DECA SLAVNIH LICNOSTI

 POMINJALA SAM PRICU DECE KOJA SE RODE POD KROVOM SLAVNIH LICNOSTI. TERET SLAVE RODITELJA I BOGATSTVO KOJE NIJE ZASLUZENO SVOJIM RADOM CESTO OD TE DECE PRAVI KRIMINALCE ILI ZAVISNIKE ILI OBA ZAJEDNO. MEDJUTIM, OPRAVDANJE ZA DECU POSTOJI JER RODITELJI PRAVE GRESKE OD SAMOG POCETKA. OVDE CU POCETI RECIMO SA NACINOM OBLACENJA ,PA CU SE OSVRNUTI I NA DRUGE NACINE EKSPONIRANJA DECE SLAVNIH LICNOSTI. OVO STO PISEM O HOLIVUDSKIM ZVEZDAMA NAZALOST NORMALNA JE POJAVA I U SRBIJI GDE SE SLAVNE LICNOSTI ODUVEK POISTOVECUJU SA SVETSKIM POZNATIM LICNOSTIMA  U LOSIM HOLIVUDSKIM MANIRIMA.

Poznato je da kada slavne ličnosti dobiju dete, svi, kako mediji tako i fanovi, pomno prate njihovo odrastanje – od izlaska iz porodilišta, preko pojavljivanja u javnosti pa do prvih koraka i modnih kombinacija.

Pod lupom javnosti, deca slavnih teško da imaju normalno detinjstvo, jer im je sve dostupno i žive u luksuzu od rođenja. Stalno su pod budnim okom paparaca i susreću se za raznim komentarima i kritikama. Nije tako redak slučaj da deca poznatih kroz način oblačenja ili ponašanja žele da iskažu svoj stav ili da budu primećena. Zbog toga smo imali prilike da vidimo da su ćerke slavnih roditelja bile i više nego neprimereno obučene u javnosti, što je izazvalo raspavu u celom svetu: Da li je zaista u redu da devojčice nose dekoltirane haljine ili visoke potpetice?Rasprava je ponovo nedavno pokrenuta na nedavno održanoj Nedelji mode u Parizu, a mi vas u nastavktu teksta podsećamo na izdanja ćerki slavnih ličnosti koja su šokirala svet.

Viktorija je na ovogodišnjoj Nedelji mode u Parizu predstavila svoju novu kolekciju, a društvo joj je, očekivano, pravila i porodica. Međutim, pažnju svih ukrala je Harper koja je prošetala u haljini sa čipkanim bretelama i dubokim dekolteom, a look je upotpunila patikama . Viktorija je optužena je od strane pojedinaca na internetu da je loša majka, jer je ćerki dozvolila da obuče po mnogima provokativnu haljinu.

"Degutantno", "Pusti dete da bude dete", "Ovo tako nije za devojčicu od 11 godina", "Ovo je tako pogrešno na mnogo nivoa", samo je delić onoga što se moglo pročitati na mrežama.

Kim Kardasijan  je jednom prilikom otkrila kako je njenoj najstarijoj ćerki apsolutno sve dopušteno. Takođe, je nedavno ispričala i da Nort prolazi kroz gotik fazu, te da sluša stari rok i metal, nosi crnu šminku i odeću i lepi privremene tetovaže po licu. Ipak, malo ko je bio spreman za izdanje u kojem se Nort pojavila na ovogodišnjoj Nedelji mode u Parizu. Naime, 9-godišnjakinja se pojavila u neobičnim pantalonama sa zvezdicama i majcom sa natpisom, a look je upotpunila zastrašujućom kožnom maskom koja je u potpunosti prekrivala njeno lice i koja je imala dva roga na zadnjem delu. S obzirom da smo u prošlosti i Kim i Kanjea videli sa ovakvim maskama na licu, jasno je da je ovo samo logičan sled događaja. Mnogi su ove poteze okarakterisali kao morbidne, te isto mišljenje dele i za malu Nort koja biva sve ekstremija u svom ponašanju.

 Cerka Toma Kruza i Kejti Holms, Suri Kruz, od samog rođenja je tema tabloida širom sveta. "Kejti Holms dozvolila ćerki da obuje štikle". Ovakvi naslovi su bili jako popularni 2009. godine, kada je Suri imala svega tri godine i, zaista, obožavala je dečje štiklice. Tih dana smo po medijima mogli da vidimo slike na kojima devojčica iz vrtića izlazi sa cipelama koje, po mišljenju mnogih, njena mama ni slučajno ne bi smela da joj dozvoli da nosi.

 Ćerka Anđeline Džoli i Breda Pita, Šajlo Džoli Pit, definitivno važi za dete slavnih koje izaziva najviše interesovanja. Prethodnih godina Anđelininu i Bredovu ćerku mogli smo da vidimo samo u muškoj garderobi i sa kratkom frizurom, dok je situacija danas dosta drugačija. Slavni par izjavio je da je njihova ćerka imala samo dve godine kada je prvi put rekla da želi da se oblači kao dečak. Tako je Šajlo, dok je još uvek bila dete tražila da je šišaju na kratkoi da je zovu Džon. Krišom je krala odeću svoje braće i nosila, jer joj se njena nije sviđala. Onda ju je majka samo pustila da nosi šta želi. Mnogi su komentarisali kako je ovo potpuno pogrešno i da deci ne treba dozvoljavati da rade baš sve što požele, već ih treba usmeravati.

Prica o Fibi Gejts vam moze najbolje docarati o cemu pricam. Fibi je rođena 14. septembra 2002. godine u Vašingtonu, a trenutno živi u eko vili svojih roditelja na jezeru, vrednoj 124 miliona dolara.Gejtsova deca su odrasla u kući koja je imala trampoline, veštačku plažu napravljenu od karipskog peska. Imanje je okruživala veštačka reka u kojoj su plivale ribe, a imali su i otvoreni i zatvoreni bazen.Fibi je osnovno obrazovanje stekla u baletskoj školi, a kasnije je pohađala školu specijalizovanu za glumu i ples. Studirala je u Školi američkog baleta u čuvenom Linkoln centru u prestižnoj školi Džulijard.

Ovako pocinju skoro sve price dece rodjene u luksuzu i dece koja nisu dozivela nikakva ogranicenja ni u novcu ni u ponasanju. Kakve je posledice to ostavilo na njih citamo svakodnevno u tabloidima. Ponavljam da su deca najmanje kriva za to.

Mame u Srbiji, prateći svetske trendove, rešile su da svojoj deci farbaju kosu da bi na društvenim mrežama bila simpatičnija! Naravno, sa simpatijama ide i više lajkova, a samim tim i veća popularnost za roditelje. Doktori kažu: To je opasno!

I frizeri i lekari upozoravaju da je blajhanje kose tako male dece opasno.Naime, ova tema dospela je u žižu javnosti kada je Demi Luci, koja sebe naziva „najkul mamom“, na društvenoj mreži Tiktok objavila snimke u kojima pokazuje svoju petogodišnju ćerku kod frizera, i to tokom blajhanja.a neupućene, blajhanje podrazumeva izbeljivanje kose uz pomoć hidrogena i blanša, supstanci koje mogu lako da dovedu do opekotina, alergija i drugih reakcija na koži.

Mama Demi je onima koji nisu podržali nju i njenu ćerku odgovorila krajnje detinjasto:

- Ona je, kao i svaka devojčica opčinjena jednorozima i barbikama koje imaju roze i plavu kosu, te je želela da izgleda poput njih. Kupile smo privremeni roze šampon, ali ona nije bila zadovoljna. Odlučila sam da je odvedem kod profesionalca i da sve bude u redu. Uostalom, ona je moje dete i uvek ću odgovarati na njene želje - rekla je Demi.

"Trebalo bi da joj objasniš da je lepa takva kakva jeste. Isto je meni uradila majka kada sam imala šest godina, pa mi je posle trebalo 18 godina da ponovo zavolim sebe i svoju prirodnu kosu“, napisala je jedna devojka.

Treba naglasiti i da se to može desiti ne samo greškom frizera, već i kod onih kod kojih ranije nisu pokazivali osetljivost.

Frizerka Milica Jović kaže da nije često, ali da i u Srbiji ima roditelja koji dovode i tako malu decu na farbanje.

- Pre neki dan je mama dovela dečaka koji je hteo šatiranje, da bi ličio na nekog sportistu, ali smo došli do toga da ipak nije za njega jer je čuo da mora dugo da sedi sa kapom u salonu - rekla je ona za Alo!

Ljiljana Bajčetić ima dugogodišnje i bogato iskustvo, iz kog zna da želja za farbanjem dolazi kod svakog deteta kad-tad.

- Uglavnom su to starija deca, sedmi ili osmi razred. Posavetujem ih da je možda bolje da sačekaju sa farbanjem, a ako baš to žele, predložim nešto mirnije, neprimetnije. Kada bi došlo dete od pet godina sa tom idejom, ja bih odbila. Mislim da roditelj mora u to vreme da odlučuje po savesti i zdravom razumu, a ne po idejama deteta - kaže Ljiljana i dodaje:

- Imamo sprejeve u boji, pa ako dete želi neku interesantnu frizuru, to može da se odradi da bude bezbedno i da se skine pri prvom pranju.Prema rečima dr Olge Osipov, dermatovenerologa, bilo koja farba, a pogotovo ona trajna, može ozbiljno da ošteti kožu i kosu deteta i da stvori trajne alergije, koje ostaju do kraja života!

- Dečja koža i kosa su tanje nego kod odraslih i samim tim i osetljivije, posebno koža glave, tako da se lako ošteti. Kosa je finija i sve što ulazi u dlaku je opasno po nju. Čak ni one farbe koje se odmah ispiraju nisu preporučljive za decu ispod osme godine. Kada su u pitanju one privremene, među koje spada na premer kana, takođe mogu da izazovu burne reakcije poput opekotina - kaže doktorka, i upozorava:

- Kod trajnih farbi su i sva neželjena dejstva mnogo izraženija, posebno jer u njihov sastav ulaze hemikalije koje su opasne i za odrasle. Oštećuju folikul dlake, a onda izazivaju i različite stepene iritacije kože, tako da se one nikako ne bi smele primenjivati kod dece mlađe od 16 godina - zaključila je dr Osipov.Znaci ovo zvuci potpuno neverovatno.

