SVE JE ENERGIJA

 CINJENICA KOJU POTVRDJUJE I KVANTNAFIZIKA. CINJENICAKOJU SU ZNALI IAJNSTAJN I TESLA. CINJENICA KOJU I MI ZNAMO ALI JE IZ NEKOG RAZLOGAKULIRAMO. USTVARI MI SMOVISE MATERIJALNI OBOZAVAMO SVOJE TELO I SVE MATERIJALNE UZITKE. OVA PRICA O ENERGIJI JE SVIMA POZNATA PA IPAK TOLIKO JE FASCINANTNA DA JE MORAM PONOVITI.

Energija je primarna gradivna supstanca svega oko nas i u nama, što već svi znamo iz Ajnštanove jednačine E=MC² a često zaboravljamo. Osnovni zajednički sadržalac celokupne manifestacije, bez obzira da li se radi o živom ili neživom svetu, ljudima, biljkama, životinjama ili kamenju jeste energija.

Međutim, isto tako energija postoji i u onom nemanifestovanom, neotelovljenom svetu – svetu misli i svetu emocija. Osnovni zakoni nauke govore o energiji kao neuništivoj supstanci koja samo može menjati jedan oblik u drugi, zatim treći, četvrti... Takođe, svaka energija ima svoju frekfencu, odnosno vibraciju. Tako, svetlosna energija stvara boje u zavisnosti od frekfence, tj talasne dužine spektra, kao što i zvuk ima svoju frekfencu, ili pak, kamen svoju tvrdoću. Sve je sačinjeno od energija, koje se prenose kroz Potku, osnovnu gradivnu podlogu čije niti, po slici struna violine vibriraju u zavisnosti od kvaliteta energije koja je pokreće.

Zašto je važno da poznajemo energije, i radimo upravo na energetskom nivou?

Energetski svet je onaj osnovni svet odakle sve nastaje. Kao kada zidamo kuću, ta kuća nastaje prvo od potrebe, želje, zatim zamisli, ideje, zatim od projekata nacrtanih na papiru, da bi tek u poslednjem koraku ona bila sačinjena od cigli, maltera, crepova i žica. A ipak, energija se nalazi i u onoj prvoj želji, misli, ideji, emociji koja je pokrenula odluku, kao i u papiru i u olovci koja je nacrtala projekat; energija se nalazi i u crepu i u betonu, i u krovu. I sama kuća, na kraju jeste jedna energetska mešavina različitih vibracija.

Međutim, kuća oživljava tek kada kroz nju sprovedemo električnu energiju. Isto tako i naše telo, naš organizam ima svoje različite nivoe energija, različite kvalitete energija koje izgrađuju naša tkiva, organe, ćelije. Naše telo je oživljeno tek kada su naši energetski centri (čakre), naše energetske “utičnice”, otvoreni i uravnoteženi, jer tek tada ta oživljavajuća energija poput električne energije može osvetliti i nahraniti naše organe potrebnim vibracijama.

Energy in motion = Emotion

Preko energetskih centara mi komuniciramo sa spoljnim svetom, jer su oni vrata za primanje i odašiljanje energije, a kada energiju stavimo u pokret dobijamo emociju jer, ne zaboravimo: energy in motion = emotion.

Kada govorimo o psihološkim obrascima možemo reći da su energija i energetski tokovi oni koji formiraju psihu čoveka. To znači da pored neuroloških, biohemijskih, genetskih, kognitivnih, psihodinamičkih, socijalnih kao i faktora životnog okruženja koji definišu ponašanje i reakcije osobe, na najosnovnijem nivou uzroka jesu upravo energetski tokovi. Kada otkrijemo na kom nivou se desio poremećaj koji uzrokuje blokade u određenom energetskom centru, ili samom energetskom toku (meridijanu) tada možemo i delovati na uklanjanje uzroka.

Mi smo energetska bića, i ukoliko radimo na nivou naših energija, na nivou naših energetskih centara i njihovih energetskih tokova tada zaista možemo osloboditi svoje biće svih “čvorova”, “bagova”, “začepljenja” i disbalansa koji prouzrokuju različite poremećaje od psihičkih tegoba, do emotivnih problema, koji se vremenom uvek manifestuju i kao problemi na nivou tela i na nivou odnosa i okolnosti. Ti poremećaji su u stvari stres, kontrakcija - zgušnjenje energije, a znamo da je stres najveći uzročnik različitih bolesti i poremećaja savremenog čoveka.

U Energetskoj Psihologiji pored razgovora sa terapeutom koriste se i cvetne esencije, kao i esencije minerala i životinja koje preko vibracija zapisanih u vodi dovode do razvezivanja čvorova na energetskim centrima ili meridijanskim tokovima, otklanjajući tako uzročnike blokada.

Energetska psihologija sa svojim širokim spektrom tehnika omogućava prepoznavanje uzroka problema i disfunkcionalnosti određenog energetskog centra, prepoznavanjem tačno određenih energija koje su blokirale neki energetski tok. Radeći na tom mestu u telu, aktivirajući zablokiranu energiju, najčešće preko emocija ili misli, mi delujemo na onom mestu gde je jedino moguće i otpustiti problem.

Kada jednom uspostavimo ravnotežu u svom energetskom sistemu tada se pokreću svi mehanizmi koji omogućavaju da živimo na našem punom potencijalu. Ovo je osnova opšteg psihofizičkog zdravlja i zadovoljstva na svim poljima.

Tada naše telo, naša “kuća”, može biti oživljena na najbolji način – odražavajući na svim nivoima zdravlje, zadovoljstvo, radost, lepotu i harmoniju.

Tada se naša postignuća umnožavaju, a odnosi sa okruženjem i sa različitim životnim okolnostima isceljuju.

Tada smo isceljeni – celoviti, prepoznajući jedinstvo u sebi i oko sebe.

Jer ono što nas sačinjava, energetska struktura našeg bića, jeste samo deo plesa energija koje stvaraju život

Za ovu vežbu potrebno je da pronađemo tamnu pozadinu u kući. Možemo da zakačimo na zid neki veći komad tamne odeće, nekog tamnijeg prekrivača ili čak da nam ugašeni ekran televizora posluži kao pozadina. Ugasićemo sva svetla, navući roletne i upaliti jednu sveću koju postavimo iza sebe. Protrljamo ruke kao da ih grejemo, spojimo dlanove, zadržimo tako nekoliko sekundi i onda krenemo da ih razdvajamo.

Sada stavimo ruke ispred tamne pozadine, fokusiramo pogled na pozadinu i vidimo tanku sjajnu treperavu liniju oko svojih prstiju. Fizičku auru nije uvek lako videti. Velika želja, emitovanje energije u vidu želje, može da nas dovede do toga da zapravo počnemo da vidimo svoje isijavanje. Želja i koncentracija projektuju energiju tako da svoje polje aure možemo da vidimo jasnije.

.Kada se nasmejemo i ljudi nam odgovore osmehom potekla je reka energije ljubavi. Ako gajimo samo ljubav u svom srcu čitavo biće će nam biti harmonično, oslobođeno umora, nezadovoljstva, strahova i tuge.

Majstori koji su ovladali tehnikom osećanja i viđenja energije kažu da je moguće komunicirati sa energijama drugih ljudi, slati im mentalne poruke, pa čak pomerati predmete. Postoji jedna vežba sa kašikom kojom možemo da uđemo u svet telekineze i teleportacije.  Sve vreme držimo zatvorene oči, nalazimo se u prijatnom prostoru bez zvukova i mnogo svetla.

Mentalno se udaljimo od svih misli i zvukova. Prvo protrljamo dlanove, kao da ih grejemo, zadržimo ih tako nekoliko sekundi, odvojimo i uzmemo kašiku u ruku. Osetite površinu kašike ne razmišljajući mnogo o njoj kao predmetu. Osetite energiju kašike i probajte da je spojite sa svojom energijom. Zamislite da se atomi metala u vašim rukama mešaju sa atomima vaših prstiju, sa vazduhom oko vas i počinju da teku kao voda. Zamislite da se vaša energija i energija kašike prepliću i postaju tečne. Počećete da osećate energiju u vidu toplote samog metala. Kašika može da počne da se krivi, da „curi” – ovde treba stati!

Ono što doživljavamo kao naš fizički materijalni svet uopšte to nije, čak to ne može biti dalje od istine. Mnogi dobitnici Nobelove nagrade za fiziku nam to svaki puta iznova potvrđuju. Među njima je i Niels Bohr, danski fizičar koji je dao značajan doprinos razumevanju strukture atoma i kvantne teorije.

‘‘ Ako vas kvantna mehanika nije duboko šokirala , niste je još razumeli. Ono što mi nazivamo stvarnošću satkano je od stvari koje ne možemo smatrati stvarnima.” – Niels Bohr

Krajem 19. veka fizičari su počeli da istražuju odnos između energije i materije. Na taj način dotadašnja teza Newtonijanskog materijalnog svemira propada a zamenila je spoznaja da je sve u svemiru satkano od energije.

”Uprkos svim empirijskim dokazima, čak i sama pomisao da bi to mogao biti istinit opis prirode stvarnosti još uvek izaziva cinizam, nerazumevanje pa čak i bes.” – T. Folger

Kvantni fizičari su ustanovili da su atomi građeni od vrtloga energije koji se stalno vrte i vibriraju, a svaki zrači svoj jedinstveni energetski potpis. Dakle, ako stvarno želimo posmatrati sebe i saznati šta smo, mi smo zapravo bića energije i vibracija koja zrače svoj jedinstveni energetski potpis – to je činjenica koju nam kvantna mehanika konstantno iznova potvrđuje. Mi smo puno više od onoga što percipiramo da jesmo i krajnje je vreme da počnemo da gledamo  na sebe u tom svetlu.

Ako bi posmatrali sastav atoma mikroskopom videli bi male nevidljive tornadu slične vrtloge s beskonačnim brojem energetskih čestica koje se zovu kvarkovi i fotoni. Oni sačinjavaju strukturu atoma. Kada bi sve više i više fokusirali strukturu atoma na kraju ne bi videli ništa, promatrali bismo fizičku prazninu. Atomi nemaju fizičku strukturu, mi nemao fizičku strukturu, fizičke stvari stvarno nemaju nikakvu fizičku strukturu! Atomi su građeni od nevidljive energije a ne od opipljive stvari.

”Moramo prihvatiti nepobitan zaključak. Svemir je nematerijalan i spiritualan.” – Richard Conn Henry
 

Vrlo zbunjujuće zar ne? Naše iskustvo nam govori da se naša stvarnost sastoji od fizičkih materijalnih stvari. Otkriće da svemir nije skup fizičkih delova kako predlaže Newton, nego je holistička isprepletenost nematerijalnih energetskih talasa, dolazi iz radova Alberta Einsteina, Maxa Plancka i Wernera Heisenberga.

Nikola Tesla je jednom rekao:

“Onoga dana kada nauka počne proučavati nefizikalne pojave, u deset godina napredovaće više nego u ranijim vekovima svoje istorije.”

Srećom mnogi naučnici su napravili taj skok, i počinju da  ispituju posledice onoga što je otkriveno u kvantnoj fizici. Jedno od tih otkrića je da promatrač stvara stvarnost.

Temeljni zaključak nove fizike takođe priznaje da promatrač stvara stvarnost. Kao promatrači lično smo uključeni u stvaranje svoje vlastite stvarnosti. Naučnici su primorani da priznaju da je svemir umna konstrukcija.

Pionir fizike Sir James Jeans je napisao:

”Svemir sve više izgleda ne toliko kao velika mašina, nego kao velika misao.”

Um više nije samo uljez u carstvu materije, radije ga treba percipirati kao kreatora i vladara carstva materije.

Ove informacije nam govore da se moramo probuditi i shvatiti da smo svi mi energija i zračimo jedinstveni energetski potpis. Osećaji i emocije imaju vitalnu ulogu, a kvantna fizika nam pomaže da vidimo značaj onoga što svi mi osećamo. Ako svi u sebi nosimo osećaje ljubavi i mira to će sigurno imati uticaja i na spoljašnji svet kao i na to kako se drugi ljudi oko nas osećaju.

”Ako želite da otkrijete tajne svemira, razmišljajte u terminima energije, frekvencije i vibracije.” – Nikola Tesla
 

Istraživanja su pokazala da pozitivne emocije koje deluju u nekoj osobi mogu dovesti do različitih iskustava za osobu koja emituje te emocije i za ljude oko te osobe. Da li na subatomskom nivou frekvencija vibracije menja manifestaciju fizičke stvarnosti? Ako je tako na koji način?

