patispanj

понедељак, 18. април 2022.

ABORTUS I EUTANAZIJA

ABORTUS JE UBISTVO DRUGE OSOBE IAKO JE DEO NAS A EUTANAZIJA JE SAMOUBISTVO. I NA ABORTUS TRCE DEVOJCICE,DEVOJKE,ZENE,SREDOVECNE ZENE I NE RAZMISLJAJU NITI SE ZGRAZAJU NAD TIM CINOM. KAD SE POMENE EUTANAZIJA SVI SE ZGRAZAJU I GOVORE DA JE TO UBISTVO. STALNO SE VRACAM OVOJ TEMI ZATO STO SMO JOS UVEK SMRTNI ,JOS UVEK SE RADJAMO I UMREMO PO PRIRODNIM ZAKONIMA.,A ONDA RESIMO DA MALO 'POMOGNEMO' PRIRODI ILI ODMOGNEMO KAKO VEC MI TO LJUDI NAJBOLJE RADIMO.

Alen Delon je ovih dana zakazao eutanaziju.

Svet je u iščekivanju medicinski potpomognutog samoubistva Alena Delona, koji je u 87. godini života rešio da svet napusti uz eutanaziju. Legendarni glumac, koji je imao i teške šlogove, smrt kad i kakvu on želi izvešće u Švajcarskoj, gde živi i gde je to odavno legalizovano.

A da li će Srbija umirućim pacijentima odobriti dostojanstvenu smrt umesto beskorisnog i ponižavajućeg mučenja, i dalje je predmet velikih nesuglasica.Reč eutanazija u nas pominje se samo u Zakonu o pravima pacijenata iz 2013, ali u kontekstu da olakšavanje patnje i bola ne znači i eutanaziju. Po etičkom kodeksu Lekarske komore Srbije (LKS) zabranjena je, a jedino se navodi u radnom tekstu Građanskog zakonika, koji se sačinila Vladina komisija, a koji godinama nikako da se usaglasi i usvoji. Dostojanstvena smrt iliti eutanazija, kao "pravo fizičkog lica na saglasni, dobrovoljni i dostojanstveni prekid života, može se izuzetno ostvariti ako se ispune propisani humani, psihosocijalni i medicinski uslovi", piše u radnoj verziji. Dakle, ako i kada bude...

Doktor medicinskog prava Hajrija Mujović, potpredsednica Udruženja pravnika za medicinsko i zdravstveno pravo Srbije (SUPRAM), za Kurir objašnjava da eutanaziju može da izvrši u skladu sa izraženom voljom umirućeg pacijenta samo medicinski profesionalac i u kontekstu medicinskog tretmana. A dve su njene vrste - aktivna (dozvoljena u svega nekoliko država) i pasivna (široko rasprostranjena).

Aktivna eutanazija je aktivni lekarski zahvat u telo pacijenta koji direktno uzrokuje smrt i skraćuje život, kao što je davanje letalne injekcije ili doze leka. Pasivna je svesno dopuštanje da pacijent umre, da do smrti dođe prirodnim tokom, bez medicinske intervencije (nepreduzimanje ili obustava mera, a one mogu biti veštačko održavanje života putem aparata, veštačko hranjenje...), uz terapiju bola ako i kada to odgovara volji pacijenta. Sa medicinsko-etičkog stanovišta postoji opšta odgovornost lekara da sačuva život, ali ne u svim okolnostima, naročito ne ako su mere produženja života nedelotvorne, ako je njihov efekat sporan ili ako to uključuje nesrazmerno veliku patnju za pacijenta. Određivanje granice gde se lečenje, tj. pomoć umirućem, pretvara u mučenje koje je ispod ljudskog dostojanstva takođe je deo dužnog tretmana i pripadajućih prava - navodi dr Mujović.

Naravno abortus je potpuno opravdan kad su u pitanju medicinski razlozi bili oni psihicki ili fizicki. Zasto onda toliko preispitivanje eutanazije koja je isto potrebna zbog medicinskih razloga Kod nas je problem što lekari ne žele da prihvate ni pasivni oblik eutanazije, pozivajući se na Hipokratovu zakletvu. Ali ona je revidirana u smislu da u njoj izričito stoji da se poštuju volja i dostojanstvo pacijenta, a pacijent je i umirući pacijent - navodi dr Mujović.

Pa kako onda abortus opravdavamo.,a eutanaziju ne prihvatamo? Meni je to jos jedan dokaz koliko volimo SVOJ zivot i koliko se borimo za njega.I ona da zanemarimo razloge i za abortus iza eutanaziju koji su nastali zbog nasih telesnih problema. Jer telo dozivljava promene i kad si trudan i kad si bolestan i nemocan. Mada su to zaista velike promene za nase telo. Da se zadrzimo na nasoj psihi.U momentu kada smo trudni hiljade strahova obuzima nase misli. I neki od njih pobedi i jedino resenje vidimo da prekinemo taj novi zivot. Psihicki smo mnogo lose ,emocionalno potpuno u stresu. Kada smo bolesni ,nemocni (bez obzira na godine zivota) shvatamo da nam je kvalitet zivota potpuno opao ne zelimo da zivimo. Naravno nismo svi isti.Neko ceni svoj zivot kao sto rekoh ma kakv bio a neko ne moze da zivi ako je potpuno bespomocan. Deca bolesna od raka recimo u Belgiji imaju pravo da zatraze eutanaziju. Stari ljudi koji su bili aktivni ne mogu da prihvate zivot "biljke' (kao Alen Delon) i naravno da u eutanaziji vide izlaz. Sto nas dovodi do zakljucka da svako ima pravo da odluci sta ce uraditi sa svojim telom. I verujte da je psihicko stanje mnogo, mnogo vaznije nego fizicko. I zato treba razumete i one koji idu na abortus i one koji traze eutanaziju, ma koliko to bilo neprihvatljivo za nase misljenje. Sto bi rekli : Ko nije nosio moje cipele ne moze da sudi o meni. Ko nije bio u takvom problemu i ne moze da shvati koliko je to tesko i kompleksno stanje i koliko snage treba za odluku. Pogotovu sto nam se u t u odluku mesaju svi. Nazalost i dobronamerni i zlonamerni.

