S ONE STRANE OGLEDALA

 PISALA SAM O LUISU KEROLU. JOS JEDAN PISAC KOJI JE IMAO VRLO CUDNE POGLEDE NA SVET. DODUSE PISCI NI NE MOGU DA BUDU 'OBICNI LJUDI', ALI LUIS IMA MALO VISE EKSTREMNOSTI NEGO DRUGI. TO STO JE PAOLO KOELJO BIO NA PSIHIJATRIJI 3 PUTA NE ZNACI DA JE LUD, ALI NI TO STO JE LUIS KEROL PISAO ALISU U ZEMLJI CUDA I S ONE STRANE OGLEDALA NE ZNACI NI DA JE SASVIM NORMALAN. BILO KAKO BILO DELA OVIH PISACA NE MOGU DA SE POREDE  POGOTOVU STO JE LUIS PISAO ZA DECU A KOELJO ZA ODRASLE, MADA SVE VISE KRITICARA TVRDI DA JE ALISA U STVARI ZA ODRASLE. PA DA SE MALO PODSETIMO ALISE  U ZEMLJI CUDA DOK SNEG KOJI PADA NAD BEOGRADOM STVARA ZIMSKU BAJKU.

Za knjige koje govore o iznenađujućoj transformaciji, možda ne bi trebalo da iznenađuje što su Alisa u Zemlji čuda i Alisa s one strane ogledala među najadaptiranijim i najobrađivanijim pričama svih vremena.

Alisa upada u zečju rupu i zakorači kroz ogledalo, u svetove u kojima je sve moguće, gde se čak i svest o samom sebi transformiše: gde od pića možete da se smanjite, a od pečurke da porastete; gde se bebe pretvaraju u svinje a devojčica može da postane kraljica; gde cveće, životinje i karte za igranje govore, ali je logika neuhvatljiva.

Nije onda ni čudo što se reinterpretacija fantastičnih, šašavih kreacija Luisa Kerola u nove oblike neprestano pokazivala neodoljivom.

Alisa u Zemlji čuda, objavljena 1866. godine i njen jednako očaravajući nastavak iz 1871. godine, Alisa s one strane ogledala, inspirisali su generacije umetnika koji rade u raznoraznim medijima, od filma do pozorišta, od likovne umetnosti do pop muzike.  Kejt Bejli, kustoskinja muzeja o Alisi kaze:

„Krenula sam od proučavanja Alisinog uticaja i razmišljala o širem, kulturološkom, društveno-političkom kontekstu - zašto i kad je imala te različite interpretacije i aktivacije.

„Želite da nađete te okidače koji je pokreću u našoj kolektivnoj svesti."

Alisa i Zemlja čuda i te kako žive u našoj kolektivnoj svesti.

Svi znamo kako izgleda čajanka Ludog šeširdžije, možemo da uporedimo razne zlosrećne parove sa Tvidldamom i Tvidldijem ili velikim kezom Češirskog mačka.

Alisine avanture u Zemlji čuda su započele, prema legendi, kad je Čarls Lutvidž Dodžson - poznatiji kao Luis Kerol - ispleo priču da bi zabavio pravo dete po imenu Alisa Lidel i njene sestre jednog letnjeg popodneva 1862. godine.

A opet, za mnoge čitaoce, ni Alisa ni Zemlja čuda ne ostaju vezani samo za detinjstvo, već se prenose sa prilično velikom ljubavlju i u zrelo doba.

Imam majicu sa Kraljicom Alisom; znam više ljudi sa tetovažama inspirisanim ovom pričom, od flaša „Popij me" do gusenica koje puše, nego iz bilo kog drugog jedinstvenog izvora.

Replike se nanovo otkrivaju u savremeno doba kao inspirativni citati za Instagram („Nekad sam verovao u čak šest nemogućih stvari pre doručka"), a neke adaptacije su izrazito samo za odrasle, kao što ćemo videti, sa umetnicima koji pronalaze moćne metafore u Kerolovoj priči.

Ali od prvog trenutka njenog objavljivanja, Alisa je probila granice „dečje književnosti", do te mere da je list Nejšn mogao da sugeriše da je knjiga zapravo više za odrasle nego za decu.

Kerol je znao šta radi: doneo je mudru odluku da je ilustruje Džon Tenijel, koji se nije vezivao za dečje knjige - umesto toga, bio je slavan kao karikaturista Panča, gde je ismevao političke ličnosti.

Tenijel je bio moćniji u tom odnosu - bio je toliko nezadovoljan kvalitetom prvobitnog otiska u knjizi da je insistirao da se uradi nov napravivši veliki trošak.

U međuvremenu, objavljivanje Alise s one strane ogledala toliko se odužilo zato što je Kerol morao da čeka da se ovaj oslobodi drugih obaveza.po ismevanju političara kao karikaturista Panča

„Vladalo je osećanje je li ova knjiga samo za decu ili je i za odrasle?", kaže Bejli.

„Izbor ilustratora iz Panča i dodvoravanje odrasloj publici očigledno je bar delimično bila na Kerolovom umu. Bio je to veoma strateški potez."

Tenijelovi prepoznatljivi, često prelepi, često blago uznemirujući crno-beli drvorezi postali su momentalno - i trajno - popularni.

Možda bi bio iznenađen brojem artikala na Etsiju danas sa njegovim crtežima, ali možda i ne bi: vrlo brzo posle objavljivanja, Tenijelove slike naširoko su korišćene za viktorijanske suvenire.

Muzejska postavka u galeriji sadrži primere originalnog „brendinga" Alise, od kutija za kolače do igraćih karata.

Od samog početka, slika „Alise" oduvek je bila od centralne važnosti.

Tenijel je svakako postavio letvicu izuzetno visoko za ilustracije - on je ustanovio mnoge od arhetipova Zemlje čuda koji istrajavaju u svakom mediju, od njene haljine sa keceljom do Šeširdžijinog cilindra.

Deo razloga zašto je Alisu toliko lako iznova izmaštati jeste zato što je ona toliko dobro kodifikovana - što umetnici i koriste i izvrću naglavačke.

Neke stvari koje doživljavamo kao izrazito Alisom u zemlji čuda, međutim, ne potiču od Tenijela.

Proces adaptiranja Alise započeo je vrlo brzo - prva pozorišna verzija postavljena je 1876. godine - ali Bejli ističe da se tradicija plavokose Alise „nije primila sve do Holivuda, kad je to postao definitivni tip glumice."

Rut Gilbert, Šarlota Henri i Kerol Marš igrale su ultraženstvene Alise sa dugim kovrdžavim loknama u igranim filmovima koji su se pojavili tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.

Ali svakako je Diznijev animirani film u koloru iz 1951. godine zauvek zakovao trend plavuše, a Dizni je uspostavio i da Alisa nosi plavu haljinu (prva kolor verzija knjige zapravo je za haljinu koristila žutu).

A ako mislite da Češirski mačak „mora" da bude roze i ljubičast, ili očekujete da Beli zec govori: „Kasnim! Kasnim! Na veoma važan sastanak!", to je takođe Voltovava.

Alisa koju očekujemo danas možda je usput dobila holivudski tretman, ali jedna od najupečatljivijih stvari u vezi sa likovima iz Zemlje čuda jeste koliko se oni lako preoblikuju ili iskrivljuju prema umetnikovoj viziji, a da istovremeno i dalje ostanu prepoznatljivi.

Svoju Alisu ponudilo je više od 300 ilustratora: od vizije Artura Rakama o kapricioznom vilinskom detetu iz 1905. godine do autorke i ilustratorke Mumijeva Tove Janson i njene mekše i impresionističke interpretacije iz 1966. godine, do političkog karikaturiste i dečjeg ilustratora Krisa Ridela i njegove verzije objavljene prošle godine, u kojoj junakinja izgleda mnogo više kao prava Alisa Lidel.

Neki umetnici unose vlastiti stil, serija Salvadora Dalija neizbežno sadrži njegov prepoznatljivi oklembešeni sat; Ludi šeširdžija i Martovski zec Ralfa Stedmana izgledaju više kao da su ispali iz njegovih ozloglašenih ilustracija za Paranoju u Las Vegasu Hantera Tompsona, dok knjiga Jajoija Kusame iz 2012. godine sadrži više njegovih prepoznatljivih tufnica i tikvi od većine drugih Zemlji čuda.

Uprkos oslanjanju originalnih priča na igru rečima, jezičke zvrčke i nonsens, Alisa je postala tolika velika ikona da se često koristi kao merilo čak i u okviru prevashodno vizuelnih medija.

Kad je Kristofer Vildon prvi put predložio baletsku verziju, njegov dizajner Bob Krouli navodno je pomislio da je ovaj „potpuno poludeo" kad je odlučio da napravi Zemlju čuda bez reči.

Ali predstava Kraljevskog baleta iz 2011. godine bila je ogroman hit - poprilično zaslugom upravo Kroulijevog dizajna, koji je kombinovao prepoznatljive Alisine simbole sa klasičnim baletskim suknjicama i najsavremenijom scenskom opremom, od projekcija optičke umetnosti do višedelne lutke Češirskog mačka.

Kraljice-Srce izlazila bi i zastrašujuće ogromne krinoline-trona-tenka, da bi se otplesala parodija sekvence iz baleta Uspavana lepotica: istovremeno veoma u duhu Luisa Kerola i veoma baletski.

„Magija i misterija"

Alisa je oduvek bila merilo i za modu. Vivijen Vestvud, Zek Pozen, Viktor i Rolf, i Džon Galijano svi su poslali na modnu pistu kreacije inspirisane Kerolovim likovima i Tenijelovim crtežima, dok su transformativne, onozemaljske mogućnosti Zemlje čuda oduvek bile privlačne za modne foto-sesije.

„Mislim da je mnogo ljudi inspirisano magijom i misterijom, kao i ludilom priče o Alisi", kaže legendarna kreativna direktorka Voga Grejs Kodington u nedavnom onlajn razgovoru.

„Ona je 2003. godine režirala foto-sesiju Eni Lajbovic za Vog, u kojoj su modni kreatori dobili uloge likova iz Zemlje čuda.

„Bio je tu Stiven Džons kao Ludi šeširdžija; Viktor i Rolf kao Tvidldi i Tvidldam. Žan Pol Gotije bio je Češirski mačak, zato što se uvek smeši i uvek nosi pruge", prisetila se Kodington.

Nanovo izmišljanje Alise nije, međutim, samo vizuelno pitanje: čin reinterpretacije neizbežno u prvi plan iznosi šire kulturološke i društvene preokupacije.

Tim Voker je 2018. godine snimio serijal o Zemlji čuda za Pirelijev kalendar koristeći isključivo crne učesnike, među kojima model Daki Tot kao Alisu, Rupol kao Kraljicu-Srce i Vupi Goldberg kao Vojvotkinja.

„Nikad nisam video crnu Alisu i zato sam želeo da pokažem na koji sve način fiktivne ličnosti iz sveta fantazije mogu da budu predstavljene, kao i da istražim predstave o lepoti koje se menjaju", navodi se Voker u katalogu galerije u kojoj je trenutna postavka.

Alisa je često postajala mesto ili simbol šire društvene promene.

Bejli ističe kako su jedno od najranijih prisvajanja izvele upravo Sifražetkinje; pronašla je u arhivu pozorišni komad iz 1911. godine Alisa u Ganderlandu, „koji je pokazao kako je Alisa postala heroina za novu ženu novog veka".

Postavka je bila deo kampanje za jednake plate.

Tridesetih i četrdesetih, Kerolova priča postala je osnivački tekst za novi umetnički pokret.

Nadrealisti, pozivajući se na Frojdove teorije o nesvesnom, takođe su očekivano bili privučeni Kerolovom nelogičnom snolikom naracijom.

Gardijanov prikaz prve nadrealističke izložbe u Velikoj Britaniji iz 1936. godine čak je koristio Alisu da objasni njihove slike: „Ako jedan Luis Kerol može da stvori svet gusenica koje puše lulu, zašto onda jedan Maks Ernst ili Žuan Miro ne bi našli ekvivalent takvog sveta u slikarskoj boji?"

Slike Ernsta, Edvarda Bure, Leonore Karington i Doroteje Taning verovatno su interpretacije koje nas vode najdalje od osovine Tenijel/Dizni, pojačavši zlokobne ili uznemirujuće aspekte Zemlje čuda, poigravajući se sa razmerom i neizvesnošću.

Tu su mračni hodnici, predimenzionirana lica, jezive devojčice sa nakostrešenom kosom.

Ovo je ceđenje materijala iz podsvesnog, ali ponovo pročitajte Kerolove priče i pronaći ćete sasvim dovoljno nezadovoljstva, straha i iskrene opasnosti u svoj toj otkačenosti.

Vodenaste, apstraktne ilustracije Salvadora Dalija za Alisu u zemlji čuda došle su kasnije, 1969. godine - tada je Alisa već uživala drugi kulturološki „momenat".

