovanje. Dejstvo sveta na vidljivu sumnju u sopstvenu vrednost je kao stavljanje soli na otvorenu ranu. Ako ne volite sebe, ne verujete u sebe i ne prihvatate sebe, pokušaćete da nađete nekoga ko će to da radi umesto vas. Očajničko traganje za tim poštovanjem od strane nekog drugog, mimo vas samih, može da ima ogroman uticaj na izbore koje pravite.Samopoštovanje predstavlja stav o sopstvenoj vrednosti i značaju, dok je samopouzdanje vera u sebe i svoje sposobnosti. Često uslovljavamo sopstvenu vrednost, npr. “vredim dok sam uspešna u oslu, dok imam partnera, prijatelje”, međutim u tome grešimo. Naša vrednost ne treba da zavisi od naših postignuća, uspeha, materijalnih dobara, tačnije da bude uslovljena, već samim svojm postojanjem mi treba da vrednujemo sebe “vredna sam kao ljudsko biće”.Samopoštovanje se stiče kroz odnos sa roditeljima, u zavisnosti od kvaliteta tog odnosa razvija se nivo samopoštovanja. U najranijoj dobi, deca prihvataju mišljenja koja o njima imaju za njih značajni odrasli i usvajaju (internalizuju) ih kao svoja vlastita. Roditeljski odnos prema detetu koji je brižan, topao, pun ljubav i prihvatanja, dosledan i pravedan, kojim se uvažavaju prava i mišljenja deteta, rezultira time da dete internalizuje pozitivnu i realnu sliku o sebi, kao i osećaj kompetentnosti. Uopšteno, smatra se da osećaj samopoštovanja izgrađuje tokom treće godine života, kao osećaj ponosa, kada dete čini stvari na svoj vlastiti način. Ukoliko roditelji ne omoguće detetu istraživanje okoline u tom periodu, tada se umesto osećaja samopoštovanja mogu javiti osećaj srama i sumnje. U dobi od četiri do pet godina, samopoštovanje poprima kompetitivni karakter, a odobravanje od strane vršnjaka postaje važan izraz afirmacije samopoštovanja. U tom smislu, najvažnije je da li su se ključne osobe prema nekom odnosile sa poštovanjem, ljubavlju i brigom ili ne. Stavlja se akcenat i na socijalni milje kao važan faktor u samoproceni.

Samopouzdanje se razvija čitav život, kroz kontinuirano ulaganje, tako da ako roditelji nisu uspeli da pokrenu razvoj, mozemo to uraditi uz pomoć značajnih osoba iz okruženja. Ono se gradi kada se u nešto upuštamo, kada stičemo iskustva i na osnovu tog iskustva rađa se vera, poverenje u sebe. Samopouzdanje je naš doživljaj sebe, koliko verujem sebi, svojim sposobnostima, veštinama. Ako kroz različite životne problem prođemo bez značajnog narušavanja slike o sebi, možemo da kažemo da imamo stabilno samopouzdanje.

Samopouzdanje se zasniva na realnoj i pozitivnoj slici o sebi. Realistično sagledavanje sebe podrazumeva da smo svesni svojih mana i vrlina, realno sagledavam pozitivne i negativne aspekte sebe. Sledeća faza je prihvatanje svojih mana i slabosti, svesni nedostatka zapitamo se “šta mogu sa tim”.

 

Samopouzdana osoba nije savršena, obično imamo nerealnu predstavu osobe koja ima visoko samopouzdanje kao osobu koja se ne koleba, koja sve može. Iako se ponekad čini da najglasnija osoba u prostoriji ima najviše samopouzdanja, nije uvek tako. Zapravo, ona možda na taj način pokušava da sakrije svoj nedostatak samopouzdanja. Osoba koja je sigurna u sebe obično ne oseća potrebu da mnogo galami kako bi je drugi videli i čuli. Samopouzdana osoba samo zna koliko ne zna, i radi na tome da to popravi, nauči. Osoba koja nije svesna svojih mana, ne može ni da ih ispravi. Oseća se dobro u svojoj koži, takva kakva jeste, sa svojim autentičnim potrebama koje teži da zadovolji, i ponaša se uskladu sa njima. Osoba koja ima optimalno razvijeno samopouzdanje preuzima rizik, i sa njim se dobro nosi. Veruje da rešenje postoji u bilo kojoj situaciji, “ne znam da li ću uspeti ili ne u ostvarenju svojih ideja, želja i ciljeva, ali verujem da radim pravu stvar za sebe ili druge”. Krase je upornost, istrajnost i inicijativa da bi došla do cilja.

Ljudi često precenjuju ili potcenjuju svoje kvalitete. Zašto je to važno? Ako potcenimo sebe, nismo svesni svojih kvaliteta i sposobnosti, pa ćemo se često povlačiti pred izazovima. Manjak samopouzdanja rezultira nesigurnošću, sumnjom, ne preuzimanjem rizika i odustajanjem od svojih ideja. Osoba razmišlja na ovaj način, “Nisam razumeo šefa o čemu govori, mora da sam nesposoban ili glup”, osoba dodeljuje sebi negativne etikete i polazi od pretpostavke da sa njom nešto nije u redu. U suprotnom, kada precenimo svoje kvalitete, upuštaćemo se u veće rizike pa to može po nas biti pogubno. Naravno, u toku različitih životnih kriza naše samopouzdanje nije stalno na istom nivou. Nekada imamo više vere u sebe, nekada manje, povremen manjak samopouzdanja potpuno je normalna stvar.

Dok u mnogim slučajevima preuveličavanja ili minimiziranja izviru iz neuravnoteženog sagledavanja drugih ili sveta oko sebe, ponekad na iskrivljen način sagledavamo i same sebe. Samouverenost – reč prilično korišćena u ovoj zemlji (SAD) – zapravo je jedan od nezdravih oblika ponosa. Slede neke od definicija koje pomažu da se razjasne pojmovi na ovom području:

Samovrednost: vrednost koju ima svako ljudsko biće.

Samopoštovanje: stepen do koga neka osoba poštuje samu sebe – čak i kad se susreće sa neizbežnim neuspesima u životu. Zdravo samopoštovanje ne utiče na to kako neka osoba vrednuje sebe u odnosu na druge.

Samopouzdanje: ponos ili mera čovekovog verovanja u sopstvenu vrednost, omiljenost i sposobnost, posebno ako se poredi sa drugima. (Neke studije o samopouzdanju govore o “samovrednovanju” kao sinonimu samopouzdanja, čineći tako rezultate ponekad zbunjujućim.)

Dok je svima nama potreban zdrav smisao za samovrednovanje, neuravnotežen nivo samopouzdanja često vodi ka lošem ponašanju. Iako je savremena kultura mnoge probleme našeg društva pripisala “slabom samopouzdanju”, nekoliko uobičajenih verovanja o samopouzdanju nisu ništa drugo do mitovi. Studije koje je sprovodio Nikolas Emler, socijalni psiholog, pokazale su da ljudi koji imaju visoko mišljenje o sebi predstavljaju daleko veću pretnju drugima od ljudi sa slabim samopouzdanjem.

Studije su pokazale i da ljudi sa visokim samopuzdanjem više od ostalih imaju rasističke stavove, odbacuju društveni pritisak odraslih i svojih vršnjaka i upuštaju se u psihološki rizične aktivnosti kao što je vožnja pod uticajem alkohola ili prebrza vožnja. Očigledno, ljudi koji suviše dobro misle o sebi skloni su da svojom nesmotrenošću ili popriličnom neljubaznošću povrede druge ljude.

Pobornici izgradnje jakog samopouzdanja često kao uzročni činilac mnogih bolesti društva navode slabo samopouzdanje. Međutim, jedno istraživanje je pokazalo da slabo samopouzdanje nije činilac rizika za delikvenciju, nasilje, upotrebu droga i alkohola, loš uspeh u školi ili rasizam. Slab osećaj sopstvene vrednosti jeste činilac rizika za depresiju, tinejdžersku trudnoću, poremećaje u ishrani i zlostavljanje od strane nasilnika.