Eutanazija je lišenje života iz samilosti, kako bi se pacijent oslobodio patnje i bola. Eutanazija se razlikuje od potpomognutog samoubistva (takođe se naziva potpomognutom smrti), koje podrazumeva pružanje pomoći pri samoubistvu.
Eutanazija i potpomognuto samoubistvo su zabranjeni u Velikoj Britaniji.
Eutanazija je dozvoljena u Belgiji, Kanadi, Kolumbiji, Luksemburgu i Holandiji, a potpomognuto samoubistvo je dozvoljeno u Švajcarskoj i u nekoliko saveznih država u SAD.
U Engleskoj i Velsu, moguće je unapred doneti odluku (a u Škotskoj unapred dati nalog), kojom se odbija određeno konkretno lečenje ubuduće, u slučaju da osoba u kasnijem trenutku postane nesposobna da odluči o tome.
Prema stavu Nacionalne zdravstvene službe, ako je najbolji izbor za pacijenta nepreduzimanje medicinskih mera i postupaka radi održavanja u životu, onda to ne predstavlja eutanaziju, već kvalitetnu palijativnu negu.
Vrhovni sud Ujedinjenog Kraljevstva je u julu 2018. godine presudio da za uskraćivanje lečenja pacijentima u trajnom vegetativnom stanju, sa stanovišta prava, nije potrebna dozvola.
Frank i Aneke kažu da su sve vreme podržavali majku povodom njene odluke, uprkos strepnjama koje su u vezi s tim osećali.
„Veoma je teško gledati sopstvenu majku kako umire putem eutanazije, ali nije bilo na nama da o tome odlučimo, to je bila njena odluka", kaže Aneke.
„Ne postoji ispravna ili pogrešna odluka. Teško je odlučiti da želite da umrete, ali mislim da je takođe teško odlučiti da želite da živite. Bilo joj je grozno kada bi joj ljudi rekli da je veoma hrabra što je donela takvu odluku. Smatrala je da je podjednako hrabro izabrati život sa demencijom."
„Dobar prijatelj mi je rekao: 'Moraš da sprečiš majku, to je tvoja dužnost kao njenog sina'", dodaje Frank. „Odgovorio sam mu: 'Ne, neću da je sprečim, podržavam je.' Tada mi je njegova majka rekla: 'Ubićeš svoju majku, ako se to desi, to je ubistvo...'. Teško je kad vam drugi govore takve stvari."
Nesuglasice te vrste česte su među porodicama i prijateljima i odraz su debate koja je na opštem planu započela u Holandiji tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka.
U tom periodu, lekari su započeli da relativno javno izvršavaju takozvana „ubistva iz milosrđa". Suprotstavljeni stavovi nastavili su da postoje ne samo do legalizacije eutanazije 2002. godine, već zapravo postoje i dalje.
Broj pacijenata koji se odlučuju na eutanaziju u neprekidnom je i ravnomernom porastu, naročito u poslednjih 10 godina. Holandskim vlastima je u 2002. godini prijavljeno 1.882 slučaja, dok je 15 godina kasnije taj broj iznosio 6.585.
Da bi bili ispunjeni uslovi propisani Zakonom o eutanaziji, pacijent mora da uveri lekara da je njegova odluka potpuno dobrovoljna, da njegov život podrazumeva, ili će podrazumevati, „nepodnošljivo mučenje bez mogućnosti za poboljšanje" i da ne postoji „razumna alternativa". Zatim je neophodno da drugi lekar izvrši nezavisnu procenu.
Prvi zabeleženi slučaj eutanazije pacijenta sa demencijom dogodio se 2004. godine, dve godine nakon izmene zakona.
Međutim, u slučajevima pacijenata koji boluju od demencije, eutanazija se skoro uvek sprovodi u ranim stadijumima bolesti, zbog toga što je u kasnijim stadijumima teško uveriti lekara da je pacijent sposoban da shvati svoju odluku da umre.
Tokom 2017. godine, 166 pacijenata u ranim stadijumima demencije je umrlo putem eutanazije, dok su samo tri pacijenta bila u kasnim stadijumima demencije.
Uprkos tome, Berna van Barsen, etičar u oblasti medicine, smatra da su promene u toku i da će ubuduće biti sve više slučajeva.
Van Barsen je ranije bila član komisije koja je ispitivala svaki slučaj eutanazije u jednom regionu Holandije. Međutim, podnela je ostavku jer je smatrala da se slučajevi koji bi trebalo da budu zabrinjavajući ipak odobravaju previše lako.
„Ja sam uvidela taj preokret", kaže. „Problem je u tome što je taj pomak teško primetiti. Ali on se zasigurno dešava. Odvija se svima nama pred nosom, a na kraju ćemo shvatiti da se preokret već dogodio."
Van Barsen smatra da se u slučajevima eutanazije previše oslanja na pisane deklaracije, odnosno izjave volje o primeni ili neprimeni određenih medicinskih tretmana. Takve dokumente pacijenti koji će potencijalno želeti eutanaziju često predaju svojim lekarima u ranim fazama bolesti.
„Ako ne možete da razgovarate sa pacijentom, onda ne možete ni da znate šta pacijent želi."
„U takvim dokumentima pacijenti mogu da navedu čega se plaše ili šta ne žele da iskuse. Ali to je samo želja. Ili je iskazivanje nekog straha, a ljudi se, kao što znamo, menjaju."
„U početku će možda reći: 'Ne, ne želim da živim u domu za stara lica' ili: 'Ne želim da budem u kolicima.' Ali kada se to zapravo dogodi, ljudi nađu način da žive s tim. To je ono što je divno u našoj ljudskosti."
Van Barsen zbog toga zastupa mišljenje da su lekari u obavezi da provere da li pacijent i dalje želi eutanaziju, pre nego što je zapravo i sprovedu. Kada su u pitanju pacijenti u kasnim stadijumima demencije, to nije uvek moguće.
„Ako ne možete da razgovarate sa pacijentom, onda ne možete ni da znate šta pacijent želi", kaže.
Međutim, ako je Berna van Barsen u pravu da se klatno pomera u korist eutanazije za pacijente sa demencijom u kasnim stadijumima, krivično gonjenje lekara koji je učestvovao u jednom takvom slučaju moglo bi da ga gurne nazad u suprotnu stranu.
U pitanju je slučaj žene od 74 godine koja je potpisala pisanu izjavu da želi eutanaziju, ali samo kada bude odlučila da je spremna. Takođe je, u drugim prilikama, rekla da ne želi da umre putem eutanazije.
Lekar koji je radio u domu za stara lica stavio joj je sedativ u kafu, a da joj to prethodno nije rekao. Potom se žena probudila dok je lekar pokušavao da joj da smrtonosnu injekciju.
Naposletku su članovi porodice morali da je sputaju do završetka eutanazije, premda je intenzitet prinude sporan.akob Konstam, predsednik koji koordinira rad komisija za nadzor nad eutanazijom u Holandiji, koje ispituju sve slučajeve eutanazije, smatra da je lekar očigledno prekoračio ovlašćenja.
„Zaključak komisije je da pisana izjava nije bila dovoljna i da je lekar trebalo da prekine postupak eutanazije čim se pacijentkinja probudila", kaže.
Komisija je zaključila da lekar nije postupio sa odgovarajućom stručnom pažnjom i uputila je slučaj tužilaštvu.
Suđenje će možda pomoći da se razjasne okolnosti u kojima pacijenti sa demencijom smeju da umru putem eutanazije, pa će slučaj biti pažljivo praćen u javnosti.
Međutim, iako će mnogi lekari to smatrati korisnim, doneće uznemirenost onima koji su voljni da izvrše eutanaziju čak i na pacijentima sa uznapredovalom demencijom, kao što je Konstans de Vris, lekar Ani Zvajnenberg.
Ona je spremna da okonča život pacijenata kojima je možda teško da izraze svoje želje, ako su uvek bili veoma jasni u pogledu svojih želja onda kada su bili u stanju da ih izraze.
Kaže da joj je važno da izgradi dugotrajan odnos sa pacijentima i njihovim porodicama, kako bi mogla da razgovara sa njima o pisanim izjavama koje su dali, kao i da utvrdi da nisu promenili želju za eutanazijom tokom dugačkog vremenskog perioda.
Ispričala mi je o jednom takvom slučaju.
„Pacijentkinja je bila veoma nesrećna, plakala je i vikala, nije jela ni spavala i bila je agresivna prema drugima. Na prvi pogled je bilo jasno koliko je nesrećna. A u izjavi je napisala: ‚Želim da umrem kada više ne budem mogla da prepoznam svoje unuke.'"
Kada je došao taj trenutak i pacijentkinja više nije mogla da prepozna svoje unuke, Konstans de Vris sprovela je eutanaziju, uz podršku porodice pacijentkinje.
„Kada sam joj pružila čašu sa voćnim sokom, rekla sam joj: ‚Kada ovo popijete, spavaćete zauvek.' Pogledala je u svoju ćerku i ćerka joj je rekla: ‚U redu je, mama.' I onda je uzela čašu. Ne znam da li je u potpunosti razumela, ali znam da je ono što smo uradili bilo u redu, jer je bila toliko nesrećna."
Da li je prvi slučaj krivičnog gonjenja lekara zbog okončanja pacijentovog života putem eutanazije čini zabrinutom zbog sopstvenog učešća u takvim slučajevima?
„Da, to me zabrinjava", kaže. „Pomalo strahujem od naknadne osude. Zato nastojim da budem vrlo, vrlo, vrlo sigurna u vezi sa onim što radim."
Da li, pak, ima nameru da prestane?
„Ne", čvrsto tvrdi.
Ipak priznaje da zbog trenutnog slučaja krivičnog gonjenja ubuduće može biti teže da se vrši eutanazija na pacijentima sa demencijom u kasnim stadijumima. A ako se to desi, moglo bi posredno da utiče i na slučajeve pacijenata sa demencijom u ranim stadijumima koji žele eutanaziju u nekom budućem trenutku.
Mnogi od njih već se brinu da će njihov zahtev za eutanaziju biti odbijen ako predugo čekaju.
Taj strah je postao toliko rasprostranjen, da je ustanovljena skraćenica za opisivanje savršenog trenutka za eutanaziju - „u pet do ponoć". Baš kao Pepeljuga, svi žele da sačekaju poslednji trenutak za odlazak sa žurke, u pet do ponoć, ali mnogi smatraju da je previše rizično toliko čekati.
JEZIVO. KAD SE ZENA ODLUCI NA ABORTUS CESTO KAZE DA JE OTISLA NA ABORTUS U 'MINUT DO 12", KAD SE ODLUCE NA EUTANAZIJU LEKARI TRAZE SAVRSENI TRENUTAK I ZOVU GA U '5 DO PONOC".

петак, 15. април 2022.

MINI MAUS NOSI PANTALONE

RAZUMEM JA GLOBALIZACIJU. RAZUMEM I ZELJU LJUDI DA BUDU ISTI. DA IMAJU ISTA PRAVA STO IM GLOBALIZACIJA OBECAVA. SVET BEZ RAZLICITOSTI. A RAZLICITOSTI SU NEOPHODNE I TREBA IH POSTOVATI. DAKLE TU SMO SE RAZUMELI. MEDJUTIM CRTANI FILMOVI VOLTA DIZNIJA NE BI TREBALI DA SE MENJAJU. A NI SLIKOVNICE U VRTICIMA GDE BATA LJUBI BATU U USTA NE BI TREBALE DA POSTOJE. DETE OD 3 GODINE NE ZNA STA JE GLOBALIZACIJA. ALI NI STA JE POLNOST. PA TO BUKVALNO ZNACI DA CE ISPIRANJE MOZGA POCETI OD DECE PREKO CRTACA KAD VEC MEDIJI NISU DOSTA. DECI SE POTPUNO ODUZIMA PRAVO NA DETINJSTVO, A NAMA ODRASLIMA SE ODUZIMA ISTORIJA.

RUSKI državni regulator za komunikacije Roskomnadzor upozorio je u petak firmu Volt Dizni Co da u toj zemlji ne sme da prikazuje i promoviše kratki film "Aut" čiji je glavni lik gej jer je u Rusiji zabranjeno prikazivati sadržaj koji su oni ocenili da je štetan za decu.

Roskomnadzor je saopštio da je Dizniju uputio pismo u kom tu kompaniju upozorava da je protivno ruskom zakonu izlagati decu sadržajima koji "podrivaju porodične vrednosti i promovišu netradicionalne seksualne odnose".

U Rusiji su istopolni odnosi legalni od 2013-te,ali je zabranjeno sirenje propagande o netradicionalnim odnosima medju mladjom populacijom.

Dizni se našao na udaru žestokih kritika nakon što je najavio novi, "progresivniji" izgled Mini Maus. Ova poznata junakinja će zameniti svoju prepoznatljivu crvenu haljinu sa tufnicama plavim odelom i pantalonama koje je dizajnirala Stela Makartni.

Diznilend u Parizu je u utorak preko Tvitera predstavio novu odeću slavne junakinje, najavljujući da je Mini prošla kroz modnu transformaciju u čast svoje 30. godišnjice. Lik Mini je nastao pre skoro 100 godina, davne 1928. godine i već nekoliko decenija je prepoznatljiva po svojoj crveno-beloj haljini na tufnice, piše zadovoljna.rs.

Engleska dizajnerka Stela Makartni kreirala je novi „održivi“ kostim za Mini u čast Meseca istorije žena, koji se održava u martu i na proslavu godišnjice Diznilenda u Parizu, objašnjavajući da je cilj ove promene transformacija crtanog filma u „simbol napretka za novu generaciju“.

Takođe je zamenila Mininu crvenu mašnu plavom i njene simpatične žute cipele parom crnih.Uprkos tome što je imala nekoliko različitih odevnih kombinacija u crtanom filmu, Minina crvena haljina postala je njen zaštitni znak u Diznilendu. Takođe je oduvek nosila suknju ili haljinu – nikada pre nije oblačila pantalone.Želela sam da Mini obuče svoje prvo odelo sa pantalonama u Diznilendu u Parizu, pa sam dizajnirala jedan od svojih kultnih kostima – plavi smoking – koristeći materijale organskog porekla“, rekla je dizajnerka Makartni.

Modna kreatorka, koja je pokrenula sopstvenu liniju odeće 2001. godine i od tada je stekla veliku slavu u modnoj industriji, rekla je da je Mini oduvek imala „posebno mesto u njenom srcu“ jer, kako kaže, „dele iste vrednosti“.

„Oduševljena sam što radim sa jednom, jedinom, legendarnom Mini Maus. Ono što volim kod Mini je činjenica da ona oličava sreću, samoizražavanje i autentičnost, inspiriše ljude svih uzrasta širom sveta. Plus, ona ima tako sjajan stil“, dodala je popularna kreatorka.