Znamo da kada atom menja svoje stanje, on apsorbuje ili emituje elektromagnetske frekvencije koji su odgovorni za promenu njegovog stanja.

Da li različita stanja emocija, percepcije i osećaja stvaraju različite elektromagnetske frekvencije?

Da i to je dokazano.

Krećući se kroz vreme od doba Newtonove do Einstenove fizike, dolazimo do tačke koja danas objedinjuje naoko nespojivo: nauku i duhovnost. Nauka koja potvrđuje duhovne principe poznate hiljadama godina.



Ta nova nauka koja daje odgovore, a istovremeno postavlja i otvara mnoštvo drugih pitanja, zove se kvantna fizika. Iz nje proizlazi i kvantna medicina. Pre nego se dotaknemo kvantne medicine, napravimo mali osvrt na to kako je do nje došlo.

 

Krenimo dakle od Newtona koji je svoje teorije temeljio na striktno objektivnom pogledu na svet. Stvari i događaji se odvijaju nezavisno jedni od drugih, a istražuju se deleći se na sve manje delove kako bi se spoznala celina. On je smatrao da svi fenomeni u materijalnom svetu moraju imati i materijalan uzrok.  Stoga upravo ova,  Newtonova fizika, savršeno objašnjava svet materijalnih oblika, makrokosmos koji možemo percipirati svojim čulima.

 

Kasnije Albert Einstein je uveo teoriju relativnosti po kojoj je dokazao da su Newtonovi zakoni relativni, a ne deterministički jer na njih deluje još jedna sila – vreme, a drugi je fizičar ( Nobelovac) Erwin Schrodinger  dokazao da je za sve potreban promatrač. Osim toga, Einstein je rekao da se prostor i vreme više ne mogu posmatrati kao dve odvojene stvari i uveo kontinuum prostor-vreme. Kod teorije relativnosti važna je primarnost lokaliteta, što zapravo znači da stavlja ograničenje na ova dva važna elementa (prostor i vreme), a kao najveću brzinu uzima brzinu svetla.

 

I sada dolazimo do kvantne fizike i njenog tvorca, Maxa Plancka. On je 1900. proučavao spektralne linije crne stvari i bavio se merenjima vezanim za emitovanje topline iz crnog tela. Paketi energije koji su otpuštali apsorbovanu energiju procesa nazvani su kvantima.

 

Einstein je i dalje tu. On dokazuje da se svetlost sastoji od čestica koje naziva fotonom te da se ponaša kao talas. Za to je dobio i Nobelovu nagradu 1922. Dalja istraživanja kvantne fizike međutim  pokazuju da se svetlost može ponašati i kao talas i kao čestica (u ograničenom prostoru).  To vredi ne samo za fotone već i elementarne čestice poput elektrona. Kvantni fizičari su objašnjavali dualističku prirodu talasića (to je ime za talas+česticu) i došli do zaključaka da se čestica ponaša kao talas kada „slobodno“ putuje tj. nije posmatrana. U onom trenutku kada se u proces uključi posmatrač, ona kolabrira u fizičko stanje. Pre toga ona postoji u transcendentalnom prostoru mogućnosti.  Do ovih zaključaka i opažanja došli su naučnici u Kopenhagenu.

 

Kvantna medicina spada u tzv. integralnu medicinu jer koristi znanja drevnog istoka i savremene kvantne fizike te ih primenjuje u razvijanju novih nauka: biospintronike (kvantne elektronike), talasne genetike, kvantne dijagnostike, kvantne molekularne biologije i dr. Njen je cilj pronaći uzrok bolesti i lečiti ga. Jedna od najaktuelnijih grana kvantne medicine je kvantna genetika.  Da bismo mogli što bolje shvatiti kako ona funkcioniše, bitno je razumeti tri osnovna principa po kojima deluje, a koji su naravno i principi kvantne fizike:

 

 

1. Princip kvantne ne-lokalnosti

Ovaj princip govori o kvantnoj teleportaciji – dematerijalizaciji materije na jednoj lokaciji i materijalizaciji na drugoj. Dobar primer za razumevanje i postojanje ovog principa je naš organizam. On u sebi sadrži ogroman broj ćelija koje se množe i međusobno komuniciraju – trenutno. To je jako važno, u prenosu informacija nema zastoja i odmaka u vremenu. Iako naučnici u svetu pokušavaju da stvore kvantni kompjuter  (IBM još od 1993. godine), naš organizam već to radi i zbog toga ga s pravom možemo nazvati kvantnim biokompjuterom.  Naučni dokaz ne-lokalnosti dao je 1982. Alan Aspect u Parizu.

 

Ono zbog čega je dokaz ovog principa potpuno uzdrmao naučnu zajednicu su nova pitanja i mogućnosti koje su se otvorile. A to je da onda zasigurno mora postojati neka druga dimenzija postojanja, uz ovu našu. Neki hiperprostor u kojem se informacije u nekom trenu nađu, dok prelaze s jedne na drugu lokaciju. S obzirom da se to događa trenutno, Einsteinova teorija o tome kako svetlost najbrže putuje (a za to koristi prostor i vreme) pada u vodu!




2. Holografičnost (holografsko pamćenje)

Fizičar David Bohm sa Univerziteta u Londonu rekao je da ono što vidimo kao dva odvojena fotona zapravo dolaze iz jednog izvora. Mi ih vidimo kao dva fotona, no ne vidimo nivo iz koje dolaze (izvor). Stoga je zapravo ono što vidimo iluzija – holograf – koji se reflektuje i pokazuje u odnosu na „originalnu“ sliku iz izvora. To dokazuje da sve proizlazi iz Jednog izvora i da postoji jednost (jednakost) na dubljim nivoima  bilo koje manifestacije.

 

Kao primer opet možemo navesti naš organizam koji upravo po ovom načelu uz pomoć genetskog aparata gradi organizam koristeći akustične i elektromagnetske talase različitih raspona. Tako se zna i određeno je na kojem mestu i kako rastu organi, oči, nos, noge, ruke. Ćelije embriona dobijaju te informacije putem talasa, a naš hromozomski aparat emituje lasersko svetlo. Upravo taj laser čita informacije iz holograma. Kvantna fizika smatra čoveka hologramom – projekcijom više svesti u ovom 4D svetu.

 

3. Lingvističnost

Dokazano je da zvuk prenosi informaciju. Svaka misao i svaka reč nosi određenu vibraciju. Stoga su reči koje izgovaramo izrazito bitne jer direktno utiču na naš život i realnost koju kreiramo. One su odraz našeg nivoa svesti. Zvuk (=reč) može lečiti ali i razarati. Drevna znanja poznaju recepturu „lekovitih“ reči.  Na istoku se zovu mantre. Ovde možemo spomenuti i koncept karme na koju se upravo principom lingvističnosti može uticati (stvaranjem tzv. dobre ili loše karme; zavisno od načina korišćenja reči / zvuka).

 

Verujem da je sada dobar trenutak spomenuti i poznatog dr. Masaru Emotoa i njegova istraživanja o vodi kojima je dokazao da voda ima pamćenje. Vodu je izlagao različitim uticajima, od puštanja muzike do izgovorenih i napisanih reči, pri tome se koristeći onima koje u sebi nose agresiju i destrukciju do onih koje su nositelji ljubavi i pozitivnih poruka. S obzirom da je 90 ljudskog tela sačinjeno od tečnosti ne čudi da voda ili bilo koja druga tečnost odlično prenose informacije i time utiču na celi organizam. Iako mu to nije bio primarno cilj, svojim eksperimentima dr. Emoto je upravo potvrdio princip kvantne medicine (lingvističnost).

 

Kvantna medicina je vrlo kompleksna i ona objedinjuje znanja više naučnih grana: molekularnu biologiju, klasičnu medicinu, kvantnu fiziku, spintroniku, kvantnu hemiju. Iz nje je proizašla talasna genetika. 1994. godine biofizičar, molekularni biolog i ruski akademik  dr. Peter Garjaev, „otvara“  novu granu, talasnu genetiku, a kasnije joj menja naziv u lingvističko-talasnu genetiku. Proučavao je strukturu DNK i ušao u područje u koje ostali naučnici nisu išli, onih 98 DNK koje je službena nauka proglasila smećem (junk DNA). Dr. Garjaev je došao do neverojatnih otkrića. Jedno od njih je npr. stvaranje tzv. Genetske Matrice. Tvrdi da uz pomoć Matrice može izlečiti i najteže bolesti. Moć Matrice temelji se na gore objašnjena 3 principa, a dokle bi njihov uticaj mogao ići poprilično može zagolicati maštu. No, ne samo maštu jer su rezultati tu.

 

Matrica je zapravo zvučni zapis fantoma svakog pojedinca i kvantni lek. Da bi ona postala lek uzima se slika osobe kada je bila zdrava (najbolje iz ranog detinjstva) te se skidaju podaci. Opet, primenjujući naša 3 principa, informacije o zdravlju se umnožavaju i pretvaraju u zvuk. Slušajući matricu mi delujemo na naš DNK. Ako je osoba rođena bolesna informacije se mogu čitati iz polja člana porodice ili donora. O uspešnosti ovakvog potpuno i čudesno neinvazivnog načina lečenja čak i najtežih bolesti svedoči i dr. Elena Parigin koja vodi centar „Molekula“ u Zagrebu i ujedno je predstavnica Instituta talasne genetike za Evropu.

 

U svom radu za dijagnostikovanje (što uključuje i prevenciju) koriste najsloženije aparate s kompleksnim programima. Jedan od njih zove se Metathron-Hunter i izrađen je u Institutu praktične psihofizike Ruske Federacije. Ovaj aparat  skenira organizam osobe te pomoću vrlo složenih izračuna koeficijenata korelacije moždanih spinova slaže realističnu sliku patoloških promena u organizmu pacijenta. Pregledaju se dušične baze, ultrastrukture RNK,DNK, mitohondrija organa i dr mikrostrukture. Konkretno to znači da pregled, koji može trajati od 15 minuta do više sati (zavisno od stanju organizma), započinje tako što se na glavu osobe stavlja svojevrsna „kapa“  koja služi kao „lovac“ (Hunter) mikrosignala (spinova) svih centara mozga. Na ekranu kompjutera oni se odmah vide i pacijent može pratiti rad aparata Hunter. Tamo gde očita ozbiljnije promene, Hunter ulazi dublje u strukturu (čak i do nivoa nukleotida) dok se očita gde je uzrok problema. To znači do tačnog „žarišta“ ili uzroka bolesti. I to sve pred vašim očima. Toliko precizno.




Kvantna fizika kaže: sve je povezano i sve je energija. Kada se najmanje čestice rastave na najsitnije delove ono što je u njima je – praznina, ništa. Znači, u srži svake materije i manifestovane stvari zapravo je praznina. To govori da sve i svi dolazimo iz istog Izvora, povezani i uronjeni u jedno Polje. No, svaki pojedinac ima svoju svest u kojoj kreira svoja uverenja (usidrena u emocijama i mislima), a preko njih doslovno stvara svoj mikro svet. Zato je izrazito bitno biti svestan svojih misli i emocija, a ne pustiti se na auto-pilot. Kvantna fizika dokazuje: svest stvara svet (realnost)!

 

Ova tema otvara mnoga pitanja – iz raznih područja: od etike, filozofije, fizike, medicine, duhovnosti. Svega se toga dotiču kvantna fizika i kvantna medicina. Kao što sam na samom početku rekla, daju nam odgovore, ali i otvaraju vrata iza kojih stoje nova pitanja, za sada još uvek bez odgovora.

 

Razvijajući kvantnu medicinu, lingvističko-talasnu genetiku čovečanstvu se nudi zdravlje, regenerisanje, a to znači podmlađivanje i besmrtnost…? Jeli to dobro ili nije, za pojedinca i naciju? Podiže li to ujedno lestvicu u trci za znanjem i moći na jedan potpuno novi nivo, otvarajući pri tome i mogućnost sve suptilnijih metoda manipulacije? I još puno, puno drugih pitanja…

RAZMISLIMO DOBRO O VOJ PRICI. KOLIKO JE ENRGIJA VAZNA. I ONA KOJA JE U NAMA I KOJA JE OKO NAS. ENERGIJA JE NASA DUSA. A ZNAMO DA JE TELO SAMO ODELO ZA NASU DUSU (CITAJ ENERGIJU).RADIMO NA NASOJ ENERGIJI!
 