Zemlja čuda uredno je prisvojena kao psihodelično iskustvo: halucinacije koje šire svest, gde razna stvorenja govore, telo vam se menja i osećate potrebu da se zapitate ko ste vi uo

Na izložbi se pojavljuju verzije Alise više od 300 umetnika i ilustratora - na Dalijevima se pojavljuju njegov legendarni oklembešeni sat

U ovoj eri ima raznih interpretacija Alise u izobilju. Adrijan Pajper i Džozef Makhju uradili su dela inspirisana Alisom u karakteristično uskomešanim drečavo roze i narandžastim bojama iz psihodelične umetnosti.

I muzičari su se ubacili u priču, od izvanrednog usporenog hita White Rabbit iz 1967. grupe Jefferson Airplane do I am the Walrus Bitlsa, sa Džonom Lenonom koji je bio inspirisan pesmom Morž i stolar iz Alise u svetu s one stranu ogledala.

Ilustracije Ralfa Stedmana uredno opisuju samog Lenona kao gusenicu, dok je nemački umetnik Sigmar Polke kolažirao Tenijelovu originalnu gusenicu u svoje tripozne tufnaste radove.

Ima još tufnica u Jajoi Kusaminom „hepeningu" iz 1968. godine, gde goli istačkani performeri poskakuju oko statue Alise u Central parku.

„Alisa je bila prabaka hipija. Kad se osećala loše, ona je bila prva koja bi uzela pilule da je malo podignu", izjavio je Kusama, možda čak i preteravši s objašnjavanjem.

Niz zečju rupu

Sve je to trajno transformisalo naše razumevanje Alise, do te mere da se prvobitno nevini elementi sada često koriste kao reference na supstance koje menjaju svest: gusenica koja puši lulu, pečurke, sleđenje belog zeca.

I zaista, 1971. godine edukativni film američke vlade, Radoznala Alisa, opisao je likove iz Zemlje čuda kao različite tipove zavisnika od narkotika: gusenica je bila navučena na travu; Martovski zec na amfetamine; puh na barbiturate.

Namera je bila da se od ove aktivnosti odvrate deca, ali je umesto toga postignut kultni status kao prijatno tripozno psihodelično delo samo po sebi.

Nisu, međutim, sve Alise iz tog perioda bile vesele - ilustracije Pitera Blejka iz 1970. godine možda su prepune živopisnog cveća i šara, ali je njihovo sveukupno raspoloženje sumorno.

Alisa tugaljivo zuri u posmatrača; Ludi šeširdžija deluje samosažaljivo u zatvoru. Uprkos njihovim bojama, deluju kao da su izašle iz sveta neobične BBC-jeve adaptacije u režiji Džonatana Milera iz 1966. godine.

Snimljena u otrežnjujuće crno-beloj tehnici, sa svim likovima odigranim kao prepoznatljivim (obično višeklasnim) „tipovima" umesto kao životinjama, od svih adaptacija Alise ova istinski najviše odaje utisak sna.

Ukoliko poznajete dobro original, ništa vam neće biti jasno, a malo je verovatno da će se dopasti deci.

Miler unosi zlokobnu atmosferu u čitav projekat i razvija ideju da je Zemlja čuda nelogičan svet odraslih u kom dete pokušava da se snađe.

Ipak, kao satira društva ograničenog besmislenim konvencijama koje nameću vladajuće klase, odaje utisak prepoznatljive interpretacije šezdesetih - baš kao i filmska muzika sa sitarom Ravija Šankara.

A Alisa u zemlji čuda kao priča o odrastanju nešto je što se često ističe u narativnim adaptacijama u pozorištu i na televiziji, ili čak u muzici - konceptualni album Litl Simza iz 2017. godine Stillness in Wonderland koristio je Alisu kao okvir za samospoznaju.

Ali Alisin potencijal kao simbola za pubertet (sve te telesne promene!) ili nadolazećeg pretvaranja u ženu takođe je nešto što je privlačilo uznemirujuću perspektivu.

Serija fotografija Ane Gaskel mladih devojaka nalik Alisi - koje nekad maltretiraju jedne druge ili su im tela fizički isprepletena - uznemiruju i sabotiraju ideju nevine devojčice.Najskorija tumačenja Alise odražavaju vremena u kojima je čitana - i zato ne čudi što je ona u 21. veku postala digitalna.

Mračna kompjuterska igra Alisa Ameriken Mekgija stavlja Alisu u ulogu traumirane akcione heroine, koja se bori protiv negativaca kao što su Džebervok i Kraljica-Srce u svojoj mračnoj podsvesti.

U mjuziklu Dejmona Alborna wonder.land, propadanje u zečju rupu transformisano je u usisavanje u digitalni svet, s usamljenom tinejdžerkom koja preuzima Alisu kao avatar u onlajn igri.

„Zemlja čuda uvek je moćna metafora ili ideja sa kojom može nešto da se radi", kaže Bejli.

A muzejska postavka u zainteresovana je upravo za to: kako je otkačena priča jednog čoveka, osmišljena da bi zabavila devojčicu, omogućila tolikim generacijama čitalaca i tolikim nemirnim umetnicima da pođu niz zečju rupu vlastite mašte.

„Knjiga ima toliko fenomenalno mnogo ideja i koncepata u sebi, a ipak ostavlja prostora i za novu kreativnost", kaže Bejli.

„To je zaista Biblija za maštu."

Ne znam da li shvatate sustinu ove knjige? Ni braca Grim nisu pricali price za decu. Onakve kakve ste vi videli i citali su zapravo preradjene originalne price lisene sve brutalnosti i istine, a price su bile istinite. Mozda vam se ucinilo da preterujem sa pisanjem o alisi, medjutim, koliko god sam se puta bavila pitanjem da li treba deci citate bajke ili ne odgovor nisam nasla. Masta je divna stvar, i bajke su masta, ali sta ako su i bajke jedna posebna realnost ,jedan poseban paralelni univerzum. 

PA NISTA. RAZMISLITE KADA ZELITE DA DETETU PROCITATE BAJKE. OD LUISA KEROLA, BRACE GRIM I ANDERSENA ( NARAVNO I DRUGE) JER CRVENKAPI SE NI NE ZNA TACNO KO JE PISAC A NAJBRUTALNIJA JE OD SVIH. ZLE MACEHE I OSTALI LIKOVI KOJI RADE SVE NA UNISTAVANJU DECE ZAISTA NE POSTOJE SAMO U BAJCI. MNOGE BAJKE SU ZAPRAVO ZA ODRASLE DA IH UPOZORE I NECEMU NAUCE.  A DECI IH 'PRODAJEMO' KAO 'SARENE LAZE' UPAKOVANE U BALSKE HALJINA PRINCEZA!

FEKTCEKING

 

FEKTCEKERI SU LJUDI KOJI ZNAJU DA U ZIVOTU NIJE SVE CRNO ILI BELO. FEKTCEKERI SU LJUDI KOJI ZNAJU STA JE LAZ A STA ISTINA. FEKTCEKERI POSTOJE U MNOGIM OBLASTIMA, AL SU NAJEFIKASNIJI  U POLITICKIM 'VODAMA' . JER FEKTCEKERI ZNAJU.ONO STO 'OBICAN NAROD' NE ZNA. OVO CE MOZDA NEKOME BITI DOSADAN BLOG. IPAK , VERUJTE MI MNOGO SE MOZE NAUCITI.

U poslednje vreme sve češće možemo da čujemo komentare na temu globalne eksplozije lažnih vesti. Kako znati kojem mediju verovati i još važnije – kako prepoznati lažne vesti?

Ne postoji brzo rešenje ili jedinstven “lek” protiv lažnih vesti. Potreban je sistematski pristup i dugotrajna borba sa dezinformacijama. Neuron en vogue pokušao je da demistifikuje modus operandi proizvodnje dezinformacija pomoću kratkog i korisnog vodiča.

Proveri izvor informacije

Portali koji proizvode lažne vesti su lukaviji nego ikad. Proverite URL adresu, logotipe, datum kada je vest objavljena, autora članka i impresum, ako postoji.

Sajtovi poput domaćeg Istinomera, američkog Politifacta ili Factchekera, koji predstavlja projekat Univerziteta u Pensilvaniji, dobra su adresa ukoliko sa sigurnošću želite da čitate istinite vesti.

Podsetimo, Istinomer je od 2020. godine, uz agenciju AFP, zvaničan partner Fejsbuka za Srbiju u suzbijanju dezinformacija na ovoj društvenoj mreži.

CTRL + T, CTRL + T, CTRL + T

Onlajn sadržaj sa računara (i mobilnih telefona) treba čitati horizontalno. Otvori što više tabova, koliko god ti je neophodno kako bi proverio ključne činjenice koje si pre toga pročitao na društvenim mrežama, nekom sajtu ili čuo na porodičnom ručku.

Kritičko razmišljanje je obavezno

Ako ti viralni sadržaj sa društvenih mreža zvuči previše dobro, ili previše loše, da bi bio istinit – verovatno to i jeste. Nemoj da te mrzi da kopaš malo dublje, izguglaj sve tvrdnje koje ti se čine sumnjivim. Budi na kratko “onlajn Šerlok”.

I ne zaboravi da istina u najvećem broju slučajeva neće biti prikazana na televiziji, zato ne veruj svemu što vidiš i čuješ na malom ekranu.

Ne čitaj samo naslove

Ne dozvoli da “padneš” na naslov već obavezno pročitaj ceo članak. Zaviri ispod senzacionalizma i svih tih reči ispisanim velikim slovima, čak i ako nemaš mnogo vremena na raspolaganju. I opet ponavljamo, proveri tačnost informacija među pouzdanim sajtovima kako bi potvrdio istinitost priče, a samim tim i naslova.

Poboljšaj veštine pretraživanja Gugla

Koristi Google Image Search opciju, ili – još bolja varijanta – dodaj RevEye ili TinEye Reverse Image Search ekstenzije u svoj pretraživač.

Napredna pretraga (Advanced Google Search) pomoći će ti da dobiješ još preciznije rezultate, koristeći ključne reši, datume, jezik, region itd.

Možda je samo šala

Nisu sve lažne vesti zaista lažene, u pravom smislu te reči. Jer postoji nešto što se zove satira. Iako su satirični portali i kolumne obično vidno označni kao takvi, i dalje mnogi ljudi “padaju” na njihove lažne vesti.

Ne šeruj svaku “glupost” radi lajkova

Pre nego što išta šeruješ dalje – pročitaj ceo tekst. Budite odgovorni kada šerujete ili komentarišete vesti na društvenim mrežama , a broj lajkova i prikupljanje pažnje ostavite po strani.

Test ličnih predrasuda

I na kraju dolazi najteži deo. Većina ljudi ima tendenciju da traži informacije koje jačaju njihova već postojeća uverenja, a izbegavaju informacije koje ista ta uverenja dovode u pitanje. Budi lični faktčeker i veruj u to.

Da li ste nekad pročitali vest, posumnjali u njenu istinost i pokušali da je proverite koristeći drugi izvor? Ukoliko je vaš odgovor potvrdan, onda ste se pridružili stotinama novinara i aktivista koji se svakodnevno trude da provere različite tvrdnje i podatke koji dolaze do javnosti kako bi ukazali na manipulacije i obmane u plasiranim dezinformacijama.

Provera činjenica ili fekt-čeking znači preispitati svaki podatak iznesen u određenoj tvrdnji koristeći javno dostupne podatke, arhive, društvene mreže, napredne pretrage interneta i slično.

Način na koji primamo informacije potpuno je promenjen sa ekspanzijom interneta, a naša sposobnost da kao čitaoci dobijamo samo proveren sadržaj praktično je nemoguć. U selekciji sadržaja i razlikovanju dezinformacija i istine, pomažu nam osobe koje se bave upravo fekt-čekingom.

Nakon što je 2016. godine kao posledica žestoke kampanje za predsednika SAD termin “postistina” [post-truth] izabrana za reč godine prema rečnicima Univerziteta u Oksfordu, ovaj izraz postao je jedan od najčešće korišćenih kada se govori o fenomenu lažnih vesti [fake news]. Sirenje panike, lažne vesti o smrti slavnih ličnosti, teorije zavere ubuduće će biti sve manje prisutni na fejsbuk nalozima u Srbiji. Naime, ova globalna kompanija objavila je juče da upravo u našoj zemlji počinje primena novog „nezavisnog programa za proveru činjenica” koje se objavljuju i dele na ovoj mreži. Biće proveravani svi sumnjivi sadržaji, bez obzira na to ko ih objavljuje, pojedinci, veliki ili mali mediji. Međutim, vesti koje „fakt čekeri” (proverivači informacija) označe kao lažne neće biti proterane sa „Fejsbuka”. One će stajati niže u pregledu (newsfeed), što će smanjiti njihovu vidljivost i mogućnost deljenja, objašnjeno je na jučerašnjoj onlajn konferenciji koju je organizovao „Fejsbuk”, a kojoj je prisustvovala i „Politika”.