Drugi novi izgled je takođe kreiran za Mini, a sastoji se od ružičaste sjajne haljine sa belim ukrasima, kao i cilindra sa džinovskom ružičastom mašnom. Miki će takođe nositi nešto drugačije za godišnjicu. Njegovu novu odeću činiće plave pantalone, beli prsluk, ljubičasti kaput i leptir mašna.

Ovaj potez je naišao na ogroman broj negativnih komentara na internetu, a mnogi se pitaju pitaju da li je ova transformacija još jedan od pokušaja Dizni studija da se predstavi u politički korektnoj slici.

„Bože, ne. Ako već menjate haljinu, barem zadržite crvenu, belu i crnu boju. Odakle sad plava“, napisala je jedna razočarana korisnica.

„Samo prestanite. Ovaj trend ‘osvešćenog društva’ uništava bukvalno sve“, bio je jedan u nizu negativnih komentara.

Novi izgled Mikija i Mini poslednji je u dugom nizu kontroverznih poteza koje je preduzela kompanija Dizni, žestoko kritikovana u poslednjih nekoliko godina.

Naime, u protekle dve godine Dizni je sproveo nekoliko promena u celoj svojoj kompaniji, od dodavanja upozorenja o rasizmu u nekoliko svojih klasičnih filmova – uključujući Petra Pana i Knjigu o džungli – do ohrabrivanja belaca da „dekolonizuju svoje police za knjige“ kao deo obuke protiv rasizma.

Ranije ove nedelje, Dizni je ostavio mnoge fanove u šoku kada je objavio još jedan kontroverzni rimejk. U pitanju „drugačiji pristup“ sedam patuljaka u Snežani, koji su se pojavili u originalnoj priči, nakon kritika koje su dobili od strane glumca patuljastog rasta Pitera Dinklidža.

Mnoge generacije dece odrastale su na crtanim filmovima koje je za njih pripremio Volt Dizni. Od Miki Mausa i Paje Patka, pa sve do Trnove Ružice i Pepeljuge, Diznijevi crtani filmovi pomagali su nam da shvatimo borbu između dobra i zla i da naučimo važne životne lekcije.

Iz tog razloga, iz tima Volta Diznija stiglo je obaveštenje da će ovi dečiji filmovi od sada biti značajno drugačiji, te da će minimum 50 odsto likova iz crtaća sada biti ili drugačije seksualne orijentacije ili druge boje kože.

Izvršna direktorka “Volta Diznija”, Keri Burk, rekla je da želi da do kraja godine ta kompanija drastično poveća “inkluzivnost” u svojim produkcijama, navodeći da će najmanje do 50 odsto likova iz produkcije “Diznija” biti pripadnici LGBTQ zajednice ili etničkih manjina:

Gotovo da nema deteta na svetu koje nije pogledalo barem jedan Diznijev film, a značaj tih filmova u odrastanju i sazrevanju deteta je neosporan.

Sa druge strane od kada se pojavio film "Snežana i sedam patuljaka", prvi Diznijev film iz 1937. godine, brojne stvari u našim životima potpuno su se promenile, a posebno kada je u pitanju prihvatanje drugih rasa i seksualnosti. Sve više ljudi za sebe danas kaže da su pripadnici LGBTQIA populacije, a deca širom sveta danas se uče da je sasvim u redu biti pripadnik bilo koje orijentacije i bilo koje boje kože.

Originalno ime Miki Mausa (Mickey Mouse) bilo je miš Mortimer i verovatno bi nastavio tako da se zove, da se supruga Volta Diznija, Lilijan, nije umešala i zatražila mu da promeni ime. Ispostavilo se to kao dobra odluka, jer je upravo Miki, postao zaštitna njuška Diznijeve imperije. Volter Ilajas, poznatiji kao Volt Dizni (Walt Disney), mnogim generacijama je ulepšao detinjstvo najlepšim bajkama koje je ekranizovao. Sa svojim bratom Rojem Diznijem (Roy Disney), osnovao je „Produkciju Volt Dizni“, koja je danas poznata kao „The Walt Disney Company“. Zbog toga što je odrastao u odsustvu svoje braće rodila se ljubav prema životinjama, a sklonost ka crtanju, pokazao je jako rano. Sa sedam godina već je prodavao svoje crteže.Prvi animirani crtani film o Miki Mausu premijerno je prikazan u bioskopu u Njujorku, 1928. godine.P rva karta ikada, za ulazak u Diznijevo carstvo, prodata je 1955. godine i koštala je 1 američki dolar.

Disney World“ na Floridi je približne veličine kao kada bismo spojili dva ostrva veličine Menhetna.

Do 2000. godine, radnicima u Diznijevim parkovima je bilo zabranjeno da puštaju bradu i brkove. Nakon što je Diznijeva produkcija 2009. godine predstavila javnosti animirani film „Princeza i žaba“, zabeleženo je samo u Americi 50 slučajeva dece, koja su se otrovala od salmonele, pokušavajući da poljube žabu. O tome pricam. Kako crtani filmovi direktno uticu na decije misljenje o svetu oko sebe.

Više nećemo gledati filmove iz Diznijeve produkcije onakve kakve smo navikli. Već je najavljivano će, recimo, Mini Maus svoju crvenu haljinicu zameniti plavim odelom, nekoliko crtaća je obrisano jer šalju rasističke poruke.

Tako se na početku Diznijevih crtaća "Dambo", "Petar Pan" i "Knjiga o džungli", prikazuje se upozorenje o stereotipima koji ovi filmovi prikazuju: "Ovaj program sadrži negativne opise i ljudi i kultura", "Ovi stereotipi su bili pogrešni tada, a i sada su".

Maza i Lunja (1955) Dve sijamske mačke, Si i Em predstavljene su sa antiazijskim stereotipima. Postoji i scena u kafileriji gde žive psi koji stereotipno portretišu likove iz različitih zemalja- poput čivave Pedra iz Meksika i ruskog hrta Borisa.

Mačke iz visokog društva (1970) Sijamska mačka koja se zove Šan Gon, kojoj glas daje belac, nacrtana je kao karikatura azijata i svira klavir sa drvenim štapićima za jelo.Kompanija je navela da crtani film "Mačke iz visokog društva" prikazuje mačku kao azijata koji svira klavir štapićima, a u "Petru Panu" Indijance nazivaju "crvenokošcima". Neki crtani filmovi, poput "Pesme o jugu", uopšte nisu dostupni za emitovanje na kanalu Dizni Plus zbog rasizma.Dambo (1941) Grupa vrana koja pomaže Dambu da nauči da leti stereotip su glasova crnaca. Glavnoj vrani koja se zove Džim Krou glas daje beli glumac Klif Edvards.Knjiga o džungli (1968) Lik kralja Luija, majmuna koji nije vešt na jeziku, peva džez i lenj je. Prikaz ovog lika je kritikovan, jer je prikazan kao rasistička karikatura Afroamerikanaca.Petar Pan (1953) U filmu se o starosedelačkom stanovništvu govori kao o "crvenokošcima". Pesma koja se prvobitno zvala "Šta čini crvenog čoveka crvenim" takođe je proglašena rasističkom, pa je kasnije preimenovana u "Šta hrabrog čoveka čini hrabrim".Pesma sa juga (1946) Jedan od Diznijevih najkontroverznijih crtanih fimova, nikada nije objavljen na DVD u Americi. Prikazuje radnike na plantažama ujaka Remusa, odnosno oslikava rasistički mit da su svi robovi bili srećni na poljima pamuka.

Javnost je zatalasao Kristofer Ferguson Rufo, američki konzervativni aktivista, viši saradnik na Menhetn institutu i saradnik časopisa "City Journal", koji je objavio na svom tviter profilu da je Diznijeva izvršna direktorka Kari Burk rekla da "kao majka jednog transrodnog deteta i jednog panseksualnog deteta", podržava "mnogo, mnogo, mnogo LGBTQIA likova u našim pričama" i želi da najmanje 50 odsto likova budu pripadnici LGBTQIA i etničkih manjina.

Dečji filmovi koji stižu iz kompanije Volta Diznija biće tako mnogo drugačiji, u njima će više od polovine likova promovisati seksualnu orijentaciju, odnosno etničku pripadnost koja je ranije, kako se već isticalo, prikazivana stereotipno.

MENJAJU NAM ISTORIJSKE CINJENICE, MENJAJU CRTACE, MENJAJU UOPSTE SVE ZA STA SNMO SE CVRSTO DRZALI I ZA STA SMO GOVORILI 'DA MI GLAVU ODSEKU' AKO NIJE TAKO. E PA VISE NISTA NIJE TAKO.

DOBRO DOSLI U NOVI GLOBALNI SVET!

уторак, 12. април 2022.

KONTRAVERZNI BIZNISMEN, TAJKUN, OLIGARH

ZAJEDNICKO IM JE DA SU PREBOGATI. NACIN DO KOG SU DOSLI DO PRVOG MILIONA JE TAJNA, A KAKO SU NADOGRADJIVALI SVOJE CARSTVO BOG ZNA.

NISAM HTELA DA IH NAZOVEM MAFIJASIMA I KRIMINALCIMA. ALI DA IMA NESTO MISTERIOZNO U NACINU NJIHOVIH ZIVOTA IMA.

Međutim, čini se da je od svih pomodarskih izraza najapsurdniji i najotrcaniji i najiritantan termin „kontroverzna ličnost“ koji bi trebao da označi karakter osobe sadržan od protivurečnih osobina On se ne sreće toliko u svakodnevnom koliko u medijskom govoru a ponekad se sreće čak i u naučnom govoru. Besmislenost ove sintagme pokazuje se u tome što se ne uviđa da čovek nije neka uprošćena i monolitna celina već složena, dinamična i duboko podeljena ili kontradiktorna ličnost u šta, uostalom, ima uvid i svedoči nam teologija i psihologija (ili preciznije psihoanaliza).

Čovek je, zapravo, biće koje u isto vreme može da voli i mrzi (pa i muči) iste ljude, koje se smeje i koje plače, biće koje je, u principu, podjednako i istovremeno spremno na podla koliko i uzvišena dela, pun neočekivanih iznenađenja. Zbog toga je i Dostojevski preko svog lika Mitje Karamazova izneo svoje duboko saznanje da je „čovek suviše široko biće, ja bih ga suzio“. Ali, kad čovek gleda na stvari stereotipno on bi sve da ugura u svoje uske i površne misao šablone. Čim nešto malo odudara od tih besmislenih kalupa, čim se ne uklapa u pojednostavljenu predstavu čovek se olako proglasi za „kontroverznu osobu“. A imamo i učestali i otrcani termin „kontroverzni biznismen“ za svakog uspešnog kriminalca koji se u vestima obično pojavljuje u svojstvu uhapšenog, ubijenog, ranjenog, nestalog lica, i tome slično, što su situacije kada i takva lica najčešće zadobijaju medijsku pažnju.