 

 

 

 

TIK TOK IZAZOVI

 VEC SAM PISALA KOLIKO SU TIK TOK IZAZOVI POSTALI OPASNI. ALI MOZDA SE I NEDOVOLJNO PISE O NJIMA KAD SE NESRECE IPAK DOGADJAJU. EVO I PRICA O POSLEDNJEM U NIZU TRAGICNIH DOGADJAJA.

Dečak Arči Batersbi (12) isključen je sa aparata za održavanje života oko 15 sati po našem vremenu, a kako prenose britanski mediji uz mališana je do poslednjeg trenutka bila njegova porodica.

Holi Dens i Pol Batersbi izgubili su juče poslednju pravnu bitku da sina izvedu iz Kraljevske londonske bolnice, gde se dečak nalazio nakon što je zadobio katastrofalnu povredu mozga usled TikTok izazova.

Roditelji su želeli da ga prebace na drugo mesto, međutim sud je to odbio.

Arčijeva majka veruje da je zadobio oštećenje mozga jer je učestvovao u izazovu na društvenim mrežama, nakon što ga je pronašla onesvešćenog u kući 7. aprila 2022.

Izazov koji je kružio društvenom mrežom Tik Tok poznat je kao "izazov gušenja" i jedan je od najnovijih u nizu opasnih trendova koji se pojavljuju na društvenim mrežama. Zbog izazova su već preminule osmogodišnja Lalani Erike Renee Valton iz Teksasa i devetogodišnja Arijani Džejlin Arojo iz Viskonsina.

Roditelji obratite pažnju na svoju decu, pričajte sa njima i odvojite ih od telefona, jer novi izazov na TikToku je opasan po njihove živote, upozorava u razgovoru za Nova.rs Marko Batur, defektolog - specijalni pedagog iz Pančeva, koji od početka godine ima sve više mladih pacijenata, koje leči od dve vrste savremenih bolesti zavisnosti od interneta – video igrica i društvenih mreža, a od nedavno im pomaže i da se odviknu od TikTok izazova. Naime, najnoviji izazov na društvenoj mreži TikTok, je možda i najopasniji do sada, a od dece, uglavnom tinejdžera "zahteva" se da pretrčavaju ulicu, po mogućstvu auto-put i to ispred kamiona, da sve snime i postave na svoj profil.

0tkad pomislimo da smo čuli i videli sve bizarnosti i užase koje internet nudi, pojavi se nešto novo, opasno i nedopustivo, a ugrožava najmlađe – našu decu. U pitanju su TikTok izazovi, koji „mame“ maloletnike, a zbog internet „igre“ i dokazivanja u društvu, mnogi su izgubili život.

Roditelji u Srbiji, vidno su zabrinuti zbog najnovijeg TikTok izazova, koji je sve popularniji kod nas, a svodi se na pretrčavanje ulice ispred kamiona.

"Javlja kuma psihoterapeut da je zvala majka tinejdžerke koja je saznala da se spremaju za TikTok čelendže pretrčavanja auto-puta ispred kamiona! Zaustavljajte, bre, planetu, internet, sve", napisala je jedna korisnica Tvitera. Cilj većine izazova je da budu što rizičniji, odnosno opasniji po život.

"Do sada sam imao pet maloletnih pacijenata, koje su roditelji doveli na savetovanje zbog zavisnosti od TikToka i izazova u kojima su učestvovali, a koji su ih mogli koštati života. Novi izazov ili ‘čelendž’, je pretrčavanje auto-puta ili velike ulice, ali obavezno ispred kamiona, kako bi rizik bio što veći. Kada uspešno pretrče ulicu, dobiju na hiljade lajkova, a to je, nažalost, sve o čemu oni razmišljaju i što im je važno", objašnjava Batur.

Međutim, pitanje je trenutka kada će se pojaviti dete koje neće biti brže od kamiona…

"Zato ne smemo da čekamo! Roditelji moraju da se upute u to šta njihova deca prate na internetu, sa kim komuniciraju. Neko izmisli bizarnost na drugom kraju sveta, pusti je na TikTok i deca se lepe. Problem je što je jedna od potreba kod tinejdžera, oduvek bila ona za prihvatanjem i samoaktualizacijom, koja se sad prebacila u virtuelni svet. Ranije je deci bilo važno da budu prihvaćeni u grupi koja je realna i živa. Među sportistima ili umetnicima. Ako postignu dobar sportski rezultat ili nešto lepo odsviraju, biće prihvaćeni. Međutim, bilo je i onih drugih, devijantnih, gde su prihvaćeni ako puše, uzmu drogu ili nekoga opljačkaju. Važno je samo da se dokažu. E pa to i dalje postoji, ali danas u novom prostoru, virtuelnom, u grupama koje su globalne. Oni i ne znaju koliko tu ima članova, ko su ti ljudi, ali žele da budu njen deo. A postaće samo ako ispune čelendž koji grupa zahteva. To je inicijacija koju svi prolaze, a uglavnom je opasna i bizarna", naglašava defektolog i specijalni pedagog.

Viralne video snimke koji se smatraju brutalnim i opasnim po život, TikTok vrlo brzo uklanja.

"Neki od njih se mogu videti tek nekoliko minuta nakon postavljanja i odmah budu zabranjeni. Očigledno deca imaju, odnosno znaju način da ih otvore i vide nešto od tog materijala, ali sada kada biste hteli da uđete u neki od tih snimaka, pisalo bi da su uklonjeni zbog opasnog sadržaja" kaže Batur.

Osim bizarnih izazova, bilo je na TikToku ranije i zanimljivih, bezazlenih "igara".“Svi su se jedno vreme polivali vodom, to nije opasno. Potom je izazov bio da svi pevaju istu pesu i tome slično. Sad su međutim izazovi sve opasniji, a ako dete ulazi u grupu, snimi čelendž i postavi ga, onda ima lajkove, dobija odobrenje da skida neke igrice, pozivaju ga i na određene žurke i tako dalje. To je mehanizam ulaska u grupu” kaže Batur.Neke od vesti koje su šokirale, pre svega roditelje maloletnika, u 2021. godini, bile su o dečaku od 12 godina, koji je preminuo nakon učestvovanja u Tik Tok izazovu, gde se zahtevalo da deca samu sebe guše dok ne padnu u nesvest. Takođe, vest o devojčici iz Palerma, koja se zaključala u kupatilo i snimala se telefonom dok je pojas bade mantila stezala oko vrata, učestvujući u izazovu na TikToku, a potom preminula. U Beogradu se isto desilo maloletnom Đ. S. (10), koji je pronađen mrtav u stanu, nakon što se obesio svojim kimonom za džudo, a prema rečima nadležnih, dečak je pokušavao da izvede i snimi izazov za društvenu mrežu TikTok.

Kako je ova mreža najpopularniji među tinejdžerima, ali i mlađom decom, važno je skrenuti pažnju na njih. 

Poenta je da jedna osoba osmisli izazov dok svi ostali korisnici aplikacije imaju zadatak da se odazovu. Izazovi donose lajkove i popularnost, kao i mogućnost da video postane "viralan", odnosno da se proširi po celom svetu.Igra gušenja odnosno onesvešćivanja već više od godinu dana kruži internetom, a sastoji se u tome da učesnici namerno prekidaju dotok kiseonika, pokušavajući da izazovu osećaj koji čovek doživi neposredno pred smrt, odnosno pred gubitak svesti.

Ovaj izazov uključuje troje ljudi koji stoje jedan pored drugog u nizu. Kada osoba u sredini skoči u vazduh, ljudi sa strane bi trebalo da svojim nogama šutnu noge srednje osobe, koja tako gubi ravnotežu. Opasni izazov doveo je do mnogih povreda lobanje, uključujući prelome i potres mozga.

Samo u SAD, 13-godišnji dečak je hospitalizovan sa ozbiljnim potresom mozga u Nju Džersiju, nakon što je u školi učestvovao u izazovu. Sličan incident dogodio se u Masačusetsu u februaru prošle godine, kada je devojčica, koja je takođe imala 13 godina, završila sa potresom mozga u bolnici nakon što je izvela izazov.  U ovom izazovu, grupa ljudi stoji u krugu savijenih glava. Zatim bacaju predmet u vazduh i niko u krugu ne sme da se pomeri sve dok predmet ne padne na nekoga.

Predmet – koji može varirati od male kuglice do većih predmeta, uključujući bicikl – obično pogodi nekoga od ljudi po glavi ili vratu. Cilj izazova je izazvati nekome potres mozga, što je zaista zastrašujući koncept. ovom izazovu, grupa ljudi stoji u krugu savijenih glava. Zatim bacaju predmet u vazduh i niko u krugu ne sme da se pomeri sve dok predmet ne padne na nekoga.

Predmet – koji može varirati od male kuglice do većih predmeta, uključujući bicikl – obično pogodi nekoga od ljudi po glavi ili vratu. Cilj izazova je izazvati nekome potres mozga, što je zaista zastrašujući koncept.

Možda vam se čini da nikome ne bi palo na pamet da stavi nešto metalno u električnu utičnicu, ali mnogi Tiktokeri su upravo to činili u izazovu sa novčićem. Poenta tog TikTok izazova bila je da osoba gurne novčić iza telefonskog punjača koji je delimično priključen.

Novčić u ovom slučaju može da izazove varnicu, oštećenje električnog sistema i u nekim slučajevima požar – stvara toplotu koja može da izazove plamen iza zida, a da vi to ne znate. Naravno, lako može povrediti detetu lice.

Ovaj TikTok izazov namenjen je vozačima koji treba da krivudaju po celom putu u ritmu pesme „Cha cha slide“. Kada tekst pesme kaže „slide to the left“, odnosno skreni levo, vozač naglo skreće u tom pravcu, često u suprotnu saobraćajnu traku.

A situacija gubi kontrolu kada naiđe deo pesme koji „upućuje“ vozače da ludo skreću u oba smera bez obzira na druge učesnike saobraćaja.

Mnoštvo korisnika TikToka učestvovalo je u ovom izazovu kojim se navodno menja boja očiju. Vrlo opasne metode kojim se to navodno postiže naravno ne uspevaju. Izazov je počeo kao šala, ali su mnogi korisnici TikToka zapravo verovali da bi ta suludo opasna ideja mogla da uspe.

Uključuje mešanje izbeljivača, sredstva za dezinfekciju ruku, želea i kreme za brijanje u kesi. Zatim se ta smrtonosna smesa stavlja na očne jabučice i drži čitav jedan minut. Posle smese navodno oči izgledaju svetlije.prkos tome što ovaj izazov navodno promoviše lepotu svakog oblika tela, zapravo može biti jako opasan po privatnost korisnika. U viralnom izazovu žene i devojčice, ali i muškarci „slave svoje obline“ pozirajući na vratima u donjem vešu, dok tamnocrveni filter ističe njihovu siluetu.

Korisnici se obično snimaju u odeći pre nego što isključe svetla, svlače se u veš i prave seksi pozu ispred slabo osvetljenog okvira vrata. Međutim, ubrzo su se pojavila upozorenja korisnicima TikToka da ne poziraju gole ili u donjem vešu – jer su na Jutjubu osvanuli tutorijali koji pomažu predatorima da uklone crveni filter.

Možda se isprva ne čini da ovaj izazov nije opasan, ali vaše nage fotografije lako mogu završiti svuda po internetu.

Ovo je eksperiment u kojem se korisnici aplikacije izazivaju da poližu dasku toaleta na javnom mestu.

Izazov je započela Ava Luiz tako što je postavila snimak na kojem liže toalet u avionu. Na TikToku je osvanuo video koji detaljno objašnjava postupak kako uvećati usne bez hirurškog zahvata. Sve što je potrebno, kako se u videu navodi, jeste da superlepkom zalepite gornju usnu za kožu ispod nosa i tako dobijete veću gornju usnu.

Ideja iza ovog TikTok trenda je postići pune usne poput Kylie Jenner. Da to postignu, tiktokeri drže čašu ili bočicu s lijekom na usnama i isisavajući zrak stvaraju vakuum.

Iako je poenta ovog izazova dodati volumen usnama, stvarni rezultati bili su katastrofalni za mnoge koji su pokušali.

uključuje slaganje nekoliko gajbi za mlijeko tako da izgledaju kao stepenice i pokušaj uspona na vrh. Iako izazov zvuči jednostavno, naslagane gajbe su nestabilne za penjanje. Dokaz su i nebrojeni videozapisi nesretnih penjača koji se prevrću s gajbi i padaju.

