KRALJICA ELIZABETA II

POSLE 70 GODINA VLADAVINE UMRLA JE ENGLESKA KRALJICA.  O NJOJ VLADAJU NEVEROVATNE TEORIJE ZAVERE. I STA JE ISTINA ZAISTA NE ZNAM. ALI DA JE BILA HARIZMATICNA NEMA NIKAKVE DISKUSIJE. NJENO ONRACANJE DALEKE 1957-ME GODINE SVAKAKO JE AKTUELNO I DANAS. DA SE MALO PODSETIMO. MENI LICNO NAPREDNA TEHNOLOGIJA ZAISTA PREDSTAVLJA UBIJANJE SVEGA LEPOG.

Smrt kraljice Elizabete II u četvrtak je okončala vladavinu koja seže unazad kroz decenije zadivljujuće transformacije, u vreme koje bi malo ko danas čak i prepoznao.

Podrazumeva se da se mnogo toga promenilo tokom njenih 70 godina na tronu. Ali, naravno, neke stvari su ostale iste, uključujući i samu Elizabetu.

Godine 1957, pet godina nakon što je postala kraljica, podsetila je svoje podanike na ono što uvek mora da ostane isto - i šta bi se dogodilo da se to ne desi. U 2022. bilo bi dobro da se osvrnemo unazad i podsetimo se, prenosi Vestern Žurnal.Bio je to, kako je napomenula, tehnološki napredak koji bi joj mogao pružiti „ličniju i direktniju“ vezu sa Britancima. Ali kako brzo napredak postaje preokret! Kako lako promena dovodi do zabune!

Kroz medij koji je obeležio novi svet koji se menja, Elizabet je ohrabrila svoje slušaoce da grade na starim i čvrstim temeljima.

„To što je moguće da me neki od vas vide danas je samo još jedan primer brzine kojom se stvari menjaju svuda oko nas“, rekla je ona.izgubljeno i ne mogu da odluče šta da drže, a šta da odbace, kako da iskoriste novi život, a da ne izgube ono najbolje od starog.

„Ali nisu novi pronalasci ono što je teško“, rekla je ona. "Nevolje izazivaju nepromišljeni ljudi koji bezbrižno odbacuju večne ideale kao da su stara i dotrajala mašinerija.

„Oni bi religiju odbacili, moral u ličnom i javnom životu obesmislili, poštenje bi smatrali glupošću i lični interes postavljeni umesto samoograničavanja.

„U ovom kritičnom trenutku u našoj istoriji“, nastavila je ona, „sigurno ćemo izgubiti poverenje i poštovanje sveta ako samo napustimo one fundamentalne principe kojima su se rukovodili muškarci i žene koji su izgradili veličinu ove zemlje i zajedništva.

Ova poruka nikada nije izgubila na svojoj važnosti u periodu od 65 godina od kada je emitovana.

Kraljica je imala poriv konzervativaca da sačuva ono što je dobro u našim vremenima poštovanim tradicijama. Zaista, kao moderni monarh nije mogla a da ne prenese prošlost u 20. i 21. vek.

Ona, naravno, nije bila politička ličnost. Nije se zalagala za kandidate ili politiku. Kako je rekla u istoj emisiji, „Ja vam ne dajem zakone niti sprovodim pravdu".

Ne, ona je imala drugačiji autoritet.

Ona je bila oličenje onoga na šta je ukazala na Božić 1957. — kulturni temelj vrline i vere koji su postavili njeni preci. Ona je bila simbol kontinuiteta dok je društvo bilo preuređeno oko nas i svaki mogući raskid kao da je napravljen sa prošlošću.

Elizabeta je bila živa relikvija, baš kao što je i sama monarhija.

Aleksis de Tokvil je rekao da demokratija „daje ljudima neku vrstu instinktivnog gađenja prema onome što je drevno“. On je bio u pravu.

Ako ste konzervativac, svoju misiju morate prepoznati u ličnosti Elizabete, a sada kralja Čarlsa III.

Moramo sačuvati značenja i sećanja na prošlost — hrišćanstvo među njima pre svega. To je čvrsta osnova u svetu peska koji tone.

I zaista, Bože sačuvaj kralja. Koji uzgred tvrdi da ce vladati kao njegova majka Elizabeta II . Namece se pitanje ipak da li je njegov moral zaista toliko nepokolebljiv obzirom na njegovo ponasanje prema Ledi Di.Možda najrasprostranjenija savremena teorija zavere o britanskoj kraljevskoj porodici odnosi se na smrt princeze Dajane 1997. godine. Poznata kao "narodna princeza", Dajana je bila najvoljeniji član britanske kraljevske porodice.

Ubrzo nakon toga, pojavile su se teorije da je njena smrt zapravo ubistvo - neki čak tvrde da je to prljavi posao princa Filipa, supruga kraljice Elizabete II ili čak i samog princa Čarlsa. Motiv? Da spreči Dijanu da se uda za Fajeda, muslimana, i da rodi njegovo dete, prema teoriji zavere.

Iako je princeza spekulisala u pismu o tome da je u opasnosti, prema AP-u, nema dokaza da je u to vreme bila trudna ili razmišljala o sklapanju braka sa Fajedom.

Jedna skorašnja teorija zavere tvrdi da je brak Princa Harija i Megan Markl deo velikog trika Britanaca.

Greg Polovic, urednik konzervativnog sajta "Tvitchi.com", govorio je o ovome prošle godine, izazivajući reakcije ljudi iz celog sveta. Deca princa Harija će biti Amerikanci. Šta ako neko odraste u predsednika i bude u redu za presto u isto vreme? Britancima je ovo pametan potez. Oni žele Ameriku nazad i ovak će je dobiti - napisao je Polovic.

 

Teoretičar zavere Dejvid Icke postao je zloglasan zbog svoje tvrdnje da je svet pod kontrolom vođa koji potiču od rase vanzemaljskih guštera, tako da nije iznenađenje da on tvrdi da je britanska kraljevska porodica, uključujući kraljicu Elizabetu, deo ove zavere.On tvrdi da za ovo ima dokaze, ali niko osim njega i njegovih sledbenika ne veruje u ovu bizarnu teoriju.Reptoidi (engl. reptoids, još poznati i kao reptiloidi ili zmajoidi) su reptilski humanoidi koji igraju važnu ulogu u naučnoj fantastici, kao i u ufologiji i teorijama zavere. Ideju o Reptiloidima na Zemlji je popularizovao Dejvid Ajk, teoretičar zavere koji kaže kako reptilski ljudi kontrolišu naš svet tako što u ljudskom obliku kontrolišu naše društvo.Prema opisima britanskog pisca Dejvida Ajka, reptiloidi su visoki između 1,5 i 3,7 metara. Navodno piju krv, menjaju oblik, kriju se u podzemnim bazama, i planiraju zaveru protiv ljudi. On tvrdi da su većina svetskih lidera zapravo reptiloidi, uključujući i Džordža Buša, i kraljicu Elizabetu II.

 Prema ovoj teoriji, kraljica Elizabeta se razbolela i umrla kao dete. Da bi zamenili mrtvo dete, njeni staratelji pronašli su lokalnog dečaka, kojeg su, kao Elizabetu, predali njenom ocu, kralju Henriju VIII. Dečak je od tada pa do kraja svog života bio na njenom mestu.Teorija je prvobitno predstavljena kao objašnjenje za Elizabetinu čednost i snažno vođstvo, ali danas se priznaje kao puka mizoginija (mržnja prema žena.

Nakon zloglasnih ubistava Džeka Trboseka u Londonu krajem 19. veka, pojavile su se teorije da ih je počinio princ Albert Viktor, (takođe poznat kao princ Edi), ali ništa nije dokazano.

Međutim, kako je preneo Njujork tajms, hirurg koji je rekao da zna identitet ubice umro je 1970. godine, a on je tvrdio da je Džek Trbosek "potomak plemićke porodice".Sin hirurga je spalio očeve papire pre nego što ih je iko mogao pročitati, tako da misterija identiteta Džeka Trboseka nikada neće biti rešena.

Iako se mnoge kraljevske teorije zavere uglavnom tiču britanske monarhije, postoji nekoliko tvrdnji o drugim kraljevskim porodicama širom sveta.

Jedna od najpoznatijih je da je jedan pripadnik ruske dinastije Romanov, mlada princeza Anastasija, preživela pogubljenje cele porodice od strane boljševika.

Legenda kaže da je ona izbegla smrt tako što je ušila nakit u svoju haljinu i tako je učinila neprobojnom, a onda je pobegla i niko više nije čuo ništa o njoj.

Međutim, prema sajtu "Biographi.com", reanaliza DNK iz 2007. potvrdila je da je njeno telo bilo sahranjeno u blizini članova njene porodice 1918. godine.

Pre nego što je francuski pisac Aleksandar Dima priču o "Čoveku sa gvozdenom maskom" učinio popularnom pričom u Francuskoj, teorije zavere obilovale su najslavnijim i najtajanstvenijim zatvorenikom kralja Luja XIV.

Najintrigantnija teorija o identitetu tog čoveka govori da je on bio kraljev sin, koji je izbačen sa Lujevog dvora jer je bio gej.

 

Verovatno ste čuli puno priča o tome kako su dame baroknog doba koristile aksesoare kao sredstvo neverbalne komunikacije: na ovaj način su tiho komunicirale sa muškarcima. Za Elizabetu II ulogu takvog alata igra njena čuvena torba. Uz njenu pomoć diskretno daje signale svojim pomoćnicima. Dakle, ako tokom zvaničnih sastanaka i prijema stavi torbu na sto, onda želi da se sve završi u narednih 5 minuta. Ako je dodatak na podu, Njeno Veličanstvo želi da je neko od saradnika odmah spasi od neželjenog ili zamornog razgovora. U kraljevskom dvoru postoji čitava abeceda takvih gestova!Kraljica mora biti besprekorna u svemu - što znači da ne može priuštiti ni najmanji propust. I, naravno, ne bi smela da prlja torbu. Šta ako se organizatori događaja nisu pobrinuli za vitrine za dodatke gostiju? Elizabeta je smislila rešenje koje je genijalno u svojoj jednostavnosti: uvek sa sobom nosi... kuku za torbu sa vakuumom! Ako je potrebno, ona je izvadi, prikači za sto i okači torbu na nju. Vrlo elegantan izlaz iz situacije!Ne znaju svi za ovo, ali Elizabeta II voli fotografiju. Voli da fotografiše portrete svetskih lidera za svoju ličnu kolekciju. Tako da ponekad ima mesta i za kameru u njenoj tašni Launer. Kraljevski biograf, Phil Dampier, tvrdi da se u kraljičinoj torbi može naći i čitav spisak neočekivanih stvari. Na primer, ona voli da rešava ukrštenice, pa ih često nosi sa sobom - posebno za Njeno Veličanstvo su izrezane iz nedeljnih novina. A tu je i mesto za igračke za unuke. Ranije je sa sobom često nosila i hranu za svoje korgije.

 

Legendarni astrolog Nostradamus predvideo je da će kraljevska porodica biti okončana kada kraljica Elizabeta II umre.

Onlajn teoretičari zavere su, još kada je u javnost dospeo eksplozivni intervju Megan Markl i princa Harija sa Oprom Vinfri, krenuli sa tvrdnjama da pisani tekstovi ukazuju na raspad monarhije.

Naime, u Nostradamusovim pisanim delima, on je govorio o „velikim silama” koje se menjaju i „Kraljevstvu koje prestaje da raste”.

U postu na forumu namenjenom teorijama zavere “Above Top Secret (Iznad strogo poverljivog)” navodi se: „Na kraju rata velike sile se smenjuju. Blizu obale se rađa troje prelepe dece.

- Propast narodu kad odrastu. Da se promeni kraljevstvo i da se vidi da više ne raste.

- Troje dece se odnosi na princa Vilijama, princa Henrija i princezu Beatris.

- Princ Vilijam je u stvari rođen sedam dana nakon završetka Foklandskog rata. Ovo predviđa kraj britanske monarhije i početak britanske republike koji će se dogoditi vrlo brzo.
Kada je kraljica Elizabeta II pre dve godine napustila bolnicu mediji su se utrkivali ko će preneti više informacija. Ali im je gotovo svima promakao jedan detalj

Svaki put kada se pomene britanska kraljevska porodica svetski mediji dokumentuju svaki detalj u vezi sa tim.
Kada je kraljica Elizabeta II pre dve godine napustila bolnicu kralj Edvard VII mediji su se utrkivali ko će preneti više informacija. Čak su komentarisali njen izgled, bisernu ogrlicu, broš...

Ali je skoro svima promakao jedan mali ali veoma bitan detalj - pojas koji je nosila medicinska sestra. Pažljivo pogledajte kopču na ovom pojasu.Tu se vide dva veoma bitna simbola - ukršteni uglomer i šestar, kao i pentagram.Ova kopča se daje sestrama koje rade u bolnicama koje su osnovali masoni i u kojoj se pružaju besplatne usluge za slobodne zidare.

Jeste li se ikada zapitali kako to da engleska kraljica živi toliko dugo? Britanski povjesničar Hubert Humdinger ima odgovor: "Sigurno jede ljudsko meso kada je tako puna života". godine 2012. web stranica Dear Dirty america tvrdila je kako je "potvrdila" Humdingerove tvrdnje kada je vojnik na službi u Dvorcu Windsor ustvrdio kako je pronašao ostatke ljudskog tijela u kraljičinom "privatnom zamrzivaču". 