IAKO JE NORMALNO DA SE 'ZVEZDE' PONASAJU DRUGACIJE OD OSTALIH LJUDI IPAK BI TREBALA DA POSTOJE OGRANICENJA KAD SU U PITANJU DECA. JER DECA MORAJU BITI ZASTICENA PA MAKAR I OD SOPSTVENIH RODITELJA KOJA JE SLAVA NARAVNO PROMENILA I KOJI SU I SAMI IZGUBILI 'KOMPAS'. DECI SU RODITELJI UZORI. A ZAMISLITE DETE KOJE JE OKRUZENO POZNATIM LICNOSTIMA I PAPARACIMA, KOJE ZIVI U LUKSUZU I DOBIJA SVE STO POZELI. A STA SE DESAVA KAD NEMA VISE STA DA POZELI A IMA TEK 21  GODINU ILI JE TEK PUNOLETNO ( MISLIM NA NASU DECU)? DOSADA DOVODI DO ZAVISNOSTI I ODAVANJA KRIMINALU ILI TOTALNOM PADU MORALA. OBICNA DECA GLEDAJUCI PUTEM INTERNETA TAJ DIVNI SVET U KOME JE SVE GLAMUROZNO ZELE ISTO TO I  POSEZU ZA SVIM I SVACIM NE BI LI DOSEGLI DO  TAKVOG ZIVOTA.  PONAVLJAM,ZASTITIMO DECU PRE NEGO STO BUDE KASNO. SVE SU TO NASA DECA.

 

MONSTRUMI

 OKTOBAR JE MESEC ZA KNJIGE,MISTERIJE, MONSTROUZNOSTI,NOC VESTICA.STETA STO OVI MONSTRUMI NISU IZ KNJIGE, FILMA ILI BAJKE.  ONI SU STVARNI I PITAM SE KAKO JE MOGUCE DA POSTOJE?! OVO NIJE PRICA ZBOG POVECANJA PUBLICITETA. NAPROTIV- UZASNO JE STO UOPSTE POSTOJE OVAKVI MONSTRUMI. PISEM OVO ZA TO STO RODITELJI TREBA DA RADE SAMO ZA DOBROBIT SVOJE DECE. I TO OBA RODITELJA NARAVNO. SVOJE NESUGLASICE PREKO DECE NE BI SMELI DA RESAVAJU. TO JE ZLOCIN!

Pored Marka B., koji je udavio ćerku, još četvorica očeva u Srbiji izvršila su porodični masakr - Marko Nikolić, Dejan Krstičić, Arpad Sabo i Borislav Zornić

Kada otac ubije svoje dete, kao što je to 4. oktobra uradio Marko B. (35) iz Vršca, kada je zverski udavio svoju ćerku Petru B. (2) u posudi za vodu, ledi se krv u žilama! Nažalost, ovo nije usamljen slučaj proteklih godina, jer je bilo očeva koj su svojevremeno klali svoju decu, lomili im lobanju i bacali ih kroz prozor.

Marko Nikolić, Dejan Krstičić, Arpad Sabo, Borislav Zornić - to su očevi koji su bez trunke ljudskosti ubili svoju decu! Nema opravdanja i razloga koji bi mogao normalnu osobu da natera na ovako svirep zločin. Da su ove ubice mogle biti sprečene, da je nešto ukazivalo da će počiniti ovakav zverski zločin - jeste, jer su njihove supruge prethodno nadležnima prijavljivale da postoji nasilje nad njima, pa se od 4. oktobra opet postavlja pitanje: Da li su očevi spremni da ubiju svoje dete kako bi napakostili svojoj ženi?

Planirani zločini

- Kada je roditelj spreman da ubije svoje dete, to je ozbiljan i dubinski psihički problem. Svi ovi zločini su isplanirani i mahom su se dogodili jer se roditelji tog deteta nisu slagali. Naime, ova ubistva su slična i po tome što su očevi patili od neke psihičke bolesti i što su bili nasilni prema ženama - kaže naš sagovornik i dodaje: Kada žena odluči da pobegne od nasilnog supruga, tada dolazi do "buđenja zveri". Muškarac tada na sve načine želi da povrati ženu, a kada ga ona iznova i iznova odbija, on kuje plan i sveti joj se ubistvom njihovog deteta.

Nažalost, upravo tako je bilo i pre šest dana, kada je Marko B., samo sedam dana pre zločina, osuđen zbog nasilja u porodici. Podsetimo, sumnja se da je Marko B. ubio ćerku jer ga je žena prijavila za nasilje i što je pokrenula brakorazvodnu parnicu. Kobnog dana on je uzeo slobodan dan na poslu i doveo ćerku Petru kod sebe u iznajmljeni stan. Inače, Suzana se žalila na odluku Centra za socijalni rad, koji je dodelio i njemu starateljstvo i dozvolu za samostalno viđanje, s obzirom na to da je on osuđen, ali i psihički bolestan, čovek koji ima čak dve dijagnoze.

Nema male Petre

- Na dan ubistva malena Petra je više puta zvala majku na video-poziv i govorila joj: "Mamice, dođi, dođi kod nas, mnogo nam je lepo ovde". Ispostavilo se da je on terao dete da to priča kako bi namamio Suzanu. Ona nam je posle rekla: "Imala sam loš osećaj, mislila sam da je preko deteta planirao da me dovuče u kuću i da me ubije" - podseća sagovornik. Suzana je najavila za četvrtak susret s novinarima kako bi, kako je rekla, otkrila ko je kriv za smrt njene ćerke.

Marko Nikolić Jedno od najmonstruoznijih ubistava desilo se 12. jula 2017, kada je Marko Nikolić (43) ispred Centra za socijalni rad u Rakovici pred svoju bivšu partnerku Maju Đorđević (38) bacio njihovo četvorogodišnje dete Mihaila, koga je prethodno ubio, a potom izvadio nož i nju iskasapio. Nikolić je kobnog dana detetu dao tablete za smirenje, a potom udavio mališana. Ovaj zločin je počinio jer bivša nije želela da mu se vrati, a trpela je dugogodišnje maltretiranje. Ubica nije dočekao presudu za zločin jer je izvršio samoubistvo u zatvoru 30. decembra 2017.

Profesor fizičkog vaspitanja u Štrpcu Dejan Krstičić počinio je jeziv zločin 2017. godine, kada je naočigled supruge Ane kuhinjskim nožem ubio njihovog sina Nemanju, starog dva meseca, a sigurne smrti nesrećna žena spasla je drugog sina Danila, inače blizanca, jer se rvala s mužem. Dečak je preminuo na putu do bolnice, a njegov brat je imao teške povrede i jedva je spasen u Kliničkom centru u Nišu. Kasnije se ispostavilo da je ubica bolovao od šizofrenije.

 U novosadskom naselju Veternik 16. avgusta 2016. Arpad Sabo zaklao je prvo svoju suprugu Slavicu, a zatim ubio njihovu ćerku Nikolinu, staru svega četiri meseca, tako što joj je bacio sto na glavu. Monstrum je iskasapio i dete i ženu, a nakon toga se hladnokrvno okupao, presvukao i krenuo da pobegne. Bebi je presudio rezanjem grkljana, ali je krvnik pre toga snažnim stiskom ruke detetu polomio obe temene kosti glave. Osuđen je na 40 godina zatvora.

 Monstruozan zločin dogodio se 9. januara 2015, kada je Borislav Zornić u ranu zoru izbacio kroz prozor stana u centru Beograda svoju tek rođenu ćerku, staru 15 dana. Zločinu je prethodila svađa među roditeljima bebe, a Zornić je hladnokrvno otvorio prozor i bacio bebu s visine na beton. Nesrećna žena uzela je drugo dvoje dece i pobegla iz stana. Posle zločina je histerisao i vrištao, a nakon toga je zaspao na saslušanju. Zornić je bio psihički bolestan, ali nije uzimao terapiju.

Kurteš Kurteši (28) ubio je od batina svog sina Darka Milanovića (14 meseci) jer mu je smetao njegov plač!

Monstrum je zgrabio dete za noge i tresnuo ga desetak puta o sto! Potom ga je bacio na zemlju i krvnički išutirao, da bi ga na kraju onesvešćenog od udaraca stavio u krevetac, pokrio i mirno legao u krevet!

Beba je prebačena u bolnicu tek nekoliko sati kasnije kada se kući vratila majka Gorjana Milanović (35). Lekari, nažalost, nisu uspeli da spasu malog Darka, i on je preminuo u Urgentnom centru.

Doktori su tada rekli da je nesrećna beba imala "jezive povrede" - višestruke prelome lobanje i strašne povrede unutrašnjih organa.

 Borislav Zornić iz Beograda posle svađe sa suprugom sa trećeg sprata zgrade u Beogradu bacio bebu staru 15 dana.  Nesrećna beba je sa visine od nekoliko metara pala na beton, u Drinčićevoj ulici broj 9, i na mestu ostala mrtva. Zločin je počinio u trenucima nervnog rastrojstva, a ustanovljena mu je klinička dijagnoza paranoidne šizofrenije. Ekipa Hitne pomoći nije mogla samostalno da obuzda razjarenog Borislava Zornića, pa joj je u pomoć priteklo nekoliko policajaca. Svi zajedno, jedva su savladali čoveka koji, kako saznajemo, ima oko 120 kilograma i visok je više od dva metra..

Nakon što je ubio svoju ćerkicu i dalje je bio vidno agresivan i kao u stanju bunila. Komšije kažu da je neprekidno ponavljao “Bebo, bebo”. Data mu je injekcija za smirenje, posle čega je vozilom Hitne pomoći i u pratnji policije prevezen u Kliniku za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević". Nakon ukazane pomoći smešten je u zatvorsku bolnicu.

Borisav je ubrzo osuđen, a odmah je priznao da je bebu ubio "jer mu vera ne dozvoljava da ima troje dece".

 Aleksandar Azirović (20) iz Bora je u novembru te godine pretukao i udavio ćerkicu od 19 meseci. Kobnog dana Azirović je zaustavio policijsku patrolu u Ulici internacionalnih brigada, u centru Beograda i zatražio da pozovu Hitnu pomoć, jer mu "dete ne diše".Kada je policija primetila da devojčica ima povrede, otac je rekao da je "pala sa kreveta". Posle obavljene obdukcije utvrđeno je, međutim, da je devojčica pretučena tupim predmetom na smrt. Beba u bolnicu primljena sa povredana jetre i slezine, prelomom čeone kosti i obostrane prelome slepoočnih kostiju i da je tamo preminula. Na njoj su bili čak i tragovi davljenja.