Medicinski stručnjaci su se izjasnili protiv izazova, navodeći očigledan rizik od teških povreda.

"Izazov penjanja po gajbama je vrlo opasan i vidimo brojne ortopedske povrede kao posljedice padova. Povrede uključuju slomljene zglobove, iščašenja ramena, ACL i suze meniskusa, kao i stanja opasna po život, poput povreda kičmene moždine", rekao je ortoped Shawn Anthony.Ovaj smiješni TikTok trend natjera korisnike da se uguraju u ljuljačke za bebe. Iako bi vratolomija mogla stvoriti smiješan isječak, problem dolazi kada osobe ne mogu izaći iz ljuljačke.

U Velikoj Britaniji pozivi hitnim službama su se udvostručili u posljednjoj godini, a prvi odgovori kažu da je ovaj trend djelomično kriv.

"Ova ludost je definitivno kriva za povećanje broja hitnih poziva. Imamo ozbiljnijeg posla dok tinejdžere vadimo iz ljuljački. Dok imamo posla s njima, požar u kući mogao bi ubiti ljude", rekao je jedan britanski vatrogasac.

Jedan od mnogih navodnih trendova na TikToku je i izazov uzimanja praha prije vježbanja. Suština je u tome što, iako je predviđeno da se ovi praškovi otope u vodi, tiktokeri gutaju prah bez vode.Predvidljivo je da će se mnogi koji se okušaju u izazovu gotovo ugušiti prahom, iskašljavajući oblake proteinske prašine. Međutim, drugi su doživjeli mnogo ozbiljnije reakcije.

Ovaj TikTok izazov sastoji se od toga da jedna osoba skače u zrak, a druge dvije stavljaju noge ispod nje, zbog čega pada.

Izazov nosi očigledan rizik od povreda, naročito glave i vrata. Posljednjih sedmica pojavili su se brojni izvještaji o povredama.Ovaj bizarni TikTok trend prisutan je već nekoliko godina. Izazov usisavanjem uključuje ulazak u veliku vreću za smeće i upotrebu usisavača da isisa sav zrak. Rezultat je da se vreća zalijepi za osobu koja je u njoj.Iako bi se ovaj izazov mogao činiti bezopasnim sve dok su dišni putevi čisti, barem jedna tinejdžerka koja ga je isprobala ostala je zarobljena u vreći dva sata prije nego što su je roditelji pronašli i oslobodili.

Postoji trend na TikToku koji će vam navodno pomoći da uklonite perut. Međutim, ovaj savjet ne biste trebali poslušati jer možete oštetiti vlasište.

Naime, jedna korisnica TikToka je na kosu nanosila glikolnu kiselinu. Tvrdi da je prestala imati problema s peruti nakon dva mjeseca redovnog korištenja spomenute kiseline.

Međutim, mnogi zaboravljaju da nanošenje bilo kakve kiseline možete oštetiti vlasište ili uzrokovati opekotine.

Spisak Tiktok izazova je predugacak. Sad bi Gugl trebaoda odigra ulogu i da informise ljude kolikosu to opasni izazovi. Tiktok doduse uklanja opasne izazove ali ne dovoljno brzo da se ne bi prosilirili.

STA DA VAM KAZEM. DIZE MI SE KOSA NA GLAVI OD TIK TOK IZAZOVA. A DECU I MLADE RAZUMEM. VAZNO JE PRIPADATI GRUPI PO SVAKU CENU. I PO CENU ZIVOTA AKO TREBA. RODITELJI I OSTALI 'ODRASLI' TREBA IPAK VISE DA SE INFORMISU I DA POKUSAJU DA URAZUME MLADE I DECU.  NE ZNAM ZASTO SE TITOKU NE ZABRANI OVA PRICA SA IZAZOVIMA. NE ZNAM KAKO . AKO NIKAKO DRUGACIJE TREBA UKINITU CITAV TIKTOK.

GUGL RADI PREKOVREMENO

 ODAVNO ZNAMO DA NAS PRATE NA SVE MOGUCE NACINE. GUGL JE  PORED DRUSTVENIH MREZA  JEDAN OD NASIH NAJVECIH POSMATRACA ALI I SKUPLJACA INFORMACIJA. NEKAD JE TO  DOBRO I KORISNO, A NEKAD NEPOTREBNO I SUVISE INDISTKRETNO. NESTO TREBA DA OSTANE SAMO LICNO.ABORTUS JE NAJKOMPLEKSNIJA TEMA KOJA POSTOJI. A GUGL JE I TU RASIRIOSVOJU MREZU.

Istorijski preokret, ukidanje prava na abortus, koji se dogodio u pojedinim državama SAD nakon procesa Roe protiv Vejda u junu, podstakao je zakonodavce i tehnološke kompanije da odgovore sa dubokom zabrinutošću zbog budućnosti podataka žena, a među njima je i Gugl.

U postu na blogu „Ključna reč“, Gugl je rekao da će dalje delovati u zaštiti privatnosti svojih korisnika automatskim brisanjem istorijskih zapisa o posetama osetljivim lokacijama. To uključuje klinike za abortus, ustanove za lečenje zavisnosti, razna savetovališta, skloništa za nasilje u porodici, centre za plodnost i druga mesta koja se smatraju osetljivim lokacijama.

Kada Gugl utvrdi da je korisnik posetio osetljivo mesto, izbrisaće ove podatke iz istorije lokacija, a promena će, rečeno je u kompaniji, stupiti na snagu u narednim nedeljama.

Guglova istorija lokacija je podrazumevano isključena, ali ako ju je korisnik uključio, obezbeđeni su alati koji mogu da se koriste za lako brisanje dela ili svih podataka korisnika.

Kompanija takođe planira da uvede ažuriranje koje omogućava korisnicima Fitbit-a, koji prati kretanje, da izbrišu više evidencija odjednom.

Međutim, ove promene možda još uvek nisu dovoljne. Kako The Verge ističe, Gugl i dalje prikuplja mnogo podataka o aktivnostima korisnika, kao što su istorija pretrage i pregledi na YouTube, koji se mogu koristiti kao deo istrage. O tome ni sada nema reči.

Naime, Gugl uvek pruža korisničke podatke kada dobije važeći sudski nalog - on je dovoljan da se nečija čitava istorija pretrage preda policiji na istragu. Iako to ne bi dokazalo njihovu krivicu, to je svakako upozorenje ženama koje traže pomoć oko abortusa, posebno u državama u kojima se abortus danas smatra nezakonitim, a njih je sve više!Isto tako, Gugl nije jedini izvor kojima bi organi za sprovođenje zakona mogli da se obrate. Policija takođe može da pristupi zdravstvenim kartonima žena, a postoje i trgovci podacima koji već uveliko prodaju podatke o lokaciji žena koje posećuju klinike za abortus! Iako su skupovi podataka i imena navodno anonimni, prema Vice-u, i te kako je moguće korisnike iz zbirnih podataka učiniti javnim.

 Pre dve godine, Belen je bila samo normalna 25-godišnjakinja iz Tukumana, konzervativne pokrajine na severu Argentine. Danas, međutim, njena priča zvuči kao distopijska proza.

Jednog jutra 2014. godine, nakon što je iskusila snažan bol u predelu abdomena i obilno krvarenje iz vagine, ona je otišla u državnu bolnicu. Tamošnji lekari utvrdili su da je bila 22 nedelje trudna i da je imala pobačaj, što je za nju bilo iznenađenje. U to vreme, insistira Belen, ona nije ni znala da je trudna. Uprkos tome, medicinsko osoblje ju je optužilo da je pokušala sama na sebi da izvede abortus. Ranije istog dana, oni su u bolničkom kupatilu pronašli fetus, za kog su rekli da je njen — što je tvrdnja koju je Belen uporno poricala.

Prema Amnesti Internešenelu, nisu sprovedene nikakve analize DNK-a koje bi dokazale da je fetus pronađen tog dana u bolnici zaista Belenin. Međutim, pošto ju je bolničko osoblje izručilo policiji, ona je optužena da je izazvala abortus. Nakon što je Belen u pretkrivičnom postupku držana dve godine u pritvoru, tužilac je optužnicu preinačio u teško ubistvo — zločin za koji može da se dobije kazna i do 25 godina zatvora. Devetnaestog aprila ove godine, Belen je proglašena krivom za ubistvo i osuđena na osam godina.

Belenina advokatkinja Soledad Deza aktivna je članica Katolika za izbor, pokreta koji uzima sve većeg maha u sve liberalnijoj Argentini. Ona se trenutno bori svim raspoloživim sredstvima da se ta presudu ukine i da ova 27-godišnjakinja što je moguće pre bude puštena na slobodu.

"Belen je tek sada počela da shvata da je ona žrtva u svemu ovome a ne zločinac", rekla je za VICE Deza. "Ne zaboravite, osuđena je za teško ubistvo, zločin koji ima posebne konotacije u našem patrijarhalnom društvu." Prema Dezinim rečima, ona i Belen su iscrpno razgovarale, a Belen je sada spremna da se bori za pravdu i postara se da nijedna žena u Argentini ne prođe kao ona, shvativši i da je njen slučaj postao veliko političko pitanje i simbol probuđenog feminističkog pokreta u njenoj zemlji.

Reklame

"Ne radi se samo o njenom slučaju", rekla je Soledad. "U ovom slučaju su na delu snažni kulturološki principi: materinstvo kao sudbina svih žena, moć koju lekari imaju da 'kažnjavaju' pacijente i uloga koju pravni sistem ima kada je u pitanju pristup zdravstvenim uslugama."

"Belen je tek sada počela da shvata da je ona žrtva u svemu ovome a ne zločinac."

Nažalost, Belenin slučaj nije ni izdaleka izolovan fenomen. U ovom trenutku, u El Salvadoru, 17 žena služe kaznu za abortus. Las 17, kako su poznate, služe mnogo strože kazne od Belen —između 15 i 40 godina zatvora za pobačaj ili sumnju da su izvršile ilegalni abortus. U El Salvadoru su na snazi neke od najstrožih zabrana abortusa na svetu; prekid trudnoće zabranjen je čak i u slučajevima silovanja ili ugroženog života majke.

Marija del Karmen Garsija, jedna od Las 17, bila je služavka u dobrostojećoj porodici. Jednog jutra 2009. godine, njeni poslodavci su je pronašli onesvešćenu u lokvi krvi, prema Centru za reproduktivna prava. Hitno je prebačena u bolnicu, gde su lekari utvrdili da je imala pobačaj. Iako je njena priča ispočetka slična Beleninoj, u ovom slučaju za abortus je nisu otpužili zdravstveni radnici, već njeni poslodavci. Marija je jedva imala vremena da se oporavi ili preboli gubitak trudnoće: istog dana je bačena u zatvor, nakon što je porodica za koju je radila pozvala policiju.

Prema podacima March of Dimes, čak 50 odsto trudnoća završi se pobačajem — najčešće pre nego što ženi izostane menstruacija ili čak ona postane svesna da je trudna. Oko 15 odsto utvrđenih trudnoća u stvari se završi pobačajem, a 85 odsto od tih dogodi se u prvom trimestru trudnoće.

Reklame

Prema rečima Paule Avilja-Gilen iz Centra za reproduktivna prava, žene protiv kojih se na kraju digne optužnica zbog pobačaja gotovo uvek imaju niska primanja. "To su žene koje žive u ruralnim krajevima, nemaju pristupa zdravstvenim uslugama, nemaju stabilne prihode, u teškoj su ekonomskoj situaciji i već ionako ugrožene", ispričala je ona.

Centar za reproduktivna prava radio je sa Amestijem i lokalnim organizacijama na lobiranju sudija i zvaničnika vlade u El Salvadoru. Oni smatraju da je najefikasniji način da se izazove trajna društvena promena pokretanje otvorenog dijaloga o reproduktivnim pravima i abortusu, kao i o načinima na koje preterano strogi zakoni protiv abortusa ugrožavaju žene. "Želimo da budemo u stanju da o reproduktivnim pravima pričamo kao o ljudskim pravima, o abortusu kao o još jednom medicinskom zahvatu koji je deo života žena", rekla je Avilja-Gilen.