 Priča o zlostavljanu i ubijanju dece kako bi se dobila “droga za podmlađivanje” vodi poreklo iz 2016. godine kada se raširila teorija zavere poznata kao “Picagejt”, nastala nakon što je “Vikiliks” objavio mejlove visokih funkcionera Demokratske partije SAD. Na osnovu sadržaja mejlova funkcionera kao što je Džon Podesta, na društvenim mrežama se razvila teorija da se u podrumu picerije “Komet Ping Pong” u Vašingtonu nalaze zatočena deca. Hilari Klinton i njeni saradnici označeni su kao krivci za trgovinu decom i njihovo zatočeništvo u podrumu picerije. Na društvenim mrežama fabrikovane su teorije o sobama za ubijanje, podzemnim tunelima, pa čak i satanizmu i kanibalizmu. Prica o adrenohromu  nekako je ukljucila i Elizabetu II.

70 GODINA VLADAVINE ZAISTA JE PREDUGACAK PERIOD. ZATO  I IMA OVOLIKO  TEORIJA ZAVERE, MITOVAI LEGENDI KADA JE U PITANJU ENGLESKA KRALJICA ELIZABETA II. KAO STO REKOH NJENA HARIZMA JE OGROMNA TAKO NIJE MOGLA NIKAKO PROCI NE ZAPAZENA. SVAKI NJEN GEST  I REC PRETOCENI SU U NEKU PRICU KOJA MORA DA IMA I NESTO ISTINE U SEBI, A NASTAVLJA SE FIKCIJOM.

KAKO GOD. ENGLESKA KRALJICA JE UMRLA,NASLEDIO JE SIN KOJI JE SVOJIM NEMORALOM 'UBIO' OMILJENU ENGLESKU PRINCEZU. DA LI JE KRALJICA IMALA NEKE VEZE S TIM I DA LI JE OPRAVDAVALA SINOVU PRELJUBU NE ZNAM TACNO ,ALI SE U ZADNJE VREME PRICALO DA JE POMENULA DA KAMILA TREBA DA BUDE KRALJICA. 

PA VIDECEMO STA CE DONETI VLADAVINA PRINCA CARLSA. ALI KAO ELIZABETA VISE NECE BITI NIKO!

BOG I BATINA

 BATINE SE RACUNAJU U NASILJE KADA SU U PITANJU ODRASLI LJUDI. KADA BATINE DOBIJAJU DECA TO SE RACUNA U 'VASPITNE MERE'. NARAVNO DA PONEKAD TREBA ITO PRIMENITI KAD PONESTANU ARGUMENTI ALI ZAISTA NE TREBA NI SA TAKVIM NACINOM 'VASPITAVANJA' PRETERIVATI. JER NASILJE NAD DECOM JE MNOGO, MNOGO STRASNIJE NEGO NAD ODRASLIM OSOBAMA.

Kada su upitani zašto tuku svoju decu, mnogi roditelji su odgovorili: “pa i ja sam dobijao batine kad sam bio mali, pa sam sad živ i zdrav.“ Upravo ta izjava potvrđuje teoriju da deca usvajaju modele ponašanja od svojih roditelja i kada odrastu postaju poput njih. Biti roditelj podrazumeva usmeravanje, podsticanje i zajedničko učenje, a ne bol, strah i kontrolu.

Reč disciplina potiče od latinske reči „discere“ što znači „učiti“. Dakle, decu treba disciplinovati znanjem. Kada nauče zašto nešto ne sme da se radi, biće bolji ljudi nego ako zbog grešaka budu dobijali batine.

Istina je da deca ne uče kada dobiju batine i budu ostavljena da sama plaču u sobi. Deca tada zapravo propuštaju celu lekciju. Razgovor o tome zašto je to što je uradilo problematično, opasno ili neprimereno i šta mogu da urade ubuduće da kako ne bi došlo do negodovanja roditelja je pravi način da doprete do deteta i podstaknete ga da se popravi. Bitna je perspektiva! Ni odrasli ne uče kada dobiju batine. Ako bi bračni drugovi jedni druge udarali kada bi bili nezadovoljni u braku, to bi se okarakterisalo zlostavljanjem. Isto tako posmatrajte i situaciju kada se deca disciplinuju batinama. Deca su mali ljudi i sve što može da shvati odrastao čovek, može i malo dete ako mu se objasni u skladu sa njegovim uzrastom.

U mnogim zemljama, udaranje deteta je ilegalno. Iz mnogih, tužnih primera zaključeno je da neki roditelji nemaju meru, već udaraju tako da obeleže dete za ceo život. Zbog toga su batine zabranjene zakonom i svaki roditelj za kojeg se sumnja da šteti svom detetu može biti priveden.

Zašto su batine loše? Američka akademija za pedijatriju (American Academy of Pediatrics) je 2018. godine objavila dokument na temu telesnog kažnjavanja gde je objašnjeno zašto su pedijatri protiv ovakvog vida disciplinovanja dece. Između ostalog, u tekstu je naglašeno da fizičko kažnjavanje ima veoma štetan uticaj na dečiji razvoj. Dolazi do pogoršavanja mentalnog zdravlja, pogotovo se povećava mogućnost razvijanja depresije i paničnog poremećaja, kognitivnih problema nastalih od toksičnog stresa, kao i problema straha od vezivanja i prepuštanja nekome u emocionalnom smislu.

Verovati nekom i voleti ga iako te udara i kaže “batine služe da bi bio bolji“ i da te uprkos tome voli, stvara pogrešnu sliku ljubavi u detetovoj glavi. Kasnije u životu, dete će podsvesno ili demonstrirati ljubav na pogrešan način, ili će tražiti partnera koji će bitigrub i nasilan. Deca kopiraju modele ponašanja i reagovanja roditelja, i vrlo često se dešava da agresivna deca dolaze iz porodica gde su roditelji agresivni. Bitna razlika je da roditelj agresijom, batinama i besom demonstrira moć, a dete na isti način demonstrira bespomoćnost. Ako su nas roditelji tukli, velika je verovatnoća da ćemo mi smatrati da je uredu da i mi udaramo svoju decu. Tako se stvara začarani krug u kojem uvek postoji neko dete koje strahuje i pati. Umesto batina, potrebno je da pribegavamo manje agresivim metodama vaspitanja i da se potrudimo da izbegnemo ponavljanje grešaka sopstvenih roditelja, sada kada znamo koliko je to štetno. Onda možemo da kažemo da smo od deteta stvorili stabilnu ličnost koja će u budućnosti biti u stanju da na isti način odgaja svoje potomke.

Vaspitna ćuška, za mnoge roditelje i danas je prihvatljiva metoda kojom im se čini da uspešno disciplinuju decu, a neki čak smatraju da poslovica "Batina je iz raja izašla" ima utemeljenje u praksi i tvrde da su samo lepo vaspitana deca ona koja su na svojoj koži osetila "prutić".

Roditelji Endru i Mirijam iz Australije su pristalice takvog načina vaspitanja, a izjavom da redovno fizički kažnjavaju decu završili su na stubu srama. Kako su objasnili, decu udaraju, jer je to jedini način da kontrolišu njihovo ponašanje. 

- Batine vidimo kao jedan od alata, ali to nipošto nije prva stvar za kojom posežemo. Pazimo, isprobali smo i druge načine, ali ako smo u situaciji kad smatramo da je to najučinkovitije sredstvo, zamolimo dete da samo dođe do nas. Ne jurimo ga po kući, već kažemo: "dođi", ono posluša naredbu, a onda ga udarimo - objasnila je Mirijam.

Nije iznenađujuće da je grupa drugih roditelja, nezadovoljnih ovim priznanjem, prozvala Endrua i Mirijam, a njihovu metodu vaspitanja opisala kao zlostavljanje i nasilje. Vi vršite nasilje nad nemoćnim bićem. To je zlostavljanje, a opravdanje ne postoji - napisala je jedna žena.

Međutim, bilo je i onih koji su se saglasili sa metodom fizičkog kažnjavanja kao "pomoćnim sredstvom" u vaspitanju, pa je tako jedan otac podržao Endrua i Mirijam:

- Mislim da je batina dobar način korekcije ponašanja, pozitivan alat i zato ga i ja primenjujem na svojoj deci.

Fizičko kažnjavanje obuhvata aplikaciju nekog oblika fizičkog bola kao odgovor na neželjeno ponašanje, u ovom slučaju deteta. Da li dete treba fizički i emotivno kažnjavati, objašnjava psiholog Mina Ilić.

- Postoji mnogo načina na koje roditelj može da priđe detetu i ukaže mu na grešku, ali fizičko kažnjavanje deteta ne bi trebalo da bude način - kaže za Telegraf psiholog Mina Ilić.

Dete će misliti da je u redu biti žrtva

Prema rečima naše sagovornice, fizičko i emotivno kažnjavanje ostavlja posledice, pa čak i traumu kod deteta.

- Ono će u toku odrastanja misliti da je normalno da kada nešto skrivi bude žrtva i da je greška nešto što se ne oprašta. Roditelji moraju da budu svesni da sve kreće iz porodice i iz njihovog načina na koji pristupaju deci - naglašava psiholog.

Kako kaže, ukoliko je fizičko kažnjavanje dominantno u odnosu roditelja i deteta, neminovno je da će dete imati pogrešan utisak o sebi i svetu, a to može dovesti do velikih posledica i do problema u ponašanju tokom od

- Kada roditelj fizički kažnjava dete to je odlika nemoći, i ne samo da je on nemoćan, već i dete koje ne zna da se odbrani. Ne radi se samo o fizičkoj boli, već o emotivnoj koja ostaje urezana u sećanje - objašnjava psiholog Mina Ilić.

Roditelji često kažu da je dete nemirno i tvrdoglavo i da je batina jedino rešenje da ga "nauče pameti". Međutim, psiholog objašnjava da uvek treba da krenemo od sebe i zapitamo se kako bismo mi taj problem objasnili sebi.

- Da li udarite sebe kada pogrešite nešto? Naravno da ne. Već sednete i razmislite kako je i zašto došlo do toga. Na isti način treba postupati i sa detetom - naglašava Mina Ilić.

Psiholog ističe da vaspitanje ne bi trebalo da bude "kroćenje dece", već učenje o pristupu životu, svetu i sebi.

- Deca ne bi trebalo da se treniraju i da im se šalje poruka da moraju da se uklapaju u očekivanja. Poenta je kreirati osobu koja će biti srećna, zadovoljna i koja će imati samopouzdanje, a metodom fizičkog kažnjavanja se pravi nešto sasvim suprotno od toga - zaključuje psiholog Mina Ilić.

Često se polemiše o tome da li decu treba „vaspitavati batinama“?

Odgovor je, naravno, „NE“ – to je više puta dokazao veliki broj studija i istraživanja.

Pa ipak, mnogi roditelji smatraju da povremene batine nisu na odmet jer deca često preteraju u neposlušnosti, pa smatraju da su tada batine brz i efikasan recept za mir i poslušnost.

Istraživanja su pokazala da batine ne ostvaruju ciljeve roditelja. Deca koja trpe česte batine imaju mentalne probleme, niže kognitivne sposobnosti i slabiji uspeh u školi.

Rezultati ove studije zasnovani su na analizi pet decenija istraživanja telesnog kažnjavanja dece. Analiza pokazuje preispitivanje roditelja u disciplinovanju dece, jer od batina nema pozitivnog ishoda. To je zaključak 75 ranijih studija čiji je cilj bio da se utvrde efekti batina, kao i kratkotrajne i dugoročne posledice.

Iako istraživanje nije dokazivalo uzročni efekat batina, analiza je obuhvatala 160.000 dece u navedenim studijama u periodu između 1961. i 2014. godine.

Prema informacijama, 80% roditelja je bar jednom udarilo svoje dete, a prema novijim podacima, taj procenat  iznosi 85%.

Zagovornici batina tvrde da je to efikasan oblik discipline, a kao obrazloženje navode da su i oni dobijali batine kao deca i da su im one pomogle da danas budu odgovorni, pošteni, disciplinovani i savesni ljudi.

Udruženja pedijatara protive se, međutim, ovakvom obliku vaspitanja dece, smatrajući da roditelji često svoju ličnu nervozu i frustraciju iskaljuju na deci. To je u današnje vreme česta pojava, a posledice za decu mogu biti dugoročne:

• mentalni zdravstveni problemi
• niži nivo razmišljanja
• povećan nivo agresije
• zloupotreba alkohola u kasnijem dobu
• problemi sa mokrenjem

Ne treba zaboraviti da deca koja su kao mala „vaspitavana“ batinama u kasnijem životu obično batine primenjuju prema vršnjacima, supružniku i prema svojoj deci.

Savet roditeljima je da umesto batina primene metod oduzimanja omiljene igračke na određeni period ili zabranu izlaska iz kuće dok se ne sredi prethodno napravljeni nered. Uz obe navedene metode, neophodan je svakako i razgovor sa detetom da bi ono razumelo da se ne šalite.

Na kraju, roditeljima koji teško izlaze na kraj sa svojom decom savetuje se odlazak na razgovor kod pedijatra ili stručnog lica, za bolje i lakše sutra, kako za njih tako i za njihovo dete.

Ako ne znate sta je batina evo malo pojasnjenja.

Batina, toljaga ili tojaga je hladno oružje, napravljeno od drveta. Ona je najčešće na jednom kraju uska, a na drugom kraju široka i zaobljena, s kojim se udara.Batina se drži sa dve ruke, ali ponekad i sa jednom, mada se onda najčešće koristi izraz palica. Batina se smatra za jedno od najstarijih oružja u istoriji čovečanstva, koje je korišćeno od praistorijskih vremena. Postoji nekoliko primera traume tupom silom koju su izazvale batine u prošlosti, uključujući lokaciju Naturuk u Turkani, Kenija, koja je opisana kao scena praistorijskog sukoba između bendova lovaca-sakupljača od pre 10.000 godina.U popularnoj kulturi, toljage se asociraju sa primitivnim kulturama, posebno pećinskim ljudima. 

