ABORTUS I EUTANAZIJA

 ABORTUS JE UBISTVO DRUGE OSOBE IAKO JE DEO NAS A EUTANAZIJA JE SAMOUBISTVO. I NA ABORTUS TRCE  DEVOJCICE,DEVOJKE,ZENE,SREDOVECNE ZENE I NE RAZMISLJAJU NITI SE ZGRAZAJU NAD TIM CINOM. KAD SE POMENE EUTANAZIJA SVI SE ZGRAZAJU I GOVORE DA JE TO UBISTVO. STALNO SE VRACAM OVOJ TEMI ZATO STO SMO JOS UVEK SMRTNI ,JOS UVEK SE RADJAMO I UMREMO PO PRIRODNIM ZAKONIMA.,A ONDA RESIMO DA MALO 'POMOGNEMO' PRIRODI ILI ODMOGNEMO KAKO VEC MI TO LJUDI NAJBOLJE RADIMO.

Alen Delon je ovih dana zakazao eutanaziju.

Svet je u iščekivanju medicinski potpomognutog samoubistva Alena Delona, koji je u 87. godini života rešio da svet napusti uz eutanaziju. Legendarni glumac, koji je imao i teške šlogove, smrt kad i kakvu on želi izvešće u Švajcarskoj, gde živi i gde je to odavno legalizovano.

A da li će Srbija umirućim pacijentima odobriti dostojanstvenu smrt umesto beskorisnog i ponižavajućeg mučenja, i dalje je predmet velikih nesuglasica.Reč eutanazija u nas pominje se samo u Zakonu o pravima pacijenata iz 2013, ali u kontekstu da olakšavanje patnje i bola ne znači i eutanaziju. Po etičkom kodeksu Lekarske komore Srbije (LKS) zabranjena je, a jedino se navodi u radnom tekstu Građanskog zakonika, koji se sačinila Vladina komisija, a koji godinama nikako da se usaglasi i usvoji. Dostojanstvena smrt iliti eutanazija, kao "pravo fizičkog lica na saglasni, dobrovoljni i dostojanstveni prekid života, može se izuzetno ostvariti ako se ispune propisani humani, psihosocijalni i medicinski uslovi", piše u radnoj verziji. Dakle, ako i kada bude...

Doktor medicinskog prava Hajrija Mujović, potpredsednica Udruženja pravnika za medicinsko i zdravstveno pravo Srbije (SUPRAM), za Kurir objašnjava da eutanaziju može da izvrši u skladu sa izraženom voljom umirućeg pacijenta samo medicinski profesionalac i u kontekstu medicinskog tretmana. A dve su njene vrste - aktivna (dozvoljena u svega nekoliko država) i pasivna (široko rasprostranjena).

Aktivna eutanazija je aktivni lekarski zahvat u telo pacijenta koji direktno uzrokuje smrt i skraćuje život, kao što je davanje letalne injekcije ili doze leka. Pasivna je svesno dopuštanje da pacijent umre, da do smrti dođe prirodnim tokom, bez medicinske intervencije (nepreduzimanje ili obustava mera, a one mogu biti veštačko održavanje života putem aparata, veštačko hranjenje...), uz terapiju bola ako i kada to odgovara volji pacijenta. Sa medicinsko-etičkog stanovišta postoji opšta odgovornost lekara da sačuva život, ali ne u svim okolnostima, naročito ne ako su mere produženja života nedelotvorne, ako je njihov efekat sporan ili ako to uključuje nesrazmerno veliku patnju za pacijenta. Određivanje granice gde se lečenje, tj. pomoć umirućem, pretvara u mučenje koje je ispod ljudskog dostojanstva takođe je deo dužnog tretmana i pripadajućih prava - navodi dr Mujović.

 Naravno abortus je potpuno opravdan kad su u pitanju medicinski razlozi bili oni psihicki ili fizicki. Zasto  onda toliko preispitivanje eutanazije koja je isto potrebna zbog medicinskih razloga Kod nas je problem što lekari ne žele da prihvate ni pasivni oblik eutanazije, pozivajući se na Hipokratovu zakletvu. Ali ona je revidirana u smislu da u njoj izričito stoji da se poštuju volja i dostojanstvo pacijenta, a pacijent je i umirući pacijent - navodi dr Mujović.