Organizacije koje se bore za reproduktivna prava doživele su poslednjih godina neke velike trijumfe— nedavna kampanja Amnestija za pomilovanje Marije Tereze, jedne od Las 17, bila je uspešna; ona je oslobođena pre tri nedelje, nakon što je odslužila samo pet godina od svoje 40-godišnje kazne. Međutim, upozorava Avilja-Gilen, mnoge žene u Latinskoj Americi i dalje su ugrožene. "Naši partneri iz Ekvadora i Nikaragve pominju takvu praksu", rekla je ona. "U Guanahatu, u Meksiku, bilo je izveštaja o slučajevima sličnim Las 17."

Reklame

Naravno, to nije svojstveno samo Južnoj i Centralnoj Americi: u Sjedinjenim Državama, gde sve stroža politika sa ciljem kontrole tela žena efikasno onemogućava pristup abortusu nebrojenim ženama, samo-izazvani pobačaji su navodno u porastu. Otkako su na snagu stupili strogi zakoni u konzervativnim američkim saveznim državama, pretrage na Google-u za izraze kao što su "abortus-uradi sam", "kako sami da izvršite abortus" i "kako izazvati pobačaj", u istim tim državama skočile su u nebesa.

U međuvremenu, trudnice širom zemlje suočavaju se sa krivičnim gonjenjem za nesrećne slučajeve i pobačaje. Prošle godine, prema izveštaju NBC-ja, Purvi Patel postala je "prva žena u Sjedinjenim Državama koja je optužena, proglašena krivom i osuđena za ubistvo fetusa", nakon što je u julu 2013. godine otišla u bolnicu tvrdeći da je imala pobačaj. Ona sada služi zatvorsku kaznu od 20 godina. Kristinu Tejlor, koja je pala niz stepenice u Ajovi, snašla je slična sudbina 2010. godine, iako je ona provela samo nekoliko noći u zatvoru.

U recenziranoj studiji iz 2013. godine, Lin Paltrou iz Nacionalnih zastupnika trudnica i Džin Flavin otkrile su stotine slučajeva u kojima su trudne žene uhapšene ili nekako lišene fizičke slobode pod sumnjom da su namerno pokušale da naude svojim fetusima.

"U većini tih slučajeva, žene koje nisu želele da prekinu trudnoću, ponovo su uspešno zatrudnele i rodile zdravu bebu", napisale su one kasnije u mišljenju dana za Njujork Tajms. I zaista: prema izveštaju Instituta Gutmaher iz 2015. godine, isti zakoni na osnovu kojih se krivično gone američke žene za to što su same na sebi sprovele abortus "koriste se i za krivično gonjenje žena samo pod sumnjom da su izvele abortus na sebi, ali su zapravo imale pobačaj".

Prema Avilji-Gilen, zakoni koji ženama ne dozvoljavaju da prekinu sopstvenu trudnoću štite prava fetusa dok blatantno krše prava samih žena. "Sa zakonima koje žene stavljaju na prvo mesto, ne viđate takve slučajeve", objasnila je ona.Potpisom guvernera Indijane Majk Pens na snagu je stupio jedan od najgorih zakona protiv abortusa. Pored nekih od tipičnih ograničenja koje su već na snazi na velikim teritorijama Juga i Srednjeg zapada zemlje — na primer, sa medicinskog stanovišta nepotrebni uslovi koji primoravaju klinike da se zatvore — ovaj zakon, pod nazivom House Bill 1337, sadrže i neke jedinstveno uznemirujuće odredbe.Mediji su do sada izdvojili već nekoliko delova ovog uznemirujućeg sveobuhvatnog zakona: Na primer, od žena se zahteva da plaćaju pogrebne usluge za svoje fetuse posle abortusa ili pobačaja. Žene koje žele abortus zbog smrtonosnih abnormalnosti fetusa primoravaju se da idu na savetovanja koja će ih podstaći da isprate potencijalno opasnu trudnoću osuđenu na propast do kraja. Ženama se zabranjuje da se podvrgavaju abortusu na osnovu invaliditeta fetusa . Zabranjuju se abortusi na osnovu pola deteta — što je postalo prilično često opravdanje za ograničavanje abortusa, pojava za koju "nema mnogo niti konkretnih dokaza", prema Institutu Gutmaher . U svom saopštenju, Nacionalna mreža fondacija za abortus (NNAF) nazvala je zakon "jednim od najsvirepijih omnibus zakona protiv abortusa ikad viđenih u Sjedinjenim Državama."

Čak i pre dolaska HB 1337, u Indijani su na snazi bili neki od najstrožih zakona protiv abortusa u čitavoj zemlji. Od žena se tražilo da dvaput odlaze na kliniku kako bi dobile adekvatnu negu povodom abortusa, a ograničenja su već prisilila većinu klinika da se zatvore, prema rečima Liam Morli, izvršne direktorke organizacije Pro-Choice South Bend. Ova najnovija grupa ograničenja, rekla je ona: "nije u medicinskom duhu niti zasnovano na bilo kakvim dokazima, već samo na moralu i agresiji prema ženama."

Trenutno je u još sedam saveznih država na snazi zabrana abortusa na osnovu odabira pola; samo još jedna država, Severna Dakota, zabranjuje abortus u slučaju invaliditeta fetusa. Prema studiji iz 2014. godine koju su sproveli Pravni fakultet Univerziteta u Čikagu i Nacionalni forum azijsko-pacifičkih američkih žena, postoji malo dokaza, ako uopšte, da se abortusi motivisani selekcijom pola deteta uopšte sprovode u Americi. Prema rezultatima studije, namera tih zakona je da "prosto nametnu ograničenja usluzi abortusa uopšte."

Da se ipak vratimo na Gugl. Ako niste pazljivo citali tekst mozda vamje promakao deo gde je Gugl "obucavao" zene kako da izvrse abortus, da bi ih danas cinkario. 

Ako niste videli deo gde se  zene ponizavaju da same sahranjuju svoje fetuse i gde se abortus ne dozvoljava iako je utvrdjeno da fetus nije zdrav onda sta vise reci? 

ABORTUS KAO STO REKOH  MORA DA OSTANE KAO RESENJE SVAKOJ ZENIIDA SAMO OD NJE ZAVISI DA LI CE GA BITI ILI NECE! NIKAKVI ZAKONI KOJI ZABRANJUJU ABORTUS  I NIKAKVE KAZNE NAROCITO ZATVORSKE NE BI SMELE DA POSTOJE! A GUGL ZAISTA DOKAZUJE IZ DANA U DAN DA JE 'VELIKI BRAT' KOJI MORA SVE DA VIDI I DA SVE ZNA I DASE UMESA I U ONO STO JE SVETO SVAKOJ ZENI A TO JE ODLUKA O MAJCINSTVU.

PLEME HUNZA

 FENOMEN PLEMENA HUNZAPODSECA NA PRICU O LJUDIMA SA TIBETA ILI NEKIH JOS NE ISTRAZENIH DELOVA PLANETE.

Dolinu rijeke Hunza (na granici Indije i Pakistana) zovu "oaza mladosti". Životni vijek stanovnika ove doline je 110 - 120 godina. Oni se skoro nikada ne razbolijevaju i izgledaju mladoliko.

Znači, postoji neki način života, približan idealnom, kada se ljudi osjećaju zdravi, srećni, ne stare, kao u drugim zemljama već od 40-50 godina starosti. Zanimljivo je da stanovnici doline rijeke Hunza, za razliku od susjednih naroda, izgledaju slično Evropljanima (kao Kalaši, koji žive u blizini).

​Prema legendi, ovu malenu planinsku državu, osnovala je grupa vojnika Aleksandra Velikog tokom indijskog pohoda. Oni su naravno, uspostavili tu strogu vojnu disciplinu - takvu da su stanovnici sa mačevima i štitovima morali da spavaju i jedu, pa čak i igraju ...

 Hunze se sa ironijom odnose prema tome da ih još uvijek neko u svijetu zove gorštacima. Pa, u stvari, nije li očigledno da s pravom to ime treba da nose ljudi koji žive u blizini čuvenog "stecišta planina" - mjesta gdje se spajaju tri najveća planinska sistema u svijetu: Himalaji, Karakorum i Hindu Kuš. Od 14 vrhova na planeti koji su preko osam hiljada, pet su u blizini, uključujući i drugi vrh posle Everesta K2 (8,611 metara), čije se osvajanje u planinarskom društvu cijeni čak i više nego osvajanje Čomolungma (Mont Everest). A šta reći o ne manje proslavljenoj "planini ubici" Nanga Parbat (8126 metara), na kojoj je sahranjen rekordan broj planinara?

Proći kroz ove kamene masive nije moguće, ako nijeste sportista svetske klase. Možete se samo "provući" uskim prevojima, klisurama, stazama. Od davnina, te rijetke staze kontrolisale su kneževine, koji su oporezivali sve prolazeće karavane. Smatra se da su Hunze među njima jedni od najuticajnijih.

U svijetu ovaj "Izgubljeni svijet" je malo poznat, ne samo zbog geografskog razloga, već i političkog: Hunze, zajedno sa nekim drugim narodima u dolini Himalaja, nalaze se na teritoriji na kojoj se skoro 60 godina vodi spor između Indije i Pakistana.Smatra se da su Hunze ponovo otkrili Zapadu upravo hipici, koji su lutali 70-ih godina Azijom u potrazi za istinom i egzotikom. Štaviše, popularisali su ovo mjesto toliko da čak i obične kajsije Amerikanci danas zovu Hunza kajsije. Međutim, "djecu cvijeća" ovdje nije privukla samo istina i egzotika, već i indijska konoplja.

Što se tiče mladih dugokosih momaka sa natpisom Hipi na majicama - to su ili pravi hipici, ili retro fanovi - oni u Karimabadu uglavnom jedu kajsije. Kajsija je nesumnjivo glavna vrijednost vrtova Hunza. Cio Pakistan zna da samo ovdje raste "plod Hunza" iz kog izbija mirisni sok još na drveću. Hunze se kupaju u ledenoj vodi, čak i na temperaturi 15 stepeni ispod nule, sa sto godina igraju, a 40-godišnje žene izgledaju kao djevojke, sa 60 godina imaju skladnu i savršenu figuru, sa 65 godina rađaju djecu. Ljeti jedu sirovo voće i povrće a u zimskom periodu - sušene na suncu kajsije, proklijale žitarice, ovčiji sir.

 Interesantno, postoji još jedna stvar: Hunze imaju period kada voće još nije zrelo - taj period zovu "gladno proljeće", on traje od dva do četiri mjeseca. U ovim mjesecima, oni skoro ništa ne jedu, samo jednom dnevno piju napitak od suve kajsije. Ovaj post je kod njih uzdignut do kulta i strogo se poštuje.

Škotski ljekar MekKarison, koji je prvi opisao srećnu dolinu, naglašavao je da je upotreba proteina kod njih na najnižem normalnom nivou, ako se uopšte on može nazvati normalnim. Dnevno Hunze unose u prosjeku 1933 kalorije koje sadrže 50 g proteina, 36 g masti, 365 g ugljenih hidrata.

Škot koji je živio u neposrednoj blizini doline Hunza 14 godina, došao je do zaključka da je ishrana glavni faktor dugovječnosti ovog naroda. Ako se čovjek ne hrani pravilno, od bolesti ga ne može spasiti ni planinska klima. Stoga ne iznenađuje da komšije Hunza koji žive u istim klimatskim uslovima, stradaju od najrazličitijih bolesti. Njihov životni vijek je dva puta kraći.MekKarison, po povratku u Englesku, napravio je zanimljiv eksperiment na velikom broju životinja. Jedna grupa životinja se hranila normalnom hranom londonske radničke porodice (bijeli hleb, haringa, rafinisani šećer, konzerve i kuvano povrće). Kao rezultat toga, kod ove grupa su počele da se pojavljuju različite "ljudske bolesti". Druge životinje koje su hranjene hranom Hunza tokom eksperimenta bile su savršeno zdrave.

U knjizi "Hunza - ljudi koji ne znaju za bolesti" R. Bircher ističe sledeće veoma značajne karakteristike modela ishrane u ovoj zemlji:

- Prije svega, on je vegetarijanski;
- Velika količina sirovih namirnica;
- U ishrani dominiraju voće i povrće;
- Prirodni proizvodi, bez ikakve primjene hemije i pripremljeni uz očuvanje svih biološki vrijednih materija;
- Alkohol i slatkiše upotrebljavaju izuzetno rijetko;
- Veoma umjereno upotrebljavaju so;
- Proizvode uzgajaju samo na svom pododičnom zemljištu;
- Redovan period gladovanja.