DA LI SMO 'PECINCI' KAD TUCEMO SVOJU DECU TESKO JE RECI. BATINA MOZE DA SE ZLOUPOTREBI. MOZE DA SE ZLOUPOTREBI I RODITELJSKA LJUBAV I STRPLJENJE OD STRANE DECE. ODNOS RODITELJA I DECE JE VEOMA KOMPLIKOVAN. ALI NE KAZU ZA DZABE DA BATINA IMA DVA KRAJA I DA NASILJE RADJA NASILJE. OVO JE TEKST SAMO O BATINAMA KOJIMA RODITELJI 'VASPITAVAJU DECU'.ALI IZ NJIH PROIZILAZI I VRSNJACKO NASILJE I PARTNERSKO NASILJE A I NASILJE GDE DECA TUKU RODITELJE. SVE U SVEMU PRE NEGO STO NERVOZNO UDARITE SVOJE DETE POKUSAJTE DA PROBLEM RESITE NA DRUGI NACIN. BAREM POKUSAJTE!

 

DA RADJAJU I MUSKARCI

 SVAKAKO VRLO REVOLUCIONARNA STVAR. I SVE VISE IDE KA TOME DA CE SE JASNA GRANICA IZMEDJU MUSKOG I ZENSKOG POLA POTPUNO IZGUBITI. ZA SADA SU U PITANJU TRANSRODNE OSOBE KOJIMA SE OMOGUCAVA RADJANJE. NE BIH DA SIRIM TEMU ALI STALNO SE PITAM KAKO NA DECU UTICE KAD UMESTO MAJKE I OCA IMAJU DVE MAJKE ILI DVA OCA ILI KAKO CE AKO IH TRANSRODNA OSOBA  RODI IMATI MAJKU I OCA U JEDNOJ OSOBI? IZUZETNO KOMPLEKSNA TEMA. NE ZNA SE STA JE U NJOJ TEZE OBJASNITI FIZICKU ILI PSIHICKU STRANU  SAMOG RADJANJA. ALI POKUSACU

S.rbija, Sjedinjene Američke Države, sve evropske metropole, ali i Indija, Vijetnam, afričke i latinoameričke zemlje, sa toplom dobrodošlicom uvek su spremne da u svojim bolnicama ugoste vodećeg svetskog stručnjaka u oblasti urologije dece i odraslih, rekonstruktivne hirurgije, ali i operacija promene pola, profesora doktora Miroslava Đorđevića.

Naš planetarno poznati specijalista, najavljuje najznačajniji projekat u svojoj 30 godina dugoj karijeri, bogatoj najvećim medicinskim dostignućima, u okviru kojeg će presaditi muški polni organ na žensko telo, a cilj mu je da u bliskoj budućnosti genitalna hirurgija dostigne tako visok nivo, da i transrodnoj ženi, osobi koja je rođena kao muškarac, omogući začeće deteta, piše Nova. rs.

Kroz „ruke“ doktora Đorđevića prošlo je više hiljada pacijenata, ali uvek naglašava da je hirurgija kojom se bavi, pre svega usmerena na lečenje dece, rođene sa problemima vezanim za genitalije.

„Grana hirurgije kojom se bavim, bazira se na lečenju genitalija, odnosno vrlo osetljivim anatomskim strukturama, bilo ženskog, bilo muškog pola. Kroz moju karijeru sam od najranijih dana razvijao operativne tehnike i naučna dostignuća vezana za boljitak, pre svega u pogledu lečenja dece, koja se rode sa određenim problemima vezanim za genitalije, ali i odraslih kojima se tokom života pojave smetnje. Takođe, moja specijalnost je i neka vrsta pružanja pomoći jednoj velikoj populaciji – transrodnoj“, objašnjava prof. dr Đorđević, koji radi u Univerzitetskoj dečijoj klinici u Tiršovoj.

Cilj kojem teži je, ističe, prebacivanje funkcionalnih genitalija sa muškog na ženski pol, i obrnuto.

"To je moja velika želja i sada najveći projekat na kojem radim sa kolegama. Podrazumeva konvertovanje, odnosno prebacivanje genitalija jednog pola na drugi, ali tako formiranih da budu funkcionalni i estetski prihvatljivi. Nažalost, još nismo došli do idealnog rešenja, kako bismo to mogli da izvedemo, a da zdravlje pacijenta ne bude ugroženo. U okviru tog projekta nalazimo načine kako da sačuvamo organe, koje inače prilikom operacije konverzije genitalija uklanjamo sa osobe koja menja pol i šaljemo ih na histopatologiju, a to je kao da ih bacamo u đubre. Te organe, koji su zdravi, želimo da iskoristimo i pomognemo ljudima koji su bez njih rođeni ili su ih izgubili tokom života. Takođe, mogu se iskoristiti i za operacije promene pola kod transrodnih osoba, kojima takvi organi predstavljaju idealno rešenje za ostvarivanje funkcije u daljem životu, u novom polu", kaže doktor Đorđević, a trenutno je, ističe, u pregovorima za otvaranje centra za operacije promene pola i u Londonu.

Muškarac kojeg je profesor 2019. godine operisao i transplantirao mu jedan testis sa živog davaoca, nedavno je dobio dete.

“To je prvi slučaj u našoj zemlji da je čovek sa presađenim testisom dobio zdravo potomstvo. Dva brata, jednojajčana blizanca, došla su kod mene sa željom da jedan brat drugom daruje testis. Onaj koji je dobio testis, je u ranom detinjstvu ostao bez ovog organa zbog urođenih anomalija”, kaže dr Đorđević.

200 prijavljenih za intervenciju

Za ovu intervenciju već se prijavilo više od 200 ljudi iz celog sveta.

"Oni bi svi pristali na operaciju, jer kažu da je ‘svaki čovek vlasnik svog života’, pa su spremni da potpišu saglasnost. Najveća im je želja da na svom telu konačno imaju genitalije o kojima maštaju od kada su se rodili. Nadam se da ćemo u nekom trenutku imati dve osobe, jednu koja prelazi u ženski i jednu koja prelazi u muški pol, i da ćemo ih toliko približiti u odnosu na njihove genetske karakteristike, da bi imunosupresivna terapija, koja je zaštita novog organa, bila na tom nivou da ne ugrožava njihovo zdravstveno stanje", objašnjava profesor Đorđević, koji i u Mađarskoj ima licencu za rad, a u SAD, osim u Njujorku, radi i u Majamiju, Detroitu, San Francisku.

Plan, i najveći poduhvat našeg hirurga, biće transplantacija muškog polnog organa sa živog davaoca - na žensko telo.

“To činimo u sklopu naše borbe za bolji život svih transrodnih osoba. Razvili smo operativne tehnike, pripremamo proceduru, a problem je bioetički, odnosno kako te pacijente, koji bi eventualno dobili muški polni organ, staviti na tešku imunosupresivnu terapiju i ostaviti ih da žive sa mogućim rizicima po respiratorni sistem, jetru, bubrege, jer ne smemo da ugrozimo nečiji život”, naglašava naš sagovornik, a dodaje da njegov posao traži velika odricanja, toliko da mu godišnji odmor nikada ne traje duže od sedam dana u 12 meseci.

On naglašava da je jedan od glavnih ciljeva i presađivanje tkiva jajnika ili testisa na osobu kojoj to tkivo nedostaje, ali i fertilitet kod transrodne žene.

"To je zapravo uspostavljanje normalne hormonske funkcije. Želimo da pokažemo da je moguće transplantirati polne žlezde u transrodnu osobu, koja bi na taj način rešila svoj hormonski status bez primanja supstitucionalne terapije. Ukoliko muškarcu, koji je ostao bez muških karakteristika i organa, uradite spoljašnje genitalije i transplantirate matericu i jajnike, tako da je sve pokriveno bioetičkim zakonima, potpuno je moguće, i očekujem da će se to desiti, da transrodna žena, ne samo počne bez ustručavanja da oblači haljine, već da ima sve aspekte osobe, koja kao da je rođena sa genitalijama kojima teži. Takođe, da im se u nekom trenutku omogući fertilitet, tačnije pruži mogućnost da začnu i da u svom stomaku nose bebu, podjednako kao žene koje su rođene u ženskom polu", kaže prof. dr Đorđević.

Moguće je i prekinuti proces promene pola, ukinuti terapiju.

"Dugo je smatrano da je nemoguće vratiti se na prethodni pol. Međutim u poslednjih 12 godina naši hirurzi su pokazali da je to ipak moguće. Naš ‘Beogradski centar’ imao je najviše takvih kandidata i na prvom je mestu u svetu, jer smo radili najviše operacija tog tipa do sada", ponosno priča naš najbolji stručnjak za rekonstruktivnu hirurgiju.

Dečak sa dva penisa

Najteža operacija koju pamti doktor Đorđević, bila je na dečaku starom godinu dana, koji je rođen sa dva penisa.

"Bila su udaljena jedan od drugog skoro 10 santimetara, na različitim delovima karličnih kostiju. Mama ga je dovela kod mene kada je imao oko godinu dana. Najlogičnije je tada bilo da pokušamo da spasimo makar jedan penis i postavimo ga tamo gde mu je mesto. Operacija je trajala 11 sati, a nismo mogli da garantujemo da ćemo uspeti. Ipak, uspeli smo da mobilišemo oba penisa, da ih spojimo u srednjoj liniji, tamo gde anatomski pripadaju. Danas taj momak ima 21. godinu i potpuno je zdrav mladić", priča prof. dr Đorđević.

Neophodno je preneti znanje i zadržati mlade ljude, hirurge u Srbiji.

"Trudim se da studente medicine naučim svemu što znam, na vreme, a ne da na trećoj godini studija počnu da uče nemački ili francuski, kako bi otišli iz zemlje. Ukoliko naš podmladak nestaje i ostanemo bez kvalitetnih doktora koji će nastaviti trend dobre srpske medicine, izgubićemo jednu disciplinu, a zemlja bez medicine, nauke i kulture samu sebe gasi i nestaje sa teritorije. Imao sam brojne ponude da odem iz Srbije. Iz Amerike su me zvali da da radim samo kod njih. Ipak, vezan sam za ovu sredinu, za našu zemlju. Ovde su moji koreni, osećam moralnu, i ličnu obavezu, prema onima koji su me učili i vaspitali da ostanem ovde. Osećam se potrebnim u Srbiji, da kroz mlade generacije ostavim ovde sve što mogu iz mog iskustva i znanja, kako bi ovo što radim moglo da nastavi da živi i dalje i da postiže i bolje rezultate nego do sada", uz osmeh, za kraj razgovora, zaključuje profesor Đorđević.

Položaj transrodnih osoba menja se na bolje

Sve je više pacijenata koji se javljaju zbog operacije promene pola, a da su tek navršili 18 godina.

"Ima mnogo mladih pacijenata koji su tek nedavno postali punoletni. Moj način komunikacije sa transrodnom populacijom je nepromenjen od kako sam se zainteresovao za ovu vrstu medicine pre 30 godina. Na osnovu iskustva mogu da kažem da se situacija drastično promenila na bolje. U našoj zemlji i u svetu, oni sada žive neuporedivo bolje u odnosu na period od pre 10 ili 20 godina. Danas slobodno dolaze na operacije. Ipak, hirurškoj konverziji genitalija, prethodi proces praćenja od strane psihologa i psihijatara. Potom pacijent koristi hormonsku terapiju pola kojem teži i tek nakon dve do tri godine stalnog praćenja, kada smo sigurni da je transrodnost njihov glavni problem, prelazimo na hiruršku intervenciju", objašnjava prof. dr Đorđević.

Shvatam u potpunosti osobe koje nisu imale srecu da odmah po rodjenju budu  polno definisane  ,ali ponavljam da se brinem za potomstvo tih osoba.  Promena pola utice ne samo na tu osobu nego i na porodicu, prijatelje, celokupnu okolinu, a posebno na potomstvo. Ako  zaista novo drustvo tezi osobama koje ce biti bespolne ili nece biti zadovoljne svojim polom  predstoji nam bas velika promena, meni vrlo neshvatljiva. Srecom po mene da to necu doziveti. Ipak nekako mi je zaista super sto postoje dva pola, sto postoji privlacenje izmedju ta dva pola i sto se deca radjaju sa mamom i tatom.

Kako javljaju britanski mediji, najmanje tri muškarca su na pragu da rode dete pošto su se podvrgnuli veštačkoj oplodnji. To je podstaklo još desetine transrodnih osoba da zalede svoje jajnike, kako bi i oni jednog dana uspešno izneli trudnoću. S obzirom na to da je reč o veštačkoj oplodnji, njima je ovaj proces besplatan, jer vlada Velike Britanije finansira sve pokušaje veštačke oplodnje, ali i operacije promene pola. Prema rečima doktora Džejmsa Bareta, koji je vodeći stručnjak u ovoj oblasti, sve više transrodnih osoba se odlučuje na ovaj potez.

"Ja ih još pre operacije promene pola savetujem da zamrznu svoje jajne ćelije u slučaju da žele da postanu roditelji i oko 50 odsto njih me posluša. S druge strane, čak 100 odsto muškaraca zamrzne svoje seme pre promene pola i tu nema ništa sporno", objašnjava on. 