Zanimljiva novinarska definicija za nekoga o kome skoro ništa ne znaš, tipa odakle mu pare, šta tačno radi, sa kime, kako i zašto, osim gradskih rekla-kazala.

Onda se desi neka situacija gde se taj "kontroverzni biznismen" nađe u situaciji da mora da brani goli život dok je sedeo i ručao sa kumom u kafani i evo ti udarne rubrike u novinama za sledećih 10 godina.Sinonim za slobodnog (još neuhapšenog) lopova (pleonazam!?) ili Superhika. Koristi se jedino u medijima da bi se izbegle sudske optužbe za ,,klevetu i uvredu časti". Fora je što kontroverzni biznismeni obično nemaju čast.

OD KONTAVERZNOG BIZNISMENA NASTANE TAJKUN !

Tajkun je neformalni izraz kojim se označava čovek koji zauzima istaknuto mesto u svetu industrije, zahvaljujući čemu je stekao veliko bogatstvo. To je veoma bogat i moćan poslovni čovek ili industrijalac. Pored naziva tajkun, za poslovne magnate se još koristi izraz mogul.

U prošlosti je ova reč korišćena kao naziv za japanskog šoguna.

Po etimologiji reč tajkun nastala je od japanske reči taikun što znači veliki zapovednik. Tajkun se isprva koristio za šogune u Japanu kako bi se istaklo da su oni veliki vladari zemlje. Mi smo ovaj pojam preuzeli od amerikanaca i kod nas ona ima značenje čoveka – biznismena koji se obogatio ali na veoma sumnjiv način.ajkun je neformalni izraz za osobu koja poseduje veliko bogatstvo i koja dominira i kontroliše velikim delom određene privredne grane. Poznati su kao veoma moćni ljudi kji su stvorili veliko bogatstvo i ogroman kapital ali na veoma sumnjiv način.

Pojam tajkun često se koristi i za novopečenog bogataša koji se naglo obogatio. Može se reći da svi finansijski moćnici koji su zahvaljujući stranačkim vezama ili bilo kojim drugim vezam vezanim za vlast došli do velikih para predstavljaju tajkune.

AKO SU ZA AMERE KONTRAVERZNI BIZNISMENI PRERASLI U TAJKUNE, STA SU ONDA RUSKI OLIGARSI?

Reč „oligarh" ima dugu istoriju, ali je u moderno vreme dobila mnogo konkretnije značenje.

Oligarh u tradicionalnom smislu jeste član ili pristalica oligarhije - političkog sistema u kojem vlada mala grupa ljudi.

Ali sada se najčešće koristi za označavanje grupe izuzetno bogatih Rusa koji su postali istaknuti posle pada Sovjetskog Saveza 1991. godine.

Reč potiče od grčkog oligoi, što znači „malo", i arkhein, što znači „vladati".

Dakle, oligarh može biti član vladajuće kaste koju od ostatka društva izdvaja njihova religija, srodstvo, prestiž, ekonomski status, pa čak i jezik.

Takve elite imaju tendenciju da vladaju u sopstvenim interesima, često sumnjivim sredstvima.

Danas oligarha sve češće definiše izuzetno bogata osoba koja je zaradila novac baveći se takvim poslovima sa državom.

Možda najpoznatiji oligarh u Velikoj Britaniji je ruski biznismen Roman Abramovič, dojučerašnji vlasnik londonskog fudbalskog kluba Čelsi.

Procenjuje se da mu je imovina vredna 14,3 milijarde dolara i obogatio se prodajom imovine koja je ranije bila u ruskom državnom vlasništvu koju je stekao posle raspada Sovjetskog Saveza.

Drugi je Aleksandar Lebedev, bivši oficir KGB-a i bankar, čiji je sin Jevgenij vlasnik londonskog lista Ivning standard.

Jevgenij je državljanin Velike Britanije i postao je član Doma lordova.

Izvršni direktor UIF-a, Viktor Andrusiv, rekao je jednom prilikom 2019. da su oligarsi „posebna klasa" ljudi, sa „posebnim načinom poslovanja" i da imaju „poseban način života i uticaja".

„Oni zapravo nisu biznismeni. Oni su bogati ljudi, ali način na koji su postali bogati je potpuno drugačiji od onoga što se dešava u [funkcionalnoj] kapitalističkoj državi", rekao je Andrusiv tokom događaja u Vilson centru u Vašingtonu.

„Oni nisu napravili vlastiti posao: oni su preuzeli posao od države".

Dok pod komunizmom nije bilo privatne svojine, kapitalistička Rusija je doživela privatizaciju u velikim razmerama - posebno u industrijskom, energetskom i finansijskom sektoru.

Kao rezultat toga, mnogi ljudi su se fantastično obogatili tokom privatizacije ranih devedesetih.

Da su dobro pozicionirani, sa pravim vezama, mogli bi da steknu čitave delove ruske industrije - često se baveći sirovinama kao što su minerali ili nafta i gas, za kojima u svetu postoji ogromna potražnja.

Zatim su isplatili službenike koji su to učinili ili im dali poslove direktora.

Oligarsi su posedovali masovne medije, naftna polja, čeličane, inženjerske kompanije i vrlo često su plaćali veoma mali porez na dobit.

AKO NISTE ZNALI :

Organizovani kriminal je vrsta nezakonite radnje u kojem postoji organizacijska struktura slična korporaciji ili udruženju.

Osnovi cilj organizovanog kriminala je sticanje materijalne koristi ili dohotka. Primjeri kriminalnih organizacija su: talijanska mafija, japanske Jakuze, pirati, itd. Dohotak se stiče prodajom droge, prostitucijom, krijumčarenjem oružja, švercom, piratsvo u muzici i filmovima, pornografiji, trgovanje sa zemljama pod embargom i ostalim zabranjenim radnjama.

Organizovani kriminal je uspješan u eksploataciji tržišta i potražnje koja postoji u nekoj zemlji i koja se ne mogu zadovoljiti zbog restriktivnih zakona i regulacijama koje trenutno postoje. Organizovani kriminal zanima se za ona tržišta u kojima je profit enorman u odnosu na ulaganja, i radi zaštite tržišta i poslovanja kriminalne organizacije pribjegavaju nezakonitim postupcima: krađom, otmicom, lišavanje života, ucjenom, mitom, itd.

BOGATASI JESU I DALJE MANJINA LJUDI KOJA VLADA VECINOM LJUDI. KORUPCIJA I PRANJE NOVCA NISU BAS LEGALNI NACINI ZA BOGACENJEMALI POMENUTA MANJINA BOGATASA TO UPRAVO NAJVISE KORISTI. I TAKO DRZAVA IH TOLERISE ZBOG SAMO NJIMA POZNATIH RAZLOGA JER MISLIM DA NIJE SVE U NOVCU SVAKAKO. BOGATASI TOLERISU DRZAVU DA BI IMALI MOC. I SVIMA LEPO I SVI ZADOVOLJNI I BAS IH BRIGA KAKO IH NAZIVAJU!

субота, 9. април 2022.

NEUNISTIVA PLAVA

VOLIM PLAVU BOJU KAO I SVAKA VODOLIJA JER ME MORA I OKEANI FASCINIRAJU. I NEBO NARAVNO. SVI STE CULI ZA VIZANTIJSKU PLAVU (IMA I FILM) O NEUNISTIVOJ PLAVOJ BOJI KOJA SE NIKADA NIJE PROMENILA NA FRESKAMA (VEKOVIMA JE OSTALA ISTA) A ONDA SU PRONASLI JOS JEDNU NIJANSU PLAVE. PLAVE BOJE NIKAD DOSTA ZAR NE.

Evo šta nauka o bojama kaže o plavoj boji: Plava je najčešće korišćena boja na svetu u umetnosti i dizajnu, a među najširom populacijom važi za mušku boju. Takođe, to je i dominantna korporativna boja, jer asocira na stabilnost, stručnost, znanje, inteligenciju i lojalnost (npr. Siemens i Facebook). Plava boja pripada osnovnim, hladnim bojama i podseća na vodu i nebo. Svetlo plave nijanse povezuju se sa zdravljem, mirom i razumevanjem. Tamno plavi tonovi predstavljaju moć, znanje, integritet i ozbiljnost. Često je karakterišu kao opuštajuću i urednu boju, tako da se često koristi za postizanje mira i spokoja.

Energija koju emituje najveći broj nijansi plave boje je umirujuća. Ova boja snižava krvni pritisak, usporava rad srca i disanje. Zbog toga je plava idealan izbor za spavaću sobu, kupatilo i sve prostorije koje služe za odmaranje ili meditaciju. Plava boja smiruje mozak, podstiče kreativnost i učenje, tako da je enterijeristi često preporučuju za kancelarijski i poslovni prostor.

Za prostorije u kojima se planira veća aktivnost, poput dnevne sobe i kuhinje, plava nije dobro rešenje, jer može učiniti da se osećate usporeno, pa čak i depresivno. Zanimljivo je da se plavoj boji pripisuje osobina da utiče na smanjenje apetita. Pretpostavlja se da je razlog tome što u prirodi ne praktično ne postoji plava hrana. Naprotiv, plava boja hrane upozorava da je ona otrovna ili pokvarena, pa je ljudima urođeno da takvu hranu izbegavaju. Zato nutricionisti preporučuju ljudima koji su na dijeti da jedu iz plavih tanjira i tako unose manje količine hrane.

Plava je savršen izbor za uzane prostore malih dimenzija, jer kao i sve hladne boje vizuelno širi i povećava prostorije. Uz to može doprineti osećaju manje temperature u prostoru, pa čak utiče i na smanjenje telesne temperature.

Plava boja se sreće u različitim nijansama, a imena su im najčešće davali Francuzi. Tako da kada kažete plava zapravo mislite azurno plava, indigo plava, marinsko plava, noćno plava, nebo plava, paun plava, kobaltno plava, platinasto plava, tirkizna... Ukoliko se bavite dizanjem tegova, dokazano je da ćete dizati više kilograma ukoliko to činite u prostoru obojenom u plavo.

Istraživanja pokazuju da komarci prosto obožavaju plavu boju i dvostruko češće „posećuju“ prostorije u ovim tonovima. Sove su jedine ptice koje vide plavu boju.