Iako mnogi smatraju da su društvene mreže postale oružje u borbi sa neistomišljenicima i da su sve više ideološki i politički obojene, predstavnici „Fejsbuka” su za naš list naglasili da novi način provere vesti nema veze sa politikom, niti sa američkim predsedničkim izborima.

– Naš jedini cilj je borba protiv lažnih vesti. To je odgovornost koju shvatamo ozbiljno i zato konstantno radimo na tome kako da pomognemo da se zaustavi širenje dezinformacija na našoj platformi – poručila je Sofi Ajers, strateški menadžer za razvoj partnera kompanije „Fejsbuk”.

Projekat u Srbiji pokrenut je u saradnji sa organizacijom RTA, koja je pokretač portala „Istinomer”, i agencijom Frans pres (AFP), a isti program pokrenut je u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. U toku je razvijanje projekta i u Hrvatskoj.

U „Fejsbuku” navode da su svi partneri sertifikovani putem nezavisne Međunarodne mreže za proveru činjenica. Regionalna direktorka AFP-a za Evropu Kristina Buhejgar izjavila je juče da se raduje ovoj saradnji i da pokretanje predstavništava u Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji svedoči o važnoj ulozi ove medijske kuće.

Objašnjeno je i da će stranicama i domenima koji u kontinuitetu dele lažne vesti distribucija sadržaja biti smanjena, a biće im ukinuta i mogućnost za oglašavanje i monetizovanje sadržaja.

Takođe, lažne vesti će biti identifikovane na osnovu komentara korisnika ili prijavljivanja zajednici, a nakon toga će istinitost iznetih tvrdnji proveravati „fakt čekeri”.

– To znači da ćemo, kada neki post bude označen kao lažan, na tu činjenicu upozoravati ljude koji ga vide ili koji pokušavaju da ga dele – objasnili su juče predstavnici „Fejsbuka”.

Svi korisnici ove društvene mreže, koji ne budu zadovoljni odlučivanjem o sudbini informacija koje budu delili, moći će da se žale direktno „fakt čekeru”.

Inače „Fejsbuk”, kako je juče rečeno, sarađuje sa više od 70 partnera za proveru činjenica na više od 70 jezika i ova mreža će i dalje biti širena.

Program provere činjenica je, kako kažu, u skladu sa „Fejsbukovim” trostrukim okvirom za poboljšanje kvaliteta i istinitosti sadržaja u pregledu vesti, koji predviđa uklanjanje naloga i sadržaja koji krše standarde ove zajednice ili politike oglašavanja, smanjivanje distribucije lažnih vesti i neistinitih sadržaja, poput senzacionalističkih naslova.

„Fejsbuk” je ranije više puta kritikovan zbog slobode koju je pružao svojim korisnicima, a početkom juna bio je na meti kritika organizacija za ljudska prava u Americi jer je preneo neke od objava američkog predsednika Donalda Trampa navodeći da tim objavama nisu kršeni standardi zajednice i da „Fejsbuk” ne može da cenzuriše Trampa jer podržava slobodu govora. Pre samo mesec dana usledio je novi skandal kada je popularna kompanija „Viber Rakuten” objavila da prekida saradnju sa „Fejsbukom” zbog sumnje da je uz pomoć ove mreže došlo do „širenja govora mržnje” tokom protesta u Americi.

Ipak, predstavnici kompanija koje će otkrivati lažne vesti na „Fejsbuku” u Srbiji juče su rekli da većina njih godinama radi kao novinari i da dobro znaju prilike u zemlji i regionu, da im neće biti problem da prepoznaju lažne vesti i da delaju u skladu sa istinom. I zaista, to su načela kojih se svi mi moramo “Fact-checking” (provera činjenica) predstavlja nepristrasan izveštaj, kojim se ocenjuje tačnost javno dostupnih izjava javnih ličnosti, institucija, informacija koje objavljuju klasični mediji ili sajtovi… Provera činjenica podrazumeva jasno navođenje primarnih izvora korišćenih da bi se tvrdnja potvrdila ili opovrgla, kao i objašnjenje zašto se korišćeni izvori smatraju pouzdanim. Ova disciplina dobija sve više značaja u vreme post-istine u kojem živimo.

Na primer, tim jednog od najuglednijih i najvećih fact-checking portala – Politifact, uskoro će provesti nekoliko nedelja na turneji u tri grada u kojima žive građani koji ćine tradicionalnu Trampovu podršku, gde će uraditi istraživanja i objašnjavati građanima šta je fektčeking. U Francuskoj već sprovode nešto slično: rade anketu sa građanima o rasprostranjenim lažnim vestima i na licu mesta objašnjavaju zbog čega nešto nije tačno. Takođe, jednom nedeljno organizuju razgovore preko Fejsbuka sa čitaocima tokom kojeg objašnjavaju takođe šta je fektčeking, metodologiju, odgovaraju na pitanja i sl.

Istinomer koji je jedan od fektčeking portala sa najdužim stažom na pomenutoj konferenciji, već duže vremena planira organizovanje tribina širom Srbije sa istom idejom – građani imaju prava da budu istinito obavešteni, ako treba i iz prve ruke, da bi na osnovu valjanih informacija mogli da donose prave odluke o svom političkom ili društvenom angažmanu.

Danas su tehnike laganja i obmanjivanja javnosti postale složenije i na njima, kada su politika i biznis u pitanju, rade timovi ljudi, cele agencije… više nije dovoljno, neki put je i nemoguće, samo oceniti izrečene činjenice, već se mora pristupiti razotkrivanju logike argumenata koju koriste oni kojoje ocenjujete, odnosno vraćanju izjave u njen pravi kontekst, razotkriti joj namenu

Fektčekeri, okupljeni sa raznih strana sveta, istakli su potrebu formiranja jedinstvene baze lažnih vesti na internetu. Ova baza bi se neprestano dopunjavala novim lažnim vestima, čime bi se prevazišao nedostatak koji je zapažen kod Fejsbuka koji blokira sajtove koji objavljuju lažne vesti, ali ne i isti sadržaj kopiran sa originalnog sajta na drugim sajtovima. Ima, međutim, i mnogo otvorenih pitanja i nedoumica u pogledu kriterijuma za pravljenje takvih baza – između ostalog i ko je “autoritet” za pitanja istine i laži danas? Tradicionalni mediji koji najčešće imaju dobru reputaciju i koji bi po prirodi stvari trebalo da budu referentni za proveru istinitosti informacija, u poslednje vreme – takođe šire lažne vesti. Druga nedoumica je, da li baza treba da bude otvorena za javnost ili samo za fektčekere, upravo zato što se na pojedinim sajtovima nalaze istovremeno i istinite i lažne vesti. Bilo je mišljenja da ista baza ne može biti i za novinare i za javnost, jer je cilj da sprečimo širenje lažnih vesti u tradicionalnim medijima. 

Jedan panel na konferenciji bio je posvećen finansiranju fektčekinga. Istaknuto je da na fektčeking mora da se gleda kao biznis, jer sve košta. „Proizvodu treba da damo vrednost i čitaoci treba da plate za to“, kazao je izvršni direktor Politifact-a Aaron Sharockman. Ova redakcija je u januru 2017. započela kampanju promovisanja i skupljanja novca od čitalaca. Napravljeno je nekoliko paketa za donatore (u principu se radi o malim sumama novca ), a za uzvrat se dobijaju benefiti zasnovani na dodatnim informacijama (insajder info o procesu rada, dešavanja iza kulisa, razgovor sa novinarima o istraživanju i sl) kojih neće biti u objavljenim tekstovima. Kao dodatni bonus predviđeni su i besplatni gadžeti sa brendom Politifacta. Nekoliko učesnika je govorilo o važnosti obrazovanja publike da prepozna fake news – lažne vesti. Naročito publike koja nije na ekstremnim ideološkim polovima, a takvih je najviše.;

 

Svako od nas se u svom virtuelnom životu bar jednom susreo s nekim vidom cenzure. Verujem da bismo se svi saglasili da nije nimalo prijatno kada neko tu vrstu slobode, pa makar i virtuelne, na bilo koji način pokuša da ograniči. Međutim, kao što neko davno reče, sloboda je sloboda, ali za druge. Drugim rečima, lako ćemo se složiti da nije prijatno kada nam u javnom prostoru neko „zapušava usta“, ali je pravo pitanje kakav odnos imamo prema meri slobode za drugog čoveka. Kao i mnogo puta do sada, najbolji opis onoga što nazivamo slobodom govora, pronašla sam kod Džordža Orvela, tačnije u njegovom predgovoru za Životinjsku farmu. Cenzurisan u vreme kada je to delo objavljeno, on, između ostalog, kaže da „svako ima pravo da govori i štampa ono u šta je uveren da je istina, ako to neće povrediti druge ljude tako da se to nedvosmisleno može dokazati“.

I zaista, čini se da danas, u eri društvenih mreža poput Fejsbuka i Tvitera, svako može da kaže, tj. napiše ono što misli. Problem nastaje onog trenutka kada se dotaknemo tumačenja drugog dela piščevog zapažanja, koje se odnosi na povređivanje drugih ljudi, ali na način da se to može nedvosmisleno dokazati. Naravno, sve dok smo na terenu opipljivih i neupitnih dokaza, neće nam biti teško da, čak i kao laici, ocenimo da li je nekoga „ubila teška reč“. Međutim, postavlja se pitanje šta se dešava u slučaju kada neka uticajna organizacija sebi dodeli pravo da plasiranje ideja, koje joj se iz bilo kog razloga ne dopadaju, označi kao „povređivanje“, „laž“ ili „dezinformaciju“, da bi svoja maštovita i proizvoljna tumačenja zatim uzimala kao opravdanje za cenzuru na internetu, a sve po principu – kadija te tuži, kadija ti sudi?

ČUVARI GLOBALISTIČKE „ISTINE“
Da ovo nije nikakva teorija zavere i da je ova strategija na internetu već uveliko počela da ubira svoje trule plodove, možemo da se uverimo na društvenoj mreži Fejsbuk. Naime, baš uoči evropskih parlamentarnih izbora (održanih maja prošle godine), ova platforma odlučila je da preduzme „nove korake u suzbijanju širenja dezinformacija“. Tako je otpočela saradnja sa „nezavisnim“ novinarskim fact-check (reč fact na engleskom jeziku znači „činjenica”, a check znači proveriti; prim NS) organizacijama, koje su „specijalizovane za proveru činjenica i borbu protiv dezinformacija“. Može se pretpostaviti da je povod za takav potez bio skandal povezan sa pobedom Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD, kome je, navodno, značajno doprinelo preduzeće Kembridž analitika (povezano sa Trampovim tadašnjim saradnikom, Stivom Benonom), koje je optuženo da je zloupotrebilo algoritme Fejsbuka i pristupilo podacima određenog broja korisnika ove mreže. U svakom slučaju, ovo je bila teza koju je krajnja levica iznela kao jedan od uzroka poraza njihove miljenice Hilari Klinton. Mark Zakerberg, “bog Fejsbuka”, ovim povodom morao je da svedoči pred istražnom komisijom američkog Senata, pa je moguće da je sada rešio da više ništa ne prepušta slučaju, te da radikalnoj globalističkoj levici, koja pripada mreži Soroševih organizacija, obezbedi status „nezavisnih arbitara“ prava i sloboda, kako ubuduće ne bi dospeli u sličnu situaciju.

Inicijativu „FactCheckEU“ za sada čini 19 evropskih „fact-check“ medija iz 13 zemalja, a kako bismo nastavili u orvelijanskom duhu, u daljem tekstu ove medije i njihove poslenike nazivaćemo „čuvarima istine“. Prema navodima sa sajta faktograf.hr, koji je jedan od EU partnera Zakerbergove „policije misli“ iz l(ij)epe njihove, svim članovima te inicijative omogućeno je nadziranje i ocenjivanje tačnosti tvrdnji koje se u javni prostor iznose putem Fejsbuka. Pa tako, kada ove lučonoše neku priču ocene kao lažnu, „Fejsbuk će smanjiti njen doseg u News Feedu, čime se smanjuje broj korisnika izloženih dezinformacijama“. Stranicama koje „učestalo šire dezinformacije“, takođe se ograničava doseg, a „oduzima im se i mogućnost monetizovanja i oglašavanja sadržaja“. „Prema saopštenju Fejsbuka“, pojašnjava faktograf.hr, objavama koje su ocenjene kao lažne, „doseg će biti smanjen za 80 odsto“.