Uprkos potrebi za povećanjem samopouzdanja, širom sveta rasprostranjeno verovanje u moć izlečenja svega i svačega podizanjem samopouzdanja stvorilo je ogromno tržište za neprimerene priručnike za samopomoć i vaspitne programe. Posebno je država Kalifornija uložila značajna sredstva u pokušaj da podigne samopouzdanje svojih građana. Nažalost, svi takvi napori za podizanje samopouzdanja nisu ništa više nego psihoterapeutski ekvivalent “zmijskog ulja”.

Minimiziranje sopstvene vrednosti

Neki ljudi su stroži prema sebi od bilo koga drugog u svom životu. Mi imamo težnju da sudimo sebi na osnovu svog ličnog identiteta, porodičnih odnosa, akademskih postignuća, uspeha u društvu, osećaja bezbednosti, pa čak i izgleda svog tela. Dok su neki najstrožiji kritičari sami sebi, samoprezir je retko koristan. Kao što je objašnjeno u nastavku teksta, ako možete da uradite bilo šta pozitivno za bilo koga na svetu, vi niste bezvredni!

 

Nisam bezvredan zato što:

•  doprinosim nečim dobrobiti drugih.
•  ono što radim može da ima pozitivno delovanje.
•  to što sam živ čini razliku bar jednoj osobi (a ta osoba mogu biti ja).
•  pružanje ljubavi, razumevanje drugih, drugarstvo, ohrabrivanje, druželjubivost, savetovanje ili tešenje znače nešto.
•  mogu da poštujem svoje mišljenje i inteligenciju. (Ako me još i drugi poštuju, to je znatan bonus.)
•  imam samopoštovanje i dostojanstvo.dima koji mrze sami sebe lako je da mrze i druge, naročito one koji su im unizili ponos. Kao grešna ljudska bića, svi smo mi sposobni za postupke koji prouzrokuju krivicu ili stid. Dok neka dela zaslužuju ovaj odgovor, druga ih ne zaslužuju. Problem za većinu je da ih razlikuju.

  I dok krivica često može biti zdrava, za nju je poznato da je korisna samo kad vodi ka promeni. Stid koji nam se utiskuje u psihu, i ne možemo da ga se oslobodimo, ne samo što je beskoristan, već je i gori od toga. Neki ljudi su usvojili osećaj stida još od ranog detinjstva. Oni smatraju da su bezvredni i da zaslužuju kaznu. Ovako duboko usađena krivica može čak da porazi i samu sposobnost vođenja razumnog života. Oproštenjem darovanim na krstu, hrišćanstvo nudi veoma delotvorna i održiva rešenja za izazove krivice i slabog samovrednovanja. Ogromna žrtva koja je učinjena na krstu predstavlja potvrdu suštinske vrednosti svakog ljudskog bića.

  Oni koji prihvataju ovaj dar ne treba da omalovažavaju druge, pa čak ni da se porede sa drugima kako bi izgradili sopstveno samovrednovanje. Suštinska bezgranična vrednost svakog ljudskog bića ih uverava u njihovu ličnu samovrednost, ostavljajući im prostora da vode računa o tradicionalnom nalogu da je “bolje poštovati druge nego sebe” bez straha da će izgubiti svoj ugled.

  Kad prihvatite činjenicu da imate bezgraničnu vrednost i učinite je delom sopstvenog razmišljanja, to shvatanje će imati pozitivan uticaj na vaš osećaj samovrednovanja, a razumevanje da i sva druga ljudska bića imaju bezgraničnu vrednost izravnava teren za život. Zato je pogrešno objašnjenje samopouzdanja kao da znači kako ste suštinski vredniji od drugih ljudi. Bezgranična vrednost vas kao ljudskog bića jednostavno ne može biti veća od bezgranične vrednosti drugog ljudskog bića.

  SAD DA SE OSVRNEMO NA PRETHODNI BLOG I NA ZIVOTNU MUDROST I PRAVE VREDNOSTI. NAUCILI SMO DA MUDAR COVEK PREPOZNAJE PRAVE VREDNOSTI. ZATO IZ SEBE ISCEDITE ONO NAJBOLJE I VOLITE LJUDE OKO SEBE. SIRITE EMPATIJU I ONA CE VAM SE VRATITI SIGURNO. UPOZNAJTE DOBRO SEBE ,CENITE SEBE PA CE DRUGI  U VAMA VIDETI KVALITETNE LJUDE.  
  

KAFANA, CIGANI, INDIJANCI I Z IVOTNA MUDROST

I NEMOJTE DA MISLITE DA JEDAN POJAM S DRUGIM NEMA VEZE. NAPROTIV. SVA CETIRI DAJU JEDNU CISTU FILOZOFIJU . SAMO SVA CETIRI POVEZANA CINE ZIVOT ZAISTA KVALITETNIM. NA ZALOST KAFANE I INDIJANCI SU ISTREBLJENI, A CIGANI I ZIVOTNA MUDROST JEDVA JOS POSTOJE.

Naravno idemo redom. Kafane  kazete postoje jos, pa mozda ,ali to svakako nisu one o kojima je ovaj post. Pricam o kafanama sa kockastim stolnjacima  sumnjive cistoce, sa gazdom koji nema fakultet, a zna psihologiju i pedagogiju,  koji zna po nacinu kako ulazite kako ste raspolozeni  i sta da vam ponudi  da popijete ,koji daje "na crtu" a i sam ne veruje da cete mu platiti, o violinisti koji zna kad koju pesmu da vam svira, o "inventaru" u vidu usamljenog coveka u uglu  koji je zaboravio da zemaljski dani teku i prolaze pord njega. O dusi kafane koja je tu na cosku bila samo zbog vas, u  kojoj ste sacuvali svoju dobrotu . I nemojte mi sad tu pricu o pijancima i kafani kao leglu poroka. Naravno da se u kafani pije, i bije, i slavi i tuguje. Ali tu ste na svome  i sa svojima. Tu ste ono sto jeste. I u tome je poenta.

Indijanci su poznavali zivotnu mudrost kao ni jedan narod kroz celu istoriju. Pa ni danas  u doba brzog interneta nismo im ni  do kolena. Medjutim, belom coveku se nije svidelo sto "divljaci" znaju i shvataju sto oni nikada nece, pa su ih istrebili na svojoj zemlji.

Cigani su narod koji je slobodan i kao i  Indijanci zive  u skladu sa prirodom i postuju njene zakonitosti. Njihova mudrost nije ogromna kao kod Indijanaca, ali oni su shvatili osnov zivotne filozofije.

Zivotna mudrost je ono sto treba da posedujemo da bi proveli i iskoristili pametno vreme koje nam je dato za zivot . Ako ne znamo sta je osnovna zivotna mudrost nas ce zivot biti skup losih odluka i posledica koje su nam te odluke donele.

Ne postoji jedinstvena definicija mudrosti, no ono što je sigurno jest činjenica da mudrost uključuje donošenje točne procjene u situacijama u kojima postoje sukobljeni interesi i kada nam prvi pogled ne postoji jasno rješenje određenog problema.

Zbog svoje apstraktne prirode, mudrost stručnjacima diljem svijeta predstavlja fokus brojnih istraživanja. Zahvaljujući naporima u istraživačkom radu, pronađene su brojne zanimljivosti o mudrosti pomoću kojih je neke njezine aspekte lakše shvatiti.

Osobine i razvoj mudrosti

Pronađeno je da se mudrost može prognozirati na temelju četiri faktora, a to su inteligencija, osobine ličnosti, kognitivni stilovi i životna iskustva. Ono što mnogi laički svrstavaju u ove faktore je dob, odnosno teoriju da su stariji pojedinci mudriji. No, to baš i nije tako.

Pokazalo se da dob nije značajno povezana s mudrošću, a rezultati su pokazali da mudrost naglo raste za vrijeme adolescencije i mlađe odrasle dobi (od 15 do 25 godina). Međutim, u prosjeku ostaje stabilna u srednjim godinama i mlađoj starijoj dobi (između 25 i 75 godina). Čini se da mudrost svoj vrhunac dostiže između pedesetih i šezdesetih godina života. Iako godine jesu nužan uvjet za razvoj mudrosti, nisu dovoljne za nju, a to su potvrdila i istraživanja.