Boje se dobijaju iz pigmenata koje ste u stara vremena mogli da nađete samo u prirodi, dok danas postoje hemijski načini da do njih dođemo. U stara vremena, pigmenti kojima su se dobijale boje su takođe bili sredstvo robne razmene i nešto čime se trgovalo. Tako je jedan od najskupljih pigmenata bio kamen Lapis Lazuli od koga se dobijala boja pod nazivom Vizantijsko plava. Ovu boju možete primetiti na freskama srednjevekovnih crkava, a koristili su je i veliki slikari poput van Ajka, ali samo kada bi naručilac dela dovoljno platio. Inače je primetno potpuno odsustvo plave boje na njegovim delima.

Vizantijsko plavo i danas je u upotrebi, poznatije Vam je možda pod nazivom Ultramarin. U međuvremenu, otkriveno je još nijansi plavih boja, 1802. godine recimo Kobalt plava. Najnoviju nijansu, kao što smo već rekli, otkrili su hemičari veoma skoro. Godine 2009. je student hemije sa državnog univerziteta u Oregonu pomešao itrijum, indijum i mangan oksid. Rezultat je bila smesa sjajno plave boje i dobio je ime YinMn plava.

Proizvodnja nove nijanse inspirisane pigmentom neobičnog imena nameće kao sasvim logična. Pigment se dobija na visokim temperaturama i to ga čini stabilnim i i otpornim na grajanje i hlađenje i čini da ne reaguje sa kiselinama i vodom. Laboratorija koja ga je otkrila ga je odmah i patentirala, a profesor koji je vodi rekao je da je otkriće bilo prosto sreća budući da nisu radili na otkrivanju novih pigmenata boje. On je rekao da zapravo većina naučnih otkrića dolazi sa neočekivanog mesta.

KAD SMO KOD SLIKARSTVA IZDVAJAJU SE BERLINSKO PLAVA I VIZANTIJSKO PLAVA BOJA.

Berlinsko je modrilo dobilo ime prema mjestu otkrića (Berlin) i prema svojoj boji (tamno plava). Oko 1704., dok je pokušavao napraviti crvenu boju, berlinski je proizvođač slikarskih boja H. Diesbach slučajno dobio tamno plavi talog. Uvidjevši kako je dobio dobro i jeftino bojilo, počeo ga je odmah proizvoditi.

Freske srpskih manastira su svrstane među najlepša i najznačajnija dela svetske likovne umetnosti. Sopoćani, Studenica, Dečani, Gračanica i ostale zadužbine Nemanjića, pod svodovima čuvaju živopise čijoj lepoti doprinosi i neobično postojana i jasna boja – vizantijsko plava. Bila je veoma skupa u srednjem veku, a uvozila se iz Avganistana.

Freske u Dečanima izgledaju gotovo kao i 1350. kada su majstori uklonili skele i caru Dušanu pokazali završen živopis u zadužbini njegovog oca, Stefana III Dečanskog.

Boja je postojana uprkos vekovima koji su prošli, a raskoši doprinosi skupoceni slikarski materijal: Ostaci zlata na oreolima i odeći, i vizantijsko plava boja, koja je u Srbiju stigla u u srednjem veku, sa vizantijskim stilom.

"Nisu svi naši srednjovekovni manastiri imali dovoljno sredstava za slikanje tim tonom, koji je bio u to vreme jako skup. Odnos je bio: Gram lapis lazulija, gram zlata, pa su se oni segmentalno ili povremeno koristili u nekim delovima. Postojale su tada knjige koje su se zvale 'Jerminije' , koje su tajno skrivali i prenosili od generacije do generacije, tehnologije i način kako se koriste i lapis i ostale boje", objašnjava konzervator i restaurator, slikar Dragan Tomanović.

Lapis lazuli, poludragi kamen, vadio se u dalekom Avganistanu, a potom usitnjavao do pigmenta i skupo prodavao širom sveta. Nemanjići za svoje zadužbine na lapisu nisu štedeli.

"Zapravo, u toj plavoj je učestvovalo dosta i drugih tonova, koji su objedinjavali i stvarali taj utisak koji je trebao da se doživi – taj titravi, vazdušasti osećaj u pozadini tih scena koje su slikali u crkvama, što sada možemo da vidimo i mi u Dečanima, u Sopoćanima, Studenici, Mileševi i ostalim manastirima", ističe Tomanović.

Danas lapis lazuli nije skup, vizantijsko plava boja se dobija i sintetičkim materijalima, a brižljivo čuvana receptura za ovu boju više nije tajna.

Mađutim, srpski hramovi obojeni lapisom jednako svedoče o nameri njihovih graditelja – da se najdragocenijim i najlepšim ukrase velelepna zdanja posvećena Bogu, i traju u vekovima koji dolaze.

Kraljevsko plavu boju su izmislili mlinari iz Engleske grofovije Samerset koji su pobedili na konkursu da naprave savršenu haljinu za Britansku kraljicu Šarlotu od Mecklenburg-Strelitza koja je živela od 1744. god do 1818.god. Od tada kraljevsko plavom se naziva nijansa tamno plave boje često sa primesom bledo ljubičaste ili blago crvenkaste nijanse s’ tim što se tadašnja, tzv. tradicionalna kraljevsko plava razlikuje od onoga što danas nazivamo kraljevsko plavom (tradicionalna je dosta tamnija).Da se plava boja ne naziva kraljevskom bez razloga potvrdjuje i sama kraljica Elizabeta II poznata po svom besprekornom stilu. Prema istraživanju magazina Vog plava boja je definitivno najzastupljenija u njenom ormaru.

DA LI I VI VOLITE PLAVU BOJU? SVAKAKO JE TREBA IMATI U SVOJIM ODEVNIM KOMBINACIJAMA, A I U SVOJOJ OKOLINI (ENTERIJER), DOK SE PRIRODA POTRUDILA (EKSTERIJER) DA NAS PLAVA BOJA DOCEKUJE NA SUNCANOM NEBU I SETNJI PORED MORA.

Plava boja je slična vodenoj površini plave lagune negdje u Dominikanskoj Republici. Ova boja je prelepa i možete je gledati beskrajno. Sve nijanse plave boje imaju smirujući efekat na nervni sistem, želim da se rastopim u njemu, zaboravljajući na sve. Hladne plave oči smatraju se najljepšim, plavi dijamant se cijeni nevjerojatno visoko, a ljepota plavog neba sastoji se od stihova i pjevaju pjesme. Plava ne može biti hladna ili topla. Definitivno je hladno, ledeno i transparentno. Međutim uslovno plave nijanse mogu se podijeliti u dvije grupe: neke imaju dodatak zeleni ton, drugi - sivi. U svakom slučaju, ona puše od njih (slika 2). Plava boja doprinosi kontemplaciji i refleksiji, pa se koristi u dekoraciji ormara za poslovne pregovore. Mnoge kompanije posebno pozivaju svoje zaposlene da nose uniforme u hladnim plavim tonovima.
Источник: https://agmir.ru/bs/shades-of-the-blue-color-of-the-name-blue-color-in-clothes-how-to-wear-and-with-what-to-combine-the-actual-shade-of-the-season.html

lava boja je slična vodenoj površini plave lagune negdje u Dominikanskoj Republici. Ova boja je prelepa i možete je gledati beskrajno. Sve nijanse plave boje imaju smirujući efekat na nervni sistem, želim da se rastopim u njemu, zaboravljajući na sve. Hladne plave oči smatraju se najljepšim, plavi dijamant se cijeni nevjerojatno visoko, a ljepota plavog neba sastoji se od stihova i pjevaju pjesme. Plava ne može biti hladna ili topla. Definitivno je hladno, ledeno i transparentno. Međutim uslovno plave nijanse mogu se podijeliti u dvije grupe: neke imaju dodatak zeleni ton, drugi - sivi. U svakom slučaju, ona puše od njih (slika 2). Plava boja doprinosi kontemplaciji i refleksiji, pa se koristi u dekoraciji ormara za poslovne pregovore. Mnoge kompanije posebno pozivaju svoje zaposlene da nose uniforme u hladnim plavim tonovima.
Источник: https://agmir.ru/bs/shades-of-the-blue-color-of-the-name-blue-color-in-clothes-how-to-wear-and-with-what-to-combine-the-actual-shade-of-the-season.html

среда, 6. април 2022.

ZDUHAC

ZDUHACI POSTOJE VERUJTE MI. OVAJ TEKST JE VRLO ZANIMLJIV KAO I SAMA PRICA O ZDUHACIMA.

Kaže se da su zduhači odrasli muškarci, mada ponekad to mogu biti i dijete i žena, a po nekim tumačenjima čak i životinje – jarac, vo, ovan, pas itd. Jedan od „pouzdanih“ znakova da je na svijet došao zduhač jeste kada se dijete rodi u placenti (posteljici),Zato je bilo i te kako važno sačuvati posteljicu, kako bi kasnije, kada zduhač stasa za borbu sa protivnicima, ona uvijek bila uz njega. Grubo rečeno, placenta je bila isto što i plavo-crveni kostim Supermenu. Čuvala se daleko od pogleda, a u Kučima se čak vjerovalo da je zduhač krije pod poklopcem srodničkih grobnica, tamo gdje bi se malo ko odvažio da traži izvorište Baš-Čelikove snage.

Što se tiče izgleda ljudskih zduhača, oni su nalik svakom drugom čovjeku, osim nekoliko sitnica: pošto se vjeruje da im je duh aktivan dok spavaju, često su umorni, zaneseni, ali i veoma zamišljeni, kao da iz sopstvene duše očitavaju neke rezultate. Može se čuti i da gaje neobično dugačke nokte, te da za sobom ne ostavljaju trag, makar hodali po snijegu. Među običnim smrtnicima oni izazivaju velike simpatije, pošto su čitavog svog vijeka zaštitnički nastrojeni. Oni su nepriznati narodni heroji. Bore se sa drugim zduhačima ne bi li otjerali nepogode koje ovi dovlače sa sobom. Tada i nastaju one vremenske akrobacije čiji se rezultati dugo pamte: grad, orkani, počupana stabla, poplave, sniježni kovitlaci i slično. Zduhači uglavnom odlaze u boj iz najboljih namjera – da sačuvaju narod i njegov imetak – ali borbe su nekada tako žestoke da za njima ostaje pustoš. To se najčešće dešava kad se na crnogorske i susjedne zduhače namjere oni prekomorski. Zato, kada s mora krene jugo, poklonici ovog mita na pučini vide obrise armije italijanskih, nekada mletačkih zduhača.