 Uz to treba dodati i druge faktori koji doprinose zdravom starenju. Ali način ishrane ovdje ima nesumljivo, veliki značaj, presudan.
 
Godine 1963., Hunze je posjetila francuska medicinska ekspedicija. Kao rezultat njihovog popisa, utvrđeno je da je prosječni životni vijek Hunza 120 godina, što je duplo više nego kod Evropljana. U avgustu 1977., u Parizu, na međunarodnom kongresu o kancerogenim oboljenjima je izjavljeno: "U skladu sa podacima geokancerologije (nauka za istraživanje raka u različitim regionima svijeta) potpuno odsustvo raka javlja se samo kod naroda Hunza.".U aprilu 1984., jedan Hong Kongški časopis je saopštio sledeći nevjerovatan događaj. Jedan od Hunza, po imenu Said Abdul Mobuda, koji je stigao na londonski aerodrom Hitrou, zbunio je radnike emigracione službe kada je pokazao pasoš. Prema tom dokumentu, on je rođen u 1823. i imao je 160 godina. Pratilac Mobuda, Mulla rekao je da se njegov štićenik smatra svetim u zemlji Hunza, koja je poznata po svojoj dugovečnosti. Mobuda je odličnog zdravlja i razuma. On pamti događaje od 1850.godine.

Za svoju tajnu dugovječnosti mještani kažu jednostavno: budi vegetarijanac, stalno radi fizički, uvijek se kreći i ne mijenjaj ritam života, tada ćeš živjeti od 120 do 150 godina. To su obiležja svih Hunza, naroda, koji ima "dobro zdravlje".

 Visoka radna sposobnost u najširem smislu riječi, kod Hunza se manifestuje kako pri radu, tako i tokom plesova i igara. Za njih je proći 100 - 200 kilometara, isto što i za nas prošetati oko kuće. Oni se izuzetno lako penju uz strmu planinu da bi prenijeli neku vijest, i vraćaju se kući svježi i veseli.

 Životna radost - Hunze se stalno smiju, oni su uvijek dobro raspoloženi, čak i ako su gladni i ako im je hladno.

Izuzetna spokojnost - "Hunze imaju jake živce, kao od konopa, ali suptilne i tanke, kao strune - pisao je  MekKarison - Oni se nikada ne ljute, ne žale se, nijesu nervozni, ne ispoljavaju nestrpljenje, ne svađaju se međusobno i sa potpunim duševnim spokojom prevazilaze fizičku bol, nevolje, buku, itd. "

Težak fizički rad, mnogo sna, malo hrane – to je recept ljudi iz plemena Hunze

Za narod iz plemena Hunze kažu da stotu dožive kao od šale. Potiču iz doline Hunza u severnom delu Pakistana, a za njih važi pravilo da – žive i do 120, 130 godina. Neki od njih proslavili su i 145. rođendan pre nego što su napustili ovaj svet. Dolina Hunza je plodna dolina idealna za bavljenje poljoprivredom i izolaciju od ostatka sveta. Nalazi na velikoj nadmorskoj visini. Regija je svojom prelepom prirodom koja oduzima dah i gostoprimstvom bez premca devedesetih bila popularno odredište za američke i evropske turiste. Danas turizma praktično nema, te je to idilično, utopijsko okruženje.

Koliko dugo živi narod Hunza? Niko zapravo ne zna koliko dugo žive pripadnici naroda Hunza. Lekari su pregledali Hunze i pogađali koliko ljudi imaju godina. Bez previše fokusiranja na dokumentovanu maksimalnu starost, zaista neobična činjenica je da svi izveštaji o narodu Hunza pominju da je starija populacija mršava, vitalna i praktično bez bolesti, što važi do danas.

Kako se čuvaju od bolesti HODAJU. Okruženje u kojem žive je planinsko i izuzetno je neravnog terena. Sela su neverovatno izolovana, a neka od njih stara su više od 1.000 godina. Hunze nemaju drugog izbora nego da se kreću po grubim i strmim prolazima. Obradivo zemljište se takođe ne nalazi uvek neposredno pored kuće. Neki pašnjaci su na dva sata hoda od sela. Za Hunze se kaže da su srdačniji od čuvenog snažnog naroda Šerpa iz regije Himalaje.

Njihova ishrana Hunze se uglavnom hrane sirovim biljkama. Budući da su toliko izolovani, Hunze nemaju na čemu niti da kuvaju hranu, niti imaju mnogo životinja na raspolaganju za jelo, pa sade ono što mogu i sakupljaju ostalo. Kajsije, trešnje, grožđe, šljive i breskve uzgajaju Hunze. Takođe jedu puno žitarica – pšenice, ječma i prosa – i čapati, njihov svakodnevni hleb.

Treba naglasiti da Hunze konzumiraju svega dva obroka dnevno, doručak i ručak, uprkos oštrim klimatskim i geografskim uslovima u kojima žive. Preskakanje večere pomaže ovom narodu da na počinak ode lakog stomaka i da u toku sna snagu namenjenu obnovi organizma ne koristi za varenje.

Mnogi smatraju da svoju dugovečnost Hunze duguju semenu kajsije kojeg konzumiraju u velikim količinama, ali nije to tako jednostavno.

Voće i povrće predstavljaju redovni deo ishrane naroda Hunza. Oni se najčešće konzumiraju u presnom ili sirovom obliku. Ukoliko se neka namirnica termički obrađuje, to je najčešće povrće, koje se kuva vrlo kratko. Od voća, Hunze najviše jedu: kajsije, jabuke, kruške, breskve, trešnje, dud, kupine i grožđe. Kajsija se najviše uzgaja, a jede se u svežem i osušenom obliku.

Hunze nisu vegetarijanci, ali meso konzumiraju veoma retko. Zbog religije svinjsko meso nikada ne jedu. Skoro nikad ne sole hranu i so uopšteno slabo koriste, a meso jedu samo praznicima.

Ali da li su srećni? Apsolutno. U stvari, neki istraživači su ovaj narod nazvali najsrećnijim ljudima na svetu. Hunze imaju određenu strast i polet za životom.

Šta možemo naučiti od naroda Hunza Jedite sirovo voće i povrće, vežbajte svakodnevno, budite pozitivni..

NAJJACA PORUKA IKAD.BITI POZITIVAN. IZBEGAVATI STRES I BUKU. HRANITI SE ZDRAVO I BITI FIZICKI AKTIVAN. JEDINA ZACKOLJICA JE STO TO U NASEM URBANOM I POTROSACKOM DRUSTVU NIJE MOGUCE!

BEZOS

BEZOS KAO VLASNIK AMAZONA I BLU ORIGIN (SVEMIRSKA KOMPANIJA)  IMA IDEJE SLICNE ILONU MASKU VLASNIKU TESLE I SPEJSEKSA (SVEMIRSKOG PROGRAMA) I ZATO SU ONI BROJ  JEDAN I BROJ DVA NA LISTI NAJMOCNIJIH I NAJBOGATIJIH LJUDI NA PLANETI. CESTO SE MENJAJUNA TIM BROJEVIMA ALI TO NIJE VAZNO. VAZNE SU NJIHOVE IDEJE.

'Čovečanstvo će preseliti većinu industrije, a na Zemlji će ostati samo malo odabranih , i ona će biti pretvorena u prirodni rezervat'' rekao je milijarder Džef Bezos, osnivač „Amazona“ i svemirske kompanije „Blu oridžin“.

On je objasnio da će se milioni ljudi roditi u svemirskim kolonijama i posećivaće Zemlju turistički.

Zemlja može da izdrži 10 milijardi stanovnika, a svemir bilione, rekao je Bezos na „Ignejšs forumu“, navodeći da će ljudske kolonije u svemiru biti napravljene u cilindričnim objektima koji će se okretati kako bi stvorili veštačku gravitaciju.

Prema njegovim predviđanjima, većina industrije biće preseljena u te kolonije kako bi se sačuvala Zemlja, a na njoj će ostati tek malo odabranih pogona i mnogo manje ljudi...„

Zemlja će biti pretvorena u nacionalni park sa ograničenim pristupom, poput američkih nacionalnih parkova. To će biti posebno mesto, ne možemo da ga uništimo“, kazao je Bezos.

Milijarder je dodao da će milioni ljudi raditi u svemiru, što je i vizija njegove kompanije „Blu oridžin“.

„Tokom vekova, većina ili mnogo ljudi biće rođeno u svemiru i to će biti njihov prvi dom. Oni će biti rođeni u kolonijama, živeće u njima. Posećivaće Zemlju kao što posećujemo Nacionalni park Jelouston“, predviđa Bezos.

Kolonije u svemiru imaće reke, šume i divlji svet, navodi osnivač „Amazona“.

On nije objasnio ko će ostati da živi na Zemlji, iako ga je domaćin Edi Ignejšs to pitao. "Idemo na Mars''?

Bolje zvuči nego "mi ćemo Vas potamaniti"...

Svemirska trka dva najbogatija čovjeka na svijetu poprimila je danas nove razmjere.

Do toga je došlo nakon što se vlasnik kompanije Tesla Ilon Mask narugao pokušajima Džefa Bezosa da ospori njegov veliki ugovor s NASA.

Reuters prenosi da su dvojica milijardera, koji pokušavaju da lansiraju orbitalne rakete dalekog dometa, bili konkurenti za ugovor s američkom vladom u vezi sa izgradnjom svemirskog broda koji će prevoziti astronaute na Mjesec možda već 2024. godine.

Mask je u ovom poslu pobijedio, a Bezos nije bio zadovoljan takvim ishodom i njegova kompanija BlueOrigin se u ponedjeljak žalila nadležnoj vladinoj kancelariji i optužila američku svemirsku agenciju NASA da je izmijenila uslove konkursa u posljednjem momentu.

Mask, koji vodi aeronautičku kompaniju SpaceX, uzvratio je porukom Bezosu na Tviteru, a koju nije dodatno objašnjavao.

“Ne može se dići (do orbite), umirem od smijeha”, napisao je Mask, navodi agencija a prenosi beogradski Tanjug.BlueOrigin daleko zaostaje za kompanijama SpaceX i United Launch Alliance (ULA) u orbitalnom transportu i zbog toga je izgubila milijarde dolara na američkim ugovorima u oblasti nacionalne bezbjednosti, a čija realizacija počinje 2022. godine.

Ilon Mask najavljuje kolonije na Mesecu i Marsu, Džef Bezos svemirske orbitalne hotele, Ričard Branson stratosferne raketne letove sa jednog kraja planete na drugi. Svemirska trka milijardera mnogo je više od sudara sujeta najbogatijih ljudi planete. Reč je o ozbiljnom nadmetanju najmoćnijih kompanija za podelu kolača koji predstavlja tržište svemirskih letova u tehnološkom ciklusu koji upravo započinje.

   U filmu „Elizijum" iz 2013. godine reditelj Nil Blomkamp koristi upečatljivu parabolu da ilustruje vrtoglavi rast imovinskog jaza između malobrojne kaste najbogatijih stanovnika planete i sve ugroženijih, obespravljenijih i brojnijih masa sirotinje i lumpenproletarijata. U ne tako dalekoj budućnosti, dok planeta Zemlja puca po šavovima pod pritiskom ekološke i ekonomske katastrofe koja je ljudsko društvo i njegove najlepše i najveće gradove pretvorila u  globalno kartonsko naselje, malobrojna elita ultrabogatih se „seli u svemir" i na džinovskoj kosmičkoj stanici golim okom vidljivoj sa Zemlje zasnivaju „uzorno društvo tehnokratskog blagostanja", u kome nema bolesti, oskudice, nezadovoljstva, niti bilo kog drugog hroničnog problema ljudskog društva. Cena izgradnje ove kosmičke utopije? Pretvaranje cele planete u kolonizovani i obespravljeni Treći svet.

Film "Elizijum" (2013)

Ovaj film slikovito sažima reakcije dela globalne javnosti na aktualizaciju „Svemirske trke milijardera" - višedecenijskog rivalstva među privatnim kosmičkim korporacijama „Spejs eks" (u vlasništvu tehnološkog tajkuna Ilona Maska), „Blu oridžin" (kompanija Džefa Bezosa, vlasnika internet platforme „Amazon") i „Virdžin galaktik" (u sastavu grupe „Virdžin" engleskog oligarha ser Ričarda Bransona). Ovo rivalstvo se u julu ove godine pretvorila u bukvalnu trku Bezosa i Bransona za titulu prvog privatnika koji je samog sebe lansirao u svemir, to jest prvog čoveka koji će odleteti u svemir u svojoj vlastitoj letelici.