Od svih istraživanih faktora, mudrost je najznačajnije povezana s kreativnosti i kognitivnim stilovima, posebno tzv. procjenjivačkim i progresivnim stilovima razmišljanja. Riječ je o stilovima koji se odnose na sposobnost vrednovanja i uspoređivanja različitih problema izvan uobičajenih pravila, a to znači da osoba pokazuje veliku toleranciju na nejasnoće. Stoga, vrlo je jednostavno zaključiti da mudri ljudi u naizgled bezizlaznim situacijama uvijek uspijevaju pronaći relevantne informacije iz različitih izvora te ih kombinirati u jedinstveno rješenje problema.ako bi otkrili tko su mudri ljudi te koje su njihove posebne karakteristike, znanstvenici su godinama ispitivali ljude o tome što misle koja su glavna obilježja mudrih pojedinaca. Osim karakteristika poput kritičkog prosuđivanja, oštroumnosti, brzog korištenja informacija i iznimnog razumijevanja, postoji još nekoliko objašnjenja što znači biti mudar:

• biti zainteresiran više za opće nego za osobno dobro,
• prihvatiti sebe sa svim svojim uspjesima i neuspjesima bez velikih žaljenja,
• prihvatiti svoje roditelje koji su učinili najbolje što su mogli iako nisu bili savršeni i zato zaslužuju ljubav,
• prihvatiti vlastiti život kao najbolji što smo ga mogli dobiti,
• prihvatiti neizbježnost smrti.

Prema ostalim teorijama, mudrost se promatra kao završna faza razvoja ličnosti, odnosno kao zadnja faza kognitivnog i intelektualnog razvoja koja omogućava rješavanje složenih problema. Za mudrost je također potrebno razvijati fluidnu inteligenciju i implicitno znanje, odnosno onu vrstu znanja koja se ne stječe formalnim obrazovanjem već osobnim iskustvom.

Stoga su upravo oni pojedinci koji imaju razvijenije osobine ličnosti poput otvorenosti prema iskustvu skloniji upuštanju u različita životna iskustva iz kojih mogu mnogo toga naučiti. Međutim, svi navedeni faktori bi trebali djelovati međusobno kako bi se mudrost razvijala i povećavala u životu pojedinca.

S obzirom na sve navedene faktore koji sudjeluju u razvoju mudrosti, vrlo je jednostavno zaključiti da ne možemo samo na temelju vlastitih napora postati mudri. Drugim riječima, ne postoji točan recept za mudrost, ali postoji nekoliko jednostavnih savjeta pomoću kojih možete lakše donositi odluke i rješenja u složenim životnim dilemama:

• budite otvoreni prema novim iskustvima te se trudite uvijek raditi na sebi,
• razvijajte fluidnu inteligenciju, kreativnost i divergentno mišljenje,
• trudite se na probleme uvijek gledati iz više različitih perspektiva,
• uvijek težite napretku i učenju novih i korisnih informacija,
• naučite ponekad prešutjeti (čak i onda kada ste u pravu),
• prije donošenja važnih odluka, razmislite o posljedicama,
• razgovarajte s drugima i naučite slušati što vam govore,
• trudite se razvijati vlastite sposobnosti i vještine,
• nemojte odgađati obveze i rješavanje problema,
• usredotočite se više na proces nego na završetak,
• budite ljubazni i iskreni prema drugim ljudima,
• budite svjesni vlastitih nedostataka i slabosti,
• preuzmite odgovornost za vlastite postupke,
• trudite se ostaviti dobar primjer drugima,
• pokušajte u svemu pronaći nešto dobro.

Rješavanje složenih životnih dilema nije jednostavno, posebno kada nemate dovoljno životnog iskustva koje bi vam pomoglo u rješavanju takvih situacija. Stoga nemojte izbjegavati rješavanje naizgled nerješivih problema već pokušajte pronaći neki način pomoću kojega možete doći do relativno prihvatljivih rješenja.

Čak i ako pogriješite, naučit ćete lekciju koja će obogatiti vaše životno iskustvo, a to će vam kasnije itekako biti korisno kada se nađete u sličnim ili još gorim situacijama. Nemojte se nikada prestati truditi i usavršavati jer, čak i onda kada padnete, naučit ćete se svaki put iznova ustati i naučiti lekciju.

Sad da se vratimo na onog  gazdu nekadasnje kafanice. Za njega se moze reci da je bio mudar. Kao i Indijanci i Cigani. Zivotnu mudrost danas poseduju retki ljudi . Zato su oni srecni  i uspesni . Da bi bilo ko od nas to postigao treba da bude mudar kao gazda kafane koja svakom pruza utociste i utehu, da je pun  zivotnog  znanja kao svaki Indijanac, da je potpuno slobodan kao svaki Ciganin i da mu zivotna filozofija bude spoj svih pravih vrednosti u zivotu. KO JE ZABORAVIO DA SE PODSETIMO KOJE SU PRAVE VREDNOSTI:

Vreme

Vreme je najznačajnija vrednost na svetu, vrednost od suštinske važnosti za svakog čoveka. Vrednost koja se može potrošiti, ali ne i ponovo stvoriti. Bez obzira na to koliko novca imate, vreme koje ste već proveli ne možete kupiti i ponovo proživeti. To treba imati na umu svaki sledeći put kada shvatite da gubite vreme. Proživite svaki trenutak života kvalitetno, punim plućima i stvarajte uspomene koje će obeležiti vaš život. P.S. Ne zaboravite da iskoristite vreme da ostvarite svoje snove!

Ljubav

Možete kupiti seks. Možete kupiti intimu. Možete kupiti privremenu devojku ili dečka. Ali nikada nećete moći da kupite pravu ljubav, jer prava ljubav nije na prodaju. Štaviše, novac odmaže u tome da pronađete pravu ljubav, jer u svetu gde su poremećene prave životne vrednosti, devojke često biraju bogate muškarce, a ne one u koje su iskreno zaljubljene. Čuvajte svoju pravu ljubav. Čuvajte svaki oblik ljubavi: ljubav u porodici, u zagrljaju voljene osobe, najboljih drugarica… Ljubav daje smisao našem životu, uzdiže nas i održava u životu. Ne postoji ništa lepše što se u životu može doživeti. Ljubav je izvor pozitivne energije i sreće.

Sreća

Svi smo čuli da novac može da vam kupi jet ski, jahtu, skupocena kola i sve što ide uz to, ali ako nećete ceo život živeti na toj jahti, novac vam neće kupiti sreću. Tačnije, kupićete trenutak sreće, ali istinsku, dubinsku sreću sa kojom živimo ne možete kupiti. Pravu sreću ne možete kupiti i zavesti skupim i ekstravagantnim stvarima. Tek kada naučite da možete da budete srećni bez ijednog dinara u novčaniku, naučićete da budete srećni u svakoj životnoj okolnosti. Zato tražite sreću u onome što nije prolazno.

Hrabrost

Nasuprot verovanju, ne rađamo se sa hrabrošću, tačnije niste se rodili više ili manje hrabri od momka ili devojke pored vas. Najjednostavije rečeno, hrabrost je stvar sopstvenog izbora. Svi mi odlučujemo da li ćemo i koliko biti hrabri na osnovu rizika kom smo pritom izloženi. Hrabrost ne postoji samo u opasnim situacijama. Hrabrost se dokazuje malim, ali značajnim delima, pomaganjem, odricanjem. Koliko ste hrabri da se izborite sa sopstvenim strahovima? Da se suočite sa sobom? Hrabrost se ne kupuje, ona se poseduje.

Intelekt 

Novac može da vam kupi sve knjige ovog sveta. Može vam omogućiti najbolje nastavnike i profesore, najbolje obrazovanje, ali… Veliko ali! Prva stvar je da svoj koeficijent inteligencije nećete moći baš lako da povećate, tačnije to je vrlo moguće, ali i vrlo teško. To je ona istinita priča da fakultet ne završava pametan, već uporan, kao i da su nekada oni koji nemaju taj isti fakultet, mnogo inteligentniji od onih koji su isti završili. Druga stvar, novac ne može da vam kupi volju za učenjem, volju za razvijanjem, inteligenciju i sposobnost da uradite prave stvari u pravo vreme. Naravno, utičite na svoj intelekt i obogaćujte se. Uvek je lepo razgovarati sa obrazovanom i pametnom osobom. Ne zapostavljajte svoju inteligenciju, nadograđujte je, ali se ne plašite onih koji imaju mogućnost da se obrazuju bogatije. To ne mora ništa da znači.