Pa kako onda abortus opravdavamo.,a eutanaziju ne prihvatamo? Meni je to jos jedan dokaz koliko volimo SVOJ zivot i koliko se borimo za njega.I ona da zanemarimo razloge i za abortus iza eutanaziju koji su nastali zbog nasih telesnih problema. Jer telo dozivljava promene i kad si trudan i kad si bolestan i nemocan. Mada su to zaista velike promene za nase telo.  Da se zadrzimo na nasoj psihi.U momentu kada smo trudni hiljade strahova obuzima nase misli. I neki od njih pobedi i jedino resenje vidimo da prekinemo taj novi zivot. Psihicki smo mnogo lose ,emocionalno potpuno u stresu. Kada smo bolesni ,nemocni (bez obzira na godine zivota) shvatamo da nam je kvalitet zivota potpuno opao ne zelimo da zivimo. Naravno nismo svi isti.Neko ceni svoj zivot kao sto rekoh ma kakv bio a neko ne moze da zivi ako je potpuno bespomocan. Deca bolesna od raka  recimo u Belgiji  imaju pravo da zatraze eutanaziju. Stari ljudi koji su bili aktivni ne mogu da prihvate zivot "biljke' (kao Alen Delon) i naravno da u eutanaziji vide izlaz. Sto nas dovodi do zakljucka da svako ima pravo da odluci sta ce uraditi sa svojim telom. I verujte da je psihicko stanje mnogo, mnogo vaznije nego fizicko. I zato treba razumete i one koji idu na abortus i one koji traze eutanaziju, ma koliko to bilo neprihvatljivo za nase misljenje. Sto bi rekli : Ko nije nosio moje cipele ne moze da sudi o meni. Ko nije bio u takvom problemu i ne moze da shvati koliko je to tesko i kompleksno stanje i koliko snage treba za odluku. Pogotovu sto nam se u t u odluku mesaju svi. Nazalost i dobronamerni i zlonamerni. 

• Eutanazija je lišenje života iz samilosti, kako bi se pacijent oslobodio patnje i bola. Eutanazija se razlikuje od potpomognutog samoubistva (takođe se naziva potpomognutom smrti), koje podrazumeva pružanje pomoći pri samoubistvu.
• Eutanazija i potpomognuto samoubistvo su zabranjeni u Velikoj Britaniji.
• Eutanazija je dozvoljena u Belgiji, Kanadi, Kolumbiji, Luksemburgu i Holandiji, a potpomognuto samoubistvo je dozvoljeno u Švajcarskoj i u nekoliko saveznih država u SAD.
• U Engleskoj i Velsu, moguće je unapred doneti odluku (a u Škotskoj unapred dati nalog), kojom se odbija određeno konkretno lečenje ubuduće, u slučaju da osoba u kasnijem trenutku postane nesposobna da odluči o tome.
• Prema stavu Nacionalne zdravstvene službe, ako je najbolji izbor za pacijenta nepreduzimanje medicinskih mera i postupaka radi održavanja u životu, onda to ne predstavlja eutanaziju, već kvalitetnu palijativnu negu.
• Vrhovni sud Ujedinjenog Kraljevstva je u julu 2018. godine presudio da za uskraćivanje lečenja pacijentima u trajnom vegetativnom stanju, sa stanovišta prava, nije potrebna dozvola.

  Frank i Aneke kažu da su sve vreme podržavali majku povodom njene odluke, uprkos strepnjama koje su u vezi s tim osećali.

  „Veoma je teško gledati sopstvenu majku kako umire putem eutanazije, ali nije bilo na nama da o tome odlučimo, to je bila njena odluka", kaže Aneke.

  „Ne postoji ispravna ili pogrešna odluka. Teško je odlučiti da želite da umrete, ali mislim da je takođe teško odlučiti da želite da živite. Bilo joj je grozno kada bi joj ljudi rekli da je veoma hrabra što je donela takvu odluku. Smatrala je da je podjednako hrabro izabrati život sa demencijom."

  „Dobar prijatelj mi je rekao: 'Moraš da sprečiš majku, to je tvoja dužnost kao njenog sina'", dodaje Frank. „Odgovorio sam mu: 'Ne, neću da je sprečim, podržavam je.' Tada mi je njegova majka rekla: 'Ubićeš svoju majku, ako se to desi, to je ubistvo...'. Teško je kad vam drugi govore takve stvari."