 

Svi ovi zlocini ukazuju koliko su psihicke bolesti prikrivene i koliko malo znamo o njima. Svakako da su zene bile upucenije u psiholosko stanje oceva svoje dece ,mozda bi se ove tragedije i izbegle. Mozda? Ali kazem da je jako tesko znati sta se deseva u glavama psihopata i monstruma. 

Psihijatrija objašnjava da je ubistvo deteta uvek pokazatelj ozbiljne psihopatologije, jer je roditeljski instinkt urođen, a ljubav prema deci bezuslovna.

Bilo da je u pitanju bolesna ljubomora pa se jezivim cinom ubistva zajednickog deteta muz sveti zeni, bilo da samo nevino dete svojim placem ili bukom izazove bes u ocu opravdanja nema! 

UOPSTE NE MOGU DA ZAMISLIM NACIN OSVETE ZENI KOJA TE OSTAVILA. BOLESNA LJUBOMORA JE ZAISTA TESKA BOLEST. ZENE BI MORALE DA JE PREPOZNAJU I NA VREME SPASU ZIVOTE DECE I SVOJE. CENTRI ZA SOCIJALNI RAD IMALI SU VEC NEKOLIKO PROPUSTA. A PROPUSTAU OVIM SLUCAJEVIMA NE SME DA BUDE. NISTA MANJE STRASNO JE UBITI BEBU JER NE PRESTAJE DA PLACE. BOZE KAKVA TEMA. KAZNA ZA OVA DELA NE POSTOJI. KAKO  KAZNITI BICE KOJE CINI OVA MONSTROUZNA DELA? ZAISTA SE NADAM DA SAMO BOLESNI LJUDI TO RADE I ONDA NE MOGU NI DA RAZUMEJU BILO KAKVU KAZNU. KAKO JE ZENAMA KOJE OSTANU BEZ DETETA, A UBIO IH JE OTAC COVEK KOG SU VOLELE I VEROVALE MU!!!

ODLAZAK VEOMA POSEBNE OSOBE

 ISTINA JE  DA SE NIKADA NE MOGU NACI PRAVE RECI KADA UMRE OSOBA KOJA NAM JE DRAGA. IPAK PROBACU DA SAKUPIM NEKE EMOCIJE OD NAS KOJI SMO JE POSTOVALI I VOLELI JER ONA JE BILA 'ZENSKI DUSKO RADOVIC' ILI DUSA BEOGRADA, GORICA NESOVIC NIJE BILA OBICNA VODITELJKA (OD NEKIH VODITELJKI DANAS MENE JE SRAMOTA UMESTO NIH) ONA JE UNOSILA SVOJOM TOPLINOM RADOST U TMURNA JUTRA SADASNJICE. UMRLA JE DAN PRE SVETSKOG DANA OSMEHA ZENA PRELEPOG ISKRENOG OSMEHA KOJA BI I NAMA UVEK IZMAMILA OSMEH. VELIKA TUGA U MOM  SRCU I VELIKA PRAZNINA NA MEDIJSKOM PROSTORU,

Svetski dan Osmeha ustanovio ga je Harvi Bol, grafički umetnik iz Masačusetsa koji je i autor čuvenog smajlija.

On je pomislio kako bi bilo lepo da postoji dan, kada će ljudi jedni drugima činiti samo dobre stvari i kada će se potruditi da obraduju jedni druge.

Početkom oktobra 1999. godine, rođen je „praznik“ osmeha koji se obeležava prvog petka u oktobru.

„Nikad nemojte žaliti zbog nečega što vam je jednom izmamilo osmeh.“ kineska poslovica

EVO MALO INTERVJUA, PRICA, SECANJA KOJI MOGU DA DOCARAJU SAMO DELIC VTLOPOSEBNE GORICE NESOVIC - ZELIM DA ZADRZIM SECANJE NA NJU.

- Htela sam da budem učiteljica. To je najromantičnije zanimanje. Ali, upisala sam 8. gimnaziju, prevodilački smer. U moje vreme se dosta čitalo, nije bilo ni kompjutera, ni bilo kojih drugih tehnologija. Radio, TV i knjiga. Promenila sam nekoliko fakulteta. Najpre sam studirala spoljnu trgovinu, ostalo još malo, pa sam odustala. Posle gimnazije sam počela da radim u Omladinskoj emisiji na Studiju B “Ritam srca”. Iako o novinarstvu nisam razmišljala, nekako se desilo. Toliko sam se zaljubila u radio, da je sve drugo bilo manje inspirativno. Onda sam upisala pedagogiju, ali pošto je bio samo test znanja bez najavljenih tzv.psiho testova... Demonstrativno sam podigla dokumenta. To je bilo doba kad smo svi mislili da možemo i moramo da menjamo svet "možda među upisanima ima psihopata, latentnih ubica...a to niko ne proverava, već samo traže definicije..." Onda sam upisala poljski jezik i književnost.Bilo je divno, nas petoro, profesori fenomenalni... U svom tom traženju sebe, radila sam sve više. Dobijala sam i klasične smene u Studiju B. Bilo je perioda kada sam u sedam radnih dana imala osam smena na radiju. Takav tempo je morao nešto da žrtvuje, a ja Radio nisam ni po koju cenu htela da žrtvujem. Ali, gotovo svi u mojoj, toj radijskoj generaciji, su prošli kao ja. Svi smo studirali, menjali fakultete ne bi li mogli da uskladimo obe stvari...nemoguće. Na Studiju B sam počela 1982. U “Ritmu srca” smo učili osnovne novinarske forme, dobijali zadatke ali ih i sami smišljali. Prvi urednik bio nam je Vladislav Bajac, muzički je bio Petar Janjatović...Bilo je fino društvo. Onda su nas urednici Studija B angažovali i za "pravi radio". Trema me je razbijala u početku, ali što je sigurnost rasla, to se trema pretvara u prijatne žmarce.Svi su nas učili i mi smo učili od svih. Spontanost i neposrednost od Dragana Jelića, provokaciju od Marka Jankovića, perfekcionizam od Slobe Konjovića, muziku od Fakija i Vučka, da je važnije šta pričaš nego kako pričaš od Đoke Vještice, da nije teško rano ustajati od čika Duška Radovića. Dobri duh i večita mladost Velje Pavlovića, pomogla nam je da se ne osećamo kao "klinci" koji nemaju pravo na reč. Na Studiju B sam bila do 1989. godine, a onda smo mi iz “Ritma srca” i ekipa iz Indexa 202 napravili B92. Tako smo svi prirodno prešli. '92. sam otišla iz zemlje, bila 3,5 godine na Kipru, a onda se '95. ponovo našla u Studiju. B. Osnivanje nove gradske radio stanice bio je izazov, zato sam presla na City radio i tamo bila 3 godine, a onda se opet vratila na B92. Kad sam se vratila na B92, radila sam vikendom Jutarnji program. Moj sin je bio mali i bilo je zgodno što je sve moglo da se uskladi. Dragana sam upoznala kada sam se vratila u B92. Trebalo je da se nađu dva voditelja koja će svakog jutra da rade. Nije bilo nekog raspoloženja za rano buđenje, ali mi koji smo imali malu decu, znamo da to nije najstrašnija stvar, tj. da je jutro najlepše doba dana. Dragan i ja smo se prepoznali po energiji, po sličnim modelima vaspitanja kojih se sa radošću sećamo, kao i svih "gluposti" iz prošlosti koje nekako više u našim glavama.Sami smo sebe predložili i u prvom razmatranju te ideje smo odbijeni kao "matori". Međutim, naš koncept je ipak pobedio i evo, deset godina kako radimo punom parom. - U 92-jci sam provela najlepše dane svoje rane i kasne mladosti, kao i dobar deo zrelog doba. To je kao kad živite u stanu, lepo ga sređujete, renovirate po više puta, prekrajate sobe i zidove i shvatite da je vreme za novi stan, pa sve ponovo. To je ekstra adrenalin koji pokreće ceo organizam. Mi smo napravili svoju malu produkciju i odlučili da probamo. Više puta sam rekla, da mi koji radimo u elektronskim medijima, često ostajemo sami sebi nedorečeni. Sve je brzo, kratko, jasno...

KOLUMNA NAPISANA 2 DANA PRE PRERANE SMRTI 06.10.2022.

Želim da imam i trošim prilike. Ako se ne dese same od sebe, ja ću da ih proglasim. Ne mora svaka da bude specijalna. Uostalom, tih specijalnih u životu ima jako malo.

Kad otvorim ormar, pun kʼo oko. Po dve-tri stvari na jednoj vešalici, nema mesta ni za šta. Kad treba da se obučem i izađem, po petnaest minuta razbijam glavu, ne znam (nemam) šta da obučem.

Lep, novi sako, kupljen pre više od petnaest godina u L. Ashley, nežan cvetni dezen… ccc… nije mi to za dan, to čuvam za neku priliku.

Pantalone, tri puta obučene, nove… i njih čuvam za neku priliku.

Od tuceta belih košulja, dve su mi velike, tri imaju preveliki dekolte, jedna se malo ofucala, tri su mi već dosadile, a tri čuvam za neku priliku. Majice ispadaju na sve strane… Ormar mi je krcat stvarima koje ne nosim, već ih čuvam za neku specijalnu priliku.

Šta u Srbiji znači prilika?

Nekada se za mladog, zgodnog, situiranog momka govorilo da je „dobra prilika”. Sad je ta prilika uglavnom u besnom automobilu, stariji, ne mora da bude zgodan… 

Prilika je bila kad sam išla u banku da potpisujem ugovor o kreditu za stan, kad slavim svoj ili detetov rođendan (ali tada obučem farmerke i nešto komotno da mogu da jurcam, da mi bude udobno kad imam goste), razgovor za novi posao, Nova godina, pa godišnjica firme… Svega nekoliko prilika u jednoj godini.

Kad pričam s prijateljima, onako dnevno – šta se radi, šta ima i tako to… svi se žale na „male gluposti koje zagorčavaju život i dan”. Te svekrva zove tri puta dnevno da pita da li se dete sprema za maturu, te komšija se stalno parkira na „mom mestu” , „u pošti gužva do ulaznih vrata, da poludiš”, „gužva u saobraćaju petkom”… Realno, kad pogledam – sve same sitnice. Na svu sreću.