SAD PRETESKO JE LJUDE VRATITI NA PRAVI PUT. COVEK DANAS NIJE SLOBODAN JER JE ZAVISAN OD TEHNOLOGIJE ,PRAVE VREDNOSTI SU SE IZGUBILE - NIKO VISE NI NE ZNA KOJE SU. ZATO SAM IH I PONOVILA IAKO BI SVI TREBALI DA IH ZNAMO. MESTA U KOJIMA VLADA EMPATIJA JE SVE MANJE,A NESRECNIH I NESHVACENIH LJUDI SVE VISE. PA NISTA. POKUSAJMO SVI MAKAR NA SVOM LICNOM NIVOU DA UNESEMO MUDROST I PRAVE VREDNOSTI U NAS ZIVOT!

SREBRO I 'PLAVA KRV'

 SREBRO. PLEMENITI METAL NEOPRAVDANO  ZAPOSTAVLJEN. LJUDI ZLATO SMATRAJU ZA NESTO NAJVREDNIJE. A OPET SREBRO  U NAMA NAS RAZLIKUJE  OD NASIH PREDAKA I SREBRO JE NESTO STO NAM STITI ZDRAVLJE.  PRICA O SREBRU JE JEDINSTVENA KAO STO JE I ONO. PA POCNIMO OD POCETKA.

Ispostavilo se da čovekov organizam sadrži značajne količine srebra. Naprimer, u tkivima našeg organizma količina srebra dostiže 0,02 mg na 100 gr suve mase. Najviše srebra sadrže tkiva velikog mozga, jezgra nervnih ćelija, žlezde endokrinog sistema, spoljni deo oka i kosti.
Znači srebro je neophodni strukturni element tkiva našeg organizma

Veliki deo ljudskog genoma delimo sa Neandertalcima i drugim arhaičnim vrstama, a samo nas srebro čini jedinstvenima, kažu naučnici u ovom izveštaju.

Dobro je poznato da ljudi dele deo genoma sa Neandertalcima, ali novo istraživanje pokazalo je u kojoj meri je ljudski genom jedinstven za našu vrstu, a ne nasleđen od naših arhaičnih predaka - za šta se ispostavilo da je u pitanju jako mali procenat.

Istraživači su otkrili da je samo 1.5 do 7 posto modernog ljudskog genoma zapravo jedinstveno ljudsko. Ova iznenađujuće mala brojka zaslužna je za naš neuralni razvoj i funkcije koje su pomogle u svim adaptivnim promenama koje su u toku prethodnih 600,000 godina učinile da čovek danas bude to što jeste, kažu rezultati njihovih istraživanja.

Ovo istraživanje ne govori previše o tome šta karakteriše genom koji delimo sa arhaičnim homininima, ali Šejfer kaže da baš ovo može biti jako teško odrediti. Umesto toga, on spominje druge studije koje su ukazale na alele gena koji su uključeni u imuni sistem koji je bio u prednosti kada govorimo o prirodnoj selekciji u slučajevima “adaptivne introgresije” ili ukrštanja kod ljudi koji su nasledili DNK od arhaičnih hominina. Iako manje od 7 posto deluje kao veoma mala količina jedinstveno ljudskog DNK, ta približna brojka procenta ljudskog genoma mogla bi odrediti više o ljudskoj vrsti nego što bismo mogli i da zamislimo.

Još su Stari Grci znali za izuzetnu lekovitu moć srebra. Primetili su tokom dugih ratnih pohoda da aristokratija ne boluje, dok trupe nižih klasa masovno umiru od dizenterije. Uzrok je bio taj što je aristokratski deo vojske jeo iz srebrnog posuđa!

Na ostrvima u Egejskom moru pronađeni su dokazi da su ljudi izdvajali srebro još 3.000 godina pre Hrista. Srebro ima i svoju istaknutu ulogu u grčkoj i rimskoj mitologiji. Srebro je povezivano sa lečenjem, regeneracijom i isceliteljskim sposobnostima.

Apolon, bog svetlosti, lečenja i medicine, uvek je prikazivan sa srebrnom posudom u ruci. Njegova sestra Artemida, pošto je izgubila ruku u borbi, dobila je srebrnu zamenu kao simbol izlečenja.

Znamo da se na mnogim dvorovima kroz istoriju jelo iz srebrnog posuđa, srebrnim priborom. Nije tu bila reč samo o dokazivanju prestiža i bogatstva. Da im je to bila namera, posuđe i pribor bi pravili od zlata. Srebrne kašike su ih čuvale od svih pošasti toga doba. Pošto je srebro izuzetno meko, oni su sa jelom unosili i čestice ovog metala. Rezultat toga bila je i slaba plavičasta pigmentacija na njihovoj koži, »plava krv«, danas poznata kao argirija.

Današnji konzumenti srebra neće p

Ljudi su napravili mnogo grešaka u svojoj istoriji. Jedna od njih bila je što su zapostavili lekovitu moć srebra. Srebro se na velika vrata vratilo u naučne laboratorije kasnih 70-ih godina XX veka, kada je tim lekara sa Vašington Univerziteta u Sent Luisu, u svojim istraživanjima slučajno primetio njegove neverovatne rezultate u uništavanju patogenih mikroorganizama. Ova istraživanja skrenula su pažnju i drugih naučnika, ali su i danas odlični rezultati koje oni postižu uglavnom poznati uskim naučnim krugovima, daleko od udžbenika medicine ili apoteke u susedstvu.

Dok naučna saznanja i najnovije tehnologije nisu osvojile proizvodnju koloida po prihvatljivim cenama, nisu zaista ni postojali uslovi da srebro uđe u masovnu upotrebu, da bude dostupno svim slojevima stanovništva. I danas, nažalost, visoki tehnološki zahtevi u proizvodnji pravih koloida i jonizovanih čestica nezamislivo male veličine, čine da je povratak »srebrne medicine« rezervisan samo za razvijenije zemlje.

Svežiji primer: pojavom pandemije gripa izrađuju se zaštitne maske od srebrnaste ili posrebrene tkanine. To nije slučajno.

Ovaj prirodni antibiotik ne treba uzimati samo u kriznim situacijama, već ga treba uzimati redovno. Tako se generalno podiže imunitet, jača organizam…

Naučnici ispituju moć srebra u laboratorijama i postižu zapanjujuće rezultate u koje je nekad teško poverovati. Navodimo izveštaj studije obavljene na Univerzitetu Severnog Teksasa 2003. godine. Eksperimenti su rađeni in-vitro, tj. ispitivano je dejstvo koloidnog srebra na žive kulture raznih patogenih bakterija – stafilokoka, kandida, salmonela i pseudomona. Rezultati: Stafilokoka – populacija više od 10 miliona jedinki nestala je posle 4 minuta izloženosti koloidnom srebru koncentracije 15 ppm. Salmonela – populacija više od 10 miliona jedinki u potpunosti je nestala posle 7 minuta izloženosti koloidnom srebru koncentracije 15 ppm. Kandida – populacija više od milijardu jedinki nestala je posle 2 minuta. Pseudomonas – populacija više od 13 miliona jedinki svedena je na nulu posle 10 minuta. 

Drugo istraživanje rađeno na Mikrobiološkom odeljenju Brigam Jang Univerziteta pokazalo je da srebro i u vrlo malim koncentracijama zaustavlja razvoj i uništava razne vrste bakterija: Stafilokokokus aureus (izazivač upale pluća, infekcija oka, sepse, postoperativnih infekcija rana, meningitisa, osteomielitisa itd.) bila je inhibirana već rastvorom koncentracije 2,5 ppm, a ubijena rastvorom od 5 ppm. Šigela bojdi (izazivač dizenterije) inhibirana je rastvorom koncentracije 1,25 ppm, a ubijena rastvorom od 2,5 ppm. Salmonela arizona (uzrok većine trovanja hranom) inhibirana je u rastvoru od 2,5 ppm, a ubijena u rastvoru od 5ppm. Ešerihija koli (izazivač trovanja hranom, infekcija urinarnog trakta, dečje dijareje, infekcija respiratornih organa i infekcija rana) ubijena je koncentracijom od 2,5 ppm. Pseudomonas aeroginoza (infekcija opekotina i rana, keratitis, pneumonia, meningitis, infekcije urinarnog trakta) isto tako je inhibirana na koncentraciji 2,5 ppm, a ubijena koncentracijom od 5 ppm. Streptokoka pneumoniae (izazivač pneumonie, meningitisa, sinusitisa, upale uha) inhibirana je koncentracijom od 2,5 ppm, a ubijena koncentacijom od 5 ppm. Streptokoka mutans (glavni uzročnik zubnih naslaga, upala desni i karijesa) ubijena je pri koncentraciji od 5 ppm, itd.