I kao u slučaju prethodne svemirske trke SSSR i SAD, jedna strana je pobedila, ali druga strana tu pobedu osporava i relativizuje, pokušavajući da u hodu promeni pravila igre.

Astronauti i svemirski putnici

Najpre je 11. jula ove godine raketni avion marke „Svemirski brod 2" (SS2) pod nazivom „Juniti" („Jedinstvo") odveo dvojicu pilota i četiri putnika (uključujući i samog Bransona) do donje granice termosfere i omogućio im da na par minuta iskuse bestežinsko stanje, da bi devet dana kasnije automatizovana svemirska kapsula „Nju Šepard" to isto omogućila Džefu Bezosu i trima saputnicima, doduše na 20 kilometara većoj visini.

Ričard Branson u svemiru

 

Marketinška odeljenja dvaju kompanija i njihovi internet navijači ispratili su dva leta svojevrsnim farsičnim ponavljanjem hladnoratovskog podbadanja SSSR i SAD: Bezosove pristalice, iznervirane Bransonovim „uklizavanjem u termin", ljubomorno su ponavljale da njegov avion „nije leteo u svemir", jer nije dosegao Karmanovu liniju (100 km) koja predstavlja međunarodno priznatu granicu između atmosfere i svemira, iako jeste prestigao liniju od 50 milja, koju za granicu svemira smatraju američke državne institucije.

Bezosov svemirski brod je nesumnjivo uzleteo iznad Karmanove linije, ali je i njega sačekao hladan tuš: istog dana kada je obavljen njegov let, američka Federalna uprava avijacije (FAA) pooštrila je kriterijume na osnovu kojih se neka osoba može smatrati „astronautom", eksplicitno naglasivši da komercijalni „svemirski putnici" to nisu (pritom je reklamni slogan „Blu oridžina" upravo „Postanite astronaut").

Džef Bezos u svemiru

Branson i Bezos su tako dobili priliku da se u direktnom prenosu i pred očima celog sveta malo koprcaju u uslovima mikrogravitacije, da pošalju nekoliko unapred pripremljenih bodrih poruka o svetloj budućnosti čovečanstva, i da se, nakon bezbednog prizemljenja - vrate poslu.

Privatizacija svemira

Bez ikakve sumnje, „Svemirska trka milijardera" mnogo je više od sudara sujeta i „pišanja u dalj" najbogatijih ljudi planete. Ova dvojica - možemo ih slobodno tako nazvati - svemirskih tajkuna učestvuju u ozbiljnom nadmetanju visokotehnoloških kompanija za podelu kolača koji predstavlja tržište svemirskih letova u narednom tehnološkom ciklusu koji tek započinje. A u pitanju je biznis koji daleko prevazilazi tržište „svemirskog turizma", iako i „Virdžin galaktik" i „Blu oridžin" imaju velike ambicije na tom polju.

Utoliko su ova dva pionirska leta dvaju kompanija u manjoj meri bila stvar narcisoidnosti njihovih vlasnika, a pre svega način da oni lično pošalju marketinške poruke o poverenju u svoju tehnologiju koja je tom prilikom uspešno testirana. A reč je, nesumnjivo, o vrlo impresivnoj tehnologiji.

Bransonov raketni avion „Juniti" lansiran je sa specijalnog aviona-nosača („Matični brod", Mothership), izveo je nekoliko složenih manevara u gornjoj mezosferi, i prizemljio se na pistu poput bilo kog drugog aviona, dok je Bezosov „Blu oridžin" demonstrirao rad kako višenamenske kapsule za letove u svemir („Nju Šepard"), tako i višenamenske rakete-nosača („Nju Glen"), koje su se bez problema vertikalno prizemljile. Pritom su prilikom oba leta korišćene relativno udobne brzine od 3 maha, što omogućuje putnicima da lete u svemir bez surovih priprema kroz koje prolaze profesionalni kosmonauti; jedan od putnika na „Junitiju" bila je i penzionisani pilot Vali Fank, koja je sa svojih 82 godine postala najstariji svemirski putnik u istoriji čovečanstva.

Svemirski turizam na stranu, prava gigantomahija se ovde vodi za masne ugovore koje će američka država - i vojnoindustrijski giganti poput „Boinga", „Lokid Martina" ili „Nortrop Grumana" - dodeljivati za isporuke nove svemirske tehnologije, uključujući i infrastrukturu za kolonizaciju niske zemljine orbite, Meseca i Marsa.

Maskov svemir

Kompanija koja je najdalje otišla na ovom planu nije ni „Virdžin", ni „Blu oridžin", već Maskov „Spejs eks", koja je za proteklih nekoliko godina zahvaljujući impresivnim projektima, furioznom tempu razvoja i agresivnoj marketinškoj kampanji u javnosti stekla imidž predvodnika američkog (i svetskog) svemirskog programa.

„Spejs eks" je, uz obilatu finansijsku podršku američke države, rešila problem koji je američku kosmonautiku mučio četvrt veka - kako organizovati ekonomski isplativ sistem prevoza astronauta i opreme do Međunarodne svemirske stanice (MSS). Maskova kompanija ne samo da je razvila prvi američki svemirski brod za višekratnu upotrebu posle programa „Spejs šatl" - letelicu „Dragon" („Zmaj") - nego su njene performanse najzad prevazišle kapacitete dotada neprikosnovenih ruskih „Sojuza".

Povrh toga, ova kompanija je - prvi put u istoriji kosmonautike - razvila prve rakete-nosače za višekratnu upotrebu iz serije „Falkon", što je reklamirano kao značajno povećanje njihove ekonomičnosti.

Upravo kapsule i rakete za višekratnu upotrebu predstavljaju glavno polje takmičenja između Maskove i Bezosove kompanije, na šta se nadovezuju ništa manje impresivni planovi izgradnje svemirskih i lunarnih stanica i budućih misija na Mars. Mask je poznat po svojoj fiksaciji na Crvenu planetu, kao i po izjavi da „namerava da umre na Marsu", nakon što je tamo osnovao prvu održivu ljudsku koloniju.

Ali nevezano za privatno perpetuiranje pomalo zaboravljenog mitosa istraživanja kosmosa, kompanije Maska i Bezosa rešile su američkoj administraciji krupan problem, izbavivši SAD iz višedecenijske neprijatne situacije da nemaju drugog načina da svoje astronaute šalju u svemir, nego pomoću ruskih raketa. Na taj način je ruska nacionalna svemirska agencija „Roskosmos" izgubila monopol na snabdevanje MSS i lišena važnog izvora prihoda u uslovima u kojima se američke sankcije Rusiji i dalje pooštravaju. A ambiciozni planovi američkih milijardera - Maskove kolonije na Mesecu i Marsu, Bezosovi svemirski orbitalni hoteli, i Bransonovi stratosferni raketni letovi sa jednog kraja planete na drugi - samo komplikuju igru u uslovima kontinuiranog zahlađenja odnosa dvaju kosmičkih supersila.

Skupa i isplativa kosmonautika

Ova eksplozija privatne inicijative u osvajanju svemira, naravno, nije od juče, ali tek poslednjih godina postaje naročito vidljiva, pre svega zato što su godine istraživanja i razvoja tehnologije najzad dale konkretne rezultate koji su marketinški „opipljivi".

Na stranu pitanje da li harizmatični milijarderi ulažu toliki novac u glamurizaciju svemirskih tehnologija zato što žele da ovaj sektor učine ekonomski privlačnijim ili pokušavaju da pozajme njegov već etablirani sjaj kako bi promovisali same sebe kao „novu sortu bogataša", „tehnološke gikove" koji se prema svemiru odnose strastveno, a ne kalkulativno. Setimo se samo Maskove marketinške vratolomije prilikom promocije rakete „Falkon hevi", kada je lansirao u svemir kabriolet „Tesla" za čijim volanom je sedeo „svemirac" (u stvari „Spejs eksovo" svemirsko odelo), dok je radio ukrug emitovao pesmu Space Oddity Dejvida Bouvija; raketa je prošle godine proletela pored Marsa sa sve svemirskim odelom i automobilom.

Falcon Heavy - Space Oddity

Kakve god da su namere u pitanju, efekat je pretvaranje svemira od „konačne granice" (the final frontier) mogućnosti ljudskog roda u - ekonomski resurs.

Ako je originalna svemirska trka počela kao trka za prestiž između dve različite civilizacije i ekonomska modela i ako se nastavila kao trka za prestiž naučnoistraživačkih institucija i projekata šačice razvijenih i bogatih zemalja, onda je danas sve očiglednije da se ona pretvara u trku za profitom.

Bez ikakve sumnje, svemir je već decenijama i više nego profitabilan posao, a savremeni život ne može se zamisliti bez niza kosmičkih tehnologija koje koristimo svakodnevno - od praćenja gužve u saobraćaju, preko meteoroloških prognoza do satelitskih komunikacija, da i ne pominjemo konkretnije industrijske primene u geodeziji, geološkim istraživanjima, saobraćaju i sl. Ali bez obzira na sve to, istraživanje svemira dugo je nosilo oreol delatnosti čija finansijska isplativost nije baš najočiglednija. Svemirske sonde i vozila u javnosti su često posmatrani kao „skupe igračke", a ulaganja u istraživanje svemira kao neopravdan trošak koji odvlači novac od društveno kudikamo važnijih projekata. Svemirske kompanije nove generacije prethodnih godina uložile su velika sredstva da paradigmu „skupo i neisplativo" promene u - „skupo i isplativo".

Ilon Mask i kolonizacija Marsa

Simbolički kraj posthladnoratovske epohe

Ova grozničava komercijalizacija svemira u neku ruku predstavlja istinski kraj posthladnoratovske epohe, u kojoj je, nakon propasti SSSR, istraživanje svemira stagniralo u kontekstu odsustva upečatljivih simboličkih dostignuća, ali je zato cvetalo kao polje do tada neviđene saradnje i razmene podataka velikih zemalja na planu tehnologije i naučnih istraživanja.

Prekid ruskog „taksiranja" američkih astronauta na MSS predstavlja naročito upečatljiv simbol ovog prekida saradnje i prelaska u režim „tržišne konkurencije". Rusija je, doduše, pre nekoliko dana lansirala i spojila sa MSS-om modul „Nauka", što je prvi dodatak modula na stanicu za poslednjih 11 godina, ali su Rusi istovremeno jasno stavili na znanje da nakon zatvaranja MSS-a ne nameravaju da učestvuju u sličnom međunarodnom projektu, i da će umesto toga graditi vlastitu orbitalnu stanicu (i još jednu u orbiti oko Meseca).

Modul "Nauka" pristaje na Međunarodnu svemirsku stanicu 30. jula 2021.

Kina je ove godine uspešno lansirala u orbitu prvi modul svoje dugoročne svemirske stanice „Tiangong-3" (ime na kineskom znači „Nebeska palata"), a svemirske stanice u narednih 10-15 godina planiraju da podignu u orbitu i Indija i Indonezija, dok je kosmičke ambicije i planove za istraživanje Meseca ovih dana predstavila i Turska.

Amerikanci, doduše, nastavljaju dosadašnju saradnju sa evropskom, kanadskom i japanskom kosmičkom agencijom, i planiraju izgradnju vlastite stanice u lunarnoj orbiti „Lunar gejtvej" (tj. „Mesečeva kapija") koja, između ostalog, treba da bude početna tačka za lansiranje budućih misija na Mars.

Kineska svemirska stanica Tiangong

Što se Rusa tiče, oni su po inovacijama i svemirskim dostignućima značajno zaostali za Amerikancima u eposi nakon pada Berlinskog zida (Rusija je u to vreme jedva finansirala svoj kosmički program), ali su veoma uspešno komercijalizovali nasleđenu sovjetsku tehnologiju i zadržali ubedljivo prvenstvo u broju lansiranja godišnje, sve dok ih sa prvog mesta nije istisnuo furiozni razvoj „Spejs eksa". Rusi su u međuvremenu - uz dosta trzavica - otvorili novi kosmodrom („Vostočnij") i grozničavo pristupili projektima izgradnje brodova i raketa nove generacije, ali na ovom planu već upadljivo zaostaju za američkim privatnicima. I nisu jedini.