Čuvari istine u Evropskoj uniji proveravaju sadržaj na 14 evropskih jezika: danskom, engleskom, francuskom, grčkom, litvanskom, norveškom, holandskom, nemačkom, poljskom, portugalskom, španskom, švedskom, italijanskom, a kako stoji na Faktograf.hr, bogme i na hrvatskom. U početnim koracima, hrvatskim čuvarima istine pomagale su, kako sami kažu, „iskusnije [sic] kolege i koleginice s regionalnih fact-cheking portala, kao što su istinomjer.ba i istinomer.rs“. Na pitanje: „Kako se financiramo“, Faktograf.hr na svom portalu navodi podršku Nacionalnog fonda za demokratiju (NED), TechSoupa i američkog Stejt departmenta. Kada je reč o „našem“ Istinomeru, na pitanje: „Ko nas plaća“, oni ovako odgovaraju: „Osnivač Istinomera je Crta, neprofitna organizacija civilnog društva. (…) Crta nikada ne aplicira za sredstva iz državnog budžeta ili budžeta lokalnih samouprava kako bi sačuvala kredibilitet i neutralnost i osigurala nepristrasno izveštavanje.“ Stoga Crtu, odnosno Istinomer, između ostalih, finansiraju: IREX, Internews, češko ministarstvo spoljnih poslova i Fond braće Rokfeler.

MIGRANTSKE I DRUGE BITKE
Nama je ovde uglavnom poznato čime se bavi Istinomer. Podsećanja radi, „Balkansku Fact-Checking“ nagradu, Istinomer je 2017. godine dodelio novinarima Centra za istraživačko novinarstvo (CINS), i to za tekstove: „Država pomogla Pinku sa 3,9 miliona evra“ i „Pink dobio najmanje sedam miliona evra kredita od države“, dok je ovih dana na njihovom sajtu jedna od najaktuelnijih tema „antimigrantska retorika u Srbiji“. Pa tako rubrika „U fokusu“ prenosi analizu: „Antimigrantski talas: Koje se sve neistine šire o migrantima u Srbiji?“. Tu je i intervju Danice Vučenić (inače, jedne od „junakinja“ filma „Vladalac“, u produkciji televizije N1), s izvršnom direktorkom Helsinškog odbora za ljudska prava, Izabelom Kisić, u kome ona kaže da su „desničarske grupe koje napadaju migrante po Beogradu, na osnovu lažnih vesti, samo kontinuitet politike koju u Srbiji imamo već 40 godina“.

Uzgred, kada se već bavimo temom istinitog izveštavanja, bilo bi zanimljivo čuti na koji to kontinuitet politike desničarskih grupa u Srbiji ona misli, s obzirom na činjenicu da je poslednja (pa i jedina), autentična desna partija, na ovim prostorima delovala pre više od jednog veka. Bila je to Napredna stranka, nastala daleke 1881. godine, koja je na srpskoj političkoj sceni toga doba delovala nešto više od tri decenije. No, hegelovski rečeno, to što u Srbiji zastupnici desnog političkog spektra ne deluju bezmalo jedan i po vek, nije Izabelin problem. Takođe, ako razmislimo, jedini značajan događaj od pre četiri decenije bila je smrt Josipa Broza Tita, pa bi onda, na osnovu toga, trebalo da pretpostavimo da su naši prostori od tada potonuli u „desničarsku apokalipsu“ i teror nad „migrantima“ (ali, kojim migrantima, onima što su u Srbiju došli 2016. godine ili nekim drugima, za koje do sada još nismo čuli?). O kakvim tek „napadima na migrante“ govore ove dve drugosrbijanske perjanice nepristrasnosti, svaka u svojoj branši, teško je reći, a pri tome još i ostati ozbiljan.

Pored „antimigrantske retorike“, ovdašnji čuvari istine biju i druge bitke. Zahvaljujući „političkim akterima, koji su u svojim javnim nastupima, neumorno iznosili ‘diskutabilne’ procene i podatke koji su ‘zahtevali’ da se nađu pod fekt-čekerskom lupom, Istinomer je imao pune ruke posla u svojoj jubilarnoj, desetoj godini postojanja“. Kako kažu, političari su ih „zatrpavali nevažnim informacijama, preuveličavali gde im odgovara, smanjivali sa druge strane, ili pak doslovno izmišljali podatke“. U kategoriji „Istinitosti”, oni su tokom 2019. godine ocenili ukupno 73 izjave javnih funkcionera, od čega je 40 izjava ocenjeno „neistinom“. Ocenu „kratke noge” ponele su 23 izjave. Na sreću (ili nesreću, kako se uzme), zabeleželi su čak jednu izjavu koja je označena kao „istina“.

Takođe, prosečan korisnik Fejsbuka, bilo u Hrvatskoj, bilo u Srbiji, teško da bi mogao sa sigurnošću da utvrdi da li je američki The Federalist zaista „u više navrata objavljivao činjenično netačne informacije“. Iz ovoga proizilazi zaključak da je osnovni problem sa spomenutim portalom tvrdnja da se na njemu iznose desničarski stavovi. Da li je bilo ko u stanju da objasni šta sintagma „desničarski stavovi“ podrazumeva, otkada je to desno političko opredeljenje postalo zabranjeno, ko ga je zabranio i kakve kriterijume je pri toj zabrani koristio?! Bojim se da ćemo svi morati da verujemo sajtu faktograf.hr na reč, uprkos tome što nismo sigurni čime su to tačno zaslužili. Uostalom, ne zaboravimo da je tvrdnju iz njihovog naslova „znanost potvrdila“, pa nemamo nikakvog razloga za sumnjičavost.

Jedna od stranica čiji je rad ovih dana blokiran na Fejsbuku, zahvaljujući Faktografovoj oceni da podeljeni članak sadrži netačne informacije, jeste srpska stranica „Stop Pedofiliji SP“. Ova stranica podelila je link ka četiri godine starom tekstu sa hrvatskog portala novizivot.net (koji je, reklo bi se, uporan u deljenju „netačnih informacija“), pod naslovom: „Pedofili žele ista prava kao homoseksualci“. U svojoj analizi navedenog teksta pod naslovom: „Ne, nije točno da će pedofili dobiti ista prava kao i homoseksualci“, faktograf.hr superiorno objašnjava da je „pokušaj izjednačavanja homoseksualnosti i pedofilije stari i dobro oprobani propagandni obrazac za kojim protivnici izjednačavanja prava heteroseksualnih i homoseksualnih osoba redovito posežu, jer se radi o temi koja lako pobuđuje žestoke emotivne reakcije“. Na taj način je jednoj stranici iz Srbije, zahvaljujući čijem radu se jedan broj pedofila (ne samo kod nas, već i u regionu, pa i u Hrvatskoj), našao iza rešetaka, danima onemogućen rad na Fejsbuku, samo zato što su se „drznuli” da, bez prethodne provere, prenesu članak sa nekog hrvatskog portala, koji je, opet, tekst preveo sa nekog američkog portala, „poznatog po svojim izrazito desničarskim stavovima“.

Dakle, sve i da je tačno da se pomenuti portali, hrvatski i američki, bave „širenjem lažnih vesti“ (čitaj – desničarenjem), ovde se postavlja pitanje zbog čega bi neka stranica u Srbiji ili bilo gde u svetu, zbog toga bila na udaru cenzure i koji su to tačno mehanizmi koje bi administrator neke Fejsbuk stranice mogao da primeni, kako bi sa sigurnošću ustanovio da li se neki novinar preko Atlantika eventualno služio lažima prilikom pisanja svog teksta, ili je, daleko bilo, po svom političkom opredeljenju konzervativac?! S obzirom da je to praktično nemoguće, nesrećnim administratorima FB stranica ostaje jedino da žale što nemaju moći čarobnjaka Merlina, pa da se istinom razmašu baš kao što je kralj Artur vitlao svojim čarobnim mačem. U međuvremenu, moraće da se povinuju bestidnoj cenzuri, čiji se kraj za sada ne nazire.

SKRIVANjE NEUGODNE STATISTIKE
Pored borbe protiv homofobije u javnom prostoru, hrvatski čuvari istine su, na primer, svojim istraživanjima ustanovili i to da „HRT ne „tvrdi” da je u Jasenovcu ubijeno 116.000 Roma“, budući da se radi o „pogrešno pročitanoj brojci na tzv. ‘blesimetru’“, pa, „nije točno da je HRT to objavio ili da to tvrdi, što se može jednostavno provjeriti na HRT-ovim stranicama, na kojima se brojka od više od 16.000 ubijenih Roma pojavljuje već godinama“. Uz lokalne dnevnopolitičke teme, tu je i priča o „homoseksualnoj subkulturi stvorenoj među klerom“, kao i članci koji se bave „antimigrantskom propagandom“, kao što je, na primer, tekst o Ivanu Pernaru, poslaniku Živog zida, „koji već neko vrijeme koristi društvene mreže kako bi širenjem dezinformacija i laži o izbjeglicama dobio na popularnosti“.

Čuvari istine su dosledni nadimku koji smo im dali. Naime, njihov cilj nije da spreče širenje bilo kakvih lažnih vesti, kojima se dezinformiše građanstvo, koliko da se potrude da sopstvenu ideološku matricu, koju su proglasili za jedinu istinu, nametnu i sačuvaju od bilo kakve kritike. Dovođenje u pitanje bilo koje od „svetih doktrina“ savremene globalističke levice, „po difoltu“ će biti proglašeno za širenje lažnih vesti. Da pojasnim, bilo kakvo dovođenje u pitanje „kvir“ ideologije ili „naučno utemeljenih“ ideja Grete Tunberg o nadirućoj ekološkoj katastrofi, „izazvanoj freonom iz frižidera u Africi“, proglasiće se za „zlomisao“ i biće podvrgnuta virtuelnom egzorcizmu. Činjenica da je čuveni otac savremene zapadne seksologije, doktor Kinsi, zaista naučno pokušavao da pronađe opravdanje čak i za pedofiliju, ili da je granica seksualnog punoletstva u nekim državama (recimo, SAD), i dalje 18 ili 21 godina, a u nekim od evropskih država gotovo deceniju manja, ne sme da se dovede pod znak pitanja i označi kao nešto što ide u prilog propagandi pedofilije. Takođe, kada mnogi uticajni i ultrabogati samozvani vladari planete bivaju uhapšeni u sklopu pedofilskih lanaca, to ne bi smelo da se dovede u vezu sa fondacijama koje isti ljudi finansiraju, kako bi ozakonili izopačenosti kojima su skloni.Oni koji ovakve veze dovode u pitanje, biće ili su već prokaženi zbog „širenja dezinformacija“ i „desničarske propagande“.

Isto bi se moglo reći i za drastičan porast broja silovanja u skandinavskim državama nakon masovnog priliva migranata sa Bliskog istoka, koji se „reševa“ na jednostavan način – tako što se ne prikazuje u zvaničnim statistikama, dok se lokalni mediji koji o tome izveštavaju, često i uz prenošenje svedočanstava samih žrtava, proglašavaju za izvore dezinformacija. Jednostavno, radikalna globalistička levica se ne bavi istinom, niti se iskreno bavi bilo kakvim ljudskim ili građanskim pravima, nego se isključivo bavi onim temama koje će joj obezbediti privilegovani način života, obezbeđen od strane korporativnih gospodara. Tako se još jednom potvrđuje veza između radikalnog feminizma, organizacija koje promovišu „kvir“ način života, fanatičnih ekologa i boraca za prava životinja i migranata, a značajnu kariku tog lanca čine i „čuvari istine“, sa osnovnim zadatkom da spreče dolazak pravih informacija do većeg broja ljudi. Nema drugog objašnjenja za „smanjenje dosega“ (reach-a), konzervativnih mislilaca i njihovih ideja.

Kada su naučnici sedamdesetih godina prošlog veka počeli s korišćenjem onoga što će kasnije biti poznato kao internet, kod optimističnog dela naučne zajednice pojavila se nada da će buduća globalna mreža eliminisati sve nepravde i nejednakosti u svetu iz prostog razloga što će svima biti dostupne istinite i tačne informacije o bilo kojoj temi koju možemo da zamislimo. Međutim, pokazalo se da su pesimisti bili u pravu i već devedesetih godina pojavljuje se fenomen, koji će kasnije biti nazvan „trolovanjem“, gde ljudi iz puke dosade, hira ili poremećenosti, prave kompjuterske viruse ili namerno šire lažne vesti. Nakon nekoliko decenija korišćenja interneta, gledamo poražavajuće statistike da se više od devedeset procenata protoka usmerava ka pornografskim sadržajima i onlajn kockanju, dok na „Dip vebu“ ne postoji ni jedna zabranjena stvar koju nije moguće kupiti. Pa ipak, radije nego da se uhvate ukoštac sa realnim problemima, poput ovde navedenih, čuvari istine se „hrabro“ opredeljuju da se svrstaju uz globalne tlačitelje i pruže im dodatnu podršku u suzbijanju istine. Kada bi svet bio drugačiji, možda bismo i bili u iskušenju da poverujemo da se Džefri Epstin ubio.