Najpoznatiji slučaj muškarca koji je izneo trudnoću je onaj Tomasa Bitla iz Amerike. Uprkos tome što je promenio pol, Tomas je uspeo da iznese čak tri trudnoće, pa je tako dobio dva sina i ćerku. Danas, 17-godišnji Rajli Mdlmor rođen kao Rebeka, sprema se na isti poduvhat.

"Ja ih još pre operacije promene pola savetujem da zamrznu svoje jajne ćelije u slučaju da žele da postanu roditelji i oko 50 odsto njih me posluša. S druge strane, čak 100 odsto muškaraca zamrzne svoje seme pre promene pola i tu nema ništa sporno", objašnjava on. 

Najpoznatiji slučaj muškarca koji je izneo trudnoću je onaj Tomasa Bitla iz Amerike. Uprkos tome što je promenio pol, Tomas je uspeo da iznese čak tri trudnoće, pa je tako dobio dva sina i ćerku. Danas, 17-godišnji Rajli Mdlmor rođen kao Rebeka, sprema se na isti poduvhat.Ipak, transrodne osobe se ne smeju nadati previše trudnoći jer samo jedan ostane trudan na svakih 28 embriona koji se stvore iz zamrznutih jajnih ćelija.

"Jedina nedoumica koja sada preostaje je to da li će transrodna osoba koja rodi dete biti priznata kao majka ili otac deteta", rekao je doktor Džejms Baret.

Nekako zaista ne mogu tu sliku. Muskarac sa trudnickim stomakom. Potpuno mi menja sliku sveta od Adama I Eve na ovamo.2000 godina je ipak neki vremenski period koji je stvorio ukorenjeno misljenje da je Bog stvorio dva pola. Muskarca i zenu i da njihovim sjedinjenjem nastaje zacece koje se nastavlja trudnocom zene! 

ZAISTA VEOMA TESKA TEMA. I NE ZNAM ZAISTA KAKO CE SE DALJE NASTAVITI FUNKCIONISANJE SVETA U BUDUCIM VREMENIMA. NIJE NIKOME ODUZETO PRAVO DA RADJA ALI SVAKAKO TREBA DOBRO PROMISLITI PRE TE ODLUKE. I NE SAMO OSOBAMA KOJE SU DRUGACIJE I NEDEFINISANOG POLA, NEGO SVAKA OSOBA TREBA DOBRO DA RAZMISLI O RADJANJU JER DETE JE ZAISTA  POKLON VREDAN SVIH MUKA I ODRICANJA ( KAD JE RODITELJ U PITANJU) ALI I OSOBA KOJOJ MORATE OMOGUCITI ZDRAV PSIHICKI I FIZICKI RAZVOJ!!!!

KAD SE OSECAS KAO KRPA

 JEDNO OD NAJTEZIH OSECANJA. COVEK - KRPA.  MOZDA TE DRUGI TAKO VIDE ,ALI AKO SE TI TAKO OSECAS JOS JE GORE.  ZA OVO PRVO SNOSIS KRIVICU DEFINITIVNO JER IM IM TVOJ STAV TO DOPUSTA, MEDJUTIM ZA OVO DRUGO KRIVACA JE MNOGO MADA SI I TU TI NA PRVOM MESTU. IMAM JEDNU PRICU KOJA CE MALO POJASNITI STA HOCU DA VAM ISPRICAM U OVOM BLOGU.

Danas ćemo vam ispričati priču o Umornoj ženi. Da, tako se zvala. Bila je umorna, svako jutro se teško budila i već iscrpljena napuštala svoj topli krevet.

Nije se sjećala kada je posljednji put osjetila da je njeno tijelo odmorno, da je njena energija na vrhuncu snage i da njena volja za životom tinja. Dani su joj bili isti, ona je bila ista. Sve do jednom kada se njena sjena odvojila od nje same. Sjenka je počela da se odvaja od nje, u trenucima njenog najvećeg rada po ljetnoj vrućini, sjenka je jednostavno odustala. Žena je molila sjenku da joj se vrati jer sa sjenkom odlazi ženina snaga. Sjenka je rekla: „Da, istina je. Ja čuvam tvoju energiju, ali ti si skoro svu svoju moć istrošila, a nikada se nisi potrudila da je dopuniš.

Sebe si iscrpila do krajnjih granica. Dobro razmisli zašto te ostavljam“. Žena je i dalje molila, ali onda je shvatila da je sjenka u pravu. Žena je zaista iscrpila sebe u potpunosti. Sjenka se ipak sažalila jer je bila njen pratitelj godinama. Dala joj je ultimatum: ostaće, ali ako žena prođe kroz tri testa. Žena se složila. Prvi test bio je zadatak da osjeti svoja leđa, svoje ruke i ramena. Umorna žena je shvatila da osjeća samo ogromnu težinu koju je nosila godinama. Kao da je na leđima nosila beskrajno teške nevidljive vreće.

Sjenka je rekla da su to tereti drugih ljudi, njihovi životi, njihove lekcije koje je ona sa godinama poniejla umjesto njih. Žena je nosila teret koji nije bio namjenjen njoj i bilo joj je jako teško da prizna, ali morala je. Zatvorila je oči i zamislila svakog čiji je teret preuzela. 

Vratila im je njihove dijelove. Sledeći zadatak bio je da žena nauči da kaže ne. To nije bilo jednostavno, ali uspjela je. Odbila je besmislen razgovor sa svojom prijateljicom. Rekla je ne još nekim ljudima. Neki to nisu prihvatili, ali to je život. Posljednji test je bio ključni za povratak energije. 

Žena je morala da nauči da odmara, da dopusti sebi da se odmori. U tom testu ona se suočila sa svojom krivicom. Osjećala je kao da mora da uradi sve, ali ipak je odmarala. Glasovi u njenoj glavi su se borili, ali ona je na kraju sve nadjačala. 

Shvatila je da ima pravo na odmor, da ima pravo na sebe. To je bila prekretnica u životu umorne žene. Od tad je počela da živi život. Energija joj se vratila, zdravlje, ljepota, mladost, kreativnost i mir su joj takođe došli nazad. Umorna žena je prestala da bude umora. Drage dame, zapamtite ovu priču

Sada jos jedna prica koja  ima veze sa temom.

Još od malih nogu roditelji nas vaspitavaju da budemo ljubazni, da treba starije slušati, deca ne smeju da kažu: NE, NEĆU, NE MOGU. I danas kada ste odrasla, zrela osoba da li vam se dešava da pomislite da ste nepristojni ili sebični kada kažete NE? Naprotiv, to nije sebično već jasno, iskreno i odgovorno. Čudesna moć reči NE.

Istraživanja pokazuju da je najteža reč koju osoba treba da izgovori NE.

Pitate se kako će reč NE promeniti vaš život/ Šta vam to može doneti?

• Kada na adekvatan način odbijete nekog vi zapravo pokazujete da znate koje su vaše granice.
• Oslobađa vas pritiska da odmah donesete odluku. Omogućava vam više vremena da razmislite o zahtevu.
• Obično ne razmišljamo od čega smo odustali kada „uskočimo“ u DA– vreme sa porodicom, san, vežbanje, šetnja. Razmislite šta biste inače sa tim slobodnim vremenom uradili.
• NE kao afirmacija vas samih je i pokazatelj lične odgovornosti. Pokazuje da koliko god volimo, poštujemo i vredujemo odnose sa određenim ljudima, svakako ne možemo dozvoliti sebi da budemo pod njihovim uticajem.

  Evo par predloga kako reći NE:

• izbegavajte dvoumljenje
• recite brzo NE
• objasnite ukratko zašto nekog odbijate
• predložite nešto drugo
• sastavite spisak kome treba da kažete NE
• prioritet treba da budu ljudi koji su vam najvažniji
• recite NE „energetskim vampirima“.

  Pristojni ljudi veoma često imaju problem da nekog i nešto odbiju, čak i onda kad su svesni da rade na svoju štetu i da druga osoba iskorišćava njihovu ljubaznost i pristojnost. Taj problem je jednako zastupljen i kod žena i kod muškaraca, pa nam je zato svima potrebno da naučimo da kažemo NE, umesto što se nekako izvlačimo i odugovlačimo, ili puštamo da se nakupi ljutnja i nezadovoljstvo, pa onda prasnemo i preterano odreagujemo odbijajući nešto, što smo mogli da predupredimo, ili odbijemo na miran i ljubazan način.

  Pre svega, treba da shvatimo zašto nam je neprijatno da nekog odbijemo – da li zato što ne želimo da narušavamo odnose, što mislimo da će nam ta osoba trebati, ili nam je teško da nekog razočaramo, ili smatramo da ćemo nešto propustiti i da je bolje da učestvujemo, makar i preko volje. U situaciji kada prihvatimo nešto što nam uopšte ne odgovara bez ikakvih pregovora, kad jednostavno dopustimo nekome da iskoristi našu pristojnost i spremnost na saradnju, vrlo dugo se osećamo loše i prekoravamo sebe što nismo postavili granice i branili ih, što smo dozvolili nekome da nas izmanipuliše, što taj neko uopšte nije svestan da mi znamo da smo izmanipulisani, niti ga to zanima, a mi se opterećujemo i preispitujemo danima… Mnogo je zdravije da razmišljamo unapred i da se pripremimo za situacije kada ćemo nešto hteti i morati da odbijemo, da naučimo kako se to radi i da se usudimo da praktikujemo NE na isti pristojan i ljubazan način, na koji radimo i sve ostalo.

  Kolebajući se i strahujući da nekog ne uvredimo, ili ne uspevajući da odlučimo šta je važno, a šta nije, propuštamo da uočimo prednosti sposobnosti čuvanja svojih granica, odnosno, odbijanja – ljudi više poštuju osobe koje umeju ljubazno i odlučno da kažu NE, cene njihov stav i odlučnost i ne očekuju da će kod njih nešto postići manipulisanjem.

  Stručnjaci savetuju da pokušaš da u svojoj glavi odbijanje odvojiš od osobe koja ti nešto predlaže, nudi ili traži – ti ne odbijaš osobu, nego njen predlog, koji ti uopšte ne odgovara – i predlažu neke praktične načine da nekoga ljubazno odbijemo.

  Kad primiš predlog koji ti ne odgovara, napravi pauzu – trenuci ćutanja mogu da budu neprijatni, ali oni će ti dati malo vremena da razmisliš o razlozima zbog kojih bi pristao i da odlučiš da li su to valjani razlozi. Ako shvatiš da ti to ne treba i da sada moraš da odbiješ predlog, ponudi uz NE, jedno ALI.

   Možeš da ublažiš svoje odbijanje nuđenjem alternative. Recimo “danas nikako ne mogu, ali možemo da se čujemo recimo u petak i da se dogovorimo za nedelju” – tako stavljaš osobi do znanja da si zauzet, da planiraš svoje vreme i da ostavljaš mogućnost prihvatanja predloga, ali po rasporedu koji tebi odgovara.

   “Daj mi malo vremena da razmislim, pa ću ti javiti” – na ovaj način kupuješ vreme i stavljaš drugoj osobi do znanja da možda nećeš prihvatiti predlog. To je priprema terena za NE. Jer posle toga treba da je pozoveš i da kažeš “Žao mi je, nikako ne mogu da se uklopim” ili nešto slično i da prepustiš drugoj osobi da to prihvati.

   “Pa možda i može, ali prvo moram da reorganizujem raspored, samo da vidim kome da otkažem, ili kako da pomerim obaveze…” Ovako apeluješ na savest druge osobe, koja treba da zna da ćeš, ako prihvatiš njen predlog, neki drugi dogovor morati da otkažeš i da se možda dovedeš u neprijatnu situaciju. Ali to ne pali kod sebičnih osoba, koje zanima samo ono što njima odgovara, pa je najbolje da završiš sa zaobilaznim odbijanjem (“pozvaću te kasnije”), ako proceniš da imaš posla sa osobom koja ne tumači i ne prihvata suptilne i taktične nagoveštaje.

   

  Reci nešto u smislu “a da li bi ti skočio sa mnom u bunar?” i odbij predlog kroz smeh i čuđenje što ti neko nudi nešto tako neprimereno – ako je takva situacija.

  Imaj na umu da želiš da imaš vremena za stvari koje želiš da radiš i da imaš svako pravo da odbiješ ono što ne želiš – i dozvoli drugima da se nose sa prihvatanjem odbijanja, to je zdravo za njih.

  Neretko se javlja problem nejasnoće kada želimo da odbijemo određeni zahtev. Uzećemo jedan vrlop jednostavan primer: telefonski razgovor. Zamislite situaciju kada neko želi da razgovara s nama telefonom, ali mi za to nemamo slobodnog vremena i znamo da tema o kojoj taj neko želi  da razgovara nije hitna. Ako čvrsto i jasno ne stavimo do znanja da nemamo vremena za razgovor, naš sagovornik će shvatiti da nije pogodan momenat za razgovor i predložiće da se čujemo u nekom drugom momentu, za koje će verovatno ona predložiti vreme. Veoma praktičan način da insistiranje je da kažemo da ćemo mi biti ti koji će preduzeti inicijativu da kontaktiraju kada budemo imali slobodnog vremena i kada budemo mogli da uradimo ono što od nas traži. Možemo odgovoriti jednostavnim „izvinite, prilično sam zauzet/a u poslednje vreme, ali čim budem imao/la vremena, radoću te kontaktirati“. Na ovaj način jasno stavljamo do znanja da ćemo mi biti ti koji preuzmemo inicijativu kada imamo slobodnog vremena i izbeći da nas nas neko „uslovljava“ time da moramo biti dostupni sutra, za dve nedelje i sl.