Dr. Robert Beker, profesor ortopedije na Univerzitetu u Njujorku i jedan od priznatih istraživača primene srebra u medicini, primetio je korelaciju između niskog nivoa srebra u organizmu i oboljevanja, kao i spore regeneracije kostiju. Doktor Beker kaže: »Ali ono radi i mnogo više od toga. Gledao sam kako se koštana i meka tkiva kod pacijenata starijih od 50 godina, u
prisustvu srebra, regenerišu istom brzinom kao kod male dece.«

Dr Geri Smit, poznati američki istraživač kancerogenih oboljenja, piše: »Veoma je moguće da je srebro ključno povezano sa pravilnim radom prirodnog odbrambenog sistema. U nedostatku srebra narušava se imuni sistem čoveka, što u većini slučajeva vodi ka kancerogenim oboljenjima. Mislim da je deficit srebra u organizmu razlog za postojanje kancera i za rast broja ovih oboljenja u svetu. U istraživanjima smo potvrdili da kancerogene ćelije u prisustvu srebra prestaju da se razvijaju i telo se oporavlja. Kada nivo srebra drastično padne ili ga uopšte nema, kancerogene ćelije se nesmetano razvijaju.« Najnoviji prodori u lečenju karcinoma takođe idu u ovom pravcu. Poznati su uspesi dr Bjorna Nordenstroma iz Švedske koji postiže velike uspehe u lečenju raka dojke. Njegov metod povezan je sa upotrebom srebra. On stavlja igle od čistog srebra u tkivo kancera i propušta kroz njih slabu struju. Dr. Geri Smit na osnovu svojih istraživanja tvrdi: »Kada je srebro bilo prisutno, ćelije kancera su se dediferencirale i telo se oporavljalo.«Zvanična potvrda o netoksičnosti srebra može se naći u Preporukama o kvalitetu vode za piće Svetske zdravstvene organizacije, gde je navedeno: »Nije potrebno propisivati gornje granice za prisustvo srebra u vodi, zato što srebro u vodi nije opasno po ljudsko zdravlje«. Standardi Evropske Unije nemaju gornju granicu za prisustvo srebra u vodi za piće. Naprotiv, Svetska zdravstvena organizacija, Evropska Unija, kao i Agencija za očuvanje životne sredine SAD, posebno preporučuju srebro kao moćno dezinfekciono sredstvo vode za piće. Pre otkrića penicilina 1934. godine, srebro je bilo jedini lek za mnoge bolesti, ali i veoma skup. 1983. godine Ministarstvo zdravlja SAD priznalo je srebro kao neškodljivo i dozvolilo upotrebu bez lekarskog recepta.

Zahvaljujući najnovijim istraživanjima i primeni novih tehnologija, srebro se pojavljuje kao čudo moderne medicine. Poznato je da antibiotici mogu da unište više desetina vrsta patogenih organizama, dok ih srebro ubija više od 650!

Nano srebrna voda sastoji se od čiste demineralizovane vode u kojoj se nalaze čestice – nano joni srebra (Ag+) veličine 2-5 nm (nanometar je milijarditi deo metra). Jedna kašika nano srebrne vode ima preko 45 biliona jona srebra, više nego što čovek ima ćelija u svom telu.

Razlika između nano i koloidne srebrne vode je upravo u toj veličini čestica srebra. Koloidna srebrna voda ima krupne čestice, veličine 200 do 500 nm pa i krupnije. Da bi bila jasnija prednost nano čestice zamislite da su nano joni srebra neki srebrni meci i da njima pucamo na vojsku bakterija i virusa. Da li biste više voleli da pucate jednim debelim topovskim đuletom ili sa 45 biliona srebrnih metaka? Drugim rečima, za isti učinak, dnevna doza koloidne srebrne vode bila bi i do 15 litara, dok bi dnevna doza nano srebrne vode bila jedna supena kašika. Nano srebrna voda je, zavisno od namene, od 300 do 17.000 puta aktivnija od obične koloidne srebrne vode.

Nano srebrni jon ubija bakterije i viruse, a da pri tome ne postoji mogućnost »predoziranja« niti rezistentnosti. Potpuno je netoksično i nealergijsko. Kako je srebro u jonskom obliku, svaki višak koji nije potreban organizmu lako se eliminiše i ne akumulira se u tkivima. Srebro ne oštećuje jetru, bubrege, ni druge organe.

Na kraju bih dodala da se i dandanas  u mnogim narodnim predanjima, pričama i bajkama, srebro se smatra jedinim metal kojim je u moguće ubiti vukodlake i druga mitološka bića. Čak i u modernim naučno-fantastičnim romanima i filmovima često koristi taj motiv.

 Srebro je mekano, rastegljivo i lako kovno što omogućava njegovo lako oblikovanje i izvlačenje u tanke žice i folije svetlucave bele boje zato se još u dalekoj prošlosti koristilo za pravljenje nakita.Kod dodele medalja na sportskim takmicenjima koristi se opet kao nesto drugo jer bolja je zlatna mdalja od srebrne, medjutim  po meni srebrna medalja i te kako ima veliku vrednost  gledano u sirem kontekstu jer oznacava sredinu (izmedju zlata i bronze) sto je u svkodnevnom zivotu najbolje. Biti u "zlatnoj sredini" je ostvarivi moto svakog coveka.

SREBRO JE PRELEPO, SREBRO JE ZDRAVO, SREBRO JE DOSTUPNIJE 'SREDNJOJ' KLASI I SREBRO OPET DEMANTUJE NASE POREKLO PO DARVINU OD MAJMUNA DO COVEKA PREKO NEADERTALACA I DENISOVACA , A DOKAZUJE NASE VANZEMALJSKO POREKLO.

 

ostati »plavokrvni« zato što se nano srebro ne zadržava i ne taloži u organizmu. U pravoslavnim hramovima prilikom pričešća koriste se srebrne posude i srebrne kašičice, što takođe nije bez razloga.

TRACARENJE

BAS I NEMAM UVOD U OVU TEMU. A NAMETNULA MI SE VISE PUTA PA SAM JE OBRADJIVALA NA RAZNE NACINE. NEKAD KAO PRICU O ISTINI I LAZI NEKAD KAO PRICU O COVEKOVIM GRESIMA ( A TRACARENJE JE GREH) NEKAD JEDNOSTAVNO KAO NACIN MODERNE KOMUNIKACIJE KOJI FAVORIZUJU MEDIJI (SKANDALOZNO) I SLICNO. TAKO DA SVI TRACARIMO BEZ IZUZETKA ALI SA VELIKOM RAZLIKOM. JER TRACARENJE POSTAJE GREH KADA SE PREDJE GRANICA I NEKA OSOBA BIVA UGROZENA ZBOG TOGA.