Često se pitam zašto lepe sitnice manje primećujemo od onih loših. Zašto pamtimo loše sitnice, a ne one lepe? A ima tih dnevnih sitnica napretek. Prva jutarnja kafa vikendom – kad osetim miris, već mi lepo. Dok se kuva, uzmem kašičicu maminog slatkog od višanja. Poslednja tegla, pa ga štedim. Uz popodnevnu kafu ide ratluk od ruže, mekan kao duša (od Bosiljčića).

Kuća mi je puna nekih sitnica-uspomena. Čuvam čak i karte sa koncerata kad sam bila devojka. Imam i kolekciju „sakupljača prašine” koje sam dobijala u raznim prilikama. 

Nešto sam stavila u kutije, a nešto mi stoji na policama. Znače mi i ako su male i bezvredne, ali svaka ima pričicu – gde i od koga sam dobila, u kojoj prilici…

Želim da imam i trošim prilike. Ako se ne dese same od sebe, ja ću da ih proglasim. Ne mora svaka da bude specijalna. Uostalom, tih specijalnih u životu ima jako malo. Svadba, krštenje, slava… Čekajući te velike, one male, lepe prilike prolaze više puta pored nas, samo što ih i ne vidimo. Mislimo da su sitnice. Prilika je i kad sa drugaricama idem na kafu, kad mi drugovi dođu na gibanicu i pivo, kad iznenada otputujem na dva dana van grada.

U ovih mojih pedeset i kusur godina, stalo je dosta toga, krupnog i sitnog, lepog i ružnog, radosnog i tužnog. Kao kod svakog.

U životu ima nekoliko krupnih stvari koje podrazumevaju radost – diplomiranje, svadba, prva plata, rođenje dece, novi stan… a ostalo su valjda sitnice.

U svakom danu postoje sitnice koje izmame sjaj u očima.

Taj sjaj – to je život.

PRVI DAN BEZ NJE- KOLEGA DRAGAN ILIC

 Novinarka i voditeljka Gorica Nešović je sa kolegom Draganom Ilićem vodila jutarnji program Buđenje, a prvu emisiju nakon njene smrti, njen kolega je posvetio njoj. Dragan je odlučio da tokom cele emisije pušta pesme koje je Gorica volela, ali i da priča brojne anegdote koje su doživeli radeći godinama zajedno. On je podelo zanimljve situacije slušaocima koje su se desile sa Dadom Topićem i Radetom Šerbedžijom.

da li ste znali?

Umela je da izmami osmeh i u nezgodnim trenucima: Goricu Nešović nijedan gost nije odbio, ali su ONI napravili pometnju

07.10.2022. 10:13h

Podeli:

• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  

Radijska voditeljka Gorica Nešović preminula je u 59. godini, a vest o njenoj smrti pogodila je mnoge.

 

foto: Youtube Printscreen

Novinarka i voditeljka Gorica Nešović je sa kolegom Draganom Ilićem vodila jutarnji program Buđenje, a prvu emisiju nakon njene smrti, njen kolega je posvetio njoj.

 

Dragan je odlučio da tokom cele emisije pušta pesme koje je Gorica volela, ali i da priča brojne anegdote koje su doživeli radeći godinama zajedno. On je podelo zanimljve situacije slušaocima koje su se desile sa Dadom Topićem i Radetom Šerbedžijom

- Jednog vikenda je Gorica pozvala u emisiju "Zagrej stolicu" Dada Topića. I sad sve u redu, on je obećao da će da dođe, međutim, pred emisiju vidim ja njega nema, uzvrtela se Gorica, zove ga, ne javlja se, pa se onda javi, kaže da traži parking. Nama je tu bio upaljen TV, pogledamo ide na njemu "Žikina šarenica". Kad u jednom trenutku vidimo Dado Topić izvodi svoju pesmu, a iza njega folklor igra. Gorici je vilica pala! Posle smo se stalno zezali, pričali kako ju je Dado Topić ispalio zbog "Žike seljaka", je l' treba da obučemo nošnje kad dođe Dado - ispričao je Dragan, a potom otkrio i još jednu sitaciju sa slavnim Šerbedžijom.  Rade Šerbedžija je bio najavljeni gost, sve to u redu, međutim, njega nema, ne možeš da ga dobiješ na telefon, ne javlja se. U jednom trenutku se pojavljuje na ulazu B92, pošto je prilično zakasnio, kaže mu Gorica "Gde ste, Rade, kasnite?!, a on joj odgovara "Ma pustimo sad to!". I to je bio smeh, posle smo svi samo ponavljali "Ma pustimo sad to" - zaključio je voditelj.

Gorica Nešović preminula je juče u 59. godini, a njen dugogodišnji kolega Dragan Ilić obećao je da će doći na posao i da će puna četiri sata pričati o njom, puštati njene omiljene pesme i prisećati se zajedničkih trenutaka. "Jutro za Goricu i one koji prisluškuju".

Gorica Nešović preminula je juče u 59. godini, a njen dugogodišnji kolega Dragan Ilić obećao je da će doći na posao i da će puna četiri sata pričati o njom, puštati njene omiljene pesme i prisećati se zajedničkih trenutaka. "Jutro za Goricu i one koji prisluškuju".

Blic preporučuje

POSLEDNJU KOLUMNU NAPISALA JE DVA DANA PRED SMRT Gorica Nešović nazvala ju je "ŽIVOT": "Želim da imam i trošim prilike"

Umrla novinarka Gorica Nešović

  Foto: Zoran Lončarević / Ringier

.

I mogli smo da se nasmejemo mnogo puta danas u emisiji, jer smo čuli razne anegdote vezane za Goricu kojih se Dragan seća kroz osmeh.

- Kad postoji sličnost onda se rađa rivalitet. Gorica i Madona su bile slične, u nekom trenutku su bile kao dvojnice, mnogo su ličile jedna na drugu. U tom periodu je Gorica i bila na njenom koncertu. Gorica je često kroz šalu volela da kaže da je visoka plavooka žena od 185 centimetara. A verujte bila je visočija od Madone, pa barem pet centimetara - prisetio se Ilić i prikladno priči pustio Madoninu stvar.

Nadalje, iz njenog života je otkriveno da je volela Kita Ričardsa i Gerija Oldmana. Takođe, nije previše volela svoje ime pa je maštala da ga promeni u Nina. To je bio njen alter-ego.

Gotovo cela emisija je bila setna, ali i lepa. Mnogo dobrog zvuka i zanimljivih anegdota iz života voditeljke. Do kraja. Odjava je ta koja je odjeknula Srbijom.

- Ovo će sada biti najteže. Treba da odjavim emisiju. Gorica je dosta pisala, ja sada ovo ne bih mogao da pročitam, poslednja njena priča se zove "Život". Jako je teško da kažete kako da se završi program i sa kojom pesmom da ispratim Goricu. Jedan takav rastanak smo imali sa Vladom Divljanom. Ni on, ni Gorica nikad nisu hteli da pokazuju da im nije dobro, uvek su govorili da se dobro osećaju, a kada ih pitaš zašto neće da kažu istinu, uvek je bilo isto: "Da ne smaram".

Znam da nas sluša i sa ovom pesmom završavam današnje buđenje. Ništa Goco, čujemo se u ponedeljak u šest - završio je drhtavim glasom Ilić.

Emisija je završena numerom Vlada Divljana "Odnesi me".

 

Podsetimo, Gorica Nešović se dugo borila sa dijabetesom koji je bio prekasno otkriven, a u jednom trenutku je čak bila potpuno slepa tri meseca. Iza sebe je ostavila sina Marka. Čitaćete svuda o tome gde je sve radila, na kojim televizijama, radijima, u kojim novinama, za koga je sve pisala, koje je knjige objavila. Biće danima na svim tim televizijama, radijima i novinama. Ali ovo nigde nećete pročitati.Volela je da sadi cveće. Na najmanjoj prozorskoj polici koju je imala. U saksije po stanu. Naročito ono cveće bez cveta, ono nezapamtljivog imena koje je samo ona pamtila, ono što raste i u mraku. I ponosno mi pokazivala svaki novi santimetar dotičnog, izrastao u senci nekog ćoška njenog stana.

Jednog od mnogih stanova koje je dugo, kao podstanarka, menjala. I od svakog od njih, u roku od treptaja, uspevala da napravi dom, ušuškanu kuću punu sitnica.

Kako je volela sitnice. Svakojake. Od majušnih činija, tacnica na sitno cveće, šolja za čaj na ptice i držača za sveće na tufne.

Volela je tufne. Tačke velike i male. Sve na njih kad bi moglo. Od šerpi i činija do bluza i ešarpi.

Ešarpe je tako volela i tako su joj lepo stajale. I kad god sam probala da ih jednostavno samo obmotam oko vrata, kao ona, nikada mi nije uspelo. Sa mene su sa otporom klizile, a na njoj stajale kao izvajane, slagale joj se sa osmehom.

Imala je tako lep, dobar, pravi osmeh. Osmeh koji nikada ne laže, ne pretvara se, srećan, iskren i topao.

Kako je bila topla kada je celi svoj mali stan zatrpavala nama, jer zaboga ja sam njena najbolja drugarica i kada dođem u Beograd moram da spavam kod nje. Zajedno sa svom ostalom pripadajućom porodicom. Zbog čega je ona insistirala da mi odrasli par zauzmemo kauč i krevet, a da ona na dušecima spava na podu sa četvoro dece jedno drugom do uveta. Jednim njenim i troje mojih. Tako da je ujutru pogled na njenu i glave četvoro dece ličio na prizor zaspale prodavačice lubenica na pijaci.

Pijace je volela taman onoliko kao majušne radnje, one veličine veće kartonske kutije. U njih me je vodila kao kad srećni arheolog povede kolege da vide šta je iskopao i pronašao. Od korpi i cegera, čajnika, kičastih šustikli i goblena do trouglastih šalova na rese, onih za ogrtanje baba.Poslednjih godina smo se oslovljavale sa »baba«. Pre toga smo jedna drugu zvale »mala«, to je bila šifra. Ona je bila mala, a ja sam se solidarno prilagođavala. Ali jednog dana se pojavio vic na temu kako se, u sadašnja moderna vremena, javlja na fiksni telefon. Nekada je bilo sa »daaa«, »mooolim«, a sada se na fiksni javlja sa »reci, baba«. Jer samo babe koriste fiksni, kao nas dve što smo ga zlostavljale satima. »Baba« je bila lozinka, tako smo se prepoznavale, a onda kada sam se ja obabila i stekla pravo na korišćenje tog naziva, Gorica je punopravno zahtevala da ga podeli, jer nije valjda džabe spavala na patosu sa mojom decom, i njeno je unuče, zar ne? I to i ono kasnije pristiglo, ono žensko, kom smo se obe obradovale kao da smo se opet rodile.