  Takođe moramo biti vrlo odlučni u stavu kada odbijemo težak zahtev da bismo nekome udovoljili, pa nam odgovore sa manje teškim zahtevom. Slična stvar je i kada se radi o novcu. Ako kažemo da, nažalost, trenutno ne možemo pozajmiti npr. 100 evra, ne smemo doći u iskušenje da odgovorimo potvrdno na pitanje „da li mi možeš pozajmiti makar 20 evra?“ zato što možda ne želimo ili realno nismo u mogućnosti da pozajmimo određenu svotu novca.

  Razmisliću!

  Nemate obavezu da date istog momenta date konačan odgovor. Poslužićemo se nekim jednostavnijim primerima iz svakodnevnog života, mada su oni svakako lakši za rešavanje. Ako vam neko zatraži da mu zalivate biljke, pokupite decu iz škole ili obavite neke druge obaveze koja dotična osoba iz nekog razloga nije u mogućnosti da izvrši, odgovorivši joj potvrdno iako možda vama to nije najzgodnije tog trenutka, vi joj na određeni način dajete do znanja da ćete (verovatno)  uvek/često biti u mogućnosti da priskočite u pomoć, pa će svaki sledeći put biti teže povući se ako shvatite da zaista nemate dovoljno vremena da joj izađete u susret. Obavezali ste se, i kako onda reći „ne“, „ne mogu“, „nisam u mogućnosti“, i sl. Kada od vas zatraže uslugu, možete reći da ćete dati odgovor čim budete sigurni da zaista možete pomoći.

  Obratite pažnju na to kako se osećate kada se od vas traži usluga!

  Ako se radi o jednostavnoj usluzi koja vam uopšte ne oduzima puno vremena i koju biste voleli da učinite (na primer, ostanite sa komšijskim psom za vikend…) odmah ćete osetiti da želite da pomognete toj osobi. Imaćete osećaj da ova usluga koju on od vas traži neće predstavljati poteškoće i da biste, naprotiv, voleli da pomognete.

  S druge strane, ako je od vas zatražena neka druga kompleksnija obaveza, znate da će to predugo trajati na konto čega će vam ostati  malo vremena koje bi posvetili svojim obavezama, osetićete da niste u mogućnosti da pomogn, ili to ne želite. I sasvim je opravdano. Neretko ćete u takvoj situaciji osećati da ste pod stresom i/li imati grižu savest, i zapitati se gde da pronađete rupu u svom rasporedu kako biste pomogli ovoj osobi, kako bi se osećali manje krivim ako ne prihvatite molbu.

  Ako zaista ne možete (ili ne želite) da pomognete, budite odlučni u odgovoru da istog trenutka to i kažete, odnosno jasno stavite do znanja. Sigurno da još neko može pomoći, a možda i vi možete nekoga preporučiti da traženo učini u mesto vas. Opet ste pomogli, zar ne?, a uštedeli ste sebi dodatni stres u životu.

  Kako reći „NE“ bez osećaja krivice?

  Mnogi ljudi ne znaju kako da odgovore negativno kada se od njih zatraži pomoć jer ne žele da pokvare prijateljstvo ili stvore loš odnos. Zahtev možete odbiti tako što ćete se zahvaliti činjenici da su računali na vas i ponuditi alternativni način za rešavanje eventualnog problema.

  
  

  Zašto moramo naučiti da kažemo „NE“?

  Prvo, ne smemo se bojati toga da smo možda sebični ili da smo egoisti koji misle samo na sebe i svoje potrebe. Cenite vreme koje provodite vežbajući i kuvajući. Cenite vreme koje biste posvećujete svom poslu. Cenite svoj novac, vaš je. Cenite slobodno vreme koje vam odgovara i koje zaslužujete da provedete onako kako ste odlučili. Ako naučite da negativno odgovorite na zahtev poštedećete sebe stresa i uštedećete vreme u svom životu.

  Od trenutka kada naučimo da se služimo jezikom, mi učimo da komuniciramo, koristeći se riječima kako bismo izrazili ono šta želimo i šta nam je potrebno. Ipak, usljed određenih razlika u naučenom, doživljaju osjećanja koja prate komunikaciju, kao i samih vještina komuniciranja, dosta toga u našim interpersonalnim odnosima ostaje „izgubljeno u prevodu“.

  Nekada nismo u stanju da izrazimo ono što zaista želimo. „Ne, ne izlazi mi se trenutno“, „Ne ide mi se na kafu danas“  ili „Žao mi je, nemam vremena da ti to sada završim“ su odgovori koje izbjegavamo u strahu da ćemo uvrijediti prijatelja, izmišljajući besmislene izgovore, zbog kojih se kasnije osjećamo još gore.

  Neki od nas se grčevito trude da izbjegnu bilo kakvu vrstu konfrontacije, bilo da je riječ o napetosti koju nemamo naviku (a kad nema treninga, nema ni navike) da tolerišemo, ili strahu od mogućih posljedica suočavanja. Ako bismo tražili riječ da odgovara ovakvom stilu ponašanja, možda bi to bila riječ „defanzivno“, ali nismo tu da bilo šta označavamo.

  Postoji tu još jedan kulturološki, naučeni, obrazac prijatnosti i ljubaznosti, kao vrijednosti koju svi nastoje da njeguju. Od djetinjstva nas uče da je bolje da ne kritikujemo, da prešutimo (uz dobro prateći nervozni osmijeh), nego da prenesemo svoje mišljenje, koje izraženo na konstruktivan način sigurno predstavlja veći čin ljubaznosti od namještenog osmijeha i neumornog klimanja glavom.

  Na drugom polu dimenzije ovakvog ponašanja nalazi se eksplozivnost, eskpresivnost, nemogućnost kontrole emocija, visok ton, a u nekim slučajevima i verbalna agresivnost (uvrede, psovke, i sl.).

  Vrlo rijetko zaista slušamo ono što izlazi iz tuđih usta, a mnogo češće se prepuštamo sopstvenim interpretacijama tog sadržaja, koji budi određene emocionalne reakcije, pa se odmah spremamo na napad. To zatim proizvodi emocionalni odgovor kod druge osobe, koja interpretira naše riječi na sebi svojstven način i, prije nego što postanemo toga svjesni, nađemo se u začaranom krugu onih „izgubljenih u prevodu“.

  Ono što je zajedničko ovakvim, neasertivnim, vrstama komunikacije jeste to da nas ne dovode do željenog ishoda, te da su i sami odnosi, sa drugom osobom a i sa samim sobom, nakon njih vrlo vjerovatno narušeni.

  Šta je alternativa?

  Asertivnost predstavlja izražavanje vlastitih misli, osjećanja i potreba na iskren i direktan način, koji uvažava prava drugih ljudi.

  Osoba, za koju možemo reći da je asertivna, će ukazati konobaru na to da joj je donio nešto što ona nije naručila, bez podizanja tona i bez verbalne nametljivosti. Drugome će ukazati na grešku, ali i prihvatiti sopstvenu. U slučaju da ne želi da ide negdje, otvoreno će to i reći, bez „uljepšavanja“ i smišljanja izgovora. U slučaju da nešto ne zna, reći će da ne zna. Ona će sa svojim sagovornikom održavati kontakt očima, smijati se, uputiti mu kompliment, znati primiti kompliment, otvoreno reći svom partneru kako se zbog njegovog ponašanja osjeća, te kasirki u prodavnici saopštiti da je cijena na artiklu drugačija od one koju je ona trenutno obračunala.

  Ako vam se ove situacije trenutno čine veoma daleko, ili ste sebe prepoznali u nekim od primjera neasertivnosti, te se već polako počinjete okrivljavati zbog one izmišljene glavobolje od neki dan, podsjećamo vas da je ovakvo ponašanje naučeno i podsticano od djetinjstva. To je bio period kada niste znali za bolje te, da budemo potpuno korektni, niste ni imali neki izbor. Ipak, sada kada to znate i kada znate šta je alternativa, možda možete da ga donesete, naučite nešto novo.

  Odmah vas upozoravamo da su za bilo koju vrstu učenja novih vještina potrebni vrijeme, vježba i upornost. Ovo pogotovo dolazi do izražaja kada počinjete sa upražnjavanjem potpuno novog vida ophođenja u interpersonalnim odnosima, te prihvatanjem osjećanja koje ono nosi sa sobom.

  Kada kažemo prihvatanje, mislimo na to da, zajedno sa svojom napetošću, nekome ponovite da ga niste najbolje razumjeli. Lijepa vijest je da sa svakim novim primjerom i svakom novom vježbom razvijate zdraviji vid komunikacije, odnosa sa drugim i sa samim sobom, a sigurni smo da ni sami ishodi komunikacije neće izostati.

  Trening asertivnosti podrazumijeva učenje i primjenu određenih tehnika komuniciranja, o kojima ćete moći čitati u budućnosti. Za sada vam nudimo neke konkretne preporuke za kretanje u ovom pravcu:

  Primjeri asertivnosti:

  • Kada pomislite da je neko uradio dobar posao, da je dobar u onome što radi ili jednostavno lijepo izgleda danas, pohvalite ga.
  • Kada vas neko pohvali, kaže vam da danas sijate, ne žurite da negirate pohvalu ili kažete da je u pitanju „stara majica”.
  • Prije nego što požurite da zaključite šta je drugi mislio pod rečenim, uzmite sebi malu pauzu, pa ga pitajte: „Šta si mislio kada si to rekao?“
  • Prilikom reagovanja na tuđe riječi, koristite sintagme poput: „Ja mislim“; „Ja osjećam“; „Ja doživljavam“, kako biste autentično drugome dočarali svoju percepciju, te spriječili da svoj lični doživljaj predstavite kao objektivnu činjenicu (jer on to nije :))
  • Otvoreno recite bliskim osobama šta vam je potrebno. Niko od nas ne čita misli.
  • Kada uočite grešku kod drugog, za njegovo dobro je da mu na tu grešku ukažete, a vi sami ćete moći da tolerišete ono malo neprijatnosti zarad toga, zar ne?
    

    Ovo ni jedan roditelj ne sme da dopusti

    Kad kupite neki uređaj i ako na njemu piše da je otporan na udarce, to znači da taj uređaj niko neće štiti. Bacaće ga besomučno, misleći da se nikad neće slomiti.

    Isto je i sa ljudima.

    Osoba koja je dobra, mekana, snishodljiva, spremna na kompromise, zatvara oči pred nedostatcima drugog, uopšte se ne ceni.

    Ljudi cene samo one koji kažu: sa mnom ovako ne možeš!

    Roditelji su poznati kao ljudi koji trpe sve od strane svoje dece. Kao da njima ne smemo da kažemo NE! Ali ako to radite, katastrofa je neminovna. Najviše greške prave roditelji odrsle dece.

    Tu granice moraju na vreme da se postave, piše Stil.

    Donosimo vam 4 stvari koje svom odraslom detetu ne smete tolerisati ili oprostiti:

    1. Manipulacija

    “Mama, ako me voliš, onda ćeš prihvatiti i mog muža”. “Tata, ako me voliš, daćeš mi svoju ušteđevinu da pokrenem posao”.

    Pa, ako ne uradite kako traže, deca se smrtno uvrede i prete kako nikad više neće doći u porodičnu kuću…

    Čista manipulacija! Ovo nikako ne smete da dopustite!

    Roditeljstvo vas ne obavezuje da idete protiv svoje volje i zdravog razuma. I svakako da vaše dete neće nestati iz vašeg života samo zato što imate svoje mišljenje.

    2. Krivica

    Moja prijateljica je sama odgajala sina. Krivicu što je dečak odrastao bez oca nadoknađivala je time što mu je dozvoljavala da radi šta hoće. I sve je bilo uzalud!

    Dečak je odrastao, a za majku nije mario. Uzimao je novac od nje nemilice. Život protraćio i posle majku optužio za to. Danas ona živi samo po njegovim pravilima. Jede ono što joj on dozvoli da kupi, sedi kod kuće – da bi njemu ugodila…Eto gde je dovela krivica.

    3. Moje i naše

    Da li sve treba da se deli u porodici? Još jedna tačka na koju treba obratiti pažnju. Ako vaše dete uzme nešto od vas i ne smatra da je potrebno da to vrati (pa, ja sam ti dete!), Onda treba razmisliti o tome.

    I u roditeljstvu treba da postoje granice. Ako pozajmi vaš novac? Mora i da ga vrati. Izgubila si nasleđeni nakit od majke? Nadoknadi.

    Mnoga razmažena deca smatraju da je potrebno vratiti dug banci, a majka i otac su dužni da daju novac bez povratka. I da obezbede korišćenje drugih resursa koje poseduju.

    4. Nikad ne dozvolite da budete obezvređeni

    Ako je vaše dete završilo fakultet, a vi niste, to ne znači da morate da dozvolite da vam sada “soli pamet.”

    Setite se one izreke i glasno je izgovorite: “Ja sam tebe rodila, ne ti mene!”

    Ako volite da živite na određeni način – ne dozvolite nikome da kritikuje vaš život i da vas preoblikuje prema sebi, pa makar taj neko bio i vaše rođeno dete.

    Pravi uspeh nije da skočite iznad postavljene letvice, već da živite svoj život baš onako kako želite!

    MNOGO RAZLOGA I NACINA POSTOJI DA SE NIKADA NE OSETITE KAO KRPA ILI CAK DA SE TAKO OSECATE SVE VREME. ZAISTA MOZETE MNOGO TOGA DA UCINITE ZA SEBE KORISTECI ISKUSTVO DRUGIH LJUDI ( MOZDA CAK I SVOJE) .TO NIJE PRAZNA FRAZA ALI ZIVOT JE SUVISE KRATAK  I  ZATO NEMOJTE BITI KRPA!
    