Naročito su interesantni ratnički detalji kod ovih mitskih bića. Oni u veće sukobe ne odlaze samostalno, nego u tačno određenim formacijama kojima rukovode starješine, kao kod pravih vojski. Najčešće oružje im je zašiljeno parče luča, nagorelo na oba vrha. Pomoću njega se neprijateljima zadaju najteže rane. Međutim, u nedostatku luča, zduhači će se poslužiti čime stignu: vretenom, kamenjem, pa i čitavim bukvama i hrastovima koje iščupaju iz korijena. Tako predanja objašnjavaju haos koji ostaje za ekstremnim olujama. Cilj napadača je domoći se metle sa žitnog gumna, kabla za mlijeko ili drugog simbola plodnosti, jer se na taj način na poharanoj teritoriji brišu i preduslovi za povratak blagostanja. Zato su ljudi u strahu iščekivali epilog ovih borbi, nijemi, skriveni po kućama, u nadi da će njihov zduhač izvojevati pobjedu.

Bilo je onih koji su u svakom drugom čovjeku vidjeli zduhača, bilo je i onih koji za sebe same tvrdili da su svemoćni zaštitnici sela, ali ipak se legenda najviše vezivala za neku značajnu istorijsku ličnost. Tako se ova strahopoštovanja vrijedna etiketa prišivala Ivanu Crnojeviću, Petru I Petroviću Njegošu, Marku Miljanovu i drugima, a za to je najzaslužniji bio njihov uticaj u neprosvijećenom crnogorskom društvu. Mudrost i hrabrost viđene na djelu bile su dovoljne za raspredanje priča o nadljudskim osobinama. No, sumnje su, kako to obično biva, listom padale i na one čiji su životi dobrim dijelom ostali zagonetni. Jedan od njih bio je i Mato Glušac, čuveni mudrac i prorok, za koga se kazuje da je samom knjazu Danilu prorekao smrt (pošto ga je ovaj kaznio bičevanjem zbog prorokovanja). Postoje priče koje ukazuju na to da se vidovanjak iz hercegovačkih Korita pročuo čak do Bosfora. Naime, neki Leković iz Godinja sreo je u stambolskoj kafani čovjeka bez oka, koji je tvrdio da je za njegov invalididitet odgovoran upravo Mato Glušac. I to zbog neke „poslovne“ nezgode. Crmničanin je, naravno, znao o proroku dosta toga, ali mu nije bilo jasno kakav je to posao u kojem ljudi jedan drugome izbijaju oči. Nije primijetio da Turčin stopalima gotovo i ne dodiruje pod. Tad mu je ovaj pojasnio da je Mato Glušac zduhač, kao i on sam, te da je do njihovog dvoboja došlo prilikom napada primorskih zduhača na brdske, negdje kod Bjeloša. Uspio je da mu izbije oko samo pomoću šake lišća – dokaz je to Matovog umijeća, zahvaljujući kome, kako je Turčin ocijenio, Crmničani i dalje piju svoje vino; a da je bilo drugačije, ne bi imali ni surutke. Leković se čudio lagodnosti kojom je jednooki zduhač opisivao taj fatalni susret, ali je shvatio da među zduhačima nema mržnje, da su svjesni opasnosti svog posla i da duboko cijene svoje protivnike.

Danonoćna pripravnost iscrpljuje zduhača. Poduhvati njegovog duha održavaju se na njegovo fizičko stanje. Umor je još i najmanji problem. Vječito izložen opasnostima, zduhački život stalno visi o koncu. Za prepoznavanje njihovog smrtnog časa pobrinula se, naravno, ljudska mašta. I to baš onako kako dolikuje mitu – naivno, ali logički odlično uklopljeno u cjelokupan opis. Prema vjerovanju, čovjek koji umre iznenada nesumnjivo je bio zduhač. Stoga ne treba biti ogorčen kada nas baš na ovaj način napusti neko bližnji. Samo treba uzeti u obzir da je to možda posljedica herojskog čina, koji se odigrao daleko od naše svijesti, na granici realnog i izmišljenog.

Podgorički sjeverci, durmitorske mećave i cetinjske kiše nadaleko su čuvene elementarne nepogode, opjevane, proklinjane, prizivane, toliko da bi se moglo govoriti o njhovim istorijatima. Ne treba da maštamo o tome u kojoj su mjeri uticale na psihu naših predaka – ljudi su nekad sve nerazumljive pojave pripisivali onostranim silama, a mitovi o njihovim uzrocima postali su vremenom dio folklora. Zato ni ne čude sve te silne legende koje danas zvuče kao horor priče. Svaki kraj u Crnoj Gori ima svoj „da se naježiš“ asortiman. Ni primaći mu nijesu Poov ili Lavkraftov opus. A i dalje je mnogo onih koji duboko vjeruju u sve to. I, što bi rekao moj drug – nije važna krajnja istina – da li nešto od toga zaista ima veze s realnošću. Ljudi žive sa legendama, poštuju njihove pouke, upravljaju se prema njima. Korak između zbilje i mašte je mali. Postoji neka draž u zaobilaženju istine: zato se ponekad možemo i suzdržati od razotkrivanja.

Jedno od najšire rasprostranjenih predanja inspirisanih vremenskim neprilikama jeste ono o zduhačima. U Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Sandžaku još se zovu i zduha, zduvač, stuha, stuva (ime može poticati od stuhije, boginje oluje u sjevernoj Albaniji, mit grčkog porijekla), a u Boki Kotorskoj vjedogonja ili jedogonja. Nazivi su različiti, ali pojašnjenja slična: riječ je o čovjeku natprirodnih moći od čije naravi zavise drastične vremenske promjene. Navodno, kada zduhač zaspe, iz njega izlazi duh koji izaziva oluje, pokreće vjetrove i dovlači oblake pune padavina. On se ne bavi tolikom rabotom tek onako, iz obijesti. U narodu od davnina postoji vjerovanje da su zduhači čuvari bratstava, plemena i čitavih krajeva. Po tome mogu biti nalik svecima, čija se dostignuća obilježavaju u vidu krsnih slava. Samo što su zduhači nešto sa čime ni nauka niti zvanična religija ne želi imati ništa. Što, opet, nije spriječilo ljude da kroz vijekove izrade čitav kult posvećen ovim alternativnim zaštitnicima.

Za pojedine ljude, verovali su naši preci, već na rođenju se moglo videti da će imati natprirodne moći i zadatak im je bio odbrana usevaU starim srpskim verovanjima, demona ima svuda oko nas. Kako etnolog Veselin Čajkanović navodi, „i obični mrtvi, naši srodnici, naša okolina, poznati i nepoznati mrtvaci, demoni su“. A da će neko u životu imati natprirodne sposobnosti, moglo je da se zna već na rođenju - ovakvi ljudi na svetu su dolazili u krvavoj košuljici. Da bi se natprirodna moć deteta sačuvala, bilo je neophodno osušiti košuljicu (placentu) i predati mu je kad poraste. U skladu sa patrijarhalnim shvatanjima, dok se za ženske bebe rođene u košuljici verovalo da će biti veštice, muške su, smatralo se, odrastale u zduhače, vjedogonje (jedogonje), vjetrovnjake, alovite ili zmajovite ljude.Privlačenje roda od letine„Vjedogonja ili jedogonja je čovjek iz kojega u snu iziđe duh (otprilike kao iz vještica). Ovaki duhovi po planini izvaljuju drveta te se njima biju između sebe, n. p. bokeski sa neapolitanskima, pa koji nadvladaju oni rod od ljetine privuku na svoju zemlju; oni ionako lome gore i valjaju veliko kamenje. Kad umre čovjek za koga se misli da je jedogonja, udare mu glogovo trnje pod nokte i nožem crnijeh kora ispresijecaju žile ispod koljena, da ne bi mogao izlaziti iz groba (kao vampir)“, piše Vuk Karadžić u „Životu i običajima naroda srpskog“. On dodaje da se za snažne ljude kaže da su „jaki kao jedogonja“.

Pojedini istraživači navode da su za iste te ljude sa natprirodnim osobinama korišćeni i neki drugi nazivi - zduhači ili zduhaći, stuhe i vjedogonje, zmajeviti ili aloviti ljudi.„Osnovna je dužnost zduhača da brani poljsku i stočnu plodnost svoga kraja, pre svega od ala - kao isključivo negativnog demonskog bića, ali i od tuđih zduhača, kao i da u svoj kraj prenose plodnost nekog drugog, bogatijeg područja. Kad hoće da pođe u borbu, njegovo telo se uspava, a duša ide u oblake, tamo se bori i sve ono što se dogodi zduhačevoj ili zmajevoj duši, desiće se i njegovom telu koje kao mrtvo leži na zemlji. Borbe se dešavaju u vazduhu, u oblacima, uz najveći vihor i nepogodu. Oružje zduhača su nagoreli ugarci sa obe strane, zatim slamke, zašiljeno pruće i, posebno, metla s gumna“, piše Sreten Petrović u „Srpskoj mitologiji“.Vladika i sujeverjeZa pojedine istorijske ličnosti verovalo se da su zduhači ili vjedogonje - zabeleženo je da su tim imenom nazivani vojvoda i pisac Marko Miljanov, kao i crnogorski vladika Petar I Petrović Njegoš. Međutim, zanimljivo je da se upravo vladika bunio protiv ovakvog sujeverja i pokušavao da ga iskoreni.„Ja sam po svijetu u neka mjesta hodio i nekoliko knjigah čitao i nigđe ne nađoh, niti mi ko kaza, da ima vješticah i vjedogonjah, nako među slijepim i žalostnim srpskim narodom, a zašto nego zato što je slijep i zašto više laži vjeruje nego li Jevangelije Hristovo i Hristove nauke i zapovjedi“, piše on.

REPAČ JAČI OD DESET LJUDIPojedini ljudi, osim što su se rađali s posebnim sposobnostima, imali su i posebne telesne karakteristike.„Repač se u Boci zove čovjek koji se rodi u krvavoj košuljici i s malijem repom. Kažu da je repač mnogo jači od drugijeh ljudi osobito kad se naijedi: u onaj mah (vele) još da mu se rep napne, mogao bi nadvladati deset ljudi kao desetero male djece“, piše Vuk Karadžić.