TOLIKO  SAM PUTA POMINJALA FEJKNJUZ I DELILA  SAVETE KAKO SE ODBRANITI OD NJIH ILI IH BAR PREPOZNATI ,A  NISAM ZNALA DA PISEM USTVARI O FEKTCEKINGU. DAKLE, NAJEDNOSTAVNIJI SAVET - BUDI SVOJ FEKTCEKER!

 

BULING

BULING JE VID NASILJA NA DRUSTVENIM MREZIMA. ZRTVE OVOG NASILJA SU DECA, TINEJDZERI PA I MLADI LJUDI. KADA TO NASILJE VISE NE MOZE DA IZDRZI ZRTVA IZVRSAVA SAMOUBISTVO.NE ZNAM KAKV JE TO OSECAJ I NE MOGU DA PROSUDIM DA LI JE JEDINO  RESENJE -SMRT. I DA. KAKO SE OSECAJU OSOBE KOJE SU VRSILE TO NASILJE KAO U SLUCAJU KIKE DJUKIC GDE JE NASILJE VRSIO POZNATI INFLUESER BAKA PRASE I NJEGOVI FANOVI KOJI SU SLALI NAJRAZLICITIJE UVREDE MLADOJ INFLUERSEKI. KAKO SE OSECAJU????

 Kika Đukić (21) izvršila je samoubistvo zato što je, kako se navodi, godinama vodila mučnu borbu sa bulingom, vidom nasilja na društvenim mrežama.

Ona je na svojim profilima na društvenim mrežama imala zavidan broj pratilaca, a koliko to daje na popularnosti, toliko može i da uništi psihičko stanje. Kika je godinama vodila borbu sa osudama i kritikama na društvenim mrežama, a onda više nije mogla da izdrži, posustala je i digla ruku na sebe.Užasna stvar se dogodila protekle noći. Apelujem na sve medije da pažljivo izveštavaju o ovom slučaju i o devojci koja se pet godina borila sa bulingom", rekla je za Telegraf.rs Mira Vladisavljević, direktorka Balkan tube festa, čiji član je bila preminula Kika Đukić (21).

Popularna jutjuberka Kristina Kika Đukić (21) oduzela je sebi život u noći između 8. i 9. decembra, nakon mučne borbe sa bulingom, vidom nasilja na društvenim mrežama.Naime jutjuberka, koja je poslednjih godina vodila borbe sa osudama i kritikama na društvenim mrežama posustala je i digla je ruku na sebe. Strašno. .Podsetimo, Kristina je pre dve godine ušla u sukob sa poznatim jutjuberom Bakom Prasetom koji je kulminirao u Jutarnjem programu Prve televizije. Glavni akteri velikog Jutjub sukoba Kika i Baka Prase pokušali su u televizijskom gostovanju da objasne kako je došlo do svađe, a prvo što je on rekao je da "kad se neko svađa, nema tu lepog i pristojnog". Bila bi ok da je odgovorio argumentima, a on je odgovorio uvredama - kazala je Kika koja je istakla da je od Bakinih fanova počela nakon svoje reakcije da dobija pretnje.

Baka Prase je u jednom trenutku Kiku nazvao ćelavom, i rekao da ona ide na hemoterapiju, nakon čega su voditeljka i Kika bile vidno uznemirene i pokušavale da ga prekinu. Ti si ćelava, i rekoh, verovatno ideš na hemoterapiju - rekao je Baka Prase.

- On kaže da ja idem na hemoterapiju jer sam ćelava, a taj video je izvukao iz konteksta i napravio bespotrebnu dramu, da li je vama prva asocijacija na ćelavu devojku hemoterapija? - upitala je Kika voditeljku, a ona nije želela da odgovori na ovo pitanje.

Nakon sukona u ovoj emisije Kika se oglasila za domaće medije.

- Nikada nisam išla na hemoterapiju, niti mi je loše. On je rekao da bi mi se izvinio ukoliko idem na hemoterapiju. Ja sam postavila pitanje, "Čekaj, da li treba da idem na hemoterapiju da bi mi se ti izvinio?", bukvalno je rekao da je okej vređati, jer je kao mali imao komplekse što je mršav, išao je u teretanu i izlečio svoje komplekse. Ali, to nije u redu, jer ja prva... ja sam mršava i ne mogu da se ugojim. Neko ima zdravstveni problem i ne može da smrša, ili ne zna da kaže slovo „r“ , ode kod logopeda i ne može da reši problem. Nije okej vređati tuđi fizički izgled - izjavila je Kika tada za "Blic".Posle okrsaja na TV-u na kompjuter Kike Djukic stiglo je mnogo pretnji i uvreda i tada se od straha devojka povukla u kucu iz straha da je neko ne napadne. 

Podsetimo, Bakina i Kikina drama stigla je čak i do Jutarnjeg programa, pa su gledaoci imali prilike da uživo gledaju raspravu koja je probila granice Jutjuba i preselila se na male ekrane.

Naime, sukob je počeo kad je grupa od osam jutjubera, izbacila pesmu pod nazivom "Drama". Njome su ukazali na negativne postupke nekih svojih "kolega", kojima ovi prenose lošu poruku publici koja ih prati. Baka Prase se nije sloćžio sa njihovim mišljenjem.

Ipak, jedno vreme je sve ostalo relativno mirno, s obzirom na to da se nijedna strana nije oglašavala, ali se desilo nešto što publika nije očekivala, a to je klip jutjuberke Kike pod nazivom "Fuj", u kojem se prvenstveno požalila na trenutno stanje na balkanskoj jutjub sceni i na ponašanje pojedinih jutjubera, pogotovo Bake Praseta, a sve zbog uvreda upućenih ekipi.

Nakon Jutjuba, sukob se proširio i na instagram gde su novo bojno polje postali storiji na kojima su svakodnevno padale bizarne uvrede na Kikin račun. Ona ih prvo nije adresirala, ali je na kraju ipak odgovorila objavljivanjem Bakine privatne fotke. Uzvratio joj je time što je otkrio da je izgubila kosu i da zbog toga nosi perike.

Skandal je eskalirao više nego što se očekivalo, pa se količina negativnih poruka i komentara masovno povećavala, što je Kiku nateralo da još jednom sa svojom publikom podeli mišljenje o čitavoj situaciji za koju je rekla da je otišla predaleko i da će staviti tačku na bilo kakvo pominjanje ove sporne teme, a Baki se naknadno izvinila zbog objavljivanja njegove privatne fotografije. Međutim, izgleda da je bilo kasno za ruku pomirenja. Baka Prase nije želio da popusti, pa je Kiku optužio da laže o hemoterapiji kako bi pridobila sažaljenje. Ne bi li joj pokazao s kim se ne treba kačiti, odlučio je da otkrije "zašto je stvarno ćelava", ali i da usput donira određenu svotu novca deci oboleloj od raka, koja su, kako smatra, pogođena ovim skandalom.

Ipak, posle određenog vremena Kika i Baka Prase rešili su da prekinu sa svađom i prozivkama.

Nasilje na internetu je svaki oblik nasilja koje nastaje upotrebom digitalnih tehnologija.

Može se odvijati na društvenim mrežama, aplikacijama za razmenu poruka, gejming platformama i mobilnim telefonima. To je ponašanje koje se ponavlja i koje ima za cilj da uplaši, naljuti ili osramoti osobe koje su napadnute.

Primeri digitalnog nasilja su:

• širenje neistina ili objavljivanje sramotnih fotografija nekoga na društvenim mrežama

• slanje pretnji preko platforme za razmenu poruka

• lažno predstavljanje i slanje neprikladnih poruka drugima u tuđe ime.

Nasilje uživo i nasilje na internetu se često mogu dešavati uporedo. Međutim, nasilje na internetu ostavlja digitalni zapis koji može da posluži kao dokaz prilikom njegovog zaustavljanja, piše unicef.org.

10najčešćih pitanja o digitalnom nasilju

1. Da li sam žrtva nasilja na internetu? Kako da razlikujem neslanu šalu od nasilja?

Svi prijatelji se međusobno šale i zadirkuju, te je ponekad teško reći da li se neko samo zabavlja ili pokušava da te povredi, pogotovo na internetu. Ponekad će uz šalu napisati i „samo se šalim“ ili „ne shvataj sve tako ozbiljno“.

Ako se osećaš povređeno ili misliš da se drugi smeju tebi umesto sa tobom, onda je šala otišla predaleko. Ako se to nastavi i nakon što si od osobe tražio/la da prestane sa takvim ponašanjem, i ako se i dalje osećaš uznemireno zbog toga, onda možemo da govorimo o nasilju.

Kada se nasilje dogodi na internetu, ono može da pažnju velikog broja ljudi – tebi i poznatih i nepoznatih.

Gde god se nasilje dogodi, ne moraš da ga trpiš, već možeš da ga prijaviš i zaustaviš.

2. Koje su posledice digitalnog nasilja?

Kada iskusiš online nasilje, možeš se osećati kao da te svi napadaju, čak i unutar tvog doma. Može da ti se čini kao da nema pomoći. Posledice mogu da traju dugo i da na različite načine utiču na osobu:

Mentalno - osećaj uznemirenosti, neprijatnosti, neadekvatnosti, ljutnje Emocionalno - osećaj srama ili gubitak interesovanja za stvari u kojima je osoba pre uživala Fizički - umor (gubitak sna) ili simptomi poput bolova u stomaku i glavobolje U ekstremnim slučajevima, digitalno nasilje može čak dovesti do toga da osoba izvrši samoubistvo. Digitalno nasilje može da utiče na nas na više načina. Međutim, ono se može prevazići i osoba može da povrati svoje samopouzdanje i zdravlje.

3. Sa kim treba da razgovaram ako sam žrtva nasilja na internetu?

Ako misliš da si žrtva nasilja, prvi korak je da potražiš pomoć od osobe kojoj veruješ (roditelja, staratelja, bliskog člana porodice ili neke druge odrasle osobe).

U školi se možeš obratiti pedagogu ili omiljenom nastavniku ili profesoru.

Ukoliko ne želiš da se obratiš osobi koju poznaješ, pozovi besplatan broj 19833 (Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu). Ako se nasilje dešava na društvenoj mreži, blokiraj nasilnika i prijavi nasilje toj društvenoj mreži. Kompanije moraju da štite svoje korisnike. Moglo bi biti od pomoći da sakupiš dokaze – poruke i slike koje dokazuju da si bio/la izložen/a nasilju. Ukoliko si u neposrednoj opasnosti, kontaktiraj policiju ili drugu hitnu službu u Srbiji.

4. Doživljavam nasilje na internetu, ali se bojim da pričam sa roditeljima o tome. Kako da im kažem za svoj problem?

Ako si žrtva nasilja, razgovor sa odraslom osobom kojoj veruješ je prvi i najvažniji korak koji možeš da napraviš. Razgovor sa roditeljima nije uvek lak. Ali postoje neke stvari koje ti mogu pomoći. Izaberi vreme za razgovor kada znaš da imaš njihovu punu pažnju i objasni koliko je problem sa kojim se suočavaš ozbiljan. Tvoji roditelji možda ne poznaju digitalne tehnologije toliko dobro kao ti, pa ćeš morati da im detaljno objasniš šta se događa.

Oni možda neće odmah imati rešenje, ali će sigurno želeti da pomognu i probaće da, zajedno sa tobom, pronađu način da zaustave nasilje. Dve glave su uvek pametnije od jedne! Ako još ne znaš da li da se njima obratiš ili ne, razmisli da se obratiš drugim odraslim osobama kojima veruješ. Ima mnogo ljudi kojima je stalo do tebe i sigurno će želeti da ti pomognu.

5. Kako mogu da pomognem prijateljima da prijave nasilje, naročito ako se oni boje da ga sami prijave?

Svako može da postane žrtva digitalnog nasilja. Ako vidiš da se to događa nekome koga poznaješ, pokušaj da mu pružiš podršku. Važno je da saslušaš svoje prijatelje. Zašto ne žele da prijave da su žrtve nasilja? Kako se osećaju? Objasni im da ne moraju zvanično da prijave nasilje, ali da je važno da razgovaraju sa nekim ko bi mogao da im pomogne. Tvoji prijatelji bi mogli da se osećaju loše. Budi ljubazan/a i strpljiv/a prema njima. Pomozi im da razmisle šta bi mogli da kažu i kome. Ponudi se da pođeš sa njima ako odluče da prijave nasilje. Najbitnije je da ih podsetiš da si tu zbog njih i da želiš da im pomogneš.

Ako tvoji prijatelji i dalje ne žele da prijave nasilje, podrži ih u pronalaženju odrasle osobe kojoj možete da se poverite. Imajte na umu da u određenim situacijama posledice sajber-nasilja mogu da budu opasne po život. Ako ništa ne preduzmeš, osoba se može osećati kao da su svi protiv njega/nje ili da nikoga nije briga. Tvoje reči mogu da naprave razliku.