    
    

KAD LAZETE DA CITATE

CUNDOKU I KNJIGE ZA KOJE SVI TVRDE DA SU IH PROCITALI, A NISU. GOMILANJE KNJIGA NIJE NISTA NOVO. KAO NI LAGANJE O PROCITANIM KNJIGAMA. PA EVO POCELA JE NOVA SKOLSKA GODINA. MALO DA SE PODSETIMO STA TO BESE KNJIGA I CITANJE.

Mnogi ljudi gomilaju knjige koje unapred znaju da neće pročitati. Cundoku je japanska reč koja opisuje tu strast,Kovanica cundoku je nastala od više reči – “cunde“ (što znači “gomilati“), “oku“ (što znači “ostaviti da odleži“) i “doku“ (“čitati“). Kad bolje razmislimo, mnogi od nas kod kuće imaju gomilu knjiga koje nismo pročitali.

Moderno digitalno doba olakšalo je čitanje literature, da li putem mobilnog telefona, tableta pa kod nekih i putem TV-a. Ušteda prostora je evidentna kao i sam pristup virtuelnoj biblioteci, rekli bi smo, na jedan klik od Vas. Međutim, nešto nedostaje!

Lična biblioteka pravo je blago, a miris papira i šuškanje hartije pod prstima, nezamenjiv je osećaj. U stvari, većina ljubitelja književnosti je ponosna na to, istrajni su u svojoj želji da napune police do maksimuma. Ne trude se da se zaustave sa gomilanjem, jer je rastanak sa komadima pažljivo kreiranih gomila težak, a zaustavljanje sebe od kupovine sledeće knjige je još teze,

Želja za kupovinom više knjiga nego što možete fizički da pročitate za vreme ljudskog života je prilično univerzalna, postoji i određena reč za to: cundoku.
I dok je većina koji su pisali na temu o cundoku, koristila tu reč da opiše stanje gomilanja knjiga, „LA Tajms“ je koristio termin kao imenicu koja opisuje osobu koja pati od sindroma gomilanja knjiga, ili „osoba koja kupuje knjige i ne čita ih i onda ih pušta da se gomilaju na podu, policama i ostalim komadima nameštaja.“

Za cundoku ne postoji sinonim u engleskom jeziku, Oksfordski rečnici su na blogu  definisali ovu reč kao „čin nečitanja knjige nakon što ste je kupili, tipično gomilajući je sa drugim nepročitanim knjigama“. Infromativni sabredit daje nam još konteksta, objašnjavajući da „cundoku skala“ ide od jedne nepročitane knjige do ozbiljne gomile. Upozaravaju da „Svako može patiti od cundoku ’kletve’ na ovaj ili onaj način.“



Prema sajtu „Quartz“ cundoku ima popriličnu istoriju. Pojavio se kao igra reči krajem devetnaestog veka, tokom Meiji ere u Japanu. Na početku se „oku“ u „tsunde oku“ transformisalo u „doku“, što znači „čitati“, ali zato što je „tsunde doku“ malo teško za izgovaranje, fraza se na kraju svela na „tsundoku“. I tako se rodila reč za zavisnike od čitanja.

Kada govorimo o zavisnostima – termin „bibliomanija“ se pojavio skoro u isto vreme kao i „cundoku“.  Tomas Fronal Dibdin, engleski sveštenik i bibliograf, napisao je „Bibliomania“ ili „Book Madness: A Bibliographical Romance“ u devetnaestom veku,  naglašavajući fiktivnu „neurozu“ koja tera one koji pate od nje da opsesivno sakupljaju knjige svih vrsta.

Bibliomanija ima mračnu prošlost, dokumentovana je uglavnom kao pseudobolest koja je inspirisala stvaran strah, a ne kao bezopasna veština nabavke više knjiga nego što imamo vremena da ih pročitamo. „Neki kolekcionari su trošili čitava bogatstva da naprave lične biblioteke“, napisala je Loren Jong za Atlas Obscura. „I dok nikada nije medicinski klasifikovana, ljudi u devetnaestom veku su se stvarno plašili bibliomanije.“



Izgleda da cundoku bolje objašnjava svetliju stranu kompulzivne kupovine knjiga, reč koja budi slike precizno naslaganih tomova, na dašak daleko od rušenja. Iako u našem jeziku ne postoji podjednako lep ekvivalent, niko vas ne sprečava da koristite ovu japansku reč u svakodnevnom rečniku.

„Kao i sa drugim japanskim rečima poput karaoke, cunami i otaku, smatram da je vreme da cundoku uđe u engleski jezik. Još kad bismo mogli da pronađemo i reč koja opisuje nepročitane knjige na vašem Kindlu. E-cundoku? Cundokindl?“, piše Open Culture.

Znate o čemu se radi, poznati su vam likovi, gledali ste film… to je isto kao i da ste pročitali knjigu, zar ne? Pa, čini se da mnogi tako misle, jer je BBC-jeva anketa od pre nekoliko godina pokazala da se veliki deo ljudi pretvara da su pročitali određenu knjigu iako je u stvarnosti nisu ni pipnuli.U onlajn anketi se dalje navodi da je četvrtina ljudi spremna da laže o određenim knjigama za koje misle da je trebalo da ih pročitaju da bi izgledali pametnije, privlačnije i kako bi se uklopili u društvo. Čak 40 odsto ljudi je tvrdilo da je njihov najvažniji razlog za laganje bio da spreče da budu izostavljeni iz razgovora, a nešto manje od jedne trećine je reklo da su slagali kako bi izgledali inteligentnije. Istraživanje, koje je obuhvatilo 2.000 ispitanika u Britaniji, koristilo je informacije da rangira naslove o kojima većina ljudi laže po redosledu. Verovatno očekivano, na listi su se našli Tolstoj, Čarls Dikens (čak tri puta), ali ima i nekoliko "modernih" iznenađenja poput "Pedeset nijansi sive" ili serijala o Hariju Poteru. Ljudi su spremniji da slažu da su čitali klasične romane, jer tako u društvu deluju inteligentnije. Međutim, čak 42 odsto njih svoja znanja o klasicima zasniva na TV adaptacijama i filmovima, ili sižeima koje pronađe na internetu", stoji u izveštaju.

Evo kompletne liste, pa i sami možete da prebrojite koliko puta ste slagali.

1. "Alisa u zemlji čuda", Luis Kerol

2. "1984", Džordž Orvel

3. "Gospodar prstenova" trilogija, Dž. R. R. Tolkin

4. "Rat i mir", Lav Tolstoj

5. "Ana Karenjina", Lav Tolstoj

6. "Avanture Šerloka Holmsa", Artur Konan Dojl

7. "Ubiti pticu rugalicu", Harper Li

8. "Dejvid Koperfild", Čarls Dikens

9. "Zločin i kazna", Fjodor Dostojevski

10 ."Ponos i predrasude", Džejn Ostin

11. "Sumorna kuća", Čarls Dikens

12. "Hari Poter", Dž. K. Rouling

13. "Velika očekivanja", Čarls Dikens

14. "Dnevnik Ane Frank", Ana Frank

15. "Oliver Tvist", Čarls Dikens

 1 6."Pedeset nijansi" (trilogija), E. L. Džejms

17. "Deset malih crnaca", Agata Kristi

18. "Veliki Getsbi", F. Skot Ficdžerald

19 ."Kvaka 22", Džozef Heler

20. "Lovac u žitu", Dž. D. Selindžer

Mobi Dik (1851) Herman Melvil

- Budimo iskreni, verovatno ste pročitali samo dečiju verziju koja je skraćena i koja se usmerava samo na avanture Ahaba i njegovu bitku sa belim kitom. Iako su avanture i anegdote prisutne u originalnom tekstu, one uključuju i mnoge stvari koje mogu biti dosadne i teške mnogim ljudima.

Robinson Kruso (1719) Danijel Defo

- Kao i sa "Mobi Dikom“, i sa Robinsonom Krusoom je stvar ista – ovo je dečiji klasik. Ona priča priču o čoveku koji je bio sam na pustom ostrvu 28 godina, ali ona je mnogo više od toga. Pitanja rase, robovlasništva su veoma teška i naporna i mnogi se odlučuju da preko ove knjige samo pretrče.

  Biblija

- Vrlo je verovatno da su vekovima ljudi najviše lagali da su pročitali ovu knjigu. Većinu njenog sadržaja znamo, ali umesto da je pročitamo, lakše nam je da citiramo pasuse koje smo napamet naučili. 

 Romeo i Julija“

Šekspirova priča o prokletim ljubavnicima koji pripadaju zaraćenim porodicama zasigurno nije podesno štivo za tinejdžersku čitalačku pubilku; Julija nema ni 14 godina kada izvrši samoubistvo zarad ljubavi prema dečaku koga je srela tek nekoliko puta. Ona nije krila svoje emocije. A ova priča nije ni roman, već pozorišna drama; najbolje je upiti je u pozorišnom izvođenju. Kada fenomenalni glumci izgovaraju Šekspirove sočne stihove, lako ćete preći preko zastarelih izraza, a priča će vam ganuti srce, kao i njeni prokleti junaci, koji nikada neće pasti u zaborav.

„Hari Poter i kamen mudrosti“Ako do sada niste pročitali prvu knjigu o Hariju Poteru, verovatno ne postoji ta sila koja će vas na to naterati. Međutim, kada jednom uronite u svet dečaka-čarobnjaka – nema vam povratka. Znate li da je serijal prodat u preko 500 miliona primeraka u poslednjih dvadesetak godina? Verovatno ste čuli da postoji tematski zabavni park, a sigurno ste naletali na razne proizvode, od magičnih štapića do navlaka za posteljinu. Možda ste čak i prisustvovali venčanju sa temom univerzuma Harija Potera. Sve je jasno kao dan. Neki ljudi zaista ne vole svet fantazije. Ali da li ste ikada zapitali da li toliko poštovalaca dela Dž. K. Rouling može da greši?

„Dnevnik Ane Frank“

Mnogi knjigoljupci neće prigrliti knjigu za koju znaju da nema srećan kraj. Ali Ana će vam zasigrno osvojiti srce svojim dnevnikom i naterati vas da zamrzite naciste zbog njene preuranjene smrti – ne zbog poznate floskule: „Uprkos svemu, i dalje verujem da su ljudi u dubini duše zaista dobri“, već zbog njenih brutalno iskrenih opisa kako je to biti tinejdžer koji je neprekidno zarobljen u tajnom skrovištu sa majkom i dečakom u koga više nije zaljubljena. Zapravo, Anina istančana iskrenost o detaljima svakodnevnog života u „tajnom ankesu“ možda će vas podstaći da isplanirate da jednog dana posetite  Amsterdam kako biste uživo videli mesto na kom se skrivala.

„Doživljaji Toma Sojera“

Danas bi tipični primer američkog dečaka iz pera Marka Tvena verovatno dobio dijagnozu ADHD poremećaja. Njegovo neverovatno vragolasto ponašanje počinje već na prvim stranicama kada zamajava tetku Poli, i gotovo da neće prestati sve do kraja knjige. Postoji valjani razlog zašto ova knjiga nije izašla iz štampe još od prvog objavljivanja 1876. godine. Međutim, ako zbog zastarelog slenga, dijalekta i dijaloga ne možete da „svarite“ ovu knjigu, pokušajte sa audio-knjigom ili da pogledate predstavu po motivima iz ove knjige. Kada vam neko drugi čita o Tomu Sojeru, oživeće vam ovog nestaška...

„Gospodar muva“

Evo još jednog primera kada knjiga pokvari čitalačko iskustvo zato što se predoči čitaocu previše rano, samo zato što su junaci deca. Istina je da su junaci Vilijema Goldinga engleski dečaci-školarci nasukani na ostrvu, ali potrebna je zrelost kako bi se razumela tama koju knjiga razotkriva. Ako ste ikada pomislili da odbacite moderan pristup siledžijama uz komentar: „Najbolje je da deca to reše među sobom“, ovaj roman će vas verovatno naterati da promenite mišljenje. Bilo kako bilo, „Gospodar muva“ će vas držati budnim duboko u noć, dok „gutate“ stranice sve do neverovatnog kraja.

„Skarletno slovo“

Ovo je prosto kao pasulj. Iskreno, učinite to sebi i nemojte ponovo da čitate ovu turobnu priču Natanijela Hotorna koja „crvenom slovu“ daje novo značenje. Umesto toga pogledajte film „Easy A“, kao glamurozniji primer rekapitulacije. Jadna mlada Jastira Prin nema muža i (avaj) ostaje trudna. Zbog ovog greha su ona i njena beba prognane iz puritanske kolonijalne zajednice. Ona povrh svega mora da nosi crveno slovo „A“ na svojoj odeći kako bi podsećala druge na svoj izgnanički status. Međutim, teško ju je sažaljevati pošto sve vreme krije identitet oca deteta, licemrenog oženjenog sveštenog lica. Ne postoji iskupljenje, niti srećan kraj, osim možda podsetnika koliko imamo sreće što ne živimo u 18. veku. Hvala Hotornu!