  Nesuglasice te vrste česte su među porodicama i prijateljima i odraz su debate koja je na opštem planu započela u Holandiji tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka.

  U tom periodu, lekari su započeli da relativno javno izvršavaju takozvana „ubistva iz milosrđa". Suprotstavljeni stavovi nastavili su da postoje ne samo do legalizacije eutanazije 2002. godine, već zapravo postoje i dalje.

  Broj pacijenata koji se odlučuju na eutanaziju u neprekidnom je i ravnomernom porastu, naročito u poslednjih 10 godina. Holandskim vlastima je u 2002. godini prijavljeno 1.882 slučaja, dok je 15 godina kasnije taj broj iznosio 6.585.

  

  Da bi bili ispunjeni uslovi propisani Zakonom o eutanaziji, pacijent mora da uveri lekara da je njegova odluka potpuno dobrovoljna, da njegov život podrazumeva, ili će podrazumevati, „nepodnošljivo mučenje bez mogućnosti za poboljšanje" i da ne postoji „razumna alternativa". Zatim je neophodno da drugi lekar izvrši nezavisnu procenu.

  Prvi zabeleženi slučaj eutanazije pacijenta sa demencijom dogodio se 2004. godine, dve godine nakon izmene zakona.

  Međutim, u slučajevima pacijenata koji boluju od demencije, eutanazija se skoro uvek sprovodi u ranim stadijumima bolesti, zbog toga što je u kasnijim stadijumima teško uveriti lekara da je pacijent sposoban da shvati svoju odluku da umre.

  Tokom 2017. godine, 166 pacijenata u ranim stadijumima demencije je umrlo putem eutanazije, dok su samo tri pacijenta bila u kasnim stadijumima demencije.

  

  Uprkos tome, Berna van Barsen, etičar u oblasti medicine, smatra da su promene u toku i da će ubuduće biti sve više slučajeva.

  Van Barsen je ranije bila član komisije koja je ispitivala svaki slučaj eutanazije u jednom regionu Holandije. Međutim, podnela je ostavku jer je smatrala da se slučajevi koji bi trebalo da budu zabrinjavajući ipak odobravaju previše lako.

  „Ja sam uvidela taj preokret", kaže. „Problem je u tome što je taj pomak teško primetiti. Ali on se zasigurno dešava. Odvija se svima nama pred nosom, a na kraju ćemo shvatiti da se preokret već dogodio."

  Van Barsen smatra da se u slučajevima eutanazije previše oslanja na pisane deklaracije, odnosno izjave volje o primeni ili neprimeni određenih medicinskih tretmana. Takve dokumente pacijenti koji će potencijalno želeti eutanaziju često predaju svojim lekarima u ranim fazama bolesti.

  „Ako ne možete da razgovarate sa pacijentom, onda ne možete ni da znate šta pacijent želi."

  „U takvim dokumentima pacijenti mogu da navedu čega se plaše ili šta ne žele da iskuse. Ali to je samo želja. Ili je iskazivanje nekog straha, a ljudi se, kao što znamo, menjaju."

  „U početku će možda reći: 'Ne, ne želim da živim u domu za stara lica' ili: 'Ne želim da budem u kolicima.' Ali kada se to zapravo dogodi, ljudi nađu način da žive s tim. To je ono što je divno u našoj ljudskosti."

  Van Barsen zbog toga zastupa mišljenje da su lekari u obavezi da provere da li pacijent i dalje želi eutanaziju, pre nego što je zapravo i sprovedu. Kada su u pitanju pacijenti u kasnim stadijumima demencije, to nije uvek moguće.

  „Ako ne možete da razgovarate sa pacijentom, onda ne možete ni da znate šta pacijent želi", kaže.

  

  Međutim, ako je Berna van Barsen u pravu da se klatno pomera u korist eutanazije za pacijente sa demencijom u kasnim stadijumima, krivično gonjenje lekara koji je učestvovao u jednom takvom slučaju moglo bi da ga gurne nazad u suprotnu stranu.

  U pitanju je slučaj žene od 74 godine koja je potpisala pisanu izjavu da želi eutanaziju, ali samo kada bude odlučila da je spremna. Takođe je, u drugim prilikama, rekla da ne želi da umre putem eutanazije.