6. Internet mi omogućava pristup raznim informacijama, ali me i izlaže mogućem nasilju. Kako da zaustavimo nasilje, a da nastavimo da koristimo digitalne tehnologije?

Biti umrežen ima mnogo prednosti. Međutim, uvek postoji i rizik od kog treba da se zaštitiš. Ako naiđeš na nasilje na internetu, možda ćeš poželeti da izbrišeš određene aplikacije ili ostaneš neko vreme van mreža da bi sebi dao/la vreme za oporavak. Ali odlazak sa interneta nije dugoročno rešenje. Nisi učinio/la ništa loše, pa zašto bi bio/la uskraćen/a? Možda čak na taj način šalješ nasilnicima pogrešnu poruku - ohrabruješ njihovo neprihvatljivo ponašanje.

Svi želimo da zaustavimo digitalno nasilje, što je i jedan od razloga zbog kog je prijavljivanje nasilja izuzetno važno. Ali stvaranje interneta koji želimo želimo, prevazilazi puko prijavljivanje nasilja. Moramo da budemo pažljivi o onome što delimo ili kažemo u digitalnom prostoru, jer naše reči mogu naneti štetu drugima.

Moramo biti ljubazni jedni prema drugima i na mreži i u stvarnom životu. Svako od nas!

7. Kako da sprečim da neko zloupotrebi moje lične podatke na internetu?

Dobro razmisli pre nego što objaviš ili podeliš bilo šta na društvenim mrežama - jer to može ostati zauvek na internetu i neko može kasnije da zloupotrebi te podatke. Nemoj davati lične podatke kao što su adresa, telefonski broj ili ime škole. Na većini društvenih mreža možeš da:

• kroz podešavanje postavki privatnosti naloga odabereš ko može da vidi tvoj profil, da ti šalje direktne poruke ili komentariše postove.
• prijaviš štetne komentare, poruke i fotografije i zatražiš njihovo uklanjanje.
• potpuno blokiraš ljude – neće moći da vide tvoj profil, niti da te ponovo kontaktiraju.
• odabereš da se komentari određenih ljudi pojavljuju samo njima.
• obrišeš postove na svom profilu ili da ih sakriješ od određenih ljudi.
• Na većini društvenih mreža, osobe koje blokiraš neće dobiti obaveštenje da si to uradio/la.
• Dobro razmisli pre nego što objaviš ili podeliš bilo šta na društvenim mrežama - jer to može da ostane zauvek na internetu.

8. Da li postoji kazna za digitalno nasilje?

Većina škola ozbiljno shvata nasilje na internetu i pokrenuće postupak protiv njega. Ako te drugi učenici vređaju ili maltretiraju u digitalnom prostoru, prijavi nasilje svojoj školi. Ljudi koji su žrtve bilo kog oblika nasilja, uključujući ono koje se odigrava na internetu, imaju pravo na pravdu i da nasilnik odgovara za krivično delo.

Zakoni protiv nasilja, posebno digitalnog, su još uvek novina i ne postoje u svim državama. Zbog toga se mnoge zemlje oslanjaju na druge relevantne zakone, poput zakona protiv uznemiravanja, kako bi kažnjavali nasilje u digitalnom prostoru. U nekim zemljama koje imaju posebne zakone o nasilju putem interneta, žrtve mogu da traže zaštitu, zabrane komunikaciju sa određenom osobom i, privremeno ili trajno, ograniče upotrebu elektronskih uređaja koje ta osoba koristi za vršenje nasilja.

Međutim, važno je zapamtiti da kažnjavanje nije uvek najefikasniji način za promenu ponašanja nasilnika. Često je bolje usredsrediti se na popravljanje štete i popravljanje odnosa.

9. Da li se tehnološke kompanije mogu smatrati odgovornim za digitalno nasilje?

Internet kompanije sve više obraćaju pažnju na digitalno nasilje. Mnoge od njih uvode načine kako da što bolje zaštite svoje korisnike kroz uvođenje novih alata, smernica i načina za prijavu nasilja na internetu. Međutim, kompanije moraju da urade još više. Mnogi mladi ljudi svakodnevno doživljavaju digitalno nasilje, a neki se suočavaju sa ekstremnim oblicima zlostavljanja na internetu.

Tehnološke kompanije imaju odgovornost da zaštite svoje korisnike, posebno decu i mlade. Na svima nama je da ih smatramo odgovornima kada ne ispunjavaju svoje dužnosti.

10. Da li postoje onlajn alati za zaštitu dece i mladih od digitalnog nasilja?

Svaka društvena mreža nudi različite alate (pogledaj dole) koji omogućavaju korisnicima da ograniče ko može da komentariše, gleda objave ili ko može da postane njihov prijatelj ili pratilac. Mnogi od ovih alata uključuju jednostavne korake za blokiranje, isključivanje ili prijavljivanje digitalnog nasilja. Ohrabrujemo te da ih istražiš.

Kompanije koje stoje iza društvenih mreža takođe pružaju obrazovne alate i smernice za decu, roditelje i nastavnike kako bi se upoznali sa rizicima i načinima da budu sigurni onlajn. Takođe, ti možeš da budeš prva linija odbrane od digitalnog nasilja. Razmisli o tome gde se nasilje dešava u tvojoj zajednici i na koji način možeš da pomogneš - podizanjem glasa, otkrivanjem nasilnika, kontaktiranjem odraslih osoba kojima veruješ ili širenjem svesti o tom problemu. Čak i jednostavan čin ljubaznosti može imati veliki uticaj.

Mladi su, otkad su društvene mreže postale deo naše svakodnevice, izloženi nasilju više nego ikad — deca koja su nekada trpela vršnjačko nasilje u školi, više ni kod kuće ne mogu da pronađu mir i pobegnu od zlostavljanja.

Buling je međunarodno priznat termin koji označava različite vidove nasilja koji se obično vrše među vršnjacima, ali ne nužno. Podrazumeva oblik nasilja koji nanosi bol drugom, bio on fizički ili psihički, a u svakom slučaju sa sobom nosi stres koji može imati teške posledice.

Buling nije vezan za pol i vrše ga i dečaci i devojčice, i mladići i devojke, i muškarci i žene, a njime se smatra i nagovaranje ljudi da ignorišu ili izbegavajzu neku osobu. Može da bude direktan: udaranje, pljuvanje, vređanje i sl, ili indirektan: isključivanje, manipulacija, ponižavanje, procenjivanje kakav je neko, slanje uvredljivih poruka putem društvenih mreža, ucene... U pitanju je aktivnost koja se ponavlja, vid je agresivnog ponašanja i ima za cilj da povredižrtvu.

Buling je podeljen na četiri osnovne kategorije:

 

• psihološki
• verbalni
• fizički
• sajber.

Sajber-zlostavljanje podrazumeva upotrebu interneta i sličnih tehnologija radi povređivanja drugih i sve je zastupljenije s razvojem društvenih mreža. Ovaj termin je prvi upostavio aktivista i kanadski učitelj Bil Belsi, kao "korišćenje informacija i tehnologija da bi se podražavalo namerno, ponavljajuće i neprijateljsko ponašanje od strane pojedinca ili grupe, koja ima nameru da druge maltretira". Ovakvim vidom nasilja smatra se slanje poruka nekome ko je jasno stavio do znanja da ne želi komunikaciju, potom pretnje, uvrede, govor mržnje, objavljivanje lažnih izjava i vesti, ismevanje, ponižavanje, izražavanje seksualnih namera...

Kako prepoznati žrtvu sajber-nasilja?

Kako se navodi na sajtu Unicefa, osobe koje su iskusile online nasilje mogu da imaju osećaj kao da ih svi napadaju, čak i unutar doma, a može da joj se čini da joj nema pomoći. Posledice mogu da traju dugo i da se ispolje nizom simptoma koji su (1) mentalni, kao što su osećaj uznemirenosti, neprijatnosti, neadekvatnosti, ljutnje, potom (2) emocionalni: osećaj srama ili gubitak interesovanja za stvari u kojima je osoba pre uživala, zatim (3) fizički: umor (gubitak sna) ili simptomi poput bolova u stomaku i glavobolje. Kako je istaknuto na sajtu Unicefa, u ekstremnim slučajevima, digitalno nasilje može čak dovesti do toga da osoba izvrši samoubistvo.

 

Broj 0800/309-309, opcija 1, SOS telefon je koji radi 24 sata, a na koji se javljaju stručnjaci za sprečavanje samoubistva - lekari Klinike za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarev ic".Volonteri razgovaraju s ljudima koji su usamljeni, uznemireni, povređeni, tužni, očajni, nesigurni.

 

PO MOM MISLJENJU FIZICKO I VERBLNO NASILJE SE NE RAZLIKUJU. TAKO DA SAJBER NASILJE NIJE NISTA BLAZE NEGO POMENUTA DVA. MOZDA JE I VECEG I JACEG INTEZITETA JER INTERNET PRAKTICNO ZNACI DA SVAKU IZGOVORONE UVREDU MOZE CUTI MILIONSKI AUDITORIJUM. TO JE ZAISTA VELIKI PRITISAK NA SVAKU A POSEBNU MLADU OSOBU.

CUVAJTE DECU, CUVAJTE SEBE, ZASTITITE SE KAKO ZNATE I UMETE OD OVOG ZLA.

 

 

OPERATIVNA PONOVNA UPOTREBA

 PRE NEKI DAN SAM PRICALA O TOME DA JE SAMO PITANJE IZBORA NA KOJU PLANETU CE COVEK PRVO STICI  I SAVITI 'GNEZDO' ! STVAR JE PROPALA   NA MESECU, A SAD JE PITANJE KAKO CEMO PROCI NA MARSU. BEZOS IMA RESENJE. ON I  ILON MASK VODE 'MRTVU TRKU'' SA PREDVIDJANJIMA I IDEJAMA.

Čovečanstvo će premestiti većinu industrije u svemir i dozvoliti samo nekolicini odabranih da ostane na našoj planeti, koja će biti pretvorena u prirodno odmaralište, prema rečima istraživača svemira Džefa Bezosa koji se samostalno finansira, prenosi RT.

Milijarder vlasnik kompanije Amaon je sa entuzijazmom podelio svoja predviđanja o tome kako će ljudska civilizacija izgledati u budućnosti – pri čemu je lično pomogao da se ta budućnost približi – tokom govora na godišnjem Ignatius Forumu u Vašingtonu.

On očekuje da ogromne cilindrične svemirske kolonije koje se vrte stvaraju veštačku gravitaciju za milione stanovnika da preuzmu većinu industrijske proizvodnje. U međuvremenu, Zemlja će biti pretvorena u prirodni rezervat sa ograničenim pristupom, sličan američkim nacionalnim parkovima danas.

„Ovo mesto je posebno, ne možemo ga uništiti“, rekao je osnivač Amazona o našoj planeti.

„Milioni ljudi će se vremenom preseliti sa Zemlje u svemir. A to je vizija Blue Origin-a – milioni ljudi koji rade u svemiru“, rekao je on, misleći na svoju firmu.

„Vekovima će se većina ili mnogo ljudi roditi u svemiru. Biće to njihov prvi dom. Oni će se roditi na ovim kolonijama, oni će živeti na ovim kolonijama. Oni mogu da posete Zemlju kao što biste vi posetili Nacionalni park Jelouston“, predvideo je Bezos.

On je rekao da će i same kolonije „imati reke, šume i divlje životinje“, što je verovatno izvelo njegov govor iz domena futurologije i okrenuo optimističnoj naučnoj fantastici. Amazon je neslavno snalažljiv kada je u pitanju stiskanje svojih radnika za svaki pad produktivnosti. Zato je sličan ružičasti opis „fabričkih gradova Amazona“ koji rešavaju ekonomsku nejednakost u SAD naišao na užas, kada ga je predložio kolumnista Blumberga u septembru.

Bezos se pozvao na fizičara sa Prinstona Džerarda O’Nila, koji je 1976. predložio koncept svemirskih staništa, kao izvor inspiracije za njega. Rekao je da je vrsta ekspanzije koju je predvideo neizbežna, ako čovečanstvo želi da raste na održiv način.

„Ova Zemlja može da izdrži, recimo, 10 milijardi ljudi do određenog stepena. Morali bismo zaista naporno da radimo da bismo shvatili kako da to uradimo bez degradacije planete… Sunčev sistem može da izdrži trilion ljudi“, rekao je on.

Preduzetnik nije komentarisao ko misli ko će odlučiti ko će u budućnosti živeti na Zemlji, na pitanje domaćina događaja Adi Ignatiusa. Ako je istorijski presedan bilo koji pokazatelj, mogu biti uključene privilegije koje se daju bogatstvom i statusom.