„O miševima i ljudima“

Nemojte da vas zavara broj stranica. Džon Stajnbek je upakovao štošta u ovaj kratki tragični vestern o tvrdoglavom kauboju koji nikako da napusti svog ogromnog, priglupog kompanjona koji ni sam nije svestan svoje snage... i stoga stalno upada u nevolje. Uprkos surovom i sirovom životnom stilu, dvojica prijatelja imaju zajednički san da vode farmu. Kladimo se da ćete na kraju plakati. Ovo je veoma važan  roman,

„Uliks“

Knjigoljupci mogu da dobiju mnogo poena čak i ako samo pokušaju da pročitaju ovaj obimni roman toka svesti Džejmsa Džojsa. Inspirisana grčkim mitom o Odiseju, knjiga prati jedan dan – 16. jun 1904. godine – u životu Leopolda Bluma. Roman je objavljen 1922. godine i pisan je jezikom koji je istovremeno besmislen i briljantan. Ne dozvolite da vam ovo bude jedan od onih romana za koji svi lažu da su ga pročitali: jeste izazov, ali pravi knjigoljupci moraju da ga savladaju. Za dodatni kredit, tu su još dva obimna dela – „Mobi Dik“ Hermana Melvila i „Rat i mir“ Lava Tolstoja.

'Voljena"

 oman Toni Morison je priča o nekadašnjoj robinji i njenim sećanjima, a istražuje teške teme ropstva, trauma i rasizma spajanjem užasnih događaja sa natprirodnim metaforama.

Težak je za čitanje, ali knjigoljupci moraju biti otvoreni za nove načine da razumemo sebe i našu istoriju – posebno kada je sve ispričano lirskom prozom za koju roman nagrađen Pulicerovom nagrado 1987. godine.

Za one koje zanimaju slične teme, tu je još jedno remek-delo: „Boja purpura“ Alis Voker.

 „Isijavanje“

Svaki knjigoljubac bi morao bar na kratko da zaroni u žanr horora, a ima li boljeg načina nego da pročitate delo majstora žanra – Stivena Kinga. „Isijavanje“ je roman koji zalazi u mračne kutke psihe i svako od nas bi barem jednom trebalo da zaplovi tim morem. Možda ste pogledali filmsku adaptaciju sa Džekom Nikolsonom, ali to se ne računa – pravi knjigoljubac mora uvek prvo da pročita knjigu.

„Sto godina samoće“

Kolumbijski autor Gabrijel Garsija Markes je u ovom romanu iz 1967. godine pisao o sedam generacija jedne porodice i stvorio jedno od najznačajnijih dela Latinske Amerike. Istovremeno melodramatičan i besprekorno napisan, ovaj roman mora da se nađe na svakoj polici zbog svoje simbolike, širine i osećaja za istoriju. Ako želite da pročitate još neko Markesovo delo, preporučujemo „Ljubav u doba kolere“.

„Sluškinjina priča“

Jedna od predivnih čarolija romana jeste mogućnost prelaska u potpuno novi svet. Međutim, to mesto  ponekad ume da bude mnogo strašnije nego što bismo očekivali. Takav je slučaj sa distopijskom verzijom Sjedinjenih Američkih Država u bliskoj budućnosti koju je kreairala Margaret Atvud u svom romanu iz 1985. godine. „Sluškinjina priča“ je doživela renesansu u današnjem vremenu zbog Huluove serije koja je adaptacija romana, a prošle godine autorka nam je podarila nastavak koji je osvojio Bukerovu nagradu. Nakon što pročitate i „Svedočanstva“, tu su i drugi distopijski romani koje svaki knjigoljubac treba da pročita: „1984“ Džordža Orvela, „Put“ Kormaka Mekartija i „Vrli novi svet“ Oldusa Hakslija.

„Da Vinčijev kod“

O književnom talentu Dena Brauna se može diskutovati, ali je neporeciva istina da se njegovi romani ne ispuštaju iz ruku. Ovaj roman iz 2003. godine postao je fenomen pop kulture i stvorio potpuno novi žanr: istorijska misterija. Čitaoce priča vodi od jednog traga do drugog kroz uverljiv, ali izmišljen, istorijski ram u kom su se stopili ljudi, mesta, religije i teorije zavere.

„Stubovi zemlje“

Osim što gledaju u budućnost, knjigoljupci vole i da putuju unazad. Jedno od najgrandioznijih dela istorijske fikcije je roman „Stubovi zemlje“ Kena Foleta koji govori o izgradnji srednjovekovne katedrale u Engleskoj. Sa bogato oslikanim likovima i neverovatnom postavkom, ovaj roman iz 1989. godine je istovremeno sveobuhvatan i uzbudljiv – ništa što biste očekivali od romana o izgradnji crkve. Za sve koji vole ovakav tip romana, tu su „Devojka sa bisernom minđušom“ Trejsi Ševalije, serijal „Tuđinka“ Dajane Gabaldon i „Hladna planina“ Čarlsa Frejzera.

Hari Poter

Svaki knjigoljubac mora da pročita serijal koji je deo današnje pop kulture – bez obzira što su ovi romani Dž. K. Rouling tehnički klasifikovani kao književnost za tinejdžere, priča o odrastanju smeštena u fantastičan svet nezaboravnih likova, očaravajućih priča i čarobnjaka toliko je očaravajuća da svako od nas poželi da bude deo tog sveta. Još jedan tinejdžerski serijal koji je očarao planetu i koji treba da pročitate su „Igre gladi“ Suzan Kolins.

„Velika očekivanja“

Siroče koje nalazi svoj put – ne, ne govorimo i dalje o Hariju Poteru, već o Pipu iz „Velikih očekivanja“. Koji god roman Čarlsa Dikensa da odaberete, ovaj ili „Priču o dva grada“ ili „Olivera Tvista“, svaki knjigoljubac mora da se upozna sa autorovim prikazima klasnih odnosa, neprilika siromašnih i dobrih stvari koje ljudi čine. Ako želite nešto savremeniji „dikensovski roman“, tu je Pulicerom nagrađena knjiga „The Goldfinch“ Done Tart.

„Kradljivica knjiga“

Iako smo ovom listom pokrili istorijske romane, Drugi svetski rat je na neki način poseban žanr.

Knjigoljupci obavezno moraju da pročitaju „Svu svetlost koju ne vidimo“ Entonija Dora, ali ako ćete da pročitate samo jednu knjigu koja za temu ima ovaj rat, onda to mora da bude remek-delo Markusa Zusaka iz 2005. godine „Kradljivica knjiga“.

Mlada devojka u nacističkoj Nemačkoj nalazi se u priči koja je istovremeno pravo nadahnuće i potpuna tragedija.

„Iščezla“

Knjigoljupci ne mogu da odole dobroj misteriji, a ovo je verovatno najbolja koja se pojavila prethodnih godina.

Adaptirana je u odličan film čiji je scenario napisala sama autorka, ali je neophodno da je prvo pročitate sa stranica knjige. Naravno, uvek se možete vratiti misterijama poput „Rebeke“ ili bilo kom romanu Agate Kristi, ali je neophodno da se na vašoj čitalačkoj listi nađe ovaj hit Džilijen Flin iz 2012. godine.

Savet: izdvojite određeno vreme za ovaj roman jer nećete moći da ga ispustite iz ruku.

„Lovac na zmajeve“

Roman Haleda Hoseinija iz 2003. godine izaziva knjigoljupce da razmisle o jednom od najvećih problema modernog sveta: konfliktu u Avganistanu.

Ispripovedan kroz priču o dva avganistanska dečaka, roman govori o tome šta se dogodi kada rat stigne u neku zemlju, a jedan dečak izda drugog.

Osnovne teme romana su krivica i iskupljenje, a svaki knjigoljubac mora da pročita ovu moćnu priču.

„Autostoperski vodič kroz galaksiju“

Naučna fantastika nije omiljeni žanr mnogim knjigoljupcima, ali komični roman Daglasa Adamsa iz 1979. godine toliko je zabavan da ga jednostavno morate pročitati. Plus, čita se jako brzo! Ukoliko vam se dopadne, tu su i nastavci – ukupno pet knjiga čini ovaj serijal. Za sve koji žele da dodatno istraže naučnofantastični svet knjiga, tu su „Vremeplov“ H. Dž. Velsa, „Dina“ Frenka Herberta i „Marsovac“ Endija Vira.

1. Demijan, Herman Hese

Hesea smo stavili na prvo mesto, jer smatramo da je on pisac čije romane bi trebalo čitati već u veoma mladom uzrastu. Demijan je, kao i Sidarta, zapravo bildungsroman, odnosno roman o razvoju mlade ličnosti, koji prate specifične zgode i nezgode, spoljne i psihološke, kroz koje prolaze mladi ljudi i izazove sa kojima se suočavaju.

 

Bele noći, Dostojevski

Nepotrebno je napomenuti da Dostojevski važi za jednog od najvećih poznavalaca ljudske duše. A ko onda može bolje i lepše da opiše ljudsku dobrotu, nesebičnost, moralnu čistotu, jake i iskrene emocije od njega. Bele noći, šezdesetak stranica duga novela, savršen je uvod u čitanje ovog velikog ruskog pisca.

 

  Džejn Ejr, Šarlot Bronte

Džejn Ejr jedna je od najuticajnijih književnih heroina svih vremena. Ona je jaka, nesalomiva žena, jača od svih nedaća koje su joj se dešavale od najranijeg detinjstva. Knjiga za sve one koje zanima kako je to izgledalo biti feministkinja (pre nego što je feminizam uopšte bio u modi) u krutom viktorijanskom društvu. 

Majstor i Margarita, Mihail Bulgakov

Osim što je ovaj roman izuzetno teško klasifikovati, jer je u isto vreme i parabola, i satira, i roman ideje, i roman tajne, i roman moderne fantastike, i roman demonizma, takođe je teško i opisati ga u par reči. Možda je najbolje reći da je ovo jedan roman koji menja život, tvoj, vaš, naš, ljudski. Pomera granice, preispituje i postavlja pitanja kojih se bojimo, i da pomislimo, a kamoli naglas izgovorimo.

 Mansarda, Danilo Kiš

Ovo je prvi roman Danila Kiša, koji nas uvodi u kišovsku poetiku, bez koje domaća književnost nikad ne bi bila ovakva kakva jeste danas. Ova knjiga predstavlja izlet u turbulencije mladosti, sažetak „gorućih“ pitanja koja mladalačka dob stavlja pred još nesazrelog čoveka.

Kiša mora da čita svako, a ovo je savršena knjiga za početi.

 

Strana Albert Kami 

Ovaj roman je napisan 1941. u Alžiru, i pre nego što je objavljen, morao je da prođe cenzuru. Od tada, milioni ljudi podigli su ovu knjigu da je pročitaju i sa sigurnošću tvrdimo da se niko nije razočarao.

Ako i vi spadate među one koji odbijaju da se po svaku cenu uklapaju u društvene norme, lako ćete se povezati sa glavnim likom – Mersoom. U svakom slučaju, Stranac je knjiga koja će vas zasigurno naterati da preispitati sve u šta verujete.

 

O Andriću i njegovom najpoznatijem romanu zaista nema mnogo čega novog da se kaže. Na Drini ćuprija je knjiga koju je svako od nas u obavezi da pročita barem jednom u životu i zato je stavljamo i na naš spisak.

Nepoznati identitet tajanstvenog Godoa kojeg Vladimir i Estragon tako uporno očekuju, tema nesigurnog i neodređenog čekanja, nedorečenost u smislu da sam pisac unutar svog komada ne pruža ključ za njegovo tumačenje, otvoreni kraj, sugestivnost arhetipskih slika koje ovo delo priziva, doprineli su tome da Čekajući Godoa postane jedno od najviše tumačenih književnih dela u 20. veku.

Ova drama apsurda esencijalno je štivo za čitanje pre 30te, jer će vam pomoći da shvatite da čitav život stane u razgovor ispod drveta i da je na kraju krajeva to i njegova suština.

 Ana Karenjina, L.N. Tolstoj

Ko je nije čitao, nije ni živeo.

  Farejnhajt 451, Rej Bredberi

Zamislite da živite u svetu u kome je čitanje apsolutno zabranjeno i u kome je potpuno normalna stvar da se knjige spaljuju. Kako preživeti u svetu koji potire slobodnu volju i radoznalost? Saznajte u ovoj genijalnoj knjizi!

 Slika Dorijana Greja, Oskar Vajld

Sudbina mladog Dorijana Greja, ispisana rukom pisca Oskara Vajlda 1890. godine, i danas se smatra jednim od najvećih umetničkih dela u istoriji svetske književnosti. Mladost i lepota, kao tradicionalni motivi u književnim delima, prikazani su u ovom romanu na veoma teatralan način, a koliko su teme vrednovanja površnog estetskog doživljaja aktuelne u današnjem svetu socijalnih mreža – ostavljamo vam da zaključite…

SAD SVAKAKO IMA JOS TIH KNJIGA KOJE SU KAO SVI NA SVETU PROCITALI ! IMA I KNJIGA NASIH PISACA KOJA SE ISTO KAO 'CITAJU'. ZASTO SE TO DOGADJA - JASNO VAM JE. TEHNOLOGIJA NAM JE UZELA ONO NAJLEPSE STO SMO POSEDOVALI. CITANJE KNJIGA OD PAPIRA. I DA NIJE ONIH STO IH GOMILAJU KNJIGE BI POTPUNO ISCEZLE. A I STO BI CITALI KAD POSTOJI INTERNET, TV, BIOSKOP, PA CAK I MOBILNI TELFENO ZA 'CITANJE KLASIKA' ILI POPULARNIH KNJIGA. MADA NE OPRAVDAVAM I CUNDOKU  U POTPUNOSTI OPET GA VISE VOLIM OD PRAZNE TEHNOLOGIJE KOJA NAS TERA DA SA SAZETIM SADRZAJIMA VREDNIH KNJIGA RAVNOPRAVNO UCESTUJEMO U RASPRAVI SA LJUDIMA KOJI SU TE KNJIGE CITALI VISE PUTA. DA LI CITATE  ISTE KNJIGE VISE  PUTA? JA DA!