Tada kada je rodila Marka je bila najsrećnija na svetu. Nije tada bilo mobilnih telefona, ona je bila na Kipru, ja u Sloveniji. Zato smo jedna drugoj pisale pisma. U njenima je svaki Makijev pokret bio zapisan kao osmo čudo ovog sveta, svaki njegov glas i pogled. Rastao je Marko brže od vremena, pa smo razmenjivale vapaje o pubertetu, zvale jedna drugu tetka Goricom i tetka Jelicom, zasmejavale našu decu. Zatvarala me je u sobu sa Markom da savladamo »Početak bune protiv dahija«, jer »ti si to pročitala, znaš napamet, ti mu objasni, analiziraj, ti si štreber«.

Ja sam za nju bila i ostala štreber. Sa najvećim zadovoljstvom je mojoj deci postavljala pitanje: » Je l vi znate da vam je majka bila štreber?« Jer smo bile u istom razredu, trećem i četvrtom gimnazijskom, Osme beogradske gimnazije koja je sad Treća, jer je pre Osme i bila Treća. Nikada mi nije oprostila višak poena na upisu, koji je mogao da je spusti ispod liste primljenih po Šuvarovom sistemu usmerenom. Ona je bila ostatak hipi pokreta, a ja šminker-štreber. Što nije nimalo smetalo tome da jedna drugoj pričamo sve.

Da pričamo sve, do kasno u noć, ali subotom jer je ona radnim danima morala da ustaje pre rudara i ide na radio. Taj petak na subotu i subota na nedelju su bile najlepše večeri i noći, kada smo zamotane u njenu ćebad na cveće, rupe, rese, jelenove i slučajne prolaznike, pričale, pričale i pričale...Vas dve pričate kao kiša«, rekao nam je jednom moj Žmu. Što jes jes, pričale smo, i bez džingla i bez reklame, mogle smo da pričamo bez kraja i konca i da zaspimo u priči, jer Priči nikad kraja.

Ni sada. Nema je. Za sve druge je nema, ali za mene će biti tu dok me ima. I pričaću sa njom bez kraja, makar to drugima izgledalo kao da pričam sama sa sobom.

Oni neće znati, ali ja znam – pričam i pričaću sa Najboljom.

 

 Voditeljka je početkom ove godine gostujući u RTS Ordinaciji ispričala da je često pitaju zašto stalno koristi priliku da priča o dijabetesu, s obzirom na to da u Srbiji nije naročito popularno da pričaš "kako ti nešto fali", a pogotovo da si bolestan.

"Ja sam pre tačno tri godine osećala neki blagi umor, al' ko velim, ustajem svako jutro u 4, nemam više ni 25 godina, je l', pa nekako je i logično da sam umorna. To je bio jedini simptom koji sam ja osećala. Nisam imala predstavu da to može da ima veze sa dijabetesom", počela je tada voju priču Gorica.

Gorica je u emisiji istakla da uopšte nije imala one klasične simptome dijabetesa. Međutim, desilo joj se nešto drugo: "I onda krenu da mi otiču noge, ali ne samo stopala dole, nego cele noge i donji deo stomaka. I to je bilo kao da neko pumpa dušek leti za more. Tom brzinom se nekako (sve dešavalo), u par dana bilo mi je loše, jedva sam hodala, al` to pripisujem tim otocima. I odem u laboratoriju i zovu me, kažu: 'Gospođo, vi pod hitno u bolnicu, vama je šećer skoro 30".

Nekoliko godina pre toga imala je i polineuropatiju, što je takođe posledica šećera, ali ne mora da bude samo posledica šećera. Seća se da su je još tada pitali da li je šećeraš, na šta je ona odgovorila: "Ne, da ja znam".

Krenula je na fizioterapiju, jogu, promenila režim ishrane i osećala se odlično. „U stvari, dijabetes se sakrio“, objasnila je ona.

Tom prilikom je objasnila i kako izgleda sama neuropatija. "Ne osećate prste na rukama i na nogama, kao da su utrnuli. Zapravo osećaj je kao kad promrznu šake zimi pa vi osećate, to nije trnjenje klasično, nego kao da su malo tuđe ruke, jagodice, i tako je i na rukama i na nogama. A pre toga me je zabolela neka tačka na leđima i kao to se upalila brahijalna tačka. Nisam ja to sama sebe lečila, ali niko da me pošalje da izmerim šećer. Pitaju me da li ste vi dijabetičar, a ja kažem – ne da ja znam", rekla je Gorica još jednom. Jasno je, ipak, da u tom trenutku jeste bila dijabetičar, navodi RTS.

Polineuropatije je imala pre šest-sedam godina, a posle nekoliko godina su počeli otoci. Da je znala da ima dijabetes, za te tri godine je mogla već da počne sa tretmanima, ali se on "krio", sve dok nije bilo kasno.ok je bila u bolnici i saznala kakva je njena bolest, Gorica se uplašila i trgla, jer je shvatila da nije znala na vreme dovoljno o tome kada je trebalo.

"Spadam u onu grupu koja kad (na TV-u) naiđe nešto vezano za bolesti, menjam kanal. To je neki strah od bolesti. Umesto da pobeđujemo taj strah tako što ćemo naučiti, saznati nešto pa onda samim tim i prepoznati kod sebe ili kod drugih neke naznake, ili, ako ništa drugo, prepoznati kad se ide kod lekara i zbog čega dizati paniku ili ne. Ja sam okretala glavu, zato što sam znala da nezdravo živim, da malo spavam i da može nešto od svega toga da mi se desi. To je u podsvesti. Ali kao, 'neće to meni da se desi' sto posto, ja ću da to popravim", ispričala je kako nije htela da "čačka mečku".

Gorica Nešović je bila potpuno slepa nekoliko meseci. "Tri meseca ništa nisam videla. Mrak totalni. I to je stvarno jedan mučan period".

Ona je i dočarala sa kakvim problemima se susretala.

"Neko vam donese pun tanjir hrane i kaže: 'Izvoli, jedi', a ti kažeš: 'A šta imam na tanjiru?'. A onda mi kažu: 'Imaš OVDE piletinu, OVDE ti je boranijica, OVDE ti je salata'. A ja pitam: 'A gde je to OVDE?', jer ja ne znam šta znači to OVDE. Kaži mi – ispred tebe je piletina, pa mi uzmir ruku i pokaži (mojom rukom) OVDE ti je to, a OVDE ti je to", dala je konkretno i tačno uputstvo koje će svima olakšati komunikaciju sa slabovidim i slepim ljudima

Tada je otkrila da su bubrezi u problemu, odnosno da ne rade kako treba, znala je već da ima polineuropatiju, a otkrila je i povišen krvni pritisak, iako je pre toga uvek imala nizak.

"Odemo na Očnu kliniku. Na jedno oko vidim 100 posto, drugo oko – 80 posto. Znači, soko mi nije ravan. Vidim super! Ali objasne mi tu da šećer mnogo utiče na te krvne sudove u očima, da su oni uopšte nežni, krhki i da treba da idem na još jedan pregled da vidimo nivo ošteđenja. Mislim se 'ma ja da izađem samo iz ove bolnice, kakvi pregledi, malo da se odmorim'. Dobijem insulin – ja srećna, ima rešenja za mene", opisala je svoje prvo iskustvo.

Pošto je od starta imala insulin zavisni dijabet, odnosno nije bilo uvođenja lekova već je odmah dobila insulin.

"To je ono penkalce, toliko nežna, tanka igla da ne osećate ništa. Izbrojim do 10 u sebi, izvadim iglicu, lepo sednem, jedem i idemo dalje. Znači, super i super se osećam. I šta je tu teško? Meni je teže neki put da uzmem tabletu nego ovo da uradim, tako da je insulin stvarno moja najbolja drugarica", bila je jasna Gorica.

Pošto joj je televizor uključen uvek, i danju i noću, kada se jednom probudila usred noći i ugledala crven ekran, pomislila je da joj se pokvario televizor. Uspela je nekako da zaspi ponovo, a kada se ujutru probudila, shvatila je da na jedno oko ne vidi.

Na lekarskom pregledu je ustanovljeno da joj je zbog povišenog šećera u krvi pukao krvni sud u oku. Dobila je injekciju u oko i trebalo je posle mesec dana da dođe do oporavka. Međutim, u međuvremenu joj je pukao krvni sud i u drugom oku, a pošto nije htela da prihvati operaciju, nastavila je da prima injekcije. Kada je primila treću injekciju, oko se inficiralo i morala je hitno na operaciju.

"Stvarno, ta jedna ljudskost koju osetite od strane lekara vam zapravo nahrani dušu i da vam energiju. Ja sam sto puta rekla – meni dr Kovač ne samo što je spasio oko, spasao mi je život, pogled moj. Ne mislim bukvalno život u smislu da bih umrla, ali pogled na život i na odnos prema sebi i prema drugima", podelila je tada svoje iskustvo.

Zatim je operisala i drugo oko.Kad sam poslednji put bila na kontroli kažu da ovo što sada vidim je spektakl, a vidim tako da mi je sve u magli. Vidim obrise, vidim i oči, frizuru, ali... Sad vidim 50 posto. Tako kažu. E, sad, da li će biti i koliko bolje od ovoga, to je individualno, ali ja se nadam", bila je iskrenapoznata voditeljka.

Ceo problem sa vidom trajao je godinu i po dana, a potpuno slepilo trajalo je tri meseca.