Trač partija uz kafu sa prijateljicom, komšinicom ili kolegama na poslu mnogima predstavlja pravo zadovoljstvo. Tračarenje u najizvornijoj formi predstavlja vrstu razonode. Trač može biti i psihološki ventil koji neko izražava bez prisustva osobe o kojoj se priča. Iz tog razloga tračarenje nije uvek "ekološki" opravdana radnja.Ogovaranje je često izazvano ljubomorom koja je strah od gubitka pozitivne slike o sebi. Tada ljubomora postaje okidač za različite teme o drugoj osobi, čiju vrednost treba devalvirati, umanjiti ili relativizovati.Kada neko želi da poseduje ono što drugi ima, a smatra da ta osoba to ne zaslužuje, onda počinje da je ogovara, čime smanjuje razliku u ličnom doživljaju između sopstvenog "nedostatka - osećaja inferiornosti" i tuđeg doživljaja superiornosti. "Ventiliranje" osećanja kroz priču o nekom ili nečemu može biti bezazleno i često ima funkciju "prepričavanja" u kome, po prirodi komunikacije, poruka koja se prenosi postaje izmenjena, a usput se može promeniti i njeno značenje i značaj.Prema jednoj studiji, ljudi tračare sa zadovoljstvom koje može da se poredi sa uživanjem u hrani ili seksu. Kada nekom pričate o osobi koja je odsutna, onda utičete na mišljenje te osobe. Tako se šire predrasude i glasine koje brzo mogu poprimiti razmere mobinga.Na meti tračeva su ljudi koji su u fokusu, aktuelni političari, ali i osobe iz javnog života, jer je pažnja velikog broja ljudi usmerena na njih. Mogu se ogovarati i rođaci, prijatelji i osobe sa kojima imamo relaciju u kojoj se nismo osećali prijatno. Taj višak frustriranosti može da kulminira ogovaranjem te osobe ili njenog ponašanja.

Nekada nema nužno loše namere u ogovaranju. Najčešći motiv je jednostavna radost zbog malo glasina o nekome. Zabavno je razmenjivati tračeve, jer to skreće pažnju sa svakodnevice i omogućava ljudima da struktuiraju vreme.

Takođe, tračevi na određenom nivou mogu umanjiti osećanje usamljenosti, ali i olakšati vezivanje i bliskost kao oblik zabave, jer generišu slične vrednosti. Ali ako je nekome učinjena šteta jer je preneta poruka koja predstavlja posledicu takozvane "karambol" komunikacije, onda je u redu izviniti se ili pojasniti dobru nameru. Dakle, umesto da slušamo tračeve ili ogovoranje, zadržimo ekologiju duše čistom i ispunimo sebe dobrim i smislenim sadržajima.Od bezazlenih glasina do olajavanja – svi ponekad tračare. Ali svi bi rekli da ne odobravaju razgovore o odsutnima, da to nije lepo. Psiholozi pak kažu da trač nije ništa strašno i da je ukorenjen u evoluciji.

Naučnici pretpostavljaju da se 65 do 90 odsto svakodnevnih razgovora vrti oko ljudi koji nisu prisutni. „Ljudi tračare sa uživanjem koje se može porediti sa hranom ili seksom“, pišu istraživači u jednoj studiji.

Tek mali broj ljudi priznaje da voli ogovaranje. Prema jednoj anketi koju objavljuje Nemački zavod za statistiku, polovina ljudi kaže da tračari ređe od jednom mesečno ili nikada. Tek 11 odsto ljudi priznaje da to čini svakodnevno.

Trač je gotovo jednako posvećen komšijama, kolegama, rođacima i prijateljima, nešto manje šefovima, a najređe životnom partneru.

Moralni kôd većine društava osuđuje pričanje o ljudima iza njihovih leđa.

„Trač se vidi isključivo kao samoživo ponašanje sa ciljem da se manipuliše ljudima, da se na njih utiče sa zlim namerama“, piše u jednoj holandskoj studiji sa naslovom „Zašto ljudi ogovaraju“.

Ali zapravo su ti razgovori upola glasa bolji od svog imidža. Ne samo da su ljudski, nego su i smisleni.

„Kroz trač učimo ko je potencijalno dobar partner za saradnju, a od koga treba da se držimo podalje“, kaže psiholog Jan Engelman, koji istražuje ovu temu na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji.

Ko će biti primljen u grupu, a ko ostaje van? To je tokom evolucije bilo pitanje života i smrti. Presudno za preživljavanje je bilo da na vreme budete upozoreni ko su izdajnici, prevaranti, egoisti...

Ogovaranje nam u tom čitanju pomaže da odlučimo koga ćemo primiti u svoj krug. Već se i mala deca na ovaj način štite od egoističnih vršnjaka koji ne žele ništa da dele ili sa kojima nije zabavno igrati se, utvrdio je Engelman u jednoj studiji.račarenje ne pomaže samo da se odvoji žito od kukolja i tako odaberu odgovarajući članovi grupe. Ogovaranje drugih takođe predstavlja i vezivno tkivo grupe. Jača socijalna veza između tračara koje se u poverenju naginju jedne prema drugima i pričaju ispotiha.

Ali olajava se i u okviru čvrste grupe. Zar nije to posebno gadno? Ne baš. Jer ko povredi norme grupe kako bi stekao lične prednosti, mora da računa sa tim da će drugi o tome pričati.

Strah da biste mogli da postanete predmet sledeće trač-partije motiviše članove grupe da se ponašaju fer prema drugima. Naposletku, ako se pravila ekstremno prekrše, osoba može biti i najurena iz zajednice.

Pa da li onda tračare imaju na umu dobrobit cele grupe? Nije tako jednostavno. Naučnici su našli razloge koji pokreću ljude na ogovaranje. Osim razmene korisnih informacija, tračarenje zbilja može da se koristi kao manipulacija.

Kada nekom pričate o odsutnoj osobi, onda utičete na mišljenje te osobe. Tako se šire predrasude i glasine koje brzo mogu poprimiti razmere mobinga. Nije čudo što trač bije loš glas.

Doduše većina ljudi nema loše namere kada ogovara. Najčešći motiv je jednostavna radost zbog malo glasina o nekome. Zabavno je razmenjivati nove tračeve, to skreće pažnju sa svakodnevice i omogućava ljudima da provedu ispunjeno vreme, pišu holandski istraživači.

Ali iako gotovo svi tračare, barem ponekad, svi će reći da to nije lepo. „Možda ne volimo kad drugi ogovaraju jer bi moglo da se radi o nama. Naša reputacija tada više nije u našim rukama, više nemamo potpunu kontrolu“, kaže Jan Engelman.

Preziremo ogovaranje jer bismo mi mogli da budemo meta? Svakako! Medjutim, na to ne pomislimo onog momenta kad mi tracarimo!judski je tračariti, i dobro je za zdravlje - banalna razbibriga koja nas oslobađa stresa. Donosimo vam nekoliko zanimljivosti, slobodno ih "širite dalje".

Zašto tračarimo? Tračarenje ima četiri osnovne funkcije:

a) Prenošenje informacija (i, tako učimo o našem socijalnom okruženju)

b) Zabavlja nas (kako inače prekratiti vreme u frizeraju)

c) Društveno povezivanje (tako stvaramo i produbljujemo prijateljstva)

d) Širimo uticaj (prenoseći "probrane" informacije odabranom krugu ljudi)

Kako osetimo s kim možemo da tračarimo? Tako što na podsvesnom nivou "čitamo" govor tela osobe sa kojom razgovaramo.

Zašto o nekim osobama nikad ne tračarimo, čak i ako one nisu u našem užem krugu prijatelja? Zato što, opet podsvesno, osećamo da one to ne zaslužuju. (Da, ima i takvih ljudi. Retki su, ali ih ima.)

Kako znamo kad treba da se zaustavimo? Svako od nas duboko je svestan granice koju ne želi da pređe. Jedno je malo se zabaviti na tuđ račun, a nešto sasvim drugo je upropastiti nekome život pričajući mu iza leđa. Problem je samo što se ta granica kod nekih ljudi nalazi vrlo, vrlo nisko...

Ko je gori, muškarci ili žene? Statistika kaže da smo tu - jednaki.

Koliko često tračarimo? Procene su vrlo okvirne, kreću se od gotovo zanemraljivih 14 odsto našeg slobodnog vremena, pa do zabrinjavajućih 66 odsto. Ali, istina je verovatno negde između. I verovatno zavisi od toga koliko smo zadovoljni sobom.

DA LI VAS JE OVAJ TEKST BAR MALO 'PROSVETLIO" I BACIO U RAZMISLJANJE? NADAM SE DA JESTE. I ZATO IZVUCITE POUKU I DOZIRAJTE TRACARENJE KAD GA VEC NIKAKO NE MOZETE IZBECI!