PALIJATIVNA NEGA I MOC TRENUTKA

 NE ZELIM DA BUDEM DOSADNA I MORBIDNA, ALI DVE TEME SE UVEK IZDVAJAJU  JER TO NS KAO LJUDE OBELEZAVA. RODJENJE I SMRT. RODJENJE JE U REDU AKO VAM NE UKRADU BEBU. SMRT JE U SRBIJI UKRALA DOSTOJANSTVO LJUDIMA KOJI UMIRU OD RAKA. GRCKA MONAHINJA NAM JE POTVRDILA ONO STO  I SAMI ZNAMO ,ALI STALNO ZABORAVLJAMO.

Ne znam za koga su te njene poslednje nedelje bile gore. Trudila sam se da sklonim dete iz kuće, da ne bi gledao raspadanje nekog koga je voleo najviše na svetu, više čak i od mene. Čini mi se da se situacija menjala iz sata u sat, mama je menjala fizionomiju, sve teže je disala, noću sam ostajala s njome, jer joj je tada bilo najteže. Nisam znala kako da je namestim, nijedan položaj nije bio dobar. Potom bi me nakratko uhvatio san, trgla bih se i onda bih je videla. U sred noći, kako sedi na ivici kreveta.

"Što me nisi probudila?", upitala bih je. "Ne znam, umorna si", odgovorila bi mi.

Kada je počela da gubi dah i da se guši, postavljala mi je čudna pitanja o nekim lekovima za koje nisam ni znala šta su niti kada ih je dobila.

- Gde su oni lekovi za spavanje?

- Ne znam o kojim lekovima pričaš.

- Daj mi ih, znam da si ih sakrila negde.

- Mama, nisam ih sakrila, ne znam uopšte ni da ih imaš.

Tada je bila pokretna, ali slaba, nije imala snage da počne sama potragu po kući. Nekoliko dana me je molila da joj nađem te lekove, a onda bi se naljutila, "što sam ih sakrila da se ne bi ubila". Nisam ih sakrila, ali tada sam shvatila da želja za krajem nije tu, jer ne želi više da živi, već zatio što želi da me oslobodi muke.

 

Tako sam je smestila u auto i krenula po bolnicama da potražim bilo kakvo olakšanje. Obišle šest bolnica tog dana. Svuda sam molila da je prime, da joj urade punkciju pluća, daju morfijum, urade bilo šta. Nisu hteli. "Vratite se kući, ona nije slučaj za nas, ne možemo ništa." Pa ko može? Gde se vode ljudi koji umiru u mukama?

Uveče joj je dodatno pozlilo, terminalne bolesnike ne primaju ni u urgentni. Jedna komšinica koja je medicinska sestra je krenula s nama, mamu smo nosili i uneli je u urgentnu službu u Zemunu koja je bila dežurna. Čekali smo tri sata, rekoše da imaju palijativno odeljenje u drugom objektu na Kalvariji gde ujedno borave i stara lica i da tu mogu da je smeste, da joj vade tu vodu iz pluća.

Ušli smo noću u užas koji moj mozak ni dan danas ne sme da obradi. Pre nego što sam je ostavila, pitala sam je da li se predomislila, hoće li da pobegnemo. "Ne brini", rekla je "samo da prodišem, pa ćemo kući." Jedna njena drugarica mi je javila da ima lekara u Zemunskoj i da je obećao da će mama imati adekvatnu negu ako mu platim mito, između 90 i 130 evra i flašu viskija za koji je naznačio koji mora da bude. Odnela sam mu. Pričao je da će se postarati da joj vodu iz pluća izvade što pre, da će je sestre stalno obilaziti, davati infuziju da malo ojača, pomagati do toaleta, da neće biti krvava, da će imati pristojnu negu. Na kraju je prebrojao pare koje sam mu dala, 100 evra, toliko sam imala. Rekao je: "Treba još." Otišla sam da pozajmim novac i odnela mu.

Ostala je tamo šest dana i nisu joj vadili vodu, svaki dan sam je zaticala u sve gorem stanju, u sobi koja je smrdela na izmet, hodnicima po kojima su krvave, uneređene žene puzale do toaleta, prepuštene same sebi. Šestog dana me je ujutru rano pozvala telefonom i rekla da dođem po nju.

Vratila sam je kući. Ti poslednji dani će ostati zaključani, baš kao i naši poslednji sati.

Kad vratim film, jedina osoba koja mi je tada pomogla, jer mi je konkretno rekla šta se dešava i šta da očekujem te noći je bio lekar hitne pomoći koji je došao po mom pozivu. Pitao me je da li sam sigurna da hoću da čujem. Naravno da jesam. Rekao je da će biti krvavo, morbidno, objasnio mi šta se dešava u telu, i da sve može da traje pola sata ali i dan, dva. Umrla je te noći.

Tada sam obećala sebi da ću jednog dana pisati o nedostojanstvenom umiranju.

 

I evo me, posle devet godina sam počela da istražujem, da se raspitujem, razgovarala sam sa stručnjacima za palijativno zbrinjavanje koji su mi rekli da su toliko besni da ne žele da pričaju za medije, jer se plaše onoga što bi mogli da izgovore, proučavala sam odluku o pravima i uslugama socijalne zaštite, poslala sam pitanja Ministarstvu zdravlja nadajući se da se za sve ove godine za bolesne od raka i njihove najbliže situacija promenila, barem malo. Napokon, dogovorila sam posetu odeljenju za palijativno zbrinjavanje u KBC Zvezdara i dobila obećanje da će mi njihovi stručnjaci biti sagovornici. Inicijalno su bili veoma predusretljivi i brzo smo se dogovorili sve. A onda, jedno pomeranje termina. Pa drugo. Stiže treći poziv i javljaju mi da otkazuju zbog bolovanja načelnice odeljenja. Posle mog insistiranja da ipak razgovaram sa psihoterapeutkinjom i sestrama, možda još nekim lekarima, direktorom bolnice, rečeno mi je da nije moguće. Tražim da mi zvanično to napišu. Evo šta mi je stiglo mejlom iz Kabineta direktora kliničko bolničkog centra "Zvezdara":

"Poštovana Ivana, nismo u mogućnosti da ispoštujemo rok za slanje odgovora na Vaš upit iz tehničkih razloga načelnica je odsutna. Kako ne bismo pomerali rok za slanje odgovora jer ne znamo kada ćemo biti u mogućnosti da ih dostavimo, a da ne remetimo Vaš proces rada izvinjavamo se i nadamo se u budućnosti dobroj saradnji."

Mejl koji mi je stigao iz KBC Zvezdara 

Ministarstvo zdravlja do zaključenja ovog teksta nije odgovorilo na moja pitanja o palijativnom zbrinjavanju i pravima terminalno bolesnih ljudi.

Palijativno zbrinjavanje je aktivna nega i sveobuhvatna briga o pacijentima koji boluju od teških i neizlečivih bolesti. Podrazumeva kontrolu simptoma određene bolesti, kao i socijalnu, duhovnu i psihološku pomoć pacijentima. Važno je da u proces palijativnog zbrinjavanja bude uključen tim profesionalaca - medicinske sestre, doktori, socijalni radnici i psiholozi.

Na papiru i u zakonu prava terminalnih bolesnika postoje, ali u praksi za državne institucije oni su potpuno nevidljivi. Ako dovoljno dugo žmure možda ćemo sasvim neopaženo svi mi zaista nestati.

Kada sam svojevremeno pričala sa Vladimirom Manigodom iz "Kontrast izdavaštva" o ovoj temi, a on je imao slično iskustvo i rekao mi je: "Zašto se na kraju krajeva udružujemo u neku zajednicu ako ne da brinemo jedni za druge. Ako se taj temelj izgubi šta nam ostaje? Ništa. Zašto smo tu? Nismo sigurno tu da bih znao da li do Novog Sada mogu da putujem za 25 minuta ili 37. To me ne interesuje. Interesuje me da li će ljudi biti zbrinuti i da li će dostojanstveno umreti. Mislim da se u tom smislu potpuno izgubila svest o tome zašto smo mi deo neke zajednice koja se zove Srbija." Tada je izdata knjiga "Dostojno jest" čiji prihodi od prodaje su bili donirani organizaciji BELhospice koja pruža palijativno zbrinjavanje.

U jednoj privatnoj bolnici koja prima umiruće ljude, najpovoljniji bolnički dan košta 7.900 dinara, davanje hemioterapije je od 12.000 do 18.000 dinara, svaka injekcija od 600 do 1.200, a uvođenje braunile 600rsd, dok je infuzija 1.200rsd. Infuzija sa lekom je 1.600rsd, a pleuralna punkcija 7.500 dinara. A vi saberite sami koliko je novca potrebno za dostojanstveno umiranje. Tek kada zapravo pročitate cenovnik shvatićete koliko toga ima što može da nam olakša kraj. Niko vam nije kriv što niste bogati, niti što ne prihvatate da sistem umiruće gleda samo kao neupotrebljivi deo društva koji nije ni za šta drugo osim za bacanje. Oni nisu deo bilo čije računice, oni su samo trošak. I sve dok se na njih bude gledalo tako, dotle ćemo umirati kao životinje.

Potresna prica jedna od mnogih.  I da u KBC Zvezdara na odeljenje Palijativne nege primaju samo pacijente koje posalje doktor koji je dolazio kuci kod pacijenta. I ostaje samo 14 dana  pa se vraca kuci ??? Mislim, jasno vam je sta hocu da kazem . 

Jos strasnije je prica o deci koja imaju maligne bolesti.  U Belgiji se sa 15 godina deca obolela od najtezih bolesti sama opredeljuju za eutanaziju.

"Pedijatar Alaster Mekaplajn iz Kejptauna, Južne Afrike, tokom svog rada susreo se sa mnogo potresnih priča i loših situacija. On je odlučio da na svom nalogu na Tviteru podeli neka inspirišuća razmišljanja, koja su imali njegovi pacijenti.

Doktor navodi da nijedno dete nije reklo da je želelo više da gleda televiziju ili da više vremena provodi na društvenim mrežama, kao ni da uživaju u prepirkama i svađama sa drugima.

On dodaje da su mnoga deca spominjala svoje kućne ljubimce.

“Volim Rufusa, njegov zabavan lavež me uvek nasmeje“, “Volim kada se Džini tokom noći uspenje do mene i gurka se“, “Bio sam najsrećniji kada sam jahao Džejka na plaži“, neke su od dečjih izjava koje je doktor podelio kada je reč o kućnim ljubimcima.

Kada su govorili o svojim roditeljima, uglavnom su izraž žavali zabrinutost.

“Nadam se da će moja mama biti dobro. Izgleda tužno“, “Tata ne mora da brine, uskoro će me videti ponovo“, “Bog će paziti na mamu i tatu kad ja odem“.

Svi su naveli da vole knjige ili da im roditelji čitaju priče.

“Hari Poter je učinio da se osećam hrabrije“, “Želim da budem sjajan detektiv, kao Šerlok Holms, kad ozdravim“.

Mnogi su naveli da bi voleli da su manje brinuli o tome šta će drugi pričati o njima, a cenili one koji su ih tretirali “normalno”

“Mom pravom prijatelju neće smetati kada mi kosa otpadne“, “Džejn je došla da me vidi nakon operacije i nije ni primetila ožiljak!“

Mnogi od njih vole sladoled, zatim plivanje i plaže, dok su gotovo svi ljubaznost naveli kao najbitniju vrlinu, dok najviše vole ljude koji umeju da ih nasmeju.

“Džoni mi je dao pola svog sendviča kada nisam pojeo svoj. To je lepo“, “Volim kada je ovde sestra za decu. Ona je ljubazna i manje boli kada je tu“, “Moj tata pravi smešne face koje obožavam“.

Svakome od njih najvažnije je vreme provedeno sa porodicom.

“Niko me ne voli kao što me mama voli“, “Mama i tata su najbolji“.

Nakon svih ovih objava doktor skreće pažnju roditeljima, ali i ostalima zaključujući šta je važno.

– Budite ljubazni. Čitajte knjige. Provodite vreme sa svojom porodicom. Zbijajte šale. Idite na plažu. Zagrlite psa. Recite posebnoj osobi da je volite. To su stvari koje su ovi klinci želeli da su radili više. Ostalo su detalji. I da, jedite sladoled – kaže on."

Uvek moze mnogo da se nauci od dece. I u tim najstrasnijim danima bolesti kojoj znas ishod al se nadas da ces biti bolje ili pak da ces dostojanstveno umreti. Zato sam vec i napisala da ljudi grese sto ceo zivot provedu jureci materijalna bogatstva, svadjajuci se i mrzeci  druge ljude. A ljudi ne shvataju sustinu misleci da je taj neki pravi trenutak njihove srece ili prosao ili nije dosao. Greska. Evo sta je rekla poznata monahinja:  – Vreme koje sada proživljavate, osoba koju srećete sada i ovde, posao koji radite u ovom sadašnjem trenutku, oni su uvek najznačajniji u vašem životu – bila je jasna monahinja.

ZATO NEMOJTE GUBITI DOSTOJANSTVO I NEDAJTE DA VAM GA UZMU NI U POSLEDNJIM CASOVIMA SVOG ZIVOTA.  TO JE NAJVREDNIJE STO IMATE. UZIVAJTE U SADASNJEM MOMENTU MA KAKV ON BIO. A ZA ONE KOJI NAM KRADU DECU I DOSTOJANSTVO UMIRANJA VALJDA SLEDI NEKA KAZNA I TO ISTE JACINE I VREDNOSTI KOJU IMAJU NJIHOVA ZLODELA.