ZDUHAC PO MENI POKAZUJE SVU MOC RAZNOLIKOSTI LJUDI. CIM JE NEKO PO NECEMU DRUGACIJI PRIPUSUJU MU SE MNOGE DOBRE ALI I MNOGE LOSE OSOBINE. TAKO SU VEROVATNO NASTALI MITOVI I LEGENDE - JEDNOSTAVNO JEDNI LJUDI SU OPISIVALI RAZNOLIKOST DRUGIH LJUDI. TAKO DA MITOVI I LEGENDE TO ZAPRAVO NISU NEGO NASA NEMOC DA IH RAZUMEMO. SVE TE PRICE O MOCIMA ,O IZGLEDU I OSOBINAMA ZAPRAVO SU OPISI LJUDI KOJI SU STVARNO POSTOJALI. DODAVANJEM OPISA KOJI NAMA LICI NA POTPUNU FANTAZIJU MI SMO IH OKARAKTERISALI KAO MITOVE I LEGENDE, I POGRESILI.

ZATO ZDUHACI KAO I DUHOVI, VAMPIRI VESTICE I OSTALA MITSKA BICA SIGURNO POSTOJE U OBLIKU KOJI VIDIMO ALI NE PREPOZNAJEMO. TU SU OKO NAS,BOLJE POGLEDAJTE.

On se rada i l i to u posebnim okolnostima postaje. DušaOn se rada i l i to u posebnim okolnostima postaje. Duša
zduhača se, dok spava, odvaja od tela (koje ostavlja polum-
rtvo) , , i vodi vetrove, goni oblake, donosi i odnosi grad i
tuče se sadrugimzduhačima" PTadaje i najranjiviji. Desi
li se da ga kogod probudi, i l i tako polumrtva prenese na
drugo mesto, duša se neće vratiti u telo i on će umreti.
Zduhača odlikuje dubok san. I m a , zatim, neke osobine
koje ne krase baš sve ljude: sanjiv j e , loman, ima dugačke
nokte, često zamišljen, ozbiljan, za svoju kuću i svoje
pleme u stanju je da učini štošta; za njih se i bori s drugim
zduhačima, sam i l i u grupi — i to ,,u odredeno doba godine
i u odredeno vreme d a n a " . 2 4 Oružje im je neobično:
zašiljeni komad luča, vreteno, bukva, hrast (koje su kadri
da iščupaju jednom rukom), kamenje, itd. Najubojitije
oružje im je ugarak luča, nagoreo na oba k r a j a . U borbu
nose kablove za mleko, lopatu i metlu sa gumna, itd. Za te
predmete se i bore. Bojišta su im planine, v i s o v i , morska
obala, itd. Uništavaju letinu, kuće. Mogu i ubiti ako im se
kogod ispreči na put. I sve to čine zarad svoga plemena,
svoje okoline.
Ovom shematskom prikazu treba dodati i pojedinosti
do kojih su došli istraživači i za koje je teško odmah reći
u kakvom su odnosu sa mogućom originalnom verzijom
verovanja o zduhaču. Ti
zduhača se, dok spava, odvaja od tela (koje ostavlja polum-
rtvo) , , i vodi vetrove, goni oblake, donosi i odnosi grad i
tuče se sadrugimzduhačima" PTadaje i najranjiviji. Desi
li se da ga kogod probudi, i l i tako polumrtva prenese na
drugo mesto, duša se neće vratiti u telo i on će umreti.
Zduhača odlikuje dubok san. I m a , zatim, neke osobine
koje ne krase baš sve ljude: sanjiv j e , loman, ima dugačke
nokte, često zamišljen, ozbiljan, za svoju kuću i svoje
pleme u stanju je da učini štošta; za njih se i bori s drugim
zduhačima, sam i l i u grupi — i to ,,u odredeno doba godine
i u odredeno vreme d a n a " . 2 4 Oružje im je neobično:
zašiljeni komad luča, vreteno, bukva, hrast (koje su kadri
da iščupaju jednom rukom), kamenje, itd. Najubojitije
oružje im je ugarak luča, nagoreo na oba k r a j a . U borbu
nose kablove za mleko, lopatu i metlu sa gumna, itd. Za te
predmete se i bore. Bojišta su im planine, v i s o v i , morska
obala, itd. Uništavaju letinu, kuće. Mogu i ubiti ako im se
kogod ispreči na put. I sve to čine zarad svoga plemena,
svoje okoline.
Ovom shematskom prikazu treba dodati i pojedinosti
do kojih su došli istraživači i za koje je teško odmah reći
u kakvom su odnosu sa mogućom originalnom verzijom

On se rada i l i to u posebnim okolnostima postaje. Duša
zduhača se, dok spava, odvaja od tela (koje ostavlja polum-
rtvo) , , i vodi vetrove, goni oblake, donosi i odnosi grad i
tuče se sadrugimzduhačima" PTadaje i najranjiviji. Desi
li se da ga kogod probudi, i l i tako polumrtva prenese na
drugo mesto, duša se neće vratiti u telo i on će umreti.
Zduhača odlikuje dubok san. I m a , zatim, neke osobine
koje ne krase baš sve ljude: sanjiv j e , loman, ima dugačke
nokte, često zamišljen, ozbiljan, za svoju kuću i svoje
pleme u stanju je da učini štošta; za njih se i bori s drugim
zduhačima, sam i l i u grupi — i to ,,u odredeno doba godine
i u odredeno vreme d a n a " . 2 4 Oružje im je neobično:
zašiljeni komad luča, vreteno, bukva, hrast (koje su kadri
da iščupaju jednom rukom), kamenje, itd. Najubojitije
oružje im je ugarak luča, nagoreo na oba k r a j a . U borbu
nose kablove za mleko, lopatu i metlu sa gumna, itd. Za te
predmete se i bore. Bojišta su im planine, v i s o v i , morska
obala, itd. Uništavaju letinu, kuće. Mogu i ubiti ako im se
kogod ispreči na put. I sve to čine zarad svoga plemena,
svoje okoline.
Ovom shematskom prikazu treba dodati i pojedinosti
do kojih su došli istraživači i za koje je teško odmah reći
u kakvom su odnosu sa mogućom originalnom verzijom

недеља, 3. април 2022.

TAJKONAUTI

TAJKONAUTI SU INACE KINESKI ASTRONAUTI. DA LI REC TAJKUN IMA VEZE S TIM NE ZNAM,ALI DA BI SE PUTOVALO U SVEMIR MORAS BITI MNOGO BOGAT.

U geostacionarnoj orbiti, na 380 kilometara od površine Zemlje, od juče borave i tri kineska astronauta koji se kreću uporedo sa Zemljom. Tajkonauti će provesti oko tri meseca u modulu buduće kineske svemirske stanice „Tjangong“.

Kineski svemirski progam je prethodnih godina naveo čitav svet da počne da koristi izraz tajkonaut prema kineskoj reči za svemir. Trojac koji je letelicom „Šendžou 12“ stigao na prvi od modula buduće kineske svemirske stanice, živeće stotinak dana u prostoru oblika cilindra dugog 16,6 i širokog 4,2 metra.

„Ovaj događaj ima ogroman simbolični značaj za kineski kosmički program i za njegovu percepciju u ostatku sveta. Ovo ne znači da Kina preuzima vodeću poziciju u osvajanju svemira jer je pozicija Sjedinjenih Država i njenih saveznika i dalje neprikosnovena u takozvanoj kosmičkoj trci, a s druge strane i Ruske federacije“, napominje Slobodan Bubnjević, novinar koji se bavi naukom i autor portala Nauka kroz priče.

Međutim, ovo pokazuje da Kina ne samo da može da lansira modul buduće svemirske stanice, već i da ga nastani. To govori da je njen kosmički program u ovom trenutku „odrastao“, ističe gost Jutarnjeg programa.

U poslednjih šest meseci Kina je izvela još dva velika poduhvata u svemiru. Spustila je rover na Mars koji je poslao svoje sopstvene fotografije i to bez propagandne pompe koja je pratila američki program. S druge strane, uradili su nizgled jednostavnu, ali veoma zahtevnu operaciju, slanja modula na površinu Meseca koji je doneo uzorke.

„Kao i svaka misija sa ljudskom posadom, ovo je dodatni pokazatelj sposobnosti i fleksibilnosti kineskog kosmičkog programa i predstavlja jednu vrstu zaokreta za budućnost istraživanja svemira“, napominje Bubnjević.

Modul na koji su odleteli kineski astronauti biće centralni deo buduće svemirske stanice i iz dosadašnjeg iskustva znamo da i kada je građena Međunarodna svemirska stanica, takođe je građena modularno. Različiti delovi, tokom niza godina, su slati, sklapani i povezivani. Očigledno je da i Kinezi idu istim putem.

„Videli smo kako je Kina u svim etapama svog kosmičkog programa, koji drži dosta skrovito, u odnosu kako zapadni kosmički programi izgledaju, zapravo išla korak po korak ostvarujući napredak u onim oblastima koje su na neki način već postignute. Sada se i njihov kosmički program nalazi na pragu nekog novog prostora i nepoznanice“, dodaje sagovornik Bojane Marković.svemirske stanice „Tjangong“.

S obzirom na to da je životni vek Međunarodne svemirske stanice oročen na još dve godine, nije isključeno da ćemo u bliskoj budućnosti na 380 kilometara od površine Zemlje imati samo kinesku kosmičku stanicu.

Centralni modul svemirske stanice Tjangong će biti namenjen za život astronauta, imaće laboratoriju i teleskop poput Habla. Na njega će se povezati još dve laboratorije, što upućuje na zaključak da Kinezi potenciraju naučna istraživanja.

Zašto Kina nije bila deo mećunarodnih svemirskih misija

Međunarodna svemirska stanica je zajednički poduhvat Nase, Roskosmosa i evropske, japanske i kanadske svemirske agencije. Kina nije bila uključena u ovaj projekat, a Andrea Rajšić, članica Nasinog tima koji istražuje Mars, u uključenju u Jutarnji program, podseća da je 2011. godine odlukom američkog Kongresa, Nasi bilo zabranjeno da ulazi u bilo kakve bilateralne sporazume sa Kinom.

Andrea Rajšić kaže da kada je Nasa zatražila od Kineza vreme sletanja njihovog rovera na Mars, nisu dobili nikakve podatke i to su mogli da prate jedino preko objava na Tviteru.

Kada se pogledaju godine starosti ove kineske posade, astronauti imaju 56, 54 i 45 godina, što očigledno govori da je u pitanju iskusan tim.

„Smatra se da su srednje godine za astronaute 42 za žene i 44 za muškarce, što znači da ova posada nije mnogo starija od ostalih. Jer kada pogledate, astronaut mora da završi jako dug proces obrazovanja, a potom još osam do 10 godina pripreme za boravak u svemiru, tako da ovaj podatak nije iznenađujući“, naglašava Andrea Rajšić.