U agresivnom otimanju privatnih firmi za parče „svemirskog kolača", čak se i NASA potiskuje u drugi plan, pretvarajući se od pionira i sinonima za američki nacionalni kosmički program u neku vrstu „regulatornog tela" koje raspoređuje budžetska sredstva i određuje pravila u igri koju vode privatne kompanije. Krupni kapital je osvojio svemir, i ništa više nije isto.

Svemir kao bojno polje

Za to vreme, trka u naoružanju ubrzano napušta granica stratosfere i seli se u nisku orbitu. Uprkos čestim pozivima za demilitarizaciju svemira, i Amerika i Rusija i Kina aktivno razvijaju tehnologije koje se mogu koristiti za ometanje i uništavanje neprijateljskih satelita i drugih objekata svemirske infrastrukture. Čak i kada bi za to postojala dobra volja, ograničavanje ove vrste tehnologije predstavlja pravnu glavolomku, budući da se svako oruđe koje se može iskoristiti za opravku satelita u orbiti (što je tehnologija koja je uveliko u razvoju), može biti iskorišćeno i da se satelit onesposobi.

Militarizacija svemira napreduje i na čisto simboličkom planu. Ruska vojna avijacija odavno je preimenovana u „vazdušno-kosmičke snage" (VKS), a Amerikanci su 2019. godine zvanično osnovali Američke svemirske snage (US Space Force) kao zaseban rod vojske koji, za sada, kontroliše američku mrežu GPS i špijunskih satelita.

Reganovi Ratovi zvezda 1982.

Ovom simboličkom vojnom paradiranju svemirom ove godine se pridružila i Nemačka, najavivši osnivanje vlastitih kosmičkih snaga.

U uslovima u kojima globalna ekonomija u velikoj meri zavisi od svemirske infrastrukture i komercijalnih satelita i dok odnosi među kosmičkim silama sve upadljivije zahlađuju, pitanje bezbednosti tehnologije koja „nebranjena lebdi u prostranstvu" sve više dobija na značaju. Utoliko pre što kosmičke ambicije imaju, i vlastite satelite u svemir lansiraju, i najveći enfants terribles globalnog društva iz američke perspektive - Iran i Severna Koreja.

„Bože kako neki mogu gore, a ja i Žuga ni na more?!"

Dok Mask i Bezos „podižu temperaturu" oko istraživanja svemira, nastojeći da ožive fascinaciju svemirom iz vremena „Sputnjika", „Vostoka", i „Apola", poslovično cinična javnost ne vidi u njihovim nastupima ništa više od samopromocije, pranja novca i beskrupulozne trke za profitom koja ne uzima ozbiljno u obzir istinske interese čovečanstva. Predstavljajući sebe kao pionire i motore progresa, oni često zaboravljaju u kolikoj meri su već ostvarene tekovine tehnološkog progresa nedostupne ogromnom delu planete, i u kolikoj meri neobuzdani razvoj predstavlja nerešivi ekološki i socijalni problem za najveći broj njenih stanovnika.

Ovaj snažni kontrast između kosmičkih ambicija najbogatijih i sve gorih uslova života najsiromašnijih (ali i globalne srednje klase), naročito je došao do izražaja za vreme globalne pandemije kovida 19. U uslovima globalnog zatvaranja i zaključavanja, lajt-motiv svetske reakcije na kosmičke ambicije Bezosa i Maska postali su stihovi „Zabranjenog pušenja": „Bože, kako neki mogu gore, a ja i Žuga ni na more?!"

Istovremeno, ovi basnoslovno skupi projekti razvoja i promocije kosmičke industrije dolaze u isto vreme sa praktično konsenzualnim proklamovanjem „Zelene tranzicije" kao nove ekonomske doktrine koja podrazumeva resetovanje cele globalne ekonomije i (pažljivo dirigovani) ulazak u novi tehnološki ciklus, a čiji pobornici ne gledaju dobronamerno na džinovske rakete koje sagorevaju fosilna goriva. Debata na temu „koliki je ugljenični otisak" globalnog svemirskog programa i dalje traje, ali čak ako se ispostavi da on nije bitno veći od otiska globalnog vazdušnog saobraćaja, opet nekako „nije lepo" da se običnim ljudima u svetu nameće da moraju da se odreknu svog benzinca ili dizelaša zarad životne sredine, dok milijarderi mogu nesmetano da lete na svojim privatnim raketama do svemira i nazad.

Sve nas to vraća na parabolu iz „Elizijuma" - živimo u društvu u kome neki ne mogu ništa, dok drugi mogu sve, i u kome basnoslovno bogatima naša planeta postaje sve tesnija, pa gledaju kako što pre da se bukvalno uzdignu iznad nas do svojih svemirskih čardaka ni na nebu ni na zemlji, koji običnom svetu nikada neće biti dostupni.

Pritom atmosferi razočaranja i podozrenja ni najmanje ne pomaže činjenica da su se ljudi koji se danas reklamiraju kao zaštitna lica tehnološkog napretka čovečanstva tokom pandemije dodatno obogatili direktno proporcionalno sumi za koju je ostatak sveta osiromašio. Na ovo svakako treba dodati i upozorenja teoretičara ekonomije, koji upozoravaju da ekonomsko opravdanje za Maskov i Bezosov koncept kolonizacije Sunčevog sistema počiva na ideji progresa kao beskrajnog procesa koja se u uslovima ograničenih resursa na našoj planeti pretvara u džinovsku Ponzijevu šemu, gde se ulaganje triliona u svemirske projekta pravda budućom dobiti od eksploatacije za sada nepoznatih kosmičkih resursa koja može da se ispostavi kao potpuno neostvariva.

Navigare necesse est

I dok naučnofantastična paradigma iz „Elizijuma" veoma lepo ilustruje aktuelni trenutak globalnog društva, nije loše podsetiti se još jedne - iz vizualno spektakularnog, ali pripovedački feleričnog filma „Međuzvedani" Kristofera Nolana. Reč je o filmu koji u mnogome podseća na svemirske programe Maska, Bezosa, Bransona i drugih tehnoloških tajkuna - pretenciozan je, izgleda veoma atraktivno, zasniva se na izuzetno intuitivnoj premisi, ali se na kraju svodi na šuplju priču.

Interstellar (2014)

„Međuzvezdani" takođe predstavlja ekstrapolaciju sadašnjeg trenutka u budućnost, u kojoj oskudica materijalnih resursa na zemlji (između ostalog, usled pandemije koja je uništila praktično sve poljoprivredne kulture na planeti) postaje toliko akutna, da tera čovečanstvo u maniju ludizma i tehnofobije. Teorija zavere da je „sletanje na Mesec bilo snimljeno u studiju" postaje zvanična istorija, čiji je cilj da se obeshrabri svaki oblik ljudskog pregalaštva koji nije fokusiran na neposredni opstanak na Zemlji. U tim uslovima, NASA nastavlja da organizuje istraživanje svemira u tajnosti, jer bi ih sopstvena javnost razapela na krst zbog „arčenja sredstava koja su preko potrebna za preživljavanje".

Argumentacija Nolanovih ludista (i maltuzijanaca i eko-fanatika) ne pada daleko od zvanične dogme o „održivom razvoju", koja podrazumeva „neophodna odricanja svih" kako bi „ograničeni resursi" (a svi resursi su po definiciji ograničeni) na Zemlji čovečanstvu maksimalno potrajali. Ne ulazeći uopšte u raspravu zašto je ova ideja „održivosti" i „preživljavanja" fundamentalno protivna ljudskoj prirodi (temeljnu nekompatibilnost „života" i „preživljavanja" lepo je ilustrovao „Piksarov" kultni animirani film „Voli"), niti u kolikoj meri je ona jednako ekonomski neodrživa koliko i paradigma „neograničenog razvoja", ovaj cinični i sitničavi odnos naše civilizacije prema univerzumu na elementarnom nivou zaboravlja zašto uopšte idemo u svemir.

WALL-E (2008)

Ludistička paradigma je danas toliko uticajna, da postoji čitava supkultura koja je odbacivanje tekovina svemirskog doba dovela na takav nivo, da otvoreno negira da je zemlja okrugla. I uopšte nije stvar u tome da li neko iskreno veruje ili ne veruje o tezu o „ravnoj Zemlji", stvar je u tome da smatraju da je istraživanje svemira dovoljno beznačajna stvar da se može sistematski omalovažavati i obesmišljavati ovakvim teorijama zavere.

A fundamentalnu ljudsku potrebu za istraživanjem svemira, za svemirskim stanicama, kolonijama na Mesecu i Marsu, i daljem širenju na međuzvezdani prostor, najjezgrovitije je formulisao engleski alpinista Džordž Malori, koji je poginuo tokom svog trećeg pokušaja da se popne na Mont Everest, a koji je na pitanje zašto mu je toliko stalo da se popne na tu planinu lakonski odgovorio: „Zato što je tamo."

Navigare necesse est, vivere non est necesse predstavlja moto kojim se čovečanstvo vodilo od antike naovamo, i zahvaljujući kome je ostvarilo sva svoja najveća dostignuća. Nije u prirodi ljudskog roda da gleda u horizont, a da ne poželi da sazna šta se nalazi iza njega. Ta neobuzdana radoznalost je naša evolutivna strategija i temeljna odlika naše vrste. Mask i Bezos to dobro znaju, i maestralno se igraju sa našim emocijama da bi prodali svoje svemirske brendove.

Ali koliko god njihove ambicije bile sebične i narcisoidne, ne može se reći da njihove osnovne teze ne zavređuju pažnju. Originalna svemirska trka proistekla je iz zastrašujućeg nadmetanja dvaju superdržava u kome su milioni ljudi širom planete ostali bez svojih života kao „trava koja biva ugažena kada slonovi igraju fudbal". Istovremeno, ta svemirska trka je zaslužna za najveći kvalitativni skok u ljudskom tehnološkom napretku koji je naše društvo ikada iskusilo, a čije plodove baštinimo dan-danas. Ideja da smo kao civilizacija dosegli plafon svog razvoja i da nadalje treba da se održavamo kao zatvoreni ekosistem sve dok naše sunce ne pregori u najmanju ruku deluje proizvoljno, a na kraju krajeva čak i nehumano, čak mizantropično. Ne, ploviti se mora, i ako granice napretka nisu beskrajne, granice ljudske mašte jesu, a do sada je nebrojeno puta dokazano da je ljudski rod u stanju da izmisli rešenja za probleme koji ugrožavaju njegov fizički opstanak čak i u najokrutnijim uslovima.

To, međutim, ne znači da ne treba postavljati pitanje da li ljudi koji treba da nas povedu u rešavanje problema opstanka na Zemlji putem kolonizacije svemira mogu da dođu iz kaste koja je u najvećoj meri zaslužna za to što je taj opstanak danas uopšte ugrožen. Srpsko iskustvo sa razuzdanim kapitalistima koji u zemlju donose inovativne tehnologije poput malih hidroelektrana ili modernih rudnika litijuma ostavlja mnogo prostora za zabrinutost i cinizam. Jedno je, međutim, sigurno - velika tehnološka trka je počela, osvajanje svemira samo je jedan njen deo, a njene posledice biće dalekosežne. Globalni milijarderi posežu za zvezdama, i u svom beskrajnom hibrisu spremaju se da nam prodaju svemir. Da li će cena biti preskupa, ostaje da se vidi.

Posle niza odlaganja, privatna kompanija Ilona Maska "SpaceX" lansirala je letelicu sa četiri astronauta u pravcu Međunarodne svemirske stanice.

Raketa je dovela četiri astronauta u orbitu, uključujući 600. osobu koja je stigla u svemir u poslednjih 60 godina. 

BAS TAKO. OSTAJE DA SE VIDI. ALI GDE IMA DIMA IMA IVATRE. NE BI POSTOJALE TOLIKE PRICE O NOVOM ZIVOTU ZEMLJANA U SVEMIRU DA SE ZAISTA INTEZIVNO NE RADI NA TOME.  KO CE  U TRCI ZA SVEMIR POBEDITI  NA KRAJU NIJE NI BITNOSEM ZA ONOG KO ZELI NAJVISE DA ZARADI. DOBROBIT COVECANSTVA JE  U PITANJU. JER KAD OVDE NA ZEMLJI ZIVOT VISE NE BUDE MOGUC DOBRO JE AKO SE IMA GDE OTICI . PA NEKA TO BUDE I SVEMIR.