ALKOHOLICARI

 ALKOHOLICARI KAO I SVI HOLICARI PRETERUJU U NECEMU. IPAK RAZLIKUJU SE U MNOGOME OD DRUGIH HOLICARA ( KUPOHOLICARI, RADOHOLICARI I OSTALI). ALKOHOLICARI SU KATEGORIJA HOLICARA KOJI SVOJIM PRETERIVAENJEM  POVREDJUJU LJUDE OKO SEBE. PA IAKO JE U CELOM SVETU ALKOHOL NESTO STO SE KONZUMIRA SVAKI DAN ZBOG NEKE SITUACIJE ILI SAMO IZ NAVIKE ,IAKO SE PIJE IZ SRECE, TUGE IZ LJUBAVI PREMA  PICU CAK I ONI KOJI PIJU TE DVE CASICE  DNEVNO SU ALKOHOLICARI. ZBOG TOGA OD DANAS 27-OG JULA 2021-VE GODINE PRESTAJEM DA BUDEM KORISNIK ALKOHOLA TOTALNO. NI CASICA-DVE. NISTA!

Alkohol je bio sastavni deo zivota i moje primarne i moje sekundarne porodice. Prenosio se sa kolena na koleno kroz ceo moj zivot. I verujte naneo mi je mnogo zla. Ako sam nekad i ja poklela zbog fraze: Ako ne mozes da ih pobedis pridruzi im se cinila sam veliku gresku. Red je da je od danas ispravim i krajnje vreme rekla bih.

Alkohol se kroz istoriju upotrebljava na različite načine, a legenda kaže da je recept za pravljenje piva najstariji na svetu. Ipak, pivo nije alkohol, već prehrambeni proizvod. Bar su tako mislile stare civilizacije Proizvodnja alkohola datira od pre 12.000 godina. Kolumbo, kao i mnogi veliki moreplovci, na ekspedicije nisu kretali bez velikih količina šerija (a kasnije ruma). Frederik Veliki, kralj Pruske, pokušao je da zabrani kafu da bi svi pili liker.  Puritanci, koji su bili poznati kao veliki putnici, rešili su da stanu kod Novog Plimuta, jer im je ponestalo namirnica, odnosno na prvom mestu – alkohola. Majka Vinstona Čerčila je izmislila "Menhetn" koktel, pomešavši viski i vermut .Do sredine 17. veka, francuski vinari su umesto čepova na buradima koristili krpe natopljene uljem. Vikinzi su bili pravi uživaoci alkohola, ali nisu ga pili iz flaša, čaša, šolja, već iz lobanja pobijenih neprijatelja.Jedan broj istoričara smatra da mnoga poljoprivredna dobra nisu nastala iz želje za proizvodnjom hrane, već za sastojcima od kojih bi pravili alkoholne proizvode. Lekovi za mamurluk pominju se još u doba starog Rima, kada su savetovali da se nakon pijanstva pojede prženi kanarinac; sa druge strane antički Grci su najveći lek videli u kupusu, dakle, bili su ljubitelji ptica.Izraz "medeni mesec" je nastao zahvaljujući alkoholu, jer je prema vavilonskoj tradiciiji otac mlade pred venčanje morao da, na mesečnom nivou, snabde budućeg zeta pićem koje je bilo mešavina alkohola, meda i raznog voća. Izrazi ”krigla” i ”bokal” nastali su u pabovima u Engleskoj, kada su barmeni nezadovoljnim mušterijama dozvoljavali da sami kreiraju posude iz kojih piju, a ovi izrazi su se kasnije odomaćili.A merički kongres je 1964. proglasio burbon “duhovnim pićem nacije”.Abraham Linkoln je bio vlasnik nekoliko krčmi, dok je revolucionar Džon Henkok bio prodavac alkohola, a jedan od predsednika, Van Buren, rođen je u krčmi!l Akohol sadrži 13 minerala važnih za ljudski život. Mnogi veruju da tekila nije tekila bez crva, ali vekovima je to u stvari bila gusenica jedne vrste leptira, a ne crv. Reč brendi u stvari nam dolazi iz Holandije, tj. iz njihovog izraza brandewijn, koji se doslovno može prevesti kao “spaljeno vino”.Boca šampanjca sadrži u proseku oko 49 miliona mehurića. Ispijanje čaše mleka posle pijanstva može prevariti alko-test za određeni procenat (ako neko pita, nisam vam ja rekla, ali ni ne sedajte pijani za volan, jeste l’ čuli?) Da bi se napravila kvalitetna boca vina, potrebno je da “kroz ruke” prođe oko 600 grozdova loze. U  Americi je zakonom zabranjena prodaja alkohola u kafeterijama u okviru škole i oko škole, dok je u Evropi narod dosta “opušteniji”, pa se alkohol može naći gotovo na svakom koraku.

 

Alkoholizam je hronična bolest koja uključuje ne samo fizičke, nego i psihosocijalne probleme pacijenta, njegove porodice i okoline. Alkoholizam spada u grupu bolesti zavisnosti. Ne radi se, ni o kakvoj lošoj nuvici, kako se to često u narodu misli, več o pravoj bolesti koju treba lečiti . Po broju obolelih alkoholna bolest se nalazi na trećem mestu, i to iza kardiovaskularnih bolesti i tumora. Ako tome dodamo da alkoholicar nikada nije sam u svojoj bolesti, već da pati i veoma često oboli i cela njegova porodica, jasno je da se broj ljudi kojima je potrebna stručna medicinska pomoć uvećava za dva do tri puta.

Klinička slika

Postoje četiri kriterijuma na osnovu kojih se procenjuje da li je neko alkoholičar ili ne. Dovoljno je da budu zadovoljena samo dva i da kažemo da se već radi o zavisnosti od alkohola.

• Prvi kriterijum je tz. "gubitak kontrole". To znači da osoba ne može da se zaustavi na prvoj čaši, već je vuče da i dalje pije, dok se ne napije. Zove se jos i "fenomen prve čase", s obzirom na to da može i danima da ne pije, ali kad popije prvu času, gubi kontrolu nad daljim uzimanjem alkohola.
• Drugi kriterijum je tzv. "nemogućnost apstinencije". Apstinencija znači ne uzimanje ni najmanje količine alkohola. Osobe koje zadovoljavaju »ovaj kriterijum ne mogu dugo da izdrže bez pića. U početku su pijanke recimo, jednom mesečno, a zatim se periodi bez pića sve vise i vise skraćuju, tako da, na kraju, ne mogu da izdrže ni par dana, već piju svakodnevno, po sistemu dolivanja. Ako ne popiju, javlja se tzv. "apstinencijalni sindrom" - veoma neprijatno stanje, praćeno neodoljivom potrebom za pićem, nervozom, razdražljivošću, drhtanjem (karakteristično drhtanje ruku) i preznojavanjem. Apatinencijalni sindrom je siguran znak fizičke zavisnosti od alkohola. Javlja se uglavnom u jutarnjim časovima, usled pada nivoa alkohola u krvi i može se prekinuti unošenjem novih količina alkohola, ili, kao tokom lečenja, uzimanjem određenih lekova za smirenje.
• Treći kriterijum su tzv. "prekid filma". Veoma često se alkoholičarima dešava da jednostavno ne mogu da se sete šta su u alkoholisanom stanju radili, recimo, kako su i s kim proveli određeno vreme, kako su se vratili kući, i sl. Ovi periodi nesećanja javIjaju se već pri, za njih, uobičajenim dozama unetog alkohola.
• Četvrti kriterijum je tzv. "porast tolerancije" (podnošljivost alkohola). Alkoholičari piju u proseku preko pola litre žestokog pića dnevno. Često, želeći da dokažu da nisu alkoholičari, iznose podatak da piju i preko pola litre i da se ne opiju, ne znajući da je bas to jedan od osnovnih kriterijuma koji govore u prilog bolesti. U poslednjoj fazi bolesti, nakon dugogodišnje visoke tolerancije, imamo suprotan proces kad ih sve manje količine alkohola opijaju te, na kraju, pokazuju znake pijanstva i nakon 1 - 2 čase. To je znak teškog oštećenja celog organizma, posebno mozga i u ovoj fazi se javlja i najveći broj zdravstvenih posledica.