  Lekar koji je radio u domu za stara lica stavio joj je sedativ u kafu, a da joj to prethodno nije rekao. Potom se žena probudila dok je lekar pokušavao da joj da smrtonosnu injekciju.

  Naposletku su članovi porodice morali da je sputaju do završetka eutanazije, premda je intenzitet prinude sporan.akob Konstam, predsednik koji koordinira rad komisija za nadzor nad eutanazijom u Holandiji, koje ispituju sve slučajeve eutanazije, smatra da je lekar očigledno prekoračio ovlašćenja.

  „Zaključak komisije je da pisana izjava nije bila dovoljna i da je lekar trebalo da prekine postupak eutanazije čim se pacijentkinja probudila", kaže.

  Komisija je zaključila da lekar nije postupio sa odgovarajućom stručnom pažnjom i uputila je slučaj tužilaštvu.

  Suđenje će možda pomoći da se razjasne okolnosti u kojima pacijenti sa demencijom smeju da umru putem eutanazije, pa će slučaj biti pažljivo praćen u javnosti.

  Međutim, iako će mnogi lekari to smatrati korisnim, doneće uznemirenost onima koji su voljni da izvrše eutanaziju čak i na pacijentima sa uznapredovalom demencijom, kao što je Konstans de Vris, lekar Ani Zvajnenberg.

  Ona je spremna da okonča život pacijenata kojima je možda teško da izraze svoje želje, ako su uvek bili veoma jasni u pogledu svojih želja onda kada su bili u stanju da ih izraze.

  Kaže da joj je važno da izgradi dugotrajan odnos sa pacijentima i njihovim porodicama, kako bi mogla da razgovara sa njima o pisanim izjavama koje su dali, kao i da utvrdi da nisu promenili želju za eutanazijom tokom dugačkog vremenskog perioda.

  Ispričala mi je o jednom takvom slučaju.

  „Pacijentkinja je bila veoma nesrećna, plakala je i vikala, nije jela ni spavala i bila je agresivna prema drugima. Na prvi pogled je bilo jasno koliko je nesrećna. A u izjavi je napisala: ‚Želim da umrem kada više ne budem mogla da prepoznam svoje unuke.'"

  Kada je došao taj trenutak i pacijentkinja više nije mogla da prepozna svoje unuke, Konstans de Vris sprovela je eutanaziju, uz podršku porodice pacijentkinje.

  „Kada sam joj pružila čašu sa voćnim sokom, rekla sam joj: ‚Kada ovo popijete, spavaćete zauvek.' Pogledala je u svoju ćerku i ćerka joj je rekla: ‚U redu je, mama.' I onda je uzela čašu. Ne znam da li je u potpunosti razumela, ali znam da je ono što smo uradili bilo u redu, jer je bila toliko nesrećna."

  Da li je prvi slučaj krivičnog gonjenja lekara zbog okončanja pacijentovog života putem eutanazije čini zabrinutom zbog sopstvenog učešća u takvim slučajevima?

  „Da, to me zabrinjava", kaže. „Pomalo strahujem od naknadne osude. Zato nastojim da budem vrlo, vrlo, vrlo sigurna u vezi sa onim što radim."

  Da li, pak, ima nameru da prestane?

  „Ne", čvrsto tvrdi.

  Ipak priznaje da zbog trenutnog slučaja krivičnog gonjenja ubuduće može biti teže da se vrši eutanazija na pacijentima sa demencijom u kasnim stadijumima. A ako se to desi, moglo bi posredno da utiče i na slučajeve pacijenata sa demencijom u ranim stadijumima koji žele eutanaziju u nekom budućem trenutku.

  Mnogi od njih već se brinu da će njihov zahtev za eutanaziju biti odbijen ako predugo čekaju.

  Taj strah je postao toliko rasprostranjen, da je ustanovljena skraćenica za opisivanje savršenog trenutka za eutanaziju - „u pet do ponoć". Baš kao Pepeljuga, svi žele da sačekaju poslednji trenutak za odlazak sa žurke, u pet do ponoć, ali mnogi smatraju da je previše rizično toliko čekati.

  JEZIVO. KAD SE ZENA ODLUCI NA ABORTUS CESTO KAZE DA JE OTISLA NA ABORTUS U 'MINUT DO 12", KAD SE ODLUCE NA EUTANAZIJU LEKARI TRAZE SAVRSENI TRENUTAK I ZOVU GA U '5 DO PONOC".