Budućnost kineskog svemirskog programa

Kina očigledno u duhu svoje kulture i nauke koja je dosta drugačija od one koja se u Evropi i na zapadu neguje, gde je sve jako otvoreno i transparentno i gde se ljudi nadmeću u objavljivanju radova na tu temu, Kina ima drugačiju tradiciju, pa je ponekad to teško razumeti.

„Nažalost, postoji jedan manjak međunarodne saradnje, pre svega između Kine i Sjedinjenih Država koji je potpuno političke prirode, i sigurno bi bilo više benefita za obe strane, jer svemir je dovoljno veliki da bi svi mogli da učestvuju i sarađuju i da se tu napravi jedan iskorak“, smatra Bubnjević.

Prisustvo ljudi u svemiru dramatično menja sposobnosti jednog kosmičkog programa, napominje Bubnjević. Nastanjivanje ljudi na svemirskim stanicama se pokazalo centralnim za sva druga istraživanja, jer u svemiru imate specifične okolnosti i mogu se sprovoditi testovi koje je na Zemlji nemoguće izvesti.

Međunarodna svemirska stanica je nesumnjivo dokazala i da ovakve stanice omogućavaju da se pripreme druge misije.

„Centralna želja Američke svemirske agencije je osvajanje Marsa i sletanje ljudske posade na Mars. Da bismo dočekali do kraja ovog veka jednu misiju sa ljudskom posadom na Marsu, pre toga je neophodno izgraditi jednu stanicu u svemiru koja će omogućiti obilje konkretnih detalja u samim projektima, pa i samo lansiranje će najverovatnije biti orbitalnog tipa, zato što prosto ne možete podići dovoljno veliki svemirski bord koji bi odneo ljude na Mars. Zato su ovakve stanice preduslov i pretkorak za onu vrstu osvajanja kakvih do sada nije bilo“, zaključuje Slobodan Bubnjević.

Drugi čas „Tijengung učionica“ održan je u sredu na kineskoj svemirskoj stanici.

Troje tajkonauta Džai Džigang, Vang Japing i Je Guangfu predstavili su deci na Zemlji svemirske eksperimente i objasnili naučne principe. Prikazali su i naučnu opremu na stanici i približili učenicima svakodnevicu u svemirskoj stanici

A deca vole da budu astronauti. Nekada piloti. Danas uz ovoliku ekspanziju tehnologije realne zelje.

Jeste li ikada poželeli da budete astronaut? Ako jeste, postali ste pripadnik brojne družine osoba oba pola jer kosmos predstavlja neistraženo prostranstvo u kome ne postoje granice. A let u svemir predstavlja vrhunac ljudskog iskustva i doživljaja.

Nije, zato, neobično što su mnogi od nas opsednuti neugaslom strašću da se hrabro zapute u prostore u koje su pre nas doprli malobrojni pioniri kosmosa.

Međutim, proces odabira budućih kosmonauta je strog i izuzetno zahtevan – hiljade aplikanata svojim prijavama formalno opsedaju trening centre, pa čak i ako vas prime u program obuke, daleko ste od prilike da vam se uruči „povratna karta za orbitu“.

A za one koji se ipak „ubace“ na spisak za obuku, časopis „Nauka“ je ponudio neku vrstu „Priručnika-vodiča za kosmonaute-početnike“:

Morate biti rođeni u „pravoj državi“: Entuzijazam za putovanje u kosmos podjednako je prisutan u svim „ćoškovima naše planete“. Države od Vijetnama do Azerbejdžana imaju sopstvene programe za osvajanje kosmosa.

Ali samo nekoliko – Rusija, Sjedinjene Američke Države, zapadna Evropa i Kina – imaju kredibilne programe za obuku posada svemirskih letilica i primaju samo sopstvene državljane, a povremeno prihvate i neko „gostovanje“ stranog kosmonauta kao znak „internacionalne dobre volje“.

Ali, ne gubite nadu i entuzijazam ako ste se rodili u „pogrešnoj zemlji“. U protekloj deceniji astronautima i kosmonautima su se pridruživali takozvani „tajkonauti“, bogati ljudi koji su milionima dolara plaćali kratak izlet u bestežinsko stanje.

Tako se vaše šanse poboljšavaju – iako je takođe istina da su neki programi, kao što je Britanska svemirska agencija (UKSA), obustavili regrutovanje.

Za sada, druge opcije su ograničene. Iako neke firme već tragaju za članovima posada u očekivanju komercijalnih vasionskih letova, još uvek su programi koje finansiraju ili podržavaju vlade najsigurnija prilika da se vinete u svemir.

I nije iznenađenje da je Američka agencija za svemirska istraživanja NASA postavila standard – u kosmos će uputiti više ljudi nego bilo koja druga zemlja.

Tako da je priručnik-vodič zasnovan na onome što NASA smatra da je neophodno savladati da bi se postalo kosmonaut, iako je činjenica da se i drugi programi ne razlikuju mnogo od ovog.

Ovladajte potrebnim znanjima:Prvi kosmonauti su više zapamćeni po njihovoj odvažnosti nego po znanju, a današnji kosmonauti su dobro obučena grupa stručnjaka raznih profila.

Potencijalni astronaut u NASA najmanje mora imati fakultetsku diplomu iz neke naučne oblasti – prvenstveno tehničkih nauka, biologije, fizike ili matematike.

U stvari, tipičan današnji astronaut takođe ima i magistraturu dok dvojica od petorice koji se sada pripremaju imaju i doktorat.

Takođe je neophodno trogodišnje profesionalno iskustvo u nekoj od stručnih oblasti. Ostavimo li po strani njihovo strogo naučno obrazovanje, poneku posadu NASA činla je ipak šarolika družina. Među nekadašnjim astronautima mogli su se naći vozač teških kamiona, mađioničar, pas čak i – dizač tegova!

Morate biti u formi:Neophodno je da prođete kroz osnovne medicinske preglede da bi se smatrali astronautom.

NASA takođe traži da vam vid bude gotovo idealan, a krvni pritisak ne sme da prelazi 140/90 i to dok sedite. I, konačno, morate biti visoki izmedu 160 i 190 santimetara.

Ako zadovoljite sve ove standarde, morate položiti i gomilu fitnes testova – iako je NASA prilično uzdržana kad javnost treba upoznati precizno koje „dodatne“ standarde treba zadovoiljiti.

Ako ste zadovoljili ove testove, čestitamo! Možete se prijaviti za obuku u nekom od centara NASA. Jedino morate da pobedite druge kandidate i nađete se na listi programa obuke.

Ali budite oprezni, stvari će postati mnogo teže i komplikovanije ako uđete u program obuke jer put u beskraj kosmosa u toku kojeg treba obaviti mnogo posla, nije turizam niti je lišen različitih rizika…

Među nazivima kosmonaut i astronaut zapravo nema nikakve razlike u značenju – svi su odvažni piloti koji su leteli u vasionu – pri čemu je jedan naziv sovjetski, odnosno ruski, dok je drugi američki.

Ova razlika je tekovina zaostala u jeziku iz perioda Hladnog rata i svemirske trke između SAD i SSSR – sukob dve sile, naime, nije se vodio samo kroz lokalne ratove i revolucije, u svemiru i na ulicama Berlina, nego i u jeziku. Naime, obe zemlje su tvrdoglavo uvodile sopstvene pojmove, pre svega u nauci, od naziva hemijskih elemenata do putnika u svemir, uz pretenziju da ih učine globalnim.

Kosmonaut se i danas koristi u Ruskoj federaciji i zemljama Istočne Evrope, dok se naziv astronaut upotrebljava u SAD i u zapadnim zemljama. U našem jeziku ovi pojmovi su sinonimi, mada se prvi u praksi, u medijima i knjigama, ustaljeno koristi kad se govori o ruskim istraživačima svemira, a drugi američkim. Naš izraz svemirac je opštiji pojam i ne označava obavezno svemirskog mornara, već se češće pod njim podrazumeva bilo kakvo biće iz svemira.

Oba pojma su nastala spajanjem reči grčkog porekla. Prvi naziv, kosmonaut, na ruskom космонавт, doslovno znači svemirski mornar. Nastao je spajanjem grčke reči naut (ναύτης), što znači mornar sa rečju kosmos (кόσμος), koja izvorno označava poredak (sa dubljim značenjima u filozofiji i hrišćanskoj tradiciji) i koristi kao naziv za Univerzum. Američki astronaut doslovno znači zvezdani mornar i nastao je na sličan način, spajanjem reči naut sa astro, što znači zvezda.

Smatra se da je pojam kosmonaut smislio sovjetski svemirski inženjer Mihail Tihonravov, a pojam će ući u upotrebu nakon što je 1961. godine heroj Sovjetskog Saveza, Jurij Gagarin, bio prvi čovek koji je uspešno poleteo u vasionu.

Američka NASA će odlučiti da ne koristi pojam kosmonaut, nego naziv koji se prvi put javio u ranoj naučno-fantastičnoj literaturi sa kraja 19. veka. Astronaut se, po svemu sudeći, prvi put pominje 1880. godine u SF knjizi engleskog pisca Persija Grega i iskovan je po ugledu na tada popularni pojam „aeronaut“ koji je označavao vazduhoplovca, a koristio se kao naziv za pilota balona, odnosno balonistu.

Svemirska igra rečima koristila se i nakon Hladnog rata – kao prijateljski odgovor na negativnu hladnoratovsku tradiciju, američki astronaut Norman Tagard koji je 1995. prvi leteo ruskom letelicom nazivan je prvim „američkim kosmonautom.

Po istoj logici, danas se kineski astronauti u zapadnim medijima često nazivaju tajkonauti, što je hibridna reč nastala spajanjem grčkog naut sa kineskim nazivom za svemir, tàikōng. U Kini se inače nazivaju hángtiān yuán, čime se označavaju kineski pripadnici svemirskog programa koji lete u otvoreni svemir (ali, samo unutar Sunčevog sistema).

SVEMIR JE SVAKAKO NASA BUUCNOST KAO STO JE BIO I PROSLOST. ODANDE SMO DOSLI TAMO CEMO SE I VRATITI. KAD CE SE MASOVNIJE ICI U SVEMIR NE ZNAM, AL PRIPREME SU VEC U TOKU I MISLIM DA TRAJU ODAVNO. LJUDIMA SE VESTI O TIM PRIPREMAMA ZA NASELJAVANJE SVEMIRA MALO GOVORI, A I TO STO SAZNAMO JE POTPUNO FASCINANTNO.