O prednostima Bezosovog statusa kao jednog od najbogatijih ljudi na Zemlji govorilo se u intervjuu, kada se Bezos hvalio da je uspeo da dobije kameo u svojoj omiljenoj filmskoj franšizi, Zvezdanim stazama.

„To nije bilo lako dobiti“, rekao je o svom pojavljivanju u igranom filmu „Zvezdane staze: Beiond“ iz 2006. „Insistirao sam na ulozi govornika, što je zakomplikovalo ceo scenario“, rekao je on.

U filmu, Bezos je nosio vanzemaljske proteze i imao je jednu rečenicu: „Govori normalno“. Rekao je da je „zakucao“, izazvavši smeh publike.

Govoreći o Blue Origin-u, milijarder je uporedio svoju firmu sa barnstormerima iz ranih dana avijacije. Rekao je da će vođenje bogatih turista na suborbitalne letove pretvoriti u „ambasadore Zemlje“, koji će se zalagati za povećanje istraživanja svemira u ime zaštite naše planete. Ovo će dati više resursa za stvaranje rutine svemirskih putovanja s ljudskom posadom, slično kao što su stari dvokrilci evoluirali u današnje putničke avione, rekao je on.

„Teži deo nije putovanje u svemir – taj deo je rešen 1960-ih. Ne ponovna upotreba - spejs šatl je to uradio. Težak deo je operativna ponovna upotreba“, rekao je on. "Potrebna je praksa da bi se to ispravno postiglo."

Ma koliko delovalo sve kao SF film ili masta opet postoji i mogucnost da ce sve ovo  uskoro postati stvarnost. Kao sto uvek govorim moguce je da sve vec postoji i da SF filmovi i  SF knjige  nisu samo masta nego istina. 

Pa bilo koju planetu Zemljani nasele Mesec ili Mars ili neku manje poznatu svejedno nastace zivot kao  i na planeti Zemlji. Sad mozda ce tu biti nekih modifikacija i mozda nam vestacka inteligencija koju sada mi kontrolisemo postane "gazda" ,ali u principu mislim da visi oblik zivota (ljudi ili vec kako se nazivaju stanovnici ostalih planeta) mogu da zive samo na jedan nacin. Da se rode, poseju, stvore, daobavljaju poslove koje moraju i za koje su rodjeni ( napravljeni) da produze vrstu na bilo koji nacin i da umru (ili zastare paih zamene novim).

Naučna istraživanja pokazuju da postoje šanse i određeni uslovi za život na drugim planetama, kao i za korišćenje njihovih resursa za potrebe stanovnika planete Zemlje. Te plante, barem za sada, nalaze se isključivo u Sunčevom sistemu.Mi kao ljudi, kao cela rasa nismo još izašli iz Sunčevog sistema, tako da se tu radi samo o planetama Sunčevog sistema. Naravno, znamo da postoje planete koje kruže oko drugih zvezda, ali do njih ćemo malo teže da stignemo“, kaže dr Monika Jurković, naučna saradnica Astronomske opservatorije Beograd.

Kada se uzme u obzir to da su na Marsu, koji je Zemljanima najbliži komšiluk, pronađeni voda i metan, može li se očekivati skoro preseljenje?

„Mars je četvrta planeta Sunčevog sistema, radijusa otprilike kao polovina Zemljinog i ima atmosferu koja nije pogodna za život. Pretpostavlja se da je na Marsu bilo vode i o tome da je voda pronađena je bilo više vesti. Naravno, samom analizom atmosfere je došlo do tog otkrića da je zapravo bilo i neke vrste metana na planeti“, istakla je dr Jurković.

Prema njenim rečima, prisustvo kiseonika i metana može da bude rezultat nekih bioloških procesa, ali isto tako može da bude rezultat i raspadanja stenovitih struktura koje su tamo.

„Zemlja i Mars kruže oko Sunca, ali su na različitim putanjama. Zemlja je malo bliže, Mars je malo dalje. Brzine kojima se oni kreću takođe nisu iste. Svake dve godine dolazi do situacije da su te dve planete najbliže jedna drugoj pa je najlakše da se pređe s jedne planete na drugu i zato je taj period od dve godine toliko važan. Mnogo više goriva bi se potrošilo kada bismo bili udaljeniji“, objasnila je gošća Jutarnjeg programa.

Kada ćemo se preseliti na Mars?

Ova planeta je manja od Zemlje, hladnija jer je dalja od Sunca. Ipak, izuzetno važna čoveku, toliko da kada govori o vanzemaljcima pominje Marsovce. To je i prva planeta ka kojoj je u svemirskim pohodima pohrlio.

„O Marsu se razmišlja kada hoćemo da govorimo o tome da li mi kao ljudi hoćemo da se preselimo na neku drugu planetu, da živimo negde drugo a da to nije Zemlja. Tu bi opcija bila i Venera, ali ona ima vrlo neprijaten uslove. I temperatura i pritisak i sastav atmosfere planete Venere su nepodobni za ljudski život tako da smo se opredelili za Mars. Onda se ispostavilo da na njemu ima vode, a ako ima vode, onda to znači da resursi koje moramo da odnesemo na Mars postaju mnogo manji, a samim tim postaje isplativije da se preselimo na Mars“, navela je dr Jurković.

Britanski astronaut Tim Pik procenjuje da bi ljudi mogli da se nađu na Marsu krajem tridesetih godina ovog veka, ali bi to moglo da se dogodi i ranije.

Mars nam je blizu i uslovi na njemu su bolji nego na Veneri

„Mislim da je to malo optimistično, ali ne i nerealno. U poslednjih nekoliko godina došlo je do ogromnog razvoja svemirskih letelica, ukuljučujući i letelice „Spejs iksa" koje su doprinele tome da možemo da razmišljamo o tome da stavljamo u orbitu veoma velike mase, znači da šaljemo sa letelicama veoma velike i orbitere i sve stvari koje bi nam bile potrebne kada bismo hteli da odemo na Mars da živimo tamo“, ocenjuje dr Jurković.

Ljudi bi na Marsu mogli da prežive jedino ako bi sami sebi stvorili životnu okolinu: „Prvo bi trebalo da se stvori neka vrsta zatvorenog doma u kojem bi mogli da postoje uslovi koji su slični Zemljinim. U prvom koraku bi to bila letelica kojom bismo išli. Onda u sledećem koraku bi trebalo da gradimo infrastrukturu koja bi bila pogodna za život na Marsu“.

Naselja koja bi bila formirana na Marsu trebalo bi, kako pokazuju rezultati istraživanja, da budu barem 10 metara ispod tla.

„To je samo u prvoj fazi. Prva faza odlaska na Mars uklljučila bi naselja koja su ispod površine samo zato da bismo lakše mogli da izgradimo svu ostalu infrastrukturu, ali posle toga bismo mogli da nastavimo“, istakla je Jurkovićeva.

Neki su i ranije najavljivali putovanja na Mars. Za 2023. godinu najavljivana je misija „Mars 1“. Tehnologija da odemo na Crvenu planetu postoji, postoji čak i tehnologija i da živimo tamo, ali odlazak, opstanak i povratak ipak nisu baš toliko jednostavni.

Pojedini naučnici radili su istraživanja kako bi mogla da izgledaju ta naselja. Zbog atmosferskog pritiska predviđali su građevine u obliku jajeta.

„Istraživanja toga kako bi zapravo izgledala jedna kolonija na Marsu su veoma aktivna i dan-danas. Postoje ideje o tome kako i zašto bismo trebali tako da gradimo građevine. Verovatno ćemo to saznati kada budemo i otišli“, poručila je dr Jurković.Budući građani Marsa bi do svoje nove planete trebalo da stignu uz pomoć Starship letelice, koja je i konstruisana sa namerom da ljudske putnike prevozi do Crvene planete i nazad. O tome se govorilo i na godišnjoj konferenciji Mars Society, te je Musk tom prilikom govorio o planiranim ciljevima koji su u vezi sa marsovskom naseobinom. Između ostalog je ponovo spomenuo i svoju glavnu motivaciju za kolonizaciju Marsa, a to je njegovo uverenje da će se prozor za naseljavanje drugih svetova zatvoriti brzo nakon što se otvori – zbog toga što Musk pretpostavlja da bi nakon ubrzanog napretka mogla da dođe neka velika katastrofa. Iako kao godinu osnivanja marsovskog grada navodi 2050, za održivost će biti potreban mnogo ozbiljniji period, budući da teraformianje, između ostalog, trazi vreme.Sve je više eksperata koji raspravljaju o tome kako bi ljudska naseobina mogla da utiče na to kako čovečanstvo vidi svoju budućnost – takav grad ne samo da bi mogao da posluži kao „čamac za spasavanje“ od katastrofa na Zemlji, već bi mogao da dovede i do novih tumačenja društva i identiteta. Tako bi, na primer, nacija koja bi se rodila na Marsu u jednom trenutku mogla da prestane da zavisi od Zemlje, a kada postane samoodrživa, što bi, na kraju, moglo da dovede do rađanja identiteta koji ima svoju priču, a taj narativ počinje onog trenutka kada se napusti rodna Zemlja.

NAJVECI RIVALI BEZOS I MASK UTRKUJU SE SA PRICAMA O NASELJAVANJU DRUGIH PLANETA ILI DA NAZOVEMO TO ISELJAVANJEM SA OVE PLANETE ZBOG KATASTROFA KOJE PRETE ISTREBLJENJU LJUDSKOG RODA.  KO PREZIVI PRICACE ,A ZA TO VREME DOK SE PRICA NE OSTVARI MOZEMO DA MASTAMO. SVAKO ZA SEBE !

MALA NEVESTA II

 0PET SU PRODALI JEDNU DEVOJCICU. ZBOG HRANE. ZNAM DA SE TO DESAVA VEC 2000 GODINA, ALI SAM SE NADALA DA SMO UZNAPREDOVALI KAO DRUSTVO. KAKO MOGU DA PRODAJU SVOJE DETE?  I ZASTO JE  TOLIKO LADI I SIROMASTVA U SVETU?

Devetogodišnjakinja je vraćena porodici dve nedelje nakon prodaje, ali dug od 1.600 funti još uvek duguje Korbanu.

- Zaista sam srećna. Oslobodili su me muža, a muž mi je star - rekla je devojčica nakon što su je odveli od supruga. Devetogodišnju devojčicu koju je otac prodao 55-godišnjem muškarcu kao nevestu u Avganistanu spasila je dobrotvorna organizacija. Parvana Malik je prodata za za zemlju, ovce i gotovinu u iznosu od 1.600 funti strancu po imenu Korban kako bi njen otac Abdul Malik mogao da plati hranu ostatku porodice u zemlji pod upravom talibana.Parvanina majka Reza Gul rekla je da je pokušala da zaustavi prodaju, ali je njen muž insistirao. Naravno, bila sam ljuta, borila sam se sa njim i plakala sam. Rekao je da nema nikakvu opciju - rekla je ona.

Brak mlađi od 15 godina je nezakonit širom sveta, ali se uobičajeno praktikuje u mnogim delovima sveta, posebno u ruralnom Avganistanu. Situacija je postala mnogo gora od avgusta kada su talibani preuzeli vlast, a porodice dovedene u očaj i na ivici egzistencije.

Parvanin kupac Korban rekao je u vreme njegovog dogovora da je to njegov "drugi brak" i insistirao je da će se dobro ophoditi prema njoj.

Parvana i njena porodica živeli su u avganistanskom kampu za raseljena lica u severozapadnoj provinciji Badghis poslednje četiri godine. Preživeli su od humanitarne pomoći i rada koji im garantuje oko 2 funte dnevno.

Ali otkako su talibani preuzeli Avganistan u avgustu, ekonomija zemlje je na ivici kolapsa, a međunarodna humanitarna pomoć je stavljena na čekanje – a posledice duboko osećaju porodice poput Parvane koje ne mogu da kupe osnovna dobra kao što je hrana.

Abdul je pre nekoliko meseci bio primoran da proda Parvaninu 12-godišnju sestru kako bi pomogao svojoj porodici da preživi.

Parvana, njeno malo lice koje viri iz bledoružičastog hidžaba, ranije je rekla za CNN kako razume da je njen otac morao da je proda jer u kući nemaju hleba, pirinča ni brašna.

Njen otac Abdul rekao je da je "slomljen" od krivice zbog prodaje svoje ćerke i da nije mogao da spava noću. Naveo je da je bezuspešno tražio posao i pozajmljivao novac od rođaka - a njegova žena je čak molila druge stanovnike kampa za hranu - ali ništa nije uspelo.

- Ovo je tvoja nevesta. Molim te, pazi na nju. Ti si sada odgovoran za nju, molim te, nemoj je tući - reči su kojima je predata devojčica nakon kupovine.