"Sticajem okolnosti, pre dve godine se preselim, sa sestrom živim, imamo porodičnu kuću sa velikim dvorištem, pa smo malo renovirali. Sad, ona je na poslu pre podne, recimo, i ja sam sama sve vreme. Ne mogu da telefoniram, zato što su aparati na tač (dodir), a ja ne vidim ništa. Da su oni reljefni telefoni mogla bih da pipnem. Onda, recimo, daljinski. Stavljala sam gumice za tegle tamo gde je plus i minus, da mogu da napipam gde menjam program i gde se pojačava i utišava. To je jedino što sam mogla. I sedim u fotelji. Na svu sreću znam gde mi u kući šta stoji i onda lako napipavaš, napipavaš pa onda dođem do kuhinje. Znači, jedna totalna pasiva, sam sa sobom u glavi i slušam TV. Nisam htela da se predam nekakvom očaju, mada povremeno jesam bila – a šta ako mi ovo ostane ovako do kraja života?

Onda razmišljam koliko ima slepih ljudi, pa kako se snalaze... Ništa, ima audio knjige, pa sam neke audio knjige našla na Jutjubu, pa sam malo slušala. Tako, prilagođavaš se. Postoje stvari na koje možemo da utičemo, a postoje stvari koje ne možemo da promenimo i onda čovek mora da im se prilagodi, napravi sebi nekakav mali kosmos, novi, u kome će takođe da mu bude i prijatno i da može da se oseća dobro", zaključila je Nešović pre smrti. 

 Budimo realni, Gorica je bila pravi naslednik Duška Radovića, samo što je još bila i jedna šarmantna i neodoljiva žena. Baš ono kako je on video tipičnu Beograđanku.

Pokoj duše, našem najpoznatijem glasu na

radijskom nebu. Gorice, kako je

bilo divno

slušati tvoj glas, kojim si umela da pričaš o svemu i svačemu, a da pritom nikada ne narušiš pesmu koja je počinjala "u pozadini"

Nije trebalo da odeš tako mlada, nisi ni dodirnula 60-tu godinu života

Tvoj glas je značio "Beograd", kao i Duška Radovića.

 

Radio-voditeljka Gorica Nešović koja nas je iznenada napustila u 59. godini, deceniju je provela u braku sa Slobodanom Nešovićem Lokom, koga mnogi znaju kao jednog od učesnika emisije „Četiri i po muškarca“.

Posle razvoda, nastavila je da živi sa njihovim sinom Markom, suočavajući se sa epitetima „samohrana majka“ i „raspuštenica“. O tome je, svojevremeno, pisala na svom blogu. Kad sam se razvela, upala sam u status „samohrane majke“. Kako to glupo zvuči, kao – hrani se sama. Ima i gora varijanta – raspuštenica. Raspuštena, radi šta hoće. Ponizavajuce rekla je, za muskarce koji zive sami sa detetom se kaze samohrani roditelj,dok zene u istom polozaju "sazaljevaju"-sta ce one jadne same?

Alimentacija govorila je- kakva ruzna rec.Asocira na nesto mucno nemoguce,na bol u stomaku ,na nepravdu, na sistem koji ne funkcionise.Vise zvuci kao bolest nego pravda za decu.Alimentacija kao demencija - napisala je uz opasku - da se razumemo ne duguju oni te pare svojim bivsim zenama,vec svojoj zauvek deci.

NIKAD SE ZAPRAVO NISMO OPROSTILI NI OD DUSKA RADOVICA, NI OD NEKADASNJEG STUDIJA B, PA NECEMO NI OD GORICE NESOVIC. ZAUVEK CE BITI U NASIM SRCIMA KAO DUH SLOBODARSKOG BEOGRADA!

 

 

ORGIJE

 LJUDI NA OPASNOST REAGUJU RAZLICITO. STO JE OPASNOST VECA TO SU REAKCIJE LUDJE. PRE NEGO STO PRONADJEM NEKE TAKVE REAKCIJE EVO JEDNE POTPUNO TAZE, DA ZAPISEM U BLOG JER JE ON NEKA VRSTA DNEVNIKA DA JE RAT IZMEDJU RUSIJE I UKRAJINE POCEO U FEBRUARI 2022-GODINE I TRAJE I DALJE. NE ULAZIM SADA U PRICU O TOME KO JE U PRAVU JER RAT I NE TREBA DA POSTOJI, NEGO VAM SADA PRICAM O LUDOJ REAKCIJI NA OPASNOST OD NUKLEARNOG RATA.

Dok zemlje širom Evrope preispituju svoje zalihe tableta za zračenje pod pretnjom nuklearnog napada Vladimira Putina, Ukrajinci su odlučili da odgovore sa humorom – i planiraju orgiju na brdu izvan Kijeva.

Više od 15.000 ljudi se prijavilo na Telegram grupu „Orgija na Šćekavici: Official“, koja je postavljena 26. septembra, a namera je da se tamo upute u slučaju nuklearnog napada – umesto da se odu u najbliži bunker.

U uvodnoj objavi rečeno je članovima da ukrase ruke prugama kako bi označili šta su njihovi interesi uoči posete brdu – tri trake simbolizuju analni seks, a četiri oralni seks. Zatim su objavili: „Kažu da su svi stanovi sa pogledom na Ščekavicu iz nekog razloga nestali sa sajtova za nekretnine.

Radio Slobodna Evropa je intervjuisao ženu iz kraja o grupi, koja je rekla: „To je suprotno od očaja. Čak i u najgorem slučaju, ljudi će tražiti nešto dobro. To je megaoptimizam Ukrajinaca.

Jedan čovek je rekao: „To je pokušaj da se pokaže da što više pokušavaju da nas uplaše, mi ćemo to više transformisati u nešto drugo”.

Grupa Telegram objavljuje novosti o ratu, u kojem su kontraofanzivni napori ukrajinske vojske u Hersonu nedavno opisani kao „BDSM zabave za Ruse“. Slika napredovanja ukrajinske vojske u grupi je nazvana „fotografija masturbacije“.Kada se oglasio vazdušni alarm 30. septembra, objavili su: „Da li je vreme?“ uz smajlije. Odazvalo se 582 osobe, takođe sa smajlijem.

Ukrajinska komičarka Verka Serdučka postavila je pre četiri dana objavu u znak podrške grupi. Kijev je takođe uložio napor da se zaštiti od moguće nuklearne eksplozije; apoteke su opskrbljene tabletama za zračenje, a podrumi su otvoreni da služe kao skloništa ako je potrebno.

Izvan granica Ukrajine, zemlje poput Poljske su takođe poslednjih nedelja popunile jodom apoteke širom zemlje, a u narednim danima će stići još više.

Ali čak i udaljenije zemlje počinju da brinu; lokalni mediji na Kipru javljaju da tablete joda nisu dostupne na ostrvu, te da su farmaceuti imali na raspolaganju samo dijetetske suplemente, koji ne pružaju zaštitu u slučaju nuklearnog događaja.

Tajms je u ponedeljak objavio da se veruje da je NATO upozorio svoje članice da bi Putin mogao da izvede nuklearnu probu na ukrajinskim granicama.

U međuvremenu, grupa za orgiju na Telegramu nastavlja da objavljuje i sada izgleda da postoje razdvojene grupe, od kojih je jedna proglasila orgiju u Deribasivskoj ulici u Odesi.

Ako ste pod stresom evo jedne lude pomoci,ali kazu da pomaze.

 

Oslanjajujući se na teoriju Roberta E. Tajera, psihologa koji se bavio biološkim objašnjenjem raspoloženja, Dilon tvrdi da je paralisanost sasvim prirodna ljudska reakcija na stres. Kada nam preti realna opasnost, to pomaže jer imamo vremena da odlučimo šta ćemo uraditi – boriti se ili pobeći.

Slična stvar se dešava i kada smo nervozni ili pod stresom, pa su sitni, nervozni pokreti kao što su lupkanje prstima, mrdanje noge ili puckanje folije načini da mišićna napetost popusti, čime se smanjuje i nivo stresa.

„To je kompulsivna stvar. Viđala sam sekretarice koje se svađaju zbog pucketave folije. Očigledno je adiktivna i svi je žele“, zaključila je Dilon.

Međutim, sada se otišlo korak dalje, pa je napravljeno specijalno odelo po uzoru na čuvenu foliju koje možete da puckate kad god poželite.

Odelu je nazvano "Bubble Wrap Suit" i ono će čitavo vaše telo prekriti balončićima vazduha koje možete da puckate u svakom trenutku.

Na odelu se nalazi na stotine balončića. Odelo dolazi sa dva različita dela - jaknom i pantalonama. Kad god osetite stres, samo ga navucite i ono će vam pomoći da se smirite.Licno iskustvo ne primerene reakcije na opasnost bilo je 1999-te godine kada je bilo bombardovanje  izazvano bog zna cim. Sa cetvoro dece izmedju 1 i 11 godina setala sam svaki dan usprkos stalnom zavijanju sirena. Nikada nismo otisli u skloniste. I nikada nismo menjali rutinu nasih zivota .

Jos jedna totalno neprimerena reakcija na opasnost je samoubistvo ili cak kolektivno samoubistvo,. Najstrasnije od svega kad od straha da necete preziveti u smrt povedete svoju decu.

Svet ima dva problema – nepoznati virus i poznati, već viđeni strah. I jedno i drugo može se objasniti, samo će za ovo prvo medicini trebati meseci, možda i godine. Ovo drugo je bolje poznato – panika niče tamo gde ljudi suočeni sa potencijalnom opasnošću hoće sve odgovore odmah, ali ih odmah ne mogu dobiti. Bili okidači društvenog straha realni ili ne, sam strah jeste sasvim realan.

Logika masovnih medija if it bleeds, it leads – figurativno, što krvavije, to bolje – uprizorila je virus kroz puste ulice Vuhana, medicinsko osoblje odeveno u zaštitna odela, vapaj porodica umrlih ili dirljivo horsko pevanje Bella Ciao sa balkona u Italiji. Armagedonske slike preplavile su medije i društvene mreže te potisnule sve ostale vesti i pre nego što su za to dobile opravdanje.

"Ono što vidimo se donekle graniči sa histerijom", rekao je Andreas Gasen, predsednik nemačkog Saveznog udruženja lekara. "U Berlinu stotinu ljudi stoji u redu jer misle da se moraju testirati. Suočavamo se sa masovnim talasom uznemirenih i zabrinutih ljudi koji podstiče medijska infekcija."

STRAH JE TU

"Ne možeš da ga vidiš, ne možeš da ga omirišeš", kaže Monika Šoh-Spana iz američkog Centra za zdravstvenu bezbednost "Džon Hopkins". "Tornado možeš da vidiš i šteta je maltene momentalna. Ali kada je u pitanju nevidljivi patogen, čije je otkrivanje i razumevanje rezervisano za profesionalno obučene specijaliste, ljudi se malo više uzbude.

Psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski sedamdesetih godina su definisali heuristiku dostupnosti (availability heuristic). Po njihovim rečima, osoba može procenjivati "verovatnoću događaja ili frekventnost ponavljanja odmeravajući lakoću s kojom se može izvesti relevantna mentalna operacija prisećanja, konstrukcije ili asocijacije". Prosto rečeno, kada nam je nešto stalno pred očima, to nam deluje kao goruće, ponekad i kao jedino pitanje.

Američki psiholog Dejvid Majers, služeći se tom tezom, izračunao je da SAD od napada na Njujork i Vašington troše 500 miliona dolara po smrti u terorističkom napadu – na vojsku, službe, naoružanje – a 10.000 dolara po smrti od raka. "Najčešće se plašimo pogrešnih stvari", piše Majers. "Plašimo se onoga što spremno čeka u našoj memoriji. Žive, kognitivno dostupne slike – stravična avionska nesreća, masovni pokolj – remete našu procenu rizika."

SMRTNOST

Svetska zdravstvena organizacija je početkom marta izašla sa računicom da novi virus ubija 3,4 odsto zaraženih. Malo ko je čitao sitna slova gde se kaže da je ovo samo prva procena. Nadalje se ispostavilo da sve zavisi od zahvata – da li se testira šire ili se testiraju samo ljudi sa ozbiljnim simptomima, te oni iz rizičnih grupa. U ponedeljak (16. mart) Francuska i Nemačka imale su jednak broj otkrivenih slučajeva (oko 5.500), ali je naspram 127 smrtnih slučajeva u Francuskoj, u Nemačkoj bilo trinaest.

Nemački pulmolog i dugogodišnji poslanik Socijaldemokrata Volfgang Vodrag računa da razni korona virusi – koji u talasima sezonskog gripa učestvuju između 7-15 odsto – godišnje u Nemačkoj ubiju dve do tri hiljade ljudi. Prema Vodragu, novi korona virus ni po čemu za sada ne odskače i cela dževa se digla samo jer je nakon reakcije kineskih vlasti osmišljen test za ovu specifičnu vrstu virusa.

Dok je nemačka kancelarka na konferenciji za štampu govorila o prvim merama prošle sedmice, na televiziji N24 išla je telefonska anketa (50 centi po minutu sa fiksne mreže) sa pitanjem: da li Vlada preduzima dovoljno mera? Sedamdeset odsto ljudi se izjasnilo da Vlada ne preduzima dovoljno mera. Veliki je to broj dobrih građana koji misle da znaju šta je činiti i šta je "dovoljno". Država je onda uradila svašta, kao i druge države. Sme li jedna vlast uopšte da uradi manje nego što građani nalaze za shodno?

Hrana za opšti strah su i zbunjujuće poruke nadležnih, u čemu su oni u Srbiji nezvanično postali svetski šampioni. Između obraćanja u kojem je ženama savetovano da skoknu do Milana u šoping, a svima da drmnu rakijicu dnevno, i melodramatičnog uvođenja vanrednog stanja ("Srbija je u ratu") i nabijanja penzionera u karantin, kao da je režim Aleksandra Vučića smetnuo s uma da nije pametno izmotavati se dok je narod u strahu.

U Nemačkoj je prošlo bez loših pošalica nadležnih. Ali zbunjivanja je i ovde na pretek. "Korona – prosvetitelj nacije", tako je ugledni "Zidojče cajtung" odao priznanje šefu Instituta za virologiju berlinske klinike "Šarite" Kristijanu Drostenu, koji je javnim nastupima preko noći postao medijska zvezda. No, i Drosten je pre desetak dana rekao da nikako nema potrebe da se zatvaraju škole i bolnice, da taj potez mora da se čuva za leto ili jesen, a onda se valjda predomislio.

Sa svih strana stižu upozorenja da ne treba praviti zalihe, da ne preti nikakva nestašica. Ipak, prazni rafovi sa WC papirom, brašnom i testeninom odaju dašak distopije. U nemačkoj varoši Hilter (sic!) čovek se potukao sa kasirom koji nije hteo da mu proda pedeset kilograma brašna već samo dvadeset. Čovek je kazao da na regalu nema pisanog "befela" da je prodaja ograničena. Došla je policija, brašno je ostalo u prodavnici.

Slavoj Žižek je podsetio na anegdotu iz socijalističke Jugoslavije kada je kružila glasina da će nestati toalet papira. Vlast je rekla da to nije tačno i narod je, piše Žižek, verovao vlastima, ali su ljudi razmišljali ovako: Šta ako mnogi ipak poveruju glasinama pa pokupuju sav papir? Onda ga stvarno neće biti. Pa su i oni požurili da se obezbede.

Priziva se atmosfera gladijatorskog okršaja, borbe čoveka i virusa do istrebljenja. Ali, taj voz je davno otišao, možda baš sa železničke stanice u Vuhanu nedaleko od pijace sa koje je, kako se smatra, potekla zaraza. Kako tada nisu na vreme izolovani prvi zaraženi, više se ne može istrebiti ni virus.

Prema procenama stručnjaka, virus je tu da ostane, da kruži zajedno sa stotinom drugih koji svake godine napadaju većinu ljudi. Nemačke vlasti su prve saopštile šta kažu stručnjaci – tek kada se dve trećine stanovnika zarazi i stekne delimični imunitet, obolele osobe će u proseku moći da zaraze manje od jednog sugrađanina. Tada virus polako gubi bitku. To je imunitet krda i čitava akcija sada, kažu stručnjaci, ima za cilj da se prvi udar virusa uspori kako zdravstveni sistemi ne bi kolabirali.

Svako pri zdravoj pameti potpisao bi da "život nema cenu". Vodeći narativ kaže da, u sudaru sa smrtonosnim virusom, život mora da stane. Višak vremena za tastaturom ostavlja prostora da se na društvenim mrežama dele saveti kako se umesto maske preko nosa i usta može staviti i ženski higijenski uložak i kako je najbolje da se đonovi dezinfikuju varikinom. Provejava moralna nadmoć – ljude dovoljno voli samo onaj ko se bez greške pridržava svih, ponekad i protivrečnih, uputstava.

Izvesno je da bi, uz karantin i policijski čas, svake godine bilo manje mrtvih od "običnog" gripa, manje stradalih u saobraćaju i noćnim tučama. Teško prihvatljiva istina je da život u modernom društvu ipak ima cenu u vidu raznih rizika i da svi tu cenu plaćamo svakog dana. Možda su pustinjaci jedini sasvim moralmi.

TRAJANJE STRAHA

Osećaj vanrednog stanja i opšteg straha traje po pravilu četiri sedmice, kaže nemački psihijatar i stručnjak za strah Borvin Bandelov. Opisuje da osećaj straha opada čak i kada znamo da opasnost nije prošla – kao recimo posle nuklearne havarije u Fukušimi.

"Precenjuje se statistička opasnost da se strada od ovog virusa, kada pomislite da 9000 ljudi (u Nemačkoj) svake godine strada u nesrećama u svom domaćinstvu. Na to ne mislite kada ujutru sednete da ogulite krompir. Ljudi skijaju i svakog dana se voze auto-putem jer to drže za uračunljiv rizik, za razliku od virusa." 

Super da se podsetimo pocetaka korana histerije obzirom da smo vec dve i po godine u strahu od virusa koji nije nista strasniji od gripa.Neprimerena i luda reakcija ljudi na citavoj planeti. Ko je bio u pravu jos se pouzdano ne zna ali karantin 2020-te doneo je vece traume nego bombardovanje 1999-te jer smo tada imali slobodu kretanja uz ogroman rizik,ali po svojoj volji i izboru. OD 2020-te  slobodna volja nam je ukinuta.a obavezno ponasanje nametnuto.

Imam brda anegdota ia oba perioda sa toliko ludih reakcija da se nekad stvarno cudim zbog cega smo toliko ludo i potpuno suprotno razumu cinili stvari koje nisu bile u skladu sa prihvacenim ponasanjem. Zapravo ovde nije nikako rec o buntovnosti mladih, naprotiv. Najludji smo bili mi ,tada od 30 do 40 godina, a posle mi preko 60.

OVA PRICA ZASLUZUJE JOS MNOGO PRIMERA LUDOG I NEPRIMERENOG PONASANJA KOJE JE ZAHVATILO I PRINCA HARIJA POSLE SMRTI KRALJICE ELIZABETE DRUGE (IZAZVANO VEROVATNO VELIKIM STAHOM) ,A PONASANJEM  U FAZONU - MA OPUSTENO. PA NISTA ONDA. RAZMISLITE O OVOJ TEMI I O SVOJIM NACINIMA DA POBEDITE STRAH OD OPASNOSTI (REALNE NARAVNO) JER POTPUNO JE DRUGA PRICA O NEREALNOJ OPASNOSTI KOJA ZADIRE U NASU PSIHU. VIDECETE DA GORE POMENUTE IRGIJE NIKAKO NISU SAMO PITANJE NEMORALA I DRUGACIJIH SHVATANJA NEGO I ISKONSKOG STRAHA  I BORBE ZA PREZIVLJAVANJE. MOZDA IZRAZENO NA VRLO JAK  I NEOBICAN NACIN AL IPAK  POMISLITE SAMO NA NUKLEARNU PRETNJU. KAKO SE OSECATE POVODOM TOGA? ZAR NE BISTE IZ STRAHA OD TAKVE OPASNOSTI CINILI BAS SVASTA?

OPTIMUS

 OPTIMUS JE PROTOTIP ROBOTA IZ KOMPANIJE 'TESLA' CUVENOG ILONA MASKA. I BEZ OBZIRA NA NJEGOVU 'TRAPAVOST' MASK JE U PRAVU DA SE SUOCAVAMO SA  NOVIM NACINOM ZIVOTA NA ZEMLJI.

Milijarder Ilon Mask predstavio je najnoviji prototip robota humanoida koji je razvila kompanija Tesla čiji je vlasnik.

Optimus se pojavio na bini na događaju u Silikonskoj dolini, gde je mahnuo publici i podigao kolena.

Izvršni direktor kompanije rekao je da je rad na ovom modelu još u toku i da će biti pušten u prodaju za nekoliko godina.