Posledice po telesno zdravlje

Uneti alkohol putem krvi dospeva bukvalno do svakog dela našeg tela. Dok se konzumira umereno i povremeno, jetra ga brzo preradi i tako prerađen, lako se izluči iz organizma.
Kod alkoholičara je drugačije. Kod njih, usled velike učestalosti i velikih količina alkohola, jetra nije u stanju da ga u celini preradi, te se zaostali alkohol i njegovi produkti u organizimu ponašanju kao otrov. Posledice njihovog dejstva su oštećenja skoro svih organa u telu.

Među prvim organima koji stradaju je jetra. Oštećenje jetre može biti od blagog, preko uvećane i masne jetre, pa sve do ciroze, neizlečive i smrtonosne bolesti. Usled stalnog iritira-ućeg dejstva alkohola na sluzokožu želuca i dvanaestopalačnog creva, može nastati čir koji, ako se ne prekine s daljom konzumacijom može probiti zid želuca, ili da se na tlu čira razvije tumor. Veoma česta posledica je i zapaljenje gušterače (pankreatitis.), koje prate neizdrživi bolovi i visoka smrtnost, a kao posledica može da se razvije šećerna bolest, koja sama po sebi stvara nove tegobe. Akohol deluje i na kardiovaskularni sistem, te većina alkoholičara boluje i od povisenog krvnog pritiska, dok se kod pojedinih javlja i popuštanje i slabljenje srčanog mišića. Najosetljiviji na dejstva alkohola su nervi. Usled alkoholnog oštećenja nerava, mogu nastati slepilo, impotencija, bolovi i trnjenje u no-gama koje se može produbiti sve do nemogućnosti hoda.

Spisak oboljenja se, nažalost, ne zaustavlja na ovome. Jednostavno, skoro da ne postoji organ u telu na koji alkohol nema dejstva. Pomenućemo samo još i mozak.

Posledice po psihičko zdravlje

Zbog oštećenja mozga, nastaju brojne psihičke promene, od kojih su najčesće alkoholna izlapelost, alkohoIna epilepsija (padavica), alkoholino ludilo (delirijum tremens), alkoholna bolesna ljubomora. Pod dejstvom alkohola izumiru moždane ćelije znatno brže no što je to normalno, pa imamo alkoholičara koji u četrdesetoj godini života pokazuje znake izlepelosti kao da je u odmakloj starosti.

Alkoholno ludilo je pravi naziv za ono što se dešava alkoholičaru u delirijum tremensu. Sve počinje neodređenim večernjim   strahovima, noćnim morama, obilnim znojenjem. Par dana nakon toga, alkoholičar gubi sposobnost orijentacije u vremenu, u prostoru i prema drugim osobama (ne prepoznaje, čak ni bliske osobe). Strah koji tada oseća, može da se opiše jedino rečju užas. Sam strah nastaje kao posledica neprijatnih izmena u opažanju sveta oko sebe (tzv. iluzije i halucinacije) za koje ne shvata da su produkt njegovog poremećenog uma, već ih doživljava kao stvarnost. Tako, od šare na tepihu "vidi" stotine zmija koje idu ka njemu, od vaze sa cvećem -glavu razjarene zveri. Po koži "vidi", a ispod kože "oseća" sitne bube koje gmižu. Zato ih stalno otresa sa sebe, ili ih "vadi" rasecanjem kože. Iz nosa, ustiju i ušiju satima "izvlači" neprekidne konce. Beli miševi nisu izmišljena šala, već neprijatna stvarnost za delirantnog alkoholičara.

Usled oslećenja mozga alkoholom, može da se javi i padavica. Napadi epilepsije veoma su dramatični i počinju gubitkom svesti, zalim ritmičnim trzanjem celog tela, s penom na ustima i na kraju, umokravanjem. Za to vreme, prestaje disanje, što daje još dramtičniji ton celom napadu. Dobra stvar u svemu ovome je da, ako prestane da pije, alkoholičar može da spreči da napadi postanu stalni i doživotni, odnosno napadi potpuno prestaju.

Bolesna i nerealna ljubomora alkoholičara  takođe je  posledica oštećenja mozga, ali i impotencije alkoholičara. Alkoholičar najpre samo sumnja, a kasnije postaje i uveren da ga žena vara, iako realno nema prevare. On je prati, prisluškuje razgovore, traži od nje priznanje neverstva, proverava donje rublje, stražari noću da umišljeni Ijubavnik baš tada ne naiđe. Sumnja i na najbliže prijatalje, rođake, pa čak i na sopstvenog sina, ženinog oca ili brata. Dešava, se da završetak ove mučne priče bude tragičan, odnosno da suprug ubije "nevernu" suprugu.

Lečenje

Alkoholizam je bolest koja se leči! To znači da je moguće pomoći alkoholičaru i njegovoj porodici da izađu iz ovog začaranog kruga. Lečenje uvek uključuje učešće porodice i naglasak je na uspostavljanju apstinencije i izmeni ponašanja, i alkoholičara, i porodice.
Najvažnija tačka lečenja je apstinencija, ustezanje od konzumiranja alkohola, ali prethodno je potrebno napraviti potpuni pregled i obradu pacijenta kako bi se ustanovile postojeće bolesti i poremećaji koji bi mogle zakomplikovati ustezanje. Važno je pri tome i razlikovati delirium tremens od duševnih promena koje nastupaju u akutnoj insuficijenciji jetre.

Prilikom terapije potrebno je održavati ravnotežu tečnosti, davati visoke doze vitamina C i B-kompleksa. Benzodiazepini su glavni lekovi koji pružaju uporište celokupnoj terapiji, a doziranje zavisi od statusa bolesnika.

Alkohol i mladi
Mladost, odnosno adolescencija, razdoblje je eksperimentisanja, kada enormno raste radoznalost, želja za istraživanjem, novim iskustvima i kada je veoma snažan uticaj vršnjaka. Najkritičniji period je između 13 i 14 godina, jer se tada najčešće dešava prvi kontakt sa alkoholom. Naše društvo ima blakonaklon stav prema alkoholu, pa većina dece prvi put proba alkohol u svojim porodicama, na nekim porodičnim slavljima.

Često ispijanje velikih količina alkohola, kombinovanje više vrsta pića i takmičenje u količini popijenog alkohola oblici su opijanja kod mladih. Takav način života može vrlo brzo dovesti do teških fizičkih i psihičkih posledica.

Istraživanje bolnice “Vita” pokazuje da je preko 80 odsto mladih do 17 godina probalo alkohol, a preko 70 odsto njih redovno ga konzumira i to ne samo prilikom nekih slavlja, nego je to sastavni deo ispunjavanja slobodnog vremena, uz druženje i izlaske. Oko polovine se opija, što znači da piju zbog efekata koje pruža konzumacija alkohola.

Alkohol je veoma dostupan, a ne treba zanemariti ni njegov opuštajući efekat, da smanjuje napetost i poboljšava raspoloženje. Mladi najčešće piju alkohol jer im pruža osećaj slobode i popravlja raspoloženje, ali tu dolazi i do neželjenih efekata, postaju razdražljivi, neraspoloženi i tu dolaze u začaran krug da bi se tog osećaja rešili ponovo konzumiraju alkohol i tako dolazi do zavisnosti.

Jedan trend promenjen je u samom načinu pijenja. Sve više mladih piju takmičarski. Dakle, cilj je popiti što više pića za što kraći vremenski period i sa željenim efektom psihoaktivne supstance, odnosno pijanstva. Ni devojke ne zaostaju mnogo u takvom načinu konzumiranja alkohola.

 Strah od alkohola naziva se Metafobija.

 Anonimni Alkoholičari su zajednica muškaraca i žena koji međusobno razmenjuju iskustvo, snagu i nadu sa ciljem da reše zajedničlki problem i pomognu i drugima da se oporave od alkoholizma. Njihov osnovni cilj je da ostanu trezni i pomognu drugim alkoholičarima da ostvare stanje trezvenosti. Svetsko udruženje je osnovano 1935.godine u SAD, a danas je prisutno u preko 150 zemalja sveta sa 6 miliona članova.

VEOMA KOMPLEKSNA TEMA. PROBALA SAM DA JE UCINIM KOLIKO TOLIKO 'SVARLJIVOM' U ODNOSU NA ONO KOLIKO JE ALKOHOLIZAM POSAST OGROMNIH RAZMERA. PA UZMITE SE U PAMET. JA OD DANAS JESAM ZAISTA.