 Haled Hoseini je u svojoj knjizi "1000 cudesnih sunca" opisao bas ovakvu pricu, pricu malih nevesta koje su ustvari male devojcice. Plakala sam dok sam citala, a sad ga vidim da se to i dalje dogadja bespomocno patim. 

U Srbiji najcesce se prodaju romske devojcice i to je bas strasno. Mislim strasno je za svako dete na ovom svetu, ali su one jadne najvise ugrozene jer ih roditelji sami prodaju.

O problemu prodaje devojčica za udaju u Srbiji se govori retko, ili se o tome ćuti, a one su ne samo žrtve trgovine ljudima, nego i vrlo često žrtve seksualnog nasilja, rečeno je na tribini "Rani brakovi i nasilje nad ženama i devojčicama" u Novom Bečeju.

Devojčice uglavnom prodaju roditelji za 1.000 evra, a nekada i za manje novca, a brakovi se dogovaraju kada devojčica ima 12 – 13 godina, dok većina do 16. godine bude prodata i često završi u braku sa muškarcima koji su i znatno stariji, rečeno je sinoć na tribini.  

Aktivistkinja i novinarka Nevena Subotić rekla je da te devojčice prva seksualna iskustva imaju sa osobom koju prvi put vide i koje su starije od njih, snažnije i ne mogu da im se odupru.  

„Postaju žrtve seksualnog nasilja i zbog situacije u kojoj su postanu rob ovi domaćinstva u kome su se našle i život im se svede na brigu o deci koju vrlo brzo dobiju, i o kući u kojoj žive“, kazala je Nevena Subotić.  

Učesnice tribine su upozorile da te devojčice od detinjstva uče u porodici da moraju da slušaju muža predstavljajući im sve kao deo tradicije, preneo je informativni portal 021.rs.  

Koordinatorka za romska pitanja u Pančevu Pava Novakov Čabrilovski je ispričala da su njeni roditelji kada je bila devojčica imali ponude da je prodaju, ali da su sve odbili i omogućili joj da se školuje i sama odabere put.  Devojčice se vaspitavaju tako da misle da tako treba i mora da bude i već sa 12 godina krene potraga za kupcem. Treba raditi na edukaciji i na tome da se ova tradicija prekine, da devojčice, devojke same imaju pravo da odluče kada i da li će se udavati i za koga“, kazala je Pava Novakov Čabrilovski.  

Trgovina devojcicama i devojkama je zaista u ekspanziji zadnjih godina. Strasno.

Devojčice i devojke od 11 do 25 godina, ali i mlađe, najčešće su mete internet predatora, odnosno onih koji se bave trgovinom ljudima. Nedavno je oktriven zastrašujuć podatak da se cena devojčica i devojaka na crnom tržištu trgovine ljudima kreće i do 120.000 evra.

Ovi zastrašujući podaci izneti su na tribini "Trgovina ljudima i opasnosti na internetu" koja je održana pre nekoliko dana povodom obeležavanja Međunarodnog dana ukidanja ropstva.

- Nezvaničan podatak je da su deca iz Srbije i Rusije najskuplja na tržištu i njihova cena se kreće do 120.000 evra. Takođe, nelegalno usvajanje je jedan od oblika trgovine ljudima. Prema poslednjim podacima Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima, prošle godine je broj žrtava u našoj zemlji bio 76, od kojih je 71 srpske nacionalnosti - rekla je za „Blic“ Aleksandra Urošević, trening menadžer Unitas fonda.

Povodom obeležavanja Međunarodnog dana ukidanja ropstva, u EU info centru u Beogradu održana je tribina „Trgovina ljudima i opasnosti na internetu” , na kojoj je bilo reči i o ceni dece na tržištu, ciljnoj grupi trgovaca ljudima, kao i o najboljem načinu zaštite.

- Ogroman profit i nizak rizik da će trgovac biti uhapšen su razlozi iz kojih je ova kriminalna industrija u ekspanziji - istakla je Uroševic.

Ona je otkrila da je trgovina ljudima "nabrže rastuća grana kriminalne industrije" i da ostvaruje profit veći od 152 biliona dolara na godišnjem nivou.

- Jednu osobu koju trgovci ljudima kupe, mogu da otplate za sedam dana - kaže ona.

Upravo zbog toga, trgovci ljudima motivisani su da na internetu mapiraju i decu iz Srbije.

- Najčešće žrtve su ženske osobe starosti od 11 do 25 godina, jer su najranjivije u tom periodu života. To su deca koja iz porodica koje su u ekonomskom i socijalnom smislu deprimirane, siromašne, ali treba napomenuti ni da sam stalež nije nešto što vas zapravo štiti od ulaska u lanac trgovine ljudima – dodala je Urošević.

Na konferenciji je napomenut i zastrašujuć podatak da su "pedofili svoj kriterijum potražnje spistili od nula do 3,5 godine starosti".

- Seksualni odnos sa decom u toj uzrasnoj kategoriji najviše se plaćaju - rekla je Urošević i dodala je da je u Srbiji prošle godine raksrinkana jedna sajber jazbina.Sajber jazbine su organizovane kuće, to su prostori koji se iznajmljuju, gde se na različite visoko organizovane načine regrutuju deca koja se izlažu nasilju ili seksualno zlostavljaju, maltretiraju, slikaju u raznim pozama, a onda se taj materijal na organizovan način, putem dark veba, dalje distribuira - objasnila je Urošević.

Još neki od oblika ove kriminalne industrije su i radna eksploatacija (građevinarstvo, poljoprivreda, ratovanje), nekomercijalna eksploatacija (prinudni brak, ilegalno usvojenje) i drugi oblici trgovina organima, prošnja i kriminal.

Trgovina ljudima se, najčešće, krije iza oglasa za posao, modnih agencija, salona za masažu, eskort ili agencija za poslovnu pratnju, barova i striptiz klubova, studiranja u inostranstvu, a najveći prostor za vrbovanje žrtava predstavlja internet.

Ako osoba odluči da se javi na određeni oglas za posao, Urošević preporučuje da se „obavezno pretraži sajt APR-a kako bi se uverili da dati poslodavac ima uredno registrovan matični broj, PIB i broj fiksnog telefona na sajtu Agencije za privredne registre“.

Zaključan profil na društvenim mrežama

S obzirom na to da trgovci ljudima organizuju ljude koji će raditi za njih i stupati u kontakt sa devojčicama, neophodna je apsolutna obazrivost "jer su u pitanju izuzetni psiholozi skloni manipulaciji."- Neophodno je alarmirati širu javnost i posebno senzitivisati roditelje da izgrade poverenje sa svojom decom i dopru do njih kako bi deca prihvatila nužne savete koji ih mogu zaštititi od upadanja u lanac trgovine ljudima. Ključ je da se od najranijeg detinjstva stvara poverenje između deteta i roditelja, nikako prinudni razgovori ili zabrane. Podrazumeva se ogranicen pristup kompjuteru i internetu – zaključila je ona.

U Indiji odakle je potekla serija "Mala nevesta " koja je bila najduza u istoriji svih melodrama, i danas se desavaju proaje devojcica ,ali u skladu sa novim nacinom zivota i daleko od tradicionalne price iz serije.

 Kratkoročni lažni ugovorni brakovi koji traju mesec dana, sve su češći problem na jugu Indije, gdje živi oko 11 % muslimanskog stanovništva, pri čemu bogati stranci, lokalna policija i "kvaziji", državni muslimanski sveštenici, iskorišćavaju siromaštvo muslimanskih porodica.

Jedna od žrtava "braka zbog seksa", Naušin Tobasum iz Hiderabada, razotkrila je razmere ovog biznisa kada je pobegla od kuće pošto su je roditelji prislili da stupi u brak sa sredovečnim Sudancem, koji je platio oko 1.200 funti da mu bude "žena" četiri nedelje

Naušin je rekla policiji da ju je tetka odvela u hotel gde su ona i još tri tinejdžerke predstavili direktoru sudanske naftne kompanije. Osama Ibrahim Muhamed (44) iz Kartuma, koji je oženjen i otac dvoje dece, kasnije je došao u njenu kuću gde je "kvazi" izveo obred venčanja.

Prema rečima inspektora Viđaja Kumara, Osama je platio 100.000 rupija (oko 1.200 funti) devojčicinoj tetki, a ona je od tog novca dala 70.000 rupija Naušinim roditeljima, 5.000 svešteniku, 5.000 prevodiocu urdu jezika i zadržala 20.000 rupija za sebe. Uz venčani list izdaje se i "talaknama", dokument sa fiksiranim datumom razvoda, koji se pokalapa sa završetkom mladoženjinog odmora.

„Kada je došao kod devojčice u kuću tražio je seks, ali ona je odbila. Mladoženja je stariji od njenog oca„ objašnjava inspektor Kumar.

Naušin je pobegla iz kuće, ali ju je policijska patrola sustigla. Uhapšen je i mladoženja, njena tetka i kvazi, a izdat je i nalog za privođenjem njenih roditelja, budući da je Naušin maloletna, a po indijskom zakonu ne može da se udaje pre nego što napuni 18 godina.

Inspektor Kumar iznosi kako postoji na desetine kratkoročnih brakova. Osama je došao u Indiju na preporuku prijatelja, budući da u njegovoj zemlji za seks mora da plati tri puta više, jer je tamo ponuda mnogo manja, ili devojku mora da uzme kao drugu ženu.

Kumar objašnjava da se stranci žene mladim Indijkama zato što je prostitucija zabranjena po islamskim zakonima, a siromašne devojke na taj način prikupljaju novac za svoje "pravo" venčanje.

„ Nisam znala šta se događa, a oni su me naterali na to. Izmenili su datum mog rođenja u krštenici, tako da ispadne da imam 24 godine. Eksploatišu devojke i zato sam otišla u policiju. Morala sam da skupim hrabrost i da odem u policiju da prijavim roditelje. Kući ne želim da se vraćam jer se plašim „ kaže Naušin Tobasum, koja danas živi u državnom domu za devojke.

Po podacima Udruženja za zaštitu žena i dece, u Hiderabadu se mesečno sklopi oko 15 ugovornih brakova i primetan je njihov porast.

 

Biti žena u nekim delovima sveta je ne samo teško već i opasno. Prema izveštaju svetske zdravstvene organizacije, polovina žena na svetu nema pristup osnovnoj medicinskoj zaštiti a podjednak broj njih bile su žrtve neke vrste nasilja. Čak 35% žena u svetu je bilo žrtva seksualnog nasilja. Silovanja i seksualno ropstvo najčešći su u Africi. U Etiopiji je čak 71% žena bio izložen seksualnom nasilju, dok je 15% žena seksualno nasilje doživelo u Japanu. Za 30% žena u Bangladešu, prvi seksualni odnos je bio nasilan.

U Avganistanu i Pakistanu je to do te mere rasprostranjeno da je postalo deo nacionalnog folklora i često se završava sakaćenjem, šibanjem, odrubljivanjem glava, itd. Prinudna udaja malih devojčica za čak i tri, četiri puta starije od njih, nije retkost u ovom delu Azije. U Latinskoj Americi, postoji problem sa maloletničkom prostitucijom, gde devojčice jako rano napuštaju školu da bi se bavile ovim poslom. Srbija je na 45.mestu kada su u pitanju ženska prava.

Avganistan – prema zakonu ove zemlje, rodbina, lekari ne smeju da svedoče o nasilju, dok je muževima dozvoljeno da udare ženu. Sakaćenja su česta, a brakove šestogodišnjih devojčica sa starcima ugovaraju očevi. 87% žena je nepismeno, 80% prisiljeno na brak, 1 od 11 žena umre na porođaju!

Kongo – Prestonica silovanja. Žrtve brutalnih grupnih silovanja su čak i trogodišnje devojčice. 57% trudnih žena je anemično, 1152 žene su silovane svakog dana.

Pakistan – Žene su mete napada kiselinom. Policajci učestvuju u silovanjima. Preko 1000 devojaka svake godine biva ubijeno zbog „časti“! 90% žena doživi nasilje.

Indija – 100.000.000 devojčica i žena se prodaje kao belo roblje. 44% devojaka je udato pre 18. godine. Grupna silovanja su česta, nakon kojih devojke i žene izopšte iz zajednice. 50 miliona dece nestalo zbog čedomorstva u proteklih 100 godina.

Somalija – Somalijka prosečno rodi šestoro dece. Smrtnost majki je velika, čak 1000 na 100.000 dece. 95% devojčica doživi genitalno sakaćenje između 4. i 11. godine.

Ovo su samo neke price o prodaji dece. Na Africkom kontinentu i danas se vrsi sakacenje zenskih genitalija kod devojcica da ne bi uzivale u seksu.

STRASNE PRICE . I KOLIKO GOD IH PUTA ISPRICAM NIJE DOSTA. GLEDATI DEVOJCICE KAKO PATE SIROM SVETA JE STRASNO. I PITAM SE ZASTO IH NIKO NE MOZE ZASTITI. ZASTO?