Tesla roboti za široko tržište biće testirani na poslovima u fabrikama za proizvodnju automobila, saopštila je kompanija.

Prototip robota je predstavljen tokom Dana veštačke inteligencije koji svake godine organizuje kompanija Tesla.

Na snimku sa predstavljanja vidi se kako Optimus izvodi neke jednostavne zadateke, zaliva cveće, nosi kutije i podiže metalne šipke.

Mask je rekao da će pokrenuti masovnu proizvodnju ovakvih robota, a cena po komadu biće nešto niža od 20.000 dolara.

Dodao je da očekuje da masovna prodaja krene za tri do pet godina.

Šef Tesle govorio je o „budućnosti obilja koja je pred nama".

„Ovo su zaista fundamentalne promene za civilizaciju kakvu smo poznavali do sada", istakao je Mask.

'Put Terminatora'

Investitori i finansijski analitičari izrazili su određenu dozu skepse prema planu kompanije Tesla da se okrene robotici.

Pojedini stručnjaci savetuju Maska da se kompanija usredsredi na njenu osnovnu delatnost - proizvodnju električnih automobila.

Ali Mask je rekao da želi da reši jedan od najtežih problema veštačke inteligencije - kako napraviti mašinu koja može da zameni čoveka.

Biznismen, koji je svojevremeno upozoravao javnost da veštačka inteligencija predstavlja pretnju za čovečanstvo, kazao je da Tesla želi da osigura traniziciju kao bezbednom društvu u kojem će roboti obavljati poslove, a ljudi ubirati plodove tog rada. Mi uvek želimo da budemo pažljivi, da ne bi krenuli putem Terminatora", istakao je Mask mislivši na holivudski filmski hit o kiborgu ubici.

Mask je dodao da je njegova kompanija ugradila i sigurnosni mehanizam sa stop dugmetom.

On je najavio i da će akcionari Tesle utvrditi da li je kompanija društveno odgovorna.

Cilj Teslinog Dana veštačke inteligencije je regrutovanje novih stručnjaka i predstavljanje najnovijih proizvoda.Kompanija "Tesla" u vlasništvu Ilona Maska predstavila je protitip svog prvog humanoidnaog robota nazvanog "Optimus". Robot je izašao na scenu i demonstrirao svoj opseg pokreta, mašući rukama i držući ih u vazduhu.Iz Tesle kažu da je robot zasnovan na sličnom auto-pilot sistemu kakav već postoji u Teslinim automobilima, a tokom prezentacije je demonstrirano kako robot nosi kutiju, zaliva biljke i pomera metalne šipke u fabrici automobila.Ovo znači budućnost izobilja“, objašnjava Mask. „Budućnost u kojoj nema siromaštva i gde ljudi mogu da imaju šta god požele u pogledu proizvoda i usluga.“

Tesla kaže da najnovija generacija robota radi na Teslinom kompjuterskom čipu, podržava Wi-Fi i 4G slično mobilnim telefonima, zajedno sa audio i naprednim opcijama za sajber-bezbednost.

Robota napaja baterija od 2,3 kilovat-časa, koja je mnogo manja od one koju koriste automobili.

Iz kompanije kažu da je robot dizajniran sa ciljem masovne proizvodnje i da bi mogao da se koristi za obavljanje mnogih poslova u fabrikama koje zapošljavaju hiljade proizvodnih radnika.Investitori i analitičari su neposredno pre predstavljanja izrazili skepticizam da će Tesla uspeti da napravi robota, savetujući da se umesto toga fokusira na projekte bliske osnovnoj delatnosti kompanije – proizvodnji električnih automobila.

„Robot može da uradi mnogo više od onoga što smo pokzali“, rekao je Mask na događaju.

Ruke slične ljudskim su „biološki inspirisan dizajn“ za koje inženjeri kažu da će biti pogodne za dizanje predmeta različitih oblika i veličina, kao i precizno nošenje malih predmeta.

Uz nove generacije idu i nove tehnologije. One bi mogle za nekoliko godina potpuno da izmene naše živote – funkcionisanje saobraćaja, tržišta, radnog okruženja, komunikacije, ali i životnih navika. Dok mnogi strahuju da će veštačka inteligencija smanjiti potrebu za ljudskom radnom snagom, stručnjaci ističu da je reč o novoj industriji čiji cilj je da olakša i unapredi naše živote.

Želeli ili ne, svi već koristimo veštačku inteligenciju u svakodnevnom životu. Od Gugl mapa koje nam pokazuju kraći put do algoritama koji nam daju preporuke za gledanje nekog filma. Čovek, ističu stručnjaci, ima ograničene resurse, a veštačka inteligencija može da doprinese napretku društva i da nam olakša živote.

„Veštačka inteligencija je inteligencija koju pokazuje mašina. Zapravo ona ima sposobnost da primi informacije iz spoljašnje sredine, da ih procesuje i da na osnovu njih na neki način autonomno rezonuje, pre svega, sugestije za čoveka kako da unapredi nešto ili koja je, na primer, dijagnoza u medicini“, kaže dr Branka Rakić, stariji istraživač u Institutu za veštačku inteligenciju Srbije.

Veštačka inteligencija zameniće čoveka u rutinskim poslovima. Prema objavama Svetskog ekonomskog foruma, ugasiće se oko 65 miliona zanimanja, ali i stvoriti oko 85 miliona novih.

„Ima veliku primenu u istraživanju lekova, na primer, gde postoje testovi koji zahtevaju od čoveka da sedi i ručno broji broj preživelih ćelija. To vreme jedan istraživač može mnogo pametnije da potroši od jednostavnog prebrojavanja“, objašnjava Rakićeva.

Prema indeksu spremnosti država za veštačku inteligenciju za 2021. godinu Srbija je na 52. mestu od 160 zemalja.

U Danskoj je osnovana nova politička stranka (partija) čija politika je vođena veštačkom inteligencijom. Ova partija namerava da se kandiduje na sledećim opštim izborima u junu 2023. godine…

Pokrenuta u maju od strane umetničkog kolektiva Computer Lars, Sintetička partija želi da dopre do oko 15% Danaca koji nisu iskoristili svoje pravo glasa u prethodnoj anketi 2019.

Stranka smatra da nisu glasali jer im se nijedna od tradicionalnih partija nije dopala. Analizirajući sve pisane publikacije danskih marginalnih partija od 1970. godine, veštačka inteligencija Sintetičke partije osmislila je program za koji veruje da predstavlja “političke vizije svakodnevne osobe”, rekao je jedan od članova kolektiva, Asker Brild Staunaes.

Među predlozima stranke je i uvođenje univerzalnog osnovnog dohotka od 100.000 kruna (13.700 dolara) mesečno – što je više nego duplo više od prosečne danske plate.

Stranka Sintetička partija takođe podržava dodavanje 18. cilja održivog razvoja UN koji bi omogućio da “ljudi i algoritmi koegzistiraju direktnije nego sada”, rekao je Staunaes. Ostaje da se vidi da li stranka ima dovoljno podrške da se kandiduje na izborima 2023. godine – za to joj je potrebno 20.182 potpisa, a trenutno ima samo četiri.

“Ideja je da uzmemo ovu ogromnu političku i ekonomsku snagu (algoritme) i pokušamo da je upišemo u tradicionalni politički sistem“, rekao je Staunaes. Trenutno “nemamo načina da se pozabavimo ljudima i veštačkom inteligencijom u demokratskom okruženju“, dodao je on prenosi portal techxplore

Ljudi mogu direktno da komuniciraju sa AI partije u aplikaciji Discord. Stranka planira da održi prvi miting “za ljudsku publiku“ u septembru ove godine. Kazu stalno Danska zemlja u kojoj zive najsrecniji ljudi na svetu. Da nije ipak AI umesao svoje prste? Stimovanje rezultata za njega je sitnica. Lako je tako doseci srecu!

Sistemi veštačke inteligencije su sve napredniji, pa smo sve bliži AGI (Artificial general intelligence) konceptu. U pitanju je AI koji može da uradi sve što i čovek, a verovatno i više.Dok jedni veruju da je AGI moguć, drugi pak tvrde da zbog trenutnih ograničenja u mašinskom učenju sisteme koji mogu da se takmiče s ljudskom inteligencijom nećemo dobiti uskoro. Skeptici dakle tvrde da nećemo dočekati mašine koje misle kao ljudi, te dodaju da to i nije tako loše, budući da niko ne bi mogao da predvidi u kojem bi smeru počele da deluju jednom kad dostignu samostalnost u razmišljanju.Oni koji misle da je AGI već tu, nadomak ruke, kažu da će nas do mašina koje misle kao ljudi odvesti rešavanje aktuelnih problema koji su u vezi sa sistemima veštačke inteligencije. Neki stručnjaci iz OpenAI idu još dalje, pa kažu da su neke neuralne mreže „već pomalo svesne“, a tu je i DeepMind koji je Google otkupio 2014. i koji bi mogao da dovede do toga da ovaj gigant bude prvi koji će stići do pravog AGI sistema.Na DeepMind blogu se pre nekoliko dana pojavio post o novom AI sistemu koji je sposoban za obavljanje velikog broja zadataka – od igranja video igara, preko pokretanja mehaničkih udova, pa sve do komuniciranja s ljudskim klijentima. U pitanju je Gato, sistem koji zna čak 604 različite operacije, a kreatori tvrde da većinu može da obavlja bolje od ljudi.Stručnjaci tvrde da je ovo veliki korak ka sistemu veštačke inteligencije koji će moći da radi mnogo toga što su dosad mogla samo ljudska bića. AGI je ipak možda mnogo bliže nego što mislimo.

NE ZNAM VISE KOLIKO SAM TEKSTOVA O VESTACKOJ INTELIGENCIJI URADILA. I NARAVNO DA SAM STALNO U DILEMI VEROVATI ILI NE. DODUSE OTKAKO SE OSTVARUJE VECINA FILMOVA . KNJIGA SF  SADRZINE  JASNO MI JE DA U MNOGO TOGA TREBA VEROVATI. OSTAJE SAMO JOS MALO VREMENA KADA CEMO SE UVERITI U SVE DOBROBITI VESTACKE INTELIGNCIJE ILI U POTPUNO UNISTENJE LJUDSKE VRSTE. PA STA SE PRVO ZBIJE!